Dzamijska-kuca-kader-abdolah.pdf

Kader Abdolah

DŽAMIJSKA KUĆA

Prevod s holandskog Ivana Šćepanović

Copyright © Kader Abdolah, 2005 Uitgeverij De Geuvs bv, Breda

All rights reserved © Ovog izdanja dela i prevoda Grafički atelje DERETA do 4. juna 2013. godine

Naslov originala HET HUIS VAN DE MOSKEE Kader Abdolah

Obrada: Miss Smila www.balkandownload.org

„Noen waal Galam wa ma jastaroen: Tako mi pera i onog što njime pišeš.“ Pero

Mravi

Alef Lam Miem. Bila jednom jedna kuća, stara kuća, koja se zvala džamijska kuća. Kuća je bila velika, imala je trideset pet soba. Vekovima su tu živele porodice u krvnom srodstvu koje su bile u službi džamije. Sve sobe su imale neku funkciju i odgovarajuće ime, na primer: kupolska soba, opijumska soba, soba za pričanje priča, ćilimska soba, bolesnička soba, bakina soba, biblioteka i vranina soba. Kuća se nalazila iza džamije, prilepljena uz nju. U jednom uglu unutrašnjeg dvorišta nalazilo se kameno stepenište, koje je vodilo na krov preko koga se moglo otići u džamiju. Na sredini dvorišta bio je ribnjak, šestougaoni bazen gde su pre molitve umivali ruke i lice. Kuća je pružala utočište porodicama trojice rođaka: Age Džana, trgovca koji je vodio tradicionalni bazar u gradu, Alsaberija, imama kuće, koji se nalazio na čelu džamije i Age Šodže, mujezina džamije. Bilo je to jednog petka ujutru početkom proleća. Sunce je sijalo prijatno, a vrt je mirisao na zemlju, drveće se osulo mladim listićima. Biljke su dobijale prve pupoljke. Ptice su letele s grane na granu i pevale vrtu. Dve bake su raščišćavale osušene biljke od prošle zime, a deca su jurcala i skrivala se iza debelog drveća. Odjednom se ispod starih zidina pojavi ogromno mnoštvo mrava i prekri stepenik kraj starog kedrovog drveta mrkim pokretnim ogrtačem. Hiljade mladih mrava koji su prvi put ugledali sunce i osetili na leđima njegovu toplotu tiskale su se i sudarale.

Kućne mačke ležale su pored ribnjaka i s rastojanja zaprepašćeno posmatrale pokretnu masu. Deca prestadoše da se igraju i zagledaše se u čudo koje se kretalo po stepeniku. Ptice više nisu pevale, ali su se spuštale na grane nara i izvijale vratove prateći pogledom mrave. „Hej, bake“, povikaše deca, „dođite da vidite!“ Bake koje su poslovale na drugom kraju vrta nisu odgovorile. „Dođite da vidite, milioni mrava!“, uzviknu jedna od devojčica. Bake priđoše. „Ovo još nikada nisam videla“, reče jedna. „Ni čula ni videla“, reče druga baka. Od zaprepašćenja staviše ruke na usta. Masa mrava postajala je svakog trena sve veća i već je prekrila stepenik, pa se tuda više nije moglo prići ulaznim vratima. Deca odjuriše u radnu sobu Age Džana na drugom kraju unutrašnjeg dvorišta. „Ago Džane! Dođite! Upomoć! Mravi!“ Aga Džan razmače zavesu i pogleda napolje. „Šta se to dešava?“ „Dođite načas. Ubrzo više nećemo moći da uđemo u kuću, mravi su se uputili unutra, milioni mrava!“ „Dolazim!“ On prebaci preko leđa dugačku halju abu, stavi šešir i pođe s decom. Aga Džan je svašta doživeo u toj kući, ali takav prizor još nikada nije video. „Ovo me podseća na Proroka“, reče deci, „mora da se događa nešto izuzetno, inače ne bi tako masovno izašli. Ako bolje oslušnemo, možemo ih čuti kako razgovaraju. Ne razumemo njihov jezik. Prorok Sulejman je umeo da razgovara s mravima, ja ne. Mislim da se nečim bave, da je to neka vrsta svečanosti, ili je zbog proleća došlo do promena u mravinjaku.“ „Smisli nešto!“, reče Goleba, mlađa baka. „Vrati ih u mravinjak.“ Aga Džan kleknu, stavi naočare i stade da proučava mrave izbliza. Onda se umeša Golbana, starija baka: „Pročitaj suru o Sulejmanu kad razgovara s mravima koji su prekrili čitavu dolinu pa Sulejman i njegova vojska nisu mogli da prođu. Ili uzmi Al Namal, suru u kojoj Prorok razgovara s pticom Hodhod u trenutku kada mu ptica donosi ljubavno pismo kraljice od Sabe.“ Deca su radoznalo čekala da vide šta će Aga Džan uraditi. „Čitaj Al

Namal pre nego što bude prekasno i zamoli mrave da se vrate u mravinjak.“ Deca pogledaše Agu Džana. „Čitaj ljubavno pismo, ili će ti mravi ući u kuću.“ Zavlada tišina. „Donesi Koran“, promrmlja Aga Džan. Jedan od dečaka, Šahbal, odjuri prema ribnjaku, opra ruke, obrisa ih o krpu koja je visila na konopcu i odjuri u radnu sobu Age Džana. Vrati se s Koranom, koji pruži Agi Džanu. Tražeći suru Al Namal, Aga Džan prelista knjigu i zaustavi se na stranici 377, povi se i poče da pevuši: „Sulejman reče: ‘Waa gala yaa ayo hannas elmana manegh altair waa gala yaa ayo hannas wa waarthe soleiman dawood wa gaale ya ayohannas olemana mantgal teir wa oteina men kolle sheean enna haza lahowa alfazl almobien waa hashre soleiman djnoede men aldjen walens wal teir fahme yoezeoen hatta eza atoe wa ella wa dannamal galat namalato ya ayohallnamal adgalo maskanajom la yahtamanakom soleiman wa djannaho wa hom la yasharoenwaa.'“ Svi su gledali, svi su ćutali, svi su čekali da vide kako će se mravi ponašati. Aga Džan je pevušio i duvao u mrave. Bake doneše grejač za čaj i baciše esfand1 u vatru, od čega se napraviše dva oblačića mirisnog dima. Kleknuše pored Age Džana na zemlju i stadoše da duvaju dim na mrave, mrmljajući: „Sulejman, Sulejman, Sulejman, mravi, mravi, dolina, ptica Hodhod, ptica Hodhod, kraljica, Saba, Saba, Saba, Sulejman, Sulejman, Hodhod, mravi, mravi, mravi, mravi.“ Deca su napeto čekala šta će mravi uraditi. Odjednom se mravi zaustaviše, izgledalo je kao da su stali da oslušnu, kao da su hteli da vide ko to pevuši i ko razduvava po njima mirisni dim. „A sada, deco, idite. Vraćaju se. Ostavite ih na miru!“, reče Golbana. Deca odoše na gornji sprat i kroz prozor nastaviše da gledaju da li će se mravi zaista vratiti. Mnogo godina kasnije Šahbal je pričao prijateljima svoja sećanja na taj dan; tada je već bio napustio zemlju i živeo je u tuđini. Pričao je da je sopstvenim očima video kako su se mravi, poput dugih mrkih konopaca,

povukli u rupe starog zida posle čitanja sure.

Dž a m i j s k a k u ć a

Alef Lam Raa. Godine su prolazile. Mravi više nikada nisu izašli u tolikom mnoštvu iz starog zida. Događaj je ostao još samo u sećanju kao uspomena. Bake su uveče, kao i obično, bile zaposlene u kuhinji. Uskoro će stići i Alsaberi, imam džamije. Onda će ga pripremiti za večernju molitvu u džamiji. Stara vrana prolete iznad kuće i zagrakta. Pred kućom se zaustavi kočija. Golbana otvori vrata i propusti Alsaberija unutra. Stari kočijaš pozdravi baku i odveze se. Bio je poslednji kočijaš, jer je opština zabranila kretanje konja po gradu. Opština je dala kočijašima taksije čim su dobili vozačke dozvole. Ali jedan stari kočijaš nije uspeo da dobije vozačku dozvolu. Posredovanjem džamije, dobio je od opštine dozvolu da radi za džamiju kao kočijaš. Jer Alsaberi je smatrao da je taksi nečist. Nije pristajalo imamu da se vozi taksijem kao običan građanin. Alsaberi je nosio crn turban, što znači da je Muhamedov potomak, i dugačku mrku abu, halju kakvu nose duhovna lica. Upravo je prisustvovao bračnoj ceremoniji u nekoj istaknutoj porodici, gde je blagoslovio brak. Deca su znala da se imamu ne prilazi preblizu. Svake večeri stotine ljudi bi stalo iza njega da se moli. Niko nije smeo da ga dotakne pre molitve. „Salam!“, uzviknuše deca. „Salam!“, odgovori imam osmehujući se. Kad bi deci doneo kesicu sa slatkišima, dao bi je jednoj od devojčica. Onda bi deca odjurila i pustila imama da produži u biblioteku. Ali kada su deca odrasla, nisu mu više trčala u susret. Imam je davao kesu bakama da sadržinu razdele deci.

Čim je imam Alsaberi ušao u kuću, bake opraše ruke u ribnjaku. Obrisaše ih i odoše u biblioteku da imama odvedu u kupatilo. Sve se odvijalo u tišini. Jedna baka mu je pažljivo skinula turban i stavila ga na sto. Druga baka pomagala mu je da skine molitvenu halju i onda ju je kačila na vešalicu. Sam imam nije radio ništa. Nije doticao čak ni svoju odeću. Bake su se često žalile Agi Džanu: "Ne može to više tako. Nije ni normalno ni zdravo to što on radi, što zahteva. U ovoj kući još nikada nismo imali takvog imama. Lepo je kad je čovek čist, ali on preteruje. Ne dodiruje ni sopstvenu decu. I jede samo kašikom koju drži u džepu. Neće tako izdržati još dugo.“ Bake su pričale Agi Džanu sve što se događalo. I o tajnama kuće o kojima niko drugi nije smeo da zna. Bake zapravo nisu bile prave bake. Bile su služavke kuće i živele su tu više od šezdeset godina. Bile su sasvim mlade kada ih je otac Age Džana doveo u kuću, i tu su i ostale. Niko više nije znao odakle su, nikada nisu pričale o svojoj prošlosti. Nisu se udavale, ali svi su znali da su održavale tajnu veznu sa stricem Age Džana. Kada bi dolazio u posetu, bile su njegove. Bake su pripadale kući isto kao stara vrana, kedrovo drvo i podrumi džamije. Jedna je odgajila imama, a druga Agu Džana. Bile su pouzdanice Age Džana i čuvarke kućnih običaja. Aga Džan je trgovao ćilimima i posedovao je u gradu Senedžanu najstariju zgradu na bazaru, gde je za njega radilo više od stotinu ljudi. Imao je u službi sedam crtača koji su kreirali motive na ćilimima. Bazar je grad u gradu. U njega se stiže kroz mnoge vratnice. Prava zbrka od ulica pokrivenih krovovima u obliku kupola. Stotine prodavnica slepljenih jedne uz druge. Bazari su vekovima bili najznačajnija finansijska središta zemlje. U zgradama su se smestile hiljade trgovaca, koji su uglavnom trgovali tkaninama, zlatom, žitom, ćilimima i obrađenim metalom. Trgovci ćilimima uvek su imali presudnu ulogu u istoriji. Zbog jedinstvenog položaja, Aga Džan je imao vodeću ulogu, kako u džamiji, tako i na bazaru. Ćilimi iz zdanja Age Džana bili su ukrašeni neverovatnim figurama i nepoznatim bojama. Ćilimi koji su nosili njegov znak vredeli su zlata. Stoga

i nisu bili za svakoga. Posebni trgovci su ih mnogo unapred poručivali za sopstvene mušterije u Evropi i Americi. Uzorci ćilima bili su jedinstveni u svojoj vrsti. Niko nije znao kako se došlo do tih neponovljivih figura i kako su izmišljene te predivne mešavine boja. U tome se krila snaga njegovog zdanja na bazaru i tajna džamijske kuće. Još nije bilo nastupilo vreme kad je svaka kuća imala sopstveno kupatilo. U gradu je bilo nekoliko velikih kupatila. Prema tradiciji, muškarci iz džamijske kuće odlazili su u najstarije kupatilo i tamo je postojalo naročito mesto za imama džamije. Ali imam Alsaberi nije za to hteo ni da čuje. Nije hteo ni da kroči tamo gde su se desetine ljudi kupale. Razboleo bi se i na samu pomisao da se kreće go među ostalim muškarcima. Zato je Aga Džan iznajmio zidara da u kući napravi kupatio za imama. Zidari su imali iskustvo samo s tradicionalnim kupatilima. Zato je zidar iskopao rupu u sobi iza biblioteke i od nje napravio odlično kupatilo za imama. Tog dana Alsaberi je kao uvek, u dugim belim gaćama, seo na kamen, a jedna od baka poli mu glavu toplom vodom. "Hladno“, uzviknu on, "hladno!“ Bake se nisu osvrtale na to. Goleba mu je sapunjala leđa, a Golbana je sipala vodu po njegovim leđima tako polako da ni kapljica nije prsnula. Pošto je sapun spran s njegovog tela, bake mu pomogoše da uđe u kadu, koja nije bila duboka. On leže i nestade pod vodom prilično dugo. Kad je ponovo izašao, lice mu je bilo sivo. Bake mu pomogoše da ustane. Odmah mu prebaciše veliki peškir preko ramena i struka i odvedoše ga do peći. On nerado skide mokre gaće i brzo obuče čiste. One mu obrisaše glavu, navukoše mu košulju preko glave, uguraše ruke u rukave. Onda ga odvedoše u biblioteku. Smestiše ga u njegovu stolicu, proveriše mu nokte na svetlosti. Jedna baka mu je isekla uglove na noktima kažiprsta. Onda ga obukoše, staviše mu turban na glavu, naočare na nos i obrisaše mu cipele krpom. Sad je imam bio spremam da ide u džamiju. Golbana ode do kedrovog drveta gde je visilo staro zvono i poče da zvoni. Zvonjava je bila namenjena vrataru džamije. Čim bi začuo zvono, pojavio bi se na krovu, spustio se niza stepenice, prošao pored gostinske

sobe i produžio u biblioteku. Nikada nije video bake. One su se sklanjale iza polica s knjigama čim bi ušao u biblioteku, ali on ih je ipak uvek pozdravljao, a one bi uzvraćale pozdrav iza ormana. Vratar je uzimao knjige koje je imam ostavio na stolu i pratio ga do džamije. Vratar je uvek išao napred i pazio da ne iskoči neki pas i napadne imama. Bio je imamov poverenik i jedini osim baka koji je smeo da ga dotakne. Vratar je bio čist koliko i imam. Nikada nije išao u gradsko kupatilo. Kod kuće ga je žena kupala u velikom kablu. Pred džamijom je skupina ljudi čekala imama da bi ga otpratila do molitvenog mesta. Bili su to oni koji su se molili uvek u prvom redu iza imama. Čim su videli da imam stiže, uzviknuli su: „Neka je pozdravljen prorok Muhamed!“ Stotine vernika koje su došle na molitvu u džamiju ustadoše pred imamom i oslobodiše mu put. On ode na svoje mesto i sede, a vratar spusti knjige na stočić pored njega. Sad se još samo čekao mujezin, čovek koji je na najvišem pultu stare islamske propovedaonice u džamiji počeo da uzvikuje: „Allaho Akbar! Allaho Akbar! Hajje allal salat! Alah je veliki! Požurite na molitvu!“ Čim bi se ispeo na propovedaonicu, svi su znali da je počela molitva. Mujezin je bio slepi Aga Šodža, rođak Age Džana. Imao je lep glas. Tri puta dnevno peo se na jedan od minareta džamije i uzvikivao bi: „Hajje allal salat! Požurite na molitvu!“ Činio je to jednom ujutru, pre izlaska sunca, jednom tačno u podne i jednom uveče kad sunce zađe. Niko ga više nije zvao po imenu, dobio je počasno ime Mujezin. Čak su ga i kod kuće zvali Mujezin. „Allaho Akbar!“, uzviknu on. Svi ustadoše i okrenuše se prema Meki. Normalno, slepac nije mogao biti mujezin, jer je morao videti kada se imam klanja, kada temenom dodiruje zemlju i kada se opet uspravlja. Ali Agi Šodži nije za to bio potreban vid. Imam bi se molio nešto glasnije, što je bilo znak da se klanja ili temenom dodiruje zemlju. Mujezin je imao četrnaestogodišnjeg sina koji se zvao Šahbal i kćerku Šahin, koja je bila udata. Žena mu je umrla od neke opake bolesti, ali Mujezin nije hteo da se ponovo ženi. Održavao je vezu s nekoliko žena u

planini. Povremeno je oblačio najbolju odeću, stavljao na glavu kapu, uzimao štap za šetnju i nestajao neko vreme. Za vreme njegovog odsustvovanja mujezinov sin Šahbal bio je mujezin džamije i onda se peo na minaret i objavljivao azan, poziv na molitvu. Posle molitve, nekoliko ljudi sa bazara odveli bi Alsaberija kući. Aga Džan je uvek ostajao još neko vreme u džamiji da razgovara s Ijudima. Obično je poslednji odlazio kući. Te večeri popričao je malo s vratarom o popravci kupole. Kada je krenuo kući, začu bratanca Šahbala kako ga doziva. „Ago Džane, mogu li da razgovaram s vama?“ „Naravno, sine.“ „Imate li vremena da odemo do reke?“ "Do reke? Ali kod kuće nas čekaju. Treba da večeramo.“ „Znam, ali ovo je važno.“ Otišli su do reke Sefidgani, koja je u blizini proticala mirno. „Ne znam zapravo kako da počnem. Nemojte odmah da reagujete.“ „Kaži, sine.“ "U pitanju je Mesec.“ „Mesec?“ "Ne Mesec već televizija, i imam.“ „Televizija? Mesec? Imam? Šta to pokušavaš da mi kažeš?“ „Mi, hoću reći imam, mora o svemu da zna ponešto. Mora da bude upoznat sa stvarima koje se dešavaju oko njega. Alsaberi čita samo knjige iz svoje biblioteke od pre ko zna koliko vekova. Ne čita novine. Ne zna ništa o... na primer, o Mesecu.“ „Budi jasan, šta Alsaberi treba da zna o Mesecu?“ „Danas se svuda samo priča o Mesecu. U školi, na bazaru, na ulici, samo ne u našoj kući. Znate li šta će se malo kasnije dogoditi?“ „Šta će se dogoditi?“ „Večeras će se na Mesec iskrcati čovek i vi o tome ništa ne znate. Možda vam to nije važno, a ni Alsaberiju. Ali Amerikanci će svoju zastavu zabosti u tlo Meseca, a gradski imam o tome ništa ne zna. Ništa nije pomenuo u svojoj propovedi. Trebalo je večeras da nešto kaže, ali on o tome nema pojma. I to nije dobro za našu džamiju. U džamiji se mora govoriti o stvarima iz života.“ Aga Džan pričeka malo. „Problem je u tome što sam o tome već razgovarao s Alsaberijem“, produži Šahbal, "ali nije hteo ni da čuje. On ne veruje u takve stvari.“

„Šta po tvom mišljenju treba uraditi?“ „Večeras se može videti iskrcavanje na Mesec. Hteo bih da vi i imam budete svedoci takvog istorijskog događaja.“ "Gde?“ "Na televiziji.“ „Moramo da gledamo televiziju?“, zaprepasti se Aga Džan. „Gradski imam mora da gleda televiziju? Shvataš li šta si rekao, sine? Od same pojave televizije upozoravali smo ljude s propovedaonice da ne smeju da slušaju potkupljivog šaha, da ne gledaju Amerikance. A sada mi predlažeš da buljimo u američku zastavu. Znaš da smo protiv šaha i protiv Amerikanaca koji su vratili šaha. Nema potrebe da u kući imamo šahovo lice i američku zastavu. Zašto hoćeš da nas staviš pred televiziju? Televizija je američko sredstvo za sticanje moći, njome se oni bore protiv naše kulture i vere! Čuo sam toliko neobičnih stvari o televiziji, o odvratnim programima kakve može da napravi samo bolestan um.“ „Uopšte nije istina to što kažete, ni u kom slučaju. Ima tamo tako mnogo zanimljivih stvari, kao večeras. Morate ih videti! Imam ih mora videti! Ako smo protiv šaha i Amerikanaca, upravo zato moramo da gledamo njihovu televiziju. Amerikanci večeras putuju na Mesec. Vi ste najznačajniji čovek u gradu, morate to videti. Staviću na krov antenu.“ „Hoćeš da staviš antenu na našu kuću? Sutra će nam se ceo grad podsmevati. Svi će reći: jesi li video antenu na njihovoj kući?“ „Postaviću je tako da je niko neće primetiti.“ Šahbalovo pitanje je iznenadilo Agu Džana. Mladić je znao šta se o tome misli u kući, a ipak se usudio da izrazi svoje mišljenje. I to je bila jedna od osobina koju je Aga Džan veoma rano otkrio kod Šahbala. Zbog toga se divio svom sinovcu. Aga Džan je imao dve kćeri i sina. Sin je bio pet godina stariji od Šahbala, ali Aga Džan je u Šahbalu video svog naslednika na bazaru. Pokušao je da ga upozna s najvažnijim poslovima kuće. Voleo ga je kao sopstvenog sina i odgajao ga je tako da bi mu jednog dana prepustio vođenje posla. Šahbal je pravo iz škole odlazio na bazar, u radne prostorije Age Džana. Ovaj ga je obaveštavao o svemu što se događalo na bazaru. Pričao je Šahbalu o odlukama koje se spremao da donese i pitao ga za savet.

A sad mu Šahbal govori o televiziji i Mesecu. Aga Džan je slutio da ideja potiče od Nosrata, najmlađeg brata Age Džana, koji je živeo u Teheranu. Kada su Aga Džan i Šahbal stigli kući, reče Aga Džan bakama: „Ješću sa imamom u biblioteci, hoću da razgovaram s njime. Neka nas niko ne uznemirava.“ On ode u biblioteku, gde je imam na zemlji, na svom ćilimu, čitao neku knjigu. Aga Džan sede pored njega i upita ga šta čita. „Knjigu o Hatidži, Muhamedovoj ženi; imala je tada tri hiijade kamila, što bi se reklo tri hiljade kombija, u prevodu na savremeni život. Neizmerno bogatstvo. Sad to shvatam. Muhamed je bio mlad i siromašan. Hatidža je bila stara i bogata. Muhamedu su bile potrebne njene kamile, njeni kombiji, da bi otpočeo svoju misiju“, reče imam osmehujući se. „Ne možeš to tako objašnjavati“, reče Aga Džan. „Što da ne? Svaka žena je želela Muhameda za muža, zašto bi odabrao staru udovicu Hatidžu? Bila je skoro dvadeset godina starija od njega.“ Bake uneše dva okrugla poslužavnika. Spustiše poslužavnike na pod i nestadoše. „Šahbal priča o Mesecu“, reče Aga Džan za vreme jela, „smatra da to treba da gledamo.“ „Da gledamo Mesec?“, reče imam. „Kaže da gradski imam mora da bude upoznat s događajima u zemlji i u svetu. Zamera što ne čitaš novine već samo stare knjige iz sopstvene biblioteke.“ Imam skide naočare, očisti ih ovlaš rubom bele gornje košulje i reče: „Šahbal mi je već sve to rekao.“ „Slušaj, njegova kritika se ne odnosi samo na tebe već i na mene, obojica se sve vreme bavimo samo verom. Džamija mora da zna i za druge stvari. Na primer da će ljudi večeras hodati po Mesecu.“ "Ne verujem u to“, reče imam. „Smatram da ti to moraš videti. Doneće u biblioteku televizor.“ „Potpuno si poludeo, Ago Džane.“ „Bistar je i imam u njega poverenja. Ti dobro znaš da je to dobar momak. Neka to ostane među nama, neće dugo trajati. Odmah posle toga odneće televizor.“ „Ali ako ajatolasi u Komu doznaju da smo u kući imali televizor, odmah će...“ „Niko to neće doznati. To je naša kuća i to je naš grad, možemo sami da

odlučimo kako ćemo sređivati stvari. Momak je u pravu. Kaže da gotovo svi koji dolaze u džamiju imaju televizor. Istina je i to da u našoj kući televizija nije dozvoljena, ali se ne možemo zatvoriti u sobe i zažmuriti pred onim što se događa u svetu.“ Iza zavese u kuhinji bake videše kako Šahbal po mraku unosi neku kutiju u biblioteku. U biblioteci Šahbal pozdravi imama i Agu Džana. Više ih i ne pogleda, otpakova mali televizor i stavi ga na stočić kraj zida. Iz kutije izvadi dugačak kabl i utače jedan kraj u televizor. Drugi kraj iznese napolje. Pope se na krov, gde je pre toga namestio neku vrstu jednostavne privremene antene. Utaknu kabl u antenu, dobro ga sakri i siđe u biblioteku. Onda zaključa vrata biblioteke, stavi dve stolice ispred televizora i reče: „Možete ovde da sednete ako hoćete.“ Dok su Aga Džan i imam sedali, Šahbal uključi televizor i ugasi svetlo. Zvuk podesi na tiše i napravi kratak uvod: „Ono što ćemo sad videti dešava se ovog trenutka u svemiru. Apolo II se približava Mesecu i spustiće se na njega. Izuzetan trenutak. Gledajte, evo ga. O, bože!“ Imam i Aga Džan se saviše napred i zagledaše se u Apolo u trenutku kad je pokušavao da se spusti. Nastade duboka tišina. „Nešto se dešava u biblioteci“, reče Golbana Golebi, „nešto važno, što čak ni mi ne smemo da vidimo.“ „Momak se popeo lestvicama na krov, stavio je nešto tamo i brzo se vratio. Ugasili su svetlost u biblioteci. Šta li to tamo rade u mraku?“ Bake se po mraku tiho uputiše prema biblioteci. „Gle! Neki gajtan vodi s krova unutra.“ „Gajtan?“ Priđoše na prstima prozoru, ali zavese su bile dobro navučene. Oprezno prođoše pored prozora i uputiše se prema vratima. Kroz pukotine blistala je tajanstvena srebrnasta svetlost. Bake prisloniše uši na vrata. „Nemoguće“, čuše imama. "Neverovatno“, čuše Agu Džana. Proviriše kroz ključaonicu i videše neobičnu svetlost koja je ispunjavala biblioteku. Razočarane, vratiše se i nestadoše u tami unutrašnjeg dvorišta.

Noroz

S prolećem je stigao Noroz, persijska Nova godina. Prvobitno, Noroz je bio kraljevska svečanost kojom se slavio dolazak proleća samo na dvorovima prvih persijskih kraljeva. Ljudi su dve nedelje unapred počinjali veliko spremanje i čišćenje kuća. U znak dobrodošlice proleću, na tanjirima su zasejavali žito, i tako je nastajao sabze2. Deci su kupovali novu odeću i obuću, da bi se išlo u posetu rodbini, prvenstveno dedi i babi. Žene su sve sređivale i tek kada sve završe, ostajalo bi im malo vremena za sebe. U kući su bake i nekoliko pomoćnica čistile i spremale za Noroz. Stara frizerka je došla da ulepša žene u kući. Ona ih je šišala, depilirala im obrve i lice. Radila je to više od pedeset godina. Prvi put je došla da to radi kao devojčica od deset-dvanaest godina. Došla je s majkom. Kasnije, kada joj je mati umrla, preuzela je njen posao i postala je poverenica kuće. Onog dana kada je prvi put došla, muškarci nisu imali pristup jednom delu kuće. Ceo dan se razlegao smeh žena, išle su po kući bez vela i trčkarale bosonoge po unutrašnjem dvorištu. Bake su im ugađale nargilama, limunadom i raznim slatkišima. Frizerka im je pričala glasine koje kruže po gradu; odlazila je redovno u kuće bogatih porodica i zato je znala šta se dešava kod žena. Uvek je nosila sa sobom stari kofer s mirisima, bojom za kosu, šminkom, makazicama i ukosnicama koje je mogla ponuditi na prodaju. Njene stvarčice su bile lepe i drukčije od onih koje su se mogle kupiti na

bazaru. Sin joj je radio u Kuvajtu kao gastarbajter i svaki put kada se vraćao kući, donosio je pun kofer neobičnih stvarčica za majčine klijente. Danas je došla poglavito zbog Fagri Sadat, žene Age Džana. Fagri Sadat je bila ugledna žena u krugovima bogatih porodica u gradu. Ponekad je pomagala bakama u kuhinji, šila je odeću za svoju decu, a kada su deca bila mala, čitala im je naglas. Zapravo, čitanje knjiga joj je bilo glavno zanimanje. Pre svega knjiga i ženskih časopisa koje joj je dever Nosrat donosio iz Teherana. Kada je vreme bilo lepo, hvatala je ptice. Uz pomoć baka, donosila je iz podruma zamku u obliku korpe. Bila je to velika trščana korpa, napravljena specijalno za tamuz, jesen, koja je pričvršćivana dugim užetom za dugačak štap. Fagri Sadat posipala je hranu za ptice po unutrašnjem dvorištu i onda bi sela pored ribnjaka da čeka ptice. Ptice koje su stizale iz krajeva iza planina, sletale bi posle nekog vremena u unutrašnje dvorište. Čim bi ptice, u potrazi za hranom, ušle u korpu, Fagri Sadat je povlačila uže, zamka se zatvarala a ptice ostajale zarobljene. Fagri Sabat je čuvala ptice nekoliko dana u sobi za ptice, hranila ih je, pričala s njima, proučavala im perje, pravila skice motiva na perima, a onda ih je puštala na slobodu. Dok se bavila pticama, svi u kući pričali su poluglasno. Frizerka je upravo završila noge Fagri Sadat, kad stara vrana sede na rub krova. Zagrakta prodorno i najavi svoje vesti. Niko nije znao koliko je vrana stara, ali imala je sigurno sto godina, jer je Aga Džan o njoj nešto čitao u staroj arhivi džamije. Vrana je bila deo kuće, kao i kupola, minareti, krovovi, staro drvo i ribnjak iz koga je pila vodu. Fagri se ispravi i reče: „Šalam, vrano! Imaš li dobre vesti? Ko je na putu? Ko će doći?“ Pred veče stiže džamijski vratar, a iza njega išao je imam Alsaberi u svečanoj odeći. Obično su dolazili na glavna vrata, ali ovog puta su se uspeli stepenicama džamije i preko ravnog krova ušli su u kuću. Možda je to bilo u redu u proleće. Krovovi koji su bili ozidani specijalnom vrstom gline iz pustinje i mešavinom pustinjskih biljaka, širili su u proleće prijatan miris. „Imam li još vremena da malo dremnem? Ne osećam se dobro“, reče Alsaberi bakama kada je stupio u unutrašnje dvorište. „Da“, reče Golbana, „imate još pola sata. Čekamo Agu Džana. Čim stigne, ješćemo svi u velikoj odaji za proslave. U ponoć svi ćemo otići u unutrašnje dvorište za novogodišnju molitvu. Posle ćemo prostrti nekoliko

ćilima. Ja ću vas probuditi kad bude vreme.“ Pred vratima se zaustavi taksi. Deca izjuriše napolje. „Stric Nosrat je stigao!“, uzviknuše. Fagri Sadat otvori prozor svoje sobe na drugom spratu i vide da Nosrat nije došao sam, s njim je bila mlada žena. Ona nabaci čador3 i siđe. Kada je Nosrat ušao sa ženom, nastade tišina. Mlada žena nije nosila čador već samo maramu, pa joj se video deo kose. Bake nisu verovale svojim očima. „Kako se ta bitanga usuđuje da dovede kući tako odevenu ženu?“, reče Golbana. „Ko je ona?“, upita Goleba. „Pojma nemam. Neka drolja.“ Zinat Hanum, imamova žena, pridruži se ostalima sa svojom kćerkom Sedikom. Kao i slepi Mujezin. Šahbal pogleda iza prozora ženu. Smatrao je da je stric hrabar što je doveo takvu ženu. Divio mu se što se ne drži običaja i što se stalno iznova opire drevnim zakonima kuće. Bilo je to prvi put u istoriji kuće da je u nju stupila žena bez čadora ili prigodnog vela. Svi su je gledali. Treba li da požele ženi dobrodošlicu ili ne? Šta će Aga Džan o svemu misliti? Još se nije bilo ni smrklo, ali bake su u svetlosti fenjera videle da žena nosi providne najlonke kroz koje su joj se videle noge. Nasrin i Ensi, kćerke Age Džana, veselo poljubiše strica Nosrata. "Da vam predstavim svoju verenicu Šadi.“ Šadi se osmehnu i pozdravi devojčice. „O, baš lepo!“, reče Nasrin, starija kći Age Džana. „Kad si se verio, striče? Zašto nas nisi obavestio?“ „Veren? Kako to veren?“, reče Golbana drugoj baki i navuče zavesu. „Laže, neće se taj nikada ni sa kime oženiti, tu teheransku droljicu doveo je da se malo zabavlja. Gde je Aga Džan? On to mora videti.“ Fagri Sadat poljubi Teheranku: „Šadi, baš lepo ime. Dobro nam došla u kuću.“ „Gde je Aga Džan? Gde je Mujezin?“, upita Nosrat. „Gde je imam? Gde je Šahbal?“ „Aga Džan još nije došao kući, ali Alsaberi mora da je u biblioteci“, reče

imamova žena. „Idem da ga iznenadim“, reče Nosrat i uputi se u biblioteku. Fagri Sadat povede Šadi u gostinsku sobu, a devojčice krenuše za njima. Bake su u kuhinji čekale Agu Džana. Motrile su na ulazna vrata i čim je ušao, uzviknuše: „Nosrat je ovde!“ „Baš dobro, tačno veče uoči Nove godine. Znači, mlađi brat me nije zaboravio. Naša svetkovina biće još toplija“, reče on zadovoljno. „Ali ima još nešto“, reče Golbana zabrinuto. "Šta?“ „Doveo je neku ženu.“ „Kaže da mu je to verenica“, dodade Goleba. „To je dobra vest. Konačno se opametio.“ „Ne raduj se prerano“, reče Golbana. „Žena nema čador. Nosi samo malu maramu na glavi. „I najlonke“, dodade Goleba tiho. „Šta je to?“ „Najlonke su tanke dugačke providne čarape. Kad ih nosiš, izgleda kao da nemaš ništa na nogama. Takvu ženu je doveo u kuću. Sačuvaj nas, Bože. Srećom, bilo se već smrklo kad su stigli. Zamisli da je po danu prošao s njom pored džamije, po celom gradu bi se sutra pričalo: u džamijskoj kući nalazi se žena u najlonkama!“ „Dosta sam čuo“, reče Aga Džan mirno. „Razgovaraću s njime. Želim da je srdačno primite, dajte joj par običnih čarapa. Dajte joj i čador ako sutra želi da ide u grad. Imate u kući lepih čadora. Poklonite joj jedan.“ „Po mom mišljenju, nije mu verenica. Doveo je tek tako ženu u kuću“, reče Golbana. „To ne znamo“, reče Aga Džan. „Nadajmo se da mu je to verenica. Gde je on sad?“ „Mislim da je u biblioteci ili kod Mujezina u sobi.“ Aga Džan je znao da se njegov mlađi brat ne moli, da je uvek bio protiv vere i običaja u kući. Ali se sad nadao da će se Nosrat, pošto je doveo ženu u kuću, prilagoditi kući. „Dobro je došao u kuću“, reče i uputi se u sobu slepog Mujezina. „Večera!“, uzviknu Golbana. „Dečaci! Devojčice! Na večeru!“, uzviknu Goleba. Svi odoše u odaju za proslave. Svečano odeveni muškarci uđoše u odaju, žene su već sve sedele na

desnom kraju trpeze. Fagri Sadat predstavi ženu iz Teherana Agi Džanu, imamu i Mujezinu. „Dobro nam došla, kćeri!“, reče Aga Džan. „Nismo znali da će Nosrat dovesti u kuću svoju verenicu, inače bismo priredili slavlje. No dobro, ionako je već posebno slavlje što si s nama.“ Imam Alsaberi ju je pozdravio s rastojanja. Kada je ženu predstavljala Mujezinu, Fagri Sadat reče smejući se: „Kod nas je u gostima jedna žena iz Teherana, drukčija je nego žene iz našeg grada i sasvim drukčija od žena iz planina s kojima si u vezi. Zove se Šadi i veoma je lepa. Ima lepe tamne oči, mrku kosu, blistave bele zube i ljubak osmeh. I večeras nosi beli čador sa zelenim cvetićima, koji je dobila od baka. Šta bi još želeo da znaš?“ „Znači, lepa je!“, nasmeja se Mujezin. „Drugo i nisam očekivao od Nosrata.“ Bake uđoše s malim grejačem u kome je gorela vatra i baciše esfand u vatru te se podiže prijatan mirišljav oblak. Devojke doneše jelo iz kuhinje. „Zar nećemo sačekati Ahmada?“, upita Alsaberi. "Ne zameri mi“, reče Aga Džan, „ali kad sam video Nosrata, zaboravio sam da ti kažem. Ahmad mi je telefonirao dok sam bio u bazaru. Ne dolazi. Prave svoje slavlje u Komu.“ Ahmad je Alsaberijev sin. Sedamnaest mu je godina i uči za imama kod velikog opunomoćenika ajatolaha Golpajeganija u Komu. Bake su napravile izvrsnu novogodišnju večeru i svi su se dugo zadržali kraj trpeze. Posle večere izneti su slatkiši koji su spravljeni upravo za novogodišnju proslavu. Žene su okružile Šadi i stale da se raspituju o Teheranu i teheranskim ženama. Šadi je imala za njih poklone, lak za nokte, karmin, najlonke, pomodne prslučiće. Muškarci, koji su primetiii da više nisu poželjni, povukoše se u gostinsku sobu. Nešto pred ponoć jedna od baka reče: „Dame! Hoćete li da se spremite za novogodišnju molitvu?“ Nosrat se sagnu prema Šadi. „Kuda ćemo?“, reče ona. „Sad će svi da se mole, ali meni to ništa ne znači i zato ne učestvujem“, prošapta joj na uho. „Odvešću te u kućnu biblioteku.“

„Zašto, šta ćemo tamo?“ „Doznaćeš već“, reče on i uhvati je za ruku. Nosrat čvrsto dohvati Šadi za mišicu i oni se na prstima uputiše pored kedra u biblioteku. Vrata je oprezno otvorio. „Zašto ne upališ svetlo?“ „Ne pričaj tako glasno. Bake sve čuju i vide. Ako primete da smo ovde, odmah će se pojaviti kao dva duha“, reče on i odmah stade da joj otkopčava bluzu. „Nemoj! Ne ovde“, prošapta ona i blago ga odgurnu. On je obujmi oko struka, gurnu je uz orman s knjigama i podiže joj suknju. „Nemoj, ovde je tako zagušljivo.“ „Nije, uzbudljivo je, stari duh naše kuće skriva se iza ovih ormana s knjigama. Sedam stotina godina imami su se spremali za molitvu u ovoj odaji, to je sveto mesto, tu se mnogo šta dogodilo, ali ne i ovakvo nešto, i ja hoću da to s tobom uradim. Hoću da dodam nešto lepo istoriji ove sobe.“ „O, Nosrate“, uzdahnu ona. On upali sveću koja je stajala na imamovom stolu. „Gde su svi?“, uzviknu Golbana s unutrašnjeg dvorišta. "Požurite, imam je spreman!“ U dvorištu su razmotali dva velika ćilima za molitvu. Nedostajali su samo Nosrat i njegova teheranska žena. „Kažem ti ja, on je pravi nitkov, ismeva džamiju čim mu se pruži prilika, ali ja to neću dozvoliti, on mora da dođe na molitvu“, reče Golbana. „Gde bi mogli da budu?“ Pogled im pade na biblioteku. Tiho se tamo uputiše. Prozori biblioteke su podrhtavali. Da se nisu prevarile? Bake se uputiše ka vratima, ali se ne usudiše da ih otvore. Kleknuše oprezno ispred prozora, proviriše unutra kroz razmak u zavesama i videše kako gori stara sveća koju nikada nisu palile. Prinesoše ruke očima i još pažljivije pogledaše unutra. Ormani s knjigama su se kretali u svetlosti sveće. Trgoše se od onoga što su ugledale i zgledaše se. Šta da rade? Da obaveste Agu Džana? Ne, nije razumno to uraditi na tako posebno veče. Šta onda da rade u vezi s tim neoprostivim grehom koji je Nosrat

počinio u biblioteci? Da ćute! Sporazumeše se očima. Dužnost im je bila da ćute, kako su i mnoge druge bake pre njih morale da čine. Trebalo je imati ogromno srce da se u njega sakriju tolike tajne kuće koje se ni sa kim ne dele. Stoga nisu ništa ni videle ni čule. Imam otpoče molitvu. Svi su stajali iza njega u pravcu Meke. Bake se neprimetno priključiše ženama. U kući zavlada tišina, čula se samo imamova molitva: „Allah nuros smawat smawat waal arzo masalo nureh kamach kute fiha... On je svetlost. Njegova svetlost liči na nišu sa svetiljkom. Staklo je kao zvezda što zrači. On pali ulje blagoslovenog maslinovog drveta. Ulje daje svetlost gotovo samo od sebe. Svetlost nad svetlošću.“

Galgal

Devojčice iz kuće su porasle i nekima je bilo vreme da se udaju. Ali kako da se udaju kad još niko nije pokucao na vrata da ih zaprosi? U Senedžanu nikada stranac ne pokuca na vrata da bi zaprosio kćer, to često radi provodadžija. Skupina starih žena koje se brinu o tome da muškarac stupi u vezu s nevestinom porodicom. To se obično dešava u hladne zimske večeri. Nekim porodicama nisu potrebne provodadžije. Žene iz porodice se zaogrnu čadorom, a muškarci stave šešir. Neočekivano zajedno odlaze porodici koja ima kćer za udaju. Porodice koje imaju kod kuće odraslu kćer uvek računaju na iznenadno kucanje na vratima. Zato je svako u kući uvek spreman za posetioce. Večerima su se vodili dugi razgovori o zlatu i ćilimima koje će mlada doneti kao miraz. I o kući, komadu zemlje ili iznosu koji mladoženja mora dati mladi ako se brak ne održi. Kada se muškarci o tome dogovore, žene razgovaraju o ostalim stvarima, o mladinoj odeći i o nakitu koji će dobiti za vreme svečanosti. Ženski satovi su se upravo pojavili na bazaru u Senedžanu i zato je svaka mlada želela da ima pomodan sat. Ako se u takve večeri kod suseda videlo svetlo iza prozora, znalo se da se tamo pregovara o venčanju. U tim kućama su sobe bile tople, a prozori zamagljeni od dima iz nargila. Ali duge zimske noći plašile su mnoge porodice koje su imale odraslu kćer a znali su da niko neće pokucati na njihova vrata.

U džamijskoj kući imamova kći Sedika bila je spremna za udaju. Čekali su u tišini. Možda će se neko oglasiti na vratima, možda će zazvoniti telefon. Ali zima je gotovo prošla i još nije bilo nikoga. Bilo je veoma teško za kćeri ove kuće da nađu odgovarajućeg muža. Nije svako mogao da ih zaprosi. Za obične devojke u gradu bilo je dovoljno muškaraca: mladi stolari, zidari, pekari, opštinski činovnici, učitelj i mladić koji tek što je stigao na stanicu. Ali takvi ljudi nisu bili pogodni za kćeri džamijske kuće. Šahov režim je bio potkupljiv, stoga niko ko je radio za vlast nije mogao da zatraži ruku tih devojaka. Učitelj? Taj bi možda i mogao. Zapravo, samo su sinovi istaknutih trgovaca bili pogodni. Zima je prolazila i žene koje niko nije zaprosio znale su da treba da čekaju još godinu dana. Srećom, život se ponekad ne povinuje tradiciji i bira sopstveni put. I tako jedne noći neko pokuca na vrata. "Ko je to?“, uzviknu Šahbal, Mujezinov sin. "Ja“, začu se samouveren muški glas s druge strane vrata. Šahbal otvori vrata i ugleda mladog imama sa upadljivim crnim turbanom pod žutom svetlošću fenjera. Turban mu je stajao pomalo nakrivo, a sam je prijatno mirisao na ruže. Duga imamska halja bila je tamna i videlo se da je prvi put obučena. „Dobro veče“, reče mladi imam. „Dobro veče“, odgovori Šahbal. „Zovem se Muhamed Galgal“, reče imam. „Drago mi je. Šta mogu da učinim za vas?“ „Hteo bih da govorim sa imamom Alsaberijem, ako može.“ „Ne zamerite mi, kasno je i imam više ne želi posete. Možete ga videti sutra u džamiji.“ „Ali ja bih da govorim s njim.“ „Mogu li znati šta je u pitanju, možda vam mogu pomoći?“ „Dolazim zbog njegove kćerke Sedike. Hteo bih sa imamom da razgovaram o njoj.“ Na trenutak Šahbal nije znao kako da postupi. Onda se sabra i odgovori: „O tome morate razgovarati s Agom Džanom. Reći ću mu da ste ovde.“ „Sačekaću ovde“, reče imam. Šahbal ostavi poluotvorena vrata i ode u radnu sobu Age Džana, koji je upravo pisao. „Pred vratima je mlad imam. Kaže da je došao zbog Alsaberijeve kćeri.“ „Pred vratima?“

„Da. Kaže da hoće da razgovara s imamom.“ „Znam li ga?“ „Ne bih rekao. Neki neobičan imam. Očigledno nije iz grada. Miriše na ruže.“ „Uvedi ga unutra“, reče Aga Džan dok je sređivao papire, a onda ustade. „Dobro došli“, reče Šahbal imamu. "Uđite.“ Uvede ga u sobu Age Džana. „Zovem se Muhamed Galgal. Dobro veče! Da ne smetam?“, reče imam. „Ne, nikako. Dobro došli! Sedite“, reče Aga Džan dok se rukovao s Galgalom. Aga Džan primeti da je čovek zaista drukčiji. Bilo mu je drago što je imam nosio crni turban. To je značilo da je potomak proroka Muhameda. Aga Džan je posedovao najstariji rodoslov te porodice. Napisan je na pergamentu i imena muškaraca vode unazad do proroka Muhameda. Rodoslov i prsten svetog imama Alija čuvani su u posebnoj kutiji u staroj riznici u džamiji. „Hoćete li čaj?“, upita Aga Džan. Uskoro se pojavi Golbana s poslužavnikom na kojem su se nalazili čaj i urme, i pruži ga Šahbalu. Mladić stavi na sto čaše za čaj i činijicu s urmama pred Galgala i htede da napusti sobu. „Možeš da ostaneš“, reče mu Aga Džan. On ode u ugao i sede. Galgal stavi urmu u usta i otpi gutljaj čaja. Onda tiho pročisti grlo i reče bez uvoda: „Došao sam da zatražim ruku kćerke imama Alsaberija.“ Aga Džan koji se spremao da srkne čaj vrati čašu i pogleda Šahbala. Nije očekivao da će imam tako direktno preći na temu, a naročito što nije običaj da muškarac dolazi sam u neku porodicu da prosi kćer. Prema tradiciji, o tome treba da govori otac budućeg mladoženje. Ali Aga Džan je bio iskusan čovek. Savladavši se, reče: „Dobro ste došli, ali smem li vas pitati gde živite i čime se trenutno bavite?“ „Živim u Komu i završio sam školovanje za imama.“ „Kod kog ajatolaha ste studirali?“ „Kod velikog ajatolaha Almakija.“ „Almakija?“, reče Aga Džan iznenađeno. „Imao sam čast da lično upoznam ajatolaha.“ Čim je pomenuo ime Almaki, Aga Džan je odmah znao da je mladi

imam pristalica revolucionarnih težnji protiv šaha. Ime Almaki bilo je sinonim za tajni religiozni otpor protiv šaha. Međutim, mnogi mladi imami koji su studirali kod Almakija nisu se mešali u politiku, ali već i samo to što ih je on obrazovao moglo je pobuditi sumnju. Aga Džan je naslućivao da mladi imam koji je malo nakrivio turban i stavio malo više mirisa ruže nije neutralan, ali nije rekao ništa. „Šta trenutno radite? Imate li stalnu džamiju u kojoj propovedate?“ „Ne, još ne, ali često radim kao zamena u raznim džamijama. Kad se neki imam razboli ili je na putu, zamole me da dođem.“ „Shvatam. To se i ovde dešava, ali mi imamo stalnu osobu koja to obavlja“, reče Aga Džan. „Imama koji živi u selu Džirdža. Na njega se uvek može računati kada je potrebno, odmah dolazi.“ Aga Džan htede da upita gde mu žive roditelji i zašto nije poveo nikoga od rodbine ako je već došao da prosi Alsaberijevu kćer. Ali ne upita. Znao je da će mladi imam reći: "Ja sam odrastao i mogu sam da znam s kim želim da se oženim. Moje ime je Muhamed Galgal. I moj ajatolah je Almaki. Šta biste još hteli da znate?“ „Kako ste doznali za našu kćer? Jeste li je ikada videli?“, upita Aga Džan. "Ne, ali moja sestra ju je srela. Osim toga, ajatolah Almaki mi ju je preporučio, dao mi je pismo za vas.“ On izvadi kovertu iz unutrašnjeg džepa i pruži je Agi Džanu. Kada ima ajatolahovo pismo, Aga Džan nema više šta da kaže. Ako ga je Almaki odobrio, nema više mesta za diskusiju. Stvar je zaokružena. Aga Džan otvori pismo s poštovanjem. Ajatolah je napisao sledeće: „U ime Alaha. Sad kad vam je u poseti Galgal, pozdravljam vas. Wassalam.4 Almaki“ Bilo je nečeg u vezi s tim pismom, ali Aga Džan nije znao šta. Nije bilo u njemu ni odobravanja ni odbijanja, samo potvrda. Ajatolah očigledno nije bio pod utiskom, inače bi dao da se to primeti. Ali mladi imam ipak je imao pismo od Almakija, i to je značilo mnogo. Aga Džan stavi pismo u fioku i reče: „Moram da razmislim šta ćemo dalje da radimo. Hajde da se dogovorimo. Razgovaraću sa imamom Alsaberijem i njegovom kćeri o ovom susretu. Onda ćemo se zajedno dogovoriti i vi ćete doći sa celom porodicom,

s ocem. Dogovoreno?“ "Dogovoreno“, reče Galgal. Šahbal isprati Galgala i vrati se. „Šta misliš, Šahbale?“, upita Aga Džan. „Mislim da je drukčiji, oštar. To mi se baš dopada.“ "U pravu si. To se vidi po načinu kako je seo za sto. Ne može se porediti s onim seoskim imamima. Ali imam svoje prigovore.“ „Kakve prigovore?“ „Strahovito je ambiciozan. Ajatolah nije ništa konkretno napisao o njemu. Preporučio ga je, a zapravo nije na njega utrošio ni reč. Galgal sigurno nije loš, ali je riskantan. Da li je pogodan za našu džamiju? Alsaberi je blag, ali ovaj momak je tvrd orah, čini mi se.“ „Šta time hoćete da kažete?“ "Da li je Alsaberi još budan?“ Šahbal pogleda kroz zavesu napolje. „Svetlo gori u biblioteci“, reče. „Ovo neka zasad ostane među nama, žene još ne moraju ništa da znaju“, reče Aga Džan, pa napusti sobu da bi otišao u biblioteku. „Kako si proveo dan?“, upita Aga Džan. "Obično“, reče Alsaberi. „Šta to čitaš? “ „Knjigu o političkim delima ajatolaha u poslednjih sto godina. Koliko vidim, nikada nisu mirovali, uvek su nalazili nešto protiv čega su se bunili. Uvek su pronalazili način da se domognu vlasti. Ova knjiga je kao ogledalo u kome vidim sebe. Smatram da je politika dobra stvar, ali sam ne znam da sprovodim nikakvu politiku. Mislim da nisam sposoban za takve stvari. Zbog toga osećam krivicu.“ Alsaberi je bio neuobičajeno otvoren. Aga Džan oseti da je posetio imama u važnom trenutku. „Znam da Kom nije zadovoljan mnome. Ako nastavim da ćutim, bojim se da će ljudi otići u neku drugu džamiju i naša džamija će opusteti.“ „Toga ne treba da se bojiš“, reče aga Džan, „naprotiv, doći će još više ljudi ako primete da se naša džamija ne bavi politikom. Ljudi koji posećuju našu džamiju obični su ljudi sa ulice. Džamija je njihova kuća, celog života dolaze ovamo, oni zapravo ne žele da brzo odu. Znaju te isuviše dobro i veoma te poštuju.“ „Ali bazar“, reče imam, „bazar je uvek bio centar politike. O tome piše u

ovoj knjizi. Bazari su poslednjih dvesta godina odigrali odlučujuću ulogu i uvek su se koristili imamima kao oruđem. Kad trgovci zatvore bazar, svi znaju da se događa nešto neuobičajeno, nešto značajno. Znam da bazar nije zadovoljan mnome.“ Aga Džan je odlično znao o čemu govori imam. I sam nije bio zadovoljan Alsaberijem, ali ga nije mogao tek tako ukloniti zato što čovek ima slab karakter. Alsaberi je sad imam džamije i ostaće to do smrti. Znao je da se ljudi na bazaru žale, da trgovci očekuju više životnosti iz džamije, ali šta on da radi što Alsaberi nije pogodan? Nedavno su ajatolasi pozvali Agu Džana u Kom. Rekli su mu jasno da džamija mora da popravi svoj stav. Hteli su da čuju žalbe na šaha, ali pre svega na Amerikance. Aga Džan im je obećao da će se potruditi da džamija bude aktivnija i aktuelnija, ali je dobro znao da Alsaberi nije neko ko će to uraditi. Kom je bio centar šiitskog sveta. Svi veliki ajatolasi živeli su tamo i odatle upravljali svim džamijama. Senedžanska džamija bila je jedna od najuglednijih džamija u zemlji. Zato su ajatolasi očekivali više inicijative od te džamije. Kom je postavljao pitanja, Kom je postavljao zahev, ali s Alsaberijem Aga Džan nije mogao da izvrši promene u džamiji. Možda im je zato Almaki poslao mladog imama. Aga Džan promeni predmet razgovora i reče: „Imam za tebe iznenađenje. I dobro ide uz knjigu koju čitaš.“ „Kakvo iznenađenje?“ „Neko je zatražio ruku tvoje kćeri.“ "Ko je to?“ „Mlad imam iz Koma! Sledbenik ajatolaha Almakija.“ "Almakija?“, reče imam začuđeno i spusti knjigu na ćilim. "Ne boji se politike, dobro je obučen, samouveren je i crni turban nosi malo nakrivo“, reče Aga Džan osmehujući se. „Kako je došao do nas? Hoću reći do moje kćeri?“ „Svi u gradu znaju da imaš kćer. I svako može da zatraži njenu ruku, ali mislim da taj mladi imam nije došao samo zbog tvoje kćeri već i zbog džamije i propovedaonice.“ "Šta!“ „Dobro znaš da je uvek u pitanju politika kada iza nečega stoji Almaki.“ „Moramo dobro razmisliti pre nego što mu odgovorimo. Mora biti sasvim jasno da li hoće našu kćer ili džamiju.“ "To ćemo i uraditi, ali ja se ne bojim promena. I ja ne negiram stvari koje

mi ne dođu pod nos. Ne verujem u slučaj. Džamija je u prošlosti imala nekoliko vatrenih imama. Idem pravo u Kom da lično porazgovaram s Almakijem. Ako ga dobro oceni kao čoveka, kao muža, daću pristanak. Telefoniraću tvom sinu Ahmadu. Nije u istoj imamskoj školi, ali sigurno zna Galgala.“ „Radi što god hoćeš, ali budi oprezan. Moraš dobro paziti da to ne bude političko-verski brak. Ne dajem svoju kćer tek tako nekom imamu. Moramo biti sigurni da je dobar čovek. Želim da ima dobar brak. Ne želim da je dam ajatolasima.“ "Ne treba da se plašiš“, reče Aga Džan. "U poslednje vreme ne osećam se dobro, često me spopada tuga. Postao sam plašljiviji, ponekad ne znam o čemu bih mogao da govorim za vreme velike molitve petkom.“ „Umoran si, idi na nekoliko dana u Džirdžu. Povedi bake i lepo se odmori nedelju dana. I njima će to dobro činiti. Nisu davno nikuda išle. Mučiš sebe onim što si sam sebi nametnuo. Niko se ne umiva tako često kao ti, usamljen si, nećeš tako izdržati još dugo. Idi u Džirdžu, možda ćeš uskoro imati slatkog unuka s kojim ćeš povremeno moći da se zabaviš“, reče Aga Džan i osmehujući se napusti biblioteku. Sledećeg dana Aga Džan je telefonirao u Kom i razgovarao s Ahmadom. „Poznaješ li Mohameda Galgala?“ „Odakle ga znate?“ „Zaprosio je ruku tvoje sestre.“ „Nije valjda!“, reče on zaprepašćeno. „Stvarno. Kakav je to čovek?“ „Veoma je poznat, ja ga lično ne poznajem. Zadrt je i o svemu ima svoje mišljenje. Potpuno je drukčiji od drugih imama. Ali pojma nemam šta još radi.“ „Šta misliš? Je li pogodan za tvoju sestru?“ „Šta da kažem? Teško je reći, koliko znam, to je lepo građen jak momak. Moja sestra je znala samo oca kao imama. Misli da su svi duhovnici takvi.“ „Za mene je jedino važno da tvoja sestra bude s njime srećna“, reče Aga Džan. „Kažem vam, on je dobar, lukav momak, ali da li će njoj biti dobro s njim ne usuđujem se da kažem.“ „Mislim da znam dovoljno, Ahmade.“

Posle toga telefonirao je u rezidenciju ajatolaha Almakija i zakazao je sastanak. U četvrtak, rano ujutru, pred kućom se zaustavi vozač Age Džana i odveze ga na stanicu. Aga Džan, u dugoj jakni i s kapom, izađe iz automobila pred stanicom i smesta uđe u ogroman hol. Direktor stanice ga ugleda, ugasi cigaretu i krenu mu u susret. „Dobro jutro. I blagosloven put!“, reče učtivo. „Ensha Allah. Kako Bog želi“, reče Aga Džan. Aga Džan će putovati dugim mrkim vozom koji je pola sata ranije krenuo sasvim s juga, iz Persijskog zaliva, i na granici s Avganistanom uputio se prema istoku. Voz je na putu stao na još desetak stanica. Za Agu Džana biće to tročasovno putovanje. U staničnom holu bilo je mnogo putnika i ljudi koji su čekali putnike. Stotine muškaraca sa šeširima, žena u dugim jaknama i upadljivo mnogo žena bez čadora. Lice zemlje bilo se veoma promenilo, sve je to više primećivao kad putuje vozom. Ljudi koji su stizali s juga bili su slobodniji i sasvim drukčiji od ljudi iz Senedžana. U vozu srećeš žene bez marame na glavi, a često i s golim rukama. Žene sa šeširima, žene s tašnama, koje puše. Aga Džan je znao da sve te promene potiču od šaha, koji je bio američki sluga. Amerika se bavila podrivanjem vere u zemlji i protiv toga se ništa nije moglo učiniti. Šef stanice pozva Agu Džana u svoju kancelariju, ponudi mu šolju svežeg čaja i kada je došlo vreme da Aga Džan krene, odvede ga do posebnog kupea, koji je bio predviđen za značajne putnike. Posle tročasovnog putovanja pojavi se kupola groba svete Fatime. Voz uđe u stanicu Koma. Kad se izađe iz voza, izgleda kao da si stigao u neki drugi svet. Žene imaju crne velove, a muškarci su bradati. Gde god pogledaš, vidiš imame. Aga Džan izađe iz voza. Na sve strane čuli su se mujezini na krovovima džamija kako kroz zvučnike čitaju Koran. Nigde nijednog portreta šaha, svuda vise velika platna na kojima su ispisani tekstovi iz Korana. Šahu nikada neće pasti na pamet da dođe u taj grad. I nije bilo tog američkog diplomate koji se ikada usudio da autom ili vozom prođe kroz grad. Kom je bio Vatikan šiita, najsvetiji grad u zemlji, gde je sahranjena sveta Fatima. Zlatna kupola njenog groba svetlucala se poput dragog kamena nad centrom grada.

Aga Džan se odveze taksijem do džamije ajatolaha Almakija. Tačno u podne izađe iz taksija pred džamijom. Ajatolah ga dočeka sa svojim učenicima, mladim imamima koji ga otpratiše do molitvenog mesta. Aga Džan se učtivo pokloni kad ugleda Almakija. Ajatolah mu pruži ruku, Aga Džan se rukova, pođe za njim do molitvenog mesta i zauze mesto u prvom redu. Kada se molitva završila, Aga Džan kleknu pored ajatolaha. „Dobro nam došli. Kakve nam vesti donosite?“ „Pre svega hteo sam da vidim vaše blagosloveno lice, a drugo, došao sam zbog Muhameda Galgala.“ „Bio je moj najbolji učenik. I on ima moj blagoslov“, reče ajatolah. „Onda znam dovoljno“, reče Aga Džan, poljubi ga u rame i ustade. "Ali...“, reče ajatolah. Aga Džan sede. „On i dalje traži svoj put.“ „Šta ajatolah time hoće da kaže?“, upita Aga Džan. „Da ne sledi čopor tek tako.“ "Shvatam“, reče Aga Džan. „Neka je blagosloven brak i srećan put“, reče ajatolah i ponovo pruži ruku Agi Džanu. Aga Džan je bio zadovoljan onim što je o Galgalu čuo od ajatolaha, koji je dao svoje odobrenje, svoj blagoslov. Ali u dubini duše još uvek je osećao nemir. Kada je već bio kod kuće, pozva Šahbala u svoju sobu. „Šahbale, da li možeš da pozoveš Sediku?“ Kad je Sedika čula da Aga Džan želi da razgovara s njom, smesta je znala da je u pitanju nešto značajno. „Sedi. Dobro si?“, upita Aga Džan. „Da, dobro sam, sve je u redu.“ „Slušaj, kćeri. Neko te je zaprosio.“ Sedikino lice se zarumene. Brada joj klonu prema grudima. „On je imam.“ Ona pogleda Šahbala. On se osmehnu i reče: „Izuzetan mlad imam.“ Sedika se osmehnu. „Bio sam u Komu i razgovarao sam s njegovim ajatolahom. Lepo je govorio o njemu. I tvoj brat ga je odobrio. Šta ti misliš? Da li želiš da se udaš za imama?“

Ona je ćutala. „Ćutanje nije odgovor na prosidbu“, reče Aga Džan, „hoću odgovor.“ „To je zgodan imam. Nosi pomodnu islamsku halju i dobro očišćene svetle cipele. Izgledu se nema šta zameriti“, reče Šahbal osmehujući se. Aga Džan se napravi kao da nije čuo Šahbalovo objašnjenje, ali Sedika ga je dobro čula i ponovo se osmehnula. „Šta je tvoj odgovor? Hoćemo li da razgovaramo s njegovom porodicom?“ „Učinimo to“, reče ona tiho posle duge tišine. „Moram da dodam nešto“, reče Aga Džan, „sasvim je drukčiji od tvog oca. On je sledbenik ajatolaha Almakija. Kaže li ti to ime nešto?“ Sedika pogleda Šahbala. „Nije seoski imam“, reče Šahbal. „Biće ponekad burno i ponekad će život biti težak“, reče Aga Džan. „Šta misliš, možeš li tako da živiš?“ Ona razmisli i reče: "A šta vi mislite?“ "S jedne strane je čast voditi takav život, s druge strane može da bude pakao ako ti ne odgovara“, reče Aga Džan. „Mogu li prvo da razgovaram s njime?“ "Naravno“, reče Aga Džan. Nedelju dana kasnije uvede Šahbal imama Galgala u gostinsku sobu, gde je već stajala činija s voćem i svež čaj. Onda ode po Sediku i predstavi je Galgalu. Ona pozdravi Galgala i ostade da stoji kraj zidnog ogledala. On je zamoli da sedne. Ona opusti veo, tako da joj se lice bolje videlo. Šahbal ih ostavi same i lagano zatvori za sobom vrata. Bake su stajale kraj ribnjaka i sve pomno pratile. Fagri Sadat, žena Age Džana, videla je Galgala kroz prozor na drugom spratu. Zinat Hanum, Alsaberijeva žena, molila se u svojoj sobi za zdrav brak svoje kćeri. Više nije mogla učiniti, jer je nikada niko nije pitao za mišljenje. Njena procena stvari nije se računala. Fagri Sadat bila je ta koja je u kući odlučivala. Kćeri Age Džana skrivale su se iza zavesa da bi mogle da se dive Galgalu kad bude napuštao gostinsku sobu. Sastanak Galgala i buduće neveste trajao je skoro sat, a onda su se vrata gostinske sobe otvorila i Sedika je izašla. Izgledala je srećna, pogledala je bake i uputila se na gornji sprat. Šahbal provede Galgala kroz unutrašnje dvorište.

"To su bake naše kuće.“ Fahri Sadat siđe. „Žena Age Džana, kraljica ove kuće“, reče Šahbal osmehujući se. Galgal je pozdravi i ne pogledavši je. Devojke su se jedna po jedna upoznale s Galgalom. Kada je sve upoznao, Šahbal ga povede na bazar, da bi ponovo mogao da razgovara s Agom Džanom. Nekoliko dana kasnije Aga Džan je primio Galgala i njegovog oca u radnoj sobi. I Alsaberi je bio prisutan. Njihov razgovor se razlikovao od tradicionalnog bračnog razgovora i nije bilo ni pomena o zlatu i novcu. Mlada će dati mladoženji primerak Korana sa zlatnim omotom i roditeljsku kuću će napustiti s belim velom i zbirkom pesama srednjovekovnog pesnika Hafiza. Ali poznato je da bogate porodice u gradu ne odašilju kćeri praznih ruku u novu kuću. Podrazumeva se da će joj dati sve što joj je potrebno. Onda se razgovor vodio o džamiji, biblioteci, knjigama, starim podrumima ispod džamije, slepom Mujezinu i naravno starom kedrovom drvetu kuće, i na kraju je određen dan svadbe. „Mobarak ensha Allah, srećno, blagosloveno“, rekoše muškarci i rukovaše se. U tom trenutku je Sedika ušla sa srebrnim poslužavnikom i pet srebrnih šoljica za čaj. Venčanje će se obaviti na rođendan svete Fatime. Bio je to jedan od najlepših dana. Trebalo je da bude blago toplo vreme, ali vetar koji je stizao iz planina donosio je prijatno osveženje. Dobijaš želju da svoju nevestu podigneš i s njome se zavučeš pod tanko letnje ćebe. U to doba godine gotovo svi su spavali na krovovima. Mogli su se videti providni šatori za spavanje svuda po krovovima. Bili su to šatori u kojima su spavale mlade i mladoženje. I prirediće se prikladna svetkovina, na koju će biti pozvane najznačajnije porodice u gradu. Neće to biti tek tako neko venčanje, ta udaje se kći imama Alsaberija. I mladoženja nije tamo neki učitelj ili činovnik iz gradskog staleža. Nije čak ni trgovac već imam s tamnim turbanom, koji je došao iz Koma.

Arusi

Osvanuo je dan svadbe, arusi. Zinat Hanum pozva kćer k sebi, zatvori vrata, poljubi je i upita: „Jesi li zadovoljna što se udaješ za Galgala?" "Ne znam...“ „Moraš da si zadovoljna, zgodan je momak i tvoj otac kaže da je ambiciozan.“ „Upravo zato se bojim.“ „I ja sam se bojala kada sam se udavala za tvog oca, sve devojke se boje kad odjednom moraju da odu s nepoznatim čovekom, ali čim budete zajedno, nestaće i straha. Svaka devojka mora na kraju da se uda i napusti očevu kuću.“ Zinat Hanum tešila je kćer umirujućim rečima, ali u dubini duše i ona se dvoumila. Nije znala zašto. Odjednom su iskrsla sva ružna sećanja od nekada, ali ne dozvoli da Sedika išta primeti. „Još uvek ne mogu da verujem“, reče. „Šta ne možeš da veruješ?“ „Naprosto da si toliko odrasla, da se udaješ i ubrzo odlaziš od kuće.“ „Zašto zvučiš tako tužno?“ Zinati potekoše suze. „Suze su zbog tvoje sreće“, reče i poljubi kćer. Od trenutka kada se Sedika rodila, Zinat se plašila da će je izgubiti. Plašila se da iznenada ne umre, u krevetu, u vrtu, kraj ribnjaka. Sedikino detinjstvo sastojalo se od crnih godina za Zinat. U to vreme strah je više nije ostavljao na miru. Noću se nije usuđivala da ode u krevet

zbog groznih noćnih mora. Zinat Hanum je bila rođaka imama Alsaberija, i bilo joj je šesnaest godina kad se udala. Prvo je dobila kćer Ozru, koja je bila pet godina starija od Sedike i u osamnaestoj se udala za nekog od Zinatine rodbine. Ozra je imala troje dece i živela je s mužem u Kašanu. Onda je Zinat rodila sina Abasa. Na dečaka su odmah giedali kao na uzdanicu porodice, on će kasnije naslediti Alsaberija u džamiji. Ali jednog toplog letnjeg dana dogodi se nešto užasno dok je s njim bila sama u kući. Dečak je upravo naučio da hoda, pa je posrćući zadovoljno trčkao po kući za mačkama. U jednom trenutku Zinat je otišla u svoju sobu i potpuno zaboravila na dete. Tek kad je čula tišinu, pogleda kroz prozor, ali nigde ne vide Abasa. Sjuri se niza stepenice i vide mačke kako sede pored ribnjaka, a u vodi pluta sinovljevo telo. Vrišteći, pokuša da izvuče dete iz vode. Nekoliko ljudi koji su čuli Zinatino vrištanje pojaviše se na krovu džamije i pohitaše joj u pomoć. Uhvatiše dete za trbuh, ali uzalud. Zinat vrišti. Uhvatiše dete za noge i protresoše ga u vazduhu, ali to ništa ne pomože. Zinat vrišti. Zapališe vatru i podigoše dete iznad toplog plamena. Ali bilo je prekasno. Zinat vrišti. Ljudi položiše dete na zemlju i pokriše ga Zinatinim velom. Abas, uzdanica kuće, bio je mrtav. Niko ništa nije prebacivao Zinati zbog onog što se dogodilo, ali ona se u šoku povukla u svoju sobu. Aga Džan je svraćao do nje i govorio joj: „Zinat, ja sam se pokorio božjoj volji. I ti to moraš uraditi.“ U kući se više nije govorilo o Abasu. U tišini su plakali mesecima, ali se o tome nije govorilo. Zinat je to ćutanje doživljavala kao kaznu, tešku kaznu. Godinu dana kasnije, ostala je trudna sa Sedikom. Napustila je sobu i pomagala je bakama u kuhinji. Tek dve godine kasnije, posle Ahmadovog rođenja, Zinat se ispravi i vrati se uobičajenom životu. Da li je to imalo veze s nesrećom ili ne, tek Zinat nije više našla svoje mesto u kući. Živela je u senci Fagri Sadat. Osećala se kao drugorazredna žena. Da se tako nešto desilo Fagri Sadat, Aga Džan bi bio kraj nje i učinio bi sve što je u njegovoj moći da joj ublaži bol. Ali Alsaberi je bio slabić, on nikada nije prebacio Zinati, ali je nikada nije podržao u tim teškim godinama. Nikada je nije zagrlio, niti joj se obratio lepom rečju. I kada te sopstveni muž ne priznaje, onda to neće činiti ni

ostali. Ako te rođeni muž ne primećuje, neće to činiti ni drugi. Upravo kao sada. Njena kći se udaje i niko nije tražio njenu saglasnost. „Nije važno“, reče Zinat ogledalu dok je brisala suze, „doći će i moje vreme.“ U kući je bila gužva. U unutrašnjem dvorištu okačena je velika zavesa koja se koristi u džamiji da se muškarci i žene razdvoje za vreme molitve. Prostrti su skupi ćilimi, a ljudi iz džamije su prekrili zidove kuće tapiserijama sa vedrim svetim tekstovima. Na granama drveća visio je zeleni saten na kome je odštampana poezija velikana. Pozvan je najpoznatiji pevač svetih tekstova iz Koma. Kada bi pevao neku ritmičku suru iz Korana, ostavljao je na svakoga neizbrisiv utisak. Aga Džan je obukao novo odelo i bio je kod brijača. Voleo je novu lepu odeću i zahvaljujući Fagri Sadat bio je jedan od retkih trgovaca na bazaru koji je posvećivao vreme svom izgledu. Sluga na bazaru starao se da mu cipele uvek budu čiste, a bake su mu peglale košulje. Fagri Sadat ga je ponekad zadirkivala: „Ti si najzgodniji čovek u gradu. Kada si sveže obrijan i staviš šešir na glavu, niko ne bi poverovao da napamet znaš Koran.“ Imam je još uvek sedeo u biblioteci. Kasnije, kada svi dođu, pojaviće se na trenutak, a onda će se vratiti svojim knjigama. Slavlje je počelo, rodbina i istaknute ličnosti grada postepeno su stizali. Muškarci su odlazili u desni deo dvorišta gde se nalazio stari kedar i zauzimali stolice oko ribnjaka. Žene su odlazile dalje, nestajale iza velike zavese i sedele u lepom mirisnom vrtu o kojem se dobro starao kućni vrtlar Am Ramazan. Niko nije poveo decu, što nije bilo uobičajeno. Normalno, deca su bila prvi gosti, ali u ovoj izuzetnoj prilici ne. Gosti su posluženi čajem i divnim pekarskim poslasticama. I muškarcima i ženama šake su poprskane ružinim mirisom. Svi su bili radoznali da vide Galgala, naročito žene. Pred vratima se zaustavi auto i iz njega izađe gradonačelnik. Aga Džan ga pozdravi. Muškarci ustadoše kada je ušao u unutrašnje dvorište i smestio se kod ribnjaka. Pred vratima se zaustavi i drugi auto, i svi su znali da je to mladoženja. Aga Džan dočeka Galgala i odvede ga do mesta gde je sedeo gradonačelnik. On ustade da čestita Galgalu, ali se mladi imam napravi kao da ga ne vidi i ne zna. Smatrao je da je gradonačelnik sluga šaha i nikada ne bi seo

pored njega, a kamoli da se rukuje s njime. Gradonačelnik sede i ništa ne reče. Aga Džan je tog časa razgovarao s nekim i nije video šta se dogodilo između Galgala i gradonačelnika. Oko tri sata stiže matičar s dva bradata pomoćnika. Svaki je nosio veliku registarsku knjigu ispod ruke. Oni sedoše tamo gde će posle biti potpisana venčanica. Odmah staviše knjige na sto i otvoriše zvanični obred. Tog trenutka iza zavese nastade žagor, žene su uzvikivale: „Salam baar Fateme, salam baar Fateme. Budi pozdravljena, Fatimo, kćeri proroka Muhameda.“ Svi shvatiše da je mlada stigla i da sedi za stolom gde su matičari bili zauzeti pisanjem. Mlada je bila lepša nego ikada. Bila je u mlečnoj haljini i nosila je bledozeleni veo sa ružičastim cvetićima. Stavila je oprezno malo maskare i moglo se videti da je uklonila red dlačica iz obrva. Tako je izgledala pre kao mlada žena nego kao devojka. Čovek iz matičnog ureda zatraži od mlade krštenicu. Aga Džan izvadi nekoliko papira iz unutrašnjeg džepa i pruži ih. Čovek sve zapisa strpljivo u veliku knjigu i zatraži dokumenta i od Galgala. Galgal stade da pretražuje džepove, ali ništa ne izvadi; popriča tiho s ocem. Ovaj pogleda u svoju torbu. Svi su ga gledali i očekivali da vide dokumenta, ali on ih nije imao kod sebe. „Zaboravio sam dokumenta“, reče Galgal. Žene su burno negodovale s druge strane zavese. To je bilo nešto neuobičajeno. Matičar reče: „Imate li nešto drugo za legitimisanje?“ Galgal ponovo pretraži džepove, tiho popriča s ocem. Ne, nije imao nikakvu legitimaciju. Opet nastade žagor s obe strane zavese. Aga Džan pogleda gradonačelnika i pročita u njegovim očima nepoverenje. Pogleda nekoliko uglednih ljudi s bazara, niko to ne odobri. Kako je moguće da je Galgal mislio da se ženi, a nije imao odgovarajuća dokumenta? Svi su čekali reakciju Age Džana. Ovaj se bojao da je Galgal namerno zaboravio dokumenta. Možda je time hteo da porodicu satera uza zid i oženi se njihovom kćeri bez zvaničnih dokumenata. To se možda radi na selu, seoski imam pročita venčanu suru, mlada kaže da, mladoženja kaže da, i tako muškarac dobije ulaznicu za ženin krevet. Pri takvom venčanju muškarac je slobodan da ima još nekoliko žena. Ali takva venčanja se više nisu događala

u gradu, a poglavito ne u istaknutoj porodici kao što je porodica Age Džana. „Možda si dokumenta ostavio kod oca“, reče Aga Džan Galgalu. „Ne, nisam. Ostala su u Komu.“ Aga Džan sede pored gradonačelnika da porazgovara. „U pravu ste“, reče gradonačelnik, "ne smete to dozvoliti!“ Onda Aga Džan priđe Alsaberiju, koji je upravo napustio biblioteku i stajao je pored kedra s vratarem džamije. „Ne ide kako treba“, reče Aga Džan, „mora da ode po svoja dokumenta.“ „Onda mora da ide u Kom i neće se vratiti pre ponoći. Možda je sasvim razumno da se pročita bračna sura. Posle toga može da ode u Kom i donese papire.“ "Ne, jer kad se sura pročita, stvar je gotova. Onda ni naša kći ni mi tu više ništa ne možemo. Ako je odvede, ostajemo praznih ruku. Ti to znaš bolje od mene.“ "U pravu si. Neka donese dokumenta“, odgovori Alsaberi i vrati se u biblioteku. Aga Džan priđe matičarima i reče: „Bez dokumenata nema venčanja!“ Svi su uglas pričali. Aga Džan priđe Galgalu i reče mirno: „Čekam. Čekamo. Možete lepo da odete u Kom po svoje papire.“ Galgal nije očekivao takvu reakciju. „Ali to nije moguće! Sada nema vozova za Kom. A nemam poverenja u autobuse." "Ja ću to već srediti“, reče Aga Džan. On ponovo priđe gradonačelniku i porazgovara s njime. Gradonačelnik klimnu glavom nekoliko puta u znak slaganja. „Sve je sredeno“, reče Aga Džan, „dolazi po vas džip, gradonačelnikov vozač će vas odvesti. Imam strpljenja, ali morate požuriti.“ Galgal nije mogao da progovori ni reč. Ustade i ljutito se uputi vratima da sačeka džip. Na trenutak se Agi Džanu učini da mu je u očima pročitao nešto zlo i prosto, kao da mu je odjednom spala maska i lice se pokazalo u pravoj boji. Nije bilo predviđeno da gosti ostanu na ručku. Ali Aga Džan se obrati prisutnima: „Nemojte mi zameriti. To se može dogoditi, pozivam vas u restoran na ručak.“ I on smesta posla Šahbala u restoran preko puta džamije da sve sredi. Fagri Sadat pozva muža u svoju sobu, htela je da razgovara s njim.

„Zar ne misliš da si postupio suviše oštro?“ „Možda ne bi trebalo da to kažem, ali ne verujem mu.“ „Već sad?“ "On nije običan imam, oštar je, samo nisam očekivao da će doći bez dokumenata. Ima neki plan, nešto smišlja, ali ne znam šta.“ "Vi muškarci uvek nešto smišljate, kakav plan?“ „Sad je sve gotovo i on je već na putu za Kom. Moramo biti strpljivi.“ „Uvek je tako, muškarci odlučuju, a žene moraju da su strpljive.“ „Nije tačno. Neću tek tako pustiti kćer ove kuće da ode. Mislio sam da ćeš ti to razumeti.“ „Razumem ja, ali šta da kažem ženama?“, reče ona ne pogledavši ga. „Znaš dobro šta treba da kažeš ženama. Primaj ih, jedi s njima, osmehuj se, pokaži da si iznad svega ovog što se dešava i budi strpljiva.“ U pola jedanaest još nije bilo ni traga od Galgala. Gosti su završili ručak. Sluge su po ko zna koji put donosile svež čaj. Nargile su išle iz ruke u ruku. Gradonačelnik, koji je bio odsutan nekoliko sati, bio se vratio. Ljudi iz bazara prošetaše posle ručka pored reke. Pokazivali su Agi Džanu svoje razumevanje situacije: i oni bi uradili isto. Šahbal je bio na krovu džamije i motrio je na ulicu. Kada je konačno ugledao auto, dao je znak Agi Džanu. Džip se ubrzo zaustavi pred vratima. Galgal izađe iz njega, uputi se pravo prema matičaru i demonstrativno spusti dokumenta ispred njega na sto. Imam uzviknu: "Sa lawat baar Mohammad.“5 Svi uzviknuše: "Sa lawat baar Mohammad.“ Aga Džan se osmehnu. Ljudi s bazara se vratiše iz šetnje. Pevač se oglasi: „Tako mi noći što zaogrće! Tako mi dana što se pomalja! Tako mi Sunca i svetlosti jutra! Tako mi Meseca što ga prati! Tako mi dana što obasjava! Tako mi neba i onog što ga stvori! Tako mi zemlje i onog koji je stvori! Tako mi duše i onog koji je uobliči!“

M a h i h a6

Galgal je odveo nevestu u Kom, ali niko nije znao gde stanuju. Porodica nije očekivala da će svoju adresu držati u tajnosti, ali se o tome nije više razgovaralo. „Nije važno“, reče Aga Džan, „vrata naše kuće uvek su za njih otvorena.“ Galgal je završio imamsko obrazovanje, ali još nije imao džamiju. Da je bio stalni imam neke džamije, mogao bi da živi samostalno, u protivnom, zavisio je od skromne imamske pomoći koju je dobijao od ajatolaha. Aga Džan je heo da ga finansijski podržava, ali Galgal je to odbio. Ipak mu je pomogao. Koristeći se svojim mnogobrojnim vezama, znao je uvek da pronađe džamiju u kojoj je Galgal mogao da nastupa kao privremen imam. Sedika je povremeno dolazila kući, ali Galgal joj nije dozvoljavao da kaže gde stanuje. Ponekad bi se žalila majci na novu kuću. Da je suviše mala i da je atmosfera pomalo hladna i da joj nikako ne polazi za rukom da stupi u vezu sa susedima. „U Komu je sve tako drukčije“, rekla je majci, „svako stanuje u sopstvenoj kući sa svojom porodicom, vrata su zaključana, a zavese uvek navučene.“ „Takve stvari spadaju u novi život, pogotovu kada se preseliš u strani grad, a naročito u tako pobožan grad kao što je Kom. Galgal je još mlad, tek što je završio školovanje i još nema svoju džamiju.“ „Sve ja to shvatam, ali Galgal je sasvim drukčiji od svih drugih muškaraca koje znam, drukčiji od oca, drukčiji od Age Džana, drukčiji od strica Nosrata. Ne znam koliko mogu da mu se približim. Veoma je teško

razgovarati s njime. Ponekad zavlada takva tišina kada je kod kuće da se prestrašim, ništa ne govori, a ja ne znam šta bih mu rekla.“ "Ne smeš da porediš život u ovoj kući sa životom u svojoj kući. Ova kuća je stara i vekovima je imala ustaljeni ritam. Ali tvoja kuća je kuća mladog imama bez istorije. Moraš da napraviš sopstvenu kuću, da uneseš u nju toplinu i stupiš u vezu sa susedima i mužu pokažeš svoju ljubav i poštovanje.“ „Lako je to reći, majko, da, mogu mu pružiti ljubav, ali pitanje je da li on želi tu ljubav.“ „Zašto je ne bi želeo?“ "Ne znam!“ Kada je dolazila kući, Sediku su uvek dočekivali s ljubavlju. Svi su joj kupovali odeću i cipele i davali joj novac i vraćali je u Kom s punim torbama. Kada bi Galgal kao privremeni imam odlazio u drugi grad, slao je Sediku u roditeljski dom, a kada bi se vraćao, dolazio bi po nju. Ponekad bi odlazili još istog dana, a ponekad bi ostajali i po nedelju dana. Onda bi noćivali u kupolskoj sobi. Ta soba je imala balkončić sa drvenim rešetkama, na kojem se čovek mogao diviti senkama kupole na suprotnom zidu. To je bio onaj zid iz koga su svojevremeno izmileli mravi. Pre osam stotina godina, kad je kuća sagrađena, arhitekt je tu sobu namenio poglavito imamu džamije. Tu se sunce poigravalo senkama sve dok se ne bi smrklo. Na zid je padala samo senka kupole, nešto kasnije videli su se i obrisi minareta, a još kasnije nestala bi kupola i ostajali su samo minareti. Ponekad bi se u svetlosti predvečerja bogatoj bojama ukazala na zidu senka goluba, stare vrane ili mačaka. U ta predvečerja su džamijske mačke sedele na balkonu i buljile u skupine slepih miševa koji su bučno proletali iznad ribnjaka. Kada je vreme bilo lepo, na balkonu se moglo prostrti ćilimče, staviti na njega nekoliko jastuka i tu se čitalo ili se pio čaj. Gost koji je odsedao u kupolskoj sobi imao je punu slobodu. Za Galgala je to bilo idealno mesto kada je dolazio u posetu. Ostajao je unutra ceo dan, bake su mu donosile jelo i više niko mu nije smetao. Galgal je jedino sa Šahbalom imao dobar kontakt i često je pozivao mladića da s njime jede. Šahbal ga je od samog početka smatrao

zanimljivim. Susreo se s mnogim imamima, ali Galgal je imao nešto što drugi imami nisu imali. Imao je nove ideje i govorio je o uzbudljivim stvarima. Šahbal ga je rado slušao i diskutovao s njim. Galgal je bio o svemu obavešten. Pričao je o Americi kao da je tu zemlju znao kao svoj dlan, objašnjavao je kako su se Amerikanci domogli moći u njihovoj domovini i kako vladaju iza kulisa. Ispričao je kako su Amerikanci prvi put ušli u zemlju: „Bilo je to ovako, Amerika je bila velika supersila i htela je da se koristi našom zemljom kao vojnom bazom protiv Sovjetskog Saveza. Ali Mosadek, izabrani premijer, bio je liberalan čovek, nacionalistički predsednik, i nije želeo da to Amerikancima dozvoli. Amerikanci nisu više mogli da čekaju, bojali su se da će Sovjetski Savez pozvati Mosadeka u Moskvu i ojačati njegov antiamerički stav. Onda je CIA smislila državni udar, i šah je to odobrio. Odlučeno je da se izvrši atentat na Mosadeka. Moskva je to otkrila i odmah je obavestila Mosadeka. On je uhapsio grupu proameričkih oficira koji su nameravali da izvrše državni udar i naredio da se zauzme šahova palata. Agenti CIA uspeli su u poslednjem trenutku da helikopterom spasu šaha. Odleteo je lovačkim avionom u Ameriku.“ „Zanimljivo. Ništa od svega nisam znao“, rekao je Šahbal. "O takvim stvarima ne piše u školskim udžbenicima. Predaju vam lažnu istoriju“, rekao je Šahbal. „I šta je dalje bilo?“ „Americi je bio potreban Iran da bi bila svetska sila. Iran je strateška tačka na Srednjem istoku i sa Sovjetskim Savezom ima granicu dugu dve hiljade kilometara. Zato su smislili drugi državni udar. CIA je stupila u vezu s generalima iranske vojske. Dva dana kasnije, kada su svi mislili da je sve prošlo, Mosadek je uhapšen. Na svim značajnim raskrsnicama u Teheranu nalazili su se američki tenkovi, a parlament je bio okupiran. Onda su poslali stotine razbojnika i kurvi, koji su nosili iznad glave šahovu sliku. Sledećeg dana, okružen skupinom agenata CIA, šah je vraćen u palatu. Šah je marioneta, on se mora oterati, a s njime i Amerikanci.“ Šahbal se sav naježio od ubedljivog, vatrenog Galgalovog obrazlaganja. Sledećeg puta kada su zajedno jeli na balkonu, Galgal mu je ispričao o jakom otporu ajatolaha protiv režima i o istorijskom otporu ajatolaha Homeinija, koji je šaha i Amerikance proglasio neprijateljima. Toga dana su mnogi mladi imami pogubljeni, a još više ih je uhapšeno. Homeini je oteran u progonstvo.

Šahbal je u kući često čuo ime Homeini, ali nije gotovo ništa znao o njemu. Bilo mu je otprilike sedam godina kada su se sve te stvari dogodile. Galgal je obećao da će mu sledećeg puta doneti tajnu knjigu gde je tačno napisana nedavna istorija otpora ajatolaha. Te večeri je Galgal rekao nešto o čemu Šahbal nikada nije razmišljao na takav način: „Niko se više ne plaši zatvora, to je neka vrsta univerziteta, naročito za mlade aktiviste.“ Bio je to sasvim drukčiji pristup. Šahbal je video zatvor kao mesto gde dospevaju samo zločinci. „Politički zatvorenici su nešto sasvim drugo nego obični zatvorenici“, reče Galgal, "to su ljudi koji se bore protiv režima, ljudi koji se stide prisustva američke CIA u zemlji. To su najinteligentniji ljudi, koji žele da uzmu u svoje ruke sudbinu domovine. Oni koji žele da donesu radikalne promene u politički sistem. Režim ih hapsi i drži u posebnom delu zatvora. Ali su u vezi jedni s drugima. Ponekad ih je u jednoj ćeliji po desetorica, ponekad i dvadesetorica. U zatvoru ima svakojakih tipova: studenata, umetnika, imama, političara, vođa, učitelja, pa čak i ljudi s novim idejama. Oni razgovaraju, diskutuju jedni s drugima i na taj način se ćelija pretvara u univerzitet gde se nauče mnoge stvari. Možeš li da zamisliš šta se dešava kada se u jednoj ćeliji nađe toliko inteligentnih ljudi? Ponekad uđeš u ćeliju kao jagnje, a izađeš iz nje kao lav. Znam mnoge koji se tamo nalaze, prijatelji, mladi imami i članovi levih ili desnih ilegalnih pokreta. Jesi li ikada čuo za njih?“ "Ne.“ „Šta radiš ovde?“ „Na šta misliš?“ „Mislim: u ovoj kući i u ovom gradu.“ „Ništa naročito. Odlazim u školu i u džamiju.“ Galgal odmahnu glavom i reče: „Znao sam, ništa neće postati od ovog grada. To je grad slabića. U celoj zemlji ljudi lagano okreću šahu leda, ali Senedžan blaženo spava. Šta i da se očekuje od grada gde je imam džome džamije7 takav slabić? Šta radi taj Alsaberi po ceo dan? Ništa! Samo dopušta da mu bake peru muda. Prava šteta za tu divnu veliku istorijsku džamiju, koja ima sjajnu istoriju. Vreme je da u nju dođe vatreni govornik. Shvataš li o čemu govorim?“ Šahbal je uživao u Galgalovim rečima. Smatrao ga je velikim, a sebe sićušnim, hteo je da postavlja pitanja, ali se ne usudi, plašio se da ne kaže

neku glupost. Te večeri ćutao je gotovo sve vreme, ali kada je krenuo u svoju sobu, odjednom reče: „Hoću da ti nešto pokažem.“ „Šta to?“ „Svoje priče. Pišem“, reče on oklevajući. „Baš zanimljivo. Daj mi da vidim. Imaš li ih ovde? Pročitaj mi nešto.“ „Ne znam da li je dobro.“ „O tome ti ništa ne mogu reći, ali što se time baviš već je po sebi dobro. Idi donesi svoje delo.“ Šahbal ode i vrati se brzo s tri sveske koje skromno pruži Galgalu. "Pa ti si dosta napisao, vidim već“, reče Galgal zapanjeno i poče da prelistava sveske. „Već sam pri našem prvom susretu video da si bistar momak. Odaberi jednu od priča i pročitaj mi je.“ „Nikome ih još nisam pokazao“, reče Šahbal dok je prelistavao svoje sveske. Kada je našao stranicu koju traži, reče: „Ne usuđujem se, ali potrudiču se.“ I on poče da čita: „Rano ujutru, kada sam otišao do ribnjaka da se umijem pred molitvu, prvi put videh da u očevoj sobi ne gori svetlo. Uvek se budio pre mene, odlazio do ribnjaka, ali tog jutra sve je izgledalo drukčije. Ribice koje obično plivaju po vodi kad me vide, sada su sve ležale mirno, uperenih repova prema meni. I po vodi su plutale šarene krljušti. I bilo je krvi na jednom kamenu ribnjaka. Odmah sam znao da nešto nije u redu i otrčao sam smesta u očevu sobu, gurnuo vrata i upalio svetlo...“ „Veoma dobro! Ne treba dalje da čitaš, sam ću to uraditi. Imaš dara, ostavi sveske. Proučiću ih“, reče Galgal i ustade. On ode u unutrašnje dvorište, priđe ribnjaku, pogleda ribe koje su spavale u vodi pod svetlošću fenjera. U biblioteci je gorelo svetlo. Imamova senka padala je na zavesu. Tiho otvori vrata, izađe napolje i uputi se ka reci.

Aba

Dvorište je bilo prekriveno snegom, bilo je pet sati po podne, lagano se smrkavalo i duvao je leden vetar. Kao uvek, bake unesoše u kupatilo peškire i čistu odeću za Alsaberija, da bi ga okupale pred molitvu. Mada su rano ujutru založile peć, u kupatilu je još uvek bilo hladno. „Ovako više ne može, potpuno je neodgovoran“, žalila se Golbana, „mora u gradsko kupatilo, inače će se još i razboleti.“ Bilo je to izuzetno veče, sećanje na veče kada je umro sveti Ali. Ali je bio četvrti kalif islama. Upravo se molio u džamiji, sa stotinama vernika iza sebe. Ebne Molgam dođe i stade iza njega. Molio se sa Alijem i čekao da ovaj završi. Kad je Ali završio, Ebne Molgam isuka mač i raspali Alija posred glave. Ali pade. Tog trenutka se islam raspao na dva dela: šiite i sunite. Siiti su izabrali za vođu Hasana, najstarijeg Alijevog sina, kao njegovog naslednika. Suniti su imali drugog kandidata. Siiti su se vekovima dizali protiv sunita. Ali je pao, no postao je velika ljubav šiita. Četrnaest vekova posle njegove smrti još uvek se tuguje za Alijem isto kao onog dana kada je ubijen. Večeras će džamija biti prepuna. Alsaberi se dobro pripremio i želeo je da održi nešto novo: hteo je večeras, posle četrnaest vekova neprijateljstva između šiita i sunita, da govori o pomirenju. „Dosta je bilo neprijateljstva! Mi smo braća!“, vežbao je celog dana pred ogledalom. „Pružam vam ruku. Rukujem se s vama srdačno, prijateljstva radi i za jedinstvo islama.“ Nije razgovarao s Agom Džanom o svom govoru, hteo je da ga iznenadi. Kada je ranije započinjao razgovor o toj temi, Aga Džan je rekao: "To nema

smisla. U našem gradu nema sunita.“ Ali bilo sunita u gradu ili ne, bilo da suniti čuju ili ne, večeras je hteo da ispriča nešto novo, nešto što nijedan imam dosada nije rekao. Bake su stavile velika korita s toplom vodom na blagu vatru i čekale su Alsaberija. Imam je utonuo u misli, opipao je vodu rukom i oprezno ušao u kadu. Obema rukama se držao za rub kade, a onda je nestao pod vodom. Kada je izronio, uzviknuo je: „Suniti, rukujem se s vama! Braća smo! Braća! Hladno, o, što je hladno, brrr!“ Jedna baka mu poli glavu toplom vodom, a druga poče da ga sapuna i trlja. Za to vreme Alsaberi je vežbao svoj govor, drhteći od hladnoće: „Islam je u opasnosti! Moramo da ostavimo iza sebe stare razmirice. Moramo da se borimo rame uz rame protiv zajedničkog neprijatelja! Brrr!“ Još se dvoumio da li da u poslednjim rečima govora napravi izmenu: „Protiv svakog zajedničkog neprijatelja!“ Bila je to dvosmislena rečenica, jer na šta je mislio s tim „protiv zajedničkog neprijatelja“? Na šaha? Amerikance? Kad bi se usudio da to kaže, bio bi to njegov najvatreniji govor, ali on je oklevao. „Gotovo!“, reče jedna od baka. On se uspravi i spusti desnu nogu na peškir na podu, ali pošto se nije čvrsto držao za rub, okliznu se i pade na pod još uvek s levom nogom u kadi. „Smrt!“, uzviknu on prestrašeno. Bake, koje su bile prisebne, pomogoše mu da se podigne i pokušaše da ga vrate u kadu. Pošto je pao na zemlju, opet je bio prljav za molitvu. Ali tog časa pojavi se džamijska mačka iza peći. Prestrašena Alsaberijevim snažnim uzvikom, mačka upade u kadu, pređe preko golih imamovih nogu, iskoči i izjuri napolje. Mačka je dodirnula imamove vlažne gole noge. Već sama pomisao na to! Kupatilo je bilo nečisto, voda je bila nečista, peškiri su bili nečisti, bake su bile nečiste i to upravo one noći kada je sveti Ali umro. One noći kada je hteo da održi svoj jedinstveni govor. Šta sad da radi? Gde da se očisti za moiitvu koja se približavaia? Ljudi ga već čekaju u džamiji. „Alah!“, uzviknu stegnutog grla, pa izjuri go napolje u mrak prema ribnjaku. „Ne, nemoj!“, uzviknu Golbana. „Pada sneg. Nemoj!“ Alsaberi se baci u ribnjak i nestade ispod vode.

Crvene ribice u svetlosti fenjera zbrisaše na drugi kraj ribnjaka, džamijska vrana zagrakta, bake pohitaše u podrum i vratiše se s čistim peškirima. „Sad je bilo dosta!“, uzviknu Goleba. „Izlazi, molim te!“, pridruži joj se Golbana. Alsaberi se pojavi iznad vode, a onda ponovo potonu. „Smesta izlazi!“ Alsaberi uspe nekako da ustane. Malo je gubio ravnotežu, ali se sabra i priđe bakama. One ga zaogrnuše peškirima i Golbana krenu prva prema biblioteci da pojača vatru. Goleba nestade u podrumu da donese još peškira. Peć je bila vrela, dodatni peškiri su ugrejani, ali gde je Alsaberi? „Mora da je otišao u spavaću sobu.“ „Alsaberi!“, viknu Golbana. „Čuvaj ga, Bože! Zaboga, gde je? Alsaberi!“ Crvene ribice u ribnjaku su se zbile. Vrana je graktala bez prestanka, džamijske mačke su sedele na ivici krova, bake su trčale prema ribnjaku. Alsaberi je ležao ispružen na zemlji, na snegu, a žuta svetlost fenjera obasjavala mu je lice. Oči su bile sklopljene. Na usnama se zamrznuo osmeh. „Alsaberi!“, vrisnuše bake. U kući nije bilo nikoga, svi su već biii u džamiji. Bake pojuriše stepenicama na krov džamije. Mačke odskočiše. S levog minareta, gde uvek stoji Mujezin, viknuše iz sve snage: „Alsaberi je otišao!“ Ljudi iz džamije čuše glasove baka. Mujezin se pope na krov; pratilo ga je nekoliko ljudi sa bazara. Spustiše se niza stepenice i uputiše se ka ribnjaku. Čim je vratar džamije video Alsaberija kako leži na zemlji, on uzviknu: „Enna lellah!“8 Svi su shvatili da je Alsaberi zaista umro. Ljudi ga odvukoše u biblioteku, a bake prestadoše da plaču. Pošto je sad smrt bila prisutna, znale su da se moraju uzdržati. Znale su svoje dužnosti i nestale su iza ormana s knjigama. Iz starog ormana izvadiše beo čaršav i pružiše ga vrataru. Bila je to pokrov-halja koju je imam nekada doneo iz Meke. Vratar razvi pokrov, prebaci ga preko leša, pevušeći tiho. Uto stiže i Aga Džan. „Enna lellah!“, rekoše ljudi uglas. „Enna lellah“, reče Aga Džan vladajući sobom. On kleče pored mrtvaca, oprezno smače pokrov u stranu i pogleda

Alsaberijevo lice, poljubi ga u čelo i navuče mu platno preko lica. Odjednom se u dovratku pojavi prebledela Zinat. Ona se s velom približi mrtvacu plačući i sruči se kraj njega. Bake je podigoše i odvedoše je. U unutrašnjem dvorištu čuli su se glasovi. Bili su to ljudi iz džamije. Aga Džan napusti biblioteku i ode u dvorište. Vest se odmah pronela gradom. Pored ribnjaka su već stajali ljudi s mrtvačkim kovčegom da u njega stave imama i odnesu ga u džamiju. Na krovu se pojavi sedam ljudi koji istovremeno uzviknuše: „Hajje allal salat.“ Ko je to čuo, znao je da je preminuo džamijski imam. Osim pekara i apotekara, sve radnje u gradu se zatvoriše i svi pohitaše u džamiju. Od policijskih automobila se napravi povorka, a gradonačelnikova kola se zaustaviše pred džamijom. Bila je to blagoslovena smrt, rekoše svi, jer je Alsaberi preminuo upravo na dan smrti svetog Alija. U devet uveče sanduk je uzdignut na postolje pored džamijskog ribnjaka. Odlučeno je da sanduk tu ostane do sledećeg dana, da bi ljudi mogli da se oproste od imama, a i da bi rodbina iz udaljenih gradova mogla da dođe. Aga Džan se vrati kući; morao je da dovede imama koji će održati posmrtnu molitvu. U stvari, trebalo bi da to bude Ahmad, Alsaberijev sin i naslednik, ali on još nije bio završio školovanje za imama. Drugi imam koji je za taj zadatak dolazio u obzir bio je Galgal, zet pokojnog imama. Ali Aga Džan nije imao njegov telefon i nije znao njegovu adresu, a bilo je i pitanje da li će stići na vreme. „Potreban nam je sutra rano ujutru“, reče Aga Džan Šahbalu. „Pre svega moramo pronaći Sediku. Mora da zna da joj je otac umro“, reče Šahbal. „Učiniću sve što mogu. Telefoniraću ajatolahu Almakiju u Kom. Sad je jedinstvena prilika za Galgala da pokaže svoje dobre strane, ceo grad će biti prisutan i svi će želeti da se upoznaju s njime. Telefoniraću svima koje znam u Komu.“ Sledećeg dana ode Aga Džan u džamiju da sredi poslednje pripreme. Onda su stigle hiljade vernika iz susednih sela, i njemu je bio potreban vičan imam. Za svaku sigurnost poslao je vest i imamu iz sela Džirdža i upozorio

ga da se pripremi za molitvu. Bio je to zapravo stalni zamenik Alsaberija u slučaju potrebe. Aga Džan je upravo pričao s vratarem kad se pred džamijom zaustavi taksi. On smesta prepoznade Galgalov crni turban i ugleda Sediku. Aga Džan to vide kao gest pomirenja i prihvatanja odanosti prema Agi Džanu što se tiče džamije. Jer otkad se za vreme svadbe pokazalo da Galgal nije poneo dokumenta i Aga Džan ga vratio u Kom, Galgal nije rado razgovarao s Agom Džanom. Sada je blago pognuo glavu. Aga Džan to primeti i odgovori na dostojan način: „Ponosim se tobom i želim da budeš imam naše džamije do dana kada će Ahmad naslediti svog oca. Slažeš li se?“ „Slažem se“, reče Galgal. Aga Džan ga poljubi u turban, Galgal zauzvrat poljubi Agu Džana u rame. „Idi u kuću i odmori se malo. Posle će doći ljudi s bazara da te vode u džamiju. Šahbal će te obavestiti kad bude vreme.“ U kući je bila gužva, stigli su mnogobrojni gosti. Bake su imale pune ruke posla. One požuriše u kuhinju kada je imam Galgal ušao u kuću. Uneše vatru, crvene jabuke i ogledalo da ga pozdrave kao imama kuće. U dvanaest sati su na ulici ispred džamije rasprostrti ćilimi za molitvu. Kovčeg s Alsaberijem je iznet i spušten na svilen ćilim. Hiljade ljudi je stajalo i čekalo Galgala. Skupina istaknutih Ijudi s bazara otpratila je Galgala do kovčega, gde je trebalo da održi molitvu. Slepi Mujezin, koji je stajao na krovu džamije, uzviknu: "Allaho Akbar!“ Svi stadoše iza Galgala. Imam Galgal opusti završetak crnog turbana i pritisnu ga na grudi u znak žalosti, okrenu se prema Meki i zapeva: "O, ti zaogrnut odećom! Ostani samo načas posle cele noći Polovinu toga ili nešto manje Ili nešto više Tako ti noći koja okreće leđa Poslali smo ti glasnika Kao što smo poslali glasnika Firaunu O, ti što sve zaogrćeš! Ustani! I upozori!

Tako ti mesečine Tako ti jutra što blista.“

Porodica

Prema tradiciji, Alsaberiju je četrnaest dana posle smrti održan pomen. Rodbina koja živi u udaljenim gradovima i nije stigla da prisustvuje sahrani, sada je stigla, i svi su ostali nedelju dana u gostima. Takvi skupovi bili su jedinstveni. Svi su jeli zajedno i ostajali u skupinama po različitim odajama do duboko u noč i pričali. Jedan od gostiju bio je Kazem Han, stari stric Age Džana. Bio je najstariji muškarac u porodici i uvek se prema svima odnosio s poštovanjem i ljubavlju. Nikada nije dolazio sam već uvek s grupom seljana. I nikad nije dolazio seoskim autobusom ili taksijem. Ranije je dolazio na konju, sa skupinom jahača. Kasnije, kada je ostario, dolazio je u grad džipom. Kazem Han je uvek izlazio iz džipa pred džamijom i onda ulazio, otresao prašinu s odeće u unutrašnjem dvorištu i tamo prao ruke i lice. Onda bi se popeo džamijskim stepenicima na krov. Tamo bi postojao, skinuo bi šešir i pozdravio rode koje su stajale u gnezdu visoko na jednom od minareta. Pozdravio bi i staru vranu. „Salam, vrano“, reče, podiže šešir i siđe u unutrašnje dvorište kuće. Kad su muškarci videli Kazema Hana kako stoji na krovu, pohitaše ka stepeništu da ga pozdrave. Uskoro ga, kao nekog starog kralja, ljudi okružiše u opijumskoj sobi, gde je za njega pripremljen opijumski pribor sa svežom vatrom. Žene i deca su obožavali Kazema Hana. Uvek je u džepu imao pesmu za žene i novčanice za decu. Bio je seoski pesnik na glasu, neobičan čovek koji živi u planini. Nekada je bio oženjen, ali mu je žena umrla mlada. Još uvek

je živeo sam, no mnoge su ga žene primale s ljubavlju. Jeo je malo, izgledao je zdrav i uživao je u životu. Sve je uradio, sve je doživeo i mnogo izgubio, ali tri stvari u njegovom životu ostale su nepromenjene: ljubav prema poeziji, opijumu i ženama. Čim je ušao, bake ostaviše sve i počeše s pripremama da mu ugađaju. Uglavnom su osećale kada će doći. Prvo što su tada radile bilo je da otvore vrata i prozore opijumske sobe da bi se prostorija izvetrila. Onda pristaviše njegov čajnik i spremiše čašu za čaj da ga odmah mogu poslužiti svežim čajem. Čim je ušao, staviše njegovu specijalnu lulu za opijum u vreo pepeo. Isekoše opijumske zamotuljke na komadiće i staviše ih na kineski porcelanski tanjirić. A on ih pozdravi persijskom počasnom reči za gospođu: "Hanum!“ Kada bi uzviknuo "hanum“, obe bake bi ušle u njegovu sobu, ali nikada istovremeno, uvek jedna po jedna. Ako bi prvo ušla Golbana, Goleba je bdela kraj vrata. I obrnuto. Tako je uvek bilo. Poznavale su Kazema Hana još iz rane mladosti, kao služavke koje su dovedene iz planina: i odmah su obe pripale Kazemu Hanu, jer koja mu je mlada žena mogla odoleti? Već za vreme prve posete, kada je stupio u kuću, odmah se namerio na obe mlade služavke i primao ih je uveče na smenu u krevet. Vreme provedeno s Kazemom Hanom bilo je najsrećnije vreme koje su bake imale u kući. Kada su bile mlade, uvek bi sijale kada bi došao, i trčale bi po unutrašnjem dvorištu i pevale u kuhinji dok su obavljale posla. Otkako su ostarile, nije se više čulo njihovo kikotanje u kuhinji, ali ako se dobro pogleda, video se osmeh na njihovim licima i u kući se mogao osetiti divan miris ruža. Pošto se odmorio, nešto pojeo i nasladio opijumom, Kazem Han ustade i pođe u unutrašnje dvorište da pozdravi ostale. Prvo priđe starom kedru, lupnu ga štapom, pogleda mu grane, opipa mu listove i uputi se onda ribnjaku i pročita tamo svoju najnoviju pesmu: „Delaraaie delaraaie delaraa Samman ghaddi boland bala delara... Oblaci liju ljubavne suze, Vrt je kao draga što se smeje, Gromovi zvuče kao tužbalice Koje sam oglasio u taj rani čas.“

Deca mu pojuriše u susret kad ga ugledaše kraj ribnjaka. On ih pomazi po glavama i pročita novu pesmu koju je napisao za njih: „Gluv čovek pomisli: Mogu još malo da spavam Dok karavan ne dođe Karavan dođe prođe kao oblak ali on to i ne primeti.“ I da bi razumeli njegovu pesmu, on dade kratko objašnjenje: „Gluv čovek je simbol za Ijude koji ne cene vreme. A karavan je simbol vremena koje brzo prolazi.“ Posle završetka čitanja pesama svako dete dobi po novčić. Devojčicama iz kuće posveti posebnu pažnju. Onda su mogle da ga poljube i svaka je dobijala dodatnu crvenu novčanicu. Onda su žene bile na redu i žena Age Džana Fagri Sadat dobi najveću pažnju. Uvek je za nju, lepoticu kuće, imao pesmu. On joj gurnu pesmu u ruke, a Fagri Sadat je osmehujući se sakri u halje. „Te oči pogađaju dušu kao udar biča Takve su da vidiš zeleno kao jabuka Tvoje trepavice su mi orobile srce Tvoja usta govore istinu ali trepavice je kradu Tražiš nagradu za ono što si ukrala Baš čudno: ja, poharani, treba da lečim?“ Džamijske mačke su ludovale za opijumom Kazema Hana. Uvek bi se poređale na rubu krova džamije i pomno su ga posmatrale. Čim bi krenuo u opijumsku sobu, skakale su sa zida da ga sačekaju pred vratima. On bi pušio i duvao dim prema njima. Mačke su uživale u divnom opijumskom dimu. Pošto je u podne dremnuo, Kazem Han kao obično ode u podrum, u posetu Mujezinu koji je tamo pravio grnčariju. Tamo je pio čaj i razgovarao s Mujezinom. „Pozdravljam te, Mujezine!“, uzviknu pesničkim tonom kad je ušao u radionicu. Mujezin ustade, ali pošto su mu ruke bile u glini sve do lakta, on ostade pred svojom skalamerijom.

„Kako si?“ „Dobro.“ „A kako ti je sin Šahbal?“ „I on je dobro.“ „A kćerka?“ „Ona vodi svoj život. Ima sad svoju porodicu.“ Mujezin je gotovo sve primećivao veoma osetljivim ušima i oštrim čulom mirisa. Govorilo se da nije slep, da iza crnih naočara sve vidi, ali bio je od rođenja slep. Uvek je nosio crne naočare koje mu je Nosrat donosio iz Teherana, uvek je na glavi imao šešir i hodao je pravo sa svojim štapom. „Kako tvoj sat?“, upita Kazem Han. „Radi li još uvek?“ „Da, srećom“, odgovori Mujezin osmehujući se. Mujezin je posedovao neobičan dar, uvek je znao koliko je sati. Vreme je bilo njegova nadarenost. Imao je sat u glavi koji je radio tačno. I to su znali svi u gradu. „Koliko je sati, Mujezine?“, pitali bi ga ljudi u prolazu. I on je uvek rekao tačno vreme. Naročito su dečaci i devojčice voleli da ga pitaju za vreme kad bi ga negde sreli. „Znate li koliko je sati, gospodine Mujezine?“ I nasmejali bi se kada bi rekao tačno vreme. Osećao je kao svoju dužnost da taj božanski dar deli s ljudima. Mujezin je bio zvanični mujezin džamije. Ali ostali deo vremena radio je u podrumu kao grnčar. To nije bio ni njegov posao, ni njegov hobi, bio je to njegov život. Bez gline ne bi znao šta će sa životom. Sin Šahbal bi s vremena na vreme odnosio njegove proizvode na bazar i isporučivao ih u neku prodavnicu gde su ih prodavali. Mujezin je bio jedini tradicionalni grnčar u kraju. Možda su se zato kupovali njegovi lonci, vaze i činijice. Velike saksije koje su stajale na ulazu u unutrašnje dvorište džamije takođe su bile njegova rukotvorina. Kao i velike vaze u vrtu bazarskog trga, gde je u proleće bilo crvenih muškatli. Pravljenje grnčarije štitilo ga je od jednoličnosti svakodnevice, ali bilo je nešto što je njegovom životu davalo još više sadržaja. Bio je to mali radio u unutrašnjem džepu. Radio je bio zabranjen u kući, smatrao se za nešto nečisto. Pravi vernik nikada nije ni dodirnuo radio, to je bilo glasilo šaha. Radio nije išao uz džamijsku kuću, ali Mujezin je sakrio radio u odeću, pa je gotovo bio deo

njegovog tela. Nosrat mu je dao radio. Nosrat je bio nešto posebno, niko nije znao čime se zapravo bavi u Teheranu. Neki su govorili da radi u bioskopu, nešto o čemu niko u kući nije hteo da govori. Drugi su govorili da zarađuje hleb kao fotograf. Svi su voleli Nosrata, uvek je imao nešto novo da ispriča, donosio je nove stvari u kuću i zaprepašćivao je svakog svojim neobičnim životom. Ukućanima je otkrivao neku drugu stranu života. Jednom, kada se u proleće vratio kući, Nosrat primeti kako Mujezin u rano jutro odlazi na reku. Upita se šta tamo radi. Nosrat ga je sledeći put pratio na rastojanju da Mujezin ne bi čuo korake. On pređe most i nađe se na drugoj obali reke, prođe pored vinograda i žitnih polja. Bio je još mrak, ali svakog trenutka trebalo je da svane. Nastavi dalje prema bademovim voćnjacima, gde su se grane drveća osule mnoštvom cvetova. U jednom trenutku Nosrat ga izgubi iz vida. Zađe među drveće, ali ga ne nađe. Zastade kod jednog drveta. Vladala je mrtva tišina, a onda grunu svetlost i hiljade ptica zapevaše istovremeno. Bio je to veličanstven doživljaj. Odjednom ugleda Mujezina usred stotina bademovih drveta kako nagnute glave sluša ptice. Vazduh je bio zasićen jakim mirisima bademovih cvetova, a ptice su se divile jutru pevajući. Mujezin je sa štapom stajao među drvećem i slušao ih. Kada su prvi snopovi zlataste svetlosti dodirnuli bademe, ptice zaćutaše, uskomešaše se i istovremeno poleteše prema planinama. Kada su odletele, Mujezin se vrati kući. Uveče ga Nosrat poseti u sobi. „Mujezine, imaš li malo vremena?“ „Uđi. Za tebe uvek imam vremena.“ „Hoću nešto da ti pokažem, da čuješ nešto.“ On izvadi iz džepa radio, gurnu utikač u zid. Upali se zelena lampica. Nosrat stade da okreće dugme tražeći muziku. Odjednom se razleže muzika po celoj kući. Nosrat zatvori vrata i reče tiho: „Dobro slušaj.“ Mujezin je pažljivo slušao, gotovo se videlo kako čulji uši i traži zvuk. Kada se muzika završila, on duboko udahnu i upita: „Šta je to bilo?“ „Simfonija! Ono što si jutros čuo među bademima takođe je bila simfonija, simfonija ptica. A ovo što si sad čuo je simfonija koju je čovek napravio. Video sam te jutros kako stojiš između drveća i slušaš ptice. Mislim da ti je potrebna ovakva muzika.“

Kada je sledeći put došao kući, doneo je Mujezinu mali džepni radio. Kasno uveče stavio mu je radio u ruke. „Sad možeš i danju i noću da slušaš muziku, a i vesti i druge ljude.“ „Radio u ovoj kući? Šta da kažem Agi Džanu?“ „Odrastao si čovek, strpaj ga u džep na jakni i nikom ni reč, ti ne moraš nikome da objašnjavaš šta radiš! Imam još nešto za tebe, nešto što niko u gradu Senedžanu još nije video“, reče i dade mu neke žice. „To su slušalice, staviš ih u uši i slušaš svoj radio. Ustani malo, namestiću ti ih.“ Mujezin se kolebao. Nosrat mu stavi radio u unutrašnji džep, provuče mu slušalice ispod džempera, stavi mu ih u uši i uključi radio. „Čuješ li?“ „Da! Čujem.“ „Sjajno! I pazi dobro, ako te iko išta pita, samo ćuti.“ Otada je Mujezin svuda išao sa slušalicama u ušima i kad bi ga neko upitao šta to ima u ušima, nije odgovarao. Posle nekog vremena svi se navikoše na njegove slušalice i svima su izgledale kao neka vrsta produžetka njegovih tamnih naočara. Povodom Alsaberijeve smrti, svi muškarci iz porodice okupili su se u opijumskoj sobi oko pribora Kazema Hana i pušili su s njim. Bake su donele iz podrumskih kutija sedam opijumskih lula i stavile ih u topao pepeo pred muškarce. Pušili su opijum, pili čaj, trpali parče kandidža9 u obraz i sećali se Alsaberija dok se opijumski dim iz njihovih usta dizao i izlazio napolje kroz poluotvoren prozor. Žene su sedele u trpezariji i pušile na nargile. Samo Zinat nije bila prisutna. Posle smrti Alsaberija redovno je odlazila u džamijsku biblioteku i tamo je satima čitala. Aga Džan je to znao i ostavljao ju je da na miru bude u žalosti. Pred veče su muškarci zajedno prošetali pored reke, a onda su otišli u džamiju da slušaju Galgala. Poslednjih nedelja Galgal je svakog petka držao u džamiji propoved, ali to su sve bili uobičajeni govori upoznavanja. Namerno je birao neutralne teme. Čekao je strpljivo dobar trenutak da pokaže bazaru kako ume da se koristi propovedaonicom kada je potrebno. Ali još nije bilo vreme za to, morao je još neko vreme da miruje dok senka Alsaberijeve smrti ne izbledi i

ljudi postepeno počnu da imaju u njega poverenje. Večeras će govoriti o Alsaberiju i uglavnom o dugoj istoriji džamije. Prethodno je uzeo od Age Džana potrebna dokumenta i sve dobro proučio. Posle šetnje muškarci pred molitvu umiše lica i ruke u ribnjaku i krenuše u džamiju da bi stigli na vreme. Bila je tradicija da muškarci iz kuće sačekuju goste na vratima džamije. Mada su bake upozorile žene da moraju na vreme da budu u džamiji, one su još uvek sedele u trpezariji i pile čaj, jele voće i pušile na nargile. Pošto su upravo dobile poslednje upozorenje od Age Džana, bake prođoše pored sobe i uzviknuše uvređeno: "Molitva, dame. Molitva, dame. Stotine žena u džamiji čekaju na vas, a vi ovde pušite na nargile. Požurite! Doći će po vas Aga Džan.“ Fagri Sadat spusti crni veo. Ostale žene krenuše za njom u džamiju. Zinat stiže iz biblioteke i priključi se povorci. Jedino još nije stigao Nosrat. Ali on uvek stigne neočekivano. Nije telefonirao, nije kucao na vrata, odjednom bi se našao usred unutrašnjeg dvorišta pored ribnjaka, ili bi prošao pored svih soba da uhvati fotografijom nešto u neočekivanom trenutku. Nije prisustvovao sahrani Alsaberija, nije bio telefonski dostupan, a telegram je primio prekasno. Ali je obavestio Agu Džana da će večeras stići na vreme. Pošto su svi otišli u džamiju i u kući je zavladao mir, bake umiše ruke i lica i sedoše na klupu ispod fenjera kraj ribnjaka. „Više mi se uopšte ne ide u džamiju“, reče Golbana. „Hajde da se ovde malo odmorimo pre nego što se svi vrate“, odgovori Goleba. Posle Alsaberijeve smrti nisu više morale da spremaju biblioteku, niti su imale bilo kakve veze s Galgalom, i zato se nisu usuđivale da kroče u biblioteku kada je bio prisutan. Dok je Alsaberi bio živ, biblioteka je bila njihov privatni prostor, ali Galgal im je oduzeo to mesto. Zato nisu podnosile Galgala i čeznule su za danom kad će Alsaberijev sin završiti imamske studije i kada će biti posvećen za imama džamije. „Alsaberi je bio kao biser koji nam je ispao iz ruku“, reče Goleba. „Galgal je drzak, hoda kroz kuću kao sultan, drži svakog na odstojanju i čak ne ide da sedi s muškarcima. Tako uobraženog imama nismo još nikada imali u kući. Ide u biblioteku i očekuje da čak i Kazem Han dođe da ga pozdravi.

Aga Džan je to znao još prvog dana, bilo je pametno od njega što ga je poslao u Kom po dokumenta.“ U dubini duše bake su bile veoma povređene, i sad pošto je Alsaberi umro, bile su sve više svesne da se bliži i njihova smrt. Dani su još uvek proticali dobro, još uvek su bile zauzete oko Alsaberijeve smrti, ali šta će raditi kada svi ti gosti odu? Otkada se Galgal uselio u biblioteku, bile su prinuđene da ceo dan i celo veče sede same u kuhinji, a to nisu želele. Nisu volele kuhinju, bez biblioteke kuća je za njih bila mrtva. Nekoliko puta su se rešavale da odu Agi Džanu i kažu šta im leži na srcu, ali su znale da od toga neće biti nikakve koristi, da je imamova smrt za njih ujedno i kraj jednog životnog perioda. Ponekad su odlazile u imamovo prazno kupatilo i tamo plakale u tišini. Kazem Han im je bio još jedina nada u kući, ali i on je ostario, i njemu se bližio smrtni čas. Kad bude otišao, za njih će se svetlo zauvek ugasiti. Bake su dugo sedele na klupi i ćutale. Nebo je bilo vedro i zvezde stadoše da se pojavljuju jedna za drugom. Čuše pištanje slepih miševa. Ako bi neko ko ne poznaje kuću stajao na krovu džamije i gledao ribnjak, verovatno bi pomislio da su dve žene statue koje su deo ribnjaka. Možda bi i zaspale tu da tišinu nije nešto narušilo. Goleba je čula neki zvuk u pomrčini iza drveća. „Čuješ li i ti?“, upita tiho Golbana. Pomisliše da je možda Kazem Han ostao u sobi, da nije otišao u džamiju. Priđoše oprezno opijumskoj sobi, ali vrata su bila zatvorena. U unutrašnjem dvorištu se ču tiho žensko kikotanje. „Šta je to?“ One stadoše iza starog kedra i počeše da pažljivo osluškuju noćne zvuke. Žena se ponovo zakikota i vrata jedne od gostinskih soba se otvoriše. "Pa to je stvarno Nosrat!“, prošapta Goleba. "Zaboga!“ Onda jasno ugledaše siluetu u svetlu sobe, prepoznaše Nosratovu senku. „Kada li je stigao, kako ga nismo videle? I ko li je ta žena?“, reče Goleba. Žena zaogrnuta crim velom pojavi se načas u zelenkastoj svetlosti džamijskih minareta i nestade u pomrčini. „Možda je to ona teheranska žena?“ "Ne, ta propalica nikada ne ostaje dugo s nekom ženom. Teheranska žena je bila mala, a ova je visoka i nosi veo. To je druga žena.“

„Šta da radimo?“ „Ništa ne shvatam.“ Nosrat se udalji sa ženom prema stepenicama koje vode u džamiju. „Hajde, dušo“, reče on. "Ne, ne mogu, ne smem“, reče žena kikoćući se. "Ne boj se, niko nas ne vidi, svi su na molitvi i kuća je prazna“, reče Nosrat. "Ne, ne idem, suviše je visoko“, reče žena. „Zašto hoće da je odvede na krov?“, upita Golbana. "To ni sam đavo ne zna“, odgovori Goleba. Zavlada tišina i nešto kasnije oni se pojaviše na krovu. Bake tiho odoše do stepeništa, oprezno se popeše na krov, dovukoše se četvoronoške do kupole i sakriše se iza nje. Nosrat otvori kapak na minaretu.Tuda se uzanim stepeništem moglo stići do vrha minareta. "Ne smem!“, uzviknu žena. "Ne boj se, biće to nezaboravan doživljaj. Obećala si da ćeš poći sa mnom. Dođi, odvešću te navrh minareta, ljubiću te tamo, na samom vrhu. I tamo ću te uzeti u svetoj zelenoj svetlosti“, reče Nosrat tiho. "Ne idem tamo, neko će nas videti.“ "Ne treba da se bojiš, kad tamo stignemo, niko nas ne može videti.“ On pomože ženi da se popne kroz otvor dok je ona ponavljala smejući se: „Neću, ne smem, ne želim.“ Kada je stala na prvi stepenik minareta, provuče se kroz otvor na minaretu, a on iznutra spusti kapak. Sakrivene iza kupole, bake se zaprepašćeno zgledaše. „Gospode, smiluj se!“, promrmljaše obe. Nosrat i žena potpuno nestadoše gore u zelenoj svetlosti. Njihove senke padoše na zid na drugoj strani džamije. Vetar se poigravao crnim ženinim velom kao da je crna zastava koja leprša iznad minareta. "Nemoj“, prošapta žena. I pošto se nalazila gore, glas joj odjeknu snažno iznad džamije. Velika Nosratova senka ritmički se kretala po zidu. Bake staviše ruke na usta i zadrhtaše od onoga što su gledale. U jednom trenutku on gurnu ženu na ivicu minareta, a ona se nervozno nasmeja: „Pašću, nemoj!“ Njen smeh odjeknu u džamiji, ali nestade u Galgalovoj propovedi koja se

širila kroz zvučnik. Žena načas uzdahnu. Onda zavlada neočekivana tišina i senke iščezoše. Bake se lagano odvukoše do stepenica i siđoše. U svojim sobama prostreše molitvene ćilime, staviše velove i brzo se okrenuše prema Meki.

P r o p o v ed

Prvih meseci Galgal je mirovao u džamiji, znao je da su agenti tajne službe prisutni za vreme njegovih propovedi da bi otkrili kakve su mu namere. U svakodnevnom životu nije bio u stanju da uspostavi kontakte i ljudi su ga znali kao nepristupačnog krutog imama. Ali čim bi se popeo na propovedaonicu, pretvarao se u sasvim drugog čoveka. Govorio je duhovito, često se osmehivao i koristio se mnogo humorom, pa su ga ljudi slušali sa zadovoljstvom. U prvim govorima pričao je prvenstveno o neutralnim temama, često je iz Korana uzimao neku suru i trudio se da tekst osvetli s pripovedačke i istorijske strane. Ponekad bi išao korak dalje, i pričao o moći jezika i poetskoj prozi sura. Davao je primere i melodično čitao aje10 svojim lepim glasom. Publika je uživala u njegovim interpretacijama. Većina posetilaca džamije nije mogla da čita Koran, a kamoli da ga razume. Koran je napisan na arapskom, a jezik u zemlji je bio persijski, koji je sasvim drukčiji od arapskog. Pogotovu što je Koran napisan jezikom koji je star hiljadu četiri stotine godina, a sure su bile krcate istorijskim ukazivanjima koja se nisu mogla razumeti bez stručnog znanja. Ali Galgal je poznavao dobro sadržaj sura i umeo je običnim Ijudima da objasni tekst na čudesno jednostavan način. Agenti tajne službe nalazili su da je duhovit i bili su njime zadovoljni. Slali su pozitivne izveštaje o njegovim propovedima. I bazar je bio njime zadovoljan. Ljudi su hvalili njegovo poznavanje istorije i veštinu prevođenja starih tekstova. Neki su od Galgala očekivali zapravo više, i to su povremeno davali do znaja Agi Džanu. „On je samo

privremeni imam“, rekao bi Aga Džan, „ne mogu da zahtevam suviše, kroz godinu-dve, kada Alsaberijev sin završi školovanje za imama, imaćemo stalnog imama i znaćemo na čemu smo.“ Bazar se ipak žalio. Galgal je poznavao ljudsku dušu i umeo je da ih pridobije novim iznenađujućim temama koje je donosio. Ponekad je pričao o stvarima za koje trgovci s bazara nikada nisu čuli. Nedavno je pričao o pticama selicama, tema koja još nikada nije pomenuta u džamiji. Pričao je kako se selice uvek vraćaju kući ili u staro gnezdo. I da mladunci znaju da se konačno vrate u roditeljsko gnezdo posle leta u nepoznatom pravcu. Vernici su ga slušali s divljenjem kada je pričao o moći u svetu mrava i o njihovoj brižljivo organizovanoj zajednici. Pokazivao im je tragove Gospodnje moći. Aga Džan mu se divio zbog svežeg pogleda na stvari i bilo mu je drago što je Galgal svojim savremenim temama privukao i mlade u džamiju. Primetio je kako za vreme propovedi petkom u džamiju dolazi sve više mladića i devojaka. Galgal je znao pomalo engleski, mada taj jezik nije govorio dobro, i mogao je da razume engleske tekstove. Kupio je neki britanski naučni časopis i provodio je sate u biblioteci odgonetajući uz rečnik neki članak. Onda je tome dodavao sopstveno mišljenje i napravio od toga zanimljivu propoved. U jednoj drugoj propovedi govorio je o avionima i istoriji letenja. Pohvalio je Amerikance, braću Vilbura i Orvila Rajta, zbog hrabrog pokušaja da lete kao ptice, ali je odmah dodao da Amerikanci nisu bili prvi koji su hteli da lete već Persijanci. Rekao je kroz šalu kako Amerikanci žele da se sve prvi put dogodilo u njihovoj zemlji. „Amerika je počela da leti pre pedeset-šezdeset godina, ali koreni istorije letenja leže duboko u našem tlu“, reče on. „Nekada je jedan od najstarijih persijskih vladara Namrud odlučio da leti. Bio je toliko moćan da je mislio kako sve može. Da može čak da se takmiči s Bogom. Naredio je učenim ljudima svoga doba da naprave uređaj kojim će leteti. Izmislili su nešto spektakularno, neku vrstu prastarog aviona, neku vrstu kočija. Četiri moćna orla vezana su za četiri ugla kraljevske trščane stolice. Namrud je dohvatio mač i seo u stolicu. Iznad glava orlova obešeno je sveže meso. Orlovi mahnuše krilima i pokušaše da dohvate meso. Tako su podigli kočiju i bio je

to prvi avion.“ Jednom je Galgal govorio o Ajnštajnu i njegovoj teoriji brzine svetlosti. Niko od prisutnih nikada nije čuo za Ajnštajna, čak niko nije znao da svetlost ima brzinu od trista hiljada kilometara u sekundi. Galgal, koji je bio upoznat s neznanjem svojih slušalaca, poče govor engleskim citatom da bi napravio utisak. Možda je bio prvi imam u zemlji koji se u propovedi poslužio engleskim jezikom. On reče: „Ajnštajn kaza: ‘Jednu stvar sam sigurno naučio u svom dugom životu, a to je da je sva naša nauka u odnosu na stvarnost primitivna i detinjasta - a ipak to je ono najdragocenije što imamo.’“ Nije preveo niti objasnio šta to znači, ali je ispričao o teoriji svetlosti ono što je sam o tome shvatio: „Zamislite da imamo avion koji leti brzinom od tri stotine hiljada kilometara u sekundi. Zamislite da avion stoji na krovu džamije spreman za poletanje sa skupinom putnika. Zamislite da smo odabrali dve skupine, jednu čine dečaci između dvanaest i petnaest godina, a drugu devojčice istog uzrasta. „Devojčice ostaju u džamiji, a dečake šaljemo na krov džamije da budu putnici aviona. „Pilot stavlja u pogon motore, avion se pokreće i odnosi dečake u svemir. Ne zaboravite da avion leti brzinom svetlosti. Pazite sad dobro: ako dečaci tri sata lete i ponovo se spuste na krov džamije, prema njihovim satovima leteli su tri sata. Dečaci izlaze iz aviona, silaze u odaju za molitvu. Kad razmaknu zavesu da pogledaju devojčice, ne mogu da veruju svojim očima. Sve devojčice su ostarile i pretvorile se u bezube starice.“ Ljudi se zgledaju, ne shvataju o čemu im govori. Kako je moguće da su devojčice ostarile dok su dečaci leteli? „Svetlost, brzina svetlosti. Važi sasvim drukčija logika kad se leti brzinom svetlosti. Otuda izrazi: Gospodnji putevi, moč nad moći, svetlost nad svetlošću“, objasni Galgal. U meduvremenu je Galgal postao poznat u gradu i njegova popularnost rasla je sve više kod mladih. Naročito su se žene zanimale za njega. Mada je bio oženjen, stalno su ga po hodnicima džamije saletale mlade žene u crnim velovima. Davale su mu ljubavna pisma. On ih nije ni gledao, ali je pisma gurao u halju. „Vi ste zgodan imam“, reče jedna žena kad se na trenutak našla u hodniku sama s njime.

„Htela bih da s tobom poletim u svemir u Ajnštajnovom avionu“, reče druga žena dok je prolazila pored njega. „Mirišeš lepo, gde kupuješ parfem?“, upita mlada žena u mraku, ne pokazujući mu lice. „Lepo ti stoji tako nakrivljen turban“, prošapta neka žena. U džamiji su muškarci i žene bili razdvojeni zavesom koja je išla preko sredine molitvene odaje. Propovedaonica je bila podignuta između muškarca i žena. Mlade žene uglavnom su sedele u prvom redu, tako da su mogle bolje da vide Galgala kad govori. Galgal je uživao u pažnji koja mu je ukazivana i čekao je strpljivo dan rođenja proroka Muhameda. Onda će moći da pokaže svoje pravo lice. Jer, po tradiciji, tada se govorilo o suštinskim stvarima. Nije bio slučaj što su se gotovo svi istorijski događaji u svetom gradu Komu dešavali baš na taj dan. Svi su se pitali šta će Galgal pričati tog dana. Na dan Prorokovog rođenja, uz pratnju Age Džana i Šahbala, Galgal stupi u molitvenu odaju. Zauze svoje mesto i posle kratke tišine otpoče melodičnu suru Al Zalzala: „Eza zolzolet alarzo zalzala... Kada zemlja zadrhti od potresa, I ljudi budu nalik razletelim leptirima, A planine raščešljanoj vuni, I ti se upitaš: Šta je toj zemlji? Hoće li da najavi svoje vesti?“ Ton Galgalovog glasa bio je drukčiji nego obično, reči su mu zvučale snažnije nego ikad. Džamija je bila puna i svi su ga slušali pažljivo. On nastavi: „Imam Alsaberi već neko vreme nije s nama, ali džamija je ostala. "I mi ćemo svi, s vremenom, otići, a džamija će ostati. "Da li je to tačno? Hoće li džamija ostati zauvek? Neće, čak ni džamija neće večno ostati. Imami odlaze, džamije odlaze, ono što ostaje je glas.“ Ljudi se zgledaše. Aga Džan pogleda Šahbala i reče: „Šta on to govori? Glas ostaje? Šta hoće da kaže?“ Ali Galgal je bio u pravu, pomisli Aga Džan. Alsaberi je već zaboravljen, nije ostala nijedna njegova reč, jer nije imao šta da kaže. Alsaberijev otac bio je sasvim drukčiji, zapažen je kao imam vatrenih govora, neko ko je hteo da

određuje, menja, neko ko se usuđivao da stvari imenuje. U vreme kada je bio imam kuće, držao je grad u svojim rukama i znao je da pokrene ceo bazar kao jedinku. Alsaberijev otac je već desetine godina mrtav, ali njegov glas je ostao, njegov glas je još uvek živeo u sećanju grada. Jednom je na Muhamedov dan rođenja održao vatren govor protiv Reze Hana, šahovog oca, posle toga je zabranjen veo i vojnici su odvodili u policiju žene s velom. Alsaberijev otac je bio uhapšen i proteran u grad Kašan. Posle toga je policija zakucala vrata džamije letvama. Agi Džanu se taj dan ukaza pred očima kao da je bio juče. Odjednom se pred vratima džamije stvorio vojni automobil iz kojeg iskočiše naoružani vojnici. A onda se pojavi i džip u kome je sedeo naoružan oficir. On izađe iz džipa stežući štap ispod ruke, uđe u džamiju i uputi se u cipelama u molitveni prostor da uhapsi starog imama i odvede ga u zatvor. Aga Džan, koji je u to vreme bio sasvim mlad čovek i upravo je preuzeo vođenje džamije, priđe pribrano oficiru i reče: „Ako napustite džamiju, imam će sam izaći i poći će s vama, ako nećete, bojim se da će biti velike gužve. Upozoreni ste.“ Rekao je to tako jasno i odlučno da nije bilo mesta dvoumljenju. Oficir pogleda vernike koji su okružili imama. On shvati poruku, pritisnu Agi Džanu štap na grudi i reče: „Ti češ mi dovesti imama. Čekam napolju!“ On napusti molitvenu odaju i ostade pred vratima. Aga Džan isprati starog imama, koji je išao uzdignute glave do oficirevog džipa a desetine vernika su išli za njima. Oficir ustupi imamu mesto u džipu, a sam sede za volan. Istog časa vojnici isteraše vernike iz džamije i zakucaše letvama vrata. Tek tri godine kasnije, kada su Britanci naterali Rezu Hana da napusti zemlju i ode u Egipat, džamija je ponovo otvorena. Aga Džan se osmehnu čekajući napeto šta će Galgal dalje reći. Galgal je ućutao i neko vreme u tišini gledao publiku. Odjednom, bez ikakve veze sa prethodnom temom on reče: „Amerika!“ Kao da je u mirnu publiku bacio kamen, odjednom nastade žamor na obe strane zavese, jer je Amerika bila zabranjena tema u džamijama. Reč je imala težak politički naboj. Amerika nije bila Amerika koju zna ceo svet, Amerika nije bila vredna pomena, bila je direktan neprijatelj islama. Mladi šah tek što je pobegao iz zemlje i to bi bilo kraj dinastije stare dve i po hiljade godina, ali ga je CIA američkim državnim udarom vratila u zemlju. Otada ajatolasi nazivaju Ameriku satanom i u džamijama je

zavladao antiamerički stav. Ako imam izgovori reč "Amerika“, onda može da ima samo jednu nameru, a to je: „Dole satana! Dole Amerika!“ „Vremena su se promenila. Reza Han je otišao, nestao, ali je Amerika svuda prisutna. U Teheranu, u Komu“, reče Galgal glasno. Rekao je nešto, a zapravo nije rekao ništa. On je samo najavio nevinu istinu: „Vremena su se promenila. Amerika je svuda prisutna!“ Mudri ljudi iz grada odmeriše njegove reči kao zlato i primetiše da je pravi lisac od govornika. Znao je kojim redom da izgovara svoje reči da bi zvučale napeto. Galgal pogleda ljude. Ljudi su čekali sledeću reč, svi su mu gledali u usta. On prekinu tišinu i reče samo dve reči: „Alah Alah!“ Te dve slobodne reči mogle su da znače toliko mnogo stvari. Kada se čovek nečem divi, kaže: „Alah Alah!“ Kad se nađe u nevolji, viče: „Alah Alah!“ Ali Galgal je te reči upotrebio u sasvim drugom kontekstu. Pošto je reči Kom i Amerika upotrebio u istoj rečenici, uzvik je dobio naglašeno značenje. Kom! Amerika! Alah Alah. Izgledalo je kao da je ispalio dva hica u džamiji. Galgal promeni tok svog govora i pređe na suru Al Fath: „Vidiš ih gde se klanjaju, padaju ničice Tako su opisani U Tavri11 a u Indžilu12 opisani su kao seme koje klija i postaje jače. Onda bubri i stabljika mu očvrsne na radost sejačima.“ Aga Džan pogleda Šahbala. Galgal se ne zadrža dugo kod Al Fatha, neupadljivo prede na aju13 Al Rum: "I poraženi su Rimljani u susednoj zemlji ali posle tog poraza će pobediti.

Pre ili kasnije. I toga dana ćete se veseliti. On je moćan.“ Time završi svoj govor. Bila je to dvosmislena propoved, svako ju je mogao tumačiti na svoj način. Govorio je tako da tajna služba nije mogla da preduzme ništa protiv njega. Počeo je prorokom Muhamedom, izustio je reč Amerika i pričao o propasti Rimljana. Bilo je jasno da još ne želi da kaže šta je sa svim tim hteo da postigne i na šta je ciljao. Aga Džan vide da džamija ide u susret uzbudljivim vremenima, nešto što je tako dugo očekivao. Galgal ustade i napusti propovedaonicu. Stotine vernika ustade pred njim. Aga Džan mu priđe, uhvati ga za ruku, poljubi ga u levo rame i ponosno ga izvede.

Bioskop

Godaja to boesideie hitj gah Labbe sorge fame zani mast ra? Be pestane kaelsh zadi dast ra? Gospode, jesi li ikada poljubio crvene usne pale žene? Jesi li joj ikada dotakao nezrele grudi? Ta pesma je ležala na Galgalovom radnom stolu. Aga Džan, koji je slučajno prošao tuda, uze je i pročita. Nije mogao da veruje šta čita. „ Godaja to boesideie hitj gah. “ Pesma je bila zaprepašćujuća. Gospod, ljubljenje, pala žena, nezrele grudi, i sve to na kancelarijskom stolu imama Galgala. Ime pesnika nalazilo se dole u uglu: Nosrat Rahamani, ali Aga Džan još nikada nije čuo za to ime. Ko li je to? Ko se usudio da na papir stavi takve bogohulne stvari? „Sve se izmiče iz ruku“, promrmlja Aga Džan. Šah sve to podstiče, ali šta će Galgalu to đubre? I zašto to donosi u biblioteku?

Na stolu je bilo nekoliko pesama. Aga Džan poče jednu da čita. Bila je to upečatljiva pesma, napisala ju je žena: „Moje žedne usne traže tvoje Skini mi odeću Zagrli me Evo mojih usana Evo mog vrata i vrelih grudi Evo mog mekog tela! “ On ču Galgalove korake na unutrašnjem dvorištu; neće moći da pročita pesmu. Brzo je stavi na pisaći sto, priđe ormanu s knjigama i napravi se kao da nešto traži. Kad je Galgal ušao, Aga Džan izvuče neku knjigu iz ormana. Brzo napusti biblioteku i zamišljeno ode u svoju sobu. Nije mogao da se oslobodi pesme, ostala mu je u mislima. Više nije mogao da se usredsredi na svoj rad: „Evo mojih usana Evo mog vrata i vrelih grudi Evo mog mekog tela! “ Ko li je ta pesnikinja? Zar se zemlja toliko promenila da žene mogu tako slobodno da govore o sebi? Zar se zemlja toliko promenila da žene tako intimno govore o svom telu i skrivenim osećanjima? I kako to da on to nije primetio? Gde su te žene? Zašto ih ne sreće? Kako izgledaju? I gde žive? Sve u Teheranu? Sve je to zbog šaha i Amerikanaca. Američka kultura nadire u kuće preko radija, televizije, filma. Režim čini sve što može da izvuče omladinu iz džamija i da od nje napravi pristalice šaha i njegovih ideja. Šah je počeo s belom revolucijom. Izdao je tanku knjižicu u kojoj se nalaze njegovi ideali u vezi s otadžbinom. Hteo je da pobedi nepismenost, zato je slao mlade žene u sela da tamo rade kao učiteljice. One su skinule veo,

stavile na glavu kapu i pele su se po planinama kao šahovi vojnici da u zabačenim selima grade škole. Da, sve se promenilo i Aga Džan to nije video ili nije hteo da vidi. Šahu je bilo veoma stalo da zemlju industrijalizuje i zato su mnogi strani investitori dobili dozvolu da podižu fabrike u Teheranu i drugim velikim gradovima. Tako je i Senedžan bio podvrgnut tom novom razvoju. Desetine japanskih i evropskih preduzetnika koristilo se tom prilikom. Nedaleko od grada podignuta je fabrika traktora gde će uskoro raditi stotine mladih ljudi iz grada i okolnih sela. Fabriku će voditi veliki japanski proizvođač traktora, Micubiši. Planirano je da se pravi neka vrsta malog traktora kojim će moći da se koriste i seljaci u planinama. Država će svakom seljaku dati po traktor i tako će Micubiši vezati seljake za šaha. Ne, Aga Džan nije bio upoznat sa svim stvarima, nikada nije slušao radio, niti je ikada imao televizor. Trebalo je da vidi na televiziji šahovu ženu Farah Dibu da bi shvatio šta se dešava u zemlji. Veoma se trudila da ženama u zemlji omogući nov pogled na svet koji ih okružuje. Aga Džan nije znao da je žene veoma vole, čak i one koje svaki dan odlaze u džamiju. Ona je bila treća šahova žena i s njom je imao prvog sina, prestolonaslednika. Prve dve žene nisu mogle da mu daju sinove. Farah Dibu je upoznao u Parizu. Tamo je studirala i šah ju je upoznao na nekoj proslavi. Sada je bila kraljica i želela je da ženama poboljša život, da ih izvuče iz kuhinje. Zasada je sve išlo kako je šah želeo i činilo se da je uspeo da ajatolahe zadrži u džamijama. Tako je Farah Diba s mirom putovala svakog meseca u Pariz. Tamo je kupovala u čuvenim buticima gde se oblače holivudske zvezde. Dok je Njujork Tajms njenu zemlju nazivao oazom mira, Farah Diba je ugovarala operaciju svog persijskog nosa u nekoj francuskoj klinici. I vratila se u domovinu s francuskim nosem i novom frizurom. Nijedne novine se nisu usudile da pišu o njenom nosu, ali frizuru su odmah prihvatile sve žene u zemlji koje su odlazile frizerima. Svi su pričali o njenom coupe; čak je i Fagri Sadat, žena Age Džana, ošišala kosu u stilu farahi (prema Farah), a Aga Džan to nije ni primetio.

U Senedžanu se pripremalo otvaranje ženske klinike. Prema najnovijim statistikama, ispostavilo se da žene u verskim gradovima i selima imaju više problema sa ženskim bolestima od drugih žena, ali nisu dozvoljavale da ih pregledaju muški lekari. Zato su vlasti odlučile da u verskim gradovima otvore klinike u kojima će raditi samo lekarke. Klinika u Senedžanu trebalo je da bude prva i najveća ženska klinika u zemlji. Kraljevska kancelarija Farah Dibe podržavala je te planove i trebalo je da Farah lično dođe u Senedžan i otvori kliniku. Galgal je pratio sve što se dešavalo u zemlji i postepeno je počeo da u svojim propovedima govori o svakodnevnom životu u gradu. Nedavno je kritikovao gradonačelnika što grad još uvek nema dobru biblioteku i kako kiosci prodaju omladini jevtine prevedene američke romančiće kao literaturu. Jednom drugom prilikom osuo je vatru na malo gradsko pozorište zato što prikazuje komad u kojem se ismeva imam. Komad je bio namenjen učenicima, svakog dana dolazila je u pozorište neka škola s grupom učenika. Galgal je pobesneo: "To je bruka za časni grad Senedžan. Kako se neko usuđuje da imama stavi na pozornicu kako bi zasmejavao omladinu? Upozoravam bazar: počela je lukava ofanziva protiv islama u ovom gradu. Jeste li zavirili u školske torbe svoje dece i videli kakvim im se bogohulnim idejama pune glave? Jeste li upoznati kakva se zatrovana poezija pruža vašim kćerima kao literatura? Ruke su mi zadrhtale kada sam došao do nekoliko takvih pesama. Iz poštovanja prema našim ženama ovde iza zavese, neću više ništa reći o sadržini tih pesama. Našoj veri je objavljen rat. Ne treba se igrati vatrom. Upozoravam sve! Ne činite to!“ Gradonačelnik je čuo teške reči iz džamije. Da bi izbegao eskalaciju, dao je pozorištu nalog da se komad više ne izvodi. Incident tek što je prošao, a već se pričalo kako grad treba da dobije bioskop. Neki bioskopski preduzetnik iz Teherana, koji je posedovao nekoliko velikih bioskopa, kupio je senedžansko kupatilo koje više nije radilo da bi od njega napravio bioskop. Bila je to monumentalna zgrada, jedinstveno mesto za kulturne delatnosti, pravo mesto za bioskop. Galgal je odmah obavestio gradonačelnika da u pobožnom gradu Senedžanu bioskop uopšte nije prihvatljiv, ali gradonačelnik mu je saopštio da opština s time nema veze i da je o tome odlučeno u Teheranu. Kraljevska kancelarija za kulturu je taj plan podržala kao poseban projekt, a Farah Diba

je to lično odobrila. Kada je sopstvenik budućeg bioskopa čuo da će Farah Diba doći u Senedžan na otvaranje ženske klinike, dao se na posao da sve sredi u vezi s bioskopom kako bi je mogao pozvati na otvaranje. Stupio je u vezu s Teheranom i sredio da Farah otvori bioskop uveče onog dana kada bude u poseti Senedžanu. Ali pošto je Senedžan bio pobožan grad, vest je čuvana kao tajna do poslednjeg trenutka. Jednog sunčanog četvrtka iznad grada se pojavi veliki helikopter, koji napravi tri kruga nad bazarom. Učenici su stajali s obe strane ulica kojima će se ubrzo provesti Farah Diba u otvorenom automobilu do klinike. Učenici su klicali, tapšali i uzvikivali: „Djavid sjah, živeo šah!“ Istovremeno proleteše tri mlaznjaka. Ostaviše za sobom tri pruge dima u bojama državne zastave. Desetine agenata u civilu umeša se u masu, a na svim uličnim uglovima nalazili su se vojni kamioni puni vojnika, spremni da svaki znak nereda unište u začetku. Farah Diba je mahala osmehujući se narodu. Svež povetarac poigravao se njenom kosom, iz nje je zračila moć. Dok je prolazila, učiteljice i službenice klinike skinule su velove da pokažu kako imaju istu frizuru kao ona, uzbuđeno su uzvikivale i mahale velovima. Kamere su snimale sve da bi se posle na televiziji moglo videti kako su žene pobožnog grada Senedžana slušale Farah Dibu i kako su je prigrlile kao svoj uzor. Bilo je to njeno prvo putovanje u neki religiozni grad. Za režim je to bio pokazatelj u kolikoj meri se može uspeti u pridobijanju antirežimskog pobožnog grada. Ispostavilo se da je sve išlo dobro, suviše dobro, pa televizija nije htela da čeka osam sati uveče s emitovanjem izveštaja o tom putovanju, već je odmah u šest sati, za vreme vesti, podnela prvi izveštaj. Događaj je odmah shvaćen kao pobeda režima nad ajatolasima. Ali je nešto previđeno, nešto što u prvom trenutku nije izgledalo važno. Nekoliko mladih žena iz Senedžana, koje će kao bolničarke raditi u novoj klinici, stajalo je u belim providnim bolničarskim mantilima s kratkim rukavima ispred vrata klinike. Kada je Farah Diba izašla iz kraljevskog auta, novinari krenuše. Kamere se usmeriše na žene. One uručiše kraljici prekrasan buket cveća i pokloniše se s poštovanjem. Ali pošto su im bele

bolničke uniforme bile providne, videle su se plave gaćice. Bazar se šokirao i Galgal, koji je čuo tu vest, nije više mogao da jede. Pobesneo je, smatrao je da je to šamar namenjen ajatolasima i namerna uvreda upućena bazaru. Incident se desio u gradu u kome je on bio imam džome džamije. Moraće odmah da reaguje u svom govoru. Pred veče zazvoni telefon Age Džana. Neko iz Koma hteo je da govori s Galgalom. Bio je to kratak razgovor, jer Galgal nije ništa rekao, samo je slušao i zaključio: "Ne, nisam znao. Da, shvatam. Dobro, znam sad dovoljno. Vi isto.“ Aga Džan nije shvatio o čemu se pričalo i nije upitao Galgala s kime je razgovarao. Kada je kasnije pogledao kroz prozor u biblioteku, vide kako Galgal uznemireno hoda gore-dole. Na televiziji je pomenuto kako se Farah Diba posle otvaranja klinike vratila u Teheran, ali u stvari nije još bila otišla. Odletela je u staru istorijsku tvrđavu van grada. Tvrđava na rubu pustinje bila je pretvorena u gostionicu. Bila je to neka vrsta karavansaraja na Putu svile, gde su nekada noćivali putnici i trgovci. Pošto je Farah Diba u Parizu studirala arhitekturu, rukovodila je restauracijom izvesnog broja zgrada od istorijskog značaja u zemlji. Pre svega, posvetila je veliku pažnju obnovi te tvrđave. Kasnije te večeri vratiće se u Senedžan na otvaranje bioskopa. Sopstvenik bioskopa poručio je iz Teherana za tu priliku novi američki ljubavni film, koji još nije prikazan nigde u zemlji. Nije nikoga obavestio o kraljevskoj poseti, samo je rekao da će prisustvovati nekoliko značajnih gostiju iz Teherana. Kada je Farah Diba sela za sto u staroj tvrđavi da se okrepi jelom i malo odmori, Galgal je obavio tajni razgovor iz sobe Age Džana. Šapatom je razgovarao s nekim u Komu. U sedam sati bio je spreman da ide u džamiju. Šahbal, koji je došao da ga isprati do džamije, primeti da je uznemiren. „Nešto se desilo?“ "Ne, zašto pitaš?“, odgovori Galgal dok su napuštali biblioteku. „O čemu ćeš pričati?“ „Nisam još sasvim siguran, ali prisustvo one kurve mi je zadalo posla.“ Šahbal htede da upita: „Koje kurve?“, ali još nikada nije izgovorio reč "kurva“.

„Gde je Aga Džan?“, upita Galgal. „U džamiji.“ Uđoše u džamiju, molitveno mesto bilo je puno, bilo je više ljudi nego obično. Verovatno ih je zanimalo kako će njihov imam reagovati na posetu Farah Dibe. Galgal se pribrano pope na propovedaonicu, sede i poče mirno da priča o džamiji i ulozi imama. O džamiji kao srcu grada i imamu kao budnoj savesti vernika u gradu. Ne napravi nikakvu primedbu u vezi s otvarenjem klinike, niti pomenu televizijski prenos posete Farah Dibe. On se ustremi na bioskop. "Pazite“, uzviknu on preteći uzdignuta prsta. „Pazite u šta se petljate!“ Onda poćuta neko vreme. „U ime džamije“, reče dalje, „u ime grada, u ime bazara, molim vas, upozoravam vas da to ne činite. Zaustavite svoje đavolje planove. Senedžan nije mesto za širenje američke kulture. Nije mesto za greh. Zaustavite se! Inače ćemo to zaustaviti!“ „Allaho Akbar!“, uzviknu neko. „Allaho Akbar!“, uzviknuše svi vernici. Niko nije znao šta je Galgal hteo da kaže svojom propovedi, ali su shvatili da tako pokazuje svoj bes protiv ženske klinike. Ljudi iz bazara pogledaše zadivljeno Agu Džana; cenili su Galgalovu reakciju. Aga Džan se takođe njime ponosio, ali je bio svestan da Galgal neće još dugo izdržati u Senedžanu. Bio je suviše ambiciozan da ostane imam džamije, njemu je bilo potrebno prostora, uskoro će zidovi džamije početi da ga guše. Ali ova džamija je bila za njega dobar početak. Sopstvenik bioskopa bio je siguran da će Galgal govoriti protiv njegovog bioskopa u džamiji, ali se nije bojao njegove izjave. Znao je da će ga zaštititi tajna služba gradske policije za vreme otvaranja bioskopa. Bio je četvrtak uveče i on je bio zadovoljan što su za vreme otvaranja njegovog bioskopa vernici u džamiji i slušaju Galgala. Tako će moći da na miru dočeka Farah Dibu. Ali očigledno nije dovoljno dobro poznavao svoje protivnike, jer Galgal je bio dobro obavešten i znao je u koliko je tačno sati otvaranje bioskopa. Galgal pogleda na sat, vreme se bližilo, ali on se zabavljao, gladio je

bradu i osmehivao se. Aga Džan pomisli da je Galgal završio priču i da će bioskop pomenuti drugi put. Da je dovoljno što ga je pomenuo kao opasnost. Ali Galgal ga iznenadi vatrenom surom Abi Lahab o ženi kojoj se Bog gnevno obratio. Poče mirno: „Proklete bile ruke Abija Lahaba! Proklet bio Abi Lahab! Proklet bio njegov imetak! Prokleta bila žena Abija Lahaba! Abi Lahab koji je nosio vatru! Njegova žena koja je nosila drva! Uže o vrat ženi Abija Lahaba. Proklet bio Abi Lahab!“ Aga Džan ostade načas bez daha; odjednom bi svestan kako Galgal ima na umu nešto mnogo više nego što su puke pretnje. Abi Lahab je bio Muhamedov stric, brat njegovog oca. I bio je zakleti neprijatelj Muhameda i Korana. Za vreme objave islama, one noći kad je Muhamed održao moćnicima Meke govor kako bi ih ubedio u svoju misiju, Abi Lahab je izvređao Muhameda i napustio skup. Žena Abija Lahaba uradila je isto, izvređala je Muhameda i govorila je o Koranu nepriličnim rečima. I nisu se zaustavili, nastavili su svoje neprijateljsko delanje na bazaru, u školama, da bi prognali Koran i Alaha. Muhamed, koji je mnogo patio zbog toga, nije ih mogao zaustaviti. Jedne noći mu se otkrila sura Abi Lahab: „Tabat jada Abi Lahab! Uže o vrat. Ženi Abija Lahaba! Proklet bio Abi Lahab!“ Kad je neko citirao Abija Lahaba, svi bi odmah shvatili svu ozbiljnost situacije. Galgal nastavi: „Proklet neka je čovek koji je kupio od grada staro kupatilo. „Proklet neka je čovek koji je staro kupatilo pretvorio u bioskop. „Prokleta neka su vrata kupatila. „Prokleti neka su ljudi koji su se okupili u tom kupatilu.

„I uže neka je o vratu njihovih žena koje se nađu u tom kupatilu.“ Aga Džan nije više dizao glavu, nije više gledao Galgala. Gledao je figure na ćilimu na kome je sedeo i činilo mu se da ga Galgal čvrsto drži i snažno mu gura glavu nadole. Galgal ga je iznenadio, i ma koliko bio zadovoljan, osećao je neku zadršku. Zašto mu Galgal nije rekao da će govoriti o bioskopu? I zašto odjednom taj oštri ton? Da li je dobro za džamiju to što je uradio? Šta će grad o svemu tome misliti, osećati? Ali nije bilo vremena da se razmišlja o tome. On duboko udahnu, podiže glavu i pogleda oko sebe. U džamiji je vladala mrtva tišina, svako je gledao pažljivo Galgala. "Ja sam opštinu još davno upozorio, kao i novog vlasnika kupatila, ali nisu hteli da slušaju. Otišli su tako daleko da će večeras u kupatilu prikazivati grešan američki film. Upravo večeras! Znate li koji je dan danas? „Dan smrti svete Fatime! „Ja, Galgal, imam džamije, zabranjujem to. „Ja, Galgal, imam džome džamije, zabranjujem ulazak u taj bioskop! „Ja, Galgal, s Koranom u ruci, zakovaću vrata tog grešnog mesta“, reče on dok mu je Koran štrčao iz džepa. Masa povika: „Allaho Akbar! Allaho Akbar!. Allaho Akbar!“ „Na kupatilo!“, uzviknu Galgal. On ustade i požuri da siđe s govornice. Masa je stajala ispred njega. Aga Džan, koji nije očekivao ovakav obrt, stajao je kao ukopan. Osećao je da ga je Galgal prevario, kako imam preuzima vođstvo. Ali još nije bilo prekasno. Aga Džan je bio iskusniji od Galgala. Mora da pokuša da ponovo uzme uzde u svoje ruke i sačuva ime džamije. Galgal nije bio važan, samo je džamija bila važna. On ustade i potrča za Galgalom, dobacivši Šahbalu: „Trči! Ne puštaj ga samog. Idi s njim!“ Napetost je bila tolika da više ništa nije mogao držati pod kontrolom. Ja to mogu, reče Aga Džan u sebi, ja sam jedini koji moze da zadrži ovaj haos. Galgal je već jurio prema bioskopu držeći Koran iznad glave. Vernici su ga pratili vičući „Allaho Akbar“. Agenti tajne službe, savladani ovom invazijom, pojuriše smušeno kroz mrak, vičući u svoje radio-telefone: „Upomoć! Bioskop je u opasnosti!“ Sa zakašnjenjem pojaviše se dva policijska auta, ali agenti još nisu shvatali šta se dešava i kuda juri ta masa ljudi.

Nekoliko vojnih kamiona punih vojnika blokiralo je put ka bioskopu. Naoružani vojnici iskočiše iz kamiona i napraviše zid da bi zaustavili demonstrante. Iznad bioskopa kružio je helikopter. Spustio se usred kupatilskog trga da pokupi Farah Dibu. Gradonačelnikov auto se zaustavi na ulazu u bioskop. Gradonačelnik smesta izađe i potrča prema demonstrantima, držeći ruke iznad glave. U masi je tražio Agu Džana, a kad ga je našao, uzviknu: „Šta to, zaboga, radiš? Upao si u klopku! Zadrži te ljude pre nego što dođe do krvoprolića!“ „Ma šta to pričaš? Opština više ne sluša džamiju. Uvredila je svakog u gradu dolaskom bioskopa i sad mi ti pretiš krvoprolićem.“ „Ne, ne, nisi me shvatio, ne pretim ti, molim te za pomoć, sve se otelo iz ruku. Ne mogu to glasno da kažem.“ Onda prošapta: „Farah Diba je u bioskopu. Veruj mi, ako se ljudi još približe bioskopu, vojska će pucati. Učini nešto! Zadrži ih!“ Naoružani vojnici zadržali su demonstrante, a neki oficir je viknuo u zvučnik koji je držao: „Vratite se! Ne prilazite bliže!“ Galgal nije slušao; držeći Koran iznad glave, prođe pored oficira, pokuša da se probije, ali oficir mu priđe i zadrža ga. „Nazad, kad kažem!“, uzviknu on. „Inače ću pucati.“ „Samo ti pucaj!“, uzviknu Galgal i produži. Oficir ga povuče za okovratnik, prinese glavu Galgalovom uhu i viknu: „Ako se ne vratiš, smaći ću ti taj turban i uzeću ga!“ Te reči pogodiše Galgala; on oštro gurnu oficira, koji se zatetura i gotovo pade. Oficir potegnu pištolj. Aga Džan se brzo umeša. On povuče Galgala u stranu i viknu Šahbalu: „Odvedi ga!“ Ali Galgal ne htede da ide, otrže se Agi Džanu i jurnu na oficira. Aga Džan uspe na vreme da ga ščepa: „Sad je dosta! Prestani!“ Galgal odgurnu Agu Džana i pojuri napred, ali ga Aga Džan ga ponovo zadrža, dohvati ga za okovratnik i viknu: „Nikad ne zaboravi da ja odlučujem!“ Onda uze zvučnik iz oficirovih ruku i viknu: „Dobri ljudi! Smirite se! Slušajte. Imam dobre vesti!“ Zavlada tišina. „Upravo sam razgovarao s gradonačelnikom. Opština odustaje od svoje namere. Neće biti bioskopa u gradu. Vratite se u džamiju!“

„Allaho Akbar!“, uzviknu masa. Događaj je ostavio dubok utisak. Ljudi su još dugo stajali ispred džamije i Aga Džan je time bio zadovoljan. Džamija se upustila u ozbiljnu akciju, a on je bio u stanju da spreči krvoproliće. Bio je to direktan napad iz neočekivanog ugla protiv šahovih planova i snažan šamar njegovom premijeru. Hteo je da verskim gradovima oduzme moć i da im pruži lažnu zapadnu kulturu. Sutra će u svim novinama pisati: Pobuna u Senedžanu! Džome džamija iz Senedžana povratila je svoj značaj. Ajatolasi iz Koma će to veoma ceniti, a imami širom zemlje pričaće o proteklom događaju. Bila je ponoć, svi su otišli kući, džamija je bila prazna, vratar je zaključao vrata. Aga Džan je sedeo u radnoj sobi i pisao: „Posle zatišja, naša džamija je ponovo povratila ugled. Možda se vraćamo na stari put.“ Još uvek je pisao kad se pred džamijom zaustaviše dva automobila. Jedan ostade pred džamijom, drugi ugasi svetla i lagano se uveze u prilaz kući. Izađoše tri agenta u civilu. Vozač ostade u autu. Glavni agent priđe vratima i zazvoni; druga dvojica ostadoše kraj auta. Aga Džan ču zvono i oseti opasnost. Računao je s time da će policija sutra ujutru doći na bazar, ali ne da će usred noći biti na vratima. I bake su čule zvono; znale su da se dešava nešto neuobičajeno i da ne smeju da izađu već moraju da čekaju šta će Aga Džan uraditi. Šahbal, koji je takođe čuo zvono, smesta ode u sobu Age Džana. "To je verovatno policija“, reče Aga Džan tiho, „upozori Galgala! Mora da ode! Odvedi ga preko krova!“ Galgal je očekivao agente, bio je još u biblioteci kad je zazvonilo na ulaznim vratima. Smesta je ugasio svetlo, napustio biblioteku i na prstima se uputio prema stepeništu. Aga Džan obuče jaknu, stavi šešir i izađe na unutrašnje dvorište. Vide Galgalovu siluetu kod stepeništa. Pričeka malo da ovaj nestane u mraku. Zvono se ponovo oglasi. "Dolazim!“, uzviknu prilazeći vratima. Žene su sve posmatrale iza zavesa. "Ko je to?“, uzviknu Aga Džan pre nego što je otvorio vrata. "Otvori!“ On otvori vrata. Pri svetlosti fenjera ugleda agenta kraj auta. Odmah mu je bilo jasno da su to agenti tajne službe. Obični gradski agent ne bi se usudio da dolazi tako usred noći. Bili su to verovatno novi

agenti, ili su došli iz nekog drugog kraja. Video je to po njihovom držanju. Nisu znali Agu Džana, niti su ga pozdravili. „Šta tražite usred noći pred mojim vratima?“ „Tražimo imama! Mora da pođe s nama!“, reče jedan dok je pokazivao policijsku legitimaciju. Iz njegovih grubih reči Aga Džan oseti ozbiljnost situacije. Da bi dobio malo u vremenu, on izađe i zatvori za sobom vrata. „Imam nije kod kuće“, reče on. „Ako je nešto hitno, možete s njime razgovarati sutra uveče u džamiji.“ Glavni agent, koji nije očekivao da će Aga Džan zatvoriti za sobom vrata, viknu nespretno: „Otvori ta vrata!“ "Ne tako glasno, agente, svi spavaju“, reče Aga Džan. „Otvori vrata“, reče agent lupajući pesnicom o vrata. „Pazi kako se ponašaš, agente! Upravo sam rekao da imam nije kod kuće. Otišao je! A otišao znači otišao! Sutra uveče biće u džamiji. Razumeš? Ili ne razumeš?“, dreknu Aga Džan kako bi Galgal mogao da mu čuje glas. „Otvori vrata ili ću pucati u njih“, reče agent i otkopča dugme na navlaci crnog pištolja. Odjednom dotrča jedan od agenata u uličicu i povika: "Na krovu džamije je! Uhvatimo ga!“ Agenti se odmah popeše preko vrata na zid; zaustaviše se načas na krovu, a onda potrčaše prema minaretima. Aga Džan otvori vrata i htede da se i on popne stepenicima na krov, ali jedan od agenata viknu: "Ti ostani tu!“ Aga Džan se uputi u gostinsku sobu, ostade ispod drveća u mraku i stade sve da posmatra. „Video sam neku senku iza kupole!“, uzviknu agent na ulici. „Ruke uvis, izlazi!“, uzviknu glavni agent na krovu. Aga Džan pomisli da su uhvatili Galgala i uputi se prema starom kedru da bi bolje video krov. U zelenoj svetlosti minareta vide glavnog agenta kako nastupa s pištoljem uperenim u kupolu, ali ne vide Galgala. „Nema ovde nikoga!“, doviknu agentu na ulici. „Video sam senku, nije daleko!“, odvrati agent. Aga Džan oseti olakšanje, uđe u svetlo fenjera kraj ribnjaka i uzviknu: „Agenti, senka koju ste malopre videli je senka vratara džamije. Ne komplikujte stvar. Vratar je upravo bio kod mene kada ste došli. Niko ne može da pobegne preko krova kad su agenti na ulici. To bih voleo da

vidim.“ I on se uputi ka stepenicama da bi se popeo na krov. „Rekao sam ti da je imam otišao“, reče glavnom agentu kad je bio na krovu. „Otišao je u Kom noćnim vozom na neki razgovor. Možeš da telefoniraš u staničnu biletarnicu, ako hoćeš. Već su ga često viđali. Ne moraš da pogoršavaš stvari. Osim kupole i minareta nema na krovu ništa više. Pogledaj još malo pa se gubi! Čuješ li me!“ Glavni agent nije reagovao, samo je džepnom lampom osvetljavao razna mesta na krovu. „Gubi se s tim prljavim cipelama s krova džamije i izlazi iz moje kuće!“, viknu Aga Džan dok mu je pokazivao stepenice. Agenti siđoše niza stepenice i ponovo se nađoše u unutrašnjem dvorištu. „Nikada se još stranac nije usudio da kroči u ovu kuću, a sad su četiri bitange tek tako upale u nju. Dosta je bilo, gubite se svi!“ Ali oštar ton Age Džana nije ostavio nikakav utisak na policajca. On naredi ostalim agentima: „Pretražite sve sobe, odmah!“ Agenti drsko jurnuše u sobe. "Šahbale!“, uzviknu Aga Džan. Ne dobi odgovor. „Telefoniraj gradonačelniku!“, uzviknu ponovo, iako je znao da je Šahbal otišao s Galgalom. On odjuri u radnu sobu, potraži među papirima gradonačelnikov broj telefona i okrenu brojčanik. „Izbaci te nitkove iz moje kuće, inače ću uzeti pušku iz podruma i sve ću ih pobiti! “ Agenti izvukoše slepog Mujezina iz njegove sobe i sve pretražiše. "Kopilad!“, uzviknu Mujezin. „Baš ste kopilad! Gubite se iz moje sobe! Gubite se iz kuće!“ Vrata biblioteke su bila zaključana. "Ključ!“, uzviknu glavni agent. „Nema ključa!“, viknu Aga Džan s druge strane unutrašnjeg dvorišta. „Daj ključ inače ću provaliti vrata!“ Bake se pojaviše iz mraka, otvoriše vrata biblioteke i upališe svetlo. Jedan od agenata htede u cipelama da uđe. „Skini cipele, bitango“, viknu Golbana. On ne posluša. „Skini cipele, bitango“, viknu Goleba. Agent koji je očigledno bio pod utiskom starosti biblioteke ne uđe, ali

ostade u vratima da gleda stare ormane s knjigama i imamov starinski radni sto, a onda izađe. Drugi agenti uđoše u mračnu ćilimsku sobu. Na zidu je visio dopola iščvoričan ćilim. Pogledaše iza ćilima i otvoriše velike stare ormane i pobacaše kalemove s vunom na zemlju. Onda napustiše odaju i uputiše se u opijumsku sobu. Zazvoni telefon glavnog agenta, on otrča do ribnjaka i poče s nekim da razgovara. Minut kasnije vrati se i reče: „Momci, idemo!“ Agenti se okupiše u unutrašnjem dvorištu, zatvoriše za sobom vrata i udaljiše se. Aga Džan zaključa vrata i pogasi svetla. „Ima li nešto za jelo? Gladan sam i žedan!“, reče bakama. Upravo je seo, kad Šahbal uđe. „Gde je?“ "U džamiji.“ "U džamiji?“ "U starom podrumu s grobovima. Vratar je sve sredio“, reče Šahbal. „Bezbedan je u džamiji, ali agenti će se vratiti. Neće dugo potrajati. Držaće džamiju na oku. Moramo ga nekako poslati u Kom. Kad posle vratar otvori za jutarnju molitvu, upašće u džamiju i tada nećemo moći da ih sprečimo. Moramo naći način da mu pomognemo da pobegne.“ Tog časa uđoše bake sa srebrnim poslužavnikom. Štaviše malu čistu pamučnu salvetu na radni sto Age Džana i spustiše ukrašen porcelanski tanjir na kome je bilo sira i hleba. Štaviše pažljivo na sto starinski čajnik sa zlatnim rubovima iz koga se pušio mirisni čaj i čaše, pa se udaljiše. Aga Džan pogleda Šahbala i nasmeši se. „Koliko se vidi, vaša je reakcija odobrena“, primeti Šahbal dok je sipao čaj. „Sedi da jedemo. Imamo još mnogo toga da uradimo, noćas nema spavanja.“ Pošto su jeli, Aga Džan ode do spremišta svoje radne sobe i vrati se s nekoliko stvari. Stavi na sto pred Šahbala makaze, šešir i odelo. „Imam plan. Malo posle staću na ulazna vrata džamije, kao da nekoga čekam. Znam da agenti iz svojih auta sve drže na oku, zato ću pokušati da privučem njihovu pažnju. Ti ćeš uzeti makaze i ovo odelo i preko krova ćeš ući u džamiju. Pomoći ćeš Galgalu da skrati bradu i zamolićeš ga da obuče ovo odelo i stavi

šešir. Kad sunce grane, ljudi će doći na molitvu. Očekujem da će biti više ljudi nego obično, posle jučerašnjeg događaja. Kad ljudi posle molitve krenu kući, izađite iza mene iz džamije. Ostalo ću ja srediti. Je li jasno?“ "Jasno.“ Tog ranog jutra nije bilo hladno, ali je kroz grad duvao svež vetar s planina. Aga Džan ode po dogovoru do džamije i vide da svetli lampa na uličnoj svetiljci koja je već dugo bila razbijena. Vratar je već više puta odlazio u opštinsko odeljenje za električnu rasvetu, ali električar nikada nije došao da zameni sijalicu. Sam Aga Džan je nekoliko puta telefonirao direktoru, ali nikada nije mogao da ga dobije. Nikoga nije bilo na ulici, samo su nešto dalje stajala dva čoveka i pušila. Kada su videli Agu Džana kako ih gleda, oni se povukoše u tamu. Auto sa četiri osobe prođe pored džamije, okrenu se i ponovo prođe, ali se ne zaustavi. Ljudi koji su stajali u mraku izađoše na svetlost fenjera. Krenuše pušeći prema Agi Džanu i prođoše pored njega ne pozdravivši ga. Nisu bili ljudi iz grada, inače bi i u mraku poznali Agu Džana i pozdravili bi ga. Dok je tu stajao, ponovo je bio svestan koliko se grad poslednjih godina izmenio iz osnove. Rukovođenje gradom došlo je u ruke stranaca. Do pre nekoliko godina svi autoriteti u gradu bili su ljudi koje je poznavao, ljudi iz dobrih gradskih porodica, sinovi trgovaca sa bazara. I kad bi on, Aga Džan, ušao u neku od upravnih ustanova, odmah bi ga primio direktor. Nove direktore nije poznavao. Sve su to bili ljudi koji nisu hteli da održavaju vezu s džamijom. Nosili su uska odela, leptir-mašne i pušili su debele cigare. Grad kao da je bio rascepljen; na jednoj strani bili su tradicionalni ljudi, stare zgrade i bazar, a na drugoj strani novi direktori, novi agenti, moderne zgrade, pozorišta, bioskopi. Ranije je bio u stanju da sve reši jednim pokretom ruke, sada mu nije polazilo za rukom da mu promene pregorelu sijalicu pred kućom. Tek sad je Aga Džan shvatio gradonačelnikovo upozorenje: „Imaj u vidu, Ago Džane! Ne mogu ti više pomagati kao nekada!“ On oseti strah, mada se normalno nije lako dao uplašiti. Još pre nekoliko sati mislio je kako će sve na kraju ipak ispasti dobro, čak i kad su agenti hteli da uhapse Galgala. Bio je siguran da će uspeti da oslobodi Galgala i da će ga odvesti kući ako telefonira šefu policije, ali sad je znao da je pogrešio. Činilo se da mu je potreban svež planinski povetarac da bi mogao jasnije

da misli i bolje sagleda stvari. Onda mu sinu da je i Galgal stranac, a uz to i neko u koga se ne može imati poverenje. Ko je on, zapravo? Potpuno nepoznat čovek, koji je došao iz Koma da zatraži ruku njihove kćeri. A dalje? Dalje ništa više nije znao o njemu. Planinski vazduh je učinio svoje, koprena s njegovih očiju nestade i sve odjednom postade drukčije. Galgal je skovao opasan plan, znao je da Farah Diba dolazi u bioskop, ali mu ništa nije rekao. Flteo je da napravi katastrofu u gradu, namamio je neuke vernike iz džamije u bioskop kako bi Farah Diba upala u zamku, hteo je da prevrne zemlju naglavce i da napravi svetske novosti. I Aga Džan to ništa nije primetio. Sva je sreća što je na vreme uspeo da omete Galgala. Galgal ga je uvredio i eto sad je u starom podrumu s grobnicama. Njegova sudbina bila je u rukama Age Džana. Zamolio je Šahbala da podseče Galgalu bradu. Mada je bilo hladno, čelo mu se obli znojem. Da bi razgonio strah, poče da pevuši: „Tako mi jutarnjeg svetla Tako mi noći kad vlada mir! Nije te napustio. Zar te nije našao kao siroče i pokazao ti put? Našao te ubogog i obogatio te? Zar ti nije skinuo teret s pleća Koji te je pritiskao? Uvećao ti je ugled, što uvek ide s teškoćama.“ On se osvrnu oko sebe i vide da se razdanjuje. Ljudi su u ogromnom broju pristizali u džamiju. Oseti neko olakšanje, ispravi se i uđe u džamiju. Još nikada nije bila takva gužva za jutarnju molitvu, a još je ljudi pristizalo. Aga Džan to nije čuo, ali drugi ljudi su čuli na radiju kako je u Senedžanu izbio neki metež, kako je neki fanatičan imam podigao grad naglavce. Sve jutarnje vesti bavile su se kraljevskom posetom klinici i prisustvom Farah Dibe u novom bioskopu. Tu i tamo nabačeno je kako je imam mobilisao vernike iz džamije s veoma sumnjivim namerama. Zato su svi pohrlili u džamiju da dožive ostatak nereda. Vratar džamije se pojavi, priđe Agi Džanu i pozdravi ga. Aga Džan pođe malo s njim da se dogovore još jednom o svemu. Kada su se vratili u džamiju, Aga Džan ode krišom u podrum, pravo do starih grobnica. Šahbal

iskrsnu iz pomrčine. „Gde je?“, upita Aga Džan. "U spremištu.“ „Idi gore i zamoli oca da počne sa azanom14“ On se uputi ka spremištu, otvori vrata oprezno: „Ja sam.“ U oskudnoj svetlosti sveće Galgal je bio neprepoznatljiv. Bio je u odelu sa šeširom na glavi, kratko podšišane brade. „Policija sve čini da te uhvati. I ti znaš bolje nego ja zašto. A ja ću učiniti sve da ti pomognem da pobegneš, ali moram ti reći da nisam zadovoljan tom tvojom akcijom. Imam osećanje da si me izdao. Morao si da mi kažeš šta nameravaš, ali to svesno nisi učinio. No, nije sad vreme da se govori o takvim stvarima. Posle, kad se završi molitva, Šahbal će doći po tebe. Napustićeš džamiju s ljudima. Vratarev nećak će te čekati s motorom na trgu. Kad tamo stignemo, sedi iza njega na motor i on će te odvesti u selo Vartje. Imam iz Vartjea poslaće te u Kašan, a imam iz Kašana srediće ti put do Koma. Evo ti i nešto novca. Idem sad“, reče Aga Džan i izađe ne sačekavši Galgalovo reagovanje. Hteo je da mu se oštrije obrati, hteo je da kaže: „Planirao si da sve staviš na kocku, grad, džamiju, kuću i porodicu. Proigrao si moje poverenje. Od samog početka sam shvatao da ne treba da ti verujem, no dobro, sve je srećom dobro prošlo. Sada idi, zasada te više neću videti.“ Ali nije to učinio, bio je srećan što je savladao bes i ublažio reči. U trenutku kad je Aga Džan stigao u prostor za molitvu, svi ljudi ustadoše; znalo se da je policija prethodne noći upala u kuću i da je Galgal pobegao. Jedan od najuglednijih Ijudi s bazara odvede Agu Džana do mesta s koga se imam obraća ljudima. „Biće mi posle potrebna tvoja pomoć“, prošapta Aga Džan, „sad je odlučujući trenutak za džamiju. Galgal je u opasnosti. Ja ću voditi molitvu, to nije normalno u redu, ali situacija to zahteva. Hoću posle da ostanete i svi zajedno krenemo na bazar.“ Pošto je to rekao, Aga Džan krenu prema propovedaonici, pope se prva tri stepenika i uzviknu: „Ljudi, danas nećemo imati imama za vreme molitve. Imam Galgal morao je hitno da ode u Kom. Znam da se to ne radi, ali danas ću ja uzeti imamovo mesto. Jutarnja molitva je kratka, sledite me!“ Načas nastade žamor u džamiji, ali kad se Mujezin oglasi sa: „Hajje allal salat“, zavlada tišina i svi se okrenuše prema Meki.

Jutarnja molitva je najkraća molitva dana i sadrži dva ustajanja, dva klanjanja i dva spuštanja temena na tlo. Posle molitve, Ijudi svečano priđoše Agi Džanu da ga isprate napolje. Kada su stigli na unutrašnje dvorište, vide Aga Džan Šahbala i Galgala kako dolaze iz podruma i pridružuju se masi. Aga Džan je već zamolio sasvim malu skupinu da ga otprati do bazara, ali mnogi su očigledno shvatili ozbiljnost situacije i sada su išli u tišini iza Age Džana. Na sve strane stajali su policajci koji nisu shvatali šta se dešava i zašto masa ljudi mirno ide u pravcu bazara. Vratarev bratanac čekao je spreman na motoru na uglu bazarskog trga, ispod stuba sa svetiljkom. Galgal se izdvoji iz mnoštva, uputi se motoru i sede pozadi. Šahbal pričeka još koji trenutak da motor potpuno nestane iz vidokruga. Onda se uputi u masu, priđe Agi Džanu i prošapta: „Otišao je.“

Ptice

Ha Miem. Jesen je upravo prošla. Sedika je otišla u Kom da bi bila s mužem pre nego što stigne zima. Prvi sneg je pokrio planinske vrhove. Kud god pogledaš, vidiš kako beli vrhovi štrče iznad sela. U kući se nije više često govorilo o Galgalu. Svi su bili zauzeti drugim stvarima; uskoro će se vratiti ptice selice. Možda će među njima biti neka naročita. Kad se probudio, reče Aga Džan ženi: „Fagri, opet sam sanjao nešto lepo. Stalno sam u vezi sa svojim mrtvima, ti to ne veruješ, večeras sam video svog oca. Više se i ne sećam kada je umro, ali mi često dolazi u snove. To su snovi koje ne mogu da objasnim. Sve se dešava u određenoj atmosferi u odgovarajućem okruženju. U snu od noćas otac je umro i mi smo ga nosili na groblje, i sahranili smo ga, ali kada sam se vratio kući, on je i dalje ležao na krevetu ispod belog čaršava. Znao sam da je to moj otac, kao i da smo ga već sahranili. Kleknuo sam pored njegovog kreveta i osetio da nije mrtav, da će ustati. U jednom trenutku on se pokrenu i promoli glavu iz čaršava. Pokuša da se pridigne i sedne, pohitam mu u pomoć, dam mu štap za šetanje i pružim mu šešir. Onda on napusti sobu, ode oprezno do ribnjaka, sedne na klupu i zagleda se u ribice.“ „Misliš na njega, misliš neprestano na mrtve“, reče Fahgri Sadat, „zato ih tako često sanjaš“ „Ne mislim na njih. Da, ponekad mislim na oca, ali sanjam sve mrtve, čak i ljude koje nisam poznavao, na primer očevog oca, ili oca očevog oca. To je baš čudno. Danju sam u svetu živih, noću sam u svetu mrtvih.“ „Možda je to zbog džamijskih vesti koje sam praviš.“ On ustade i priđe prozoru. „Fagri Sadat!“, uzviknu odjednom.

„Šta se desilo?“ „Izašlo je sunce tamuza15!“ Fagri Sadat pogleda sunce koje se kao crveni luk nadnosilo nad žutom planinom Zardkuh. „Svaki dan gledam vrh Zardkuha, ali sunce ne dolazi. Mislila sam da ga ove godine više nećemo zajedno gledati“, reče Fagri Sadat. "U poslednje vreme sam se u mislima mnogo bavio Galgalom, pa sam tamuz potpuno zaboravio.“ Zima je stigla. Odjednom je poslednjeg dana jeseni ili prvog dana zime zasijalo crveno sunce iznad Zardkuha: sunce tamuza. Tamuz znači leto. U Senedžanu se uvek čekao taj neočekivano blagi dan. Ptice selice su znale za tu pojavu još pre ljudi. Tog dana su preletele osnežene planine. Dolazile su iz hladnih rusko-azijskih oblasti, od davnina su išle Putem svile, gde je vazduh bio najtopliji, i preletale su iz jednog daha veliki deo pustinje. Kad bi stigle u Senedžan, već su prevalile najteži deo puta. Odatle su postepeno odlazile na toplija mesta, dok na kraju ne bi stigle u svoja gnezda u starim urminim drvetima kraj Persijskog zaliva. Dan tamuza bio je značajan dan za porodicu. Taj dan je važan i za bazar i nacionalnu trgovinu ćilimima. Fagri Sadat i bake ostajale bi kod kuće da hvataju ptice. Kuća je nalazila nadahnuće za boje i figure ćilima iz perja ptica selica. Vreme je naučilo ukućane da uvek ima bar nekoliko ptica među tim selicama koje imaju upadljive boje i nepoznat uzorak perja. Niko nije znao kako je Aga Džan dolazio do tih neponovljivih figura na ćilimima i kako su izmišljene te predivne mešavine boja. Bila je to tajna kuće. I žene iz kuće su se vekovima time bavile. Danas su se bake, kao svih tih godina, odmah dale na posao. Izvadile su iz podruma stare pletene klopke i stavile su ih u unutrašnje dvoriše na stranu biblioteke i opijumske sobe. Kada su selice napustile pustinju i doletele u Senedžan, letele su uglavnom prema minaretima džamije, gde su uvek boravile četiri rode. Po dve na svakom minaretu. Niko nije znao kada su stare rode uginule i kada su mlade rode nasledile gnezda. Aii uvek su bile tu. Pripadale su duhu Senedžana i selice su još iz daljine uvek videle te rode koje su bile prvi znak grada.

Kada bi ptice stigle u grad, proletele bi larmajući nekoliko krugova, a onda bi se spustile na džamijski krov. Stara vrana sedela je na kupoli i posmatrala je sve. Vratar je već unapred posuo pšenicu po krovu. Svi u gradu znali su da ptice dobijaju vodu i žito na džamiji, ali niko nije znao da je Fagri Sadat postavila zamke. Sedela je u stolici pored ribnjaka i držala u rukama kanape od zamki. Bake su se sakrile iza zavese u biblioteci i virile su oprezno kroz razmake. Skupina ptica se spusti pored zamki gde je stavljena hrana i jedući išle su sve dalje i stizale su pod korpu, gde je bilo suvog grožđa. Čim bi se ptice našle ispod korpe, Fagri Sadat je povlačila kanap. Korpa bi pala i ptice su bile zarobljene. Bake su istrčale na dvorište. Obe su odmah kleknule kraj prve zamke. Ulov je doneo sedam novih vrsta. Ptice staviše u sedam posebnih kaveza i odnesoše ih u sobu Age Džana. Kada je pao mrak, Aga Džan se vrati kući i uputi se pravo u radnu sobu, gde su ga čekale Fagri Sadat i bake. „I kako ste provele dan? Jeste li uhvatile nešto naročito?“ „Ptice su predivne, videle smo danas mnoge izbliza“, odgovori Fagri Sadat. „Baš sam radoznao, gde su bake?“, upita on. „Odmah će doći“, odgovori Fagri. Onda su učetvoro radili do ranog jutra. Golbana je izvadila jednu od ptica iz kaveza i stavila joj preko glave crnu kapicu da se ptica ne bi uplašila jakog svetla i mirno stajala na stolu. Aga Džan je pažljivo proučavao krila i perje ptice. „Ova ima predivno perje, ali nažalost nije izuzetno“, reče on dok je vrhom olovke pokazivao šare Fagri Sadat. „Hoćete da pogledate načas?“, reče bakama. One staviše naočare, primaknuše se i pogledaše perje. „Boje su drukčije, ali je šara poznata“, reče Golbana. Ona preuze pticu od Age Džana, vrati je u kavez, uhvati sledeću i pruži mu je. „O, ovo perje je fantastično, vidite li te figurice ovde na vrhu ovog pera? Crvene i zelene linije se prepliću. Mislim da će naši crtači moći ovo da iskoriste za crtačkim stolom.“ Fagri Sadat prouči perca kroz uveličavajuće staklo: „Zaista su izuzetna,

sjaj ih čini još lepšim. Kako to da svaka od ovih ptica ima sasvim drukčije perje? Sve su to jedinstveni uzorci.“ Aga Džan pogleda kroz Fagrinu lupu i klimnu glavom: „Izdvoj ovu.“ Tako su ispitali još dve ptice, ali zaključiše da one ne pružaju ništa izuzetno. Bake doneše sledeću pticu. Odmah je bilo jasno da je ona nešto posebno. Ptica nije htela da miruje. Borila se da se oslobodi. „Ova je baš jaka. Perje joj je gušće nego što je uobičajeno, gledajte samo“, reče Golbana. „Ova ptica je zaista nešto posebno, njene pegice su predivne i blistaju kao mali plavi dragulji“, složi se Golbana. „Videla sam ih jednom po danu“, reče Fagri Sadat, "ali sad na stolu, pod ovim svetlom, izgleda mnogo lepše.“ „Umetničko delo!“, uzviknu Aga Džan. „Odakle sva ta lepota?“ Fagri Sadat uze olovku, pogleda kroz lupu i poče da precrtava figurice na ptičijem perju. Kada je završila, bake donesoše paletu i četkicu. Nisu bile svesne da su umetnice. Ovaj posao su smatrale samo produženjem tradicije kuće, nećim što je u vezi s ćilimima i kućom. Htele su da naprave najlepše ćilime na celom Srednjem istoku. Smatrale su to svojom dužnošću i nisu o tome razmišljale. Fagri Sadat nacrta figurice i pokuša da na papir prenese čudne boje perja. Slikala je tankim četkicama, prstima, i uz savete baka. „Probaj ovu boju, Fagri, ovu tamnoplavu, pored te svetlozelene, ne mešaj ih, povuci tanke linije preko plave“, reče Goleba. Fagri je radila tačno ono što su joj bake govorile. „Ali htela bih ovaj ljubičasti sjaj. Kako da u tepihu izvedemo tamni Ijubičasti sjaj pomoću vunenih niti?“, reče ona. „Na platnu to nikako nećeš moći da naslikaš“, reče Aga Džan. „Boja se ponaša drukčije od vune.“ „Donesite načas kalemove“, reče Fagri Sadat bakama. One odoše u ćilimsku sobu i doneše nekoliko kalemova vune i staviše ih na sto. „Mogu li dobiti parče plave vune?“ „Mislim da nećeš uspeti s malim parčetom“, primeti Aga Džan, „moraš uzeti čitav rukohvat plave vune i onda da je kombinuješ s tankim crvenim nitima.“ On stavi mnogo plave vune na sto i pokuša da crvene niti pomeša sa plavim. „Vidiš?“ „Ne“, odgovori Fagri. „Čekaj malo“, reče Golbana i uplete još crvenih niti u plavu

vunu. „A sad?“ „Počinje da liči“, reče Fagri. „Taj utisak nikada nećemo moći da dobijemo na stolu, tek će se dobro videti na ćilimu. Kad se posle hiljade crvenih niti iščvoriča s plavima, doći će u tkanju do izražaja ta ljubičasta boja kao nešto neuhvatljivo. Uvek tako biva. Pogledaj još jednom kroz lupu to perje. Ako ga pogledaš sasvim iz blizine, vidiš samo talas plavih dlačica i desetine crvenih i zelenkastoljubičastih, posle sve ide samo od sebe“, reče Aga Džan. Oni se ćuteći zgledaše. „Ne usuđujem se još da pokažem svoje zadovoljstvo, ali mislim da smo došli do nečega“, reče on. Fagri Sadat dovrši crtež, a Aga Džan sredi beleške koje je napravio. Bake vratiše kalemove u podrum i raspremiše radnu sobu. Kad su drugi bili tako zaposleni, Zinat je radila u kuhinji. Dodavala je hranu iza vrata bakama. I skupila je ostatak porodice u trpezariju. Da bi u kući bio mir, pričala bi im neku priču. Svi su voleli da je slušaju kako priča i Zinat je uživala u ukazanoj pažnji. Sve češće su je molili da im ispriča neku priču. S vremenom je bila u tome sve bolja. Rano ujutru, čim je granulo sunce, bake su odnele ptice u unutrašnje dvorište kraj ribnjaka, pošto su ga prethodno počistile. Nahranile su ih i dale im vodu. Poljubile su ih u glavice i pustile ih da odlete. Ptice napraviše polukrug iznad džamije i uputiše se ka jugu. Odleteše brzo da bi sustigle ostale. Ako budu letele bez prestanka, videće pred veče Persijski zaliv, gde je bilo toplo i gde su se velike ajkule kao neki čudni čamci kretale po vodi.

Džanešin

Moje žedne usne Traže tvoje Strgni mi odeću Zagrli me Evo mojih usana Evo mog vrata i vrelih grudi Evo mog mekog tela Aga Džan je sakrio pesmu u fioku svog radnog stola na bazaru pošto ju je prethodno čuvao neko vreme u unutrašnjem džepu. Nekoliko puta hteo je da je baci u korpu za đubre, ali nije to učinio. Mada je to bila grešna pesma, nešto ga je stalno gonilo da je ponovo pročita. I protiv njegove volje pesma mu se urezala u pamćenje, tako da ju je znao napamet. Znao je na desetine klasičnih pesama, ali ta pesma je bila nešto drugo, nije ga napuštala, stalno su mu njene reči bile navrh jezika. Kako se neka žena usudila da takve reči stavi na papir? Kako li se zove? Pesnikinja se zvala Faruh Farohzad i u to vreme bila je već veoma poznata u Teheranu. Bila je to mlada lepa žena koja je svojom prvom knjigom podigla mnogo prašine. Jedna od njenih pesama čak je izazvala zemljotres u svetu tradicionalne muške poezije: Zagledah se u njegove oči Gde se skrivala tajna Srce mi zalupa

Od njegovih upitnih očiju Alah, Alah Njegove usne Iznuđivale su čežnju Na mojim usnama I ja rekoh: Želim te O, bože, počinih greh Moje nago telo Utonu u njegovu postelju Udari o njegove grudi Jedni su je videli kao novu blistavu zvezdu na nebu persijske poezije, drugi su je videli kao kurvu koja svoje telo prodaje i u krevetu i na papiru. U Komu je ajatolah oštro napao izdavača što je objavio tako bogohulne stihove. I u jednoj od svojih propovedi upotrebio je knjigu kao dokaz da sluge režima na taj način podrivaju islam. „Oni vređaju naše žene“, uzviknuo je, „naše kćeri nisu više bezbedne u ovoj grešnoj zemlji!“ Teheran je bio neosetljiv na takve ubode, Teheran je imao svoje planove. Novine su bile pune takvih stvari, a u bioskopima su se pojavljivale na platnu žene s ogromnim grudima i u oskudnom rublju. Farah Diba je svakog dana otvarala nov kulturni centar, gde su devojke golih nogu igrale, a mlade žene u njenom prisustvu čitale pesme o svom telu. Aga Džan, koji je pesmu Faruh Farohzad upravo strpao u fioku među svoje papire, ponovo je izvadi i pomisli: Ova pesma spada zapravo u moje džamijske vesti, staviću je u svoju svesku. Onda se začu kucanje na vratima i sluga uđe. „Imam je stigao, može li da uđe?“, upita on. Aga Džan se seti da ima dogovor s Džanešinom, stalnim rezervnim imamom. On ponovo strpa pesmu u fioku i odgovori: „Uvedi ga.“ Bio je to prvi put da Aga Džan prima tog imama u svom zdanju u

bazaru. Čoveku je bilo pedesetak godina, slepoočnice su mu bile sede, brada takođe. Po njegovom nespretnom držanju videlo se da je to seoski imam. „Sedite“, reče Aga Džan i pokaza na stolicu za pisaćim stolom. Imam sede skromno i skloni ruke u halju. Sluga donese čaj na srebrnom poslužavniku i ponudi ga čokoladom iz elegantne šarene kutije. Imam uze čokoladicu, strpa je smesta u usta i stade da žvaće. Videlo se da je pod utiskom gotovo kraljevske radne prostorije, s kožnim nameštajem, stilskim stolicama, s velikim kristalnim lusterom i velikim radnim stolom za kojim je sedeo Aga Džan, vlasnik svih ćilimarskih kuća po selima i u gradu. On je bio stalni imam džamije u planinskom selu Džirdža. Aga Džan je imao u njega poverenja. Ranije, kad je imam Alsaberi bio bolestan ili je morao da ide na put, zamenjivao ga je Džanešin, ali to je uvek bilo samo nakratko. Pošto je Galgal pobegao, verovatno će dugo odsustvovati. Aga Džan ga je smesta pozvao, odmah posle Galgalovog bekstva, i poslao je po njega džip da bi odmah održao večernju molitvu. Za vreme svog boravka noćiće u gostinskoj sobi džamije, ali pošto je bilo u izgledu da će duže vreme živeti u džamiji, biće mu potrebne još razne druge stvari. Zato ga je Aga Džan pozvao da se o svemu dogovore. „Kako je?“, upita Aga Džan. „Dobro, alhamado lellah16“ "A kako porodica, žena, deca, zar im ne smeta što treba da ostanete duže?“ „Žene se uvek žale, ali ja ću redovno odlaziti kući na jedan dan.“ „Jeste li zadovoljni džamijom?“ „Jesam, ako ste vi zadovoljni.“ „Zadovoljan sam...“ Neko kucnu na vrata. "Napred!“ Uđe sedam staraca s naočarima i u radnoj odeći. Najstariji razvi po stolu obojen papir na kome se video motiv za ćilim i reče: „Evo prvog rezultata; vidite da ljubičasta boja na skici sija kao laka magla. Ali mislim da će to na ćilimu biti bolje.“ Aga Džan stade da proučava crtež dok se sedam staraca naginjalo i gledalo s njime.

„Neverovatno, nisam to očekivao!“, reče on. „Upravo ono što sam želeo. Neću duže da čekam, ako možete to da uradite, još danas ću to registrovati. Hoće li uspeti?“ „Učinićemo sve što možemo“, rekoše ljudi i izađoše. "Oprostite“, reče Aga Džan imamu, "već nedeljama čekam da to naprave. To su moji crtači. Oni su originalni kreatori ćilima. Pravi su čarobnjaci. Poznati su na celom srednjem istoku. Ćilimi koji se naprave prema njihovim crtežima vrede zlata. Dobro, da se vratimo na naš razgovor, vi želite da ostanete kod nas duže?“ "Da.“ „Znate da će to trajati godinu-dve, jer Alsaberijev sin još nije završio školovanje za imama.“ „Poznato mi je, ali to smatram kao lepu priliku. Oduvek sam želeo da budem imam džamije u gradu, ali nije mi nikada uspelo da vodim gradsku džamiju. Zato sam veoma zadovoljan ovom prilikom, ali to neću moći bez vaše pomoći.“ „Ništa ne brinite, pomoći ću vam.“ „Hvala. Hoću reći: propoved na selu je nešto sasvim drugo od one u gradu. U selu se priča o običnim svakodnevnim stvarima, kravama, stočnoj hrani. U gradu se mora govoriti o velikim stvarima, na primer, o politici. Zanima me da govorim o takvim stvarima, da govorim moćnije kad su u džamiji značajni ljudi. Rado bih da govorim povišenim tonom, želim da me slušaoci slušaju s divljenjem.“ Aga Džan se osmehnu, shvatio je na šta imam misli, ali, iskreno rečeno, nije to video u njemu. Nije imao odgovarajuće držanje, elastične rečenične obrte i nije imao potrebnu harizmu. Bio je seoski imam s velikim rukama i velikim čelom. Treba da si Galgal da bi pridobio i starce i mlade žene. „Sve će to doći na svoje mesto“, reče Aga Džan, „ali mislim da nije loše u ovo zbunjujuće vreme, posle Alsaberijeve smrti i Galgalovog bekstva, da se u džamiji povrati mir. Može se i u gradu sasvim lepo pričati o drveću, o biljkama i o svom iskustvu na selu, o takvim stvarima građani rado pričaju. Budite ono što ste i tada će sve od sebe ići dobro.“ Imam se osmehnu i obori glavu na grudi. „Zaista tako mislim“, reče Aga Džan, „i baš me zanima šta ćete nam pričati u četvrtak uveče. Pričajte, na primer, o Džirdži, o planinama, o bademovim drvetima, retkim divokozama i o šafranu. Ako imate neka pitanja, možete me uvek potražiti preko vratara. Ja sam ga već zamolio da

se postara o osnovnim stvarima u vezi s vašim boravkom. Ima li nešto što biste hteli da znate?“ „Ne, nema ništa.“ Sluga uđe i izvede imama. Uveče, dok je ležao u krevetu s Fagri Sadat, Aga Džan poče iznenada da se smeje. „Šta ti je?“, upita Fagri Sadat. „Ništa. Setio sam se našeg imama. Jednostavan je i ambiciozan, ali ne zna kako da ostvari svoje snove.“ „I zato mu se podsmevaš?“ „Ne, nikako, cenim što želi da zna više. Samo su mu ruke i mišići suviše grubi.“ „Ne smeš tako da govoriš!“, reče Fagri Sadat osmehujući se. „U pravu si, ali govorim iz iskustva, moraš nešto da imaš, boca nije dovoljna, u boci mora da bude i duh. Neću više ništa reći, samo još ovo: naherio je malo svoj turban i rekao: ‘Hteo bih da govorim povišenim tonom’“, reče Aga Džan i prasnu u smeh. „Ismevaš ga“, reče Fagri Sadat. „Ne, ne ismevam ga, pomalo sam srećan, sve će biti kako se očekuje. S džamijom je sve u redu, imam odgovara, na poslu ide dobro i nova kreacija je gotova, zaista je ispala sjajno. Imam gomilu novih ugovora i tržište očekuje napeto naše nove ćilime. Svi će ih dobiti, biće to lepa godina. Uz to, svi su zdravi, pa šta bismo još hteli?“ On se okrenu i spusti šaku na grudi Fagri Sadat i reče: „I ja te imam i sad te želim, šta čovek može više da poželi?“ Fagri Sadat mu blago odgurnu ruku, okrenu se napola, naležući na njega leđima. On gurnu ruku u njenu spavaćicu i nežno joj pomazi guzove i reče tiho: „Skini sve. Želim te nagu.“ Fagri Sadat navuče prekrivač preko glave i reče: „Jesi li poludeo, šta je to gospodin pojeo kad me hoće nagu?“ On gurnu šake među njene tople butine i prošapta: „Moje žedne usne Traže tvoje Skini mi odeću Zagrli me Evo mojih usana Evo mog vrata i grudi što gore

Evo mog mekog tela.“ „Šta to govoriš?“, reče Fagri Sadat zapanjeno, zbaci pokrivače sa sebe i sede. „To je moderna pesma“, reče on, poljubi je u vrat i skide joj pažljivo odeću, pomože joj da legne na leđa i prošapta: „Govoriću ti tu pesmu, a ti je ponavljaj za mnom?“ „Neću, plašiš me, šta želiš?“ „Tebe želim.“ Fagri Sadat zatvori oči.

Zinat

I Alah se zaljubi u ono što je sazdao. Bio je zaljubljen u zvezde, u Mlečni put, u Sunce, u Mesec, a najviše u svoju divnu zemlju. „Bio je toliko ponosan na zemlju te požele da tamo živi. Ali kako, kako bi mogao tamo da živi?” „Odjednom, jedne noći, sinu mu nešto lepo.” „On zamoili svog glasnika Džibraila da ode na zemlju i donese ilovaču. „Džibrail donese ilovaču.” „Alah napravi čoveka. Upravo kako je želeo.” „Zatraži od duha da se naseli u telu čoveka. Duh odbi. Veoma je sebe cenio i nije hteo da uđe u telo napravljeno od ilovače.” „Duh odbi.” „‘Uđi u Njegovo ime u telo’, reče Džibrail.” „‘Kad se već pominje Njegovo ime, učiniću to’, reče duh.” „Duh nerado uđe u čovekovo telo. Dok je duh prolazio kroz grudi, čovek se iznenada uspravi. Ali nije mogao da održi ravnotežu i pade.” „‘Taj nema strpljenja’, reče Alah osmehujući se Džibrailu.” „Čovek dobi ime Adam!” „Adam je sedam dana sedeo tamo gde je sedeo i čekao je. Alah mu posla stolicu od crvenog zlata17 sa ugrađenim dragim kamenjem. I odeću od svile. I krunu.” „Adam se odenu, stavi krunu i sede na stolicu.” „Anđeli poneše na ramenima Adama u stolici i spustiše ga na zemlju. U to vreme svet je bio star dvanaest hiljada četrdeset godina.“ Bila je to priča koju je jedne srede uveče Zinat ispričala na čaroban način

porodici na okupu. Sredom uveče pričale su se priče. Ukućani su večerali zajedno, a posle večere slušali su Zinat. Bake su napunile činijice orasima, upalile nekoliko sveća i ugasile svetlo. Ispostavilo se da je Zinat Hanum nadareni pripovedač. Toplina njenog glasa primoravala je na slušanje. Pričala je priče iz starih knjiga, naročito iz knjiga koje su pružale opširno tumačenje tekstova Korana. Koran je trezvena i sugestivna knjiga; u pričama se nije mnogo ulazilo u pojedinosti. Zato su napisane mnoge knjige koje su opširno objašnjavale sugestivne priče i Zinat je u tim knjigama nalazila teme za svoje pripovedanje. Zinat je bila mirna i pomalo odsutna žena. Niko nije znao da je krila u sebi dar za pripovedanje. A onda je jednom tek tako ispričala deci kratku priču. Kada joj se sin Abas utopio, Zinat se povukla u svoju sobu. Tek kad je bila u drugom stanju sa Sedikom, izlazila je često napolje i mogla se videti u unutrašnjem dvorištu. Odlazila je u kuhinju i pomagala je bakama. Posle Sedikinog rođenja strahovito se bojala da više neće spavati. U to doba bake su uvek bile u njenoj blizini. Bile su njene poverenice i podrška. Sedele su kraj nje sve dok ne bi zaspala. Kada je rodila Ahmada, njeni svekoliki strahovi su se povratili. Jednog dana ona spusti malog Ahmada u Golbanino krilo i reče: „Čuvaj ga! Bojim se da i njega ne izgubim. Idem u džamiju, osećam potrebu da se molim.“ Otada je Zinat svakog dana odlazila u džamiju. Alsaberi se svojevremeno bio povukao u sopstveni svet u biblioteci i nije ga zanimao život žene i dece. Zinatina deca smatrala su Agu Džana za muškarca kuće, zato su ga svi nazivali ocem. Posle Alsaberijeve smrti, Zinat je provodila sve vreme u džamiji. Svi su mislili da Zinat sedi u džamijskoj biblioteci da bi nekako u sebi prebolevala gubitak muža, ali ona je odlazila tamo da bi se pripremila za novu fazu života. Isprva je često bila sama u džamiji, ali kasnije se upoznala sa nekoliko žena na verskim sastancima. Kao da se nešto čudno dogodilo sa Zinat Hanum posle muževljeve smrti. Odjednom se nečega oslobodila, ali šta je to bilo niko nije mogao reći. Ranije se osećala kao balon koji se upetljao u grane drveta, ali sad se odjednom

oslobodila drveta i podigla visoko. Od tog osećanja bilo joj je divno, ali istovremeno bila je i uplašena. Čim je počeo letnji raspust, ona pokupi decu i potraži mir u velikoj roditeljskoj kući u planinama. Zinat nikad nije gledala Alsaberija kao pravog muškarca, kao muža. Bio je više imam džamije nego otac porodice. Ako bi uporedila svoj brak s brakom Fagri Sadat, Zinat nije imala nikakav porodični život. Bila je samo žena koja je rodila sina naslednika za kuću. Fagri Sadat imala je Agu Džana i vodila je pravi život. Zinat je živela na gornjem spratu. Kasno uveče, kada bi prolazila pored Fagrine sobe, videla je Agu Džana kako leži pored Fagri u žućkastocrvenoj svetlosti noćne svetiljke. I ponekad noću čula je kako se Fagri kikoće. Ali Alsaberi nikada nije dolazio da legne pored Zinat. Spavao je s njom samo kad mu je bila potrebna. A nije mu često bila potrebna. Posle Ahmadovog rođenja, Alsaberi više nikada nije posetio Zinat u krevetu. Zinat je prihvatila da je Fagri glavna žena kuće. Žene poslovnih ljudi primale su Fagri kao princezu, a za Zinat se niko nije zanimao. Fagri je bila žena koja je dočekivala ptice. I bila je žena s kojom se delila tajna ćilima. A Zinat je za ukućane morala da priprema hranu. Tako je to bilo i sve se dešavalo van njene volje i želje. Zinat se bila pomirila sa sudbinom i našla je mir u molitvi. Ali znala je da život neće doveka teći tako. Znala je da će jednog dana postati vidljiva. Da će tada svi reći: „Vidi, eno ide Zinat.“ Kada je Zinat odlazila na verske skupove, ponašala se kao učenik, ali s vremenom je okupila oko sebe istomišljenice. Posvećivala je sve više pažnje tim ženama i objašnjavala im je verske tekstove. Imale su u nju poverenja. Slušale su je i primale su njene savete. Zinat je bila srećna zbog svog novog položaja. Ali još nije pronašla potpuni mir. Još uvek je tragala za nečim. Kada se jednog popodneva vraćala iz amama, ona ode u džamiju. Bilo je kasno i u to doba obično nije bilo nikoga. Ona ode do praznog molitvenog mesta i vrati se. Opra ruke u ribnjaku i pljusnu vodu po licu. Šta je tražila u džamiji u to kasno popodne, kada je vreme za molitvu

bilo još daleko? Zašto je oprala ruke u ribnjaku? Upravo je stigla iz hamama i nije bilo potrebno. Iza nje se iznenada pojavi privremeni imam, koji je stanovao u džamiji. Ona se trže. „Salam eleikum, Zinat Hanum!“, reče on. Zinat reče salam ne okrećući se. Obrisa lice velom i izlete iz džamije, bežeći od svojih grešnih misli u prometnu ulicu. Prethodne noći, dok je ležala u postelji, i protiv svoje volje mislila je na imama. Često je već mislila na njega, ali ovoga puta misao je bila veoma jaka, nije mogla da je se otrese. Bilo je to prvi put da je mislila na drugog muškarca. Od njene šesnaeste godine Alsaberi je za nju bio jedini. Njemu je dala svoj život, drugi muškarci nisu postojali. Da bi odvratila misli od imama, navuče pokrivač preko glave i promrmlja: „Hol auzo de rabben nas Malaken nas Ellahen nas Zaštita Zaštita. Zaštita protiv zla Skrivenog šaptača Koji unutar mene šapuće On je džin18 On je džin On je džin Kralj ljudi Zaštita, zaštita.“ Kada je ponovo ležala mirno, imam joj se u mislima pojavi kraj kreveta. Gledao ju je. Pogled mu pređe s lica na njene grudi. Alsaberi je nikada nije tako gledao. Zinat rukama pokri grudi. Prošapta nešto, nešto što bi moglo biti početak dobre pesme, nešto što joj je izašlo iz samog srca. Nije ništa znala o poeziji pesnikinja koje su nedavno podigle naglavce Teheran, o pesmama koje

govore o njihovim osećanjima i njihovim telima. Inače bi odmah uzela olovku da sopstvene reči stavi na papir: „Neko će doći Neko ko me gleda Ko pita: Hoćeš ii za mene da skineš veo? Hoćeš li mi Pokazati kosu?“ Zinat nije tačno znala kada joj je imam prvi put došao u misli. Viđala ga je, razgovarala je s njime o verskim tekstovima, tražila mu je savet u vezi s pitanjima koja su joj žene postavljale i na koja nije znala da odgovori. On ju je primao posle molitve u molitvenoj prostoriji, savetovao je i nalazio vremena da odgovori na njena pitanja. Već ga je često sretala napolju kad je šetao po unutrašnjem dvorištu džamije i pušio cigaretu. Nije ga tražila, ali ga je svuda viđala, činilo se da uvek zna kada ona odlazi u džamiju. Jer čim bi ušla u neki od mračnih hodnika džamije, videla bi ga kako tamo stoji. Ponekad, kad je prolazila pored njegove sobe, primetila bi da su vrata odškrinuta i da sedi bez turbana i čita Koran. Nije htela da gleda u njegovu sobu, ali nije mogla da odoli iskušenju, pogledala bi, a on je uvek hvatao njen pogled. Osećala je da je namerno zbog nje držao otvorena vrata. Mogla je naravno da razgovara s njime, jer je sad bio imam džamije koji je došao da zamenjuje njenog pokojnog muža i sina Ahmada, koji je još učio za imama u Komu. Nije bila jedina koja je dolazila u njegovu sobu, dolazile su i druge žene. Jedan od zadataka imama bio je da prima žene, da ih sluša i savetuje. Ali prilikom drugog razgovora Zinat primeti kako se specijalno zbog nje namirisao. Bio je to miris "meka“, kako su ga zvali. Prepoznala je miris jer je i njen pokojni muž imao jednu od tih bočica iz Meke. Bio je to miris koji se koristi samo za naročite prilike. Imam je sedeo u svojoj stolici. Zinat je sedela preko puta njega i vrata su bila odškrinuta. Bio je običaj da su vrata malo otvorena kad je kod njega neka žena. Žene su uvek pričale o ličnim problemima sa imamom džamije, o

stvarima koje nisu mogle da kažu muževima ili lekaru. Ali Zinat je dolazila zbog tekstova koje nije shvatala. Jedne večeri ga je posetila posle molitve da razgovaraju o ajama iz sure Al Adijat. Shvatala je suru, ali je mislila, osećala, da se u suštini teksta krije nešto dublje, tajnovitije, što nije shvatala i što nije mogla da dokuči. Imam kao obično sede naspram nje. Zinat stavi Koran na sto, potraži suru i pruži mu knjigu. Imam stavi naočare i poče da vuče prst po ajama. „Hoćete li to da pročitate? Voleo bih da to čujem vašim glasom“, reče on. I on blago gurnu knjigu prema njoj. Ona poče oklevajući da čita. „Tako mi konja Što u trku dahću Što iskre kopitima I jutrom nasrću Pa podižu prašinu I razbijaju borbeni poredak.“ „U pravu ste“, reče on, „ova pesma ima skriveno značenje. Dok ste je čitali, shvatio sam na šta ste mislili. Vaš glas me je naterao da pažljivo slušam, da duboko razmislim. Vi ste izuzetna žena, žene kao što ste vi retko srećem. Dok sam vas slušao, išao sam s tim konjima što u trku dahću, što iskre kopitima. Tu suru sam čitao više puta, ali ovo je prvi put da sam je doživeo tako duboko. A to je zbog vas!“ Zinat je gutala njegove reči kao što pesak u pustinji guta neočekivane kapi kiše. A njegova poslednja rečenica učinila je svoje. Noću, dok je ležala u postelji, mislila je na njega: „A to je zbog vas!“ Ona oseti neku toplinu, neku prodornost u njegovim rečima: „Poslali ste me s konjima u trku što iskre kopitima.“ Ona upali svetlo, stade pred ogledalo i pogleda svoju kosu; nije više bila crna, ali ni seda. Pogleda obrve; još uvek su bile crne, mrke oči bile su umorne, ali su te noći imale neki neobičan sjaj. Vrhovima prstiju dotače lice i stavi ruku na usta. Možda je ostarila, ali požele da opet sve počne. Morala je da povrati deo godina izgubljenih u toj kući. Ipak, Zinat nije posećivala imama neko vreme i izbegavala ga je kad bi

ga srela. Sve dok joj jednom iz pomrčine ne reče: „Zinat Hanum! Zašto više ne svraćate? Stalno mislim na vaša pitanja.“ Tri dana kasnije Zinat je ponovo sedela naspram njega i govorila o svom tumačenju nekog teksta, a on ju je ćuteći gledao i slušao, ali odjednom, neočekivano, on je prekide i reče spokojno: „Zinat Hanum, oči vam gore kao dve sveće u noći kad razgovarate sa mnom, hoću reći kad objašnjavate tekst.“ Zinat se napravi da ga nije čula i nastavi, ali više nije mogla da se usredsredi. Imam više ništa ne reče i nastavi da se ponaša kao svaki drugi imam kada mu neka žena govori o svojim problemima. Znao je da mora da čeka još neko vreme pre nego što će Zinat hteti da čuje ostatak njegovih reči. Ali nije morao dugo da čeka, jer dve večeri kasnije srete Zinat u svom hodniku. „Dođite, večeras slučajno nemam šta da radim, dosađujem se. Imate li kod sebe neki tekst?“ Zinat sede i poče da čita doneti tekst. On je slušao. „Znate lepo da pripovedate“, reče on. „Budite mrtve reči u život, čujem to, osećam to, vidim to na vašim usnama.“ I on pokaza na njene usne, pri čemu joj rukom gotovo dotače donju usnu. Zinat spakova kofer i ode u Džirdžu u očevu kuću na nedelju dana da izbije iz glave misli na imama. Tamo je dobro razmislila. Nije želela ništa s imamom. Bio je već oženjen, imao je decu, a osim toga propovedao je u džamiji gde će njen sin kroz koju godinu biti imam. Ali kada se vratila kući, sve se desilo drukčije. Stajala je na bazaru pred izlogom neke zlatare kad odjednom ugleda u staklu imama; stajao je iza nje i šaputao je: „Zinat Hanum. Nedostajali ste mi. Stolica u mojoj sobi na kojoj ste sedeli je prazna.“ Zinat ne reče ništa, čak se i ne osvrnu, stajala je leđima prema njemu i slušala. Glas mu je bio moćno privlačan. Ipak nije otišla dva dana u džamiju ni na jutarnju ni na večernju molitvu. Ali duže nije mogla da izdrži. Kada je vratar zaključao vrata džamije, ona namače crni veo i preko krova ode u džamiju. Prođe pored imamove sobe i uputi se u molitvenu odaju. „Jesi li to ti, Zinat?“, reče imam mirno iz svoje sobe. "Ja sam, došla sam da uzmem knjigu iz džamije.“

„Možeš da svratiš ako hoćeš, upravo sam skuvao čaj.“ Zinat produži u molitvenu odaju i pronađe knjigu, uze je i krenu nazad. „Noću uvek čujem tvoje korake“, reče imam iz svoje sobe. Zinat uđe u njegovu sobu, sede na stolicu i stavi knjigu na sto. Imam ustade. Tiho zatvori vrata i zaključa ih. Upali sveću, stavi je na sto i ugasi lampu. Zinat je i dalje sedela i čekala. On uze Koran, potraži suru Enkahto, suru koju čitaš kada želiš da spavaš sa ženom koja nije tvoja zakonita žena. Kada bude pročitao Enkahto i Zinat izgovorila "gabelto“ (slažem se), mogao je odmah da je razodene. On poče tiho da govori suru. Zinat sklopi oči. „Enkahto wa zawadjto“19, pevao je imam pognut. Zinat je ćutala. „Enkahto wa zawadjto“, otpeva on drugi put. Zinat je ćutala. „Enkahto wa zavadjto“, otpeva on i treći put. „Gabelto“, reče Zinat lagano i pusti veo da joj padne preko ramena. Imam stavi Koran na sto. Dodirnu joj usne i pređe rukom preko njenog toplog vrata.

Ćaba

Samo što su se probudile, bake dohvatiše kante za polivanje i metle i tiho se iskradoše napolje. Poliše zemlju vodom i počeše da čiste. Zaboravile su koliko im je bilo godina kada su s metlom počinjale da čiste ulaznu stazu, ali to su činile zato što su htele da odu u Meku. I to su radile u potaji. Hodočasničko putovanje u Meku bilo je san miliona muslimana, ali to nije bilo za svakoga, samo bogati vernici su mogli da odu u Meku. Bake nisu imale ni prebijene pare, nikada nisu mislile na novac i novac im nije ni bio poreban, jer je u kući sve sređivano za njih. Ali još od detinjstva su znale da onaj ko nije bogat ipak može da ode u Meku, a to se postiže čišćenjem. Međutim, postojala su tri uslova u vezi s time. Prvo, moraš dvadeset godina u zoru, pre izlaska sunca, da počistiš ulaznu stazu. Drugo, niko ne sme da te vidi. Treće, niko ne sme saznati tvoju tajnu. Onda će se poslednjeg dana pojaviti prorok Hezra, koji je živeo mnogo pre Muhameda, Ise, Mose, Ibrahima, Jakoba i Davuda. Ali kako će Hezra za nekoga organizovati put u Meku ostaje tajna između starog proroka i onoga ko čisti. Kada se navršilo dvadeset godina kako bake čiste, prorok se nije pojavio. Možda su uradile nešto pogrešno, možda nisu dobro brojale godine. Ili su se jednom uspavale i počele nešto kasnije da čiste, ili ih je neko video i shvatio njihovu tajnu. Tako su ponovo počele da čiste sledećih dvadeset godina. Možda to više i nije imalo smisla, ali šta su drugo mogle? Cilj da jednom odu u Meku davao je smisao njihovim životima. To ih je držalo. Živele su u nadi da će se još jednom probuditi kako bi još jedan dan čekale prorokov dolazak.

Prema njihovom računanju završile su drugu turu, ali još uvek nije bilo ni traga ni glasa od proroka. Kada su prvi put ispunile dvadeset godina, imale su još snage da odu u Meku. Ali kada su počele drugu turu, znale su da će biti veoma stare ako stignu do kraja druge ture, i da neće imati dovoljno snage da preduzmu to sveto putešestvije. Ali nastavile su i dalje da čiste. Nekoliko dana kasnije, sedele su tužne u mraku na zemlji u ćilimskoj sobi. „Kad bi nam neko oduzeo metlu, pale bismo mrtve“, reče Golbana, „ne možemo više da prestanemo sa čišćenjem. Moramo da nastavimo. Kad više ne budemo mogle, otpuzićemo do vrata.“ „Mislim da smo ipak uradile nešto pogrešno“, reče Goleba, „možda smo opet pogrešno brojale.“ „Nemoguće. Svake godine smo stavile krstić ovde na zid. Izbroj ih. Odavno smo ispunile dvadeset godina.“ „Možda se ipak nismo pridržavale nekog pravila.“ „Kakva pravila? Nema nikakvih pravila. Ustati rano, čistiti i držati jezik za zubima.“ „Mislim da znam šta je u pitanju.“ „Uvek nešto prigovaraš, šta je sad?“ „Napravile smo veliku grešku. Obe“, reče Golbana. „Kakvu grešku?“ „Nismo smele nikome reći svoju tajnu“, reče ona. „I nismo.“ „Ipak jesmo. Rekle smo svoju tajnu jedna drugoj. Ti znaš moju tajnu, ja znam tvoju. A to nije smelo, to nije smelo! Nisam smela znati tvoju tajnu, ni ti moju. To je sve trebalo da se dešava ponaosob.“ „Umukni, molim te.“ Bile su zajedno odlučile da zajedno čiste prilaznu stazu, da zajedno sretnu proroka Hezru i da zajedno putuju u Meku, ali sad je odjednom sve ispalo drukčije. Sedele su tako u mraku u sobi za ćilime, tužne i stopljene. Činilo se da im nema spasa. Metle su im ispale iz ruku. Nisu više bile ljudska bića već dve seni u mračnoj ćilimskoj sobi. Vrana graknu i naruši tišinu., Pojavi se luda Godsi. Ona pogleda u ćilimsku sobu i reče: „Čula sam bake. Gde su bake? Ili nisam dobro čula? Ipak sam dobro čula!“

Bake se trgoše i ustadoše. Ako ih je luda Godsi čula, svima će to ispričati, jer jedino čime se bavi jeste prenošenje tuđih tajni. „Kako je, Godsi?“, upitaše obazrivo. „Dobro!“ „A kako je mati?“ "Dobro!“ "A sestra?“ „Sestra? Ona je luda. Poludela je.“ „Hoćeš nešto da jedeš, Godsi?“, upita Golbana i povede je u kuhinju ne bi li nekako saznala da li je zaista čula njihov razgovor. Ali kad je stigla do kuhinje, Godsi se okrenu i izađe. "Godsi?“, uzviknuše bake, ali ona je već nestala. Koliko je godina imala Godsi? Trideset? Četrdeset? Starija, mlađa? Niko to nije znao. U svakom slučaju, izgledala je mlada, mlada i luda. Poticala je iz tradicionalne porodice, i njen otac je bio dalji rođak Age Džana. Čovek je bio bogat, plemić koji je posedovao nekoliko sela. Ali nešto nije bilo u redu u njegovoj porodici. Svi su poludeli. Žena mu je dobila psihičke probleme kada je rodila prvo dete, i više se nije oporavila. Sin mu je rođen malouman, najstarija kći nije bila normalna, a Godsi je lutala gradom kao pas. Kada je muž umro, nije bilo nikog da drži porodicu na okupu. Samo se Aga Džan zanimao za njih, s vremena na vreme sređivao im je ponešto i redovno ih je posećivao. Živeli su još uvek u roditeljskoj kući. Kad je mati posle mnogo vremena morala da ide na bazar zbog nečeg neophodnog, izlazila je kao neka stara princeza. Po načinu hoda videlo se da potiče iz bogate porodice, ali ako se bolje pogleda, videlo se da joj mozak ne radi dobro. Godsi i starija sestra pratile su je kada je morala da ide u grad. Kada je trebalo preći ulicu, sestre su istrčavale i blokirale ulicu, pa više nisu mogli proći ni pokrivena kola, ni auto, ni autobus, čak ni bicikl, dok majka ne pređe ulicu nogu pred nogu. Godsin brat se zvao Hašem. Bio je stariji od nje i uvek je izlazio odeven kao pukovnik, sa štapom preko ruke. Uniforma mu je uvek bila čista, a nacionalni persijski bronzani lav blistao je na vojničkoj kapi. Od ranog jutra do večeri bio je na bazarskim vratnicama na straži. Ako bi pored njega prošao policajac, pozdravio bi ga smesta. Ceo dan stajao je mirno. Niko nije obraćao pažnju na njega, a deca

mu nisu dosađivala. Bazar ga je prihvatio kao spomenik. Čim bi na bazaru video Agu Džana, pozdravio bi ga vojnički: „Poooozdrav!“ I kada Aga Džan napustio bazar, on bi uradio isto. Posle tog pozdrava, Aga Džan bi mu uvek prišao, rukovao se i malo popričao. „Kako je, Hašeme?“ „Dobro!“ „A mati?“ „Dobro!“ „A sestra?“ „Dobro!“ „Pozdravi majku. Ako sam vam potreban, odmah pošalji Godsi k meni.“ „Uradiću to sigurno.“ „Vrlo dobro“, reče Aga Džan. Godsi je takoreći sve znala. „Ima li nešto novo, Godsi?“, pitali su je svi koji su je sretali. Moraš je uvek prvo lepo upitati kako je mati, kako je sestra, inače ne reaguje. I nije pričala tek tako. Moraš joj prvo dati malo sitniša, koji je trpala u usta i onda je tek pričala svoje novosti: „Stari Hasem je umro, Mirijam je dobila kćerčicu i Sultanova kokoška ima sedam pilića.“ Godsi je počinjala jutro s praznim ustima. Onda je hodala od kuće do kuće i pričala je šta ima novo. Hodala je sve dok u ustima nije više bilo mesta za novčiće, pa nije više mogla da govori. Šta je radila s novcem, niko nije znao. Kažu da ga je stavljala u tegle i skrivala ih u podrum, jer ako bi mati saznala da prosi, u svom ludilu bi odmah pala mrtva. „Godsi“, govorio je uvek Aga Džan, "ti si iz dobre porodice, ti si dama, ne možeš svuda tek tako da ulaziš.“ Ali ona to nije slušala i ulazila je svuda gde su vrata bila otključana. Nikada nije sedala, upadala je u sobe, slušala šta pričaju i odlazila u sledeću kuću. Na taj način je dolazila do svojih novosti. Ponekad je prelazila most i odlazila na drugu stranu reke, u vinograde. „To nikako ne smeš da radiš!“, rekao joj je Aga Džan jasno. „Mlada žena nema šta da traži u vinogradima.“ „Neću više“, rekla je poslušno, ali ipak je to radila. Prešla bi most i uputila se pravo u vinograde, gde su se motali sumnjivi muškarci, ljudi koji su joj trpali u usta punu šaku žutih novčića.

Kada bi je neki čovek video da dolazi, poveo bi je ispod drveća. Stavljao bi joj u usta nekoliko novčića i počinjao da je ljubi i Godsi ništa ne bi rekla. Opipavao je njene pune grudi, a Godsi nije reagovala. Gurao je ruke ispod njene odeće i dodirivao joj telo, a Godsi se nije pokretala, ali čim bi joj povukao gaćice nadole, otrgla bi se i odjurila preko mosta. Godsi je redovno odlazila Agi Džanu na bazar. Sluga Am Ramazan nije je zadržavao kad Aga Džan nije imao posetu. Sedala je u stolicu kraj pisaćeg stola. „Čaj za Godsi Hanum!“, uzviknuo bi uvek Aga Džan. Sluga bi joj doneo čašu čaja i malo čokolade na srebrnom poslužavniku. „Imaš li neke novosti za mene?“, upitao bi Aga Džan. Godsi bi se malo nagnula napred i tiho mu ispričala ono što je htela. „Prešla sam most i otišla sam u vinograde“, reče ona. „Opet?“ „Tamo su bila dva čoveka. Čvrsto su me uhvatili. Vrištala sam i vrištala tako jako, a oni su onda pobegli prema planinama.“ „Nisam li ti rekao da ne smeš tamo da odlaziš? Ako to još jednom uradiš, otići ću tvojoj majci i razgovaraću s njom o tome. Ne smeš to više raditi. Čuješ li me?“ „Neću više.“ „Odlično. Imaš li još nešto da mi kažeš?“ „Da“, reče ona i ispriča iz daha svoju vest: „Agent Rohani bije svoju ženu svake noći i puši one gadosti, a obućar je zatvorio majku u kokošarnik i ona plače jer hoće da izađe, a Azam Azam uvek nosi nož sa sobom kad ide s mužem u krevet i magarac Ama Ramazana je bolestan i bake su htele da idu u Meku, ali on se nije pojavio, već dva puta nije došao i bake plaču.“ „Šta to pričaš o bakama? Ko se nije pojavio?“, upita Aga Džan. „Prorok Hezra, već se dva puta nije pojavio.“ Aga Džan se prenu. „Šta to pričaš? Šta hoćeš da kažeš?“ „Moram da idem“, reče ona. Onda se uspravi, strpa parče čokolade u usta, uze gutljaj čaja i brzo izađe. „Čekaj malo!“, uzviknu Aga Džan. Uveče ispriča Aga Džan svojoj ženi kako je Godsi svraćala. „Šta ti je ispričala?“

„Sve same gluposti, sve je pomešala.“ „Znam. Izmišlja mnogo, kao naša Zinat Hanum.“ "Ah, nemoj je porediti sa Zinat, Godsi je luda.“ „Pogrešno si me razumeo, ne poredim već samo kažem da ne može da sedi na jednom mestu i glava joj je puna fantazija.“ „To je tačno, ali Godsine priče su sve same izmišljotine.“ „Izmišljotine ili ne, priča lepo, samo ne ispriča sve. Čuješ samo deo celine i ona sve izmeša i zato je sve još uzbudljivije. Šta ti je danas ispričala?“ Aga Džan razmisli malo; bake su mu se muvale po glavi celog dana, ali nije hteo da to ispriča Fagri. „Naljutila me je, opet je išla na drugu stranu reke“, reče on. „Kaže da su je uhvatila dva čoveka i da je toliko vrištala te su je pustili i pobegli u planine.“ „Gospode, opet ti ljudi. Bojim se da joj nešto ne urade, i ako joj se nešto desi, sve će ti se sručiti na pleća, to dobro znaš. Možda bi trebalo da s njom jednom porazgovaram i uplašim je, tako da će se kloniti tih momaka.“ „Ispričala je kako je magarac Ama Ramazana bolestan i da Azam Azam nosi nož sa sobom kada ide s mužem u krevet.“ Fagri Sadat se nasmeja: „Šta je time htela da kaže?“ „Ne znam. Izmišlja sve te priče, svuda ulazi, nešto vidi i od toga napravi priču. Verovatno je videla nož u krevetu Azam Azam, ili nešto drugo. Ispričala je kako policajac Rohani bije ženu svake noći.“ „To je sasvim verovatno, moraš nešto učiniti za tu jadnu ženu. Taj se drogira i pokvaren je. Ispričaj to Zinati. Ona je u vezi s tim svetom u džamiji. Možda može da sredi takve stvari. Mogla bi da ode toj ženi i vidi šta se dešava. Moraš to posigurno ispričati Zinati. Šta još ima?“ „Obućar zatvorio majku u kokošinjac, rekla je.“ „To nikako ne ide. Ko još stavlja staru majku u kokošinjac?“ „Ljudi ponekad mogu da budu tako surovi da su spremni na svašta.“ „Zamoli Zinat da i tamo svrati, možda će videti šta je istina.“ „Godsi pamti stvari koje na nju ostave utisak i onda ih na svoj način priča, ali kada ti to ispriča, vidiš stvari drukčije. Mislim da uvek hoće da ispriča nešto značajno kad dođe, nešto što ne može da kaže drugima. Ali u pravu si, fantazira kao i Zinat, samo postoji razlika: Zinat priča stare priče. Godsi uzme delić stvarnosti i ispreda oko njega priču. U njenim izmišljotinama uvek ima dosta istine, to hoću da kažem.“ Fagri Sadat mu stavi glavu na grudi, sklopi oči i reče: „Neću više ništa da

čujem o Godsi u krevetu, pričaj mi nešto drugo, nešto lepo, nešto drago... Ne žalim se, ali više mi uopšte ne poklanjaš vreme. Pre smo često odlazili nekuda zajedno, vodio si me u Mašad, tamo smo noćivali blizu groba imama Reze. Vodio si me u Isfahan, ali već godinama nismo nikuda išli, ti putuješ sam, a ja ostajem kod kuće. Ponekad mislim da sam ostarila, a ti...“ „Rekla je još nešto, drukčije.“ „Slušaš li ti mene? Još uvek pričaš o Godsi?“ „Rekla je nešto o proroku Hezri, kako je bake ostavio na cedilu.“ „Ko je ostavio bake na cedilu?“, reče Fagri i sede. „Prorok Hezra! To su bile Godsine reči. I to nisu tek tako nevezane reči, mora da je čula bake kako razgovaraju. Mislim da imaju neku tajnu.“ „Zašto to misliš? „Naprosto osećam. Godsi je rekla: ‘Hezra nije došao, već dva puta nije došao i bake su plakale.’“ Odjednom shvati kako je godinama viđao bake rano ujutru s metlom u rukama, ali mu nikada nije palo na pamet da rade nešto u potaji. U osvit zore Aga Džan napusti krevet, priđe prozoru i poče da motri na vrata bakinih soba. Vrata se ubrzo otvoriše i one se pojaviše kao dve utvare s metlama u rukama. Cele noći mislio je na njih i sada je znao šta treba da uradi. Nasmešio se i vratio u krevet. Pogled mu pade na gole noge Fagri Sadat, video se deo gaćica boje nara pod svetlom noćne lampe. Bila je u pravu, posvećivao joj je sve manje vremena i već davno nisu nikuda putovali zajedno. Nije joj više kupovao lične poklone kada bi se vraćao s puta. Kao da je bilo pre sto godina kada joj je iz Damaska doneo kutiju s gaćicama u sedam različitih boja. On se oprezno uvuče pod pokrivač, zagrli je i polako joj smače gaćice. „Nemoj!“, reče Fagri pospano. Kao i uvek, on ne posluša već nastavi ono što je počeo. „Nemoj!“, reče ona ponovo tiho. Posle nije rekla više ništa.

Eqra!

Posle nekog vremena, dok su bake ponovo čistile, čuše neobičan zvuk koji je dolazio iz uličice. Pogledaše u pomrčinu, ali ništa ne videše. Nastaviše da čiste. Onda zanjiska konj. Ponovo se zagledaše u pomrčinu oko sebe, ali njihove oči ne videše ništa. „Jesi li i ti čula konja?“, reče Golbana. „Jesam, i čula sam konjska kopita“, reče Goleba. Zvuk se približavao. Bake se čvrsto uhvatiše za ruke, zagledaše se u uličicu i primiriše se. Pojavi se crni konj u svetlosti ulične svetiljke. Arapin u beloj halji sedeo je visoko u sedlu. Bake se pokloniše tiho i s poštovanjem. Konjanik uzviknu na arapskom: „Jaaa ajoohaaaal nabieeee waaa salaaaaamooo namazooo Hezra waal Mekkaaa!“ Mada nisu znale arapski, odmah su znale o čemu konjanik govori. Reči Meka i Hezra su rekle sve. One se ponovo pokloniše Arapinu na konju. „Waa ennnie waa djaleha“, produži jahač, „ivaaa ennnie jaaa Golbana. Waaa ennnie jaaa Goleba!“ Bake zadrhtaše od uzbuđenja. Konjanik im se obraćao devojačkim imenima. Jesu li to dobro čule? „Jaaa ejjo haaannabieee. Eqraaa esmiiieee, Golbana!“, reče jahač. Ne, nisu se prevarile. Jahač sad reče jasno: „Golbana!“ Šta sad treba da rade? Golbana koraknu napred i pognu glavu. Jahač izvadi kovertu iz džepa i pruži joj. Golbana oprezno priđe i uze kovertu. „Goleba!“, uzviknu jahač.

Druga baka koraknu napred, te i ona dobi kovertu. "Waaa enna lellaaah. Waaa Alllaaaho samaaad“, reče jahač, trgnu uzde, okrenu se i nestade. Osvanu dan. Bake su stajale zapanjene s kovertama u rukama. Nisu se usuđivale da se pomere s mesta, bojeći se da je ono što su sad doživele bio samo san. Ali to nije bio san, jer vrana sede na rub ulične svetiljke i stade da grakće iz sve snage. Onda se vratiše u svoju sobu, zaključaše vrata, upališe svetlo i otvoriše koverte. Obe su dobile isto pismo, ali nisu mogle da čitaju prorokov rukopis; verovatno su pisma bila napisana nekim tajnovitim jezikom. Pisma moraju odmah odneti nekome, ali kome. Agi Džanu? Fagri Sadat? Zinat Hanum? Ne. „Hajde da pitamo Šahbala šta to znači“, reče Goleba. One odoše do njegove sobe. „Budi se! Još si u krevetu? Još se nisi pomolio? Sram te bilo. Reći ću Agi Džanu kako se izležavaš kao neki grešnik. Eqvar, evo! Pročitaj nam ova pisma“, reče Golbana. Šahbal pospano prouči pismo: „Mogu da ga pročitam, ali ne razumem šta piše. Napisano je na arapskom.“ Najbolje da kasnije ipak pokažu pismo Agi Džanu, ali on je bio otišao u Džirdžu, a one nisu mogle da sačekaju da se vrati. Prebaciše veo preko lica i uputiše se u džamiju da pokažu pisma imamu. Imam je upravo završio jutarnju molitvu i vratio se u svoju sobu da još jedan sat odspava. Kada je čuo kucanje na vratima, on pomisli da je to Zinat i reče pospano: "Uđi!“ Bake uđoše. Imam reče zaprepašćeno: „Šta ima novo, gospođe? Šta mogu da učinim za vas?“ „Dobile smo pismo, zapravo dva pisma, hoćete li da nam ih pročitate?“ „Sa zadovoljstvom. Sedite.“ One mu pružiše pisma. On dohvati turban koji je stajao na noćnom stočiću, stavi ga na glavu, sede u dugačkoj pamučnoj halji na svoju stolicu i reče: „Sedite, gospođe. Samo da stavim naočare.“ On stavi naočare i poče da čita: „Arapsko pismo?“ „Zar ne možete da ga pročitate?“, upita Golbana. „Trebalo bi da mogu da ga pročitam, ali ja ne čitam svaki dan pisma na

arapskom. Naravno, čitam Koran, ali jezik Korana je drukčiji, to je Gospodnji jezik. Koran čitam i razumem ga, ali ako mi date arapske novine, ne znam da li bih razumeo šta čitam. Eto, da kažem jasnije, ako bih danas otišao u Meku, pitam se da li bih mogao da pričam s Ijudima na ulici. Čekajte, na pismu ima neka adresa. Morate li nekuda da idete? Kako ste uopšte došle do ovih pisama? Koliko se vidi, to su sasvim zvanična dokumenta. Tu je i neko ime: Hadži Aga Mustafa Mohadžer.“ „Onda mogu da odem k njemu. Znamo Hadži Agu Mustafu Mohadžera“, reče Golbana, „on radi na bazaru.“ „Izgleda da je sad sve jasno. Morate posigurno otići tom hadžiji. Wassalam! 20“ Bake od sreće nisu više mogle da sede, te zgrabiše pisma iz njegovih ruku. Čim su izašle, htedoše da se odmah zapute na bazar, ali Golbana reče: „Mislim da je još rano za bazar, pričekajmo da se sunce još malo digne. Osim toga, bilo bi pametno da se bolje obučemo kad krenemo s tim značajnim pismima na bazar.“ U kući je odjednom sve izgledalo drukčije. Kuća se kupala u suncu. Činilo se kao da se sve osmehuje i da svi znaju njihovu tajnu. Staro drvo je verovatno čulo konjski topot, a ribnjak je preuzeo Hezrin glas. Cveće u vrtu gledalo je s divljenjem bake, a sunce je blistalo na oknima biblioteke, vrana napravi krug iznad njihovih glava i zagrakta veselo. „Hvala, hvala, vrano“, prošaptaše bake. Stare crvene ribice iskakale su u vazduh. „Hvala, hvala“, rekoše bake. „Čujem vesele korake. Šta se to lepo dogodilo?“, reče Mujezin u svojoj grnčarskoj radionici u podrumu. Golbana i Goleba su sišle u podrum da ga pozdrave. Stajao je za radnim stolom i mesio je glinu da bi je razmekšao. Da li smeju da mu kažu? Smeju li da mu ispričaju bar deo tajne? Ne, prvo moraju da odu Hadži Mustafi. Tek će onda znati da li se zaista stari san konačno ostvario. „Dobro jutro!“, uzviknuše bake veselo. „Dobro jutro, gospođe, znam da imate nešto lepo da mi ispričate“, reče Mujezin. „Tačno, imamo nešto lepo da ispričamo“, reče Goleba, ali joj Golbana upade u reč: „Mujezine, kakve divne vaze. Rekla bih da su sve nove.“

„Ne morate da preterujete, celog života pravim lonce i vaze, danas ih naprosto vidite drukčije.“ Bake se zgledaše i nasmešiše se. „Upravo smo dobile dobru vest, čućeš je već jednom, a onda ćeš moći da je vikneš s krova džamije.“ „Kakva tajanstvenost“, reče Mujezin. Bake se popeše podrumskim stepenicima kao mlade devojke i vratiše se u unutrašnje dvorište. Od sreće nisu znale šta da rade, kuda da idu, do koga da svrate. Videše Fagri Sadat kako ide u kuhinju. Nespretno joj mahnuše, nešto što inače nikada ranije ne bi uradile. Prođe stara džamijska mačka i one potrčaše za njom. Mačka koja još nikada nije doživela nešto slično, pobeže na krov. Bake obukoše svečanu odeću, staviše malo pudera na obraze, zaogrnuše se svojim najlepšim crnim velovima, izađoše i uputiše se na bazar. Hadži Mustafa je bio stari prijatelj Age Džana, moćan čovek u gradu koji je imao ekskluzivno pravo organizovanja dalekih verskih putovanja i hodočašća u Kabal, Nadžaf, Medinu, Damask i Meku. Kancelarija mu je bila nasred bazara i svakog dana su je posećivale stotine budućih hodočasnika - hadžija da ugovore svoja putovanja. Bake uđoše u zgradu, ali nisu morale da čekaju u redu kao ostali hodočasnici, svaka je nosila svoje pismo Hadži Mustafi. One pogledaše kroz prozor u njegovu radnu sobu i odmah ga prepoznaše, mada su ga samo jednom videle u džamiji. Sedeo je za stolom i telefonirao. Kad ih je ugledao, mahnu im da uđu. One oprezno otvoriše vrata. „Šta mogu da učinim za vas?“, upita Hadži čim je završio telefoniranje. Bake mu istovremeno pružiše pisma. „Imamo za vas poruku“, reče Golbana. On stavi naočare, otvori jedno od pisama i poče da ga pažljivo čita, dok je povremeno bacao na njih pogled preko naočara. Kada je pročitao oba pisma, ostade jedan minut da mirno sedi, s naočarima na nosu. Bake se pogledaše upitno. On vrati pisma u koverte, pritisnu ih s poštovanjem na čelo i stavi ih u fioku. „Sedite“, reče svečano. Bake sedoše u dve starinske kožne fotelje koje su se nalazile pored stola. Hadži Mustafa pogleda u svoje spise, pribeleži nešto i pozva neki

tajanstven telefonski broj. Onda izađe iz kancelarije bez reči i ostavi bake da čekaju. Posle četvrt sata on se vrati i izvadi ogromnu knjigu iz mrkog arhivskog ormana. Otvori knjigu i reče svečano: "Golbana.“ „To sam ja“, reče jedna baka i ustade. On stavi pred nju starinsko jastuče s mastilom i reče joj: „Molim vas, pritisnite prst ovde, a onda ovde na svesku.“ Golbana pritisnu prst uzdrhtalom rukom na mesta koja joj je Hadži pokazao. „Možete da sednete“, reče on. Onda pribeleži nešto i reče: "Goleba.“ „To sam ja“, reče druga baka uzdrhtalim glasom i ustade. „Prvo prtitisnite ovde, a onda ovde, molim vas.“ Ona pritisnu prst na mastiljavo jastuče, a onda na mesto koje joj je Hadži pokazao vrhom pera. „Koja je vaša adresa?“, upita on. „Džamijska kuća“, odgovori Golbana. „Obe živite tamo?“ „Da“, odgovori ona. Kada je završio pisanje, on udari nekoliko pečata u svoju svesku, ustade i reče: „Pođite za mnom.“ Bake krenuše za njim kroz neki hodnik, onda prođoše kroz neku usku sobu, onda kroz veću prostoriju, a na kraju kroz polumračan hodnik, sve dok se Hadži ne zaustavi pred jednim vratima. On izvadi ključ iz džepa, otvori vrata i reče: „Skinite cipele i produžite dalje.“ Golbana i Goleba uđoše u neobičnu odaju gde su na zidovima visile dugačke trake tkanine sa svetim tekstovima i gde su se do tavanice dizale drvene police sa stotinama pohabanih žutomrkih kofera. Poznati miris knjiga i kože davao je sobi svetu atmosferu. Na zemlji je ležao ćilim koji je pokrivao ceo pod. U jednom zidu bila je niša s gomilom registarskih knjiga. Odozgo su bile prekrivene debelim slojem prašine. Bakama su ruke drhtale ispod velova. One skidoše cipele i produžiše dalje. „Sedite“, reče Hadžija i pokaza dve stolice kraj starog drvenog stola. Iznad stola je visio ogroman luster sa sedam poludogorelih sveća. Srca baka se ispuniše nadom. „Ono što smo do sada uradili, ono što smo jedni drugima rekli i ono što

smo dosada videli, ostaće među nama. Ako neko nešto čuje o ovoj tajni, ugovor će biti raskinut“, reče Hadži naglašavajući. „To nam je potpuno jasno“, reče Golbana. On nestade iza zavese i vrati se s dva potpuno nova žutomrka kožna kofera sa slikom Ćabe. Spusti kofere tako zvanično pred bake da se ove umalo ne onesvestiše od uzbuđenja. Hadži sede naspram baka. „I kod kuće će sigurno mnogo ispitivati“, reče on mirno, „ali vi nećete odgovarati na pitanja. Naglašavam: nećete odgovarati.“ „Shvatamo“, reče Golbana nepomična. „Na dan rođenja svete Fatime bićete obe s ovim koferima pred bazarom“, reče Hadži. „U redu“, reče Golbana. „Ako imate pitanja, možete ih sad postaviti, jer kad posle odete, nema više mesta za pitanja“, reče on. Bake se pogledaše nesigurno. Imaju li pitanja? Ne, nisu imale pitanja. „O, ipak ima nešto, kada tačno treba da budemo pred bazarom?“, upita Golbana oklevajući. „Rano ujutru, pre izlaska sunca“, reče Hadži. Goleba je imala pitanje, ali se nije usuđivala da ga postavi, zato ga šapnu Golbani na uho. „Ne zamerite mi“, reče Golbana, "ali mi nismo dobile od vas nikakav dokument. Možda bi bilo dobro da nešto ipak dobijemo, neki papir, na primer, na kome su naša imena.“ „Koferi!“, reče Hadži. „Oni su dokument. I vaša imena su na njima!“ One smesta pogledaše kofere i zapanjiše se kad su na njima ugledale svoja imena ispisana velikim slovima na papiru ispod plastičnog odeljka na strani kofera. „Pazi, stvarno!“, reče Golbana i pogleda ljutito Golebu zbog nepriličnog pitanja. "I na dan puta će vam biti uručena putna dokumenta“, reče Hadži. „Ima li još pitanja?“ Bake se pogledaše, ne, nije više bilo pitanja. Sijale su od sreće, osmeh su prikrivale velom; uzeše kofere, napustiše zgradu i uputiše se na bazar. Kod kuće su kofere sakrile u jedan od starih sanduka u podrumu i pravile se kao da se ništa nije dogodilo, ali tajna ih je teško pritiskala. Nisu

od toga mogle da spavaju i dugo su ležale budne u krevetu. Dani su postali duži, a noći su se činile beskrajne. Hoće li se to zaista dogoditi? Hoće li doći dan kad će koferi biti spakovani da bi putovanje otpočelo? Da li će fizički moći da izdrže tako dug put? Bojale su se da neće doživeti taj dan, da će dogoditi neka nesreća, da će slomiti nogu ili umreti. Ali kad su bile strpljive četrdeset dugih godina, izdržaće još nekoliko meseci

Riznica

O, ti što si kao utvrda! Ustani i upozori. Slavi ga. Očisti svoje haljine. Grozota, kloni je se. Čekaj strpljivo. Pojaviše se sedam muškaraca, četvorica su nosila na ramenima veliku trščanu korpu na dvema motkama, ostali su išli ispred njih. Bili su to seljani iz Džirdže i oni su nosili Kazema Hana kući u trščanoj korpi. Jedan od ljudi kucnu na vrata, ali potraja pre nego što ih je Goleba otvorila. „Gospodo?“, upita zaprepašćeno kada je videla korpu. „Doneli smo Kazema Hana“, reče jedan, pokazujući na korpu što je visila o ramenima ljudi. „Golbana! Kazem Han!“, uzviknu Goleba zabrinuto. Čim je ugledala korpu, Golbana je znala šta treba da radi. Ona odvede ljude u opijumsku sobu. Tamo su Kazema Hana pažljivo izvadili iz korpe i položili ga na postelju. Oči su mu bile zatvorene, lice prebledelo i bio je veoma oslabio. Onda izađoše iz sobe i odoše do ribnjaka da tamo popuše lulu. Goleba je tiho plakala, a Golbana je sve sređivala. Ona ga pokri ćebetom, stavi malo ogledalo i Koran na policu iznad njegove glave i ode u kuhinju da za seljane postavi sto za doručak. Stavi na sto kotilič s čajem, sir, hleb, džem, činiju s voćem, i uzviknu: „Gospodo, dođite na doručak!“

U međuvremenu pristiže i Aga Džan. On se uputi pravo u opijumsku sobu. Vide Kazema Hana kako leži u krevetu i bi mu jasno da nema smisla voditi ga u bolnicu. On se vrati u kuhinju da pozdravi seljane. Svi ustadoše, a jedan ispriča šta se dogodilo: „Nije ga bilo nekoliko dana u čajdžinici. Mislili smo da je na putu. Jedne noći čuli smo njegovog konja i pomislismo da se vratio, ali konj nije prestajao da njišti. Otišli smo pravo u kuću i videli ga kako polumrtav leži u krevetu. Sledećeg dana smo ga odmah stavili u korpu i seli u autobus.“ „Hvala vam mnogo, i veoma cenim to što ste učinili za mog strica“, odgovori Aga Džan. Uveče stavi stolicu pored kreveta Kazema Hana. Dugo je Aga Džan sedeo kraj njega. Mirno mu je čitao suru Al Fateha. Kazem Han je bio duh kuće, ali spadao je u one ljude koji ne mogu da se vežu za kuću i džamiju. Bio je upravo ono što Aga Džan nije mogao biti. Aga Džan je bio muškarac kuće, džamije i bazara, i imao je mnoge odgovornosti u gradu, ali Kazem Han je bio slobodan kao ptica i sada je umirao kao ptica. Stare ptice padnu odjednom iz vazduha, polože glavu na tlo, sklope oči i više se ne probude. Kazem Han je bio pesnik koji nije znao za granice. Sve je probao, stvari o kojima se Aga Džan nije usuđivao ni da misli. Aga Džan je potražio u njegovom unutrašnjem džepu zbirku pesama. I tražeći poslednju pesmu, prelista celu knjižicu. Kada ju je pronašao, pročita tiho: „Ako ta slatka usta, taj pehar vina, da, sve, završi u nepostojanju, razmisli, dok te ima, ti si samo ono što ćeš jednom biti: ništa. Manje ne možeš biti.“ Već sedamdeset godina uvek je neko pripremao pribor za opijum čim bi Kazem Han stigao. Sada to više nije bilo potrebno. U kuhinji su sedele bake, razgovarale su i tiho plakale. Više nije bilo čoveka koga su obe volele. Kada su ga prvi put srele? Pre pola veka, kada su bile mlade devojke i kada je pesnik Kazem Han jednog dana ujahao na konju u unutrašnje dvorište. Nikada još nisu bile čule neku pesmu. Nekoliko dana kasnije, napisao je dve pesme. Jednu za Golbanu, drugu za Golebu. Pesme su govorile o njihovim očima, dugim pletenicama, osmesima,

njihovim rukama koje su bile prijatno tople kada su palile vatru za opijumski pribor. Kada je sledećeg puta došao, obe su bile njegove, zauvek. Na vratima se pojavi Am Ramazan. On se brinuo o vrtu i svako predvečerje posetio bi Mujezina u radionici. Vodio je računa o zalihama grnčarije i poručivao bi za njega svežu glinu kada je bilo potrebno. Am Ramazan je živeo sam, žena mu je bila umrla i nije imao dece. Imao je samo magarca kojim je zarađivao hleb. Vadio je pesak iz reke i prevozio ga na magarcu mušterijama. Am Ramazan tiho pozdravi Agu Džana, a ovaj uzvrati pozdrav i dade mu znak da uđe. „Slušaj, Kazem Han neko vreme nije pušio opijum. Telo mu je nemirno. Bake će pripremiti za njega pribor. Ti bi mogao da pušiš opijum i dim duvaš u njegovo lice, to bi ga umirilo.“ Am Ramazan je bio povremeni pušač opijuma; sam nije mogao platiti opijum. Ali bio je zadovoljan molbom Age Džana, jer je znao da je Kazem Han pušio najbolji planinski opijum. Onaj koji je ponekad pušio kod prijatelja bio je mrk i pomalo je smrdeo, ali ovaj koji je Kazem Han pušio bio je žutomrk i mirisao je na divlje planinsko cveće. Aga Džan dohvati pola smotuljka opijuma i dade ga Amu Ramazanu. On ga odmah strpa u džep i izađe da pomogne oko vatre. Ubrzo je ušla Goleba noseći grejač s plavičasto užarenim ugljevljem i ibrikom s čajem. Suznih očiju pogleda Kazema Hana i stavi grejač na pod. Am Ramazan stavi lulu u topli pepeo i isecka smotuljak opijuma. Kada se lula ugrejala, stavi iglom komadić opijuma na kraj lule, uhvati pincetom usijani komadić uglja i prinese ga opijumu. Onda poče polako da puši i sve dublje udiše. Na trenutak zaboravi da puši za Kazema Hana, ali čim mu pogled pade na Agu Džana, on se diže s lulom u levoj, a pincetom i usijanim ugljenom u desnoj ruci. Naže se nad Kazemom Hanom, prinese užareni ugljen opijumu u luli, poče da puši, udahnu duboko i dunu dim u starčevo lice. Pušio je pola sata strpljivo, a u sobi se nadnosio tamnoplavi oblak dima. Onda se otvoriše vrata. Uđe luda Godsi. Bake pokušaše da je zadrže, ali Aga Džan dade rukom znak da je ostave na miru. Ona priđe krevetu, naže se, pogleda u lice Kazema Hana, promrmlja nešto i izađe ne rekavši ni reč Agi Džanu. „Dosta je bilo“, reče Golbana Amu Ramazanu, „molim vas svi napustite sobu pa da Kazemu Hanu pročitamo iz Korana.“ Aga Džan, koji je bio malo

pospan od opijumskog dima, ustade i napusti sobu s Amom Ramazanom. Goleba uze Koran i sede na zemlju pored Golbane. Nisu imale problema da čitaju obične knjige, ali čitanje Korana išlo je sporije. Srećom, znale su nekoliko sura napamet. Golbana otvori knjigu, pogleda stranicu, ali poče napamet da govori suru. Goleba je ponavljala njene reči: „Tako mi pera I onog što njime pišeš, Vlasnike vrtova smo stavili na probu. Ujutru su vikali jedni drugima: Idite rano na svoju zemlju, Ako želite ranu berbu. I oni odoše rano Ali kad su to rekli, rekoše: Zalutali smo, Ne, orobljeni smo!“ Onda prinese usta njegovom uhu i prošapta: „Kazeme Hane, počeo si svoj put. Mi ćemo za tobom. Imamo tajnu koju još nikom nismo rekle, ali reći ćemo je tebi. Uskoro idemo u Meku, sve je sredio prorok Hezra. Imale smo nameru da odemo u Džirdžu da se pozdravimo s tobom. Ljubim te, Kazeme Hane, ljubimo te obe. Bile smo srećne s tobom.“ Obe poljubiše Kazema Hana u čelo i napustiše sobu. Treće večeri primeti Aga Džan da se primiče smrtni čas Kazema Hana; on ode sam u sobu i zatvori vrata, poljubi strica u čelo i prošapta: „Sad možeš da odeš ako hoćeš. Uvek ćemo misliti na tebe i ja ću u riznici čuvati tvoje cipele i pesme. Sedim kraj tebe, držim ti ruku.“ Šahbal tiho uđe i ostade kraj vrata. „Molim te donesi čašu tamnog čaja i kašičicu“, reče Aga Džan. On stavi fino nasečen opijum u čaj koji je Šahbal doneo i promeša kašičicom. "Evo“, reče on Šahbalu, „stavljaj mu to kašičicom u usta, njegovo telo to traži... Tako će duh moći mirnije da napusti telo.“ Šahbal je pažljivo, kašičicu po kašičicu, stavljao žutomrku masu Kazemu Hanu u usta. Aga Džan stavi ruku na golo rame svog strica i reče: „On odlazi.“ Saže se i poljubi ga u čelo. Zivot polako isteče iz starca. „Otišao je“, reče tužna glasa, „hoćeš li da obavestiš kuću?“

Bake stigoše prve u sobu, izjaviše saučešće Agi Džanu i ostadoše da stoje mirno. Onda stigoše Fagri, Zinat i Mujezin. Aga Džan uze cipele i zbirku pesama Kazema Hana i uputi se kroz pomrčinu prema džamiji. Džamija je imala riznicu, tajno mesto u podrumu s grobovima gde su se vekovima čuvale vredne stvari iz kuće. Pergamenti, akta, pisma i lične stvari preminulih imama iz prošlosti i sadašnjosti. Takođe stotine svezaka s džamijskim vestima, koje su vodeći Ijudi kuće, kao Aga Džan, tu čuvali proteklih vekova. Sve je bilo raspoređeno i hronološkim redom stavljeno u sanduke. Riznica je bila zlatni rudnik istorijskih podataka. U arhivima se može naći istorija zemlje kada je u pitanju vera. Tu se nalazio veliki broj privatnih stvari stanovnika kuće. I arhiv i predmeti trebalo bi zapravo da budu izloženi u nekom muzeju, ali oni su činili jedinstven i pre svega lični deo džamijske kuće. Vodeći čovek kuće nosio je uvek sa sobom ključeve riznice. Osim Age Džana, za riznicu i njen sadržaj znao je još samo Šahbal. Aga Džan mu je ispričao o svesci. „Samo Bog zna kad ćemo umreti. Ali kad umrem, ključ je tvoj. Ti ćeš to upisati u svesku. I ti ćeš odlučivati šta će se dogoditi“, rekao je Šahbalu. Bilo mu je dvadeset kada je prvi put ušao u riznicu. Kad mu je otac umro, uzeo je fenjer i usred noći spustio se u džamijski podrum s grobnicama. Uzdrhtale ruke stavio je ključ u staru bravu, otvorio je vrata i ušao. Činilo mu se da sanja, jer je prostorija imala sve kao normalna soba. Na podu je bio stari ćilim boje nara. Na njemu je stajala stolica i sto na kojem je ležala otvorena knjiga. Pored nje guščije pero u mastionici. Duž zida bilo je na desetine cipela prekrivenih finim slojem prašine i na svakom paru visila je cedulja s imenom vlasnika. Bile su to cipele preminulih imama. Naspram reda cipela bilo je nekoliko vešalica i na svakoj je visila molitvena halja i crni turban imama. Pored nekih vešalica nalazio se još i štap za šetnju i kutija u kojoj su se nalazile lične stvari imama i značajni dokumenti iz njegovog doba. Aga Džan nije tačno znao koliko su stare džamija i kuća, ali ako bi to poželeo, mogao bi lako da sazna. Mogao je s lampom da prođe pored vešalica i zađe u dubinu odaje, gde se verovatno nalazio najstariji sanduk i prva knjiga s podacima o džamiji. Sasvim je verovatno da je u sanduku bio i crtež kuće i džamije. U dnu sobe bio je tamni hodnik. Aga Džan je

naslućivao da tu ima još mnogo skrivenih mesta, u kojima se nalazi mnogo starih sanduka. Htede da pogleda, podiže fenjer i vide da se visoko na zidu nalazi niz pergamenata s tekstovima. Svetlost je bila suviše slaba da bi se razaznalo čega sve još ima. Kada je hteo da uđe u hodnik, vide da na tepihu leži deblji sloj prašine nego na kovčezima, odeći i stvarima. Očigledno u proteklom veku niko nije išao dalje od mesta na kome je stajao. Stoga nije trebalo ni da Aga Džan kroči korak dalje. Izgledalo je kao da je sve zapečaćeno slojem prašine i pečat se nije smeo polomiti. Tako je želeo da prođe pored halja i prouči imena starih imama i stanara kuće. Ko su oni bili? Kakvu su vrstu odeće nosili? Kakvo su prstenje imali na prstima? Htede da otvori jedan od sanduka i pogleda stvari, pomiriše odeću i da stavi prstenje na svoj prst i da pročita iz sveske neku džamijsku vest. O čemu li se pisalo u to doba? Šta se događalo u kući, u džamiji i na bazaru? Kakve su boje bile prve ribice u ribnjaku? I koje je drvo stajalo na mestu današnjeg kedra na sredini unutrašnjeg dvorišta? I kakva vrana je bila prethodnik naše vrane? Požele da u podrumu provede nedelje, mesece, i napravi putešestvije u daleku prošlost. Da nađe odgovore na svoja pitanja. Ali to nije bilo moguće, riznica je bila tajna skrivena u tami, tajna koja pripada džamiji, Koranu i izgubljenom vremenu. Nema pristupa u vreme koje je prošlo. Aga Džan je to shvatio i ugušio radoznalost. On spusti pesme Kazema Hana u sanduk, priključi njegove cipele u red ostalih cipela i ugasi lampu. Kazem Han je napisao u testamentu da ne želi da ga sahrane u podrumu džamije. Zato su seljani potražili lepo mesto da ga sahrane u selu. Odabrali su vrh brega naspram njegove kuće, gde se u proleće staro bademovo drvo osipalo cvetovima. Sledećeg dana dođoše desetine seljana u grad da odnesu telo svog pesnika u Džirdžu. Aga Džan, Fagri Sadat, Zinam Hanum, Mujezin i bake pošli su s njima. Tačno četrnaest dana posle smrti Kazema Hana osvanuo je dan kada su bake krenule na put u Meku. Posle jutarnje molitve staviše velove, uzeše kofere i zaustaviše se kod ribnjaka. „Idemo!“, uzviknu Golbana. „Idemo na put svog života!“, uzviknu Goleba. Bake su se uvek plašile da njihov ugovor može biti raskinut ako iko sazna njihovu tajnu. Ali danas nisu više mogle da izdrže napetost. Mujezin

je bio prvi koji ih je čuo. Smesta je došao u njihovu sobu i uzviknuo: „Kuda ste to krenule?“ „U Meku!“, odgovoriše. „Stvarno, u Meku?“, upita on. „Ne smemo više da kažemo, Mujezine, veruj nam.“ On dotače njihove kofere; bili su to sveti ćaba-koferi. Onda uzviknu: „Bake idu u Meku!“ Svi su očigledno već bili budni, jer kada je Aga Džan upalio svetiljke u unutrašnjem dvorištu, svi se pojaviše u svečanoj odeći. Smejali su se i plakali, zagrlili su bake i nežno ih izljubili. Fagri Sadat priđe noseći upaljeni grejač s mirišljavim esfandom, a njene kćeri Nasrin i Ensi pratile su je s ogledalom i crvenim jabukama. Zinat Hanum donese prema tradiciji posudu s vodom kao znak za srećan put. Šahbal donese starinski Koran iz biblioteke i pruži knjigu Agi Džanu. Golbana i Goleba uzeše kofere. Aga Džan ih poljubi i isprati do vrata. Zinat prosu za njima vodu. Svi su plakali kao da se bake više neće vratiti kući.

S a j e h21

Aga Džan je nekoliko puta primetio da Zinat noću izlazi iz sobe, ali nije znao kuda ide. Njena soba bila je na drugom spratu i kada je silazila, morala je proći pored sobe Age Džana i Fagri. Kasno te večeri, dok je Aga Džan čitao u radnoj sobi, ču vrata stepeništa na gornjem spratu. Pomisli da je to Fagri, ali kada više nije čuo korake, on proviri kroz zavesu i vide kako se neko kreće u mraku. Otvori vrata i stupi u unutrašnje dvorište. Možda je to Zinat, ali šta tu traži tako kasno? On se vrati u sobu. Vrana iznenada graknu. Vranino upozorenje podseti Agu Džana na ženu iz Sarandiba. Bio jednom neki trgovac iz Sarandiba. Imao je ženu koja se zvala Džamis. Niko nije verovao da je ikada postojala lepša žena. Lice joj je sijalo kao dan pobede, a kosa joj je bila tako tamna i tako duga kao noć u kojoj čekaš dragu osobu koja neće doći. Džamis je imala tajnu vezu s čuvenim slikarem koji je četkicom pravio čarolije. Odlazila je k njemu u tajnosti i zajedno su napravili jednu od najlepših persijskih noći". Jedne noći ona mu reče: „Postaje sve teže da dolazim i još teže da čekam jednu takvu noć. Izmisli nešto da mogu da se budim kraj tebe, jer ti si umetnik, zar ne?“ „Znam šta ću“, reče umetnik, „napraviću ti veo koji je s jedne strane svetao kao zornjača u vodi, a s druge strane crn kao noć. Noću ćeš ogrnuti crnu stranu vela i doći ćeš mi kao deo noći. Ujutru ćeš veo okrenuti na svetlu stranu i otići ćeš kući kao deo jutra.“

Kada su bake otišle, u kući je zavladala nova faza. Potpuno je nestao ritam koji su one dale kući. Moglo se videti po starom kućnom satu, koji je odjednom stao. Dok su bake bile u kući, kuhinja je bila živa; džamijska vrana graktala je kada neko dođe u posetu i biblioteka je uvek bila raspremljena, ali to vreme je prošlo. Ujutru su bake budile decu i pomagale Fagri Sadat da sredi svoju sobu. Obaveštavale su Agu Džana o svemu što se dešavalo u kući i vodile su računa o Mujezinovoj grnčariji. Ali niko u kući nije preuzeo te poslove. Niko nije mogao da ispuni njihovo prazno mesto. Da su tu bile, odavno bi već pratile Zinat na krovu. Aga Džan je bio zadovoljan privremenim imamom. Radio je svoj posao s velikim oduševljenjem i izgledao je srećan. Za vreme prvog razgovora s njime, Aga Džan je primetio da je imam ambiciozan, ali nije bio siguran u njegove kvalitete. Još uvek nije pričao ni o čemu drugom osim o seoskim stvarima, ali radio je to dobro. Poslednji put je oštro kritikovao ministarstvo za poljoprivredu zbog kratkovidih planova u vezi sa siromašnim selima. Još nikada nije bio u Teheranu, ali u jednoj propovedi napravio je primedbu na nešto iz mesnih novina: „U Teheranu svako ima telefon u kući, kako čujem, ali hiljade sela u planinama nemaju ni jedan jedini telefon. U Teheranu možeš odmah da telefoniraš hitnoj pomoći kad posečeš prst u kuhinji, ali šta ja da radim kad mi otac leži smrtno bolestan? Upozoravam Teheran da razmisli. Bog je napravio ljude jednakima.“ Policija i tajna služba reagovale su s osmehom na taj nedužni napad. Cenili su to, takva kritika se podržava od srca. Imamove primedbe postajale su polako sve popularnije i pominjane su u mesnoj štampi. Aga Džan je bio zadovoljan i davao mu je više prostora. Jednom, kada se u novinama pojavila slika i deo govora, jedan od kolega rekao je Agi Džanu: „Naivan je, ali često ume da bude oštar iz neočekivanog ugla.“ Još se nikada nije dogodilo da se slika imama pojavi u štampi. Novine su poslale u džamiju specijalnog fotografa, koji je fotografisao imama na krovu između dva minareta. Kada je imam sledećeg dana video svoju sliku u novinama, nije mogao da se smiri čitavog dana. Njegov san se ostvario. Bio je to san iz mladosti da održi govor u velikoj džamiji. Sada su njegov govor i slika bili u novinama i

on je odjednom postao poznata ličnost u Senedžanu. Prema šariji22, Zinat i imam nisu radili ništa pogrešno, i zato nije trebalo da se plaše. Kad vernik negde duže boravi i daleko je od svoje zakonite supruge, može da ima drugu ženu kao sige23. Ali imam je znao da veoma rizikuje sa Zinat i da će ga Aga Džan smesta izbaciti iz kuće ako dozna za njih. Zinat se stidela svog položaja druge žene. Stidela se što odlazi u krevet s imamom džamije u kojoj je sahranjen njen muž i još desetine drugih imama. Želeo je da je ima svako veče, ali ona je odbijala, bojeći se da će to otkriti Aga Džan. Kada bi ga videla danju, nije mogla da veruje da s njime spava i da je on razodeva. Ali po mraku sve je bilo drukčije, onda ga nije videla, osećala je samo njegove ruke, ramena, leđa i njegove pokrete u krevetu; bio je jak kao konj. Čim bi završili, Zinat bi se uvila u veo i brzo otišla. Nije više želela da išta ima s njim, niti da čuje reč od njega. Ali već sledeće noći, kad bi ugasila svetlo i legla, nedostajalo joj je njegovo telo. Njen pokojni muž Alsaberi nikada joj nije poljubio grudi, nikada joj nije kao životinja grickao guzove, a privremeni imam ju je dovodio do vrhunskog uživanja u kome se zaboravljala. Nedavno ju je odveo u podrumsku grobnicu, razodenuo je i vodio s njom ljubav na tvrdim, hladnim nadgrobnim pločama. Bunila se jer nije htela to da radi na grobovima, ali pošto je bio uporan, samo ga je zagrlila i prepustila mu se. Neću to više nikada raditi, neću se više nikada vratiti tom čoveku, odlučivala je Zinat svaki put kada se vraćala kući. Bilo je lepo, imala sam sreću da još niko ništa nije otkrio. Moram prestati i prestaću. Otići ću malo od kuće. Otići ću u Kom, svojoj kćerki, i ostaću neko vreme kod nje. Otići ću na grob svete Fatime da se pokajem i zatražim oproštaj. Spakovaću kofer i otići ću. Ali ona to ne učini i opet se uputi imamu. Imam je čuo kako se tiho kreće stepenicama. Ona načas nestade u mraku stepeništa, ali trenutak kasnije već je prala ruke u ribnjaku džamije i pljuskala lice vodom. Imam htede da je ponovo uzme na grobovima, ali ona odbi. Kad ju je ščepao snažnim ručerdama i glavu joj zario među grudi, ona se predade. On

je podiže sa zemlje, otvori vrata podruma nogom i spusti se niza stepenice. U dubini mračnog podijuma on upali sveću na jednom od nadgrobnih kamenova. Skide joj odeću, cipele, kratke čarape i povede je bosonogu prema svetlosti sveće. Položi imamsku halju na grob pored sveće. Neočekivano, kao nekom čarolijom, imao je u ruci grozd crnog grožđa, koji joj stavi na gole grudi i stade da ga odatle jede. Sok iz grožđa slivao joj se niz grudi i trbuh, on ga je lizao, a Zinat je gotovo umirala od zadovoljstva. Bili su toliko zaneti sobom da nisu ni primetili kako je neko s lampom prošao pored podrumskih prozora. Imam je bio potpuno opijen sokom i Zinatom, glasno je recitovao Al Falag dok je ležao na njoj: „Tražim od Njega zaštitu Gospodara jutarnjeg osvita Od zla koje je sam stvorio I protiv zla tamne noći Što nastaje...“ On je govorio, a Zinat je slušala sklopljenih očiju. Tako ne primetiše da neko s lampom silazi u podrum. U jednom trenutku ugledaše svetlost i čuše bat koraka. Zinat odgurnu imama, dohvati crni veo i nestade u pomrčini. Imam se osvrnu i vide siluetu s baterijskom lampom iznad glave. „Pakuj kofer, imame!“

Hadži

Aga Džan dovede novog privremenog imama, starog imama iz Saruha. On je obavljao svoju dužnost mirno i polako i najčešće je govorio o životu svetaca. Aga Džan je bio njime zadovoljan. Nije bilo loše da džamija malo miruje. Prođoše tri meseca i dođe vreme da se hodočasnici koji su otišli u Meku vrate kući. Aga Džan je želeo da u čast povratka baka priredi slavlje kome bi prisustvovala sva rodbina. Povratak hodočasnika uvek je bio poseban događaj. Kuća se tada ukrašavala obojenim svetlima, po unutrašnjem dvorištu prostirani su ćilimi i prinošena je žrtva. Nedelju dana dolazili bi članovi rodbine, poznanici i susedi da čestitaju hodočasnicima i svi su dočekivani sa svečarskim jelima. Za vreme jednog takvog mehmonija24 hodočasnik dobija počasni naziv hadži, ako je u pitanju muškarac, i hadžika, ako je u pitanju žena. Ta titula se onda mogla zauvek nositi s ponosom. Aga Džan je napisao pismo svom bratu Nosratu: „Dragi brate, u poslednje vreme mnogo si odsutan, dolazi kući malo češće. Za povratak baka sve sam pozvao, voleo bih da i ti dođeš, pokušaj da na vreme budeš kod kuće. One su svoj život uložile u našu kuću, dužnost ti je da budeš prisutan na najvažnijoj svečanosti u njihovom životu. Nedostaješ svima u kući. Do skorog viđenja.“ Nekoliko dana kasnije, Nosrat je telefonirao: „Žao mi je, ne mogu da dođem, imam važan sastanak, ali obećavam da ću doći kasnije, nadoknadiću

bakama.“ Upravo one večeri kada je trebalo da bake stignu, Nosrat je morao da ode u najveće teheransko pozorište u Lalezarskoj ulici, gde je trebalo da peva Mahvaš. Imao je ugovor s pozorištem za seriju umetničkih fotografija čuvene teheranske pevačice. Bio je to veoma važan zadatak koji je posigurno hteo da obavi, njegovo ime kao umetnika time će se pritvrditi kad napravi nekoliko njenih lepih portreta. Mahvaš je bila zvezda koja je izmenila teheranske noći; nije bio u pitanju samo njen glas već i pokreti ruku, grudi i guzova. Bila je to žena iz snova svih persijskih muškaraca. Bila je simbol vremenskog perioda kada su žene slobodno ostavljale veo kod kuće i bez njega izlazile. Muškarci su umirali od čežnje kad su gledali Mahvaš kako peva na pozornici. Očaravala ih je kretanjem golih ruku i grudi koje su štrčale iz dekoltea. Padali su u očajanje zbog njenih visokih potpetica, blistavih uskih sukanja i crvenog karmina. Ona je otkrila tajnu tradicionalnih persijskih žena masi muškaraca koji su zbog nje odlazili u pozorište. Vlasnici teheranskih pozorišta dočekivali su je kao boginju, a fotografi su se rojili oko nje. Bila je prva žena u domaćoj istoriji koja je na pozornici prikazivala guzove i grudi u pretesnoj odeći. Izdizala je gole punačke ruke i vrtela pozamašnom zadnjicom. U jednom trenutku podigla bi dupe ukoso i zapevala erotski: „Dishab ke az Hend oe ma dám ba machine Benz oe ma dám djone man bego in koen kadje? Sinoć kad sam se iz Indije vratila kući i naravno vratila se u mercedes bencu budi jednom iskren i reci mi da l' mi dupe stoji nakrivo?“ „Ne, ne, ko je to rekao?“, uzviknuli bi ljudi presrećno. „Madar shoehar, moja svekrva!“ odvratila bi ona.

„Ba to ladje... ljubomorna je na tvoje dupe!“, uzviknuli bi muškarci. Svakog dana je u novinama bila njena fotografija, ali još nikad nijedan fotograf nije napravio njen lični portret. Nosrat, koji je dobro stajao s gazdom pozorišta Molanruh, ubedio ga je da mu dozvoli da napravi nekoliko njenih portreta koji će odoleti zubu vremena. Ona će ga dočekati u svom stanu samo zato što joj je rečeno da je taj fotograf drukčiji od ostalih, da to ne radi zbog novca već zbog nje. U trenutku kada je Nosrat stupio u Mahvašin stan, Aga Džan se vozio prema stanici da dočeka bake. Pored njega je sedela Fagri Sadat, a iza njih išla je povorka automobila s članovima porodice i s prijateljima. Voz samo što nije ušao u stanicu. Bio je pun hodočasnika iz Meke. Svi su bili već tri nedelje na putu; prvo su iz Meke krenuli autobusom za Medinu, gde je sahranjen prorok Muhamed, onda su napustili Saudijsku Arabiju, da bi u Iraku posetili svete gradove Nadžaf i Karbalu. U Karbali je sahranjen sveti Husein, a u Nadžafu sveti Ali. Na kraju su brodom prešli graničnu reku Arvandrud, da bi se vozom vratili u domovinu. Svi su mislili na bake, naročito su mladi bili radosni što se vraćaju. Trebalo je da im donesu tradicionalne poklone iz Meke. Satove koji noću sijaju kao mali fenjeri i budilnike koji izgovaraju svete tekstove. Doneće prstenje i narukvice za devojke, a kaiševe sa izrekama za dečake. Pokloni iz Meke bili su nezaboravne uspomene koje su svi voleli; nisu to bili obični darovi iz radnje, bili su to pokloni iz grada Meke, gde se nalazi prava božja kuća, Caba. Grada u kome je Muhamed rođen i gde je nekad Hadidža, najbogatija žena Meke, imala tri hiljade kamila. Voz koji samo što nije stigao bio je specijalan voz, koji je prolazio pored svih značajnih gradova i putnike iskrcavao na stanicama. Železnica je posvećivala izuzetnu pažnu uređenju kupea. Zeleno je boja islama, tako da su vagoni bili iskićeni zelenim zastavicama i na prozorima su visile zelene tkanine sa svetim tekstovima, a hadžije i hadžike su nosili zelene šalove. Voz je dugo zviždao pre nego što bi stigao u grad i ulazio je u stanicu s jakim prednjim svetlima. Čim bi se voz zaustavio, vojna muzika bi zatreštala dobrodošlicu. Automobil Age Džana zaustavi se na staničnom trgu. Šef stanice u svečanoj uniformi pozdravi ga gore na stepenicama. On sačeka da svi

članovi porodice stignu i odvede ih u staničnu salu, gde je dočekivao specijalne goste. Poslužen im je čaj i kolačići na poslužavnicima koji su napravljeni specijalno za železničku stanicu. Džamijski pevači pevali su melodične verske tekstove s mikrofonom u ruci. Starice su nosile grejače na koje su sipale esfand, pa se na sve strane širio mirišljav dim. Porodice su svakoga častile slatkišima i bezalkoholnim pićima, a stanični službenici išli su unaokolo i prskali posetioce ružinom vodicom iz srebrnih posuda. Onda u stanicu ude voz u kojem je trebalo da su i bake. Stotine hodočasnika mahalo je kroz prozore zelenim šalovima masi na peronu. Tri kupea u kojima su se nalazili hodočasnici iz Senedžana i okolnih sela zaustaviše se tačno pred staničnim holom. Hadžije i hadžike stadoše da izlaze s velikim koferima, a šef stanice ih pozdravi kroz zvučnik. „Gde su bake?“, primeti Fagri Sadat. „Verovatno su još uvek u vozu“, reče Zinat Hanum. „Znaš već njih, prvo treba sve lepo pospremiti i ostaviti uredan kupe.“ „Šahbale, hoćeš načas da vidiš šta je s njima?“, upita Aga Džan. „Bojim se da voz ne krene dalje, a one su još u kupeu.“ Šahbal potraži bake, ali nije ih našao. „Nema ih!“, viknu kroz prozor. „Idi brzo u druge kupee i pogledaj, možda su zalutale.“ Voz je bio veoma dugačak i Šahbal je jurio iz vagona u vagon. Aga Džan obavesti šefa stanice: „Još nema mojih putnica, verovatno su u pogrešnom kupeu, možda i ne znaju da ovde treba da izađu.“ Šef stanice zabeleži imena, ode u kancelariju i uzviknu: „Važno obaveštenje! Poruka za hadžike Golbanu i Golebu. One moraju da izađu iz voza. Ponavljam: hadžike Golbana i Goleba! Izađite!“ Ni posle deset minuta od baka ne bi ni traga ni glasa. Šahbal dojuri: „Pogledao sam sve kupee, nema ih. Možda su izašle ranije, u nekom drugom gradu.“ Hodočasnici su se razilazili i peron je bio sve prazniji. Mašinovođa uđe, vrata vagona se zatvoriše. Glas šefa stanice razleže se još jednom: „Hitna poruka! Gospođa Golbana i gospođa Goleba, mole se da se jave direkciji!“ Kondukter pričeka još koji časak, onda pogleda na sat i zviznu. Voz krenu, napusti stanicu i ostavi za sobom Agu Džana s celom porodicom na peronu. Nedelju dana telefonirao je Aga Džan uz pomoć šefa stanice u sve

postaje između Arvanruda i Senedžana, ali niko nije video bake. Posetio je sve hadžije i hadžike koji su se upravo vratili iz Meke, ali nije čuo nikakve vesti. Dve starice su poslednji put viđene u Meki i možda su otišle s nekim drugim karavanom. Aga Džan nije mogao da dočeka zvanični izveštaj vodiča iz putne organizacije, ali oni su se vraćali tek kroz nekoliko nedelja, kad završe sve administrativne poslove. Normalno leti nije padala kiša, ali se nad gradom nadnese nekoliko tamnih oblaka koji su pristizali iz pravca pustinje. Kiša je upravo počela da pada kad neko pokuca na vrata. Šahbal upali svetlo, otvori vrata i vide Hadži Mustafu, čoveka koji je organizovao hodočašča, s dva kofera. „Dobro veče, da li je Aga Džan kod kuće?“, upita Hadži Mustafa. „Samo trenutak. Da ga obavestim.“ Šahbal nestade, pa se smesta vrati da odvede Hadži Mustafu u sobu Age Džana. Tamo Hadži Mustafa spusti kofere i zagrli Agu Džana. „Još nikada nisam doživeo nešto slično“, reče on odmah. „Veoma čudna priča. Ne znam da li mogu reći da je to blagoslov ili tragedija. Blagoslov ako su našle put do božje kuće, tragedija ako se nalaze negde drugde“, nastavi on tužno. „Šta se tačno dogodilo?“ „Evo njihovih kofera. Bake su nestale u Meki kao dve kapi vode u pustinji. Svuda sam ih tražio, u Meki, u svim policijskim stanicama, u bolnicama, u džamijama, ali nigde ni traga od njih, ama baš nikakvog traga. Do poslednjeg dana bile su u karavanu i bilo im je dobro, bile su zdrave i srećne. Ali desilo se nešto neobično: sat pre odlaska iz Meke u Medinu, svratile su do mene, stavile kofere pored mog pisaćeg stola, spustile velove i izašle bez reči. Pomislio sam kako žele još jednom da odu do tržnice i kupe još koji suvenir, ali se više nisu vratile. Evo njihovih kofera. Strašno mi je žao, možda je trebalo da ih više držim na oku. Izvinite, učiniću sve što je u mojoj moći. Obaveštavaću vas o svemu.“ Hadži Mustafa ode, a Aga Džan ostade sam sa Šahbalom. „Ne verujem da su se izgubile ili da su zalutale u Meki“, reče on Šahbalu. „Šta mislite da je u pitanju?“ „Sakrile su se iza starih svetih zavesa u Ćabi. Više nisu htele da se vrate

kući.“ „Zašto bi se sakrivale?“, reče Šahbal zaprepašćen. „Htele su da umru u Meki, to je najlepša smrt koju musliman može da zamisli. Mislim da su zaključile da su na završetku života. Našle su se pred izborom: kuči, i tamo da čekaju običnu smrt, ili umreti u Ćabi, u božjoj kući. Ako čovek umre u Ćabi, odlazi pravo u raj. Reci mi šta bi odabrao da si bio na njihovom mestu?“ "Ne mogu da verujem da su namerno ostale. Otkud vam to?“ „Ima nešto što ne umem da ti objasnim. Živele su u našoj kući najmanje pedeset godina, pedeset godina slušale su stare priče, sad su želele da naprave svoju priču.“ Šahbal se osmehnu. „Hajde, otvorimo kofere. Možda ima unutra pismo“, reče Aga Džan. Šahbal otvori kofere. Bili su puni poklona: satovi, zlatne narukvice, prstenje i raznobojna odeća koja je svetlucala pri svetlosti lampe, sve sami divni pokloni iz Meke za ukućane. „Ovo je dokaz“, reče Aga Džan. "U koferima nema njihovih stvari, čak nisu stavile ni svoje pogrebne halje. Svako sanja da iz Meke donese pogrebnu halju, to je prva kupovina hadžija. U takvoj halji te sahranjuju. One ih imaju na sebi, verovatno su ih obukle ispod odeće.“ „Stvarno?“, reče Šahbal. „Šta sad treba da kažemo ostalima?“ „Istinu. Stavi, molim te, kofere iza pisaćeg stola i sve pozovi.“ Šahbal uradi kako mu je rečeno i pozva sve ukućane. „Hadži Mustafa je malopre bio ovde“, reče Aga Džan kada su se svi okupili, "ali, nažalost, nije imao ništa novo da kaže. On je u svakodnevnoj vezi s policijom u Meki, i ako nešto sazna, odmah će nam javiti.“ Svi su bili potreseni i slušali su Agu Džana u tišini. „Znači li to da ih nikada više nećemo videti?“, upita Nasrin, najstarija kći Age Džana. „Nemaju kuda da odu. Policija ih mora pronaći“, reče Džavad, sin Age Džana. „Znam, Hadži Mustafa je sve učinio što je mogao. Ko zna, možda su sele u voz za neki drugi grad. Milioni ljudi odlaze u Meku, može biti toliko razloga. Ali bake su uradile nešto veoma lepo. Poslale su vam poklone po Hadži Mustafi. I to je po mom mišljenju dokaz da im je dobro. Šahbale, kofere!“, reče Aga Džan. Šahbal stavi kofere na pisaći sto i otvori ih. Svi su bili iznenađeni tolikim sjajem i lepotom. Satovi, budilnici, zlatne ogrlice, papuče, trake za kosu,

mirisi, raznobojni velovi, predivne bluze i torbice. I na svakom poklonu nalazila se cedulja s imenom onoga kome je poklon namenjen. Nasrin i Ensi, kćeri Age Džana, dobile su vesele bluze, a njegov sin Džavad dobio je kapu i sat, Fagri Sadat dobila je kutiju za šminku, Mujezin štap na sklapanje, nešto što još niko nije video. Zinat Hanum dobila je zbirku pesama pesnika iz Meke, Aga Džan nalivpero s likom svetog Alija, Šahbal sat i veliki komad tamnoplave tkanine s finim belim prugama, od kojeg može da napravi odelo. Svi su bili zadovoljni, svi su se divili dobrom ukusu baka i bučno su razgovarali o poklonima. Odjednom se napolju začu neki krik. Neka žena vrisnu, a neki drugi ženski glas ju je glasno grdio. Nikada se ne čuje kako se žene svađaju, bilo je to nešto neobično. Na krovu suseda stajale su dve žene na strani biblioteke i svađale se. „To su dve žene Hadži Šišegara“, reče Zinat Hanum. Hadži Šišegar imao je otprilike šezdeset godina. Otišao je kad i bake u Meku i vratio se. Bio je trgovac staklom i imao je veliku prodavnicu na bazaru. Hadži je imao dve žene; starija se zvala Akram, a mlađa Tala. Sa Akram imao je sedam kćeri, ali hteo je da ima i sina, zato je dugo tražio drugu ženu. Na kraju je našao mladu ženu i oženio se njome, a onda se ispostavilo da ona ne može da ima decu. „Nemoj! Ne udaraj me! Žao mi je. Nisam znala, zaista nisam znala“, molila je Tala. Akram nije prestajala, vikala je i vukla je Talu za kosu, i udarala je. „Nemoj! Nisam uradila ništa loše. Tvoja deca su i moja deca, preklinjem te, nemoj više!“ Zinat Hanum, koja je stigla preko krova, stade između njih. „Šta je to? Zašto se svađate?“ „Onako“, reče Tala, mlađa Hadžijina žena. „Zašto te onda udara? I zašto se, pobogu, svađate na krovu?“ „Hadži je kod kuće, zato, i on ima posetu“, reče ona. "I ja... ja sam...“ „Šta si ti?“ "Trudna“, reče ona tiho. Akram, starija Hadžijina žena nestade u mraku plačući. „Tala je trudna!“, viknu Zinat. „Mobarak! Mobarak!“, uzviknuše kćeri Age Džana iz pomrčine

unutrašnjeg dvorišta. Kada je Hadži bio u Meki, molio je Boga u Ćabi da mu podari sina. Bog mu je podario blizance, dva sina. U džamijskoj kući proticali su meseci. O bakama nisu ništa čuli

Povratak

Kad je Šahbal ujutru otišao u kuhinju da doručkuje, vide ženu s koferom kako sedi na klupi pored ribnjaka. Tek kada je pustila da joj veo sklizne na ramena, on je prepoznade. „Jesi li to ti, Sedika?“ Kad je Galgal dan posle događaja u bioskopu pobegao, Sedika je otišla u Kom da bi bila s njime. Otada nije više dolazila kući. Zinat je zagrli, poljubi, i upita šta se desilo, zašto se vratila kući tako tužna. Sedika joj spusti glavu na rame i zaplaka, ali ne reče više ništa. Zinat je znala da joj kći nije srećna s Galgalom, da joj nije pružio normalan porodičan život, da nikoga nije mogla da prima u kući i da je stalno živela u strahu od njega. Bio je često odsutan, ostavljao ju je samu, nikada nije govorio s njom šta radi i nije smela ništa da priča svojoj porodici. Nestao je osmeh koji je uvek titrao na njenim usnama. Lice joj je bilo prekriveno senkom tuge. „Šta se desilo?“ Sedika ne reče ništa. „Jesi li možda pobegla?“ „Jeste li se svađali?“ Ona odmahnu odrečno glavom. „Ispričaj mi onda šta se desilo.“ Ali ona ne reče ništa. Sedika je šetala po unutrašnjem dvorištu i razmišljala o onome što se dogodilo u poslednje vreme.

Galgal je otišao pre nekoliko meseci i ostavio ju je samu kod kuće, nije znala gde je ni kada će se vratiti. Jednog dana zatekla je njegovo pismo u kome je pisalo: „Zasad se ne vraćam kući, verovatno ću dugo odsustvovati. Vrati se svojoj porodici. Ne smeš o ovome ni sa kim razgovarati.“ Sedika je ćutala, ali svima je bilo jasno da je uništeni brak bio razlog njenog povratka kući. Mučilo ju je jedno pitanje. Želi li uopšte da se vrati kući ako se on ikada vrati? Natrag u onu užasnu kuću u Komu? Želi li da opet živi s njime? Želi li da ponovo s njim deli postelju? Ali znala je da kao žena nema izbora. Moraće da se vrati ako bude želeo da mu bude u kući. Ne, više mu se ne vraćam, pomisli, a ako me prinudi, vrištaću sve dok svi posetioci džamije ne dođu na krov. Ode u kuhinju i oseti prazninu koja je ostala iza baka. Dok su bake još tu bile, kuhinja je uvek bila uredna, ali sada ništa nije stajalo na svom mestu i svuda je vladao nered. Kofa za otpatke bila je puna, a teglice sa začinima koje su imale svoje mesto u kredencu nalazile su se po svim policama. Nestao je divan miris svežeg voća koje je stajalo u činiji na sudoperi. Sedika poče da sređuje kuhinju. Iznese kofu s đubretom, opra teglice od začina i vrati ih na policu. Raspremi lonce i šerpe, počisti pod, opra prozore i zali cveće. Onda stavi lonac na vatru i poče da kuva. Kad su svi uveče došli, videše svetlo u kuhinji, a iz nje se širio prijatan miris jela. Sedika postavi sto u trpezariji i posle mnogo vremena porodica je ponovo večerala zajedno. Niko nije postavljao pitanja, niti je govorio o Galgalu, svi su znali da će Aga Džan razgovarati s njom kada bude bilo potrebno. Svi su uživali u večeri i rekli kako im je nedostajalo tako lepo jelo. Posle večere, Sedika je ostala da radi u kuhinji. Kad je bila gotova s pranjem sudova, sede načas pored prozora i zagleda se napolje u mrak, gde je još uvek ležao njen kofer pored ribnjaka. Zinat ju je pozvala da bude s njom u sobi, ali Sedika odbi ponudu. Pogledala se u starom kuhinjskom ogledalu u kojem su se bake uvek ogledale. Oveštalo ogledalo joj reče kako je otpočela novu životnu fazu. Celog dana se dvoumila, ali sada više nije. Ona se uspravi, ugasi kuhinjsko svetlo i krenu u podrum. „Ko je to?“, upita Mujezin.

Ona se trže. „Jesi li to ti, Sedika? Čujem li dobro?“ „Da, ja sam.“ „Malo sam se dvoumio, koraci ti zvuče drukčije, gotovo te nisam prepoznao. Šta tražiš ovde usred noći?“ „Neki ključ. Mora da se nalazi u jednom od starih sanduka.“ „Kakav ključ?“ „Ključ sobe pored džamijskih stepenica, to je ona soba između stepenica i radne sobe Age Džana.“ „Moraš li da imaš baš taj ključ?“ Tražila je ključ po starim sanducima, ali nije mogla da ga nađe. „Pogledaj ispod svoda, tamo ima još jedan sanduk, uzmi fenjer, inače nećeš ništa videti“, reče Mujezin. U niši se nalazio ručni fenjer, pored njega kutija šibica. Sedika upali sveću u fenjeru i priđe sanduku, stade da traži, ali ni tu nije bilo ključa. „Znam gde ima još jedan sanduk, ovde, u ovom ormanu. Možda je ključ tu“, reče Mujezin. Ona upali svetlo u radionici i vide Mujezina kako stoji pored svoje peći i bavi se jednom vazom. "Pazi“, reče on, „tamo sam upravo spustio nekoliko vaza.“ Ona se oprezno provuče između tek pečenih vaza, priđe ormanu i otvori ga. Bilo je tu nekoliko starih jakni i štapova za šetanje. „Našla?“ „Ne, tu samo visi odeća.“ „Mora da je tu, čuo sam zveket ključa kada su bake još tu bile i raspremale sanduk.“ Ona ispremešta jakne. Odjednom, ču prigušeni zvuk ključa. „Našla si ga“, reče Mujezin. Sedika se vrati na unutrašnje dvorište, prođe pored sobe Age Džana, stade pored treće sobe. Isproba ključ jedan po jedan u bravi. Jedan ključ je odgovarao, ali nije hteo da se okreće. Ona se vrati u podrum po Mujezina. On sunu malo ulja u bravu, pokuša ponovo da okrene ključ, ali nije uspelo. „Više se i ne sećam kada je ta soba poslednji put korišćena. I brava i ključ su zarđali“, reče on. Htede da upita: Zašto baš sad hoćeš da otključaš tu sobu tako usred noći?

Ako ti se spava, najbolje je da odeš u gostinsku sobu. Ali umesto da to kaže, on dodade još ulja u bravu i pokuša još jednom da je otključa. „Sad već ide bolje, evo, okreće se, čekaj načas, još je zaglavljen, treba da ga malo lupnem čekićem, ali svi spavaju, bojim se da nekog ne probudim.“ Ipak ode u svoju sobu i donese čekić. On lupnu bravu nekoliko puta i gurnu je nadole. „Uspelo! Uopšte ne shvatam šta ćeš u toj sobi tako kasno“, reče on, ali ne sačeka njen odgovor, ode u svoju sobu i zatvori vrata. Sedika tiho gurnu vrata. Soba je bila mračna. Ona potraži prekidač za svetlo, ali nije radio. Uze ručni fenjer iz podruma i vrati se u sobu. Sve je bilo prekriveno belim čaršavima, čak i ćilim koji je bio na podu. Tanki sloj prašine ležao je na čaršavima. Pažljivo skide čaršave i iznese ih napolje. Bio je tu krevet i pored njega staro ogledalo. Na vešalici je visio veo, a ispod nje je stajalo nekoliko pari papuča. Na stočiću pored kreveta nalazio se češalj, pudrijera i torbica za šminku. Na zid preko puta kreveta učvršćeno je nekoliko dasaka, na kojima su se nalazile knjige. Na peći je stajala šolja za čaj. Ona donese dva čista čaršava iz perionice, uze svoj kofer, uđe u sobu, stavi kofer pored ormana, zateže čaršav preko kreveta, uvuče se pod ćebad, sklopi oči i utonu u san. Ujutru rano videše je svi kako posluje po sobi. Istresla je ćilim i oprala prozore. Šahbal je sproveo nov električni vod u njenu sobu. Uveče se videla svetlost iza obojenih stakala sobe kraj stepeništa i na tlo je padala crvena, zelena i žuta svetlost. Jedne noći, kada je Sedika stajala u otvoru vrata a crvena, zelena i žuta svetlost se rasipala po njenom trbuhu, napisa Aga Džan u svoju svesku: „Sedika je trudna.“

Gerila

Na vratnicama bazara policajci su se bavili lepljenjem velikih crno-belih portreta po zidovima. Četiri portreta ljudi s brčićima i naočarima. Ispod portreta stajao je tekst: „Pobegli zatvorenici! Naoružani komunisti! Ko dojavi nešto o njima dobiće nagradu od deset hiljada tomana25.“ Mesne novine objavile su na prvoj strani slike odbeglih zatvorenika: "U gradu su četvorica opasnih terorista.“ Kod vratnica bazara bila je gužva, ljudi su stajali u skupinama i pričali, nisu ništa znali o komunizmu, jedino da su komunisti opasni ljudi koji ne veruju u Boga. U novinama se nalazio intervju sa pastirom koji misli da je video begunce iz zatvora. "Da li su imali oružje?“, upita novinar. "Da, jahali su na konjima i imali su tofang26 o ramenu.“ „Gde si ih sreo?“ „Nisam ja nikog sreo, skupljao sam svoje stado i trčao sam za kozom. Odjednom ugledam četiri jahača, odmah mi bude jasno da su stranci. Sedeli su u sedlu kao sultani, ne viđaju se takvi ljudi često u planinama.“ „Jesi li razgovarao s njima?“ „Isprva nisam, posle jesam, nisam im video lica, peli su se uz planinu i video sam im samo leđa. Išli su prema vrhu. Mislim da su hteli da odu na drugu stranu planine, na granicu s Avganistanom. Odjednom se jedan od njih okrenu, dojaha do mene i upita me da li hoću da im dam hleba i mleka.“ „Dao si im hleba i mleka?“

„Da, ali nisam znao da su komunisti, inače to ne bih uradio.“ „Zar ga nisi upitao ko je?“ „Ne, ne pitaju se ljudi odmah čim ih vidiš ko su i šta su. Uzeo sam posudu i potražio kozu da je pomuzem.“ „Šta je rekao kada si mu dao mleka i hleba?“ „Pružio mi je ruku, rukovao se sa mnom i rekao: ‘Ne zameri mi, nemam da ti platim.’“ „Je li još nešto rekao?“ „Da, da će zapamtiti moje lice.“ „Šta je hteo time da kaže?“ „Pojma nemam, ali sledećeg dana video sam njihove fotografije u seoskoj žandarmeriji. Četvorica terorista. A ja im dao svoj hleb.“ Obični ljudi nisu tačno znali šta se dešava, ali oni koji su u potaji slušali persijski Radio Moskva, znali su sve. Četiri čoveka koja su bila u bekstvu bila su četiri člana levičarskog ilegalnog pokreta. Pre nekoliko godina za vreme nekog ustanka bili su uhapšeni u šumama severne provincije Somal. Bili su vođe takozvane šumske grupe. Taj levi antiamerički gerilski pokret pokušavao je da u severnim šumama podigne ustanak protiv šaha. Većina ljudi koji su živeli u planinama živeli su u bedi. U selima nije bilo škola, lekara, telefona. Farahan, rodno mesto Hamida Ašrafa, nije privuklo nimalo pažnje vlasti, koja je zanemarivala selo zbog političke aktivnosti Ašrafa. Hamid Ašraf je studirao prirodne nauke na teheranskom univerzitetu. Taj univerzitet je bio uzavrelo gnezdo svih levih grupacija u zemlji. Ašraf je bio jedan od mladih vođa koji su napustili tradicionalnu komunističku partiju Tudeh. Osnovao je ilegalni pokret, koji se zvao Fadai i koji se oružano borio protiv šaha. Seljani su po tradiciji bili protivnici režima, selo je bilo poznato kao Crveno selo i meštani su biii ponosni na Ašrafa i glas koji ih je pratio. Nigde u selima nije bilo radija, ali u Crvenom selu slušao se Radio Moskva. Čim su čuli da je Ašraf pobegao iz zatvora, oni raširiše vest u planini. Stanovnici Crvenog sela rekli su da je intervju glupost i da takav pastir ne postoji. Da je sve to samo čista laž policije i tajne službe. Ali drugi su govorili da se pastir pojavio zahvaljujući Crvenom selu da bi se policija

skrenula s pravog puta. Svud u zemlji simpatizeri levih pokrta su pričali o selu i svako je na svoj način od njega pravio selo iz snova. Govorilo se da su svi stanovnici komunisti, da im se na praznike iznad vrata vijore zastave i da se šahovi žandarmi nikada nisu usuđivali da uđu u selo. Gotovo svi odrasli seljani u planini bili su nepismeni, ali priča se da su svi ljudi u Crvenom selu znali da pišu i čitaju, da su simpatizeri dolazili u potaji u selo i učili ljude da čitaju. Radio Amerika pustio je reportažu o bekstvu Hamida Ašrafa. Pretpostavljali su da su seljani pružili skrovište Hamidu i njegovim drugarima. Sledećeg dana upalo je u selo četrnaest oklopnih kola, koja su iz vazduha pratili helikopteri. U planini još nikada niko nije video helikopter izbliza, planinci su prekinuli poslove i popeli se na uzvišenja da gledaju helikoptere. Helikopteri su leteli nisko i mogli su se videti naoružani policajci. U selu su ljudi širom otvorili vrata da bi sprečili da ih policija razvaljuje, a u znak protesta popeli su se na krovove. Agenti su pretražili sve kuće i ispitivali meštane na krovovima. Uništili su mnoga vrata i prevrnuli selo naglavce, ali nije bilo ni traga od pobeglih gerilaca. Ipak su uhapsili grupu mladih ljudi koji nisu mogli da dokažu da žive u selu ili da tu imaju rodbinu. Tek kad je pao mrak, prestali su da pretražuju i otišli su iz sela. Te noći Šahbal se nije vratio kući. Mujezin, koji je na svom džepnom radiju čuo vesti, dobro se zabrinuo. Otišao je Agi Džanu i upozorio ga da mu se sin nije vratio kući. Aga Džan je video portrete pobeglih gerilaca na bazarskom trgu i znao je za bekstvo Hamida Ašrafa. Dobro je znao Crveno selo, jer je tamo imao nekoliko kuća koje su za njega čvoričale ćilime. I seljani su znali za njega i poštovali su ga, ali on nikada nije ni pomislio da bi Šahbal mogao da bude umešan u komunističke rabote koje su se tamo odvijale. Čekao ga je do kasno u noć, ali Šahbal se nije vratio. „Imaš li ideju kuda je mogao da ode?“, upita Mujezina. „Jutros je svratio u podrum i rekao da će se kasno vratiti, ali nisam očekivao da će to biti tako kasno.“ „Možda je glupo da tako nešto kažem, ali šta misliš, da li bi mogao imati

nešto s Farahanom?“ „S Crvenim selom?“ „Policija je upala masovno u selo, čuo sam na bazaru, i mnogi su uhapšeni.“ „Kakve to veze ima sa Šahbalom?“, upita Mujezin zaprepašćeno. „Sada sve ima veze sa svačim. Celog dana su u gradu nemiri, ljudi pričaju samo o Crvenom selu. No, dobro. Sad je ponoć. Ostaje nam jedino da čekamo. Ne smemo se uspaničiti, najbolje je da odemo na spavanje, videćemo šta će doneti jutro.“ Mujezin ne reče više ništa i uputi se u svoju sobu. Odjednom Agi Džanu sinu nešto. „Čekaj načas!“, uzviknu on. „Zamisli da je ipak bio u selu, zamisli da su ga uhapsili. Ako je tako, moramo smesta da pretražimo njegove stvari pre nego što policija to uradi. Onda su već pronašli put do naše kuće.“ Aga Džan ode u Šahbalovu sobu i poče da pregleda njegove stvari. Na svoje zaprepašćenje, pronađe gomilu knjiga ispod kreveta i u ormanu za odeću. Bile su to knjige kakvih nema u njihovoj biblioteci. Romani, kratke priče, moderna poezija. Bilo je i zabranjenih knjiga, gde se šahov režim oštro kritikuje kao produžena ruka američkog imperijalizma. On prelista knjige, ali nije imao dovoljno vremena da sve dobro prouči. Morao je da požuri. On ih potrpa u džak i odvuče ih po mraku do reke. Šahbal nije došao kući te noći, a ni policija nije došla na vrata. Sledećeg jutra Aga Džan ode na posao kao uvek, kao da se ništa nije dogodilo. Oko deset sati zazvoni telefon. Bio je to šef policije, koji odmah pozva Agu Džana da dođe u policiju. Aga Džan stavi šešir na glavu, pozva šofera da ga odveze. U policiji mirno sede na stolicu koju mu je ponudio šef. „Uhapsili smo vašeg bratanca i skupinu stranaca“, reče šef. „Uhapsili?“, upita Aga Džan mirno. "A zašto?“ „Uhvatili smo ga u Crvenom selu. Imao je u džepu džepni radio i knjigu.“ „Šta nije u redu s radiom? Danas svako ima radio.“ „Radio je bio stavljen na Moskvu.“ „Vi očigledno niste obavešteni da on stanuje u džamijskoj kući. U našoj kući nije potrebno da se sluša Moskva.“ „I ja verujem da u vašoj kući nema potrebe da se sluša Moskva, zato sam vas i pozvao da dođete.“

„Hvala vam, veoma to cenim“, reče Aga Džan. „Moje pitanje je šta je tražio u tom selu.“ „U Farahanu imamo nekoliko ćilimarskih kuća, u kojima za nas rade desetine seljana. Redovno šaljem svoje ljude u inspekciju. Šahbal je u tom svojstvu otišao u selo.“ „Ali knjiga koju smo našli kod njega je zabranjena“, reče šef policije. „Koja je to knjiga?“ „O ruskoj revoluciji.“ „Zašto kažete da je ilegalna?“ „Zato što je od Maksima Gorkog.“ „Ko je taj Maksim Gorki?“ „Ruski pisac. Kad takvu knjigu nađemo kod nekog studenta, taj dobije obavezno šest meseci zatvora, ali vaš bratanac ima sreću što vas znamo. Potrebni smo jedni drugima u gradu i zato ga ovog puta puštam. Zbog vas, samo zbog vas.“ „Hvala vam i jasno mi je sve što kažete. Kod kuće ću s njim porazgovarati, opomenuću ga“, reče Aga Džan i ustade. Nešto kasnije Šahbal je bio kod kuće. Aga Džan ga pozva u svoju sobu. „Imaš radio i slušaš Moskvu. Šta to treba da znači? Zašto to nisam znao?“ „Policija malo preteruje. Danas svako ima televizor u kući, a pogotovu radio. Ljudi mogu da slušaju sve. Ja slušam sve stanice, Moskvu, Ameriku, BBC, ali i naše radio-programe.“ „Našli su ti u džepu komunističku knjigu.“ „Ono što sam čitao je roman, priča, knjige su knjige, i to nema veze. Šef policije ne može da propisuje koju ću knjigu da čitam!“ „Ali on to dobro radi, jer te je uhapsio!“ „On može da me uhapsi, ali ne može nametati svoju volju.“ „Šta si radio usred noći u Crvenom selu?“ „To je nešto drugo. Trebalo je da vam to ranije ispričam, ali sam oklevao. Nije dobar trenutak da o tome pričamo, bojim se da ću vas povrediti. Ali, istovremeno, ćutanje je podjednako loša stvar.“ „Ispričaj mi, Šahbale.“ „Već sam duže vreme u nedoumici. Ona sve više raste i zauzima sve više prostora u mojoj glavi.“ „Zbog čega si u nedoumici?“ „Zbog svega. Neću reći, jer još uvek se dvoumim, da li shvatate šta hoću da kažem? Ja, ja više ne mogu da odlazim u džamiju.“ „Ali ti odlaziš u džamiju, vidim te tamo, uvek si prisutan.“

"Ne govorim o svojoj fizičkoj prisutnosti, ja sam odsutan, moja glava misli druge stvari kad god se okrenem prema Meki.“ „Kakve druge stvari?“ „Ne usuđujem se da ih glasno pomenem. Zato mislim da je bolje da se distanciram od džamije i molitve.“ „Dvoumljenje je ljudsko, ne treba odmah da se plašiš kad se dvoumljenje javi.“ „Mislim da sam prošao fazu dvoumljenja, izgubio sam veru, ne osećam se kod kuće u džamiji“, reče Šahbal iz jednog daha. Aga Džan duboko utonu u stolicu i Šahbal vide kako je posegnuo rukom u unutrašnji džep gde mu se nalazi džepni Koran. „Žao mi je što vam nanosim bol“, reče Šahbal tiho. „To što kažeš zaista mi nanosi bol, ali i ja sam imao takav period u životu“, reče Aga Džan. „Proći će, to obično ima veze sa uzrastom. U moje vreme nije još bilo radija, televizije i takvih knjiga. Te stvari ostavljaju tako dubok utisak na tebe, ali ja se ne plašim jer ti nisam dao ni jedan jedini pogrešan primer zbog kojeg bi morao da negiraš Boga. Ne mogu ništa da uradim, čekam. Ali jednu stvar ne mogu da zaboravim. Nisam pogrešio, verujem u tebe, imam u tebe poverenja. Dvoumljenje spada u život. Sad sam umoran, odoh da se odmaram. Neki drugi put ćemo o tome razgovarati.“ Sa suzama u očima Šahbal krenu prema vratima, ali ga Aga Džan iznenadi pitanjem: „Znaš li možda nešto više o tim odbeglim gerilcima?“ „Ne!“, odgovori Šahbal, ali je Aga Džan osetio u njegovom glasu da nešto krije. Rano ujutru Aga Džan krenu na bazar i na ulici srete ludu Godsi. „Kako si, Godsi?“ „Dobro!“ „Kako ti je majka?“ „Dobro“, reče ona. „Imaš li za mene neke novosti?“ „Moširijeva kćerka ide ulicom gologuza.“ Nije shvatio šta je htela da kaže. Moširi je najbogatiji trgovac ćilimima na bazaru. Ima kćer od dvadeset četiri godine koja je duševno bolesna, zato su je stalno držali kod kuće i nisu joj dozvoljavali da izlazi. „Šta se dogodilo s Moširijevom kćerkom? Hoćeš li još jednom da mi kažeš?“, upita Aga Džan. Godsi isturi glavu i prošapta: „Oko tvoje džamije se vrzmaju duhovi.“

„Duhovi? Gologuza? Hajde, Godsi. Moraš mi više reći!“ Ali ona nestade u prvoj kući gde su vrata bila otvorena. Policija je primila dojavu da se u džamijskom podrumu sa grobovima dešavaju sumnjive rabote. Mislilo se da se tamo kriju gerilci. Uveče su se dva agenta preobukla u mlade imame. Ušli su u džamiju i zauzeli mesto iza starog imama. Kada je završena molitva, ostali su da sede i stupili su u razgovor s imamom. Ispričali su kako dolaze iz Isfahana na putu u sveti grad Kom i da traže neko prenoćište u Senedžanu. Imam ih pozva na popiju čaj u njegovoj sobi. Ispriča im kako je on privremeni imam i da će sin pokojnog Alsaberija naslediti oca kroz godinu dana, kada završi studije. Agenti popiše čaj dok su sve vreme posmatrali unutrašnjost džamije. „Živi li još neko ovde, ili ste sami?“ „Živim sam u džamiji, ali vratar je uvek prisutan, džamija je njegov život, cenim to što on radi. Radi za desetoricu. Dolazi veoma rano i uveče se vraća kući.“ „Čini mi se da sam čuo glasove iz podruma“, reče jedan agent koji je s izgovorom izašao iz sobe. „Džamija je stara, strašno stara i ima mnoge tajne. Nemojte me pitati ko odlazi u podrum i ko iz njega izlazi. To je tako sa starim džamijama. Ponekad čujem čudne zvuke ili korake usred noći, nejasne glasove, džamija vodi sopstveni život. Kad čovek ovde spava, ne sme da sluša glasove, mora da zagnjuri glavu u jastuke i sklopi oči.“ Krajem večeri čuše korake u unutrašnjem dvorištu, ustadoše, oprostiše se, sakriše se u pomrčini i privukoše se kamenom prozoru kroz koji se moglo gledati u podrum. Prilika sa svećom u ruci siđe u podrum. Izgledalo je kao da nešto traži. Možda je obavljala i neki obred. Držala je nešto u levoj ruci, nije se moglo jasno videti šta je radila. Prilika je razgovarala s nekim ili sa sobom i nestala je u mraku; čulo se kako se vrata otvaraju i prilika je nestala. Agenti se tiho spustiše u podrum, siđoše niza stepenice i primiriše se jedan kraj drugog, osluškujući tišinu. Ne usudiše se da upale džepne lampe i produžiše kroz podrum do mesta gde je prilika nestala. Morali su da paze da se ne sapletu na grobove. Blizu vrata čuše nejasan glas, ispod vrata se videlo žuto svetlo. Agenti stadoše pred vrata. Glas ili glasovi bili su nejasni, izgledalo je kao

da neko čita glasno neki tekst ili nešto priča. Agenti prisloniše uši uz vrata i čuše isprekidane rečenice od kojih ništa ne razumeše: „Podoj ga kada se bojiš za njega, baci ga onda u more ne boj se i ne tuguj; vratićemo ti ga.“ Odjednom čuše jak vrisak žene. Oni se zgledaše, spopade ih strah; nisu znali da li je krik dolazio iz podruma ili iz džamije. Žena koja je vrisnula bila je Sedika. Stajala je pored ribnjaka kad oseti strahovit bol. Bol je išao od trbuha do leđa, kao da ju je nešto probolo, od čega je uhvati vrtoglavica. Vrisnu i pade na zemlju. Aga Džan, Fagri, Zinat i Mujezin bili su na nekom manjem hodočašću u susednom selu i vraćali su se tek sledećeg jutra. Šahbal je čuo Sedikin krik. On odjuri je do ribnjaka, podiže je i unese u sobu. U svetlosti sobe vide krv na podu. On pozva Nasrinu, najstariju kćer Age Džana. „Telefoniraj doktoru! Ja ću pozvati babicu.“ On sede na bicikl i poče da vozi što je brže mogao prema reci. Kada je babica stigla i videla Sediku, ona reče: „Stvar je ozbiljna, mora da dođe doktor, ja sama ništa ne mogu.“ „Doktor samo što nije stigao“, reče Nasrina. „Sačekaćemo ga.“ Sedika nije više mogla da izdrži, vrištala je tako strašno da babica još jednom pokuša da izvuče bebu. „Beba hoće da da izađe, ali ne uspeva. Ništa ne vidim po ovakvom svetlu. Nasrina, donesi lampu i mnogo čistih peškira!“ Nasrina pohita u jednu od soba i vrati se s lampom i gomilom peškira. „Osvetli ovde, ne budi tako kruta, saberi se!“ Nasrina priđe korak, ali ne pogleda Sediku; držala je lampu iznad babičine glave. „Mislim da je doktor stigao“, reče ona. „Ućuti i drži tu lampu mirno!“ Pred vratima se zaustavi auto. Nasrinine ruke zadrhtaše, ona poče nešto da peva. Babica je hrabrila Sediku da se napinje jače i da diše. „Beba se okrenula, ne može da izađe, neće uspeti.“ Tog trenutka Sedika ispusti strašan krik i onesvesti se. Doktor uđe u sobu.

„Ti doktori stižu uvek prekasno!“, uzviknu babica ljutito. „Uvek spavaju kao topovi, ti doktori.“ Uz pomoć babice i Nasrininog pevušenja, doktor je nekoliko sati kasnije uspeo da izvuče bebu. „Dečak je!“ Babica je držala dete naglavce. „Ali nešto nije u redu.“ Ona protrese bebu snažno nekoliko puta. Odjednom beba zaplaka. „Hvala bogu.“ Doktor pride Sediki, izvadi iz torbe stetoskop i oslušnu joj srce. „Iscrpljena je, ali je dobro“, reče on i priđe babici koja je kupala bebu u kadici koju je pripremila Nasrina. „Nešto nije u redu s njegovim leđima“, reče babica i položi bebu pažljivo na stomak. Doktor stavi naočare i prstom pređe po bebinoj kičmi i stade da proučava. „Postoji ozbiljno odstupanje“, promrmlja. „Da, primetila sam“, uzdahnu babica. Doktor ode. „Mati spava, a i beba“, reče babica Nasrini. „Žao mi je što sam bila tako oštra, takva situacija je uvek nezgodna. Idem da odspavam nekoliko sati, pa ću se vratiti rano ujutru. Nešto nije u redu s bebom, doktor će sutra telefonirati Agi Džanu.“ U kući je ponovo zavladao mir. U Sedikinoj sobi je još uvek gorelo svetlo i obojena svetlost padala je kroz okna na pločice unutrašnjeg dvorišta. Šahbal je bio pod utiskom svega što se dogodilo te noći. Ranije, kada se u kući rodi dete, Aga Džan bi pročitao citat neke melodične sure bebi na uho, jer jedna izreka proroka Muhameda glasi: „Prve reči koje dete čuje zauvek se urežu u njegovo pamćenje, kao kad se rečenica ukleše u stenu.“ Šahbal ode u biblioteku. Uze najstariji Koran iz ormana i tiho ode u Sedikinu sobu. Ona je spavala dubokim snom, a beba je ležala u krevetiću pored zida. On otvori Koran i potraži neku melodičnu suru, ali se predomisli, pa stavi knjigu u nišu. Naže se iznad krevetića i poče da novorođenčetu šapuće pesmu poznatog savremenog pesnika Ahmada Šamloa: „Baar zaminje sorbie sobh Saket Sawaran baar asb

En baad bar jalhaje shan U olovno sivo jutro nepokretan jahač na konju, u grivi vetar. Gospode, jahači ne smeju da miruju kada ih stiže opasnost.“ Beba otvori oči.

Gušter

Gušteru je bilo već godinu dana. Puzio je oko ribnjaka u unutrašnjem dvorištu. Prvi put se toliko udaljio od svoje sobe; igrao se vodom. U prvo vreme svi su ga držali na oku, ali s vremenom niko to više nije radio. Posmatrao je crvene ribice u vodi, koje su ga gledale pogledom koji ništa ne govori. On je ustima pravio pokrete kao da zeva i kikotao se; bio je zadovoljan. Puzio je još bliže i odjednom je upao u vodu. Svi se prestrašiše. Sedika pojuri ka vodi da ga izvadi, ali Gušer to nije želeo, kretao se gipko kroz vodu i pratio je ribice. Šahbal uđe u ribnjak i izvadi Guštera. Onda ga predade Sediki. Ona ga odnese plačući u sobu. Gušter je bio sin Sedike i Galgala. Dete je rođeno s manom na leđima, zato nije mogao da sedi. Rastao je brzo i bio je vrlo rano pokretljiv. Kao neki veliki gušter puzio je ispod kreveta i ispod pokrivača. Ubrzo je osvojio put do unutrašnjeg dvorišta i tamo je puzio među biljkama. Kasnije se ispostavilo da ne govori. Deci Age Džana se nije sviđalo kada bi se uvukao u njihovu sobu i pod jorgane. Uvek su zaključavala vrata svojih soba. Stidela su se odbojnosti koju su osećala prema njemu, ali tu se ništa nije moglo. Trebalo je vremena da se naviknu na dete koje je više ličilo na životinju nego na ljudsko biće koje bi čovek uzeo u naručje. Ali dete je odabralo svoje ljude: čim bi videlo Ama Ramazana kako ulazi, brzo bi mu puzilo u susret. Am Ramazan ga je podizao, stavljao ga sebi na ramena i šetao s njime po unutrašnjem dvorištu; pokazivao mu je džamijsko cveće, drveće, vranu i mačke.

Gušter se osećao lepo i pored Mujezina, puzio je kroz njegovu sobu i ležao ispod kreveta. „Jesi li to ti, mališa, ili je to mačka?“, pitao bi Mujezin smejući se. Dečak je uzimao Mujezinov štap za šetnju i davao ga je Mujezinu i tako ga pozivao u šetnju. Mujezin je šetao po unutrašnjem dvorištu, a dečak ga je pratio. Niko ne zna ko je detetu dao nadimak Gušter. Aga Džan je izričito upozorio decu da reč „gušter“ nikada ne smeju izustiti, ali nadimak je toliko odgovarao da se tu ništa nije moglo. Aga Džan mu je odabrao lepo zvanično ime Sedžed Mohamad. Dete nije reagovalo na to ime, ali ako čuje „Gušter", brzo bi dopuzilo do onoga ko ga je dozivao. Pripadao je podjednako svetu mačaka, pilića i riba kao i svetu ljudi. I svi su to prihvatali, a njegova mati se više nije opirala. Videla je to kao svoju sudbinu. Galgal je nestao iz njihovih života, ali se vratio u pojavi Guštera. Dete je imalo Galgalovo lice. Uvlačilo se u Sedikin krevet, vuklo se po njenom telu, nije ga htela, ali tu ništa nije mogla, morala je da ga podnosi. Zinat Hanum, gušterova baka, plakala je u potaji kada je gledala unuka kako puzi po unutrašnjem dvorištu. Bila je pobožna i brinula se o sudbini i dobrobiti drugih pobožnih žena, ali je mislila da ju je Bog kaznio tim detetom. Kaznio zato što nikada nije dobro čuvala svog sina Abasa, koji se zbog toga utopio. I zbog velikog greha koji je počinila u džamiji. Uradila je nešto što nijedna žena na njenom mestu ne bi uradila. Privremeni imam je čeznuo za njom kako muškarac samo može da čezne za ženom, u podrumskoj grobnici. Morala je sad da žnje ono što je posejala: Guštera. Dan kada je Gušter upao u ribnjak bio je veoma značajan dan za kuću. Ahmad, sin pokojnog Alsaberija, završio je konačno školovanje za imama u Komu i vratio se kući da bi nasledio oca kao imam. Kroz nekoliko dana trebalo je da bude svečana zakletva i članovi porodice su pristigli sa svih strana. Bilo je to slavlje kakvo se retko doživi. Biće to početak novog perioda za grad, odnosi džamije i bazara će se promeniti. Svi su se pitali kako će Ahmad voditi džamiju. Aga Džan je prethodne nedelje bio u Komu da prisustvuje Ahmadovom „primanju halje“. Prenoćio je tamo da bi s Ahmadom na miru razgovarao o njegovoj

zakletvi i značaju njegovog poziva kao imama džamije. Aga Džan je smatrao da Ahmad nema iskustva, ali je mlad, zgodan imam, uvek je bio u urednoj odeći, išao je pravo, upotrebljavao je parfem i nosio manje-više pomodan turban. Povrh svega, imao je snažan glas, pričao je zanimljivo i pevao napamet melodično i nadareno koranske tekstove. Vreme će pokazati koliko će dalje biti pogodan. Ahmad je dan ranije stigao s koferom i Aga Džan ga je smesta odveo u biblioteku da s njim porazgovara o govoru za svečanost posvećivanja, ali je Ahmad imao preča posla. On spusti kofer na sto, otvori ga, izvadi lepu novu imamsku halju i potraži vešalicu gde bi je okačio. „Zašto nemamo ovde vešalicu?“, upita razdražljivo. „Odeću možeš da okačiš u svojoj sobi“, odgovori Aga Džan. Ahmad gurnu olovku među daske ormana za knjige i okači halju. Onda izvadi privatne stvari iz kofera i reče: „Gde mogu da ih stavim? Potreban mi je orman u biblioteci.“ „Svoje stvari možeš da držiš u svojoj sobi“, reče Aga Džan strpljivo. „Hoću da su ovde“, odgovori Ahmad. Aga Džan vide kako uopšte nije vreme da se razgovara s Ahmadom. „Mislim da bi trebalo da se lepo odmoriš. Sutra ćemo nastaviti razgovor u mojoj radnoj sobi“, reče on i napusti biblioteku. Kasno te noći on zapisa u džamijski dnevnik: „Sutra nastupa novi imam. Ahmad je stigao, po njemu se vidi da su se vremena promenila, on je toliko drukčiji od svog oca i drugih imama koje sam znao. Ne smem sumnjati u njegove sposobnosti, mlad je i može što god hoće, ali sa sigurnošću mogu reći sledeće: imamo u kući šarmantnog imama. Drag mi je i zanima me kuda će nas povesti.“ U petak u deset sati bazar se zatvori. Hiljade ljudi pohrliše na svečanu molitvu polaganja zakletve. Bio je to jednostavan ali ipak svečan događaj kad se novi imam posvećuje. Molitva treba da bude obavljena napolju, ispred džamije, gde su prostrte desetine velikih ćilima. Na sve strane su se muvali policajci, a u bočnim ulicama bilo je nekoliko vojnih kamiona s naoružanim vojnicima. To je bilo nezamislivo za Senedžan. Za protekle dve-tri godine situacija u zemlji se iz osnova promenila. Na teheranskom univerzitetu studenti su demonstrirali protiv šaha i vikali

„Dole Amerika!“, što je postalo stalna parola. Režim se bojao nereda. Aga Džan još jednom proveri sve s Ahmadom, stavi šešir na glavu, izađe iz kuće i uputi se u džamiju. „Blagosloven dan!“, reče sused Hadži Šišegar, koji je sa svojim blizancima krenuo u džamiju. „Ako to Bog dozvoli!“, odvrati Aga Džan veselo. „Stojim vam danas na raspolaganju ako u nečem mogu da budem od pomoći“, reče Sišegar. „Sve je sređeno. Ali ipak vam hvala na ponudi. Vaši blizanci?“ „Da, danas deca rastu brzo, vaš sin takođe“, reče on. "To je tačno, Džavad je postao mlad čovek.“ Aga Džan vide ludu Godsi kako izlazi iz neke kuće. „Lepo je što te opet vidim, Godsi. Dolazi li i tvoja mati na svečanost?“, upita Aga Džan. „Kupila je čak nov crn veo.“ „Radujem se što dolazi“, reče Aga Džan. „Ali neće doći.“ „A zašto?“ „Izgubila je novi veo“, reče Godsi. „Izgubila veo? Tako brzo? Da ga nisi ti možda negde zaturila?“, reče on osmehujući se. „Ne, nisam to ja uradila.“ „Kako je onda nestao njen novi veo tako odjednom?“ „Ne znam. Tražila ga je cele noći, ali nije mogla da ga nađe.“ „Naći će ga sigurno na vreme pa će doći“, reče Aga Džan i produži put. „Moširijeva luda kćerka hoda unaokolo gologuza, to je sinoć radila“, prošapta Godsi. „Znaš li šta bi trebalo da uradiš“, reče joj Aga Džan. "Da odeš u našu kuću. Ahmad je obukao novu imamsku halju, on će ti dati novčić, samo požuri!“ Godsi uđe u kuću, a Aga Džan izađe na ulicu gde je već mnoštvo ljudi čekalo svečanost. Iz mase se izdvoji čovek s kamerom na ramenu i uperi aparat u Agu Džana. „Izgledate tako elegantno s tim šeširom i u tom prugastom tamnoplavom odelu“, reče kamerman. „Jesi li to ti, Nosrate?“, upita Aga Džan radosno. „Pojma nemaš koliko si

me obradovao, već sam mislio da nećeš doći. Kada si stigao?“ „Upravo ovog trenutka, večernjim vozom.“ Gradonačelnik se rukova s Agom Džanom, čestita mu. „Šta traže ovde ti vojni kamioni?“, upita Aga Džan. „To daje veći sjaj svetkovini“, reče gradonačelnik. I pođe sa Agom Džanom prema vratima džamije, gde su stajali šef policije, predstavnici žandarmerije, funkcioneri provincije, direktor bolnice i rektori škola. Nosrat je išao za Agom Džanom radujući se punobrojnom prisustvu gradskih vlasti, ali je istovremeno bio i zaprepašćen. Nekada se podrazumevalo da prisustvuju džamijskim svečanostima, ali poslednjih godina tu su se sve manje mogli videti. Zato Aga Džan i nije očekivao da će doći. Što je najzanimljivije, nije nikoga od njih znao, bila su to sve sama nova lica. Nosrat je snimao Agu Džana dok je razgovarao sa šefom policije. Odjednom priđe luda Godsi, povuče ga za rukav i šapnu mu: „Majka ne može da dode, ukraden joj je crni veo, a Moširijeva luda kćerka hoda ulicama gologuza.“ Aga Džan pozva Šahbala: „Šahbale, molim te, odvedi Godsi ženama.“ U daljini se pojavi povorka crnih mercedesa. Aga Džan upozori Mujezina da je stigao stari ajatolah Golpajehani. „Allaho Akbar!", uzviknu Mujezin. Masa se pridruži: „Salle alla Mohammad wa alle Mohammad! Neka je pozdravljen Muhamed i njegovi potomci.“ Nosrat ode na krov da bi sve dobro mogao da snimi. Ajatolah Golpajehani bio je jedan od najuglednijih ajatolaha. Došao je iz Koma da bi podržao Ahmadovo posvećivanje. Aga Džan i predstavnici gradske vlasti priđoše automobilu da pozdrave ajatolaha. Pratila ih je skupina učenika. Aga Džan pomože ajatolahu da izađe iz auta, dade mu svoj štap, poljubi ga, prihvati ga za ruku i povede prema stolici koja ga je čekala. Godsi se ponovo pojavi. „Šahbale!“, povika Aga Džan nestrpljivo. Šahbal odvede Godsi, koja se glasno bunila. Pošto je ajatolah stigao, ceremonija je mogla da počne. Ahmad se pojavi na pragu džamije, uz pratnju šest mladih imama. Mujezin uzviknu: „Allaho Akbar!“ Ahmad s pratiocima priđe ajatolahu, kleknu pored njega i poljubi mu

ruku. Ajatolah položi lako ruku na crni Ahmadov turban i zapeva: „Gol aoezo berabel falag Men sharre ma galagh... Tvorac osvita dana protiv zla noći Kad svanjava I protiv zla žena Što duvaju u pupoljke.“ Aga Džan mu pruži staru tradicionalnu halju za čin posvećivanja, koju je izvadio iz riznice džamije. Bila je ukrašena dragim kamenjem. Svi imami džamije tokom proteklih vekova nosili su je za vreme svog posvećivanja. Ahmad uze halju i uputi se prema starom molitvenom ćilimu. Aga Džan i stari ajatolah ostadoše nešto dalje iza njega. Ostali su sledili. „Allaho Akbar“, ponavljao je Mujezin. Ahmad se okrenu prema Meki i poče svoju prvu zvaničnu molitvu. Tačno tog trenutka pojavi se mlada žena iz uličice preko puta džamije. Nosila je nov crni veo i crvene cipele s visokim potpeticama. Ona se uputi ka Ahmadu, stade pored njega. Aga Džan je vide, ali nije mogao da prekine molitvu i da je otpošalje napolje. Žena smače veo i isturi desnu nogu. Noga je bila gola. Ahmad sklopi oči i pokuša da se usredsredi na molitvu. „Allaho Akbar!“, uzviknu Aga Džan da bi je oterao, ali ona se ne pomeri. Žena se okrenu oko sebe, a njen crni veo je poigravao i lepršao, pa su joj se videle gole noge. Bila je potpuno gola. „Allaho Akbar!“ Stari ajatolah, koji se molio zatvorenih očiju, toliko je duboko utonuo u molitvu da nije ništa primetio. Tek kada je Aga Džan po treći put uzviknuo „Allaho Akbar!“, on otvori oči. Ali pošto je bio skinuo naočare, video je samo nejasnu crnu sablast. Žena smače veo preko grudi i ponovo se ponosito okrenu oko sebe. Aga Džan prestade da se moli i priđe ženi, ispruži ruku da bi joj prebacio veo preko glave, ali ona ispusti veo i gola otrča. Aga Džan krenu nekoliko koraka za njom, uhvati je oko pojasa. Šahbal dobaci Agi Džanu crni veo, on ga uhvati u letu i jednim pokretom ga prebaci preko žene i povika: "Fagri!“ Fagri Sadat priđe trčeći i izvede ženu u deo gde su se žene molile.

Zahvaljujući Ahmadovoj pribranosti, molitva je proticala i ljudi su ga pratili. Pošto je Aga Džan dotakao golu ženu, nije više mogao da prisustvuje molitvi, te izade iz džamije i ode prema ribnjaku. On, koji još nikada nije pogledao drugu ženu, bio je uhvatio golu ženu oko struka. Sada je osećao toplinu njenih mekih grudi na rukama. On skide jaknu, zavrnu rukave, kleče pored ribnjaka i zaroni ruke do laktova u svežu vodu. To nije bilo dovoljno. On se tako klečeći nagnu i zaroni glavu do vrata u vodu i tako ostade dugo pod vodom. Kada je izvukao glavu iz vode, duboko udahnu, uspravi se, obrisa lice maramicom, navuče jaknu i mirno izađe. Nasrat je sve snimio.

Opijum

Svetlost je ponovo gorela iza prozora biblioteke. Povremeno bi tu bilo i sukoba, uglavnom zbog zahteva koje je postavljao imam. Fagri Sadat je imala služavku, koju je dovela iz Džirdže da pomaže Sediki koja više nije mogla sve da postigne otkad je imala Guštera. Služavka se zvala Zara, bila je spretna i ubrzo se starala o svemu. Samo je kuvanje i dalje bilo Sedikin posao, ono ju je smirivalo i davalo joj osećanje da je kod kuće. Svoje vreme je posvećivala pripremanju jela. Otkad je u kući bio stalni imam, svi su primećivali koliko su bake bile nezamenljive. One su sve rešavale i sređivale u tišini, kuća je funkcionisala kao sat, ali sada ni pet žena nije uspevalo da uhvati taj ritam. Zinat Hanum pokušala je nekoliko puta da uzme u službu Azam Azam, ženu koja je nekada nožem pretila svom mužu, ali Fagri Sadat nije htela ni da čuje za to. Međutim, otkad je tu bila Zara, kuća je ponovo radila kao sat. Devojka je bila veoma marljiva, ali povučena i stidljiva, toliko stidljiva da sagovornika nikada nije gledala u oči. „Dobro je što je stidljiva“, reče Zinat, „inače bi moglo biti problema, jer u kući ima mladih ljudi.“ Zara je bila lepa devojka, tačnije mlada žena, jer je imala dvadeset jednu godinu. Bilo joj je šesnaest godina kada su je udali za starijeg čoveka. Kada i posle četiri godine nije ostala trudna, muž ju je vratio roditeljima. Njena porodica je bila veoma srećna što kći može da radi kao služavka i nadali su se da će tamo ostati dugo. Nekada su bake trošile veliki deo vremena na imama Alsaberija.

Ahmadu nije bila potrebna takva vrsta pomoći. Zara je sve sređivala ćutke, niko nije ni primećivao njeno prisustvo, nikome nije smetala. Ulazila je oprezno u sobe, sve je spremala, odnosila tanjire, pomagala Sediki oko Guštera, prala prozore, hranila ribice, čistila suvo lišće i svraćala u podrum da vidi da li je porebna Mujezinu. Brisala je prašinu s Ahmadovog pisaćeg stola, presvlačila njegovu posteljinu i peglala mu košulje. Kad bi se posle jutarnje molitve vratio kući, ponovo bi se zavlačio u krevet pod jorgan i spavao do dvanaest sati, ponekad i do dva sata po podne, nešto što nikada nijedan imam kuće nije radio. Zapravo, ostajao je u krevetu sve dok Zara ne bi kucnula na vrata i rekla: „Ručak je gotov, imame!“ Svakog jutra, pre nego što bi ustao i spremio se za molitvu, donosila mu je u krevet hleb, maslac i med. Kucnula bi lako na vrata i prošaptala: „Jeste li već budni?“ "Uđi!“, uzviknuo bi Ahmad ispod pokrivača. Ona bi stidljivo spustila poslužavnik na sto kraj kreveta i izašla. Ahmad je bio zadovoljan Zarom. Kad ga je Zara jednom probudila da bi otišao u džamiju, ostao je predugo u krevetu i ponovo zaspao. Kad ga je po drugi put probudila, on se brzo obuče i izjuri napolje. Odjednom se zaustavi kod ribnjaka, kleknu pored odvoda vode i pomokri se. Zara ga je s užasavanjem posmatrala; to niko nije smeo da radi, pa ni on. Zara je znala da to niko ne sme da sazna. Jednom, kad mu je donela doručak i poslužavnik spustila na stočić kraj kreveta, Ahmad je dohvati za ruku i lako je povuče u krevet. Devojka se malo opirala, ali mu se na kraju prepusti. On je uhvati oko struka i uvuče je pod pokrivač. Ona brzo privuče noge i stisnu butine. „Enkahto wa zawadjto“, prošapta joj Ahmad brzo na uho ispod pokrivača. Zara je ćutala. „Enkahto wa zawadjto“, prošapta Ahmad ponovo. Zara je ćutala. „Enkahto wa zawadjto“, prošapta Ahmad po treći put. "Gabelto“, reče Zara tiho i primi ga. Malo kasnije, ona ustade iz kreveta, stavi veo i reče tiho: „Kasno je. Morate u džamiju.“

Za vreme molitve petkom džamija je bila prepuna mladih žena koje su dolazile posebno zbog Ahmada. On je imao sasvim drukčiji način govora nego njegov otac ili Galgal. Pokušavao je da politiku preradi na zanimljiv način u svojim besedama. Nije pobuđivao strah, ali je podsticao publiku. Koliko je tajna služba mogla da prati, nije imao nikakve veze s verskim pokretima u Komu. Pre je bio neko ko uživa u životu nego buntovnik, ali još nije bilo jasno kako će se razvijati dalje i koliko će njegov položaj imama u gradu uticati na njegov karakter. U jednoj od beseda govorio je o jednoj islamskoj državi u kojoj se Koran morao primenjivati u društvu kao kamen temeljac. Ali nije išao dalje od toga i nije objasnio šta je tačno hteo da kaže. Izgledalo je kao da je bacio kamen da bi premerio dubinu vode. U jednoj drugoj propovedi napravio je veličanstven potez. Neočekivano je pomenuo ime velikog ajatolaha Homeinija. Učinio je to tako nedužno da niko nije znao da li je bilo namerno ili slučajno. Ali Aga Džan je primetio da Ahmad gaji simpatije prema Homeiniju. Ajatolah Homeini bio je vatreni protivnik šaha; u poslednjoj besedi je rekao: „Šah je poniženje. Stidimo se zbog tog čoveka, nije on šah već američki sluga.“ Posle tog govora u Komu su izbili veliki neredi, ljudi su izašli na ulice i uzvikivali parole protiv šaha. Vojska je nastupila i džamija u kojoj je Homeini održao svoj govor bila je opkoljena. Stotine mladih imama izvadilo je puške iz podruma džamije i popelo se na njen krov. Nastale su ulične borbe. Desetine imama je nastradalo, a mnogi su uhapšeni. Vojska je slomila otpor i u ajatolahov stan došao je general da lično uhapsi ajatolaha. Skupina imama koja je čuvala ajatolaha zadržala je generala; morao je prvo da skine čizme, inače mu ne bi odobrili pristup u ajatolahovu radnu sobu. General je znao da mu u tom slučaju ni američka vojska ne može pomoći. Zato skide čizme. "I kapu!“, reče jedan od stražara. General skide i kapu, stavi je ispod ruke i uđe u sobu. On pognu glavu i reče: „Imam naređenje da vas uhapsim!“ Još istog dana Homeini je prognan, šah ga je poslao u Irak. Odatle će više godina kasnije povesti veliku revoluciju protiv Amerikanaca i šahovog kraljevstva, da bi ih uništio.

U to vreme niko se nije usuđivao da pomene njegovo ime, nije bilo govora o Homeiniju. Ali sada se povremeno čulo njegovo ime tu i tamo. Rasturani su pamfleti o njemu, u Komu su se ponovo pojavile njegove slike, koje su kačene na zidove džamija. Homeini je bio prognan, ali njegov duh je snažno živeo u telima mladih imama i oni su se koristili svim sredstvima da održe slavu oko njegovog imena. Ahmad je polako postajao sve poznatiji, čak i u drugim gradovima. Često su ga pozivali da i tamo drži besede. Nedavno je održao govor u Homeinu, rodnom mestu Homeinija. Ta kratka putovanja davala su boju njegovim besedama; nedužno je pričao svojim slušaocima: „Nedavno sam bio u Isfahanu, to je blistav grad, pozdravljam Isfahance. Sledeće odredište bio je Kašan. Kašan je poznat po divnim ljudima. Pozdravljam Kašance. Prošle nedelje bio sam u Homeinu, prvi put sam bio u tom svetom selu. Homein je jedinstveno mesto, tamo žive sjajni ljudi, pozdravljam Homeince.“ On je mislio na stanovnike Homeina, ali svi su to preveli na svoj način i uzviknuli su: „Salam baar Khomeini!“ Aga Džan je sijao od zadovoljstva. Znao je da Ahmad nije napravio slučajnu opasku već da je to bilo namerno, neka vrsta naloga iz Koma. Aga Džan je dobio obaveštenje iz Koma kako je Galgal ilegalno otišao u Irak da bi se pridružio Homeiniju. Galgal je bio lukav, nije otišao u Irak tek tako. Očigledno je osećao da će se Homeini jednom domoći vlasti da bi ostvario svoj stari san o nastajanju islamske republike. Aga Džan je tek sad shvatio zašto je Galgal doveo ženu i dete u nezavidan položaj. Na ulici se još ništa nije primećivalo što bi ukazivalo na promenu vlasti ili na predstojeću revoluciju. Šah je proživljavao najlepše godine svoje vladavine, nedavno je u intervjuu za Tajms rekao da se oseća dobro i da je njegova zemlja oaza mira. Amerika se plašila Sovjetskog Saveza i nije bilo pogodnije ličnosti od šaha da vlada državom. Uvek je prvi kupovao najmodernije avione i oružje od Amerike i stavljao je veliki deo dohotka od nacionalne nafte u američke banke. Bio je ubeđen da je najbolji iranski državnik za Amerikance, zato je

računao na punu podršku i bio je siguran da nikada neće zapasti u škripac. Nije video razlog da se brine zbog nekog kao što je Homeini, koji je prognan u Irak. Zato je na miru i s ubeđenjem pripremao sina da ga jednog dana nasledi. Dok se Ahmad bavio džamijskom delatnošću, Šahbal je otišao na teheranski univerzitet. Hteo je da studira persijsku književnost, ali Aga Džan ga je odvratio, savetujući ga: „Persijsku književnost možeš i sam da studiraš, za to ti nije potreban fakultet. Talentovan si, studiraj matematiku, tehniku ili nešto u vezi s poslovanjem. Ima dovoljno starih klasičara u našoj biblioteci, kući je potreban moderan duh.“ Kada je konačno došao čas da napusti kuću i ode u Teheran, Aga Džan ga je autom odvezao na stanicu. „Ima nekoliko stvari koje ne znam da li treba da vam kažem“, reče Šahbal Agi Džanu u autu. „Kakve stvari?“, upita Aga Džan. „Video sam Ahmada nekoliko puta na krovu džamije kako puši iza kupole. Njegova je stvar da li puši ili ne, ali njegove cigarete mirišu drukčije i ne priliče zvanju imama. Osim toga, redovno odlazi sa strancima da u potaji puši opijum. Mislim da to treba da znate.“ „Dobro je što si mi to rekao“, reče Aga Džan, „videću šta mogu da uradim. Ima li još nešto što treba da znam?“ „Zapravo ne, osim što je veoma osetljiv na žene. Video sam ga jednom kako sa ženama ide dalje nego što se očekuje od imama.“ „I ja sam to primetio. Mora da bude oprezan, imamo mnogo neprijatelja u gradu.“ Na stanici otprati Šahbala ćuteći do voza. Otkad je Šahbal razgovarao s Agom Džanom o veri i svojim sumnjama, nisu više pričali o tome. Aga Džan je nekoliko puta pokušavao da započne o tome razgovor, ali je primetio da to Šahbal ne želi. Zato ga je ostavljao na miru. Kad su stigli na peron, Aga Džan htede da mu kaže kako mora da bude obazriv na fakultetu, ali Šahbal mu ne pruži priliku. On zagrli Agu Džana, poljubi ga i uđe u voz. Aga Džan ostade na peronu dok voz nije krenuo i nestao iz vida. Aga Džan je držao Ahmada dobro na oku. Jedne večeri kada je Zara u neobično vreme ušla s poslužavnikom u biblioteku gde je Ahmad čitao, Aga Džan pođe odmah za njom. Kroz

razmak u zavesi vide kako se devojka naginje nad poslužavnikom na kome je stajala čaša s čajem i tanjirić s urmama i stavlja sve to na pisaći sto. Ahmad gurnu ruku u devojčinu bluzu, a ona ostade mirna, puštajući ga da radi šta je naumio. On se uspravi, podiže joj suknju i gurnu je na jedan od ormana s knjigama. Sledećeg jutra pozva Aga Džan Zaru u svoju radnu sobu. "Sedi“, reče on s prijateljskim pokretom. Ona stidljivo sede. „Reći ću ti to ovako: veoma sam zadovoljan poslom koji ovde obavljaš. Bolja devojka se ne može poželeti. Ali izbegavaj Ahmada ili pakuj svoj kofer! Je li to jasno?“ Zara se prestraši od oštrog tona Age Džana i ne uspe ništa da kaže. „Je li jasno?“, ponovi on. Ona uzdržano klimnu glavom. „Šta si odlučila? Ostaješ li ili da te pošaljem roditeljima?“ "Ostajem“, reče Zara uzdrhtala glasa. „Odlično. Možeš da nastaviš svoj posao. Potrebnija si Mujezinu, posveti mu više vremena kada ponekad nemaš šta da radiš. Sad možeš da ideš.“ Uveče posle molitve Aga Džan pozva Ahmada da prošetaju pored reke. Dok su u sumrak šetali duž vode, posle kratkog uvoda, obrati se Ahmadu veoma oštro. Jasno mu dade na znanje da njegovo bedno ponašanje prema ženama neće tolerisati i da opijum ne ide uz džamiju. I ako Ahmad ne namerava da ga posluša, veoma će mu ograničiti slobode. Ahmad je ćuteći slušao Agu Džana. „Imaš li nešto da mi kažeš?“ Ahmad ni tada ne odgovori. Nekoliko dana kasnije upita Aga Džan oca najstarijeg trgovca ćilimima u gradu da li može da zatraži ruku njegove kćeri za Ahmada. Mesec dana kasnije nevestina porodica je priredila veliko slavlje. Oko ponoći nevesta je kočijom dovedena u kuću. Dobila je jednu od soba na gornjem spratu, ali za sedam svadbenih noći pripremljena je gostinska soba. Ahmad dobi slobodnih nedelju dana, a porodica ode na odmor u Džirdžu da bi Ahmad i nevesta ostali sami. Ahmad je nosio široku pamučnu odeću da bi se gipko kretao. Ponašao se kao princ koji je svoju mladu nevestu doveo u zamak. Njegova žena zvala se Samira, bilo joj je osamnaest godina i posedovala je klasičnu lepotu. Prve bračne noći Ahmad ju je potpuno očarao i vodio je s

njom ljubav sve do ranog jutra; tek kad je svanulo, zaspao je. Oko jedan sat po podne Am Ramazan mu je u opijumskoj sobi pripremio kraljevski opijumski pribor. Ahmad je lično zamolio Ama Ramazana da ga sedam dana snabdeva opijumom, jer opijum pobuđuje mušku požudu. Kad pušiš, posle možeš duže da vodiš ljubav. Kada bi popušio četvrt rolnice opijuma, odlazio je gore i zavlačio se pod jorgan svoje mlade koja je još spavala. Samira je rodila kćerku Masudu. Svi su voleli dete, ali kuća je čekala sina koji će jednog dana naslediti Ahmada. Džamija je dalje bila veoma posećena, a Ahmad je držao uzbudljive propovedi. Bio je sjajan pripovedač, govorio je o moćnim stvarima u vezi s pričama iz Korana. Odvlačio je slušaoce u daleku prošlost svojim čarobnim rečima, u vremena kada je živeo prorok Muhamed i kada je vodio ljubav na krovu sa svojom veoma mladom Ajšom. Muhamed je u to vreme zabranio ulične svirače; nijedan musliman nije smeo da ih sluša. Kad je s mladom Ajšom sedeo na krovu, odjednom začu muziku na ulici. „Hoću da gledam, hoću da gledam, hoću da gledam, hoću da gledam“, ponavljala je Ajša. Ljubav je pobedila, Muhamed se saže i Ajša mu sede na leđa i pogleda muzikante preko ivice krova. Niko još nikada nije pričao takve priče u džamiji, ali Ahmad je uvek nalazio nešto zanimljivo što bi zanimalo vernike. Zapravo, nije trebalo da bude imam već pripovedač, glumac koji na bazarskom trgu očarava narod svojim pričama. Sve češće je odlazio na put u važne verske gradove, kao što su Kašan, Arak, Hamadan i Isfahan, i ostajao je ponekad i nedelju dana. Svaki put vraćao se s dve torbe; jedna torba bila je puna novca i zlata, a druga krcata ljubavnih i ličnih poklona kao što su gaćice, čarapice, parfemi, sapuni, potkošulje, prstenje, koje su mu žene u velovima krišom davale. Mada je Agi Džanu obećao da neće pušiti opijum, pušio je na tajnim mestima u gradu. Da bi se domogao više slobode, prihvatao je što je moguće više poziva i preduzimao je daleka putovanja. Tu Aga Džan nije više mogao da ga nadgleda. Upoznavao se s ljudima koji su ga odvodili u svoje krugove gde se pušilo do zore i spavalo sa ženama.

Tu slobodu nije imao u Senedžanu, zato je došao u vezu s podzemljem grada. Ali nije znao da mu je tajna služba postavila zamku. Pušenje opijuma bilo je već godinu dana zabranjeno. Zavisnici su putem registracije u opštini dobijali dva puta mesečno pola legalne rolnice opijuma u apoteci, ali Ahmad je dobijao koliko je hteo u podzemnom svetu. Kada je jedne noći s još dvojicom muškaraca u prisustvu nekoliko žena pušio opijum u nekom kućnom podrumu u Senedžanu, upade nekoliko agenata. Smesta napraviše nekoliko fotografija s Ahmadom kako sedi pored opijumskog pribora s dve žene bez vela. Agenti dodaše još nekoliko ilegalnih rolnica opijuma pored pribora, sve podrobno islikaše i odvukoše Ahmada s lisicama na rukama na tajno mesto gde ga je čekao agent. Ahmad nije imao šta da ispriča. Znao je da je upao u zamku iz koje se nije moglo jednostavno izvući. „Možete večeras da spavate u svom krevetu i sutra ujutru odete u džamiju pod jednim uslovom“, reče agent. „Kakvim uslovom?“, upita Ahmad uzdrhtalim glasom. „Da odsada budemo u prijateljskoj vezi. Razumete šta hoću da kažem.“ „Ne razumem šta hoćete da kažete.“ „Ako ne razumete, onda će stvari biti malo složenije i moraću da vas pošaljem pravo u zatvor, gde ćete za doručak dobiti novine sa svojim fotografijama na prvoj stranici. Onda ćete sve sigurno dobro shvatiti.“ Noć je bila duga. Ahmad je nečujno plakao. Nije očekivao da će život odjednom pokazati tako zastrašujuće lice. Kada je konačno svanulo, agent uđe u ćeliju; fotografije su već bile razvijene, on ih pokaza Ahmadu i reče: „Šta ćemo da radimo? Hoćemo li da ih po podne objavimo ili ćemo zajedno sesti za sto?“ Ahmad nije imao izlaza ako slike s njim, ženama bez vela i opijumskim rolnicama budu izašle u novinama. S njime će sve biti gotovo, a i naneće štetu kući. Zato ode s agentom u kancelariju, gde mu je ponuđena stolica i formular koji je morao da ispuni. Agent reče: „Ako se dobro razumemo, bićemo gotovi za pet minuta i ja ću vas lično odvesti kući. Ono što mi želimo veoma je jednostavno, treba češće da ste u vezi s Komom i da nam dajete potrebna obaveštenja. To je sve.“ Pola sata kasnije agent odveze Ahmada svojim autom do džamije i ostavi ga pred ulazom. „Čućemo se“, reče agent i odveze se. Nekoliko meseci ništa se nije dogodilo. Ahmad se ponada da je tajna

služba htela samo da ga zaplaši i da ga drži pod nadzorom. Nisu još zaboravili Galgala i njegovu akciju protiv bioskopa i haos za vreme posete Farah Dibe. Verovatno su hteli da se svete i da Ahmada manje-više drže kao taoca. Nadao se da su odustali od plana da ga upotrebe kao infiltranta, jer on nikada neće moći da postane obaveštajac. Potkazivanje nije nešto čime bi mogao da se bavi, nije odgovaralo njegovom položaju gradskog imama. Šta bi zapravo trebalo da dojavi ako bi se zaista moralo? Shvatio je da je tajna služba na taj način želela da mu zapuši usta i to je uspelo jer više se nije usuđivao da išta kaže u vezi s Komom ili šahom. Oprezno je počeo ponovo da bude srećan u srcu i strah je postepeno iščileo iz njegovog tela. Ali jedne večeri, tek što se završila služba, agent tajne službe kleče kraj njega u molitvenom prostoru. „Kako ste?“, upita sa zastrašujućim osmehom. Ahmad prestrašeno pogleda da li Aga Džan još uvek sedi u redu iza njega, ali ga nije bilo. „Šta hoćete?“, upita tiho agenta. „Znate da su tamo u Komu ponovo neke gužve. Hoćemo da odete na put i svratite kod ajatolaha i pogledate šta se zapravo dešava. Imate moj telefon, pretpostavljam.“ „Da, još uvek ga imam“, odgovori Ahmad sav crven u licu, stavi čelo na tlo i napravi se kao da se i dalje moli. Kada je ustao, agenta više nije bilo. On uzdrhtalom rukom zaogrnu abu preko ramena, ustade i ode pognut kući kao neko koga trese groznica. Kada je ušao u kuću, uputi se pravo u sobu Age Džana, pade na kolena i reče: „Ago Džane, spasite me! Upao sam u klopku.“ Iznenađen ovakvom neočekivanom predstavom, Aga Džan ga pogleda mirno. „Fotografisali su me, nedolične fotografije pored opijumskog pribora i žena. Sada hoće da me pošalju u Kom kao obaveštajca. Ako to ne uradim, fotografije će objaviti u novinama.“ Aga Džan koji je sve očekivao samo ne to, ostade neko vreme bez reči u stolici. „Gde?“, upita konačno. „U jednom podrumu u gradu.“ „Opijum ne mora da bude problem, ali ko su te žene?“ „Nezakonite

žene, siege.“ „Tajna služba nam se sveti. Jesi li ikada s njima radio, jesi li ranije sarađivao s njima?“ "Ne! Nikada!“, odgovori Ahmad. „Jesi li ikada dao neko obaveštenje?“ "Ne! Nikada ni reč!“ "Ponoviću“, reče Aga Džan naglašavajući, „jesi li im nešto ispričao?“ „Nisam ništa ispričao, nisam ništa uradio“, reče Ahmad. „Imaš sreću što im ništa nisi ispričao i što nisi sarađivao s njima, inače bih te smesta izbacio iz kuće. Ali nije još prekasno, mislim da štetu još možemo da ograničimo. Ti ćutiš, a ja te sledećih meseci ne puštam. Idem smesta da vidim šta mogu da učinim. Potrebni smo im za očuvanje mira u gradu, zato nisu slike objavljene u novinama, žele da nas ucenjuju tim slikama. Ti ćutiš i stalno si pored mene šta god da se dogodi.“ „Moram vam još nešto reći“, reče Ahmad. „Ako ne pušim, ne mogu da držim propoved. Žao mi je što vam sad nanosim bol.“ „Ovo mi više nanosi bol“, reče Aga Džan ožalošćeno. „Greška koju svako može da napravi, ali opijum vidim kao uvredu, kao poniženje svih nas. Ne mogu da podnesem što imam naše džamije ne može da drži propoved bez opijuma. Zaista mi nanosiš bol, povređuješ me. Zato ne sklapam nikakav kompromis s tobom, moraš to promeniti. Ako je potrebno, zatvoriću te u kavez. Zasad ne smeš napolje ni korak bez moje dozvole!“ Sledećeg dana Aga Džan otkaza sve Ahmadove sastanke i uspostavi kontakt s porodičnim lekarom. Pravo iz lekarske ordinacije on bez najave ode u kancelariju tajne službe i zatraži da ga primi šef. Bio je primljen i pošto se smestio u veliku mrku kožnu fotelju, pokazaše mu Ahmadove fotografije. Bio je prinuđen na dogovor sa šefom. Održavaće u džamiji veći mir otkad su u Komu neredi. U zamenu za to šef će zadržati fotografije u svojoj fioci. Uveče Aga Džan otvori svoju svesku. „Imam naše džamije je opijumski zavisnik. Čekaju nas teška vremena.“

Mirne godine

Prođe dosta vremena u miru. Aga Džan je držao Ahmada pod nadzorom strogim pravilima. Nije mu dozvoljavao da bez pratnje ide u druge gradove i drži besede sve dok nije bio siguran da se Ahmad oslobodio opijuma. Mada je događaj u vezi s fotografijama davno prošao, Aga Džan je smatrao da je to bilo prekretnica za džamiju. Šahbal je bar jednom mesečno dolazio kući, ali s vremenom počeo je da dolazi sve ređe. Ponekad je telefonirao Agi Džanu u bazar, ali uvek poslovno: „Kako ste? Sve je kako treba?“ „Ko to može da kaže? Svet se promenio, mladiću. Potreban nam je čovek s novim idejama. Osećam da sam suviše ostario.“ "Vi stari? Niste uopšte stari!“ „Možda ne star, ali starinski. Sa zastarelim bazarskim idejama ne može se više konkurisati u trgovačkom svetu. Dobro uči, potreban si mi. Kada dođeš kući, razgovaraćemo o tome.“ Ali kada je Šahbal dolazio kući, bilo je uglavnom već kasno. Odlazio je sledeće večeri noćnim vozom, tako da nije bilo vremena za razgovor o trgovini ćilimima i o bazaru. Šahbal to nije rekao Agi Džanu, ali ga trgovina nimalo nije zanimala, a ni ćilimi. Na fakultetu je postao član levog ilegalnog studentskog pokreta. Bile su to drukčije veze nego one koje je nekad uspostavio u Crvenom selu. Na fakultetu je odmah prihvaćen u redakciji tajnih studentskih novina. Osećao se kao kod kuće. Imao je oštro pero i u poređenju s kolegama studentima ponašao se odraslo. Ubrzo se gledalo na njega kao na nekoga ko

može da bude vođa. Ali nije se samo Šahbal promenio. Sve se promenilo. Nekada je bazar imao važnu ulogu u gradu, ali više ne. Persijski ćilimi nisu više bili veoma važan faktor u ekonomiji i politici. Gas i nafta su preuzeli to mesto. Nekada je Aga Džan imao veliku moć na bazaru, vlasti su ga se uvek plašile; sada su postali tako drski da su poslali agenta u džamiju i hteli imama da iskoriste kao doušnika. Ranije je gradonačelnik najmanje jednom nedeljno telefonirao na bazar da bi održao ravnotežu između bazara i ostalog dela grada. Ali novi gradonačelnik nije se čak ni predstavio, a kamoli da je telefonirao. Pozvao je određen broj trgovaca s bazara i to je značilo da je režim odlučio da uništi jedinstvo bazara. Bazar je počeo da gubi svoj dominantni položaj kao proizvođač ćilima. U gradu su se pojavile mnoge nove fabrike ćilima, koji su mirisali na plastiku i za koje je pravljena gotovo neprekidna reklama. Još pre nekoliko godina televizijska antena na krovu u Senedžanu bila je tabu, ali to vreme je prošlo. Kada je neki preduzetnik hteo da stari gradski amam pretvori u bioskop, neko kao Galgal mogao je da podigne na noge sve vermke u gradu i protera čak i Farah Dibu. Ali nedavno je neko kupio staru garažu u centru i kao nekom čarolijom pretvorio je u savremeni bioskop. Svako veče stotine mladih stajale su u redu ne bi li se domogle karata. U grad su stigle tolike privlačne stvari da je prekinut kontakt bazara i mlade generacije. Do pre nekoliko godina mladi su odlazili na bazar kada su hteli da prošetaju. Ali nisu to više radili. Opština je napravila lep bulevar, gde su mladići i devojke za vreme večernje molitve jeli sladoled i šetali ispod drveća u oskudnoj svetlosti neonskih natpisa. Šah je konačno osvojio grad. Njegovi posteri visili su na svim upravnim zgradama i njegov glas se čuo na svim radio-stanicama. Ranije bi trgovac sakrivao radio ispod tezge, bojeći se da ne izgubi mušterije. Ali sada trgovci drže radio na vidljivom mestu na tezgi, tako da svako može da sluša. Čak su i na bazaru neki veliki tradicionalni trgovci ćilimima okačili šahove portrete na svoje zgrade. Do pre nekoliko godina takve stvari su bile nezamislive, ali sada se sve tako brzo menjalo da se grad više nije mogao prepoznati. Bazarski trg nije više bio centar grada već bulevar na kome se usred ribnjaka nalazio veliki spomenik šaha na konju. Šahov glas stigao je u skoro sve kuće Senedžana. Čak ni džamijska kuća starih zidova nije bila u stanju da ga zaustavi.

Kad je šah negde držao nov govor, opština je postavljala džip na vratnice džamije i emitovala je odatle govor kroz velike zvučnike; tada se šahov glas razlegao kroz unutrašnje dvorište. Fagri Sadat nije shvatala zašto Aga Džan ćuti, a Ahmad se ne buni. Kad je nešto pre toga šah posetio grob prvog persijskog kralja Kira, izgovorio je krupne reči: „Kire! Kralju nad kraljevima! Spavaj mirno, jer ja sam budan!“ Nedelju dana stajao je džip pred džamijom, a zvučnik je ponavljao poruku dan i noć. „Kakvi teški dani! Kakve teške noći. Ogromno poniženje za sve nas, ali ja tu ništa ne mogu! Više se od stida ne usuđujem da uđem u džamiju“, pisao je Aga Džan u svoju svesku. Ne, više niko nije bio u stanju da zadrži šaha van kuće, čak je i vetar unosio u kuću plakate s njegovim likom, koje je helikopter bacao nad gradom. Gušter je pokupio nekoliko i odneo ih je Agi Džanu u sobu. Dok je Aga Džan stajao u unutrašnjem dvorištu, začu glasnu muziku koja je dopirala iz kuće Hadži Šišegara. Muzika u kući vernika Šišegara? Mora da se dešavalo nešto naročito. Pogled mu pade na televizijsku antenu na Šišegarevom krovu. Televizijska antena na krovu jednog od najcenjenijih trgovaca na bazaru? Da nije pogrešio? U Hadžijevoj kući bila je gužva. Aga Džan se oprezno pope na krov Hadži Šišegara da vidi šta se dešava. Ne, nije pogrešio, na krovu je stajala dugačka aiuminijumska antena. Hadži je hteo da sa sinovima učestvuje u svim novim događajima. Bio je pozvan na slavlje povodom stupanja novog gradonačelnika na dužnost, gde su sve zvanice dobile besplatno veliki šahov portret da ga ponesu kući. Portret je stajao u pozlaćenom ramu iznad kamina, tačno iznad mesta gde se nalazio televizor. Ali zašto se čula tako glasna muzika? Aga Džan ode oprezno do ivice krova i pogleda u Hadžijino unutrašnje dvorište. Tamo je bilo slavlje i bila se okupila mnogobrojna rodbina i prijatelji. Bilo je toplo veče, suviše toplo da se sedi unutra. U unutrašnjem dvorištu Hadžijine kuće, pored ribnjaka, na velikom drvenom krevetu ležali su njegovi sinovi u dugim belim košuljama, jedan pored drugog. Grupa uličnih muzikanata svirala je nespretno neku ritmičku američku melodiju, a

nekoliko muškaraca je igralo držeći se za ruke. Koliko se moglo videti, Hadži je sinove obrezao i to se sad proslavlja. Mati obrezanih blizanaca spustila je veo na ramena. Na glavi je imala labavo povezanu maramu i veselo je razgovarala s gostima. Prva žena sa sedam kćeri nije biia prisutna. Na sve strane stajale su posude s kolačićima i slatkišima, a deca su jurcala unaokolo po velikom unutrašnjem dvorištu kuće. Hadži je pričao sa svima, delio kolačiće, uzeo je fotoaparat iz ruku fotografa i slikao svoje obrezane sinove. Već ko zna koji put prilazio je krevetu sa sinovima i uzvikivao je: „Slikaj nas!“ Nešto kasnije ušao je u dnevnu sobu s dvojicom ljudi i ubrzo je izašao s ogromnim televizorom koji je ličio na orman. Televizor postaviše pored ribnjaka, ispod drveta gde su ležali sinovi. Hadži uključi televizor, na kome se pojavi grupa teheranskih igračica. Svi se okupiše oko teievizora i stadoše da zadivljeno bulje u igračice. Aga Džan se udalji, stade pored plave kupole i dotaknu hladne lakirane pločice. Onda produži dalje, pogleda preko zida unutrašnje dvorište džamije, pogleda ribnjak, drveće, pogleda uvis tražeći pogledom stare rode, ali na njegovo veliko iznenađenje roda više nije bilo. Čak su i gnezda nestala. On pomisli da je možda suviše mračno i da ih zato ne vidi, zato ode na drugi kraj krova, pogleda uvis, ali sad je dobro video: nije bilo ni traga od roda. Otvori kapak na jednom od minareta, pope se uskim stepenicama do gore. Pod nogama mu zakrcka nekoliko suvih grančica; bili su to ostaci rodinog gnezda. Oseti kako se u njemu nešto prelomi, kako je ostario, i to neočekivano osećanje potpuno ga preplavi. Zagleda se u grad, na sve strane gorela su raznobojna svetla i pored vratnica bazara visio je veliki šahov portret, osvetljen reflektorima. U novom centru grada treperile su crvene i žute svetiljke bioskopa. Iako je veče prilično odmaklo, s bulevara je odjekivala muzika i ženski glasovi. Kada su iz grada nestali zvuci koranskih sura? Znao je da džamija, bazar i Koran ne mogu više da pružaju jak otpor, ali nije očekivao da će režim tako brzo osvojiti Senedžan. Gde su ti ajatolasi koji se bore protiv šaha? Šta se dogodilo s gerilcima koji su nekada pobegli iz zatvora? Šta su promenile knjige koje je Šahbal nekad čitao u potaji? Gde je radio koji je nekada govorio protiv režima? Gde je Galgal i njegova borbenost protiv šaha?

Gde su studenti koji su hteli da promene svet? Gde je Nosrat da snimi sve te promene? Bile su to mirne godine, ali otkud je mogao znati da će odjednom, neočekivano brzo, nastupiti novo vreme? I da upravo stiže razorna oluja? Pomahnitala oluja koja će ga protresati i savijati kao drvo. Sav slomljen siđe, zatvori kapak minareta i vrati se na unutrašnje dvorište. Htede da ode do Fagri Sadat i da se uvuče pored nje u krevet i sve joj ispriča, ali ne uradi to, izađe kroz kapiju i ode da prošeta pored reke. Tamo je bilo mračno i mirno. Čak se ni reka nije oglašavala. On baci pogled na vinograde s druge strane, i na planine. Sve je bilo mirno, šetao je i razmišljao o svom životu. Rođen je u toj kući, posvetio je život bazaru i uložio je svu svoju sposobnost i energiju u ćilime. Kćeri su mu odrasle, Džavad, jedini sin, sad je odrastao muškarac. Upravo je završio ispite da bi posle mogao da studira. Aga Džan se seti kako još nije išao u Meku, mada mu je, kao bogatašu, bila dužnost da jednom ode u hodočašće. Sve se bilo promenilo, a Ahmad je, uz sve te promene, minirao dobar glas džamije. Vrana iznenada zagrakta u čokotima loze i odlete preko reke. Aga Džan ču nekoliko muških glasova i vide obrise žene pod velom koja izađe između drveća i uputi se na most. Luda Godsi, sinu mu. Prilika nestade na mostu. „Godsi!“, uzviknu Aga Džan. Ona požuri. „Godsi! Čekaj! Šta radiš ovde tako kasno uveče?“, uzviknu i potrča za njom u pomrčinu. „Svi će umreti, samo ti nećeš“, najavi Godsi vraninim glasom.

Televizija

Gušter

je rastao u kući kao zagonetno biće. Nije se znalo da li je

hendikepirano dete ili je životinja. Glava, šake i stopala bili su ljudski, ali kretanje je podsećalo na životinjsko. Što je bio stariji, životinja se sve više razvijala u njemu. Sedika je pokušavala da ga uči da govori, ali nije uspela, on se za to nije zanimao. On je imao sopstveni način ponašanja i nije se obazirao na ponašanje svoje ljudske okoline. Nije hteo da jede s ostalima, nije išao na vreme u krevet, nije hteo da se koristi priborom za jelo i jeo je kao mačka. „Ne mogu to više da podnesem! Dosta mi je svega! Ne želim više to čudno dete!“ „Ne smeš tako da govoriš“, pobuni se Aga Džan. Sedika briznu u plač. „Jedna nesreća za drugom!“, zajeca. „Zašto je sve pošlo naopako u mom životu?“ „Još si mlada, kćeri, pred tobom je još dug život. Život ne pokazuje uvek isto lice, ne smeš nikada zaboraviti da za sve postoji razlog. Ako nekog treba žaliti, to je Mujezin, rođen je slep, ali se ne žali, on je to prihvatio, i mi. On ne vidi, ali ima veoma oštar sluh, izuzetno osetljive ruke i noge koje pamte put. Po mom mišljenju, on sve vidi, čak i stvari koje mi nismo u stanju da vidimo. Ne plači, kćeri! Tvoj sin je deo života, zadovoljan sam njime, vidim ga kao dar našoj kući, mislim to iskreno, potreban nam je, inače ga ne bismo dobili. U ovoj kući živele su stotine ljudi. Nije prvi put da je ovde rođeno neobično biće. Veruj u život, tvoj sin nam je potreban, inače ga ne bismo

dobili! “ „Kad bih imala vašu veru u život“, reče Sedika plačući. Sledećeg dana pozva Aga Džan Guštera u svoju sobu i jasno mu stavi do znanja da svakog dana posle jutarnje molitve mora da dođe k njemu. Odlučio je da ga sledećih godina strpljenjem i gvozdenom disciplinom nauči da čita. Gušter je reagovao čudesno dobro. Dopuzio je s knjigom među zubima do Age Džana i stavio ju je Agi Džanu na krilo, a ovaj ga je terao da reč po reč čita. Kada je pomalo znao da čita, odlazio je u vrt i ležao na zemlji u hladovini starog drveta. Ako je bilo suviše toplo, peo se s knjigom na krov i tražio hladovinu u senci kupole. Zimi je odlazio u podrum, sedeo pored Mujezinove peći i čitao je. Ahmad mu je dozvoljavao da dođe u biblioteku i Gušter bi se tamo satima bavio knjigama. Niko nije znao da li uopšte razume ono što čita, ili samo mašta na svoj način. Njegov svet je bio svet kuće i retko je izlazio, osim kad ga je Am Ramazan stavljao na svog magarca i vodio ga na reku. Ispred piljarnice starci su ustajali, zadržavali magarca, da bi se divili Gušteru. Svi su čuli za njega. Skidali su pred njim šešire i ponovo ih stavljali na glavu i šalili se s njime. Gušteru se to sviđalo i pokazivao je svoje oduševljenje. Kasnije ga je Am Ramazan vodio češće na reku odakle je donosio pesak. Pravio je rupu u toplom pesku i Gušter je u njoj ležao i čitao svoju knjigu. Gušter se osećao prijatno u društvu Ama Ramazana. Nekoliko puta Sedika je zaustavila Ama Ramazana i nije mu dozvolila da povede Guštera sa sobom. „Zašto ne?“, upita Am Ramazam. "Ne smeš da ga skrivaš.“ U to vreme Zinat često nije bila kod kuće. Redovno je odlazila na selo da ženama drži časove Korana. Ali čim bi se vratila kući, odmah je odlazila Gušeru da mu priča stare priče, kojih mu nikada nije bilo dosta. Zinat se brinula o Gušteru više od drugih. Videla ga je kao sopstvenu kaznu. Gušter nije naučio da govori, ali je imao odličan sluh, a i brzo se kretao. Naprosto je primoravao svoju okolinu da se s njim druži. Nosrat ga je izbegavao kada je dolazio u posetu, pomilovao bi ga po glavi, dao mu slatkiše, ali nije išao dalje od toga. Spavao je uvek sa zatvorenim vratima gostinske sobe, tako da Gušter nije mogao da uđe. Jedne noći Gušter mu se ipak uvuče u sobu. Leže u ugao sobe i izvadi iz

unutrašnjeg džepa knjigu. Nosrat nije znao kako da se ponaša. Sedeo je jedno vreme u krevetu i gledao ga. Hteo je nešto da učini za njega, ali nije znao šta. Odjednom mu nešto sinu. „Hoćeš li da pođeš sa mnom?“, reče on. Gušter otpuza za Nosratom u dvorište i odatle ga je pratio u podrum. „Slušaj, nekada je Šahbal doneo kući televizor da velikom Alsaberiju pokaže Mesec. Alsaberi je bio naivan imam, upao je u ribnjak i umro je, ali televizor mora da je još uvek tu negde. Moći ćeš da gledaš televiziju ako nađem televizor. Znaš šta, ti si rođen u pogrešnoj kući. Svet se menja, ali u ovoj kući je sve zabranjeno. Shvataš šta hoću da kažem?“ Gušter je gledao ne shvatajući o čemu Nosrat priča. „Ipak si imao sreću. Da si se rodio u nekoj drugoj porodici, odavno bi te prodali cirkusu. Daju ti ljubav, a ljubav je čoveku veoma važna. Ali ova kuća je zaostala. Pošto su svi bogobojažljivi, boje se svega, boje se radija, televizije, muzike, bioskopa, pozorišta, zadovoljstva, drugih žena, drugih muškaraca, vole samo groblja. Tamo se osećaju kao kod kuće, mislim ozbiljno, jesi li ikada bio na groblju? Odjednom postanu uzbuđeni, veseli, osećaju se prijatno u društvu mrtvih. Zato sam pobegao od kuće još dok sam bio mlad. Hajde, idemo da pogledamo gde je taj televizor, sigurno tu negde u tom kršu. Ako ga bake nisu bacile. Ah, te bake, nisi ih upoznao, bile su to otmene dame. Nisu me podnosile, no dobro. Otišle su u Meku i više se nisu vratile, lukave starice. Hej, mislim da sam ga našao. Gledaj! Mali televizor za tebe! S tom antenom ubrzo ću ti promeniti život. Čekaj da razmislim gde da ga stavimo da te niko ne uznemirava. Tamo iza kupole na krovu ima jedna šupica. Nekada je tu bilo moje skrovište, tu sam čitao bezobrazne knjige. Kasnije je Šahbal tu stavio krevet. Pošto je otišao, šupica je tvoja.“ Gušter se vukao za Nosratom po stepenicama do krova. Nosrat postavi televizor na stočić pored Šahbalovog kreveta. „Ovaj krevet je odsad tvoj, hajde, lezi na njega, pokazaću ti kako da se služiš televizorom.“ Gušter se pope na krevet. Nosrat iznese televizijski provodnik napolje; pažljivo pričvrsti malu antenu na kraj neke grede gde je niko nije video. „Sad gledaj“, reče on i uključi televizor. Pojavi se mlada nalickana žena u crvenoj haljini bez rukava. „Ne boj se, mališa! Svet izvan ove kuće je sasvim drukčiji. Voliš li žene?

O, mene to ne moraš pitati. Odvešću te jednom u Teheran. Zapravo, ovaj televizor je suviše mali, doneću ti mnogo veći. Ali sad ovaj moraš dobro čuvati, tvoj je i niko ne sme da ti ga uzme. Ako ti iko uzme televizor, dobro ga ujedi. Doro mu zarij zube u članak i grizi. Shvataš?“ Gušter je godinu dana krio svoje skrovište, ali jedne noći Aga Džan se pope tiho na krov i otvori vrata šupice. Gušter, koji nikoga nije očekivao, poskoči kao mačka s kreveta i u jednom skoku se nađe na televizoru. Glava mu je visila s jedne strane televizora, a noge s druge. Aga Džan se na trenutak zadrža u vratima, onda ih zatvori, ode do džamijskih stepenica i spusti se u džamiju.

Skakavci

Bio je to izuzetan dan za Agu Džana. Dogodilo se toliko toga van svih očekivanja. Čulo se kucanje na vratima. Gušter otvori vrata i na popodnevnom suncu vide kako ga gledaju dva velika mrka konjska oka. On se uhvati čvrsto za vrata i uspravi se da bi bolje video šta se dešava. Pred njim su stajala velika kola i na njima su bila dva mrtvačka kovčega. Kočijaš u dugoj crnoj jakni i s crnim šeširom uzviknu: „Ago Džane!“ Gušter se brzo odvuče u radnu sobu Age Džana, pokaza prema vratima i zarza. Kad Aga Džan vide košijaša, stavi smesta šešir na glavu i ode do vrata. „Enna lellah!", uzviknu kočijaš. „Enna lellah“, reče Aga Džan, "šta mogu da uradim za vas?“ „Imam dva mrtvaca za vas.“ „Mrtvaca? Za mene?“ „Ne zamerite mi. Nema mrtvaca već ono što je od njih ostalo.“ „Od njih?“ „Od dve žene iz Meke.“ „Bake!“, uzviknu Aga Džan i blago se prenu. „Molim, izvolite ovde potpisati“, reče kočijaš i pruži mu papire. „Moje naočare“, reče Aga Džan. Gušter se smesta stušti unutra i donese naočare Agi Džanu. Tekst je bio na arapskom. Bilo je nekoliko aja iz Korana, posle kojih je usledilo kratko obaveštenje o bakama koje su umrle u nekoj pećini na planini Hera nedaleko od Meke.

Planina Hera je najsvetija planina na svetu, to je planina na koju se Muhamed peo svako veče da bi razgovarao s Alahom. I planina na kojoj se Džibrail prvi put pojavio iz neba da objavi Muhamedovu misiju. Na Heri se nalazila mala pećina u kojoj se Muhamed skrivao kad je da usred noći morao da pobegne iz Meke u Medinu, jer su neprijatelji hteli da ga ubiju na spavanju. Ta pećina i ta noć odigrali su presudnu ulogu u istoriji islama. Od te noći, ili toga dana, počinje islamsko brojanje godina. Kasnije je pećina dobila ime Pećina paukova. Svaki put kad bi Muhamed ušao u pećinu, pojavio bi se pauk koji bi razapeo mrežu preko ulaza tako da niko nije mogao videti da se tu Muhamed krije. Bake su se sakrile upravo u tu pećinu. Nešto što je izgledalo nemoguće, ali one su to uradile i policija je pored leševa našla i njihov testament. Bila je to neverovatna priča. Pećina koju svake godine posete milioni hodočasnika nije bila pristupačna za posetioce. Pećinu su mogli da posmatraju samo s rastojanja. Za bake je to moralo biti izuzetan doživljaj, ako je priča bila istinita. Aga Džan je bio ganut, ali istovremeno nije bio raspoložen za mrtvačke sanduke. Danas se njegov sin Džavad vraća kući posle šest meseci. Te godine je počeo da pohađa fakultet u Isfahanu. Prvi put je tako dugo odsustvovao od kuće. Opredelio se bio za prirodnjačke studije da bi kasnije radio kao naftni inženjer. U Senedžanu je otkriven veliki naftni izvor. Neka američka nafna firma spemala se za bušenje, zato je na fakultetu ustanovljen nov odsek. Za te studije su se javile stotine studenata, ali je primljeno samo dvanaest posle veoma teškog prijemnog ispita. Džavad je bio jedan od primljenih. Ti odabrani studenti imali su posebnu nastavu američkih naftnih inženjera. Formalno, oni su bili studenti isfahanskog univerziteta, ali kasnije će četrdeset kilometara od Senedžana nastaviti studije u šahzandskoj rafineriji nafte pod nadzorom američke naftne kompanije. Tamo će stanovati u nekoj vrsti internata u kojem će smeti da govore samo engleski. Bile su to studije s garantovanim poslom i blizu kuće. Nije moglo biti bolje, Fagri Sadat nije od sreće mogla da spava, a Aga Džan je sijao od ponosa kad su čuli da je Džavad primljen. Aga Džan je odmah sve sredio da sa Fagri Sadat ode na centralnu stanicu da ga sačekaju.

„Zašto ste dovezli te mrtvačke kovčege u moju kuću?“, reče on kočijašu. „Trebalo je da ih odvezete u džamiju, trebalo je da me obavestite telefonom ili prvo svratite. Nije u redu da tako nenajavljen kasno po podne staneš pred nečija vrata. Šta sad da radim?“ „Nemojte mi zameriti“, reče kočijaš, "ne donosim vam leševe, tu su samo dve vreće.“ „Vreće? Kakve dve vreće?“, reagova Aga Džan razdražljivo. Kočijaš usade, otvori poklopac na jednom sanduku i izvadi džak. Onda otvori drugi sanduk i izvadi i iz njega džak. On ih podiže uvis i reče: „Vidite, samo su te dve vreće poslali. Hoćete li da ih primite ili moram da ih vratim?“ „Zašto prevozite vreće u mrtvačkim sanducima? Zašto dolazite u kolima s dva konja i zašto tako kasno?“ „Shvatam vas, ali ja sam samo kočijaš.“ Aga Džan brzo gurnu nekoliko novčanica u kočijašev džep, uđe unutra i zatvori vrata. „Šta se to dešava?“, upita Fagri Sadat s gornjeg sprata. Aga Džan sakri vreće pod velike listove bundeva u vrtu i reče: „Ništa, ništa naročito! Jesi li gotova? Moramo da idemo, čuješ! Inače ćemo zakasniti.“ Crveno sunce zašlo je za horizont pustinje kada je Aga Džan seo za volan svog "forda“ i uputio se na stanicu. Fagri Sadat se zaplaka od sreće kad je ugledala sina kako izlazi iz voza. Uvek je bio njen mezimac. Pre nego što je pre šest meseci otišao u Isfahan, svako veče bi ga poljubila pred spavanje. Ali vratio se s crnim brčićima i dugom kosom. Fagri Sadat ga je sama odgojila. Nije želela da se suviše veže za džamiju, politiku ili bazar. Htela je da ga slobodno gaji kako bi kasnije izabrao sopstveni put. Sada je ubirala plodove svoje odluke. Njen sin se nije ni najmanje zanimao za verske stvari i sviđalo joj se što je pustio dužu kosu. Sada je više podsećao na svog strica Nosrata nego na oca. Sve te godine koje je proveo kod kuće nimalo se nije zanimao za džamijske poslove i Fagri Sadat je bila zadovoljna što ga Aga Džan nije odabrao za svog naslednika u poslu već Šahbala. Nije znala da se Aga Džan razočarao u Šahbala i da je sad svoje nade polagao u sina. Još o tome nije razgovarao sa Fagri. Nekoliko meseci ranije, kada je Šahbal poslednji put telefonirao Agi Džanu, nije ga direktno zvao. Telefonirao je na broj depoa.

Agu Džana su obavestili da ima telefonski poziv. „Ko je to?“ „Neki poslovni partner iz Teherana.“ „Zašto telefonira na taj broj?“ „Kaže da je pokušao nekoliko puta, ali da niko ne uzima vezu.“ Aga Džan ode u depo i uze slušalicu. „Nemojte mi zameriti, Ago Džane, što vas uznemiravam. Plašim se da se vaš lični telefon prisluškuje. Zovem vas da kažem kako ne treba da se brinete za mene što ne dolazim kući. Trenutno se bavim nekim stvarima. Pozdravite sve.“ „Hoću. Neka te Bog čuva, sine!“ Šahbal nije morao ništa više da kaže. Aga Džan je sve shvatio, ali nije nameravao da sad o tome razgovara s Fagri. Sad je bilo njeno slavlje i nije hteo da ga kvari. Bilo je to prijatno veče, sedelo se dugo za stolom i svi su bili uzbuđeni. Zinat bi obično takvom prilikom ispričala neku priču, ali bila je odsutna. Aga Džan to nije znao, ali Zinat je stupila u vezu sa Komom. Dobila je nalog da ujedinjuje žene putem Korana. Da bi se tradicija održala, Mujezin uze reč i ispriča priču o Junusu: „Prorok Junus je razočaran napustio svoju kuću zauvek. Njegovi sledbenici bili su iznenađeni i ožalošćeni. Junus stiže na more, vide putnike kako ulaze u veliki brod i odluči da pođe s njima. Tri noći i tri dana brod je plovio, četvrtog dana se odjednom smrači i iz vode se promoli ogromna riba, koja brodu prepreči put. Putnici nisu znali šta da rade, riba se nije sklanjala s puta. Neki star iskusan putnik, koji je proputovao mnoga mora, reče: ‘Neko od nas je počinio greh. Moramo ga dati ribi inače nas neće pustiti da prođemo.’ „‘Riba je došla po mene, možete me baciti u more i nastaviti plovidbu’, reče Junus. „‘Poznajemo te’, rekoše neki od putnika, ‘ti si pravedan čovek, ti nikad ne bi učinio neko bogohulno delo. Znamo i tvog oca, i on je bio veoma pobožan čovek, ne, nisi ti taj koga riba želi.’ „Junus, koji je znao da je riba došla po njega, reče: ‘Ima nešto između mene i mog Boga. Zato je riba ovde.’ „On se pope na ogradu i skoči u vodu. Riba ga proguta u jednom zalogaju i nestade pod vodom.“

Niko nije znao šta da misli o priči, kad se začuše neki čudni zvuci na unutrašnjem dvorištu. Aga Džan načulji uši. „Šta je to? Kakav je to zvuk?“, upita Mujezin. Aga Džan izađe u dvorište i vide kako se neobično smrklo. „Čujem mnoštvo insekata koji lete“, reče Mujezin. „Skakavci!“, uzviknu Aga Džan. „Zatvorite prozore na svim sobama. Ali bilo je prekasno. Hiljade skakavaca uletelo je u kuću. Nebo se smračilo kao da je kuću pokrila peščana oluja iz putinje. Žene spustiše velove preko glave i rastrčaše se po sobama da zatvaraju prozore. Ahmad požuri u biblioteku, a Aga Džan u podrum da spusti kapke. Skakavci su se stuštili na krovove, drveće, vrtove, čak i na ribnjak, i sve su proždrali i ogoleli. Jednom u mnogo godina dođu skakavci iz dalekih istočnjačkih gradova kao što je Meka i sruče se na grad. Tek kada sve opustoše i ogole, povuku se prema vinogradima. Ali takav snažan talas kao tog dana niko još nije doživeo, stariji su za to čuli samo od svojih roditelja. U biblioteci je postojala knjiga u kojoj je opisana najezdi skakavaca od pre pedeset godina: „Došli su u masi, milioni. Nastalo je pomračenje. Bili su veliki kao ljudski prst i bili su zemljane boje. Nisi ih video kada su bili na zemlji, ali kada bi se pokrenuli, izgledalo je kao da se zemlja kreće. Ljudi su se peli na krovove i tamo su lupali kašikama po šerpama kako bi uplašili skakavce. Ali skakavci su bili gluvi za tu larmu. Ljudi su ložili vatre i nadali su se da će ih dim oterati, ali skakavci se nisu gušili u dimu. Ljudi su izlazili s Koranom u rukama i svi zajedno su čitali Sulejmanovu suru: ‘Dolina je bila prekrivena masom mrava kao nekim crnim plaštom. Ptica Hodhod, Sulejmanov glasnik, letela je nad dolinom uzvikujući: - Mravi! Zar niste čuli? Čovek koji vam se upravo obratio bio je Sulejman, on govori jezik životinja. Krenuo je kraljici od Sabe. Zar niste čuli za lepu Sabu? Sklonite se. Oslobodite put. Pustite vojsku da prođe. U pitanju je Sulejman. U pitanju je lepa kraljica Saba! Nešto veliko će se dogoditi. Sklonite se s puta!’ „Isprva se ništa nije dogodilo, ali onda se masa mrava pokrenu i nestade u tlu doline.“ Tek kada je svanulo, skakavci se okrenuše nazad i odleteše prema planinama. Drveće i vrtovi su ogoleli, a u ribnjaku su plivale riblje kosti. I

bake su odneli. Sve ukazuje na to da će se dogoditi nesto strašno, pomisli Aga Džan dok je gledao kroz svoj prozor prema unutrašnjem dvorištu, skakavci ne dolaze tek tako. On gurnu ruku u unutrašnji džep i stisnu svoj Koran.

Zeman

Tako mi Sunca i svetlosti jutra! Tako mi Meseca što ga prati! Tako mi dana što obasjava! Tako mi noći kad je pokriva! Tako mi neba i onog što ga stvori!“, pevušio je Mujezin. Prošlo je sedam dana od pojave skakavaca, ali Mujezin je još ležao u krevetu u svojoj sobi. „Mujezine, zašto se zatvaraš u sobu?“, upita Aga Džan s druge strane vrata. „Zašto ne izađeš?" „Ne usuđujem se.“ „Zašto se ne usuđuješ? Bojiš li se nečega?“, upita Aga Džan i uđe u sobu. „Sat u mojoj glavi je stao. Više ne znam koliko je sati.“ „Samo si umoran, Mujezine“, reče Aga Džan. "To je zbog te grnčarije, zato što ne možeš da se otarasiš svoje grnčarije.“ "Ne, nije to zbog toga već zbog skakavaca. Kada su došli, moj sat je prestao da kuca. Više se ne usuđujem da izađem, spopada me strah kad me ljudi pitaju za vreme, zeman.“ Prodavac koji je uzimao Mujezinovu grnčariju raskinuo je s Mujezinom dogovor. Bilo je na tržištu toliko novih stvari od plastike da više niko nije ni gledao grnčariju. Ali Mujezin nije mogao da prestane da pravi zemljane predmete. Pravio je tanjire, činije, vaze i krčage za vodu i ređao ih je po podrumu. Kada u podrumu više nije bilo mesta, ređao ih je u vrtu između

biljaka, nosio ih je uz Gušterovu pomoć na krov džamije i tamo ih je ređao. Mujezin je ostao u kevetu još tri dana. Desete noći, poče njegov sat ponovo da radi. „Dvanaest i tri minuta“, promrmlja Mujezin i s olakšanjem se uspravi u krevetu. Načulji uši, ču spoljašnja vrata. Zatim bat koraka po unutrašnjem dvorištu u pravcu sobe Age Džana. „Šahbal!“, odmah je znao. Ustade, htede da ga zovne, ali to ne učini; znao je da Šahbal ima neki razlog zašto je tako kasno otišao Agi Džanu. Morao je da čeka. Šahbal će kasnije doći i k njemu. Kad je Aga Džan ugledao u vratima svoje sobe Šahbala, pomisli odmah: Promenio se. S njegovog lica nestali su tragovi dečaka koji je nekada živeo u kući, sad je pred Agom Džanom stajao odrastao čovek. Aga Džan ustade, zagrli ga i ponudi mu stolicu. „Kako si, sine, zaboravio si nas, tako dugo nisam od tebe imao vesti.“ „Duga je to priča, Ago Džane, ali ću je sažeti: srećan sam i ide mi dobro.“ Aga Džan shvati da dalje ne treba da pita, zato reče: „Sjajno, to je sve što sam hteo da znam.“ Ućuta i dade Šahbalu priliku da dalje priča. „Ovih dana je veoma nemirno na fakultetu“, poče Šahbal odmah, „danas je američki potpredsednik bio u poseti Teheranu. Studenti su blokirali put od aerodroma do dvora, ali ih je rasterala čvrsta ruka specijalne antiustaničke garde. Oni su se vratili i okupili oko američke ambasade i nagrnuli u nju. Policijska jedinica koja je tamo stajala u pripravnosti zadržala ih je i došlo je do borbe, kroz prozore je ubačeno nekoliko molotovljevih koktela i prednje krilo ambasade koje je pripadalo ambasadoru je upaljeno. Jedan helikopter je odmah počeo naslepo da puca, poginula su dva studenta, a mnogi su ranjeni. Policija sad traži svuda studente koji su predvodili demonstracije. Svi su pobegli. I ja. Nekoliko dana ću se kriti negde u džamiji dok se ne vrati mir, ako nemate ništa protiv.“ „Protiv čega?“, reagovao je Aga Džan. „Razumljivo je da dođeš kući, ovde si sigurniji nego bilo gde, ovde ti mogu bolje pomoći nego kad si u Teheranu.“ „Hvala vam.“ „Na čemu?“

„Napustio sam kuću, ali kad se negde osećam nesigurno ili u opasnosti, odmah mislim na vas. Ova kuća je za mene uvek bila bezbedna luka. Hvala na tom snažnom osećanju koje ste mi dali. I hvala na odgoju. Nisam još dobro znao ko sam dok sam živeo kod kuće. Ali sada znam. Napravili ste od mene snažnog čoveka.“ Aga Džan je bio pod dubokim utiskom što ga Šahbal tako ceni. „Zaista si postao razuman čovek, koji zna da izrazi osećanja“, odgovori on. „Ima još nešto što želim da vam kažem“, reče Šahbal. „Došao sam vozom i prošao sam pored stanice Kom. Tamo me je pogodio neobičan prizor. Nekoliko stotina mladih imama blokiralo je stanicu. Stajali su između šina i nisu dozvoljavali vozovima da idu dalje. Uzvikivali su: ‘La illaha illa Alllah! Nema drugog boga osim Alaha.’ Nikada još nisam video tako žestoke demonstracije. Demonstranti su imali neku moć u glasu. Ono što sam video u Komu je nova vrsta pružanja otpora. Ajatolasi su promenili taktiku. Imami koji ranije nisu hteli ni da čuju za vozove, stajali su među šinama. Neki mladi imam se popeo kao mačka na zid staničnog hola i zalepio je Homeinijevu sliku preko velike uramljene šahove slike. Bilo je to veličanstveno iskustvo. Sprema se nešto veliko. Jeste li u vezi s Komom?“ Pitanje je bilo neočekivano. Ne, nije bio više u vezi s Komom i u proteklih godinu dana nije mu telefonirao nijedan ajatolah. Sad kad je Šahbal to ispričao, on oseti kako je voz pun ajatolaha napustio stanicu, a on ga je propustio. Bilo je trinaest minuta pre jedan kad je Mujezin čuo korake na stazi. Mujezin je prepoznao korake, ali nije znao kuda su otišli. Neko je petljao po bravi ulaznih vrata. On ustade i uputi se bosonog tiho prema sobi Age Džana i prošapta: „Čujem nekog na prolazu. Neko je pred vratima!“ „Idi u jedan od minareta!“, reče Aga Džan odmah Šahbalu. Šahbal poljubi brzo oca, pope se na krov, uze ćebe iz šupe, otvori kapak na levom minaretu, uvuče se i spusti kapak za sobom. Aga Džan vide zbunjenog Guštera kako stoji u mokroj odeći nasred dvorišta. „Nemoj tu da stojiš! Idi gore!“, prošapta mu. Uputi se smireno prema ulaznim vratima i otvori ih. Pred vratima je stajao čovek s naočarima, sa šeširom na glavi i ključem u ruci. Aga Džan ga je već negde video, ali nije mogao da se seti gde. „Mi se znamo, čini mi se, ali oči mi nisu dobre u mraku“, reče Aga Džan, „mogu li vam u nečemu pomoći?“

Čovek skide šešir. Aga Džan ga tek tada prepoznade, ali mu je bilo potrebno neko vreme da to svari. Bio je to Galgal, Gušterov otac. Izgledao je star. „Salam elejkom“, reče Galgal. Aga Džan na trenutak nije znao kako da se ponaša. Galgal je upropastio Sedikin život, ostavio ju je trudnu s hendikepiranim detetom i otišao je u Irak da bude kraj Homeinija. Sada, posle toliko godina, stoji tu na vratima. „Šta mogu da učinim za vas?“, upita Aga Džan s odstojanja, dok je zatvarao za sobom vrata. „Proputovao sam celu zemlju da prenesem Homeinijevu poruku. Danas sam bio u Senedžanu i imao sam sastanak s grupom trgovaca s bazara, mislio sam da ćete i vi biti tamo, ali me je iznenadilo što vas nije bilo. Večeras moram da krenem u Irak, i imam molbu. Da li bih mogao da razgovaram sa svojom ženom?“ „Ona više nije vaša zakonita žena. Kada muž toliko dugo nije u vezi sa svojom ženom, brak je raskinut. Trebalo bi da to znate bolje od mene. Stoga nemate pravo da se sretnete s njom.“ „Znam, ali ipak, možda bi htela da me vidi.“ "Ja ovde odlučujem! Ona vas neće videti!“, uzviknu Aga Džan. „Ali imam s njom sina i imam pravo da ga vidim.“ "To je tačno, ali za sve nas je bolje da vi odmah odete i da zaboravimo ovaj susret“, odgovori Aga Džan nešto mirnijim tonom. „Iskreno rečeno, nisam nameravao da svraćam. Već sam bio seo u auto da odem, ali nisam mogao da napustim grad a da je ne vidim. Shvatam vaš gnev, ali vi ste iskusan čovek, u pitanju je politika, u pitanju je američki režim, čovek mora da žrtvuje sopstveno telo, ženu, dete, da bi srušio režim, inače neće uspeti. Nije bilo drugog izbora. Ovo sve spada u to.“ „Nemam vremena da usred noći slušam te ludosti!“, reče Aga Džan. I pokaza mu put prema ulici. Galgal dobaci Agi Džanu ljutit pogled iza tamnih naočara i reče: „Ako tako želite, idem. Ali srešćemo se mi još!“ I on ode. Aga Džan ispriča Fagri u krevetu o neočekivanom susretu s Galgalom. Porazgovaraše malo o tome, ali su oboje bili suviše umorni da se zadubljuju u stvar. Sledeće večeri Fagri kucnu na vrata radne sobe Age Džana: „Htela bih da razgovaram s tobom.“

„Uđi“, reče Aga Džam pomalo iznenađen. Fagri stade nasred sobe i reče: „Mislim da Zinat održava vezu s Galgalom i mislim da se Galgal video sa Sadikom uz Zinatino odobrenje. „Šta? Šta to pričaš? Otkud to znaš?“, upita Aga Džan zaprepašćeno. „Nagađam da zajedno rade. Mislim da je Galgal povezao Zinat s Komom. Zinat je osetila slast moći. Vidim po njenom ponašanju. Zar nisi primetio da više ne odlazi u našu džamiju? Čuvaj je se, ništa joj ne verujem. Radi čudne stvari.“ Ono što je Fagri rekla moglo je sve da bude tačno, ali zašto sam nije na to pomislio? „Moram ti nešto reći što zapravo ne bih smela da kažem, ali pošto je bilo davno, možeš da znaš. Galgal se već viđao sa Sedikom. I mislim da je to bilo nešto više od običnog susreta. Sedika opet skakuće po unutrašnjem dvorištu.“ „Šta? Nije valjda! To je žensko naklapanje.“ „Nije to uopšte žensko naklapanje. Ti na bazaru vidiš sve sitne promene, ali zašto ih ne vidiš i u svojoj kući? Ja nesvesno spuštam veo kad čujem Zinatine korake na stepeništu. Više se ne usuđujem da se doteram u njenom prisustvu, sve mi se čini kao da me gleda stran muškarac. Ne znam šta radi, ne znam s kime se druži, ali način na koji gleda se promenio. Imam to osećanje i za vreme naših ženskih sastanaka. Niko se ne usuđuje da nešto kaže u Zinatinom prisustvu. Ranije sam toliko uživala u tim sastancima, ali sada dolazi skupina drskih žena koje pričaju samo o šariji. Zinat vodi glavnu reč.“ Aga Džan se zavali dublje u fotelju. Neko kucnu na vrata. „Bioskop se dimi“, začu se Godsin glas s druge strane vrata. „Šta ćeš ti ovde tako kasno?“, upita Aga Džan. On smesta ustade i otvori vrata. Nad centrom grada dizao se gust nizak dim, vatrogasni automobili su jurili prema požaru. Galgall, smesta sinu Agi Džanu, ali ne podeli misli s Fagri, obuče se, izađe napolje i požuri prema centru. Na sve strane stajala su policijska kola, a ambulantna kola prevozila su ranjene u bolnicu. Eksplodirala je bomba u bioskopu, troje je poginulo i više od stotinu ranjeno. Nedelju dana kasnije eksplodirala je bomba u bioskopu u Isfahanu, gde

je bilo još više mrtvih i ranjenih, ali režim nije ništa objavio o incidentu i nije bilo ni pomena u novinama. Za vreme premijere nekog američkog filma u najvećem bioskopu u državi, u gradu Abadanu na jugu zemlje, eksplodirala je velika homba. To se dogodilo četrdeset dana posle bombe u Isfahanu. Bilo je četiri stotine sedamdeset šest mrtvih i još mnogo povređenih. Novost je dospela na prve stranice svih novina na svetu. Šah je čuo Homeinijeve korake, ali nije mogao ni da zamisli da će Homeini za tako kratko vreme sve bazare i džamije staviti na istu liniju. Smatrao je da su događaji zabrinjavajući, ali u analizama koje je dobijao od svojih funkcionera nigde nije bila pomenuta mogućnost narodnog ustanka. Šah nije čuo ništa drugo osim za veliko zadovoljstvo naroda i njegovu zahvalnost. Zapadne zemlje imale su u njega veliko poverenje. Nije video nijedan razlog da pravi problem zbog tih napada. Ali sve oči sveta bile su uperene na Irak, gde se Homeini još uvek nalazio u progonstvu. Za vreme molitve u petak, persijski radio na BBC-ju dao je sledeću vest o Homeiniju: „Mi to nismo uradili. Mi ne radimo takva nedela. Kriva je tajna služba.“ Bila je to emisija od istorijskog značaja, bio je to prvi put da jedan imam, ajatolah, šalje svoju poruku preko radija. Glas mu je bio star, ali borbeniji nego ikada. Nije nijednom izustio reč šah, ali ga je dva puta pomenuo po imenu, Reza, da bi ga time ponizio: „Taj Reza priča oštrim rečima, neka ga nek priča. Nije taj ništa, samo sluga. Dolazim da ga povučem za uho. Ne izazivam ga, nije toga vredan. Ja izazivam Ameriku!“ BBC je takođe najavio da će se sledećeg petka u Teheranu održati demonstracije. Vest je odjeknula kao snažna bomba. Šah nije shvatao zašto ljudi žele demonstracije ako su zadovoljni. Takođe nije shvatao kako je moguće da dođe do pobune ako policija i tajna služba drže sve pod čvrstom kontrolom. Tog zlosrećnog petka hiljade trgovaca s bazara u Teheranu izađoše na ulicu i uputiše se na trg Madžles, gde se nalazi parlament. Hiljade drugih ljudi im se pridružiše u bočnim ulicama trga. Bili su to ljudi koji su upravo izašli iz džamije posle molitve petkom. Kad se trg napuni, masa se pokrenu i uputi prema Šahovom trgu. Prvi red demonstranata se sastojao od mladih imama, ispred njih je išao sam relativno mlad ajatolah, s upadljivo pomodnom imamskom haljom kakvu

dotad niko nije video. Normalno, tradicionalni imami nisu poklanjali nikakvu pažnju svom izgledu, ali ovaj ajatolah je očigledno bio drukčiji. Išao je pravo, brada mu je bila negovana, bela košulja pažljivo ispeglana, a žute imamske papuče privlačile su svačiji pogled. Nije bio poznat, niko ga ranije nije video. Prošle nedelje je stigao iz Dubaija preko Iraka, prerušen u trgovca, u besprekornom engleskom odelu i sa šeširom. Ova prva probna demonstracija smesta je uspela. BBC je javio kako je oko sto hiljada ljudi demonstriralo protiv šaha po ulicama Teherana i bilo je jasno da je vođstvo u rukama mlade generacije imama. Na prvoj strani svih jutarnjih novina nalazila se fotografija ajatolaha. „Ko je taj čovek?“, pitao se Kejhan, najstariji dnevni list u zemlji. Čovek se zvao Behešti, bilo mu je oko pedeset pet godina, i rođen je u Isfahanu. Bio je u to vreme jedan od najmlađih ajatolaha u hijerarhiji šiitske vere. Behešti je bio aktivno angažovan za Homeinijeve ideje kao imam koji je vodilo iransku džamiju u Hamburgu. Bila je to najznačajnija šiitska džamija u Evropi. Bio je prvi imam koji je čuo korake revolucije. Smesta je napustio džamiju i otputovao u Irak da ponudi pomoć Homeiniju. Pošto je dugo živeo u Nemačkoj, odlično je poznavao zapadni svet. Bio je upravo talent kakav je bio potreban ostarelom Homeiniju da ostvari svoj san - islamsku državu. Behešti je poznavao vrednost istočnjačkih priča i moć kamere. Plan mu je bio da privuče pažnju zapadne televizije na Homeinija i da iz toga izvuče mađiju: „Ostareli imam koji sedi na običnom persijskom ćilimu. Živi u izgnanstvu na hlebu i mleku i izaziva Amerikance!“ Za razliku od Beheštija, Homeini nije znao za moderni svet i još uvek je s mukom uzimao u usta reč „radio“. Bilo je veče kad je Behešti kucnuo na Homeinijeva vrata u Nadžafu. Galgal je otvorio vrata. „Ja sam Behešti, imam hamburške džamije, ovde sam da bih lično razgovarao s ajatolahom“, predstavi se on. U to doba sve se dešavalo u Homeinijevom stanu pod Galgalovim nadzorom. Dolazilo je mnogo hodočasnika koji su hteli da se sretnu s ajatolahom. Galgal nije ranije upoznao Beheštija, niti je čuo za njega, ali njegovo

upadljivo držanje i pomodan izgled govorili su za sebe. „Smem li da znam o čemu želite da razgovarate s ajatolahom“, upita Galgal. „Shvatam vašu radoznalost, ali o tome mogu da razgovaram samo s ajatolahom.“ Galgal uvede Beheštija u gostinsku sobu, naredi slugi da donese čašu s čajem i reče: „Sačekajte malo.“ Ni Homeini nije znao Beheštija, ali je prijateljevao s njegovim ocem dok je ovaj bio živ. U to vreme vodio je uticajnu džome džamiju u Isfahanu. „Ajatolah je poznavao vašeg oca i raduje se što će vas primiti“, reče Galgal i odvede gosta u jednostavnu biblioteku starog ajatolaha, koji je tamo sedeo na zemlji na svom ćilimu. Behešti uđe u sobu, pokloni se i zatvori za sobom vrata.

Pariz

Alef Lam Raa. Nikada unapred nećemo znati Šta si naumio Sledim Te Sledim Te pokorno Niko ništa nije primetio, niko ga nije očekivao, niko tačno nije znao šta se dešava, ali odjednom, neočekivano, starac Homeini se pojavi na aerodromu Šarl de Gol u Parizu. Bilo ih je četvoro: Homeini, Behešti, Galgal i Homeinijeva žena Batul. Tokom četrnaest godina progonstva u Iraku Homeini nikada nije napustio grad Nadžaf. Budio se svakog dana u pola šest, obavljao je jutarnju molitvu i čitao Koran. U pola osam njegova žena donosila je doručak. Do pola jedan je radio u maloj kućnoj biblioteci. Onda je bilo vreme za podnevnu molitvu. Posle ručka bi malo odspavao i opet radio do četiri sata. Krajem popodneva primao je posetioce, uglavnom iranske trgovce ćilimima koji su radi trgovine putovali u Irak. Upravo su oni omogućavali tajnu vezu između Homeinija i ajatolaha u Komu. Preko zime ostajao je po ceo dan u biblioteci, ali u proleće je radio u bašti posle šest, kad bi malo zahladilo. Početkom večeri oprao bi ruke i lice, navukao halju i uputio se u džamiju

svetog Alija. Žena je išla tri metra iza njega. Sada je stajao oslonjen na kolica za prtljag na aerodromu Šarl de Gol u Parizu. Kada su podigli prtljag, sopstvenik najveće trgovine persijskih ćilima u Parizu odveo ih je kombijem u Nofl le Šato, gde je za njih pripremljena kuća. Otprilike šezdeset godina ranije Homeini je napustio rodno mesto i otišao u Kom da uči za imama. U to doba još nije bilo auta u njegovom selu, niti puta po kome bi auto mogao da ide. Išao je pešice preko planina u grad Arak, da bi odatle kočijom putovao dalje u Kom. Tek deset godina kasnije šahov otac Reza Han modernizovao je zemlju i uz britansku pomoć uveo je železnicu. Kada je stigao u Arak, Homeinija iznenadi kamion kojim je vozač Armenijac prevozio hodočasnike u sveti grad Kom. U kamionu je bilo desetine ljudi. Za Homeinija je to putovanje bilo nezaboravno, ali kada su stigli u Kom preko šumovitih planina, njemu se smuči od prodornog mirisa dizela. Kasnije, kada je postao ajatolah, uvek se vozio pomodnim "mercedesbencom“, ali svaki put kad god bi kročio u auto, smučilo bi mu se od mirisa dizela. Sad, dok se u kombiju vozio pariskim ulicama u to mirno predgrađe, on ponovo oseti taj miris. Behešti, koji je sve unapred organizovao, odmah izvadi rokovnik iz torbe i uze telefon. U to vreme na američkoj televiziji ABC radila je mlada iranska novinarka. Behešti okrenu njen broj i obavesti je da je Homeini stigao iz Nadžafa u Pariz i da sada iz Pariza priprema revoluciju u Iranu. Reče još, ako bude brzo reagovala, srediće joj prvi intervju s ajatolahom u Parizu za ABC. Ako ne, intervju ce dati BBC-ju. Sledećeg dana automobil ABC-ja se zaustavi pred Homeinijevim prebivalištem. U Parizu je još bilo podne, ali u Iranu je počinjalo veče. Uzbuđen, uđe Am Ramazan u dvorište, skoči s magarca i pojuri u sobu Age Džana. „Homeini je u Parizu. Posle će biti na televiziji!“, uzviknu on.

„Šta?!“ „U džamiji Hadži Tagija Hana. Hoćete li sa mnom?“ Aga Džan nije hteo da ide u tu džamiju. U poslednje vreme svi su tamo odlazili. Bio je to centar nemira u gradu. U džamiju Age Džana dolazili su još samo starci. Ali u džamiji Hadži Tagija Hana bila je takva gužva da su ljudi morali stajati napolju. Tamo su svako veče držali vatrene govore mladi imami koji su dolazili iz Koma. Oni su uzbuđenu masu izvodili na ulicu da demonstrira. „Baš šteta!“, reče Aga Džan Amu Ramazanu. "Ne mogu da dođem sad, ali ću doći malo kasnije.“ On je, međutim, goreo od radoznalosti. Bio je svedok. Sve je morao videti, sve zabeležiti, sve sačuvati. Naprosto je morao biti prisutan. Zato Aga Džan obuče jaknu, stavi šešir na glavu i uputi se prema Hadži Tagi Hanu. Džamija je bila dupke puna, stotine ljudi stajalo je napolju. On potraži anonimno skriveni mračni kutak. Ništa nisi ukrao, zašto onda stojiš u mraku?, reče sam sebi. Uđi i gledaj šta se dešava. On se probi kroz masu i uđe u džamiju. Muškarci su stajali na unutrašnjem dvorištu, a žene su bile na molitvenom prostoru. U jednom trenutku Aga Džan nije više mogao dalje. On odluči da se vrati i da preko stepenika ode na krov. Tamo stade u ugao odakle je sve mogao da vidi. Visoko na zidu stajala su tri ogromna televizora. Bio je to događaj za kakav se još nije znalo. Aga Džan se seti onog malog televizora koji je Šahbal doneo u kuću pre mnogo godina da pokaže Mesec njemu i Alsaberiju. Ono što mu je tada Šahbal rekao ostalo mu je i danas urezano u sećanju. „Ago Džane, mogu li da govorim s vama?“, rekao je Šahbal. „Naravno, mladiću, o čemu hoćeš da razgovaraš?“ „O Mesecu.“ „O Mesecu?“ „Ne, o televiziji.“ „Otkud o televiziji?“, rekao je tada Aga Džan zaprepašćeno. „Imam mora sve da zna. Mora da je obavešten o stvarima koje se dešavaju“, odgovorio je Šahbal.

Alsaberi je umro, onda je došao Galgal. Ahmad ga je nasledio, i sad ovo. Na vratima džamije nasta neko komešanje. „Salle alla Mohammad wa alle Mohammad!“, uzvikivali su ljudi na ulici. Aga Džan pogleda prema vratima. U džamiju uđe skupina bradatih ljudi u pristojnim odelima. Pratili su mladog imama do televizora na kome će uskoro otpočeti intervju s Homeinijem. Aga Džan prepoznade ljude, bili su to poslovni ljudi s bazara koji su sad tamo preuzeli vođstvo. Ljudima u odelima priđe žena i stade s njima da razgovara. Onda se vrati u molitveni deo. Ta žena je bila Zinat, ali pošto je nosila crni čador, Aga Džan je ne prepoznade tako iz daljine. Mlad bradat čovek uključi televizor. Masa zadrža dah i svi istegnuše vratove da bolje vide. Kamera prvo pokaza mirne ulice Nofl le Šatoa. Videle su se dve-tri Francuskinje kako idu u supermarket. Naiđe školski autobus, koji stade na stanici sa šarenim reklamnim posterom pomodne žene. Izađoše dve devojke s rancima na leđima. One načas pogledaše u sočivo kamere. Kamera lagano skrenu prema nekoj kući i pokaza drveće, pergolu, vrt. Onda se Homeini pojavi na ekranu. Sedeo je na persijskom ćilimu. Uzbuđena masa u džamiji uzviknu jednoglasno: „Salam baar, Homeini! Salam baar, Homeini!” Strana televizija se još nije mogla gledati preko državne televizije u Iranu, ali organizatori su stavili na krov džamije antenu u obliku tanjira, koja je hvatala sliku preko susednog Iraka. Kamera je zumirala pravo u Homeinijevo lice. Ljudi su se prvi put upoznali sa starim ajatolahom koji je hteo da se bori protiv Amerike. Samo malo ljudi je znalo Homeinija i pošto nikada nije objavljena neka njegova fotografija, niko tačno nije znao kako ajatolah izgleda. Zato se kamera zadrža na njegovom licu. Imao je dugu sedu bradu i lice mu je sijalo na svetlu kamere; podsećao je na sveca. On pokuša da ustane. Neka ruka (verovatno nekog iz televizijske ekipe) pokuša da mu pomogne, ali on odbi ruku koja je nudila pomoć i sam ustade kako je znao. On izađe napolje gde su bila prostrta dva ćilima, mali i veliki, skide cipele i sede na mali. Demonstrativno izvadi iz džepa kompas i pokuša da

nađe ispravan pravac, ali nije mogao dobro ila vidi kazaljku kompasa. Strpljivo stavi naočare, pogleda kompas i okrenu se prema Meki. Behešti je stajao na rastojanju iza njega na velikom tepihu. Galgal se nije video. Kao najpoverljiviji Homeinijev savetnik morao je ostati anoniman. Batula, supruga Homeinijeva, pojavi se potpuno umotana u crn čador i zauze mesto za molitvu iza Beheštija. Kamera se okrenu prema ajatolahovoj ženi koja je stajala kao statua, onda se usmeri prema zelenoj ogradi, iza koje je stajalo nekoliko Francuskinja s decom, koje su zapanjeno posmatrale prizor. Ubrzo u Nofl le Šato pristiže talas novinara sa svih strana sveta i time buduća revolucija privuče na sebe pažnju. Dotada su Behešti i Galgal bili jedini koji su bili na Homeinijevoj strani, ali posle intervjua je za dvadeset četiri sata stiglo sedam ljudi iz Amerike, Nemačke, Engleske i Pariza. Posle nekog vremena oformili su upravni komitet revolucije. Kasnije, kad je šah zbačen i revolucija uspela, svi su dobili visoke položaje u vladi, kao što su: predsednik, premijer, ministar finansija, ministar za industriju, predsednik parlamenta, šef nove tajne službe i ministar spoljnih poslova. Ali nekoliko godina kasnije trojicu od njih je likvidirao oružani otpor, jedan je pogubljen kao američki špijun, jedan je završio u zatvoru zbog korupcije, a onaj koji je bio predsednik pobegao je u Pariz i zatražio tamo azil. Premijer je posle kratkog vremena otposlat kući. U Teheranu su neprekidno organizovane demonstracije, na kojima su svaki put učestvovali milioni ljudi. Niko više nije mogao da zadrži Homeinijev dolazak. Lice zemlje se menjalo neverovatno brzo. Muškarci su pustili brade, žene su se masovno zaogrnule čadorima. Veliki štrajkovi u naftnoj industriji doveli su zemlju u duboku krizu. Radnici su zaustavili mašine, studenti više nisu išli na fakultet. Učenici su napustili škole i izašli su na ulice. Revolucija je udarila svoj pečat i na džamijsku kuću. Zinat se otvoreno otuđila od porodice, a Sedika je često izlazila iz kuće. Odlazila je sa Zinat na islamske ženske sastanke. Sedika, koja je ranije išla po kući bez marame, sada je nosila veo preko

glave i u kući. Ranije je sve vreme provodila u kući. Starala se o Gušteru. Ali sada je sve to napustila. Dolazila je kući kasno, pojela bi nešto sama u kuhinji i otišla u krevet. Aga Džan je svakog dana odlazio na bazar, ali svi su se bavili drugim stvarima i nisu ih zanimali ćilimi. Sve se više osećao kao stranac u sopstvenom zdanju. Spakovani ćilimi, koje je davno trebalo poslati u inostranstvo, stajali su još uvek u velikim gomilama u skladištu. Vunene niti i drugi materijal za ćilime koje je trebalo poslati u ćilimarske radionice po selima ležali su po hodnicima i u radnim prostorijama. Njegov verni siuga, koji je uvodio klijente u njegovu sobu, pustio je bradu. Nije više dolazio na posao na vreme i napuštao je posao u bilo koje doba, izgovarajući se da mora da ide u džamiju. Radnici i službenici su ispraznili jednu radnu sobu. Izneli su stolice i stolove, stavili su na pod nekoliko ćilima i od sobe napravili odaju za molitvu. Na zidu je visila uramljena Homeinijeva slika, a na stolu je bio džamijski samovar. Niko nije radio, po ceo dan svi su se muvali po zdanju i pričali o događajima. Pili su čaj u molitvenoj sobi i slušali su Persijski radio sa BBC-ja da bi pratili poslednje događaje u Parizu. Aga Džan je video kako njegovo zdanje samo što se ne sruši, ali nije bio u stanju da to spreči. Kod kuće je video da Fagri Sadat više nije živahna i vesela. Potpuno je izgubila životnu radost. Ranije je redovno kupovala novu odeću, nove spavaćice, ali više ništa nije kupovala. Agi Džanu se sviđalo kad je Fagri pred ogledalom opipavala grudi da vidi da li su još čvrste, ali Fagri to više nije radila. Nije više nosila ni nakit. Sklonila je u orman kutiju s nakitom koja je stajala pored ogledala. Kćerke Age Džana takođe su bile žrtve promena. Izgledalo je kao da su muškarci u gradu zaboravili da su njegove kćeri odavno odrasle i da još uvek žive u kući. Agi Džanu je nedostajao Šahbal. Želeo je da razgovara s njime, da srcu da oduška, ali nije moglo. Šahbal je ponekad dolazio kući nakratko, a onda bi ponovo nestajao. Aga Džan je znao da ne ide na fakultet. Hteo je nekoliko puta da razgovara s njim, ali je osećao da to Šahbal ne želi.

Aga Džan je ipak imao u njega poverenje. Znao je da će mu se Šahbal vratiti. U poslednje vreme Aga Džan je češće odlazio na reku i po mraku šetao pored vode. Sećao se reči svog oca. „Ako si ponekad tužan, šetaj pored reke. Pričaj s rekom. Ona će preuzeti tvoju tugu.“ „Ne želim da se žalim, ali osećam kamen u grlu“, reče Aga Džan. Oči su mu gorele, suza mu se skotrlja niz obraz i pade na zemlju. Reka uhvati suzu, odnese je nečujno u mrak i ne dozvoli da niko za nju zna.

Teheran

Aga Džan je bio u svojoj kancelariji na bazaru. Sluga mu je upravo doneo čašu šaja. Ču larmu dole u zdanju. Svi radnici su napustili radne sobe i gledali su vesti u dva. „Šta je to?“, uzviknu Aga Džan. „Šah je pobegao!“, uzviknu sluga odozdo. „Allaho Akbar!“, uzviknu neko. U vestima ne bi ni reči o šahovom bekstvu. Ispostavilo se da su to samo glasine. Toliko moćne glasine da je režim primorao šaha da bude viđen na televiziji. Primio je nekoliko generala. Ali slika je samo pogoršala situaciju. Šah, koji se ranije pojavljivao na televizijii svako veče, poslednjih meseci je često izostajao. Niko nije verovao svojim očima. Šah je veoma oslabio i ostavljao je utisak uplašenog čoveka koji upravo sve gubi. Glasine su obuhvatale samo deo istine. Sledećeg jutra ponovo se pronese ogovaranje: „Farah Diba je pobegla u Ameriku i povela je sa sobom decu!“ Istina je bila drukčija. Nije to Farah Diba pobegla već je njena majka odvela decu. U Teheranu je pretila opasnost da će buknuti ulične borbe. Demonstranti su se sve više približavali dvoru. Vojska je doznala da se mule27 spremaju da upadnu u dvor. Šah je zamolio Farah Dibu da s decom napusti zemlju. "Ne idem. Ne ostavljam te samog ni na trenutak u ovakvoj situaciji!“ „Nisam ja u pitanju već deca“, rekao je šah. „Onda ćemo to drukčije srediti. Zamoliću majku da ode s njima“, bio je

njen odgovor. Dok je helikopter napuštao dvor da bi odvezao decu u vojnu bazu da odatle vojnim avionom napuste zemlju, Nosrat je putovao noćnim vozom u Senedžan. Voz u četiri sata uđe u stanicu. Nosrat uze taksi i tiho se uvuče u gostinsku sobu da spava. Ujutru se Gušter ušunja kod njega u sobu i probudi ga. „Imam nešto za tebe“, reče Nosrat i izvadi par kožnih rukavica iz torbe, „onda idemo na bazar da nešto pojedemo, gladan sam.“ Gušter navuče rukavice i krenu četvoronoške s Nosratom u grad. Na bazarskom trgu pope se na veliku šahovu statuu. Gušter pogleda Nosrata da vidi da li ovaj to odobrava. Nosrat trepnu očima i Gušter je kroz nekoliko trenutaka sedeo na konju. Gušter je bio prvi koji je skupio hrabrost da uradi tako nešto. Isprva niko ništa ne primeti, ali postepeno ljudi na trgu počeše da ga gledaju. Kada je video oduševljene ljude, Gušter se ohrabri, savi se napred, uhvati konja za vrat i zauze stav kao da galopira. Sad je više ličio na majmuna nego na guštera. S konjskog vrata skoči na šahovu glavu. Onda skliznu po dugoj grivi i ponovo skoči na šaha, i sve je to radio neverovatno spetno. Na trgu je bila sve veća gužva i svi su mu tapšali. Onda se pojaviše dva policajca, ali se ne usudiše da se sami pozabave problemom. Jedan od njih podnese izveštaj mobilnim telefonom. Pojavi se vojni kamion s jedinicom naoružanih policajaca, ali ni oni nisu imali nalog da krenu u akciju. Samo su svetinu držali na oku, jer je situacija u zemlji trenutno bila napeta, tako da je svaka akcija mogla da izazove nerede. S jedne strane, moglo se sve uzeti kao incident u kome se teško hendikepirano dete popelo na šahov spomenik, ali s druge strane, njegov nedužan čin mogao je imati politički naboj. Svako je u njegovom postupku video slabost režima, ali niko nije mogao predvideti da će uskoro histerična masa pokušati da lancem obori spomenik. Sledećeg dana bila je na prvoj stranici mesnih novina slika s Gušterom kako visi o vratu vladarevog konja. Novine su rasprodate za jedan sat. Svi koji su pročitali članak odjurili su u džamiju da se dive Gušteru. Bila je to prekretnica u Gušterovom životu. Otada se svakog dana peo

preko krova na jedan od minareta, sasvim do mesta gde su rode nekada imale gnezdo. Tamo je ležao i čitao svoje knjige. U džamiju još nikada niko nije dolazio na demonstracije, ali sada su svaki dan dolazile stotine mladića da gledaju Guštera. „Loše na njega utičeš“, žalio se Aga Džan telefonom Nosratu. „Zašto? Ne vidim problem.“ „Penje se kao majmun na minaret, postao je glavna zabava grada.“ „Pusti ga neka radi ono u čemu uživa. To je čak i dobro za oštećeni imidž džamije.“ „Govoriš o džamiji, a ne o cirkusu. Ne smemo više da dozvolimo sebi da budemo smešni; prvo smo imali Ahmadove rabote, a sad ovog dečaka.“ „Razgovaraću s njim“, reče Nosrat. Dve noći kasnije sedeo je Nosrat ponovo u noćnom vozu za Senedžan. Nije znao da će to biti poslednji put da ide u Senedžan s crnom kosom. Sledećeg puta njegova kosa biće seda, a lice promenjeno da ga niko neće prepoznati kad bude stigao kući. Nosrat pozva Guštera u sobu, strpa mu u džep gomilu crnobelih pamfleta s Homeinijevom slikom i reče: „Kad se posle skupe ljudi, popni se na minaret i baci odozgo ove hartije. Shvataš?“ I mahnu rukom: „Sve odjednom baci na ljude!“ U pola dvanaest pope se Gušter na minaret. Posle nekoliko divljih skokova da bi privukao pažnju ljudi, on baci slike na njih. Nosrat, koji je stajao na krovu, smesta napravi nekoliko fotografija slika koje su lepršale i ljudi koji su pokušavali da ih uhvate. Fotografije su stigle u sve novine i bio je to prvi put da je objavljena Homeinijeva fotografija. Režim je bio iznenađen, ali nije mogao da preduzme nikakve mere, pošto su novine kolektivno podržale ovu akciju. Aga Džan je kupio novine i stavio ih je u kovčeg gde je čuvao svoje sveske. Nosrat i njegov foto-aparat bili su prisutni svuda gde su se događale važne stvari i svaki dan je bilo njegovih fotografija u novinama. Nosrat je pravio i video-snimke prvih velikih demonstracija u Teheranu, gde je Behešti išao na čelu povorke. Behešti je ilegalno došao u zemlju da bi predvodio te značajne demonstracije. Nosrat je prisustvo ajatolaha i njegovu predvodničku moć uhvatio slikom. Ako se pogledaju njegove reportaže, vidi se šta predstoji zemlji.

Zbog izuzetnih snimaka koje je Nosrat redovno slao komitetu revolucije u Parizu, došao je s Beheštijem u blizak kontakt. Behešti mu je telefonirao kući i obaveštavao ga gde su planirane demonstracije. Na taj način Nosrat je imao dovoljno vremena da se pripremi. Komitet je imao nekoga na teheranskom aerodromu ko je služio kao tajni poštar. Nosrat mu je predavao fotografije i filmove, a taj čovek ih je slao prvim avionom u Pariz. Nosrat je bio samostalan, ali se ponekad pitao koja se strana koristi njegovim radom. Da li on to propagira Homeinija? Ne, on se ne vezuje ni za šta i ni za koga. Nema on ništa s verom. Niti s politikom. Ne računa ni na koga, misli samo na kameru. On stoji tamo gde stoji. Njegova kamera registruje. U potaji je bio u vezi i sa Šahbalom. Davao mu je fotografije koje je Šahbal objavljivao u podzemnim novinama. Prilikom jednog susreta za vreme demonstracija stupili su u ozbiljan razgovor. Nosrat je čitao Šahbalove novine i znao je za oštru raspravu u partiji oko islamske vladavine koju je Homeini hteo da uvede. Što je Homeini više ispoljavao moć, to su se levičarske tajne grupacije više suočavale s pitanjem šta treba činiti s Homeinijem. Treba li da ga podržavaju? Moraju li da se podignu protiv njega? Došlo je do oštre diskusije, koja je dovela do bolnog rascepa. Manji deo pokreta odlučio je da ne podrži Homeinija i da nastavi ilegalni rad. Ali veći deo pokreta položio je oružje i odlučio da podrži Homeinija i antiameričko stanovište. Šahbal, koji je još davno napustio univerzitet, pridružio se ovom drugom delu. Sedamnaestog dana letnjeg meseca šahrivara nastupila je prekretnica. U Teheranu su ajatolasi zajedničkim snagama doveli u džamije neverovatan broj ljudi. U osam sati ujutru svi su istovreineno napustili svoje džamije i uputili se na trg ispred parlamenta, uzvikujući parole. Bio je to dan kada su i Homeinijeve pristalice i pristalice režima želele da pokažu svoju moć. Kad su hiljade demonstranata iz svih delova Teherana pohrlile na trg ispred parlamenta, vojska je napustila kasarne da bi ih naučila pameti. General Rahimi, koji je predvodio akciju, držao je sve na oku iza tamnih naočara u džipu na uglu trga. Kad se trg konačno zacrneo od demonstranata, izdao je naređenje da tenkovi blokiraju bočne ulice kako masa ne bi mogla da pobegne.

Ljudi nisu imali pojma šta vojska namerava, jer su davali vojnicima cveće, a ovi su ga uzimali. Masa uzviknu: „Mir! Mir! Vojsko, mir!“ I oficiri su iz vojske mirno uzvraćali mahanjem. Demonstranti to nisu znali, ali namera je bila da se upadne u parlament i osvoji zgrada. Nosrat je to znao i zauzeo je dobar položaj s kamerom. Čim je prvi red demonstranata stigao do zgrade parlamenta, pope se nekoliko mladih ljudi na ogradu. Strelci sa obližnjih krovova sasuše ih vatrom i oni se strovališe. Ljudi se razbežaše na sve strane, vičući: "La illaha illa Allah!“ Iako su ljudi pokušavali da pobegnu, ipak desetine mladih odjuriše prema vratnicama parlamenta i pokušaše da se prebace preko gvozdene ograde, ali su i oni bili teško kažnjeni. "La illaha illa Allah!“, povikaše gnevni demonstranti. Počeše da guraju i cimaju tešku ogradu ne bi li je razvalili i ušli. Ali nisu dobili tu mogućnost, jer je vojska zasula demonstrante vatrom sa svih uglova trga. Za samo nekoliko minuta bilo je više stotina mrtvih i ranjenih. Nosrat, koji je skriven ležao na podu jednog balkona, sve je brzo snimao. Vojnici su gonili demonstrante i ubijali svakoga ko im je došao pod ruku. Žene su lupale na vrata kuća da bi ušle, muškarci su se peli na krovove i drveće, dečaci i devojčice su se zavlačili pod kola. Na sve strane ležale su cipele, jakne, kape, foto-aparati, kamere, marame za glavu i crni čadori. Nosrat ništa nije propuštao: generala s crnim naočarima koji je izdavao naređenja, ljude koji su s ograde padali na zemlju, ljude koji su puzili, ljude koji su kroz blokadu pobegli, tenkove koji su iz bočnih ulica ušli na trg i tela onih koji su pali. Sedam minuta kasnije na trgu je zavladala mrtva tišina; svako ko je mogao da pobegne pobegao je i stotine su našle spas u susednim kućama. Ostali su samo mrtvi i ranjeni. General je naredio da nijedan novinar ne sme na trg i da sve nađene kamere i aparati moraju biti smesta uništeni. On skide sunčane naočare, baci pogled na bojište i naredi da se trg smesta očisti. Onda uđe u džip i odveze se u palatu da šahu podnese izveštaj. Čim je general otišao, Nosrat se iskrade s trga preko krovova. Tri dana kasnije ABC je emitovao Nosratovu reportažu. Bilo je preko sedam stotina mrtvih.

Aga Džan je pratio događaje na Gušterovom televizoru. Prestrašeni šah se obraćao narodu: „Čuo sam glas revolucije! Čuo sam svoj narod. Počinjene su greške, predložiću parlamentu novog premijera, koji će sve srediti. Molim narod da se još malo strpi.“ Glas mu je drhtao, govor mu je bio zbrkan, zamuckivao je. Nekoliko dana kasnije on postavi novog premijera, ali ga Homeini smesta ne odobri, tako da kabinet nije izdržao više od nekoliko nedelja. Šah je tražio kandidate za novi kabinet, ali se više niko nije usuđivao da s njime sarađuje. Bilo je neizbežno da šah preda vojsci celokupnu vlast. General Azhari, u najvećoj meri proamerički general u šahovoj vojsci, obrazovao je vojni kabinet. I odmah je u Teheranu zabranio izlazak iz kuće noću. Da bi njegovu zabranu odmah stavio van snage, Homeini je pozvao ljude da svi izađu noću na krovove. Milioni stanovnika u zemlji odazvali su se Homeinijevom pozivu; popeli su se na krovove i uzvikivali bez prestanka: „Dole Amerika! Allaho Akbar.“ Zašto Aga Džin nije stajao na krovu? Zar nije bio protiv režima? Zar nije bio zadovoljan što je šahu odzvonilo? Zar nije bio zadovoljan što je Homeini došao? Šta će susedi posle reći kad niko iz kuće ne bude stajao na krovu? „Fagri!“, uzviknu Aga Džan. Ali Fagri ga ne ču od buke svetine. „Devojke!“ Konačno se pojavi najstarija kći, Nosrina. „Svi su na krovovima. Idem i ja na krov. Gde ti je mati? Hoćete li i vi da dođete?“ Na stepeništu srete Guštera. „Hoćeš da odeš po Mujezina?“, reče mu Aga Džan. Gušter se sjuri u podrum da pozove Mujezina. Nešto kasnije na krovu su stajali Aga Džan, Mujezin i Fagri Sadat sa kćerima, sve u crnim velovima, i svi su uzvikivali: „Allaho Akbar! Allaho Akbar!“ Gušter je sedeo na rubu kupole i zaprepašćeno gledao histeričnu masu. Šah je uzalud pokušavao da nađe poštovanog nacionalnog političara koji bi uneo pomirenje u kabinet. Ni jedan jedini političar nije bio spreman na takav težak i beznadežan pokušaj.

Ipak je uspeo da ubedi Baktijara, drugog čoveka u Nacionalnoj partiji, da nastupi kao premijer pomirenja. Ali taj je prihvatao molbu jedino ako šah smesta napusti zemlju na neodređeno vreme. Šah je pristao. Od tog trenutka sve se odvijalo munjevitom brzinom. Izgledalo je kao da se pokrenula lavina koja je sve vukla sa sobom. Sledećeg dana, kad je Aga Džan stigao na bazar, u zdanju je vladala gužva. Šah je otišao. Aga Džan je stao pred svoje zaposlene, koji su gledali televiziju. Šah je bio s Farah Dibom na teheranskom aerodromu. Bio je okružen grupom funkcionera. Baktijar mu pruži ruku i požele srećan put. Odjednom jedan oficir pade pred šahove noge i poljubi mu cipele. Stade da ga preklinje da ne ide. To je šaha toliko dirnulo da mu potekoše suze. Neko pruži Koran i uzdiže ga iznad šahove glave, tako da je ovaj mogao da hoda ispod knjige. Stari iranski običaj da se nekome poželi sve najbolje za vreme puta. Šah poljubi Koran i uputi se prema avionu. Za njim Farah Diba poljubi Koran i ode za šahom. Uđoše u avion. Avion odlete uz pratnju dva mlazna lovca prema granici. Trinaest dana kasnije Aga Džan, Fagri Sadat, njihove dve kćeri i Gušter gledali su sliku francuskog aerodroma gde tehničari pripremaju "konkord“ za ajatolahov istorijski povratak. Baktijar je upozorio Homeinija da njegov avion neće dobiti dozvolu za sletanje, ali Homeini je to upozorenje odbacio: „Baktijar nije niko i ništa. Ja odlučujem! Obrazovaću revolucionarni kabinet. Vraćam se kući!“ Milioni ljudi otišli su pešice već rano ujutru na teheranski aerodrom, gde će sleteti francuski „konkord“. Među njima bio je i Šahbal. Zeleo je da sve vidi sopstvenim očima i da o tome napiše članak. Nosrat je s velikom kamerom na ramenu stajao u otvorenom džipu koji je unaokolo vozio neki bradonja. Bio je jedini koji je sve smeo da snima izbliza. Konkord se pojavi iznad aerodroma. „Salle alla Mohammad! Khomeini gosh amad, dobro nam došao, Homeini!“

Kad se avion spustio i malo kasnije se vrata otvorila, pojavi se Homeini i prvi stupi na stepenik aviona. On mahnu uzdržano. „Salam baar Khomeini!“, zaklica masa. Aga Džan izađe napolje. Na ulici srete Ahmada. Nije mu bilo jasno zašto, ali ga zagrli čvrsto. Nisu mogli znati šta ih čeka.

Sudija Gazi

Asthagforolah,

asthagforolah,

asthagforolah,

asthagforolah,

asthagforolah,

asthagforolah, asthagforolah, asthagforolah, asthagforolah, asthagforolah, asthagforolah, asthagforolah, asthagforolah“, pevušio je Galgal kad je ušao u Homeinijevu sobu. Imam pevuši reč asthagforolah kada je počinio neki greh, ili se plaši da če počiniti greh, ili kad ne želi da se suoči s nečim a to se ipak desi. Ponekad je to samo izražavanje divljenja prema nečemu što se nije očekivalo da će te snaći, ili je traženje oproštaja od Boga. Ili se pevuši upravo kao Galgal, kad se posigurno zna da će se počiniti neizbežne greške. Homeini nije hteo da živi na šahovom dvoru; odabrao je sebi sobu u jednoj imamskoj školi u nekom zaostalijem kraju grada. Već je bio mrak kad je ušao u sobu i seo na svoj ćilim. Ponudili su ga svežim čajem i urmama. Čim je srknuo gutljaj čaja, zatraži pero i papir. Sedeo je pola sata sam u sobi, a onda pozva Galgala. Galgal oseti hitnost njegovog poziva. Uđe, zatvori vrata za sobom, kleknu ispred ajatolaha i poljubi mu ruku. Galgal je bio prva osoba koja je pokazala svu svoju poniznost otkad se Homeini vratio u zemlju kao vođa. Na taj način stavio se na raspolaganje za bilo koji zadatak koji bi mu Homeini mogao poveriti. Homeini ga šapatom pozva da se približi. Galgal shvati da će to biti tajni zadatak, te podiže glavu i sasluša. „Naimenovao sam te za Alahovog sudiju“, reče Homeini dok mu je

pružao dokument. Galgalu zadrhtaše ruke. „Amerika će sve činiti da nas podrije. Želim da se ukloni svaki ostatak režima. Ukloni svakog ko se buni protiv revolucije! Makar to bio tvoj otac, ukloni ga. Makar to bio tvoj brat, ukloni ga! Ukloni sve što stoji na putu islamu! Ti si moj izaslanik, ali si odgovoran samo pred Alahom. Pokaži da je revolucija postala neizbežna. Počinješ odmah! Smesta!“ Galgal još jednom poljubi Homeinijevu ruku, ustade i napusti sobu da bi se dao na posao. Iako je bio mrak, on stavi tamne naočare za sunce koje je kupio u Parizu. Ovaj Galgal nije se više mogao porediti s Galgalom koji je nekada u Senedžanu organizovao pobunu da bi sprečio otvaranje novog bioskopa, kome je prisustvovala Farah Diba. Sad je sav zračio od moći, s onim svojim crnim turbanom i dugačkom crnom bradom koja je ispod usta bila proseda. On će ulivati strah položajem koji je upravo dobio. Sat kasnije uđe s mapom ispod ruke u džip koji ga je čekao pred vratima. Džip ga odvede do velike gradske klanice, gde je svakog dana klano na hiljade goveda i ovaca za potrebe stanovnika Teherana. Bilo je to mesto gde su zatvarani najznačajniji funkcioneri prethodnog režima. Iz straha da će ih Amerika osloboditi, držali su ih u smrdljivim stajama s govedima. Galgal uđe u mračnu prostoriju, u kojoj su se naiazile dve stolice: jedna visoka, za stolom, za Alahovog sudiju, i druga, niska, za optuženog. S tavanice je visila lampa iznad optuženikove stolice, koja mu je slabom žutom svetlošću osvetljavala samo lice. Vreme je bilo neumoljivo, već sutra čim svane svako mora da shvati kako je stari režim zauvek prošao i da ne postoji nikakva mogućnost da Amerikanci ponovo vrate šaha u njegovu stolicu. Galgal spusti dosije na sto i reče: „Dovedite prvog optuženika.“ Prvi optuženik bio je Hoveda, nekadašnji šahov premijer. Uveden je s lisicama na rukama. Hoveda je bio petnaest godina premijer i uvek je nosio besprekorno odelo, išao je sa štapom u ruci, s orhidejom u rupici sakoa i lulom u ustima. Ali sada je bio samo u prljavoj pižami. Osim Galgala, u odaji je bio prerušeni fotograf, koji se muvao po sobi i slikao optuženog.

„Optuženi može da sedne!“, uzviknu Galgal i zauze mesto za stolom. Hoveda sede. „Nalazite se naspram Alahovog sudije“, reče Galgal čeličnim glasom. „Vaš dosije je procesiran, osuđeni ste na smrt. Imate li nešto da kažete?“ Hoveda, koga su američki predsednici primali kao počasnog gosta, Hoveda koga je američki senat pozdravio s ovacijama tri puta, on koji je u Americi studirao pravo, nikada tu smrdljivu staju neće smatrati sudom, te je ostao da ćuti, ali usne su mu se pokretale kao da puši na lulu. „Nešto ste rekli?“, upita Galgal. „Ne, ništa“, reče Hoveda mirno. „Osuđujem optuženog na smrt!“, reče Galgal. „Smrtna kazna biće izvršena na licu mesta!“ Dva stražara smesta ščepaše Hovedu, kome još nije doprlo do svesti da je zaista osuđen na smrt. Odveden je u skladište iza velike hale za klanje, gde su na gomili ležale hiljade koža upravo zaklanih goveda. Smrdelo je tako grozno da se ruka morala držati ispred nosa. Stražari postaviše Hovedu uza zid između dve gomile koža i povezaše mu oči. Prema islamskom običaju ponudiše ga čašom vode, ali on to odbi rukom. Hoveda je drhtao u pižami, ali još nije verovao da će ga stvarno pogubiti; mislio je da ga samo zastrašuju. Hodnikom odjeknuše Galgalovi koraci. Trenutak kasnije on dade znak stražarima, koji zauzeše mesta na odstojanju od Hovede. „Spremi se!“, naredi Galgal glasno kao oficir. Stražari kleknuše i upraviše puške u Hovedu. „Nevin sam!“, uzviknu Hoveda odjednom uzdrhtalim glasom. „Hoću advokata!“ „Pali!“, uzviknu Galgal. Sedam puta je pucano. Hovedino izrešetano telo se sruči na zemlju. Lice mu udari o vlažni kameni pod skladišta. Fotograf je sve fotografisao. Galgal se vrati svojoj stolici i prozva sledećeg. Uveden je nekadašnji šef tajne službe. On je čuo pucnjavu; od straha se jedva kretao. „Sedite! “ Stražari mu pomogoše da sedne na nisku stolicu. „Vi ste Basiri?“ „Da“, reče on sa zakašnjenjem.

„Bili ste šef tajne službe po čijem su nalogu stotine boraca uhapšene, mučene, ubijene?“ Basiri ne odgovori. „Jeste li bili šef tajne službe?“, ponovi Galgal. „Jesam“, odgovori on tiho. „Alahov sudija vas osuduje na smrt!“, uzviknu Galgal. „Presuda će smesta biti izvršena. Imate li još nešto da nam kažete?“ Prestraženi Basiri, od čijeg su imena svi drhtali, poče da plače, preklinje za milost, ali na jedan jedini Galgalov pokret odvučen je u stovarište gde je Hoveda upravo pogubljen. Povezaše mu oči, ponudiše ga vodom i staviše uza zid. „Spremi se!“, uzviknu Galgal ledeno. Čuvari kleknuše i uperiše puške u Basarija. „Pali, do poslednjeg metka!“, uzviknu Galgal ubedljivo. Zaori se pucnjava, stražari su pucali do poslednjeg metka, tako da pogubljenik nije imao priliku da padne na zemlju. Tek kad je ispaljen poslednji metak, on pade licem na gomilu svežih goveđih koža, gde ostade da leži raširenih ruku. Galgal nastavi posao sve do ranog jutra. Pogubio je sve glavešine bivšeg režima, koji su posle hapšenja zatvoreni u gradsku klanicu. Kada je završio posao, opra ruke i zatraži doručak. Pred njega je spušten srebrn poslužavnik s toplim mlekom, medom, kuvanim jajima i svežim hlebom. Dobi još i jutarnje novine: na prvoj stranici bila je velika Hovedina slika u trenutku kad s povezom preko očiju dobija prvi metak, raširenih, visoko uzdignutih ruku. Tokom jedne sedmice Galgal primi petnaest mladih imama iz Koma. Bili su to studenti iz imamske škole, koji su studirali islamsko pravosuđe. On ih naimenova za sudije islama i posla ih u velike gradove da sude funkcionerima bivšeg režima koji su bili povezani s nekim zločinom. Imami su od njega dobili pismo da protiv takvih mogu da nastupe bez milosti. Neko kucnu na vrata Age Džana. On se još nije bio vratio s bazara, pa vrata otvori Gušter. Tri naoružana muškarca sa zelenom krpom oko glave upadoše unutra. Bili su to vojnici Alahove vojske, koja se sastojala od militantnih grupa što su za vreme revolucije obrazovane po džamijama i izvršavale su Homeinijeve zapovesti.

„Gde je Ahmad?“, prodra se jedan na Guštera. Fagri Sadat je u kuhinji videla ljude, ali pošto nije nosila čador, nije mogla da napusti kuhinju. Ona otvori prozor i uzviknu: „Mališa, donesi mi, molim te, čador.“ Gušter joj donese čador. Fagri stavi čador, izađe i upita: „Gospodo, šta mogu da učinim za vas?“ „Gde je Ahmad?“, upita jedan drsko. „Imamo nalog da ga povedemo.“ „Kuda da ga povedete?“ „U islamski sud!“ U tom trenutku se pojavi Ahmad bez halje i turbana, izađe iz biblioteke u uputi se ka ribnjaku. Ljudi mu odmah pritrčaše. Ahmad se trže zaprepašćeno i upita ih zašto su došli. „Poslali su nas po tebe, biće ti suđeno na islamskom sudu.“ „Zašto? Šta ću ja tamo?“ „To ne znamo.“ „Nikuda ja ne idem!“, reče Ahmad i kleknu ispred ribnjaka da opere ruke. Ljudi ga zgrabiše i odvukoše prema vratima. Ahmad se otimao i vikao: „Šta to treba da znači? Pustite me!“ Ali ga ljudi nisu slušali. Ahmad se otimao da bi se okrenuo prema Meki: „Neka mi Alah bude u pomoći!“ Fagri Sadat reče Gušteru da zatvori vrata. Džavad, koji je te noći došao kući, siđe. „Smesta telefoniraj Agi Džanu!“, uzviknu Fagri Sadat. Ona stade pred ljude i reče: „Šta to radite, za ime Boga? Pa on je imam ove džamije! Zar vas nije sramota?“ Gušter ču korake Age Džana u uličici, smesta otvori vrata i reče nešto na svom zapetljanom jeziku. Aga Džan vide Ahmada kako se otima iz ruku naoružanih ljudi. „Prestanite! Prestanite! Prestanite! Šta je to? Pustite ga!“, uzviknu Aga Džan. Pojavi se i Mujezin, kćeri Age Džana pogledaše u dvorište. Aga Džan povuče jednog od ljudi unazad. Ahmad pade na zemlju i htede da pobegne stepenicama na krov, ali ga vojnici snažno šutnuše u noge, tako da je pao pored ribnjaka. Jedan ga zgrabi, zari inu koleno u leđa, gurnu ga ka zemlji i stavi mu lisice na ruke. Gušter je stajao izbezumljen pored Mujezina.

Aga Džan pokuša da razgovara s ljudima: „Sam ću ga dovesti na sud. Ne želim da se to događa na ovakav način. Ja sam Aga Džan, na moju reč možete računati, poći ću s vama. Nije u redu to sto ste nam uradili.“ Jedan od ljudi gurnu Agu Džana u stranu. Džavad stade između njih i zadrža oca: „Dosta je bilo, ne možeš više ništa da uradiš!“ „Alah, Alah, Alah, Alah, Alah!“, uzvikivao je Ahmad dok su ga gurali u džip. „Koja je adresa vašeg suda?“, uzviknu Aga Džan nemoćno. Auto se odveze, on ne dobi odgovor. Fagri Sadat je plakala. Kćeri je odvedoše u gornje odaje. Džavad htede da uvede Agu Džana, ali ovaj to odbi. „Kakva strahota. Saznaću kuda su ga odveli“, reče i izađe na vrata. Ljudi odvedoše Ahmada povezanih očiju na tajnu adresu gde je dan ranije počeo da funkcioniše islamski sud. Kada su mu skinuli krpu s očiju, Ahmad vide da se nalazi u polumračnoj sobi, ali nije imao pojma gde je to. Znao je samo da je soba u nekom podrumu, izbrojao je trinaest stepenika dok su ga vodili dole. Soba nije imala prozore, a zidovi su bili prekriveni platnom po kome su belom bojom bili ispisani sveti tekstovi. Tu se nalazio sto i visoka stolica, iza koje je bila zelena zastava, simbol islama, nakrivo prikucana za zid. Nešto dalje stajala je niska stolica na koju je Ahmad morao da sedne. Ljudi ga ostaviše samog u zagušljivoj sobi u kojoj je mala žuta lampa preteći sijala. Čitav sat se ništa ne dogodi i on je i dalje sedeo na niskoj stolici. Plašio se tišine u sobi i nesigurnosti. Negde se otvoriše vrata i odjeknuše užurbani koraci po stepeništu. Čuvar uđe i uzviknu: „Sudija islama! Ustanite!“ Ahmad ustade. Vide priliku mladog imama koji sede na visoku stolicu za stolom. „Optuženi sme da sedne!“, uzviknu on. Ahmad sede i zagleda se u imama ne bi li dokučio da li ga zna, ali od lampe koja mu je sijala pravo u lice nije jasno video imamovo lice. „Pročitaću vaše ime i ako je ispravno, smete da potvrdite. Onda ću postaviti nekoliko pitanja na koja morate odgovoriti“, reče sudija. "Ja sam gradski imam. Pre nego što odgovorim na vaša pitanja, hoću svoj turban i halju. Inače neću da odgovaram na vaša pitanja!“

„Vi ste Ahmad Alsaberi, sin Muhameda Alsaberija.“ Ahmad je ćutao. „Optuženi je nastupao kao aktivni član tajne službe“, produži sudija, "što je najteži zločin koji imam može da počini.“ „To nije istina, nisam ništa učinio“, prekide Ahmad ćutanje. „Sve ovde piše!“ odgovori sudija i podiže dosije uvis. „To mora da je lažan dosije, jer znam bolje od ikoga da nisam učinio ništa pogrešno, niti imam neki zločin na savesti.“ „Imam dokaze koji ukazuju da ste bili aktivni saradnik šahove tajne službe“, reče sudija. "Ne možete imati dokaze, pošto to nikada nisam bio. Kao gradski imam bio sam u kontaktu sa svima. Nije bilo važno da li je to prosjak ili šef tajne službe. Verovatno su izveštaji napravljeni od takve vrste kontakata. Ali to ne može poslužiti kao dokaz za jednog sudiju. Bio sam imam džamije u veoma nemirnim vemenima, svaki put kad sam držao vatrenu propoved, prilazili su mi agenti da me opomenu na umerenost. Ni to jedan sudija ne može upotrebiti kao dokaz. Nikada nisam uradio ništa pogrešno.“ „Zavisnik ste od opijuma“, odgovori sudija. „To nije greh, gotovo svi ajatolasi u ovoj zemlji su zavisni od opijuma“, reagovao je Ahmad. „Imamo dokaz da ste pušili opijum s visokim činovnicima tajne službe.“ „To je tačno, ali samo sam pušio i ništa više.“ „Davali su vam novac, piše ovde.“ „To spada u moj posao, kao imam ja sam poverenik Ijudi, svako mi daje novac iz raznih razloga. I oni su mi davali novac, koji je odmah odlazio u džamijsku kasu.“ „Više puta ste imali neprilične odnose sa ženama.“ „Zaista sam imao odnose sa ženama, ali uvek prema islamskoj šariji." „Imam fotografiju na kojoj se vidi kako na nepriličan način pušite opijum s prostitutkama.“ „To je onaj slučaj kada mi je tajna služba to podmetnula, ali ja sam...“ Sve dotle pokušavao je da ubedljivo odgovara na sudijina pitanja, ali svetlost lampe pokazivala je da mu ruke podrhtavaju, da mu se iz uglova očiju suze tiho slivaju niz obraze. Postepeno je počeo da muca i više nije završavao rčenice. Bilo je to zbog opijuma, nikada nije prestao da ga puši i imao je modernu električnu opijumsku lulu, kupljenu u Teheranu, na koju je svuda pušio krišom. Aga

Džan je za to znao, ali je ćutke trpeo. Da je sad mogao da puši opijum, osećao bi se mnogo snažnije. Ali uhapsili su ga u progrešnom trenutku, upravo kad se spremao da puši pred odlazak u džamiju. Pod ovim neuobičajenim pritiskom, sve ćelije njegovog tela tražile su opijum više nego ikada. Osećao je težak pritisak u grudima, kao da mu tamo stoji slon. Obično je u džepu halje imao parče čvrstog opijuma za svaki slučaj. Da sad ima taj komadić opijuma, stavio bi ga u usta i osećao bi se pristojno, ali bradonje su ga ščepale u imamskoj košulji i dovukle ga pravo u sud. Očajnički opipa džepove košulje, ali oni su bili prazni kao pustinja. Pokuša da otkopča dugme na okovratniku da bi lakše disao, ali nije mu uspelo, prsti se više nisu mogli kontrolisati. Hladan znoj obli mu čelo i više nije čuo sudiju. Pred očima mu se zamrači i on se sruči sa stolice. Sledećeg jutra njegova žena pokupi dete i vrati se u roditeljsku kuću.

Magarac

Ne,oni će to saznati! Još jednom, oni će to saznati! Noć smo pretvorili u ogrtač. Napravili smo blistavu svetiljku. I iz kišnih oblaka smo ispustili vodu. I upozorili smo vas da se bliži kazna Onog dana kad čovek bude ugledao Što mu ruke nekada počiniše. Mesec dana je Aga Džan pretraživao grad, odlazio svakome koga je znao, ali od Ahmada nigde ni traga. „Šta ćeš sad da radiš?“, upita Fagri Sadat Agu Džana. „Mislim da je bolje da sačekam, pogotovu u ova nesigurna vremena. Treba jednom da dođeš na bazar i vidiš kako me poslovni ljudi izbegavaju. U pitanju je moj dobar glas!“ Aga Džan se trže na zvuk zvona na ulaznim vratima. Zvuk je bio drukčiji nego obično, činilo se da je s druge strane neko ko dolazi da najavi nešto sudbonosno. „Ko je to?“, uzviknu Aga Džan uzdrhtala glasa. „Otvori vrata!“, prodra se muški glas. „Ko je to?“, ponovi Aga Džan. „Dolazimo Agi Džanu.“ On otvori vrata. Pred vratima je bio naoružan bradonja.

„Šta mogu da učinim za vas?“, upita Aga Džan. „Imam želi da razgovara s vama u četiri oka“, reče bradonja. „Koji imam?“ „Sedi u džipu.“ Aga Džan priđe džipu i vide kroz prozor mladog imama na zadnjem sedištu. „Dobro došli. Izvolite unutra ako hoćete, možemo da razgovaramo u mojoj radnoj sobi.“ Imam izađe iz džipa i Aga Džan ga odvede u svoju sobu. Ponudi mu stolicu. „Trebalo bi, zapravo, da sam vas pozvao na islamski sud“, reče čovek mirno, „ali dan je kratak i u pitanju je saopštenje i zahtev koji mora smesta da bude potvrđen, overen.“ „Šta to hoćete da kažete? Kakav zahtev?“ „Sud je odlučio, a ja sam ovde da prenesem odluku. Piše sve ovde, pročitaću vam.“ Aga Džan je mislio da je to u vezi s Ahmadom i oseti neku vrstu olakšanja, jer koliko se moglo videti, bilo je to nešto o čemu se moglo razgovarati. Imam izvadi otvorenu kovertu iz zadnjeg džepa, otvori pismo pažljivo i pročita: „U ime Alaha koji nemilosrdno ustaje protiv grešnika koji ga ne slušaju. U ime vođe islama ajatolaha Homeinija. Islamski sud je odlučio da porodica Gamagami Farahani odsad pa do neodređenog vremena više ne poseduje džome džamiju u gradu Senedžanu!“ Aga Džan se trže i ustade: "To nikako ne može, džamija je naša!“ „Džamija je božja“, reče imam mirno, "i nikada niko nije smatrao džamiju svojim posedom. To bi mogli da znate!“ „Ali mi imamo dokumente koji potvrđuju da zemljište i zgrada džamije pripada ovoj kući. Sve je to zapisano u našim porodičnim dokumentima. To je naše nasleđe. Imam dokaze!“ „Ne uzbuđujte se toliko. Ne možete imati nikakav važeći dokaz, džamija je svačija. Vaša porodica je samo vodila džamiju, ali to nije gospodnji zakon. Pošto sad imamo islamsku vlast, sudija može tu odluku da ispravi. Vaš nadzor nad džamijom nije više poželjan. Svaka dalja diskusija je isključena. Islamski sud je vašoj porodici oduzeo pravo na džamiju. Kuća se razdvaja od

džamije. Vi s porodicom možete i dalje da živite u kući. Došao sam po ključeve džamije. Možete li da mi ih predate?“ "To ne mogu da učinim! To ne mogu i ne želim da učinim!“, reče Aga Džan. „Šta je to, hoćete da me potpuno uništite, zbog čega tolike uvrede?“ „Ako sad meni ne predate ključeve, ljudi koji su napolju doći će po njih.“ „Od mene nećete dobiti ključeve!“, reče Aga Džan odlučno. Imam izađe. U džipu reče svojim ljudima da moraju da donesu ključeve. Tri čoveka uđoše u sobu Age Džana i priđoše njegovom radnom stolu. Aga Džan, koji je razjaren stajao nasred sobe, zadrža ih i uzviknu: „Napolje iz moje kuće! Gubite se!“ Ljudi ga odvukoše na stranu i počeše da pretražuju sobu. "To je krađa!“, uzviknu Aga Džan čoveku koji izruči na sto sadržaj fioke. On priđe čoveku i odgurnu ga. Džavad, koji je čuo larmu i došao, povuče Agu Džana u stranu i stade između oca i čoveka. Ljudi uzeše sve ključeve koje su našli u sobi, ali ključ od riznice nisu mogli naći, njega je Aga Džan uvek držao u unutrašnjem džepu, pored Korana. Tri dana kasnije nad džamijom se uveče pojavi helikopter. U njemu je bio ajatolah Araki. Bio je jedan od desetak ajatolaha koji su u ime Homeinija doletali u velike gradove kao nadzornici šarije. Ajatolasi su od njega malo pomalo dobijali neograničenu vlast i bili su samo njemu odgovorni. Nazivali su ih džomas-imamima i koristili su se džome džamijama kao bazama. Na ulicama je stotine vernika pružalo ruke prema helikopteru i glasno uzvikivalo parole kao što je: „Jare imam gosh amad! Dobro nam došao imamov druže!“ Helikopter se spustio na ravni deo krova, i skupina ljudi, predstavnici bazara, popeše se na krov da pozdrave starog ajatolaha. Stotine muslimana u unutrašnjem dvorištu džamije udaralo se u prsa i vikalo: „Djanam bé fadayet Khomeini! Žrtvujemo se za tebe, Homeini.“ Dva naoružana mlada čoveka pomogoše ajatolahu da siđe stepenicama, a ljudi su ga odneli na ramenima u džamiju. Aga Džan, koji je sve želeo da vidi izbliza, otvori oprezno kapak na jednom od minareta i uvuče se unutra. Pope se stepenicama na mesto gde je Nosrat svojevremeno odveo jednu ženu. Tamo se uspravi, pogleda dole i sve obuhvati pogledom dok mu je zelena svetlost minareta obasjavala lice.

Džamija je postala najznačajnije mesto događanja u gradu i ajatolah je svakog petka držao govor svim vernicima grada i okolnih sela. Ajatolah je bio najmoćniji čovek u gradu, održavao je mnoge sastanke u džamiji i bez njegovog odobrenja nije se mogla doneti nijedna odluka. Jedino je sud bio van njegove moći i odgovornosti; islamski sudija delao je samostalno, mada se u naročitim slučajevima obraćao Galgalu. Sudija je telefonom razgovarao o Ahmadovom dosijeu s Galgalom, koji reče: „Ti si sudija, zažmuri i presudi! “ Sudija je ipak otišao ajatolahu, predao mu dosije i zamolio ga da presudi. Ajatolah je proučio dosije između dve molitve i potvrdio je sudijinu odluku: „Besmellah tala! U ime Alaha! Zato što je imam, mora da bude strože kažnjen od običnog građanina. Wassalam! Toliko!“ Sledećeg dana, počev od svanuća pa do jedan sat u podne, gradom je kružio džip sa zvučnikom: „Poštovani vernici grada Senedžana! Okupite se u dva sata na bazarskom trgu, gde će sudija javno izreći presudu Ahmadu Alsaberiju, negdašnjem članu tajne službe. Ovo je prvo javno islamsko suđenje. Alah je milostiv, ali i surov kad je potrebno.“ Aga Džan je stajao pored ribnjaka u unutrašnjem dvorištu kada je čuo tu vest. Na trenutak telo mu se ukoči, više nije osećao noge, pridržao se za stub svetiljke i naslonio je na njega glavu. I Fagri Sadat je čula te reči. „Šta da radimo?“, upita izbezumljeno. „Ništa, samo nam Bog može pomoći. Mesec dana sam obijao pragove, kucao na sva vrata, svima ljubio ruke, ali ništa nije pomoglo. Niko ništa ne zna o tim sudskim rabotama. Sve se radi iza zatvorenih vrata“, reče Aga Džan. „Zašto Zinat ništa ne učini, ona je u vezi s ajatolasima?“ „Mislim da ona ne može mnogo da uradi. Ni sama ne zna ko je sudija koji stoji iza tih suđenja. Usto, potpuno se slaže s njima i radi s njima, zato ne može za sina da uradi ništa naročito kod sudije.“ „Zašto ne može? Sto puta si mi rekao da nije kriv.“ „Ne znam, Fagri! Ne znam više ništa!“ „Amad je na prvom mestu njen sin, a onda imam džamije, zašto ti moraš da odlaziš svima na noge i ljubiš svima ruke, a ona se nijednom nije pojavila? Gde je ona, zapravo? Zašto se krije od tebe?“ „Fagri, odvija se revolucija, nije to tek tako neka jednostavna promena političke moći. U pitanju je očigledan preokret u duhu ljudi. Dešavaju se

stvari na koje nikada ne bismo ni pomislili u nekom normalnom životu. Ljudi su u stanju da rade užasne stvan. Pogledaj oko sebe. Svi su se promenili. Gotovo nikoga više ne prepoznajem. Nije jasno da li je neko stavio masku ili ju je skinuo. Ko zna šta se dogodilo sa Zinat? Ko bi ikada pomislio da će Zinat postati znamenita osoba?“ „Znamenita? Kako to znamenita?“, upita Fagri oštro. „Ima moć, određuje stvari, organizuje, sam Bog zna šta sve radi.“ „Nije ona niko i ništa. Ona je jedna gadura. Sve te žene što rade s njom naprosto su užasne. To su one koje nikada niko nije primetio. Sve su ružne!“ „Fagri!“ „Zinat je ružna iznutra“, odgovori ona ne obraćajući pažnju na reakciju Age Džana. „Nije sad trenutak da se razgovara o takvim stvarima. Idem na bazarski trg, da vidim mogu li nešto da uradim za Ahmada.“ „Ne smeš tamo da ideš. Biće to samo još jedno poniženje više. Ostani kod kuće dok se bura ne stiša.“ „Moram tamo, to je moj život. Nema veze da li je to poniženje ili ne.“ Aga Džan se prvo pomoli, onda stavi šešir na glavu, ispravi se i krenu sudbini u susret. Na bazarskom trgu je bila gužva; on stade ispod drveta, odakle je imao dobar pogled na podijum, gde će uskoro da počne suđenje. Svi su pričali i bili radoznali kako će se odvijati islamsko suđenje, šarija. Pojaviše se tri vojna džipa; iz svakog izađe nekoliko islamskih čuvara. Onda se pravo na trg doveze crni "mercedes-benc“. Čuvar otvori vrata kola i iz njih izađe mlad imam. Čuvari ga otpratiše do podijuma, gde imam zauze mesto u visokoj stolici i uzviknu: „Dovedite ga!“ Ahmada izvukoše iza priručne zelene zavese. Bio je neuredan i slab. U poslednje vreme nije ni video opijum, i zato su mu se crte lica i držanje potpuno promenili. Išao je kao neki stari beskućnik koji se dugo nije umio. Da ga sudija nije predstavio, niko ga ne bi prepoznao. Svi su zaprepašćeno gledali Ahmada Alsaberija, dragog imama, koji je nekada dobijao hrpe ljubavnih pisama od žena. Sudija opomenu masu na tišinu i otpoče da sudi: „Ahmad Alsaberi je kriv zbog saradnje s tajnom službom prethodnog režima. Sarađivao je sa Satanom! To je ogroman prestup protiv islama i džamije u kojoj je nastupao kao imam. Ali pošto nije okrvavio ruke, osuđen je samo na deset godina zatvora.“

Gomila se uznemiri, ali sudija opomenu na tišinu i produži: „Osuđenik više ne može da upražnjava poziv imama, zato će mu biti oduzet turban i imamska halja.“ Ahmad zadrhta u dugoj prljavoj košulji. „Ali zato što je bio imam džome džamije i bio uzor ljudima, dosuđena mu je dodatna kazna“, reče sudija. Pošto je malo poćutao, reče odjednom: „Dovedite magarca!“ Čuvari smesta odoše iza tribine i izvedoše belog magarca. Na trgu nastade žamor: „Šta to smeraju? Šta će s njime uraditi?“ Prestrašen od ljudske gomile, magarac nije hteo da ide, pa ga čuvari dovukoše na podijum. Aga Džan prepoznade belog magarca Ama Ramazana. Pojavi se grupa islamista, koji su oko čela omotali zelene šalove na kojima je bio tekst: „Homeinijev vojnik“. Uzvikivali su: „Alah je veliki! Smrt saradniku šaha!“ Sudija uzviknu: „Stavićemo počinioca nedela naopačke na magarca i odvešćemo ga u džome džamiju. To je milostiva kazna za nekog ko je zloupotrebio svoju imamsku halju!“ Narod je bio šokiran, svi su gledali Ahmada zaprepašćeno, a on je gledao u zemlju. Aga Džan izvadi maramicu i obrisa znoj sa čela. Nije mogao da veruje kako će Ahmada provesti kroz grad naopačke na magarcu. Znao je da je Ahmad počinio svakojake gluposti, ali nikada nije poverovao da je šahov saradnik. To nije išlo uz Ahmadov karakter. Ali zašto Ahmad ništa ne kaže? Zašto se ne buni, zašto se ne brani? Aga Džan se probi napred i uzviknu iz sveg glasa: „Ahmade! Ti nisi izdajnik! Brani se!“ Svi pogledaše Agu Džana. „Otvori usta! Reci nešto!“, uzviknu Aga Džan još jače. Ahmad se trže kao da se probudio kada je čuo Agu Džana. Sudija viknu: "Tišina!“ „Ne smeš da ćutiš, Ahmade!“, viknu Aga Džan. „Tišina!“, ponovi sudija. Dva čuvara priđoše Agi Džanu. „Probudi se, Ahmade! Za mene! Za nas! Za džamiju!“, vikao je Aga Džan dok se rvao s ljudima koji su hteli da ga udalje. „Ti si imam naše džamije, posvećen si...“, uzviknu on. Ali nije uspeo da završi rečenicu. Jedan od čuvara ga dohvati za desnu ruku, zavrnu mu je na

leđa i gurnu ga glavom prema zemlji. „Ahmade, učini nešto za nas!“, vikao je Aga Džan dok su ga čuvari držali. Dva trgovca s bazara pritrčaše, izvukoše Agu Džana ispod ruku i nogu čuvara i odvedoše ga na mesto gde su stajali. Ahmad prikupi svu svoju snagu i obrati se masi, uzdignutih ruku i vičuči: „Tako mi Korana, nevin sam!“ „Umukni!“, uzviknu sudija. „Tako mi džamije, nikada nisam bio izdajnik! “ „Umukni!“, povika sudija besno. „Ja nikada ne bih mogao...“, uzviknu Ahmad, ali nije uspeo da završi rečenicu jer ga dohvatiše dva čuvara i htedoše da ga stave na magarca. Magarac se prestraši i ustuknu. Jedan od čuvara raspali magarca u bok, životinja se zatetura i pade, a onda ustade. Neki starac s puškom o ramenu i sa zelenim šalom oko glave istupi napred. On pomilova magarca po glavi i umiri životinju dok su ljudi stavljali Ahmada u sedlo. Aga Džan se prenerazi kad je video starca. Vidi li on to dobro? Čovek je bio njihov sluga Am Ramazan. Postao je vojnik u islamskoj vojsci. Naprosto nezamislivo: on je dao svog magarca na raspolaganje kako bi se Ahmad ponizio i slomio. Lično je držao životinju. Trebalo bi da se stidi zbog onog što je učinio; on je još uvek držao ključeve njihove kuće u svom džepu, kako su ljudi mogli da se toliko promene? To je Agu Džana toliko zabolelo da je očajnički počeo da glasno izgovara suru Al Morsalat: „Teško vama što skrivate istinu!! Tako mi onih što nadiru kao oluja! I šire poruku na sve strane! I onih što razlikuju istinu od laži! Ono što vam je najavljeno desiće se. I kad zvezde zgasnu, I kad se nebo rastvori, I kad se planine rasprsnu. Teško onima što skrivaju istinu!“ Magarac krenu, a Ahmad poče tiho da plače. Neko baci kamenčič na

njega i pogodi ga u glavu. Aga Džan, koji to više nije mogao da izdrži, skoči i probi se do magarca: „Stanite! Niko ne sme da baca kamenje. On nije osuđen na kamenovanje. Gde je taj prokleti sudija?“ Čuvar ga zadrža kundakom. Ponovo je bačen kamen, koji pogodi desno Ahmadovo uho. Aga Džan brzo izvadi Koran iz unutrašnjeg džepa, gurnu čuvara u stranu, pritrča Ahmadu, stade ispred njega, podiže Koran uvis i uzviknu: „Tako vam ove knjige, ne kamenujte ga!“ Čuvar mu istrže Koran i snažno ga njime tresnu po licu. Aga Džan izgubi ravnotežu, ali se povrati, uhvati Ahmada oko struka i skide ga s magarca, te tako obojica padoše na zemlju. Dva čuvara vratiše Ahmada na magarca, dok ostali čuvari stadoše da udaraju Agu Džana u stomak, leđa, po nogama. Magarac poče da ide, a masa krenu za njime u džamiju. Aga Džan je ležao na zemlji sav zgrčen od bolova. Pevušio je: „O, ti, zaodenut odećom! O, ti, zaogrnuti! Ne smeš više Da ležiš na zemlji, Ustani! Tako ti Meseca, Tako ti jutra kad zablista!“ On položi šake na tlo i s mukom se podiže.

Krava

Na početku je bila Krava, ostalo je bilo tišina. Tako su mislili drevni Persijanci. Zato su stajale kravlje glave na stubovima starih persijskih palata u provinciji Fars. Kad je Krava uginula, ostatak života je izašao iz njenog tela. Iz mesa su izašle životinje i biljke. Takve zamisli su nestale s vremenom i umesto njih su došle druge. Vatra je postala sveta, a Krava je polako bledela. Vatre su još uvek gorele u hramovima vatre u planinama kada je Zaratustra rođen u Jazdu. Bio je prvi persijski prorok i objavio je da se čovek ne sme moliti ni kravi ni vatri. On je postavio Boga na nebo i nazvao ga Ahura Mazda, prvi persijski bog. Vatra je postala simbol Ahure Mazde na zemlji. Prorok je ponudio svom narodu Aveste, Zaratustrinu svetu knjigu u kojoj su se nalazile svete božje reči. Vekovima kasnije, Muhamed je objavio islam i tada su uništene sve stare persijske ideje i pogašene vatre. Četrnaest stotina godina nisu više slavljene ni Krava ni Vatra, ali je suština tih ideja ostala u duhu Persijanaca. Sada se islam pobrinuo za ozbiljan prelom u porodici Age Džana. Proteklih osam vekova kuća se kao celina preko propovedaonice džamije borila protiv neprijatelja islama. Ali sada je prvi put islam bio neprijatelj porodice. Iako je revolucija u velikoj meri prošla, Šahbal još uvek nije dolazio kući. Nosratu je išlo dobro. On se dan i noć trudio da se domogne položaja u

iranskom filmu u novoj iranskoj republici. Nije više imao vremena da dolazi kući. Nije više ni telefonirao. Zinat se potpuno predala Homeinijevom islamu, retko je dolazila kući. Prekinula je veze s porodicom, niko nije imao pojma šta zapravo radi. Mujezin se nije osećao dobro u kući i sve češće je odlazio na put, a i Džavad je redovno odlazio. Nikoga u kući nije obaveštavao kuda ide. A odlazio je sve češće u Teheran. Uvek je osećao naklonost prema levom poketu, u kome je Šahbal imao značajnu ulogu. „Zašto ne ideš više kući?“, upita on Šahbala. „Kada je Homeini boravio u Parizu, obećao je kako će tolerisati druge. Međutim, otkad se dočepao vlasti, neće o tome ni da čuje. On je levičarski pokret proglasio bogohulnim i rekao da za njega nema mesta pod islamskom upravom. Zato smo koraknuli unazad i skrivamo se po tajnim adresama. U Homeinija se ne može imati poverenje.“ Kćeri Age Džana Nasrina i Ensi takođe su odlučile da napuste kuću. Htele su da idu u Tehran i tamo stanuju u iznajmljenim sobama. Dosad to nijedna žena iz kuće nije uradila. Nasrina i Ensi bile su odrasle mlade žene i nisu htele da sede i čekaju muževe. Fagri Sadat ih je vaspitavala zaštitnički. Nije htela da idu u džamiju i poslala ih je u najbolje gradske škole. Kada su dobile srednjoškolske diplome, obe su nastavile obrazovanje za nastavnike. Da je sve ostalo kao pre, završile bi studije i postale učiteljice. Ali, kad je otpočela revolucija, zatvorene su sve škole i univerziteti. A posle revolucije nisu više mogle da nastave studije. Nov islamski režim je otpočeo kulturnu revoluciju u preduzećima. Svako koga komitet nije smatrao dovoljno velikim islamistom, otposlat je kući. Nasrina i Ensi su bile prve na svojoj godini koje su smesta odbijene, i to zbog Ahmada i scene koju je Aga Džan priredio na bazarskom trgu. Izvesno vreme su ostale u kući, ali više nisu imale budućnost u Senedžanu. „Nasrina i Ensi hoće da odu u Teheran. Same su mi to rekle“, reče Fagri Agi Džanu pre nego što su otišli u krevet. „Ne možemo tek tako pustiti dve devojke da odu u Teheran“, reče Aga Džan. „A šta nameravaš s njima? Hoćeš da ih zauvek zadržiš ovde u kući?“ Aga Džan ne reče ništa. „Ovde nemaju budućnost. Moraš ih pustiti da odu.“

Jednog dana uđoše Nasrina i Ensi u sobu Age Džana i rekoše mu kako hoće da odu u Teheran, da tamo žive i rade, i da ne pokušava da iz zadrži. „Ne zadržavam vas“, reče Aga Džan. One se preseliše u Teheran i izvesno vreme su stanovale s nekom bivšom školskom drugaricom. Aga Džan je nastavio da svaki dan odlazi na bazar, ali ništa nije bilo kao pre. Svi su bili bradati i takmičili su se između sebe ko je duhovniji. Svi su postali drski i niko mu više nije ukazivao poštovanje. Njegov odani sluga dolazio je na posao u vojničkoj uniformi, tako da se Aga Džan nije usuđivao da u njegovom prisustvu telefonira. Ranije, kada je odlazio u sela gde su bile radionice njegovih tepiha, meštani nu ga primali kao kralja, ali sad niko nije dolazio da mu poželi dobrodošlicu. Jednog dana, kada mu je došao u posetu stari prijatelj iz Isfahana, zatekao ga je za pisaćim stolom, nagnutog nad papirima. Nije ga prepoznao. Aga Džan je ostario, osedeo i propao. Pokušavao je da i dalje radi, ali nije išlo, nije mogao da izdrži. Vraćao se kući ranije i bavio se svojim vrtom. Ponekad je odlazio u podrum i ostajao tamo satima, preturajući po stvarima. Onda bi ga Fagri Sadat potražila: „Šta tamo radiš sve vreme?“ „Nikada nisam imao vremena da pogledam u sve te sanduke.“ „Dosta je za danas, idi operi ruke, pristavila sam svež čaj.“ On opra ruke i lice u ribnjaku i ode u kuhinju da pije čaj s Fagri. „Budi strpljiva“, govorio je Aga Džan kad bi Fagri počinjala da se jada zbog budućnosti dece. „Kako da budem strpljiva, sva moja deca, sve troje, bez budućnosti, napustili su kuću, a mi pojma nemamo gde su.“ „Ne pate se samo naša deca, hiljade drugih je snašla ista sudbina. Tako je uvek bilo u životu, i uvek će biti, ali postoji lek koji će nam svima pomoći, a to je strpljenje.“ „To samo ti možeš da budeš, jer si tako jak u svojoj veri, ali ja ne mogu, ja sam slaba, ja se često dvoumim, gotovo se ne usuđujem da ti kažem, ali pitam se da li sve ovo Bog uopšte vidi.“ „Fagri, budi jaka, ne lutaj u tami jer ćeš izgubiti mir, a to nije dobro za tebe.“ „Svako bira ono što je za njega dobro, svako pokušava da sebi osigura bezbedan život, ti si jedini koji je bio i ostao častan, ali šta si postigao?

Završio si u podrumu! Nekada si bio čovek s bazara, reč ti je vredela zlata, a šta si sad? Njuškaš po podrumskim starudijama.“ „Ne smeš tako da govoriš, Fagri“, reče Aga Džan povređeno. „Izvini, ali ti najbolje znaš šta hoću da kažem. Gde su ti prijatelji, ti moćni ljudi, da ti pomognu?“ „Nije mi potrebna ničija pomoć“, reče Aga Džan. „Svi su te ostavili na cedilu. Gde je Zinat? Gde je Mujezin, a pre svega, gde ti je brat Nosrat? Jesi li išta čuo o njemu?“ U tom trenutku Nosrat je kod kuće stajao ispod tuša. Tražio je način da nekako doprinese razvoju persijskog filma. Ali je dobro znao da bez Homeinijevog odobrenja nema ništa od toga. Dok ga je voda prskala po glavi, sinu mu sjajna ideja. Krava. On uzvik nu glasno: „Pronašao sam! Pronašao sam!“ Smesta zavrnu slavi nu, uze peškir, obrisa se, obuče se i izjuri iz kuće. Uze taksi i odveze se na dvor, gde je Behešti smestio svoju kancelariju. Prošlo je devet meseci otkad je počela revolucija i Homeini još nije znao šta će da radi s bioskopima. Vrata svih bioskopa bila su još zatvorena, i zajedno s javnim kućama proglašeni su za nečiste. Kroz tesnu saradnju, Nosrat i Behešti su ostvarili veoma poverljiv i prijateljski odnos. Behešti je poznavao film. U Nemačkoj je često odlazio krišom u bioskop, ali smatrao je da još nije vreme da se s Homeinijem razgovara o filmu. „Znam šta treba da radimo“, reče Nosrat Beheštiju. „Moramo naprosto da dovedemo imama u bioskop. On mora da vidi sopstvenim očima kako je bioskop nešto sasvim drukčije od javne kuće.“ „Budi realan“, reče Behešti. „Šta možemo da mu pokažemo da bismo ga uverili u to?“ „Imam za njega Kravu!“, reče Nosrat. „Kravu?“ „To je prvi ozbiljni persijski film, možeš ga čak nazvati i islamskim.“ „I zove se Krava?“ „Jeste. Krava. Persijski klasični film. Neću reći da je to remek-delo, ali je najbolje što se može pokazati imamu. Krava se nalazi u duhu svakog Persijanca, čak i u duhu imama Homeinija. Ja ću prirediti bioskop, a ti ga dovedi. Islam može da pruži veliki značaj filmu. Imam velike planove. Ako Homeini odobri film, nastaće samostalna proizvodnja koja potiče iz srca naše kulture. Šiiti imaju poseban pogled na svet, a stara persijska kultura

nam je zaleđe. Ubrzo ćemo zaposesti sve bioskope u svetu.“ „O svetu ćemo razgovarati neki drugi put. Prvo da pokažemo imamu taj film.“ „Nemamo toliko vremena, mora se sve veoma brzo desiti. Svi bioskopi su već zatvoreni i veliki trgovci ćilimima otpočeli su akciju: kupuju bioskope da bi ih pretvorili u džamije.“ „Ne možemo odvesti imama u bioskop.“ „Uradiću to drukčije. Dovešću bioskop imamu.“ „To je dobra ideja“, reče Behešti osmehujući se. „Biće to istorijski događaj, Homeini će uživati, film se odigrava na selu, odakle i sam potiče.“ Sledeće večeri ode Nosrat sa zamotuljkom platna na ramenu i projektorom u ruci u Homeinijevo prebivalište na severnim brežuljcima Teherana. Behešti ga uvede u imamovu radnu sobu, gde je Homeini sedeo na podu na ćilimu, oslonjen jastukom o zid. Otkad je izbila revolucija, Nosrat je osedeo, nosio je bradu i umetnički šešir. Uobičajeno je bilo da se klekne pred Homeinija i da mu se poljubi ruka. Ali Nosrat to ne učini. On samo skide šešir i pokloni se. Behešti ga predstavi: "To je kamerman čije su reportaže o revoluciji mnogo puta emitovane u svetu. Čovek je od poverenja. Potiče iz dobre pobožne porodice i ima zanimljive ideje u vezi s filmom, ostaviću ga s vama.“ Kad je Behešti napustio odaju, zavlada tišina. Nosrat spusti svoje stvari i potraži mesto gde da obesi platno. Izvadi iz džepa čekić i bez pitanja pričvrsti belo platno pomoću dva eksera na zid naspram Homeinija. Onda pomeri sto koji se nalazio pored zida i stavi na njega projektor. Zatim stavi stolicu nasred sobe i reče: "Da li biste zauzeli mesto na stolici? “ „Dobro mi je i ovde!“, reče Homeini razdražljivo. „Znam, ali stolica čini deo bioskopa.“ Homeini ga pogleda zapanjeno; još niko nije tako razgovarao s njim. Ali znao je da je Nosrat fotograf, a znao je i da ljudi uvek moraju da slušaju lekara i fotografa. Zato ustade i sede na stolicu nasred sobe. Nosrat navuče zavesu i ugasi svetlo i u sobi zavlada mrkli mrak. Onda uključi projektor. Rolna poče da se odmotava, film je bio crno-beo i star. Na ekranu se

pojavi krava koja zamuka, što Homeini nije očekivao. Dođe seljak, koji poljubi kravu u glavu, pomilova je po vratu i reče: „Ti si moja krava. Moja draga krava. Hajde. Idemo u šetnju.“ Čovek krenu, krava pođe za njim na livadu. Čim su se našli na livadi, seljak izvadi tradicionalnu lulu, sede u senku drveta i poče da puši dok je zadovoljno gledao kako njegova krava pase. Onda se pojavi seljanka s maramom na glavi. „Salam elejkom, Mašadi!“ „Salam elejkom, Badži. Dođi i sedi u senku, danas je toplo. Doveo sam kravu na reku, u staji joj je prevruće. Kako si ti, Badži?“ Seljanka sede na zemlju pored njega i oni se ćuteći zagledaše u kravu. Nije to bilo čudo od filma, ali je bio magijska scena iz života običnih seljaka. Priča je bila jednostavna, ali je odisala primitivnim životom seljaka. Bio je to prigodan film za Homeinijevu novu islamsku republiku, jer moderan život je bio daleko od sela. Sve seljanke su nosile veo i Koran. Selo nije imalo električnu struju i vodovod. Nigde se nije čula muzika i niko nije imao radio u selu. Nije moglo biti boljeg početnog filma za Homeinija. U filmu je mogao da prepozna sebe, svoje roditelje i svoje sugrađane. Priča je govorila o seljaku koji nije imao dece, ali je voleo svoju kravu. Jednog dana krava se razbole. Seoski mudraci su mu savetovali da kravu zakolje pre nego što joj bude gore, ali on nije hteo ni da čuje. Jednog dana krava pade mrtva kad seljak nije bio pored nje. Seljaci odlučiše da je odmah pokopaju, pre nego što se seljak vrati. Kad se seljak vratio, upita za kravu. Svi mu rekoše da je krava otišla. Seljak se izbezumi. Danima je tražio kravu, ali je ne nađe. Izgubio je životnu radost i nije više mogao da jede. Seoski mudraci mu dođoše u posetu da ga teše i da mu objasne kako takvo ponašanje ne dolikuje čoveku. Ali seljak je bio toliko bolestan da je mislio kako je postao krava. Kad su mu mudraci ušli u kuću, on od tuge poče da muče kao krava. Mudraci izvadiše maramice i zaplakaše se nad seljakom. Kad se film završio, Nosrat upali svetlo. Homeini je vadio maramicu iz džepa. U prvi petak posle toga, ajatolasi iz cele zemlje donesoše za vreme propovedi neobično saopštenje: „Večeras će se davati na televiziji jedan film. Film se zove Krava i odobrio ga je imam Homeini. Vernici mogu da ga

gledaju!“ Ljudi koji nisu imali televizor u kući odjuriše u čajdžinice da vide film. Bio je to značajan dan u istoriji iranske umetnosti. Aga Džan je gledao film s Gušterom u šupici na krovu. I njemu je to bio prvi film. Kada je video kravu i seljaka i siromašne kuće, nije verovao da je to taj hvaljeni film. Šahbal je gledao film zajedno s Džavadom. Nasrina i Ensi, kćeri Age Džana, gledale su film sa starim školskim drugaricama. Sedika ga je gledala u društvu nekoliko islamskih žena u Teheranu. Galgal je sredio preko svoje sestre da Sedika provede nekoliko dana u glavnom gradu. Zinat Hanum je stanovala sa Azam Azam, koju je uzela za pomoćnicu. Zinat se nedavno u džamiji javno odrekla Ahmada. Rekla je da se stidi svog sina. Zinat nije bila jedina. Ispostavilo se da su se mnogi pobožni roditelji na televiziji odrekli svoje dece koja su bila protiv ajatolaha. Svi su o tome govorili, ali niko nije mogao da shvati. Da li je to bilo zbog njihove vere? Ili su im duhovnjaci isprali mozak? Čim je Zinat izjavila da se odriče sina, ajatolah ju je pozvao u svoju radnu sobu i razgovarao je s njom u četiri oka. „Zinat Hanum, ti si uzor islamske žene kakav mi je potreban u gradu. Ti si prava madžabe, žena pod velom. Sveta Fatima je zadovoljna tobom. Slušaj sad dobro. Dajem ti zadatak da ženama vratiš islamski izgled. Hoću da sve budu kao Zinat Hanum. Je li jasno?“ "Da, jasno mi je, ajatolaše!“, reče Zinat i ustade. Sa svojim fanatičnim ženama Zinat osnova običajni komitet. I one počeše da javno islamizuju ponašanje žena. Gotovo sve žene u gradu nosile su crni čador kad izlaze iz kuće, ali bilo je veoma mladih žena koje nisu htele ni da čuju za islamski režim i odbijale su da nose čadore. Obično su patrolirala tri džipa, u kojima su sedele po dve žene u velovima i naoružan čovek. One su proveravale da li se poštuje islamski propis, hedžab, o oblačenju žena u gradu. Čim bi naišla neka žena koja nije ogrnula veo prema islamskom propisu ili se našminkala, one bi iskočile iz džipa, stuštile se na nju i zadržale je. Ako bi žena poslušala njihov savet i popravila maramu, puštale su je. Ali ako bi žena počela da se buni, ugurale bi je u kombi koji je vozio iza džipa i

odvele je na tajnu adresu da joj održe lekciju. Sve uhapšene žene stizale su prvo Zinati. Ona i Azam Azam smislile su metode da takve žene dobro prestraše. Azam Azam je mazala ženama noge sirupom, a Zinat ih je vodila u mračnu sobicu u kojoj je vrvelo od bubašvaba. Devojke s dugačkim jezikom su zatvarane u mračnu prostoriju u kojoj su miševi cijukali i trčali im po nogama. Nedavno je Zinat nekoj ženi grubim peškirom toliko trljala crvene našminkane usne da su prokrvarile. One večeri kada su svi sedeli kod kuće i gledali Kravu, skupina islamskih studenata, uz Homeinijevo odobrenje, preskočila je ogradu i upala u američku ambasadu. Munjevitom brzinom uhapsili su ambasadora i šezdeset pet službenika koji su bezbednosti radi ostali u zgradi. Taoci su odmah odvučeni na tajno mesto, pošto se islamski režim plašio da će ih Amerika osloboditi akcijom širokih razmera. Sigurnosti radi, odmah su najznačajnije ličnosti odvedene džipom u Kom, Isfahan i Senedžan. Usred noći senedžanskog ajatolaha Arakija probudi pomoćnik. „Morate se odmah obući“, prošapta on. „Neko vas čeka u dnevnoj sobi.“ „Ko je to?“, upita ajatolah. „Veoma mlad čovek, želi da vam kaže neku državnu tajnu.“ Ajatolah se odmah obuče. U dnevnoj sobi ga je čekao mlad čovek. Ajatolah mu pruži ruku, čovek je poljubi i tiho reče: "Ja sam student teheranskog univerziteta. Imam za vas tajnu poruku od ajatolaha Rudolaha Homeinija.“ Ajatolah isturi glavu, a student mu šapnu tajnu na uho: „Pred vratima se nalaze troja kola, sa sedmoricom Amerikanaca s povezima na očima.“ Ajatolah smesta stavi turban, uze štap za šetanje i reče: „Ideš sa mnom?“ On ude u jedna kola, i onda se odvezoše u pustinju. U vezi sa oslobađanjem talaca mesecima su vođeni mnogobrojni pregovori i razgovori između predstavnika Irana i Amerike, uz posredovanje Švajcarske, ali ti dugotrajni pregovori nisu ništa doneli. Homeini je postavio dva neumoljiva zahteva: 1. Izručenje šaha islamskom sudu. 2. Prebacivanje milijarde dolara iranskog naftnog novca koji se nalazi u američkim bankama.

Ali Amerikanci nisu mogli da izruče šaha, jer bi ga ajatolasi smesta pogubili. A ni milijardu dolara nisu mogli da vrate za tako kratko vreme. Pregovori su prekinuti i nastalo je zatišje. Sto sedamdeset dva dana kasnije, po mraku, preko Senedžana je preletelo šest američkih transportera. Niko ih nije ni video ni čuo. Pola sata pre toga napustili su palubu američkog pomorskog nosača aviona u Persijskom zalivu, i s dozvolom Sadama Huseina preleteli su preko iračkog vazdušnog prostora i ušli u Iran. Uputili su se na tajni vojni aerodrom u pustinji. Namera je bila da nekadašnje šahove jedinice komandosa oslobode taoce i helikoperima ih prevezu do aerodroma u pustinji, a odatle da napuste Iran. Amerikanci su preko jednog Homeinijevog poverenika koji je za njih špijunirao otkrili mesta gde su bili taoci. Ali akcija nije uspela. Sve je palo u vodu sticajem tajanstvenih okolnosti, što je jedino Homeini mogao da objasni. „Alah ih je zadržao!“, uzviknuo je Homeini sledećeg jutra, kad je bilo obznanjeno da se strogo poverljiva američka vojna operacija pretvorila u katastrofu. „Alah štiti našu zemlju“, rekao je mirnim tonom. „Zašto Amerikanci neće to da shvate? Stvar je sasvim jednostavna: Bog je to učinio.“ Kada su se dva američka aviona spustila na tajni aerodrom, sudarili su se s helikopterom. I avioni i helikopter su planuli, nastalo je pravo vatreno more usred suve pustinje, ali to niko nije znao. Poginulo je osam, a ranjeno je pet ljudi. Odmah posle nesreće, svi preostali avioni vratili su se na nosač aviona. Neki pastir, koji je zaspao na rubu pustinje ispod drveta kraj starog bunara, trgao se iza sna zbog nepoznate buke. Ustao je i zagledao se u noć u pustinji i ugledao je crni oblak dima kako se diže prema vedrom nebu. Odmah se popeo na drvo i video vatru u daljini. Smesta je znao da se desilo nešto strašno. Ostavio je stado i odjurio u selo. Pola sata kasnije svi seljani su bili na svojim krovovima i gledali su vatreno more. Seoski imam odjuri u džamiju, otvori vrata i dograbi telefon, jedini u selu. Brzo okrenu broj ajatolaha Arakija: „Vidim visoki plamen u pustinji. Seoski mudraci nisu još nikada videli takvu stvar. Mora da se nešto dogodilo!“ Ajatolah smesta posla komandanta islamske vojske u pustinju da izvidi stvar. Tri četvrti časa kasnije, dohvati ajatolah svoj crveni telefon i okrenu

broj Homeinijeve kuće u Teheranu: „Neverovatno visok plamen! Izgleda da se srušilo nekoliko aviona. Vatra je ogromna, ne može joj se prići! “ Pre nego što je sakupljen tim za uviđaj i poslat u Senedžan, seljaci su se na magarcima stuštili do srušenih aviona i pokušali da spasu ranjenike. Vlasti još uvek nisu znale šta se zapravo dogodilo, kad Radio Moskva izjavi u vestima u šest ujutru: „Tri američka aviona srušila su se u Iranu u pustinji nedaleko od Senedžana.“ Mujezin, koji je svako jutro slušao radio, čuo je tu vest, ali nije shvatao njen značaj. Tek kada je više puta čuo reč Senedžan, on ode Agi Džanu i reče: „Amerikanci se srušili u pustinju.“ Državna televizija je otvorila vesti u dva sata reportažom uživo. Kamera je zumirala leševe Amerikanaca. Onda se na ekranu pojavio ajatolah Araki. Dao je ošto obrazloženje, držeći u desnoj ruci "kalašnjikov“: „Islam je čudo, islam je već četrnaest stotina godina još uvek čudo. „Amerikanci su preko Iraka ušli u našu zemlju, ugasili su svetla i leteli su u mraku, koristili su se najsavršenijim elektronskim sredstvima da prevare naše radare. Sve su smislili savršeno i njihovi superinteligentni kompjuteri proračunali su sve, ali su zaboravili jednu stvar: da ponesu sa sobom Koran. Nama nisu potrebni supermoderni kompjuteri da postignemo takve stvari, nama nisu potrebne elektronske oči da sve primetimo, samo jedan čuva ovu zemlju, samo on je štiti, samo on drži sve pod svojim nadzorom dok spavamo. A to je Alah. „Amerika ima kompjuter, mi imamo Alaha. „Amerika ima velike izviđačke avione, mi imamo Alaha. „Ameriko! Ako hoćeš da saznaš ko ti je srušio avione, pročitaj suru Al Fil: ‘Alam tara kayfe raboka beh asabel fil. Zar nisi video kako je tvoj gospodar postupio s vlasnicima slonova? Zar nije osujetio njihovu spletku? I poslao na njih jata ptica Koje su ih gađale kamenjem Od skamenjene zemlje I učinio da izgledaju kao izjedeno klasje.’“

Alharab

Pet meseci kasnije, oko podne, pojaviše se tri iračka ratna aviona iznad Teherana. Leteli su toliko nisko da su se piloti mogli videti. Svi se razbežaše zbog zaglušujuće, a pre svega zastrašujuće buke. Avioni su bombardovali aerodrom i time objavili Iranu alharab, rat. Iračka vojska je te noći upala na iransko tlo i zauzela sva strateška mesta u južnoj, naftonosnoj provinciji Hozestan. Najznačajnije gasne i naftne rafinerije našle su se u rukama Sadama Huseina. Režim se prestrašio, ljudi nisu mogli da veruju. Tek kad je televizija pokazala prve slike iračkih tenkova kako stoje pred iranskim rafinerijama nafte, poče svima da dopire do svesti da to nije pretnja već ozbiljan rat. Homeini održa na televiziji govor i pozva sve na oružje i da se smesta prijave najbližoj džamiji. "To je džihad!“ Tim pozivom je za dvadeset četiri časa nastala ogromna vojska vernika. Hiljade mladih i starih neiskusnih ljudi potrpane su u autobuse i poslate su na front. U međuvremenu su američki izviđački avioni špijunirali visoko iznad ratnih oblasti. Snimali su kretanje islamske vojske i davali te podatke Sadamu Huseinu, što je imalo za posledicu neprekidno bombardovanje trupa od strane iračkih aviona. Homeini, koji nije smatrao da je potučen, hrabrio je svoj narod: „Samo nas smrt može spasti. Amerika sve drži na oku odozgo. Ostaje nam samo jedan izbor: moramo prvo da napravimo most mrtvih da bismo mogli da se borimo protiv Iraka.“

Vojska vernika, obučena u mrtvačke halje, uzela je oružje i krenula da prokrči put do iračke armije. Konačno stigoše iranske jedinice do iračkih, i otpoče rat koji je trajao osam godina. Na obe strane poubijani su milioni vojnika. Ajatolasi su se plašili da će protivnici iskoristiti rat za obaranje režima. Homeini nije imao poverenja u levičarske pokrete, smatrao ih je neprijateljima Alaha i Korana. Čekao je strpljivo na pogodan trenutak da ih zauvek uništi. Sa svoje strane, levičari su se u potaji trudili da oslabe versku islamsku državu ajatolaha i da ih zbace ako bude moguće. Da bi obezbedio sigurnost na domaćem frontu, režim je odlučio da raščisti sve levičarske pokrete. Homeini je o tome prvo obavesio Galgala: „Iskoreni ih i poseci. Bez milosti! Ukloni, uništi svakog ko se protivi islamu!“ Vođe stare komunističke partije Tudeh, koji su u potpunosti podržavali Homeinija, uhapšeni su svi u toku jednog sata. Ali režim nije bio u stanju da pohvata vođe ilegalnih grupacija. Oni su bili radikalniji i u potaji su diskutovali o tome da li treba da se oružano dignu protiv režima. Partija Tudeh, koja nije htela da se bori protiv Homeinija, upala je u zamku. Tri noći kasnije, islamska televizija je pokazala ostarelog vođu te partije da bi zastrašila ljude. Bio je slomljen, mršav, sed i neobrijan. Videlo se da su ga izvukli iz odaje za mučenje pravo na televiziju, pred kamere; on ih je preklinjao da ga ostave na miru. Bio je to grozan prizor, odličan videosnimak napravljen radi zastrašivanja. Ta misija je uspela, jer još iste večeri preostale vođe partije su pobegle prema granici. U Senedžanu je ajatolah Araki dobio nalog da Crveno selo naprosto raščisti. Selo je u to doba doživljavalo svoje najbolje godine, bilo je autonomna oblast sa sopstvenim pravilima. Selo iz snova, gde su mladi stvorili svoju idealnu komunističku državu u malom. Žetva iz celog sela skupljana je i podjednako i pravilno deljena svim seljanima. Uveče su se svi okupljali na trgu i čitali pesme ruskog pesnika Majakovskog. One noći kada je izvršen prepad, seljani su svi bili na seoskom trgu i gledali su ruski film. Odjednom neko uzviknu: „Tenkovi. Nastupaju!

Blokiraj sve!“ Ali već je bilo prekasno za blokadu. Za tili čas seoski trg se ispraznio. Neki su pobegli u planinu, neki su odjurili kućama i zabravili vrata, oni koji su imali skrivenu pušku zgrabili su je i odjurili na krov. Nad selom se pojavi helikopter. S krova odjeknu paljba. Helikopter se okrenu nazad u oštroj krivini. Tenkovi upadoše u selo i ni iz čega se pojaviše stotine naoružanih islamista koji u mraku zauzeše položaj. Odjednom proleteše dva helikoptera, osvetljavajući krovove jakom svetlošću. Otvoriše vatru na sve što se kretalo pod svetlom. Niko nije očekivao tako jak napad. Naoružani islamisti sve su držali na oku i pucali su u ljude koji su hteli da pobegnu. S krova je fanatički uzvraćano vatrom, ali na svaki pucanj odgovoreno je granatom koja bi razorila krov. Borba više nije imala smisla; vrata na kućama se otvoriše jedna po jedna i seljani izađoše s rukama iznad glava. Džipovi su krenuli za onima koji su se uputili u planine; u njih je pucano ako se nisu predali. Svi uhapšeni su još iste večeri odvedeni u zatvor. Među njima bio je i Džavad, sin Age Džana. Galgal, omrznuti božji sudija, odleteo je helikopterom u Senedžan da sudi uhapšenima. Tamo gde se našao, sejao je smrt i propast. Sunce još nije bilo osvanulo i Senedžanci su još bili u krevetima kada je pogubljeno devet mladih Ijudi iz Crvenog sela. Grad se prestrašen probudio. Roditelji uhapšenih sinova ili kćeri pojuriše u zatvor da vide listu pogubljenih. Leševi su predati porodicama, ali prema šariji svi su bili nečisti i nisu mogli da budu sahranjeni pored običnih mrtvih. Roditelji su pokupili svoje mrtve kombijima i odvezli ih u planine da im tamo ukažu poslednju počast. Aga Džan nije znao da je Džavad uhapšen. Mislio je da je u Teheranu. Nije mu padalo na pamet da mu je sin među zatvorenima. Znao je jednog od pogubljenih mladića, to je bio sin veterinara koji je obavljao praksu preko puta džamije. Aga Džan je upravo čitao za njih Koran kada je zazvonio telefon. On podiže slušalicu. „Biću kratak“, reče čovek ne predstavljajući se. "Ja sam Džavadov prijatelj. On je uhapšen u Crvenom selu. Postoji velika šansa da će biti

pogubljen. Ako hoćete da učinite nešto za njega, onda je to sad... Ako mu bude sudio Božji sudija, onda je prekasno“, reče on i prekide vezu. Ruka Age Džana se tresla dok je spuštao slušalicu. Kroz glavu mu prolete hiljadu misli. Htede da pozovc Fagri Sadat, ali nije mogao. Njegov sin je uhapšen, zašto nije o tome ništa znao? I gde je bio čovek koji ga je pozvao? Ko je to bio? Koliko mu je bilo poznato, Džavad je otišao u Teheran, šta je radio u tom selu? I šta može da učini za njega? Nije znao odakle da počne. Nekoliko puta je dohvatio telefon da pozove nekog, ali uvek je spustio slušalicu. Uze jaknu sa vešalice, stavi šešir na glavu i krenu napolje, ali nije još ni izašao kad telefon ponovo zazvoni. "Ne zamerite mi što opet zovem“, reče glas. "On je još uvek u gradskom zatvoru. Sudija se vraća kroz nekoliko dana da presudi preostalim zatvorenicima. Morate požuriti.“ „Ali šta je radio u selu? I ko ste vi?“ „Bili smo zajedno u selu, ja sam uspeo da pobegnem, njega su uhapsili. Morate brzo da uradite nešto za njega, i izvinite, ne mogu duže da govorim, moram da prekinem“, reče čovek. Aga Džan požuri da izađe, ali se na pola puta vrati i uzviknu: „Fagri Sadat!“ Ona nije odgovorila. „Fagri Sadat!“, ponovi on jače. Fagri po glasu primeti da se dešava nešto ozbiljno. Odmah siđe. „Budi jaka“, reče Aga Džan. „Džavad je uhapšen!“ Fagri se gotovo onesvesti. „Šta? Zašto je uhapšen?“, uspela je da izusti. „Telefonirao je neki njegov prijatelj, uhapsili su ga u Crvenom selu.“ „Šta je tražio u Crvenom selu?“ „Ne znam.“ „Možda je otišao sa Šahbalom. Gde je Šahbal?“ ,,Ne znam. Moramo nešto da uradimo pre nego što bude prekasno“, reče on i htede da ode, „ali ne znam šta, ne znam kome da se obratim.“ „Idi u džamiju!“, reče Fagri Sadat; lice joj je bilo samrtnički bledo. „Razgovaraj s ajatolahom!“ Aga Džan htede nešto da kaže, ali ne reče ništa već odjuri u džamiju. Otkad su mu islamisti oduzeli džamiju, više nije tamo odlazio, čak ni da se moli. On izađe, ali ajatolah nije bio tamo.

„Gde je ajatolah?“, upita novog vratara. „Otkazao je svoje dogovore, zasad nije više u džamiji, ljudi mu suviše dosađuju pitanjima u vezi s pogubljenjima.“ „Šta misliš, kad mogu da ga nađem?“ "Ne znam. To zapravo niko ne zna, stanuje na više adresa.“ Aga Džan ode do piljara preko puta džamije. „Mogu li nešto da učinim za vas, Ago Džane?“ „Znate li možda gde ajatolah stanuje? Hitno mi je potreban.“ Piljar oseti svu veličinu značaja tog pitanja i reče: „La illaha illa Allah. Ne smem to da kažem, ali pogledajte u veliku kuću gde je nekada živeo šef tajne službe.“ Aga Džan se taksijem odveze tamo. Na ulazu su stajala dva naoružana stražara. On se uputi prema njima, ali oni uzviknuše da ne prilazi. Mora da se prijavi na interfonu. On pritisnu dugne. Malo potraja pre nego što je dobio odgovor. „Šta hoćeš?“, upita neko oštrim drskim tonom. „Želim da razgovaram s ajatolahom.“ „Napiši šta hoćeš da kažeš jasno na hartiji i ubaci to u poštansko sanduće s desne strane.“ „Hoću s njim lično da razgovaram.“ „Svi hoće lično da razgovaraju s njim, ali to ne može.“ „Ali neophodno je. Ja sam Aga Džan, nekadašnji čuvar ključeva džome džamije. Ako mu to kažete, on će me sigurno primiti.“ „Nema veze ko ste, ajatolah nema vremena. Osim toga, odsutan je i ne znam kada će doći.“ Aga Džan se ne pomeri s mesta. „Skloni se odatle. Odlazi!“ On ode u grad. Prvi put u životu nije znao šta da radi. Neka kola prikočiše, vozač otvori prozor i prodra se: „Šta ti je? Hoćeš da izvršiš samoubistvo?“ „Ne zamerite mi“, reče Aga Džan, „moja krivica!“ Vozač ga prepoznade i primeti utučen pogled. „Kuda ćete? Da vas povezem“, reče. „Ja? Idem do zatvora, ako vam nije teško.“ „Kog zatvora? Starog ili novog?“ "Ne znam, do zatvora gde su mladići pogubljeni.“ „Znači do starog zatvora. Uđite!“ Stari zatvor se nalazio izvan grada i bio je opasan visokim debelim

zidom. Auto se zaustavi na trgu ispred zatvora i Aga Džan izađe. Velike gvozdene vratnice bile su zatvorene, tri agenta su stražarila gore na zidinama. Još nije bio mrak, ali veliki reflektori su se već kretali automatski. „Nema ovde nikoga“, uzviknu vozač. „Ako hoćete, odvešću vas kući.“ Ali Aga Džan ga ne ču; zaputi se ka vratima da pronađe zvono, ali njega nije bilo. Pesnicom stade da udara na gvozdena vrata, ali niko se ne odazva. „Ima li koga?“, uzviknu on. „Odvešću vas kući ako hoćete!“, ponovi vozač. „Gospodo!“, uzviknu Aga Džan agentima gore na zidu, ali oni se napraviše da ga ne čuju. "Gospodo!“, viknu on jače. Vozač izađe iz auta, priđe mu, uhvati ga za ruku i reče: "Bolje je da sad idete kući, pa sutra ujutru dođite.“ On ga uvede u auto, odveze ga u grad i ostavi ga pred džamijom. Kod kuće mu nešto sinu. "Fagri!“, uzviknu zapovednički. „Stavi čador!“ „Zašto?“ „Idemo do Ama Ramazana!“ Već dugo nisu videli Ama Ramazana. Nisu tačno znali čime se bavi, jedino da je svog magarca davao ajatolahu za razne potrebe i da je nosio uniformu. Aga Džan pozvoni, ali u kući nije bilo svetla. On pozvoni ponovo. U hodniku odjeknuše koraci, vrata se otvoriše i u njima se pojavi Am Ramazan. Imao je dugu bradu i nosio je pištolj. Pošto je stajao u mraku, izgledao je još veći. Nije očekivao Agu Džana i Fagri Sadat. „Možemo li da uđemo?“, upita Fagri Sadat. „Izvolite“, reče Am Ramazan. Na zidu je visio ogroman Homeinijev portret, a svuda su stajale uramljene slike drugih ajatolaha. „Potrebna nam je tvoja pomoć, Ame Ramazane“, reče Aga Džan. „Džavad je uhapšen. Hoćeš li nešto da učiniš za nas?“ Am Ramazan je izgledao iznenađen. Nekad je radio za njih kao sluga, bili su dobri prema njemu. Sad stoje pred njim skrhani i traže pomoć. „Šta to ja mogu da uradim za vas? Ne znam da li uopšte išta mogu da uradim.“ „Hteo bih da razgovaram s ajatolahom. Možeš li to da mi središ? To mora da bude odmah sad! Bojim se da može da bude prekasno.“

„Sad? Pa to ne može. Ne znam, hoću reći sačekajte načas, sedite, Fagri Sadat, hoćete li šolju čaja?“, reče on i ode da telefonira; bio mu je uveden telefon. On okrenu neki broj. "Ja sam! Hteo bih sastanak s ajatolahom. Možeš li da mi to središ? Ne, ne za mene. Za jednog pozna nika... Da, znam ga dobro, već dugo, veoma je važno... Večeras, ako može... Shvatam. Sutra ujutru? U redu, u džamiji. Posle propovedi? Ne, radije pre poropovedi.“ Agi Džanu navreše suze. Bio je petak, ljudi su masovno odlazili u džamiju. Aga Džan je stajao pred vratima i čekao ajatolaha, ali taj se zadržao. Upravo kad je ajatolah hteo da krene u džamiju, zazvoni njegov crveni telefon. „Prošle nedelje je Irak napao naše jedinice hemijskim oružjem. Palo je na hiljade mrtvih, od kojih i nekoliko stotina iz Senedžana i okolnih sela“, ču kako govori koordinator za molitve petkom. „Sutra ćete dobiti leševe.“ Ajatolahov crni „mercedes-benc“ stade ispod džamije. Izađe nekoliko čuvara. Aga Džan pokuša da se približi, ali ga čuvari zadržaše. „Imam sastanak s ajatolahom“, reče Aga Džan. „Sklanjaj se!“, dreknu čuvar. Ajatolah baci pogled na Agu Džana, ali ga nije znao, nikada ga u životu nije video. Aga Džan podiže šešir i pokloni se. Ajatolah prođe pored njega. „Imam sastanak s vama!“, uzviknu Aga Džan. Aga Džan potrča za njim. „Ja sam nekadašnji čuvar ključeva ove džamije!“, uzviknu, dok ga je čuvar zadržavao. Ajatolah dade znak da ga puste. Aga Džan mu brzo priđe. Araki pruži ruku dok je i dalje išao prema džamiji. Pred molitvenim prostorom Aga Džan mu poljubi ruku. Vernici u džamiji koji su videli da ajatolah ulazi ustadoše i pozdraviše ga parolama. Svi videše kako je Aga Džan poljubio ajatolahovu ruku i kako je ajatolah načas zastao i slušao ga. Svi videše da je Aga Džan još pričao dok se ajatolah razdraženo udaljavao. I kako je uhvatio ajatolaha za halju i kako su ga čuvari snažno odgurnuli u stranu. Ajatolah Araki uputi se pravo prema visokoj propovedničkoj stolici i

stade na prvi stepenik. Čuvar mu pruži pušku, koju ovaj uze kao simbol ratnog stanja. Onda otpoče govor: „Sadam, koji nije sin svog oca, bombardovao je naš dragulj u Isfahanu. Sadam nije niko i ništa, on je kopilan koji sluša Ameriku. Amerika se sveti! Amerika se koristi Sadamom kao ratnom mašinom! Ne bombarduje Sadam naše džamije, Amerika ih bombarduje! „Amerika! Ona nas bombarduje! Ne bojimo te se, Ameriko, uništavaj naše drevne božje hramove! Ne bojimo te se! „Sadam je sluga! „On nas se boji, naše vojske se boji, vaših sinova se boji. „Vernici Senedžana! Budite spremni. Imam za vas bolnu vest. Sadam je pobio naše sinove hemijskim oružjem. „Majko, budi spremna! „Oče, budi spreman! „Uskoro ćemo morati da sahranjujemo svoje sinove. Ali naši sinovi su stigli u raj i tamo će ih primiti anđeli.“ „Allaho Akbar! Allaho Akbar!“, uzviknu masa. „Alah je veliki! Pobedićemo! Zauzećemo Bagdad. I nećemo se zaustaviti na Bagdadu, sredićemo mi i Ameriku i Izrael. Oslobodićemo Alharem Alšarif!“28 „Allaho Akbar! Allaho Akbar!“, uzviknu masa. „Teška su vremena, ali vaši sinovi upravo pišu istoriju. Čestitam vam zbog smrti sina! „Ali, budi na oprezu, majko! Dobro pazi, oče! Mi se, zapravo, borimo istovremeno na dva fronta. Tamo se bore naši sinovi protiv Sadama, a ovde se borimo protiv komunista, malog ali veoma moćnog neprijatelja koji se nalazi među nama. I njih ćemo nemilosrdno iskoreniti!“ On uperi pušku u Agu Džana i uzviknu: „Nema milosti! Samo teška kazna!“ „Allaho Akbar!“ Aga Džan, koji je bio na kolenima, oseti džamiju na svojim plećima. Pognutih leđa on promrmlja: „Tebi služimo i Tebe prizivamo u pomoć! Izvedi nas na pravi put! Na put onih na koje se izlila tvoja milost. Na kojima nema nijednog trna i koji ne lutaju.“

Kada je kod kuće ispričao kako se ajatolah ponašao prema njemu, Fagri Sadat se smesta uvi u crni čador. „Kuda ćeš?“ „Idem do Zinat. Ona nam mora pomoći!“ „Ona ti neće pomoći. Nije ništa uradila ni za svog sina Ahmada, neće ništa uraditi ni za našeg Džavada. Svet se postavio naglavce. Homeini je pozvao na džihad. Svima je stavio u zadatak da odaju protivnike. Čak i majke da izdaju svoju decu.“ „Džavad nije ništa uradio.“ „Ne budi naivna, Fagri, to kažu sve majke. Već odavno ne živi kod kuće. Mi ne znamo šta je uradio i šta je tražio u tom selu.“ „Ipak ću potražiti Zinat.“ „Zinat je u džamiji javno izrekla svoju osudu i odrekla se sina Ahmada. Kada je mogla tako da govori o svom sinu, nikada neće pomoći našem.“ „Ne ostaje nam drugo, moramo da odemo. I ti ideš, idemo zajedno.“ Zinat je još uvek radila u ženskom delu zatvora, gde je zatvorenice podvrgavala takvom pritisku da su se potpuno predavale i bile spremne da se sedam puta dnevno mole. Bestidno su jedna po jedna izdavale svoje prijateljice. Kad se jedno veče Zinat nenajavljeno pojavila u kući da pokupi ostatak svojih stvari, ona začu u mraku glas Age Džana: „Zinat, zašto tako u potaji? Zašto ne želiš da nas vidiš? Zašto nas više ne pozdravljaš?“ Zinat ne odgovori i uputi se vratima. Aga Džan je zadrža. „Ne možeš tek tako da odeš. Moraš mi odgovoriti. Ljudi govore o tebi grozne stvari iza leđa. Kažu da si postala dželat, je li to istina?“ „Ljudi mogu da govore šta hoće“, Zinat prekide ćutanje. „Ja samo obavljam svoju dužnost. Radim ono što mi Alah nalaže.“ „O kom Alahu govoriš? Zašto ja ne znam tvog Alaha?“ „Vremena su se promenila!“, reče Zinat. Ona otvori vrata i ode. Zinat se osećala dobro, još nikada se nije osećala tako dobro. Ostajala je hladna pred onim što su ljudi govorili; ona nikada ništa loše nije uradila. Kada je Ahmad uhapšen, videla se tajno s Galgalom u Komu. Taj susret je bio prekretnica u njenom životu. Nekoliko puta je oklevala da li je na pravom putu, ali Galgal je odagnao sve njene sumnje.

„Dešava se velika revolucija“, rekao joj je Galgal. „Islam je konačno iščupao sve stare korene kraljevstva starog dve i po hiljade godina. Upravo stvaramo prvu šiitsku republiku. Alah će nas nemilosrdno kazniti ako ispustimo iz ruku ovu jedinstvenu priliku. Alah ima dva lica. Milosrdno lice i nemilosrdno lice. Sad je vreme za nemilosrdno lice. Nema drugog puta da se islam zadrži. Naši neprijatelji su nam samo na smetnji. Nemamo izbora. Prihvataš islam, a sve ostalo ima da se sruši. Bilo da je to tvoj sin, otac, mati, nije važno. Alah će te nagraditi u raju.“ Komitet vrlih sestara, koji je radio pod Zinatinim rukovodstvom, nalazio se u nekadašnjem stanu gradonačelnika prethodnog režima. Kada su Aga Džan i Fagri stigli u komitet, u unutrašnjem dvorištu stajala je skupina roditelja koji su došli zbog uhapšenih kćeri. Fagri Sadat dobro navuče čador na lice i uputi se stepenicama. Dve žene u crnim velovima je zadržaše. „Šta hoćeš?“, upita jedna. „Htela bih da razgovaram sa Zinat.“ „Sestrom Zinat! Sestro!“, ispravi je druga. „Oprostite“, odgovori Fagri Sadat. „Naravno da sam mislila na sestru Zinat.“ „Sestra Zinat nema vremena, nikoga ne prima.“ „To je porodična stvar, moram s njom da razgovaram.“ „Nema veze da li je porodična ili neporodična stvar.“ „Ja sam njena snaja, a ovo je Aga Džan, njen nekadašnji dever. Moram s njom hitno da razgovaram. Ako joj kažete da smo tu, sigurno će nas primiti.“ „Videću šta mogu da učinim za vas, ali vratite se tamo i sačekajte.“ „Svakako“, reče Fagri. Zinat je kroz razmaknutu zavesu radne sobe videla Agu Džana i Fagri usred ljudi koji su tamo stajali. Znala je da je Džavad uhapšen, ali je znala da ništa ne može da uradi za njega. Galgal joj je povremeno telefonirao, ali ona ga nije pozivala. Nije znala čime se zapravo bavi i uopšte nije mogla ni da nasluti da je on Božji sudija koga su se svi užasavali. Da li bi pomogla Džavadu da je zaista u opasnosti? Ona zadrhta od nemoći, ne, ne bi mogla da mu pomogne, nije ona neko ko bi mogao da spreči takve stvari, ona je mogla samo da izvršava naloge. Homeini je u

svom obraćanju vrlim sestrama jasno rekao: „Islam danas počiva na našim plećima. Zrtvujte svoje dete ako se mora!“ Zinat još jednom pogleda dole. "Ne želim da ih vidim. Recite im da nisam tu“, reče ona čuvarki. Čuvarka siđe i reče Fagri Sadat: „Sestra Zinat nije ovde. Otišla je.“ Fagri Sadat se očajnički osvrtala oko sebe i gledala u prozore. Odjednom primeti ženu iza zavese. Prepoznade Zinat. Zavesa se navuče. „Ona je tu“, reče Fagri, „videla sam je malopre iza prozora.“ „Nije ovde, kad kažem, skloni se u stranu“, reče čuvarka odsečno. Aga Džan povuče Fagri Sadat za ruku. „Hajde, idemo!“ „Ne, ne idem, ostajem, moram da govorim sa Zinat“, reče ona. „Odlazite! Inače ću pozvati braću!“, reče čuvarka. „Zinat!“, uzviknu Fagri. Onda se pojavi naoružan čovek i poče puškom da gura Fagri ka vratima. „Odlazite! Gubite se!“ „Zinaaaat!“, viknu Fagri što je jače mogla. Bradonja je udari kundakom postrance. Fagri se saplete i udari o vrata, čador joj se smače s glave. Aga Džan dohvati čoveka za okovratnik i gurnu ga na zid; čuvar stade da doziva u pomoć. Dva naoružana čoveka dohvatiše Agu Džana. Zinat otvori prozor i viknu: „Ne udaraj! Pusti ga! Pusti ga nek ide!“ Aga Džan podiže Fagrin čador sa zemlje, stavi joj ga na glavu i ramena i reče: „Idemo kući.“ Kasnije po podne dođe Galgal u Senedžan. Pošto je toliko vojnika poginulo na frontu, bio je pravi čas da se sudi protivnicima režima. Optužene je primao u nekadašnjoj zatvorskoj staji, gde se još osećao miris konjske balege. Na zidovima su visile potkovice, sedla, kožne uzde i kaiši. Galgal je uvek birao najmračnija mesta u gradu. Uvedena su tri mlada čoveka. Galgal je četvrt časa govorio svoju presudu. Jedan od njih osuđen je na smrt, jedan na petnaest godina, a jedan na deset godina zatvora. Onda uvedoše mladu devojku. „Ime?“ „Mahbub!“ „Uhapšena si zato što si pokušala da pobegneš, zašto si htela da pobegneš?“

„Zato što sam se uplašila da ću biti uhapšena.“ „Šta si uradila kad si se bojala da ćeš biti uhapšena?“ „Ništa nisam uradila.“ „Imala si pamflet u torbici!“ „Nije istina. Ničeg nije bilo u torbici!“ „Bila si u Crvenom selu, živiš li tamo?“ „Ne.“ „Zašto si bila tamo?“ „U poseti drugaricama.“ „Kako ti se zovu drugarice?“ „To ne mogu da kažem.“ „Nećeš da kažeš. U redu. Da li ti je žao zbog onog što si uradila?“ „Nisam ništa uradiia, nema zbog čega da mi bude žao!“ „Ako ovde potpišeš i izjaviš da ti je žao, smanjiću ti kaznu.“ „Ako nisam ništa pogrešno uradila, zašto moram nešto da potpišem?“ „Šest godina! Sledeći!“, uzviknu Galgal. Devojku odvukoše, a naoružan čovek uvede Džavada. "Ime!“, reče Galgal ne gledajući ga. "Džavad!“ „Ime oca?“ „Aga Džan!“ Galgal naglo podiže glavu, kao da ga je osa ujela za vrat. Zagleda se u Džavada kroz tamne naočare. Jaka lampa sijala je u optuženikovo lice, tako da ovaj nije mogao da vidi sudiju. Galgal ispusti pero na zemlju, saže se da ga podigne i u deliću sekunde Džavad vide njegovo lice. Znao je da je sudiju već negde video. Galgal prelista papire; očigledno je hteo da dobije na vremenu. „Čašu vode!“, prodra se prema izlazu. Dva stražara upadoše i zgrabiše Džavada za ruke da bi ga odvukli napolje. Mislili su da ih sudija zove da uklone optuženog. „Ostavite ga na miru. Donesite mi čašu vode!“, prodra se Galgal. Znam ga odnekud, sinu Džavadu kroz glavu. I glas mi je poznat. Čuvar spusti čašu vode pred Galgala i nestade. Galgal proguta gutljaj i reče: „Imaš veoma težak dosije. Ti si aktivan član komunističke partije, ti si pokretač iza zaklona. Uhapšen si s pištoljem iz koga su ispaljena tri metka. Ljudi su videli kako pucaš u helikopter. Za takva nedela dobija se smrtna

kazna. Imaš li nešto da kažeš?“, reče Galgal. „To su sve same laži. Uostalom, ne priznajem taj sud. To što radite je nezakonito. Imam pravo na advokata! Imam pravo da se branim!“ „Zaveži i slušaj!“, dreknu oštro Galgal. „Već sam na tebe potrošio više vremena nego na druge. Tvoj dosije je krcat teškim nedelima.“ „To je lažni dosije, podaci nisu tačni. Nikada nisam imao pištolj u džepu, a još manje sam pucao na tamo neki helikopter.“ „Nemam vremena za diskusiju s tobom. Savetujem ti da me dobro saslušaš, shvataš? Znam tvog oca i želim da ti pomognem ako sarađuješ.“ To je Galgal, sinu odjednom Džavadu. Galgal je Božji sudija! Prestraši se od te pomisli, usta mu se osušiše, a ruke počeše da mu se tresu. Galgal shvati da ga je prepoznao. „Slušaj, mladiću. Sutra će doneti u grad preko tri stotine poginulih. Oni su se tamo borili protiv neprijatelja, a ti pucaš u helikoptere. Meni je svejedno ko si ti, čak da si mi i brat, osudio bih te na smrt. Ali napraviću izuzetak jer znam tvog oca. Postaviću ti tri pitanja. Dobro razmisli pre nego što odgovoriš na njih. Ako si mudar, daćeš tačne odgovore. Treba da ti je jasno da takvu priliku još nikome nisam dao, niti ću dati. „Prvo pitanje: da li si komunist, ili veruješ u islam?“ Džavad nije shvatao svu ozbiljnost Galgalovih reči. Sav je kipteo od besa: "Ne odgovaram na takvo pitanje. Vi kao sudija ne smete da postavljate takva pitanja. Osim toga, ovo nije nikakav sud već štala.“ „Razmisli dobro šta ćeš odgovoriti“, reče Galgal, koji je očigledno bio razočaran. „Drugo pitanje je: hoćeš li se moliti sedam puta dnevno s ostalima u zatvoru, ako ti smanjim kaznu?“ „Molitva je lična stvar. Ni na to pitanje ne mogu da odgovorim.“ „Treće pitanje: hoćeš li da potpišeš ovaj formular u kome piše da ti je žao?“ „Zašto treba da mi je žao kad nisam uradio ništa loše? Ne, neću ništa potpisati.“ Galgal se našao u nedoumici. Hteo je da poštedi Džavada ako bar malo sarađuje. „Dajem ti još jednu šansu i savetujem ti da ne propustiš priliku“, reče Galgal. On izvadi mali Koran iz unutrašnjeg džepa, pruži ga Džavadu i reče: „Ako se zakuneš Koranom da nisi imao pištolj u džepu i da nisi pucao, smanjiću ti kaznu! Ali ako to ne uradiš, smesta ideš uza zid!“ „Pogubili ste stotine nedužnih ljudi. To je zločin. To je zločin prema

Koranu. Neću to učiniti. I upravo zato što poznajete mog oca, neću to uraditi. Sramota me je zbog onog što radite. U našoj kući je poznato koliki ste slabić, koliko vam je loš karakter. Hoćete da mi učinite uslugu, ali meni ona nije potrebna. Osećate krivicu prema mojoj porodici, ali ja se stidim u vaše ime. Ne treba mi smanjenje kazne od dželata koji je svoju ženu i hendikepirano dete ostavio na cedilu, dželata koji je čak zlostavljao, mučio svoju ženu. Nikada neću klečati pred nekim ko je dozvoljavao da se za dvadeset četiri časa pogube stotine Kurda. Ne bih bio sin svog oca kad bih to uradio. Vratite Koran u džep, nije mi potreban.“ „Smrtna kazna!“, prodra se Galgal. Čuvari nagrnuše i odvukoše Džavada na mesto gde u zatvoru izvršavaju smrtnu kaznu. Jedan stražar mu zaveza oči i stavi ga uza zid. Džavad pomisli da ga Galgal neće pogubiti, da hoće samo da ga zaplaši i natera da zažali zbog svega. Stražari ga na trenutak ostaviše tamo gde je stajao. Džavad je zato bio ubeđen da samo hoće da ga još više uplaše. On pre svega nikada nije nosio u džepu pištolj, niti je pucao u helikopter. Nemaju razloga da ga stave uza zid. Odjeknuše koraci, on nasluti da je to Galgal, da je došao da razgovara s njim, da ga zbog Age Džana neće pogubiti. Ali Galgal mu ne priđe. Džavad je očekivao da će Galgal reći: „Dosta je bilo, skinite mu tu krpu s očiju i vodite ga u zatvor." „Spremi se!“, uzviknu Galgal. Dva stražara kleknuše na zemlju i uperiše puške u Džavada. Džavad se isprsi da bi pokazao Galgalu kako se ne plaši. Znao je da Galgal neće ići dalje. "Pali!“, uzviknu Galgal. Puške opališe. Džavad isprva ne oseti da je pucano u njega. U jednom trenutku još i pomisli: Vidiš, hteli su da me zaplaše. Posrnu. Pade. Položi glavu na tlo i sklopi oči.

Planine

Aga Džan je preuzeo Džavadovo telo, koje je sad ležalo u kombiju pred vratima. Fagri Sadat je stajala pored prozora i gledala je dole gde je Muzejin uznemireno hodao tamo-amo. Dok je tako stajala i gledala iza stakla, podsećala je na crno-belu fotografiju, fotografiju majke koja tuguje. Prema persijskom običaju, trebalo je sad da plače, vrišti, udara se u glavu i čupa sedu kosu. Onda bi žene pritrčale i držale joj čvrsto ruke i plakale bi s njom. Ali sve to je bilo zabranjeno; nisu smeli nikome da pokažu svoju tugu. Aga Džan još nije znao gde da sahrani Džavada. Ceo dan je proveo telefonirajući da bi dobio dozvolu za sahranu, ali niko se nije usuđivao da mu pomogne. Ulicom odjednom odjeknu bat koraka. Muzejin naćulji uši, nije prepoznavao korake. U bravi se okrenu ključ, vrata se otvoriše; bio je to Šahbal. Gušter mu požuri u susret. I Mujezin se uputi Šahbalu, zagrli ga i zaplaka nemo na njegovom ramenu. Šahbal je čuo za pogubljenje i mada se izlagao opasnosti dolaskom u Senedžan, odmah je došao kući. Aga Džan izađe iz svoje sobe, vide Šahbala i pozdravi ga kao uvek. Šahbalu se činilo da je ni zbog čega vozio četiri stotine kilometara da bi stigao kući. Aga Džan nije pokazivao osećanja. „Hvala Bogu, stigao si u pravi čas, potreban si mi. Od koga si to čuo?“, upita Aga Džan, ali ne sačeka odgovor: „Moramo da požurimo. Tamo je u

kombiju pred vratima.“ Pri svetlosti fenjera, Šahbal pročita u njegovim očima ono čega se bojao. Priča mu je bila poznata: leš, otac, grob. On ga uhvati za mišicu i zagrli ga. „Moje saučešće, Ago Džane, moje saučešće, nesrećni moj Ago Džane“, reče plačući. Šahbal je osećao krivicu. Plašio se da ga Aga Džan neće ni pogledati. „Božja volja, sine“, reče Aga Džan. „Hajde, idemo. Brzo će mrak, nemamo mnogo vremena.“ Šahbal je držao u rukama ključeve kombija; sve to je bilo stvarnost, ali je želeo da sopstvenim očima vidi Džavada da bi poverovao. Priđe kolima, otvori zadnja vrata. Tamo je pokojnik ležao skupljen i uvijen u belo platno. Izgledao je hladan, s rukama među butinama, na desnoj strani. Malo pomeri platno; glava je sad bila vidljiva. Da, bio je to Džavad, s metkom u levoj slepoočnici. „Moramo da požurimo“, reče Aga Džan. Šahbal zatvori zadnja vrata kombija i sede za volan. „Kuda idemo?“, upita kada su izašli iz uličice. „Tamo!“ Aga Džan pokaza prema severnim planinama. Šahbal nije znao šta namerava, ali Aga Džan nije bio čovek koji bi pristao da mu sin bude sahranjen na nekom zabačenom mestu u planini. Želeo je da razgovara s Agom Džanom o zajedničkoj tugi, ali je ovaj duboko utonuo u misli, te nije hteo da ga uznemirava. Tako su se vozili ćuteći prema severnom planinskom vencu. „Imate li neki plan?“, upita Šahbal posle nekog vremena. „Idemo u Marzedžaran“, reče Aga Džan. „U Marzedžaran?“, upita Šahbal zaprepašćeno. „Nemoguće. Tamo su svi seljani pristalice Homeinija, ne možemo ih ipak pitati za grob.“ Aga Džan ne reče ništa, ali Šahbalu je sad sve bilo jasno. Aga Džan je kod kuće upitao Koran za savet. Razgovor je bio besmislen, zato samo nastavi vožnju. Put nije bio namenjen malim automobilima, to zapravo i nije bilo put već tragovi točkova seoskog autobusa. Marzedžaran je selo najbliže gradu, iza prvog brda, uz obronak visokih planina. Šahbal je vozio uzbrdo, a onda se oprezno spuštao. Već su se

unaokolo nazirale kućice. Bilo je hladno zbog snega na vrhovima planina. Još se nije sasvim smrklo, ali visoke planine su već bacile crnu senku preko sela. Kuće su bile napravljene od prirodnog kamena. Ako ne znaš da je tu selo, ne bi ga razlikovao od stena. Kada su se približili selu, videše kako iz dimnjaka izlazi dim, jedini znak života. U takvom selu uvek se nešto očekivalo: da neko dođe, ili da neko ode, rođenje deteta ili smrt. Uspavano selo uvek je čekalo da se nešto desi, i tek tada bi se pokrenulo. Šahbal uveze kola u selo; nisu ništa morali da kažu, nepoznat kombi koji se spustio niz planinu već je po sebi značio da se nešto događa. Ko još luta zimi po planini? Neki protivnik vlasti, neko ko beži od nekog ili neko ko u autu ima mrtvaca. Odjednom se začu lajanje; nekoliko pasa skoči divlje sa stene i pojuri ka autu. Onda se pojavi nekoliko dobro utopljenih ljudi s puškama. „Alah!“, uzviknu Aga Džan. Psi se razbežaše lajući. Ljudi se približiše autu. „Sedi, Šahbale“, reče Aga Džan i izađe iz kola. Priđe ljudima, htede da razgovara s njima, htede da kaže da je bio prijatelj seoskog imama. On pruži ruku, ali oni se napraviše da to ne vide i priđoše kolima. Pogledaše Šahbala neprijateljski i produžiše da idu oko kola. Htedoše da otvore zadnja vrata. Aga Džan im brzo priđe, uz pomno lajanje pasa. Šahbal izađe brzo iz kola, a Aga Džan odgurnu ljude u stranu i nasloni se na zadnja vrata. Jedan ga povuče za rukav, drugi otvori vrata. Pas skoči u kola i zagrize halju na mrtvacu. Šahbal dohvati dizalicu koja se nalazila pored njega i udari psa snažno po leđima. Pas iskoči iz auta skičeči. Šahbal potpuno izgubi kontrolu i stade da rasteruje ljude. S dizalicom u ruci stajao je pored vrata i čuvao je mrtvaca. Ljutiti zbog ovako drskog ponašanja u njihovom selu, napadoše ga sva trojica. Aga Džan pokuša da to spreči, ali uzalud. Šahbal se trudio da što bolje izbegne njihove udarce, sve dok na buku ne stiže skupina seljana koja ih razdvoji. Aga Džan ispruži ruke prema njima i reče: „Samo vas molim za grob. Dovezao sam sinovljevo telo.“ Ne bi nikakvog odgovora, nijedne reči. Kao da su bili od kamena, okamenjeni ljudi koji su ga zaprepašćeno gledali. „Odlazite, grešnici! Ništa od groba!“, uzviknu jedan.

„Molim vas za...“ „Gubi se, rekao sam!“, viknu čovek ljutito i priđe Agi Džanu. Šahbal dohvati dizalicu, ali Aga Džan mu je istrže iz ruku i reče: „Vraćamo se!“ Uđoše u kola i Šahbal ih okrenu. Kada su se već dovoljno udaljili od sela, Šahbal pogleda postrance Agu Džana i trže se. Pored njega je sedeo skrhan čovek. Videlo se po načinu na koji je sedeo. Tražio je savet u Koranu, ali sve je prošlo naopako. Ličio je na staru pticu koja se više ne usuđuje da poleti. Smračilo se. Šahbal je bez cilja vozio kroz planine. Onda se Aga Džan ispravi i izvadi svetu knjigu iz unutrašnjeg džepa. Sabra se, otvori knjigu i naslepo poče da vuče prst preko redova. Posle nekoliko dugih minuta, reče vladajući sobom: „Idemo u Sarug.“ Zatim strpa Koran u džep. Šahbal se ne složi s njim. Nije video razliku između Saruga i sela iz koga su upravo pobegli. Mogu da odu u stotine različitih sela, ali uvek će se dogoditi isto. Aga Džan nije želeo da sina sahrani nedolično, tražio je zvanični grob, a to nije bilo moguće. „Ni tamo nam neće pomoći“, prekinu Šahbal tišinu. „Moramo to prihvatiti.“ Aga Džan ne reče ni reč, napravi se kao da ga ne čuje. Groblje u Sarugu se nalazilo van sela. Bilo je to zabačeno hladno mesto. „Sačekaj ovde, a ja odoh u selo“, reče Aga Džan. Šahbal ostade. Reče u sebi: „U pravu je, sad shvatam zašto traži zvanični grob ne prezajući od opasnosti. Sramota me je što to ranije nisam shvatio. Nismo uradili ništa pogrešno, Džavad ne sme da bude sahranjen u potaji.“ On dohvati dizalicu i stade da čeka. Onda ču glasove; pojavi se petorka s lampama. Bili su to sve starci, i Aga Džan je bio među njima. Nije bilo pasa oko njih. Po držanju Age Džana vide da ni njih nije uspeo da ubedi. Bili su to prijatelji Age Džana i ispratili su ga do izlaska iz sela u znak saučešća. Ali znali su za produžene ruke režima i šta će uslediti ako dozvole da se pokojnik sahrani u njihovom selu. Oni priđoše Šahbalu. Hteli su da se pozdrave, izraze saučešće, ali Šahbal to ne prihvati. Bio je besan, ali istovremeno i nemoćan. On otvori vrata kola, sede za volan, Aga Džan se oprosti od Ijudi i uđe u kola.

Tek što su krenuli, čuše kako ih neko doziva. „Hej, stani časkom!“, reče Aga Džan. Šahbal stade. Aga Džan otvori prozor. Jedan od ljudi pritrča zadihano: „Morate da odete do Rahmanalija“, reče on. „Samo vam on može pomoći.“ Aga Džan klimnu glavom nekoliko puta, dajući starcu za pravo. „Vozi u Džirdžu“, reče Aga Džan. „Potražićemo Rahmanalija.“ Džirdža je bilo selo gde je bilo najviše izgleda da dobiju mesto za grob, jer je bilo porodična teritorija. Mnogi članovi porodice Age Džana i Fagri Sadat još uvek su tu živeli, a uz to, i Kazem Han je tu sahranjen. Trebalo je da odmah krenu u Džirdžu, ali svete knjige nisu upućivale tamo. Pošto je pomenuto ime Rahmanalija, Aga Džan je bio siguran da je to pravo mesto. Rahmanali je bio sitan starčić duge sede brade. Selo se ponosilo njime. Bilo mu je sto četiri godine i bio je poznat kao sveti čovek. Za njega se pričalo kako zna da pravi čuda i da je umrlu decu vraćao u život. Njegova reč bila je poslednja u selu, to je svako znao. Onaj ko bi od njega zatražio azil, bio je posigurno na bezbednom mestu. Seljani su njegovu kuću proglasili za svetilište. U teškim prilikama, kad ni na koga ne možeš da se osloniš, Aga Džan mu se uvek mogao obratiti. Dobro su se znali, Aga Džan ga je redovno posećivao kada je dolazio u Džirdžu i davao mu je novac kad je bilo potrebno. Džirdža se nalazila visoko u planini, tamo gde je sneg. Nije bilo pristojnog puta do tamo, samo peščana staza, gde su se autobusi i džipovi jedva mogli mimoići. S mukom su vozili stazom, plašeći se da će kola skliznuti s obronka ili da će pasti u provaliju. Hladnoća je bila nepodnošljiva, grejanje u kombiju nije pomagalo. Aga Džan pogleda zabrinuto leš koji je ležao pozadi. Kada su stigli do sela, reče Aga Džan: „Ugasi svetla, zaustavi ovde iza stena. Nećemo autom u selo. Ti ostani, ja odoh do Rahmanalija.“ „Pustite mene da ga potražim“, odgovori Šahbal. „Bolje je da ja razgovaram s njim.“ „Ne želim da idete sami.“ „Nema drugog rešenja, ne možemo ovde ostaviti pokojnika.“ „Ja ni ovde nemam poverenja ni u koga. Sve se toliko promenilo. Ako

vas neko prepozna, odmah će znati šta je u pitanju.“ Ruka Age Džana posegnu u unutrašnji džep, proveri da li je Koran na mestu. „Više nemamo izbora. Snaći ću se već“, reče i pođe. Aga Džan se probi kroz sneg i pređe drveni most. Ovde ga psi nisu čuli. Ledeni vetar koji je duvao preko zamrznutog snega rezao je kožu. Jedino što je mislio bilo je: Moram stići do Rahmanalija pre nego što me islamisti vide. Ako budu hteli da me zadrže, dozivaću ga toliko jako da će se probuditi čak i da je u najdubljem snu. Moraće da me čuje. On oprezno uđe u selo. Kad prođe četiri ulice, stići će do trga iza koga stanuje Rahmanali. Psi su ga osetili. Stran miris usred noći, usred zime, to je značilo nevolju. Odjednom iza njega pas poče da laje. Probudiće celo selo. Šta da radi, da potrči ili da naprosto mirno produži dalje? U sledećoj ulici veliki crni pas preskoči drvenu ogradu. "Alah!“ On poče da trči. Seoski psi stadoše nervozno da laju. Krenuše za njim. Aga Džan potrča brže i vide zaprepašćene seljane oko sebe na ulici. Nekoliko ljudi pokuša da mu prepreči put i da ga uhvati. On ih iz sve snage odgurnu i poče da više: "Rahmanali!“ Trčao je što je brže mogao, srce mu je lupalo u grlu, a od suza ništa nije video. Trčao je naslepo prema trgu. Svi su sad znali kuda je krenuo. „Alaaaaah! Rahmanali! Azil! Tražim azil za sina!“ Iz jedne uličice istrčaše tri naoružana čoveka i jurnuše prema Agi Džanu. Jedan ga otpozadi raspali po nozi. Aga Džan se saplete i pade u sneg. Čovek mu prinese fenjer u lice: "Ko si?“ Prepoznali su Agu Džana odmah; pomogoše mu da ustane i odvedoše ga do njegovih kola izvan sela, gde su se desetine seljana okupile po stenama. Bilo je sve nezamislivo. Aga Džan nije mogao da veruje da se tako ponašaju. To je njegovo selo, svi njegovi mrtvi su tu sahranjeni, zašto se ponašaju tako prema njemu? Revolucija je izvukla na videlo najlošije strane ljudi. Nikome se više nije moglo verovati, čak ni sopstvenom bratu ili sestri. U knjigama o životu kraljeva pročitao je da su ljudi uvek bili takvi. Izdaja i zločin idu uz čoveka. Aga Džan uđe u kola i Šahbal ih okrenu. „Vozi kući“, reče Aga Džan. „Sahraniću da ispod starog drveta u vrtu.“ Šahbal htede nešto da kaže, ali nije imao reči.

Oprezno poče da se spušta niz planinu prema gradu. Orlovi su kružili na visini, tek što ih je probudilo sunce koje se lagano dizalo na drugoj strani planine. Bio je to prvi jutarnji let. Proći će još čitav sat pre nego što svetlost stigne do grada. Moraju požuriti, ali Šahbal se nije usuđivao da vozi brže. Svaki put kad bi prikočio, auto bi se zaklizao, a leš udario o njegovo sedište. Odjednom primeti iza sebe automobil. Vozač je davao znak svetlima. I Aga Džan je video kola: „Stani, mora da se nešto dešava.“ Šahbal stade i oni izađoše. „Daje znak“, reče Šahbal. „Ide pravo na nas.“ Izvadi džepnu bateriju iz kola i dade vozaču znak da su ga videli. Automobil nestade iza stene i ponovo se pojavi. "To je džip!“, uzviknu Šahbal. Džip se zaustavi, vozač ugasi svetla i izade. Bio je to čovek sa šeširom i u čizmama. On pohita Agi Džanu, reče tiho: „Salam“, zagrli ga i poljubi u glavu, i reče: „Uzeću pokojnika. Moram da požurim pre nego što se sasvim razdani.“ Šahbal nije shvatao šta se događa. Bio je to davnašnji prijatelj Age Džana, ali Šahbal ga nije prepoznao. „Hajde da prebacimo pokojnika u moj auto!“, doviknu čovek Šahbalu. Sva trojica prebaciše telo. Čovek zagrli Agu Džana još jednom, pljesnu Šahbala po ramenu, uđe u džip, okrenu spretno kola i odveze se nazad u planinu. Aga Džan i Šahbal stajali su pored praznog kombija i gledali džip kako nestaje u daljini. Orlovi napraviše još jedan krug iznad kombija, a onda se vinuše u nebo.

Svevišnji

Tuga se nadvila nad kućom kao crni veo. Niko ništa nije govorio, niko nije plakao, niko nije prekidao tišinu, ali neko je bez prestanka pevušio: „Gospode! Sveznajući! O, ti, ti što si zaposednut, Ne postoji to što nemamo. I mi to puštamo samo donekle. Šaljemo prašnjave vetrove dok su puni naboja. Gospode! Sveznajući! Mi smo oni što daju život i što daju smrt Mi znamo one među vama što rano odu I one što kasno dođu.“ Tuga je sušila biljke, u ribnjaku je plutalo nekoliko mrtvih ribica, a stara mačka uginula je na krovu džamije. U međuvremenu dogodio se talas pogubljenja protivnika režima. Svi su oni sahranjeni van grada, u podnožju planina, i niko nije smeo da poseti grobove. Sva pažnja bila je usredsređena na mučenike na frontu, koji su svake sedmice za vreme molitve petkom donošeni na stotine u gradove. Vrana je bila prva koja je prekinula tišinu u kući; poletela je visoko i zakreštala snažno, najavljujući posetu. Fagri Sadat je spremala večeru u kuhinji. Gušter otvori ulazna vrata. Nepoznat čovek u izbledelom odelu i sa šeširom uputi se prema ribnjaku. Fagri Sadat je gledala zaprepašćeno stranca koji je mirno išao ispred

njenog prozora. Čovek se za trenutak zadrža pored ribnjaka, gledajući crvene ribice u vodi. Onda se uputi s rukama na leđima preko unutrašnjeg dvorišta. Uputi se prema stepenicama koje vode na krov, ode do gostinjske sobe i kroz prozor pogleda unutra. Nastavi do opijumske sobe i pogleda da li su vrata otvorena. Fagri Sadat otvori prozor kuhinje i uzviknu: „Gospodine, tražite li nekoga?“ Čovek ne odgovori i uputi se u biblioteku. Fagri htede da ode za njim i vidi šta je namislio, ali se ne usudi. "Mujezine“, uzviknu ona, "u unutrašnjem dvorištu je neki stranac! Hoćeš li da ga upitaš šta traži?“ Gušter, koji je stajao ispod drveta i sve posmatrao, odvuče se u podrum da upozori Mujezina. Čovek nestade iza drveta. Odjednom se čuše jaki udarci. Mujezin stiže iz podruma sa štapom u ruci, a Gušter se vukao pored njega. „Čovek je u odelu i nosi šešir na glavi. Otišao je prema biblioteci. Verovatno će razlupati vrata biblioteke. Čuješ li ga?“, upita Fagri Sadat. Mujezin pohita u biblioteku i uzviknu: „Šta to radiš? Ko si? Ko zamišljaš da si?“ Fagri Sadat zaogrnu čador i vide kako čovek velikim kamenom pokušava da provali vrata biblioteke. „Kako izgleda?“, upita Mujezin Fagri Sadat. „Ne vidim ga dobro. U senci je.“ „Ima bradu?“ „Ne, mislim da nema, ima samo šešir na glavi.“ Mujezin htede da priđe čoveku, ali ga Fagri zadrža. „Mislim da je lud! Neka lutalica!“ Gušter se pope na drvo da bolje posmatra čoveka. „Idi po Agu Džana!“, dobaci mu Fagri Sadat. On skoči s drveta na krov i nestade. Mujezin podiže štap prema čoveku i uzviknu: „Ko si ti? I šta to radiš?“ Čovek nije reagovao. „Prestani, idiote!“, viknu Mujezin i zapreti čoveku štapom. „Prestani, kad kažem, bitango! Prebiću te!“

Ali čovek nije prestajao. Mujezin mu priđe i htede da ga udari štapom. „Ne! Nemoj!“, uzviknu Fagri Sadat. "Ne diraj ga. Poremećen je!“ I povuče Mujezina za kaput. Čovek prestade da udara po vratima čim se pojavio Aga Džan. „Šta se to dešava?“, upita on. Čovek je stajao u senci zida biblioteke. „Ko ste vi, gospodine?“ Čovek nije reagovao. „Priđite malo! Dajte mi ruku, ništa vam neću, izvešću vas napolje“, reče Aga Džan. Mirno mu priđe, uhvati ga za ruku i izvede ga na svetlost. „Hoćete li nešto da pojedete? Da niste možda gladni?“ Čoveku navreše suze na oči. Te oči! „Alah, Alah“, reče Aga Džan. „Fagri! To je naš Ahmad! Mujezin pruži ruku prema Ahmadu, opipa njegov šešir, lice, privuče ga sebi i zagrli. Fagri Sadat spusti glavu na njegovo rame i zaplaka: „Dođi, Ahmade! Naš Ahmad! Hajdemo unutra. Šta su ti to uradili? Kako su se usudili? Dođi, sve će biti u redu!“ Aga Džan otvori Ahmadu vrata biblioteke, ali ovaj ne uđe. On se uputi u gostinjsku sobu, otvori vrata, skide cipele i sruči se na krevet. „Pustite ga neka se ispava“, reče Fagri Agi Džanu i Mujezinu. Ahmad je ranije pušten na slobodu zahvaljujući Galgalu, ali život mu je ukraden. Kada su ga uhapsili, žena se s detetom vratila roditeljima. Njen uticajni otac, koji je sarađivao s islamistima, sredio je razvod i starateljstvo o detetu. Tako je Ahmad izgubio očinstvo. Sledećeg dana Fagri Sadat mu doviknu da dođe na doručak, ali on nije bio u stanju da reaguje na njen poziv. Ona uđe u sobu i pomože mu da izađe. S mnogo ljubavi opra mu ruke i lice u ribnjaku i odvede ga u biblioteku da mu pokaže kako su sad vrata otvorena. On uđe, prođe pored ormana s knjigama i prevuče prstima po hrbatima. Upali staru lampu na stolu, dodirnu stolicu, ali ne sede, izađe napolje i ode u svoju sobu. Pogleda svoj krevet, stolicu, svoju svesku u koju je nekad unosio beleške za molitvu petkom i onda sede na krevet. Tako je presedeo ceo dan, zureći ispred sebe. Aga Džan mu odnese jelo i pokuša da razgovara s njim, ali vide da je za to još prerano, da ga neko

vreme moraju ostaviti na miru. Ali još isto veče Ahmad spakova kofer i nestade. Gušter ga je video i smesta je odjurio Agi Džanu da ga obavesti. Ali bilo je prekasno, više nije bilo ni traga od Ahmada.

M u dž a h e d i n

Na frontu su se vodile žestoke borbe. Iran je povratio nekoliko strateških oblasti i otvorio nov front na iračkom tlu. Ali se ispostavilo da još uvek nije lako izbaciti iračku vojsku iz značajnih gradova Horamšara i Abadana. Sadam je upotrebio hemijsko oružje i bombe i nikome nije dozvoljavao da se primakne tim gradovima. Leva opozicija je bila gotovo sasvim isključena, ali ostao je netaknut još jedan organizovani neprijatelj režima: mudžahedini. Članovi organizacije mudžahedina bili su muslimani, ali su Koran tumačili na drugi način. Javno su se pretvarali da podržavaju režim, ali su u tajnosti skupljali oružje da udare u pogodnom trenutku. Homeini ih je proglasio za najopasnijeg neprijatelja i rekao je kako žele da režim uniše iznutra. Pošto je sad zemlja bila upletena u beskrajan rat i sa svakim danom bila sve slabija, taj unutrašnji neprijatelj morao se konačno iskoreniti. Ali pošto su mudžahedini bili muslimani, nije ih mogao tek tako uništiti. Na jednom vanrednom sastanku komiteta revolucije razmotreno je i to pitanje. Odlučeno je jednoglasno da se mudžahedini unište, kao i levičarski pokreti. Noću su džipovi odlazili kućama gde su živele vođe mudžahedina. Naoružani agenti upadali su u kuće preko krovova, ali nisu našli ni jednog jedinog vođu, svi su umakli na vreme. Odmah je zaključeno da u komitetu postoji špijun. Ajatolah Behešti, predsednik komiteta, pozva sve članove. Očekivao je da špijun neće doći i tako će se odati. Ali svi su bili prisutni. Vođena je veoma duga diskusija o tome kako je moguće da je vest procurila do

mudžahedina. Jedan od članova komiteta, poznat po svojoj oštroumnosti i brzim odlukama, reče: „Mislim da znam kako je naša odluka dospela napolje i ko je to učinio.“ Svi ga pogledaše zapanjeno, čekajući napeto šta će dalje reći. On gurnu svoju crnu torbu, koja se nalazila ispod stola, neprimetna, ispred Beheštijevih nogu, ustade i reče: „Imam dokaze, nalaze se u mojoj fioci, doneću ih, odmah se vraćam.“ Čim je napustio prostoriju za sastanke, on se sjuri niza stepenice, ulete u svoj automobil i krenu. Nije još ni izašao iz ulice, kad se iza njega razleže strahovita ekspozija. Oblak dima i plamen pokuljaše uvis. Svi članovi komiteta su poginuli. Vest je objavljena preko radija. Ljudi masovno nagrnuše prema Homeinijevom boravištu da mu izraze saučešće. On se pojavi na balkonu i mirno održa govor: „Enna lelellah wa enna elleihe radjeoen.29 Ovoga puta ruka Amerike izašla je iz rukava mudžahedina. Nema veze. Alah je na našoj strani! Sačinio sam nov komitet. Pre pola sata dali su se na posao. Niko i ništa nas ne može zadržati!“ I zaista odmah posle toga otpoče lov na pristalice mudžahedina. Svuda su samovoljno izlagani vatri. Simpatizeri mudžahedina blokirali su ulice centra Teherana i bili su naoružani. Nastale su ulične borbe između njih i islamskih jedinica bezbednosti. Svi koji su tog dana uhapšeni pogubljeni su još iste večeri bez ikakvog sudskog procesa. Nedelju dana posle toga sam šef islamske tajne službe lično je posetio Homeinija da bi razgovarali o značajnom pitanju bezbednosti. On kleknu ispred Homeinija, poljubi mu ruku i prošapta: „Članovi organizacije mudžahedina nalaze se na svim važnim mestima u upravi. Dok smo svu pažnju posvećivali borbama na frontu, zauzeli su sva strategijska mesta na ovaj ili onaj način. Čak su dospeli i do vas. Imam spisak sumnjivih osoba koje zauzimaju važna mesta po ministarstvima. Ako se slažete, prvo ću obavestiti premijera, a onda ću smesta pohapsiti osumnjičene.“ Homeini stavi naočare, prouči spisak i dade odobrenje da svi budu pohapšeni. Šef smesta ode na tajnu adresu gde je zasedao kabinet, da u četiri oka porazgovara prvo s premijerom o sadržaju svog razgovora s Homeinijem.

Onda zajedno odoše na zasedanje kabineta da obaveste ministre. Šef odmah uze reč: „Upravo dolazim iz stana imama Homeinija“, reče on. „Razgovarao sam s njim u četiri oka. On zna da sam ovog trenutka ovde. Razgovarao sam i s premijerom. Mudžahedini su se neprimetno uvukli u naš sistem...“ Onda zazvoni telefon, šef stavi na sto svoj težak kofer, izvini se i priđe stolu na kome se nalazio telefon. Podiže slušalicu i jasno reče pred svima: „Da, ja sam. Jeste, upravo sam razgovarao s premijerom. Tu je, kod mene, u autu je, ne, ne znam sigurno. Idem da to uzmem, ili možda ne treba? Nisam siguran, idem da ga uzmem, imate li trenutak vremena?“ To poslednje reče izuzetno glasno da bi ga svi mogli čuti. Spusti slušalicu na sto, izađe iz sobe, sjuri se niza stepenice, uđe u auto i odveze se punom brzinom uz škripu guma. Niko nije ništa posumnjao, niko nije znao da se istorija ponavlja. Od eksplozije zatrese se tlo u susednim ulicama. Borba mudžahedina protiv režima se nastavila. Nedeljama su po gradu tu i tamo eksplodirale bombe. Čak je i novi kabinet koji je Homeini sačinio nastradao na isti način. Ali teror mudžahedina nije srušio režim. Kada je to konačno postalo jasno, mudžahedini su počeli da prave haos u gradu. Palili su autobuse, banke i vladine ustanove i pucali su na svakog funkcionera koga bi sreli. Ali to sve je više ličilo na političko samoubistvo, jer je islamska garda vršila hapšenja velikih razmera i nemilosrdno pucala u svakoga ko bi pokušao da pobegne. Stotine mudžahedina tokom nekoliko dana pogubljeno je bez ikakvog suđenja. Mudžahedini su se povukli s ulice i preduzeli su akciju osvete. Svoj gnev su usmerili na ajatolahe po velikim gradovima i pokušavali su da ih smaknu jednog po jednog. Na opšte zaprepašćenje, posle ajatolaha iz Isfahana i Jazda, ubili su i ajatolaha Mortazavija. On je bio islamski filozof i jedan od najznačajnijih teoretičara režima, ali nije imao nikakvu političku funkciju. Predavao je mladim imamima i zato je svakog dana odlazio u imamsku školu. Na putu za jutarnju molitvu obratio mu se neki mladić. „Salam eleikom, ajatolaše!“ „Salam eleikom, mladiću“, odgovori on. „Imam nešto da vam saopštim.“

„Reci!“ „Gotovo je s vašom interpretacijom Korana!“ „Kako to - gotovo?“ „Evo ovako!“, reče čovek i ispali u njega tri metka. Ti lančani napadi naneli su režimu veliku štetu. Više se nije znalo gde će biti sledeća žrtva. Ni ajatolah iz Gazvina nije izbegao smrt. Počinilac je bio njegov bratanac. Radi bezbednosti, ajatolah ga je nekoliko dana ranije uzeo za ličnog vozača. Ajatolah se vatreno borio protiv atentata: „Amerika nas ubija! Sadam nas ubija. Mudžahedini nas ubijaju, ali držimo se uspravno. Americi smo već ranije dali lekciju. To ćemo uraditi i sa Sadamom. I sa mudžahedinima!“ „Kakvi teški dani“, žalio se u autu dok ga je bratanac vozio kući. „I teške noći“, reče rođak i skrenu na bočni put. „Kuda me to vodiš?“, upita ajatolah. „Pravo u pakao“, reče bratanac i smesta ga ustreli. Niko više nije bio bezbedan; onaj koga susedi prijave da je sumnjiv, bude smesta uhapšen. Svi su se skrivali. Ko je mogao da beži, odmah je pobegao. Ali ti nepredvidivi atentati i napadi nisu bili samo delo mudžahedina već i osvetničke akcije naoružanih članova levičarskih grupacija. Mada je svuda vladao strah, ajatolasi nisu hteli da se saviju pod terorom i nastavljali su svoju delatnost. Isto je važilo i za ajatolaha Arakija iz Senedžana. Znalo se da je na meti. Zato su ga dobro čuvali. Araki je bio fanatičan ajatolah, koji je hteo da od Senedžana napravi uzor islamskog grada. S mržnjom je govorio o porodicama pogubljenih i dao je Zinat Hanum odrešene ruke da u ženskom zatvoru vrši takav pritisak da su se na pokret ruke žene okretale prema Meki kao roboti. Stanovnici Senedžana su zadržavali dah i čekali da neko ubije omrznutog ajatolaha. Taj trenutak nisu morali dugo da čekaju. Sunce samo što je zašlo, napolju je toplota ustupala mesto večernjoj svežini. Vrata Age Džana se lako otvoriše i neko uđe. Aga Džan je sedeo i čitao knjigu. On pomisli da je to Gušter. Podiže glavu. Šahbal se nije pojavljivao od one noći kada su Džavadovo telo odvezli u planinu i vratili se kući. Tada je odmah otišao. A sad je stajao pred njim. Aga Džan stavi naočare.

„Trgao si me, otkad tu stojiš?“ „Upravo sam ušao.“ „Jesi li video oca?“ „Ne, još ne. Slučajno sam u gradu, pa sam hteo da vas vidim.“ Aga Džan oseti da se sudbina opet sprema da ošine. Vrata se tiho otvoriše i Gušter uđe, ali po pogledu Age Džana shvati da nije poželjan. On lagano zatvori za sobom vrata i sede kraj njih. „Kako si to slučajno u gradu?“, upita Aga Džan. „Imao sam da obavim neka posla, pa sam ugrabio dobar trenutak da dođem i pozdravim vas.“ „Zašto ne sedneš, uzmi stolicu.“ „Ne ostajem dugo, idem odmah, došao sam da se oprostim.“ „Da se oprostiš? Zašto? Kuda ideš?“ „Ne znam još sigurno, moram prvo da obavim nekoliko stvari, posle toga ću verovatno morati da odem iz zemlje na neko vreme.“ „Šta sve to zapravo znači, mladiću?“ Mujezinova silueta se pojavi na prozoru, ali on ne uđe. „Da pozovem tvog oca na trenutak?“ „Ne, stvarno moram da idem, telefoniraću kasnije, došao sam zbog vas, brinuo sam se zbog vas, sad moram da idem, neko me čeka u gradu“, reče on. Aga Džan oseti da nešto nije u redu, veče tek što je počelo, zašto nema vremena da se pozdravi s ocem? Zašto stalno gleda na sat? Nije objasnio svoj svečani oproštaj. Onda odjednom Agi Džanu sinu šta će se dogoditi. Kroz deset minuta počinje molitva u džamiji i ajatolahov „mercedes“ treba da naiđe svakog trena. On to mora sprečiti, ali kako? „Odoh“, reče Šahbal i zagrli Agu Džana. Kad ga je zagrlio, Aga Džan oseti pištolj pod Šahbalovim kaišem. Aga Džan ga neočekivano gurnu uza zid i istrže mu pištolj. „Šta te je spopalo, sine?“, dreknu oštro. Gušter ustade četvoronoške. „Vama bar nije potrebno da objašnjavam, Ago Džane“, reče Šahbal čeličnog pogleda. „Nemam više vremena. Dajte mi to, molim vas, dok nije prekasno!“ Aga Džan oseti potpunu nemoć. Htede da uzvikne: "To se ne sme! Odlazi! Gubi se iz moje sobe!“

Ali nije mogao. Zaprepasti ga što zapravo nije želeo da ga zaustavi, što smatra da je to u redu. Šahbal istrže Agi Džanu pištolj iz ruke. Aga Džan htede da ga dohvati za ruku, ali Šahbal ga zadrža na odstojanju i reče: „Ništa ne preduzimajte! Ništa ne govorite! Reči sačuvajte za kasnije! Poželite mi sreću!“ Preneražen, Aga Džan ostade u sobi. Na trenutak se činilo kao da ga je život napustio. Čitav minut nije mogao da se pokrene, da izusti reč. Šahbal kleknu pored Guštera, poljubi ga brzo i izjuri. Sudari se s ocem. Mujezin pade na zemlju. Šahbal kleknu, obujmi mu glavu rukama, poljubi ga u čelo i reče: „Žurim, oče, telefoniraću ti posle!“ Ajatolahov "mercedes“ se zaustavi pred džamijom. Šahbal je stajao u mraku u uličici i pomno sve motrio. Tri ajatolahova telohranitelja izađoše iz kola i proveriše unaokolo. Nije bilo ni žive duše. Jedan čuvar otvori vrata "mercedesa“. Ostali se uputiše prema džamiji. Šahbal izvuče pištolj. Gušter, koji je dotle čučao na zemlji iza Šahbala, otpuza do "mercedesa“. Šahbal htede da ga zaustavi, ali bilo je prekasno. Puzio je na rukama i nogama prema ajatolahu. Čuvar koji je pomogao ajatolahu da izađe, prestraši se od Guštera. Kao da je pas, ajatolah nemarno ustuknu korak i viknu: „Gubi se!“ Ali Gušter produži da puzi, zavuče mu glavu pod halju i ajatolah izgubi ravnotežu. „Ajatolaše!“, uzviknu Šahbal. Ajatolah pogleda prestrašeno, ali nije znao gde tačno treba da gleda. Odjeknuše pucnji. Ajatolah raširi ruke u vazduhu, odstupi dva koraka i pade na zemlju. Čuvari otvoriše vatru naslepo na sve što se micalo. „Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaah!“, odjeknu glas Age Džana s krova. Na uglu ulice iskrsnu motor u punoj brzini. Šahbal skoči pozadi na motor i oni se odvezoše. Ispred džamije ležao je na zemlji ajatolahov leš. Turban se skotrljao nekoliko metara dalje, pored Guštera ispruženog na tlu. Dečak nije više izgledao kao gušter već kao dečak koji spava u mraku na ulaznom stepeniku džamije, u krvi koja je oticala ispod njegovog tela. Aga Džan kleče pored njega, poljubi ga u hladan obraz i podiže ga u naručje.

Tajare

U unutrašnjem dvorištu su se stalno čuli avioni koji su nadletali grad. Dolazili su iz Teherana, preletali pustinju i leteli prema Persijskom zalivu, da bi produžili dalje za Evropu i Ameriku. Na povratku su uglavnom išli drugim vazdušnim putem, preko Omanskog mora i Bandar Abasa ulazili su u zemlju. Dok su deca još bila mala, pevala su pesmicu čim bi čula kako avion dolazi; obraćala su se maloj tajanstvenoj ptici visoko u vazduhu: „Tajare, tajare, Kuda si krenula, tajare? Koga nosiš sa sobom, tajare? Kada ću doći na red, tajare?“ Fagri Sadat je sedela pored ribnjaka na klupi i plela. Bila je počela džemper za Guštera, ali ga nikada nije dovršila. Aga Džan je bio zaposlen u vrtu, svoju tugu je pokopavao u jamu sa suvim lišćem. Onda sasvim nisko iznad kuće prelete putnički avion, koji podiže veliku buku. Sunce se presijavalo na širokim krilima, koja su odbijala svetlost na lice Fagri Sadat, na drveće, ribnjak i prozore kuće. Aga Džan pomisli da je to ratni avion, uhvati ženu za ruku i povede je sa sobom u podrum gde se nalazio Mujezin. Tamo pogledaše kroz prozor u nebo, ali avion je već bio nestao. Tek kad su se povratili od straha, ugledaše Mujezina kako stoji kraj stola. Ruke mu nisu bile ulepljene od gline, bio je u tamnoplavom odelu, s putnim naočarima i sa šeširom na glavi. Ispred njega je stajao kofer.

„Ideš na put, Mujezine?“, upita Fagri ožalošćeno. „Vidim da si spakovao kofer, kuda ideš?“, upita Aga Džan. „Ti koji sve beležiš, zabeleži i ovo. Odlazim od kuće.“ „Odlaziš od kuće?“, reče Fagri zaprepašćeno. "Zašto?“ „Dečak plače cele noći po kući. Mrtav je, ali uvek dopuzi u podrum i muva mi se oko nogu dok radim. Sahranjen je u vrtu, ali sedi na drvetu. Noću plače pred mojim vratima. Uvlači mi se u san.“ Fagri Sadat poče tiho da plače. „To i za nas važi, i mi ga čujemo u vrtu, ali to nije razlog da napustiš kuću.“ „Ne želim da odem, ali kuća me tera, izbacuje me. Pogledaj mi ruke, ne mogu više ništa da pravim. Podrum je pun moje grnčarije, vrt je pun vaza, ni na krovu više nema mesta da se nešto spusti. Niko ne kupuje moje zdele. Oteran sam, poželite mi sreću. Pusti me da odem, brate.“ On priđe Agi Džanu, zagrli ga, poljubi Fagri, uze kofer i pope se podrumskim stepenicama. Postoja neko vreme u unutrašnjem dvorištu, oslušnu zvuke kuće i uzviknu: „Stara vrano! Čuvaj dobro kuću. Ja odoh.“ Kada je za sobom zatvorio vrata, iznad kuće proleteše tri ratna aviona uz zaglušujuću buku i nestadoše u oblacima. „Iračani!“, uzviknu Aga Džan. Nisu to bili irački avioni već mlaznjaci iranskog vazduhoplovstva koji su krenuli da onemoguće izlazak iz zemlje izvesnom putničkom avionu. U avionu je sedeo Bani Sadr, iranski predsednik, koji je upravo bežao iz zemlje. Mlaznjaci su leteli punom brzinom da bi ga zadržali. Nedelju dana ranije, Homeini ga je otpustio. Optužio ga je da radi za mudžahedine. Predsednik se skrivao i mudžahedini su smislili veoma vešt plan da ga prokrijumčare iz zemlje. Sve je bilo razrađeno do poslednje sitnice, čak je i Sadam Husein bio obavešten o bekstvu i irački avioni su spremno čekali da prate odbeglog predsednika. Iranski mlaznjaci su zakasnili, jer je avion ušao u irački vn zdušni prostor tačno na vreme i produžio let prema Evropi. Četiri i po sata kasnije, avion se približi Parizu. Pilot usposta vi vezu s francuskim saradnicima u kontrolnom tornju: „Ovo |e prinudni let. Imam u avionu iranskog predsednika. On traži azil!“ Direktor aerodroma je obavešten; on odmah uspostavi vezu s francuskim predsednikom. Onda postavi iranskom predsedniku nekoliko pitanja, na koje ovaj odgovori savršenim francuskim bez akcenta: "Ja sam izabrani

iranski predsednik Islamske Republike Irana. U avionu je i vođa mudžahedina. Tražim azil za sebe, vođu mudžahedina i pilota.“ Avion napravi nekoliko krugova iznad Pariza dok se direktor dogovarao s francuskim predsednikom šta da se radi. Bani Sadr je godinama živeo u Parizu, studirao je ekononiju. Još uvek je u džepu nosio ključ svog pariskog stana. Upravo je počeo da radi na doktoratu kada je Homeini napustio Irak i Pariz. Bani Sadr je za vreme studija smislio model ekonomije gde bi se kapitalističke ideje kombinovale sa islamom. Njegovi planovi su bili idealni za Homeinija, koji pojma nije imao o ekonomskim stvarima. Kada je Homeini odleteo iz Pariza u Teheran, Bani Sadr je bio jedan od sedmorice visokoobrazovanih ljudi sa Zapada koji su mu pomagali. Posle toga izabran je za prvog iranskog predsednika. Avion je upravo otpočeo četvrti krug nad Parizom kad se začu mobilni telefon. Direktor aerodroma prenese poruku lianiju Sadru: „Francuski predsednik nudi vama i vašim saputnicima aziil. Vaš avion može da se spusti. Želimo vam dobrodošlicu.“ Francuski dnevnik počeo je vešću o upravo prispelom Baniju Sadru. Homeini tek što je završio večernju molitvu kad se pojavi tadašnji zapovednik vojske Rafsanjani, koji kleče pored njega i prenese mu vest. Iako je Homeini već bio završio molitvu, on ponovo ustade i otpoče dodatnu molitvu. Pošto je čuo neprijatnu vest, on pokuša da se tom dodatnom molitvom približi Bogu i zatraži savet. Kada je izgovorio i poslednji rokat30 molitve, oči mu zasijaše. On se okrenu Rafsanjaniju i reče: „Blagosloveni trenutak je nastupio.“ Otkad je počeo rat, iranska vojska je čekala pogodan trenutak da oslobodi okupirani naftni grad Horamšar. U strateški značajnom lučkom gradu nalazila se najveća rafinerija nafte na Srednjem istoku. Dotada nije bila moguća ovakva operacija, jer su američki sateliti prenosili Iraku sve što se dešavalo u gradu i oko njega. „Alah je na našoj strani“, reče Homeini Rafsanjaniju. „Oslobodićemo Horamšar. Došao je čas. Sazovi svoje generale!“ Sadam se veoma radovao i upravo je krenuo na sastanak kabineta u vezi

s uspelim bekstvom Banija Sadra u Francusku. Hteo je lično da prenese dobre vesti svojim ministrima. Još nije ni stigao, a iranska vojska već je upala u Horamšar istovremeno sa šest strana. U gradu je nastradalo na stotine iračkih i iranskih vojnika; tlo je bilo zasejano leševima. Posle teške poludnevne borbe dva iranska vojnika su uspela da na rafineriji nafte zamene iračku zastavu zelenim islamskim barjakom. Iračani su sabrali sve svoje snage, ali ajatolasi su iznenada otvorili novi front na irački lučki grad Basru. Strah od te iznenadne invazije razluđivao je iračke vojnike; oni uništiše sve kuće u Horamšaru i zapališe drveće. Posle toga povukoše se uzalud, u nadi da će moći da spasu Basru. Posle te istorijske pobede, prvi put se na televiziji pojavi nasmejani Homeini. On zahvali Alahu i čestita roditeljima palih boraca na hrabrosti njihovih sinova. Milioni ljudi izađoše na ulice da slave oslobođenje Horamšara. Napravljen je vatromet i na sve strane su trubili automobili s trepćućim svetlima. Ljudi su igrali na krovovima autobusa, međusobno se častili kolačićima, raznim slatkišima i voćem. Svetkovalo se do kasno u noć; bilo je to prvo slavlje čitave zemlje od dolaska ajatolaha. Te noći sijao je pun mesec, koji je pružao ljudima utehu za toliki bol i tugu koje su pretrpeli u ratu. Ali nisu svi došli na slavlje. Neki tu noć puni veselja iskoristiše za osvetu. Mesečina pade na rub slanog jezera na ivici pustinje kraj Senedžana, gde je leš Zinat Hanum ležao pola u vodi, a pola na pesku. Oko vrata joj je visila cedulja u plastičnoj kesici na kojoj je stajalo: "Ona je primoravala mlade neudate žene koje su osuđene na smrt da pre pogubljenja idu krevet s islamistima. Na ovom slanom jezeru je osuđena i pogubljena. To je bila želja majki čije su kćeri postale neveste poslednje noći svog života.“ Uskoro će Mesec lagano iščeznuti, ustupajući mesto Suncu. Jato pustinjskih ptica videće Zinatino telo kraj jezera i preleteće jezero larmajući. Putnik na kamili će dojahati da pogleda šta se dešava. Sići će s kamile, prići će lešu, kleknuće i pročitaće tekst na ceduljici.

A k a s, f o t o g r a f

Aga Džan je šetao pored reke; posle večernje molitve nije se vratio u krevet. Otišao je do obale i seo na peščani brežuljak. Mada je voda bila hladna, neka žena je prala noge u reci. Ona obrisa noge čadorom, obuče cipele i uputi se Agi Džanu. „Imaš li malo sitniša za mene, nemam još nijedan novčić u ustima“, reče ona. „Jesi li to ti, Godsi?“ Godsi, nekada tako mlada i živahna, izgledala je sad stara. Videlo se to po sedoj kosi i borama na licu. „Nisam te odavno video, Godsi, gde si bila sve ovo vreme? Kako ti je mati?“ „Umrla je“, reče ona mračno. „Kad je umrla, zašto ja to ne znam?“ „Naprosto je umrla“, reče Godsi. „Kako ti je sestra?“ „I ona je umrla.“ „Je li i ona tek tako umrla? Od čega? Kada?“ Ona ne odgovori. „Gde ti je brat?“ „I on je umro.“ „Ma šta to pričaš?“ „Ali vi nećete umreti“, izjavi Godsi. „Živećete dok svi ne poumiru.“ „Kuda ćeš, Godsi? Nisi mi još ispričala svoje novosti.“ „Ima još sedmorica muškaraca, od kojih će doći tri, jedan će otići, jedan će ostati da leži, jedan će umreti, a jedan će sejati. Ali vi ostajete dok svi ne dođu i dok svi ne odu“, odgovori ona ne pogledavši ga.

On nastavi šetnju pored vode. Ko će otići? Ko će doći?, pomisli. Onda se seti Nosrata. U burnim noćima terora niko nije imao pristup Homeinijevim noćima. Osim jednog čoveka: Nosrata. S Nosratom je Homeini napuštao svakodnevnu stvarnost. Nosrat ga je odvodio u drugi svet, gde nije bilo mesta za iračke mlaznjake, bombe i pogubljenja. Svojim bioskopom je očaravao Homeinija. Pokazivao mu je filmske odlomke, dokumentarce o prirodi, o pticama, pčelama, zmijama i rekama zvezda. Bila je to njihova tajna i niko nije znao šta se događa iza zatvorenih vrata Homeinijeve sobe. Homeini je bio vođa šiitskog sveta, čovek koji je svojim govorom mogao da pokrene milione ljudi, ali bio je usamljen. Sedeo je po ceo dan, a katkad i celu sedmicu u studentskoj sobici. Bio je harizmatičan vođa i svako se trudio što je moguće više da na njega ostavi utisak. Ali Nosrat se trudio da ostane ono što jeste, da bi mu se tako što više približio. Homeini nije znao ništa o matematici i pojma nije imao o prirodnim naukama, ali je posedovao ogromno zanimanje za svetlost, Mesec, Sunce, svemir, a iznad svega za meteorite. Nosrat je upoznavao Homeinija s čudesnim svetom o kojem ajatolah nije imao pojma. Pretvorio je usamljene Homeinijeve noći u zabavne sate pune boje, u kojima je sve zaboravljao. Čim bi ušao u Homeinijevu sobu, Nosrat bi smesta skidao jaknu, kačio je na vešalicu i počinjao odmah o svojim filmovima: „Doneo sam nekoliko kratkih filmova. To su jedinstveni dokumentarci o životu dve životinjske vrste u prirodi. Uživaćete u njima; jedan je o mravima i hijerarhiji u njihovom sistemu moći, a drugi je o majmunima. Prosto je neverovatno koliko ispoljavaju ljudski način ponašanja. Uz to, doneo sam i sjajan film o nebrojenim stenama koje se kreću u svemiru. Jednom u ko zna koliko dugom periodu padne poneki veliki kamen na Zemlju, to je meteorit. Prosto neverovatno.“ Homeini ga pogleda iznenađeno, čak ni sopstveni sin mu nije bio draži. Često je slušao kako su umetnici drukčiji, ali pre Nosrata nije upoznao nijednog. Ono što je Nosrat radio išlo je pre uz život starih persijskih kraljeva. Kralj

je uvek imao u kući malidžaka - osobu koja pravi šale, koja zabavlja kralja. Malidžak je jedini imao pristup u kraljeve privatne odaje i punu slobodu da sve kaže i sve radi, sve dok se kralj zabavlja. „Kako se beše zove ona stanica?“, upita Homeini. „Koja stanica?“ „Ona američka stanica što me je već nekoliko puta intervjuisala?“ „Mislite na CNN?“ „Da, to“, reče on. „Šta vas zanima u vezi s njima?“ „Ništa, znam samo da svi predsednici značajnih država uvek imaju u radnoj sobi televizor na kome je uvek uključen CNN.“ "To je tačno, i zato sam iznenađen što u vašoj sobi nema televizora.“ „Oni govore engleski, pretpostavljam.“ U Homeinijevoj sobi nije bilo ni televizora ni radija, sve vesti su mu pismeno dostavljane. „Postoji arapska stanica, ista kao CNN, samo što se vesti daju na arapskom“, reče Nosrat. „Srediću da ovde možete gledati taj program.“ Sledećeg dana Nosrat je doneo mali televizor, koji je stavio u orman s odećom, tako da ga niko nije mogao videti. Onda je naučio Homeinija kako se rukuje televizorom i kako se menjaju kanali. „Sasvim je dovoljno ako je već na arapskom programu“, reče Homeini tiho, kao da radi nešto u potaji. Nekoliko nedelja posle toga Nosrata je neočekivano pozvao izveštač CNN-a. Znao je za Nosratove nove kontakte s Homeinijem. Videli su se u čajdžinici na staničnom trgu i Nosrat je pričao o svom poslu. Kad su završili razgovor, izveštač oprezno upita Nosrata da li bi hteo da napravi dokumentarac o Homeiniju. „O čemu, zapravo?“, upita Nosrat zaprepašćeno. „Reportaža o Homeinijevom svakodnevnom životu.“ Nosrata iznenadi molba. I sam je već neko vreme razmišljao otome, ali mu je izgledalo neizvodljivo. „CNN želi jedinstveni dokumentarac od pola sata o njegovom privatnom životu“, reče izveštač. „Platićemo ti izuzetno veliki honorar u dolarima.“ Nosratu nije bilo toliko stalo do dobrog honorara. Više ga je zanimala mogućnost da napravi izuzetnu reportažu. Možda je to bilo njegova životna šansa, ali stvar nije bila izvodljiva.

„Nije izvodljivo“, reče on. „Zašto bi mi dao dozvolu da snimim film o njemu?“ „Možeš uvek da pokušaš“, odgovori izveštač. „Kazmisli o tome. Možeš me pozvati ako nešto drugo želiš.“ „U redu“, odgovori Nosrat. Već su mu se u glavi odigravale scene koje je želeo da snimi. Te noći nije mogao da spava od uzbuđenja. Želeo je da o tome razgovara s nekim, ali se nije usudivao, plašio se da će sve upropastiti. Jedne noći dok je šetao s Homeinijem pored jezera iza Homeinijeve kuće, Nosrat mu je pričao zanimljivu priču o satelitima i na kom principu rade. Rekao je kako je revolucija u tehnologiji već i to što se američki predsednik može videti uživo na televiziji kako pije kafu u Beloj kući. „Čovek je radoznao“, nastavi on, "i da bi zadovoljio svoju radoznalost izmislio je takve uređaje koji šalju sliku u vazduh. Ljudi sve žele da znaju, zanima ih, na primer, kako živite i šta jedete. I ta radoznalost nije nešto loše.“ Nosrat je pokušavao da ga pripremi za svoje pitanje, ali je znao da čim bude pomenuo CNN, istovremeno će iskrsnuti reč "Amerika“. Plašio se da neće više biti poželjan ako postavi takvo pitanje, da će smesta morati da pokupi svoje uređaje. Ali bilo je toliko opsednut idejom da se više nije mogao zaustaviti. Nosrat je svuda nosio kameru, tako dok je te večeri sedeo s Homeinijem u njegovoj sobi i podešavao televizor, on krišom pritisnu crveno dugme na kameri. Snimio je kako Homeini bosonog sedi na zemlji i kako krišom iza vrata ormana gleda televiziju. Tokom nekoliko meseci Nosrat je snimio desetak kratkih scena s Homeinijem. Kako šeta pored jezera i gleda patke. Kako je iznad njegove glave proletelo nekoliko vrabaca cvrkućući. Kako se iznenada sapleo na panj, pa mu je pao turban i otkotrljao se u jezero. Kako su patke prišle i počele da kljucaju turban. U jednoj od scena Homeini je ležao u krevetu. Ležao je licem okrenut Meki, tačno na način kako se islamski mrtvaci stavljaju u grob. U kadar je na trenutak ušla Homeinijeva žena, blago mu dotakla čelo i opet bez reči lagano izašla.

U nekom drugom kadru on hoda kroz sobu. Ide do umivaonika, pere ruke, uzima Koran i počinje pažljivo da čita jednu stranicu. Kad završi čitanje, uzima nalivpero, nešto beleži, stavlja ceduljicu u kovertu, zalepi je i zovne ženu: "Batul!“ Ona se pojavljuje, on joj daje kovertu i kaže: „Daj ovo vojsci!“ Ona uzima kovertu, gurne je ispod vela i brzo izlazi. Homeini je brzo primetio da ga Nosrat snima. A Nosrat je bio ubeđen da Homeini prećutno sarađuje. Jednog dana izveštač sa CNN-a ponovo uspostavi vezu s Nosratom. „Nisi mi telefonirao. Pretpostavljam da nisi prihvatio naš predlog.“ „Napravio sam nešto predivno“, omače se Nosratu. Četvrt časa kasnije čovek je stajao pred njegovim vratima. Nosrat je bio suviše oduševljen da bi primetio kako ga nova islamska tajna služba pomno prati. Pojma nije imao da znaju za njegovu vezu sa CNN-om. Izveštač uđe, Nosrat pristavi čaj, stavi traku u video i sede. Izveštač nije mogao da veruje svojim očima. „Fantastično!“, reče. Nisu pogledali ni polovinu snimaka, kad pet naoružanih tipova upade preko krova na balkon. Oni razvališe vrata nogama, upadoše u sobu, uhapsiše Nosrata i izveštača. Dva vojnika ostadoše da pretresu kuću. Pokupiše i odneše sve sumnjive stvari. Izveštač CNN-a je odmah sledećeg dana proteran iz zemlje, ali Nosrat završi u ćeliji radi daljeg saslušanja. Tek je u zatvoru shvatio da je situacija mnogo ozbiljnija nego što je mislio. Shvatio je da je uzeo na sebe ogroman rizik. Znao je da ga čeka teška kazna, ali se nadao da će mu Homeini pomoći. Nosrat je pokušao da ubedi svoje ispitivače kako neobično poštuje Homeinija i kako je radio za njega s najiskrenijim simpatijama. Objašnjavao je kako njegovi snimci imaju istorijski karakter i značaj za kulturno nasleđe otadžbine. Naglasio je kako nikada nije nameravao da svoje filmove i snimke proda Amerikancima, i da ih je napravio iz čiste ljubavi prema kameri, svom pozivu. Zakleo se da je ostao odan Homeiniju koliko i kameri. Dao je na znanje da je Homeini znao da ga snima i da će to potvrditi ako treba.

Nosratova odbrana zvučala je prihvatiljivo. I poverovali bi u njegovu priču da nisu pronašli sumnjivu traku u njegovom stanu. Snimak je bio toliko zastrašujuće lep da Nosrat nije znao šta će s njime. Zato je traku gurnuo među grede na plafonu svog ateljea u nadi da to nikada niko neće pronaći. Iz čistog straha je to izbrisao iz sećanja. Ali sada su agenti tajne službe pronašli traku. „Moraš paziti da u svojoj čežnji za ženama ne padneš u zamku“, često je Aga Džan govorio Nosratu. Stalno je bio u potrazi za nekom izuzetnom ženom da bi napravio njen predivan portret. Nije ga moglo zaustaviti ni to što je ta žena mogla biti Homeinijeva supruga. Ispitivač iz tajne službe iznenada stavi na sto ispred njega dotičnu traku. Nosrat preblede kad ju je prepoznao; znao je da mu nema spasa. Na mestu se skameni od straha. Šta je to video u toj staroj ženi što ga je prisililo da neočekivano, gotovo neželjeno, uperi u nju kameru? Batul je bila žena najmoćnijeg čoveka šiitskog sveta, ali ona je bila nemoćna. Nosrat nije to mogao da objasni, ta nemoćna žena ga je ćutke naterala da je snimi, da sačuva traku i da joj možda jednom pokaže. Batul je čitavog života išla pod velom, nijedan strani muškarac nije nikada video njeno lice, ruke ili noge. I zato je povremeno osećala potrebu da se pokaže. Nosrat to isprva nije shvatao. Kada bi pokucao na vrata njihove dnevne sobe, Batul je uvek otvarala s osmehom. Bila je otprilike dvadesetak godina mlađa od Homeinija. To se jasno videlo na njenom licu. Uvek je gostoljubivo primala Nosrata, što nije išlo uz pobožne žene. Ali Nosrat je znao da nije u pitanju on već njegova kamera. Batul je bila lepa i želela je da se ta lepota vidi, želela je da je sočivo posmatra. Njena želja bila je ono sto su želele sve žene u zemlji koje su muškarci vekovima tlačili i koje nisu nikada imale priliku da pokažu svoju lepotu. Imala je nemi dogovor s Nosratom, i on ju je snimao ćutke. U novinama je objavljeno na hiljade Homeinijevih fotografija, ali nikada se u novinama nije pojavila nijedna Batulina slika. Kao da nije postojala. Batul stoji pored prozora i gleda jezro. Crni veo zamenila je čadorom mlečne boje s plavim cvetićima. Nosrat je zumirao u njeno lice. Ona lagano

pušta da joj veo sklizne na ramena. Bilo je to otkrovenje. Ali bila je jedna scena koja je za Nosrata značila smrtnu kaznu. Snimio je Batulinu sobu, vrata su bila odškrinuta. Snimio je sobu gde se u uglu nalazio krevet za jednu osobu i noćni stočić s malim ogledalom i starinska plava kutija "nivee“. Onda agent tajne službe dohvati videor-rekorder i tresnu ga iz sve snage o Nosratovu glavu. Uređaj se raspade, a Nosrat se sruči bez svesti na pod. Posle toga je usledila tišina. Svud u zemlji tišina je uzimala maha. Sadam Husein nije više bombardovao gradove i Homeini nije više tražio od Korana savet da li i dalje treba upadati u iračku teritoriju. Vladala je velika tišina. Obustavljene su egzekucije i više nijedan ajatolah nije ubijen. Svi su se umorili, svakome je bio potreban mir.

Prvodošavši

Tako mi Al Tura31 Je li to čarolija? Je li to čarolija ili Ne vidite dobro? Tako mi zapisane knjige! Na smotuljku pergamenta. Tako mi one posećivane kuće.32 Tako mi uzvišenog krova Tako mi uskipelog mora vatre. Teško vama tog dana. Avaj, doći će taj dan, neverni lažovi! Al Tur, Al Tur! Koliko li se to godina oteglo? Koliko li je meseci prošlo? Ko je otišao? Ko je došao? Godine se više nisu mogle zadržati i nije imalo smisla brojati protekle mesece. Vreme je stajalo za one koji su duboko utonuli u tugu, za one koji su bili mrtvi i za one koji su tugovali za svojim mrtvima. A i za one koji su prekopavali svoje vrtove da bi savladali tugu i za one koji su u kuhinji spremali sveta jela da bi svoju tugu razdelili u činijice. U zemlji je zavladao mir. Ali neko je s napunjenim pištoljem o pojasu jahao pustinjom na kamili da bi osudio sudiju. Tek posle toga će, možda, zaista doći kraj tugi. I tek tada će vreme početi ponovo da se kreće. I tek tada ćemo videti koliko je godina prošlo otkada su

jedni došli i otkada su drugi otišli. Za vreme te nametnute tišine Homeini je postepeno izgubio pamćenje. Došao je čas kad više nije prepoznavao ljude iz najbliže okoline. Rafsanjani i Hameneji, dva najznačajnija funkcionera, ugrabili su vlast i neprimetno su potisnuli Homeinija u pozadinu. Galgal je prvi shvatio da je Homeini postao dementan. Kleknuo je pored njega i trgao se kad je primetio da ga Homeini više ne prepoznaje. Galgal je bio jedini funkcioner koji je delao samostalno, kao produžena ruka Homeinija. S njime je bio moćan, bez njega nije bio ništa. Bilo je vreme da se povuče. Uz to, vreme egzekucije je prošlo, režim je dovoljno pokazao svoje lice. Irački osvajači su isterani iz zemlje i svi protivnici su uništeni. Sada je ostalo da se sve stabilizuje. Ispostavilo se da nije više bilo mesta za omrznutog sudiju Galgala. Trebalo je smisliti novu funkciju, ali to nije bilo jednostavno. Odjednom je izvestan broj članova mudžahedina i levih grupacija doznao za njegovu ulogu i grozna nedela koja je počinio. Svuda su vrebali da ga uklone. Galgal je bio voljan da se vrati u Kom i da tamo predaje pravo u imamskoj školi, ali to više nije bilo moguće. Shvatio je da je došao kraj njegove misije u borbi za islam, isto kao i Homeinijeve. Homeini nije još umro, ali je već pripadao prošlosti. Galgal nije više imao budućnost, a u sadašnjosti nije za njega bilo mesta. Morao je da se vrati u prošlost, ali pitanje je bilo kako. Srećom, Homeinijevi naslednici znali su kako da Galgala pošalju u prošlost. U to vreme se organizacija talibana u susednom Avganistanu upinjala da učvrsti svoju islamsku vlast. Upotrebili su mnogo sile da starinsku islamsku šariju uvedu u Avganistan. Iranski ajatolasi bili su u tesnoj vezi s talibanima i redovno su održavali susrete radi uzajamnog učvršćivanja pozicija u odnosu na zapadne protivnike. Režim je došao na ideju da Galgala pokloni talibanima, što će fanatični talibani prihvatiti kao čistu dobit. Bilo je to jedinstveno rešenje i Galgal je to prihvatio od srca. Talibanski fanatizam mu je mnogo govorio, zato spakova kofer i otputova vozom do

pograničnog grada Mašada, anonimno, kao trgovac s bradom i šeširom. Prenoći u nekoj gostionici i sledeće večeri dođe po njega talibanski borac. Obučen kao Avganistanac, on pređe s čovekom granicu prema Kabulu. Tamo ga je toplo dočekao talibanski vođa i on dobi kuću u Kabulu. Galgalov život se potpuno promenio: uplovio je u mirne vode. Zvanično je dobio posao u gradskom arhivu, ali potajno bio je važna ličnost u rukovodstvu talibana. Uživao je u anonimnosti koju je pružio grad i konačno je našao mir da bi se više posvetio islamskom zakonodavstvu. Po ceo dan sedeo je u staroj biblioteci gradskog arhiva i proučavao unikatne islamske dokumente koje su upravo za njega doneli iz kraljevske biblioteke u Saudijskoj Arabiji. Posle nekoliko meseci oženio se Avganistankom i otpočeo porodični život. Bio je srećan, nov život mu se dopadao. Slobodno je šetao po gradu, odlazio je u prodavnice, što ranije nikada nije činio. Redovno je posećivao svoju avganistansku rodbinu. Niko nije ništa znao o njegovoj prošlosti, izdavao se za istraživača koji piše knjigu o istoriji islama. Smeo je s uma da je još uvek tražen i da ljudi nisu zaboravili njegova nedela. Šahbal je bio jedan od onih koji su tragali za Galgalom. Ali mu je izgubio svaki trag. Preostala su samo tri člana rukovodstva Šahbalove stranke. Ostali su pohapšeni, poubijani ili su pobegli. Na poslednjem na brzinu održanom sastanku preostalog članstva, Šahbal je dobio nalog da likvidira Galgala. Kasnije se ispostavilo da je to bilo poslednje odlučivanje njegove partije. Šahbal je hteo da se lično osveti zbog Džavadove smrti. Nije mogao da izbije sebi iz glave sećanje na dugu hladnu noć kada je vozio mrtvaca po planini pokušavajući da nađe mesto za grob. Nije mogao da podnese preživljeno poniženje. Morao je nešto da uradi, inače nikada više ne bi imao miran san. Tek posle toga će moći ponovo da nastavi normalan život. Otkad je izvršio atentat na ajatolaha, niko od porodice nije znao gde se nalazi. Aga Džan je mislio da je napustio zemlju i da je negde u Evropi ili Americi. Ali Šahbal nije otišao. Bio je još uvek u Teheranu. Pustio je bradu i radio je kao taksi-vozač jednog od više hiljada narandžastih gradskih taksija. Zbog bezbednosti, ilegalne organizacije nikada se nisu koristile ličnim automobilima. Uglavnom su imali nekoliko taksija kojima su išli svuda. Šahbal je imao taksi još od vremena kad je bio član redakcije partijskih

novina. Koristio se njime kao prevoznim sredstvom i uz to zarađivao sebi hleb. Preživelo rukovodstvo se zbog bezbednosti više nije sastajalo. Ali su se povremeno nalazili u nekoj čajdžinici na bazaru u Teheranu. Na jednom takvom susretu Šahbal je doznao da je Galgal u Kabulu. „Mogao sam toga da se setim“, reče on zaprepašćeno. „Kako ste to doznali?“ „Preko partijeTadeh“, reče jedan i pruži mu ceduljicu s adresom. I partija Tadeh se raspala. Režim ju je ukinuo. Ali stari članovi te rusofilske komunističke partije i dalje su održavali vezu s komunističkim susedom Sovjetskim Savezom. Šahbal je sad znao šta treba da radi. Za vreme komunističke uprave u Avganistanu, ilegalne iranske grupacije bile su u dobroj vezi s avganistanskim simpatizerima. Kada su na vlast došli talibani, komunisti su pobegli u Sovjetski Savez. Ali mnogi su ostali. Potrajalo je nekoliko meseci dok je neka avganistanska grupa mogla da organizuje njegov ilegalni dolazak u zemlju. Jahao je na kamili po mraku kroz pustinju, do avganistanske granice gde ga je čekao motor. Kada je stigao do granice, on ostavi kamilu u staji krčme i ode pešice do mesta gde je Avganistanac čekao iza bodljikave žice. Pošto su razmenili lozinku, čovek mu pokaza gde može da se ispod žice provuče u Avganistan. Šahbal sede iza čoveka na motor i oni se odvezoše. Pola sata kasnije Avganistanac se zaustavi pred pastirskom kolibom. Uđe u kolibu i vrati se s tradicionalnom odećom. Kad se Šahbal preobukao, produžiše do prvog sela, odakle je sledećeg jutra odlazio autobus za Kabul. Bila je još jesen, ali na vrhovima planina padao je sneg i vetar je oštro rezao po licu. Čovek kupi Šahbalu svežeg hleba i urme i ukrca ga u autobus. Posle petočasovne vožnje kroz planine i mnogih zaustavljanja, autobus stiže konačno u centar Kabula. Šahbal izađe iz autobusa i uđe u prvu kafanu da nešto pojede. Poruči toplu gustu avganistansku čorbu i popi nekoliko čaša svežeg čaja. Prethodne noći gotovo nije bio ni trenuo. On uđe u mali hotel pored kafane i ubrzo se uvuče pod jorgan. Probudi se tek sledećeg jutra, kad je hotelski sluga kucnuo na vrata da ga upita da li je sve u redu. Osećao je potrebu da se okupa, ali hotel nije imao kupatilo. Tražeći kupatilo, pronađe džamiju. Tamo se dobro umi i ode u neku čajdžinicu da doručkuje. Gradski arhiv u kome je Galgal radio bio je odatle udaljen samo

nekoliko ulica. Arhiv je bio zatvoren za publiku, ali iza prozora su gorela svetla. Galgalova radna soba bila je na poslednjem spratu; tamo je sedeo sam. Radni sto bio je pored prozora. Kad podigne pogled, vidi ljude na ulici. Kao i svi ostali saradnici, dolazio je rano na posao, ali kad se arhiv zatvori oko četiri sata, ostajao je još pola sata da radi i poslednji je izlazio iz zgrade. I pored avganistanske odeće, Šahbal ga je smesta prepoznao kad je izašao iz zgrade. Ugojio se, ali odavao ga je hod. Već se smračilo. Šahbal ga je pratio do pekara. S hlebom ispod ruke Galgal priđe čoveku koji je na pločniku prodavao poslednje jesenje grožđe. Kupi grožđe i krenu kući. Šahbal ga je pratio do stana, malo je razgledao okolinu, a onda se vratio u hotel. Najviše mu je odgovaralo da Galgala zatekne samog u kući, ali kada je sledeće večeri stajao pod njegovim prozorom, vide da je s njim i njegova nova avganistanska žena. Sedeli su na podu i večerali. Šahbal nije mogao duže da čeka, morao je brzo da obavi svoj posao pre nego što ga otkrije avganistanska tajna služba. On napravi krug oko kuće i dade Galgalu vremena da jede. Kada je opet prošao pored prozora, vide ženu u kuhinji. Na gornjem spratu gorelo je svetlo. Bila je to zgodna prilika; on se uvuče kroz kuhinjski prozor. Žena, koja je bila zauzeta pranjem sudova, ču nešto. Okrenu se i vide naoružanog čoveka u vratima, ali pre nego što je uspela da vrisne, Šahbal je dohvati, stavi joj ruku na usta i prošapta: „Budite mirni! Neću vam učiniti ništa nažao. Slušajte me dobro, vaš muž je iranski zločinac koji je naredio da se pogube stotine nevinih ljudi. Ako budete mirni, ne morate se ničega plašiti. Razumete li moj persijski?“ Žena prestrašeno klimnu glavom. „Nemam vremena. Povezaću vam usta, i svezaću vam noge i ruke. Mirujte, ako se krećete, ubiću i vas. Shvatate me?“ Žena ponovo klimnu glavom. „Odlično“, reče on i sveza je. Ostavi je na kuhinjskom podu, polako krenu uza stepenice i uputi se prema sobi gde je gorelo svetlo. Još je na stepenicama, s pištoljem u ruci, pogledao kroz odškrinuta vrata. Galgal je sedeo za stolom, imao je naočare, čitao je knjigu i pravio zabeleške. Šahbal lagano otvori vrata i uđe. Galgal pomisli da mu to žena donosi čaj i zato ne podiže pogled. Ali kada je ne vide, skide naočare, pogleda prema vratima i vide naoružanog Avganistanca u sobi.

„Ne mrdaj!“, uzviknu Šahbal. Po govoru stranca bilo mu je jasno da to nije Avganistanac. Preneražen, pogleda Šahbala. Šahbal skide kapu i reče ledeno: „Mohamede Al Galgale! Takozvani Božji sudijo! llegalni sud mi je dao nalog da te pogubim!“ Galgal prepoznade Šahbala, malo se trže, htede nešto da kaže, ali jezik mu se toliko osušio da je bio kao parče drveta. Bio je to njegov kraj, više ga ništa nije moglo spasti. Promrmlja nešto. "Ne razumem te.“ On pokaza prema čaši s vodom koja je stajala na stolu. „Samo ti pij!“, uzviknu Šahbal. Uzdrhtalom rukom Galgal uze čašu i otpi gutljaj. „Smem li da se okrenem prema Meki?“, upita muklim glasom. „Smeš!“ Galgal ustade, koraknu prema prozoru, okrenu se u večernjoj pomrčini prema Meki i zapevuši: "Oni sto stoje na desnoj strani. I oni što stoje na levoj strani...“ Šahbal ispali metak u Galgalove grudi. Galgal se zatetura, ali se osloni o prozorski ram i nastavi: „O, čoveče, ti težiš Njemu, i ti ćeš ga sresti. Kad se nebo raspukne I kad se zvezde razveju...“ Šahbal ispali još dva hica. Galgal se trže, pusti prozorski ram i tresnu na tlo. Dok se još trzao, nejasno je pevušio: „Prvodošavši su oni što su prvi došli Oni su ti koji su doneti u blizinu U vrtove sreće.“ Šahbal se stušti niza stepenice, odveza ženu i reče joj: „Trči brzo svojoj porodici!“ Žena izjuri napolje. Šahbal napusti kuću, utrča u ulicu levo i mirno produži mračnim uličicama prema centru grada. Tamo kupi svež hleb i grožđe i uđe u noćni

autobus koji je išao u Pakistan. Autobus je prolazio poluosvetljenim ulicama Kabula. Grad je bio predivan. Jednom će se vratiti na to tajanstveno mesto.

Vrtovi sreće

Alef Lam Miem Raa. Prošle su godine, a tuga kuće rasla je kao drvo u vrtu. Američki taoci već davno spavaju u svojim krevetima, u svojim kućama. Homeini je umro. Rat se završio, a Amerika, koja ništa nije postigla sa Sadamom, prizemljila je svoje špijunske avione. Ptice selice još uvek ulaze u grad i lete iznad džamijske kuće. Ali pošto više nema hrane, nastavljaju let. Kćeri Age Džana žive u Teheranu, udale su se u tišini za vreme burnih ratnih godina i pogubljenja. Ensi je dobila sina, koga je nazvala Džavad. Redovno je s mužem dolazila u posetu i uvek je malog Džavada stavljala majci u krilo. Fagri, koja je mislila da nikada neće preboleti tugu, poljubila bi dete, podigla ga uvis i uzviknula: „Ago Džane, gde si, dođi da vidiš, isti naš Džavad!“ Stara vrana čula je Fagri i napravila je krug iznad kuće. Stare ribe u ribnjaku iskakale su od sreće iz vode, staro drvo ispravljalo je leđa i osmehivalo se, ptice su ponovo dolazile i sedele u granama, a vetar je stizao s planina donoseći miris prolećnog poljskog cveća. Aga Džan obuče jaknu, stavi šešir na glavu, uze štap i ode veselo na bazar da donese kutiju svežih kolača. Kada je poslednji put radosnim povodom kupio kolače? Sećao se. Bio je to dan kada su bake putovale u Meku. Jednog predivnog prolećnog dana izveze Aga Džan stari "ford“ iz garaže i opra ga ispred vratnica. Stavi Fagrin kofer u prtljažnik i pomože joj da uđe u kola, onda sede za upravljač i uputi se u Džirdžu. Nekada su gotovo sve žene iz Džirdže, stare i mlade, čvoričale ćilime za

Agu Džana i tamo su ga ljudi dočekivali kao vladara. Ali u jednom trenutku nisu hteli da mu daju mesto za sinovljev grob. Srećom, ti dani su prošli, jer kad je stigao na seoski trg, tu se parkirao i izašao iz kola s Fagri, seljani stadoše sa strane i pokloniše se s poštovanjem. Pošto je prošao talas nasilja, rat se završio i slegla se prašina revolucije, ljudi su dobili uvid u sve. Videli su rezultate tolikih godina borbe. Zbog tolikih mrtvih i različitih političkih mišljenja mnoge porodice su se raspale. Zatvori su bili prepuni protivnika režima. Nezaposlenost je bila ogromna, a životne namirnice oskudne. Aga Džan nikada nije ispričao Fagri šta se dogodilo one noći u selu, ali ona je celu priču čula od svoje rodbine. „Još uvek ne shvatam kako se ljudi mogu toliko promeniti od danas do sutra“, reče ona kad su krenuli ka nekadašnjoj kući njenog oca. „To su prosti ljudi i skoro svi su nepismeni. Šah nije ništa uradio za njih, a ni ajatolasi nisu bili bolji. Ne zameri im. I pored svega, naši koreni su duboko u ovom tlu, svi naši pokojnici sahranjeni su ovde. Kada sve ide dobro, zavisi od nas, a kada sve ide loše, i to zavisi od nas.“ Mali stari zamak gde su nekada uvek boravili zaposela je islamska vojska. Zato su prvu noć prenoćili u roditeljskoj kući Fagri Sadat, gde je sad živela njena mlađa sestra. Sledećeg dana posetili su kuću Kazema Hana. Išli su jedno pored drugog ispod bademovih drveta osutih bledoružičastim cvetovima. Ptice su pevale tako veselo, kao da slave kraj tuge. Stari deo sela nije se promenio, ali mladi, tek venčani parovi gradili su nove kuće na bregovima. Džirdža je bila čuvena po šafranu i ćilimima. Šafran koji je rastao po tim bregovima bio je mirišljav. Kad se nekada jahalo do kuće Kazema Hana, ništa drugo se nije videlo do žutih plantaža šafrana koje su prekrivale bregove. Sada se na niskim brežuljcima nalazilo stotinu malih jednostavnih kućica. Na najvišim brdima u doba šaha počelo se sa izgradnjom rezervoara za vodu, ali kasnije više ništa nije urađeno. „Drveće je ostarilo“, reče Fagri. „I ja sam ostario“, odgovori Aga Džan. Pre nego što ponovo zahladni, sve devojke iz sela pele bi se na brda da beru šafran koji je prodavan kao zlato. Veselo su pevale, a kad bi se vratile kući, ruke su im bile žućkastomrke, a telo im je mirisalo na šafran. Devojke iz Džirdže imale su prosce iz drugih sela. Ali ti su imali muke da odvoje devojke od sela.

Za vreme dugih hladnih zima devojke su danonoćno čvoričale ćilime. Kad dođe proleće, otvarale su prozore i moglo se čuti pevanje i kikot. I sad su prozori bili otvoreni, ali ništa se nije čulo, nisu više smele da pevaju. Aga Džan i Fagri Sadat šetali su mirno pored starog oraha prema kući Kazema Hana, koja je stajala na uzvišenju preko puta šafranovih brda. U daljini se pojaviše dva jahača; galopirali su prema njima. Zaustaviše se nekoliko metara od njih i uputiše se prema Agi Džanu vodeći konje na povocu. Ljudi su veoma ličili jedan na drugog. Oni se pokloniše i pozdraviše Agu Džana. Više ništa ne rekoše. Aga Džan ih nije prepoznao. Upitno pogleda Fagri Sadat. „Sad tek vidim, to su dva sina starog sluge Kazema Hana“, reče Fagri osmehujući se. Aga Džan uzvrati pozdrav i upita kako su im žene i deca. Ljudi rekoše da je kod kuće sve u redu, da su deca porasla. „Doveli smo vam konje“, reče jedan, „biće vam potrebni dok ste ovde.“ Aga Džan pogleda Fagri osmehujući se. „Nude ti konja, šta kažeš?“ „Ni govora“, reče Fagri smejući se. „Ti možeš ako hoćeš, ali ja više nisam ona ista Fagri, ne usuđujem se više da jašem.“ „Njihove žene te pozivaju da im dođeš u posetu“, reče Aga Džan. „Dobro, baš lepo, sa zadovoljstvom, sigurno ću doći“, odvrati Fagri. Ljudi im predadoše uzde i odoše pešice. Kuća Kazema Hana nalazila se kao neki dragulj usred starog drveća. Drukčije i nije moglo biti, bila je to kuća seoskog pesnika. Grob Kazema Hana nalazio se u dnu vrta ispod bademovog drveta i bio je potpuno prekriven ružičastim laticama. Dok je bio živ, ptice su pevale sve dok ne bi otvorio prozor opijumske sobe i opijumski dim pokuljao napolje. Kada bi završio s pušenjem, uzviknuo bi: „Sada kući, deco, laku noć!“ I ptice bi odletele. Seljak i seljanka koji su radili kod njega sada su sve pospremili i pripremili za dolazak Age Džana i Fagri. Ručali su napolju u vrtu, i pričali su o Kazemu Hanu, i smejali se sećajući se kako je svojim pesmama očaravao žene. Uveče je seljanka prišla Fagri Sadat i rekla: „Nekoliko žena bi rado došlo da vas pozdravi ako nemate ništa protiv.“ „Koje žene?“, upita Fagri iznenađeno. „Žene iz sela koje su nekad čvoričale za vas ćilime.“ Žene su se divile Fagri zbog lepote i prijateljskog ponašanja. Još uvek su

je volele. „Kada će doći?“ „Malo kasnije, ako može.“ Aga Džan ode u biblioteku Kazema Hana. Prvo je došlo nekoliko starih žena; one poljubiše Fagri i ćuteći sedoše na zemlju. Onda pristiže nekoliko skupina žena; i one poljubiše Fagri i sedoše. Fagri je bila iznenađena. Većina žena je nekada radila za njih, sećala se njihovih likova. Na kraju uđe skupina od sedam žena. One je zagrliše. Bile su to devojke koje su nekada dolazile da čvoričaju probne ćilime. „Kakvo iznenađenje. Zbog vaše posete srce mi se opet ispunilo radošću. To uopšte nisam očekivala, mislila sam da ste me zaboravile“, reče Fagri. Jedna od starica mirno uze reč: „Fagri, doživela si strahovit bol i mi to znamo. Izgubila si sina, a mi mu nismo podarili grob. To će nam zauvek pritiskati savest. Večeras smo došle da te zamolimo da prekineš žaljenje. Donele smo ti haljinu. Molim te da crnu odeću okačiš u orman i obučeš ovu haljinu. To je zapravo još davno trebalo da se dogodi, bile su to teške godine za tebe.“ Žena uze veselu cvetnu haljinu i pruži je Fagri. Suznih očiju gledala je Fagri svoju crnu odeću. Nije mogla ni reč da kaže, tiho je plakala skrivajući šakom usta. Htela je da s cvetnom haljinom otrči Agi Džanu, ali vide kako se skupina muškaraca penje stepenicama. Bili su to seoski mudraci, koji su takođe nekada radili za Agu Džana. Jedan pokuca na vrata biblioteke i upita da li mogu da uđu. „Naravno!“, uzviknu Aga Džan. „Dobro nam došli!“ Oni uđoše i sedoše na stare stolice kraj prozora. Na trenutak zavlada tišina. Onda jedan od njih reče: „Ago Džane, gotovo svaka porodica u selu je izgubila nekoga u ratu. Svi oni leže jedni pored drugih na groblju. Tvome sinu nismo dali grob. Nosimo na savesti telo tvog mrtvog sina. Oprosti nam!“ „Bog sve zna. I oprašta“, reče Aga Džan miroljubivim tonom. „Nikad to nikome nisam zamerio. Vaš dolazak umanjuje moj bol. Uvek sam verovao u dobrotu čoveka. Hvala vam što ste došli.“ Starac pruži belu košulju i reče: „Vreme žalosti je prošlo. Uzmi ovu košulju od nas, a crnu stavi u orman.“ U postelji Fagri stavi glavu Agi Džanu na grudi i reče: „Kakva lepa noć, tako sam zadovoljna, mogu ponovo u naše selo.“ Gledali su kroz prozor

nebo puno zvezda. "Oni su to odobrili. To su sve iskusni ljudi, ti stari seljani. Mudri su i njihova mudrost potiče iz bogate tradicije ovog kraja, znaju kako se mogu zaceliti stare rane.“ „Sutra će doći nekoliko prijateljica, koje će mi staviti kanu na glavu sreće radi“, reče Fagri uzbuđeno. „Radujem se zbog tebe! Zaslužuješ to!“, reče Aga Džan. Zaspaše zagrljeni. Ujutru ptice probudiše Agu Džana pesmom. Posle molitve, on prošeta po vrtu. Obukao je belu košulju koju su mu poklonili seljani, osećao se dobro. Gledao je mlado granje puno cvetova i osećao je ponovo snagu u nogama. Ode do groba Kazema Hana, kleće na kamenu ploču, uze kamenčić, kucnu njime lako po nadgrobnoj ploči i izgovori pesmu: „Roezegar ast ke ghah ezzat dehad Ghah ghar darad Tjarge basighar azin bazitjeha besjaar darad. Takav je život Igra se tobom Ponekad te voli Ponekad te ponizi.“ Prijatan prolećni vetar dunu s planina. Aga Džan se seti da je sanjao Hušanga Hana. Hušang Han je bio stari prijatelj, pripadao je plemstvu i živeo je u planini. To je bio čovek koji ih je one noći sustigao na putu, koji se usred planine pojavio s džipom i preuzeo Džavadovo telo. Živeo je u zamku u sopstvenom selu, daleko od ostalih sela u planini. Otkad je Hušang Han odvezao sa sobom Džavadovo telo, Aga Džan nije više išao u planinu. Znao je da mora imati strpljenja i da će jednog dana doći pravo vreme i za to. Sad, dok je stajao kraj groba svog strica, seti se sna. Miris i pomisao na Džavada razvejavali su se u njegovoj glavi kao miris cvetova. On izvede konja iz staje, uskoči u sedlo i u galopu se uputi prema Savodžbolagu. Hušangu Hanu je bilo oko šezdeset godina. Bio je sin moćnog plemića. Bio je izuzetno zanimljiva osoba, nije hteo ništa da ima s ocem, a ni

svojevremeno sa šahovim režimom. Hušang je imao pet žena i sa svakom ženom imao je petoro dece. Živeo je u nekoj vrsti samostalne zatvorene kolonije i gotovo mu nije bila potrebna pomoć spolja. Hušang Han je imao džip, nekoliko traktora, nekoliko desetina krava, konje, ovce. A u podrumu je imao malu vinaru, u kojoj je pravio vino za ličnu upotrebu. Nije imao nikakve veze sa spoljnim svetom, samo su ga prijatelji redovno posećivali. Bili su to izuzetni pesnici, pisci i muzičari iz Isfahana, Jazda, Širaza i Kašana. Bili su uvek dočekivani dobrodošlicom. Šetali su planinom s Hušangom, pušili opijum, pili domaće vino i uživali u voću iz njegovih vrtova. Nije bilo automobilskog puta do sela. Samo je on u starom džipu mogao da vozi po stenju i obroncima dolina. Njegovi gosti dolazili su autobusom u Džirdžu i peli se u selo na mazgama. Hušang Han je studirao u Parizu i tamo je dugo živeo, ali jednog dana spakova kofere i vrati se u planine. Uvek je išao u visokim čizmama, nosio je poseban šešir i parfem iz Pariza. Svakog dana peo se navrh planine da tamo sačeka rađanje sunca. Radio je uvek stajao na francuskoj stanici, na kojoj je slušao muziku i vesti. Mada je imao četiri žene, živeo je sam u svom zamku, okružen svojim stvarima. Planine, među kojima je bila i Savodžbolag, bile su tajnovite. Na najvišem vrhu nalazio se krater i još uvek se dizao dim starog vulkana. Zamak se nalazio na planinskom obronku i gledao je u suvu dolinu. Na putu do zamka prolazilo se pored tri zagonetne pećine. U pećinama su se nalazili delovi stare persijske istorije. Na dnu jedne od pećina nalazila se jednostavna kamena statua kralja Šahpura, jednog od prvih sasanidskih kraljeva. Na zidu druge pećine uklesan je lav koji se borio protiv kralja Ahamenida, koji je sedeo na biku. U trećoj pećini isklesan je lik kralja Darija. Najvećeg kralja svih vremena. Na ulazu u svaku pećinu lepršale su zelene zastave sa svetim tekstovima. Hodočasnici su se peli na mulama do pećine da se dive tim prizorima. Orlovi su kružili nad pećinama i sve držali na oku, hodočasnici su ih smatrali čuvarima pećina.

Na vrhu planine nalazilo se veliko crkveno zvono. Gosti su mogli da zvone i tako Husangu najave da stižu. Aga Džan je zazvonio i mahnuo šeširom prema selu. „Haaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaane!“, odjeknu njegov glas dolinom ispod zamka. Deca koja su se igrala pred zamkom i čula ga kako viče, odgovoriše svi zajedno: „Ko ste viiiiiiiiiiiiiii?“ „Agaaaaaaaaaaaaaa Džaaaaaaaaaaaaaaan!“ Deca odjuriše u zamak da obaveste Hana o dolasku gosta. Aga Džan se dalje peo držeći uzde konja. Hušang pristiže u galopu, mašući šeširom. Aga Džan skoči s konja i zagrli ga. „Prijatelju moj veliki, dobro mi došao! Kakvo prijatno iznenađenje. Moj dom je tvoj dom!“ Produžiše pešice. „Reci mi, prijatelju, šta te je ovamo dovelo?“ „Verovao ili ne, jedan san“, reče Aga Džan. „Kakav san?“ „Nalazim se u Džirdži sa Fagri i noćas sam te sanjao.“ „Zašto nisi poveo i Fagri?“ „Nisam planirao da dođem, ali kad sam se jutros setio šta sam sanjao, odmah sam krenuo.“ „Šta si to sanjao?“ „Ne sećam se više dobro, ali stajao sam pored sata i video te kako silaziš u dolinu. Zazvonio sam, ali ti nisi čuo, povukao sam konopac jače, ali ti nisi pogledao gore. Grlo mi se bilo steglo, ali sam bez prestanka zvonio, tako da su svi u planini mogli to da čuju, osim tebe. Ostalo sam zaboravio.“ „Znam kuda je ostatak tvog sna vodio. Pođi sa mnom“, reče Han, skoči na konja i krenu prema dolini. Bila je to suva dolina, nije bilo u njoj ničega osim mrkih stena. Nije bilo ni znaka života. Han je jahao spretno niz obronak. Kad su sišli do dole, sjahaše. On se uputi u korito doline. „Tlo je ovde toliko žedno da kad bi se Persijski zaliv izlio u dolinu, ne bi joj utažio žeđ. Ali prosto da ne poveruješ koliko je ovde tlo plodno. Sanjam o tome da jednom od ove doline napravim rajski vrt. Pokazaću ti nešto. Jesi li spreman?“ „Za šta?“ „Za nešto bolno, ali istovremeno divno!“ On pređe preko nekoliko

velikih stena, a Aga Džan je išao za njim. „Priroda je ovde napravila čudo“, nastavi on, „vidiš samo suvu zemlju, ali iza zamka je tlo meko i vlažno. Odaću ti jednu tajnu. Možeš li da zamisliš kako ispod zemlje ima ogroman rezervoar za vodu?“ „Rezervoar za vodu?“ „Zapravo, podzemni prirodni rezervoar. Pojma nemam kako je nastao, niti odakle dolazi voda, možda iz severnih planina gde je večni sneg. To je tajna mog zamka, niko ne zna za nju, otkrio sam je pre tri godine kad mi je bio u poseti prijatelj iz Francuske. On je geolog i zanimalo ga je poreklo bunara. Pomoću užeta spustio se u bunar. Kada se vratio, rekao je: ‘Ispod zamka leži zlato.’ „ ‘Zlato?’, upitah ga zaprepašćeno. „ ‘Voda, ima ogroman vodeni rezervoar ispod zemlje, kojim možeš zaraditi zlato’, reče on. Nisam to nikome ispričao, jer se bojim da bi mi ajatolasi, čim bi za to doznali, oduzeli zamak, a mene proterali. Dok sam živ, držaću to u tajnosti, ali već sam u potaji napravio eksperiment. Uz pomoć jednog člana tvoje porodice.“ „Moje porodice?“ „Ispričaću ti kasnije. Kupio sam snažnu pumpu za vodu i dugačko crevo. Ostalo moraš da vidiš svojim očima. A sad zatvori oči, pa ću te odvesti na mesto o kome ti govorim. Budi jak i pođi za mnom.“ Aga Džan zatvori oči oklevajući, uhvati čvrsto Hana za ruku i uputi se za njim iza visokog planinskog zida. „Sad možeš da otvoriš oči.“ Aga Džan otvori oči. Nije mogao da poveruje šta vidi. Ispred njega pružao se ogroman vrt. Bio je to vrt prepun mirisavog prolećnog cveća u svim duginim bojama, tu i tamo poneko mlado drveće u cvetu. „Pa ovo je neverovatno!“, reče Aga Džan. „Ovde je tlo uvek toplo zbog starog vulkana i bogato je mineralima. Vrt je zaštićen visokim stenama. To je deo mog sna o dolini. Prošle noći sanjao si nešto, ali ne sećaš se tačno šta. Reći ću ti o čemu si sanjao. Pogledaj tamo, ispod onog drveća, naspram žutomrkih stena, tamo je sahranjen tvoj sin. Nisam još stavio nadgrobni kamen, ali pokriven je cvećem i cvetovima s drveća.“ Aga Džan dohvati Hana za ruku. „Ovde ne dolaze obične ptičice“, reče Han, „ovo je oblast orlova. Kruže nad dolinom i stražare.“

Vlažnih očiju Aga Džan je gledao narandžastoružičasto cveće koje je raslo na grobu. Bilo je tako gusto, kao da se plašilo da ne otkrije grob. Suze su mu se slivale niz obraze. On kleče pored groba i poljubi tlo: „Alef Lam Miem Raa On upravlja svime I on je stvorio zemlju I uzdigao planine Reke je pustio da teku Nebesa je uzdigao na stubove Koje ne možeš videti Ustanovio je Sunce i Mesec I dao svakom poseban put Do određenog vremena On upravlja svime On naređuje noći da prekrije dan I obrnuto Napravio je svekolike plodove Dva pola I zemlju s graničnim oblastima I vrtove i vinograde I žitna polja, urmine palme S jednim korenom ili s mnogobrojnim stablima Kroz koje teče ista voda On upravlja svime On jasno objašnjava znake Alef Lam Miem Raa. „Hvala ti, Hane“, reče Aga Džan, „hvala ti prijatelju, osećam kako mi se srce veseli.“ „Imam još nešto za tebe što će te radovati“, reče Hušang Han. „Ništa me ne može više usrećiti od ovog.“ „Nikad se ne zna. Evo da ti kažem da imam pomoć nekoga ko je snažan kao slon. Bez njegove pomoći ne bi bilo moguće stvoriti ovaj vrt. Pođi sa mnom. Hoćeš li da ga vidiš? Radi iza zamka, na traktoru. Tamo se bavimo novim tlom, zasejao sam suncokret. Naš suncokret ne bude ni metar visok ovde u planini, ali francuski raste visoko. Posle ćemo na polju imati hiljade sunašaca s divnim sočnim uljastim semenkama. Napravili smo ogled prošle

godine, ove godine sigurno ćemo moći da cedimo sopstveno ulje. Čovek koga češ sad videti veoma je spretan. Radi danonoćno, ore, seje, opravlja poljoprivredne mašine i alatke, savetuje me. Nikada još nisam imao tako dobrog radnika.“ Vodeći konje za uzde, prešli su polako na drugu stranu obronka. Kada su došli do jednog obraslog dela brda, Han zaveza konje uzdama za drvo i reče: „Iznenadićemo ga, pazi kako hodaš.“ Išli su između drveća do mesta gde je čovek nešto radio. „Ostani tu“, prošapta Han. Aga Džan pogleda čoveka u traktoru; nosio je šešir koji mu je zaklanjao veći deo lica. Vozio je prema starom drvetu. Tu zaustavi traktor, izađe iz njega i priđe drvetu ispod koga su ležale njegove stvari. Čovekovo držanje i način hoda učiniše se poznati Agi Džanu. Han se osmehnu. Čovek uze svoj hleb, sede na zemlju, nasloni se na drvo, pogleda gore, sunce mu osvetli lice. „Ahmad! Pa to je Ahmad!“, uzviknu Aga Džan. Onda istupi korak napred i pogleda radnika pažljivo; nije pogrešio, bio je to Ahmad, njihov Ahmad, sin njihove kuće, imam džamije. „Priđi mu! Zagrli ga!“, reče Han. Dva orla se pojaviše iznad polja i napraviše krug. Aga Džan se uputi preko polja. Ahmad vide kako mu Aga Džan prilazi. Ustade i ostade da ga ganuto gleda. Aga Džan raširi ruke i zagrli ga. „Pa ti si postao pravi seljak, čak moderan seljak, voziš traktor, mirišeš na dizel, imaš ruke automehaničara“, reče Aga Džan, sijajući od zadovoljstva. „Postao si iskusan čovek, video si mnoge strane života. Neka je Alahu hvala na ovom blagoslovenom trenutku.“ Ahmad je bio toliko potresen iznenadnim prisustvom Age Džana da nije mogao da izusti ni reč. Uzdrhtalim rukama brisao je oči. „Sve će opet biti u redu, sine, nevolje su prošle, kunem ti se. Džamija će ponovo biti naša i ti ćeš se vratiti u biblioteku“, reče Aga Džan. „On više ne želi da bude imam“, reče Han osmehujući se. „Slobodno baci njegovu halju i turban tim ajatolasima. Hajde, on mora da radi, idemo da ručamo, morate obojica da dođete k sebi.“ Iznenađen, zbunjen ali zadovoljan, Aga Džan se vratio s Hanom u zamak. „Pravi si prijatelj, Hane. Ne znam šta da kažem zbog svega što si za

mene učinio.“ „Ne treba ništa da kažeš, ali moraš nešto da učiniš za mene“, reče Han. „Sa zadovoljstvom, samo reci šta treba da uradim.“ „Doći ćemo i do toga, ima dosta vremena.“ Kada su stigli u zamak, deca kličući dočekaše Agu Džana. „Rekao bih da je pristiglo tuce dece“, reče Aga Džan. „Pojma nemam“, reče Han smejući se, „pitaj njihove majke.“ Han odvede Agu Džana u svoj elegantni stan, gde su dopola izgorele sveće stajale u starim držačima u obliku lala u kristalnim lusterima. Bilo je prijatno toplo, na podu su bili stari persijski ćilimi koji su sobi davali još više topline i boje. Nameštaj je bio renesansni, ali je još uvek izgledao dobro. U velikom ormanu za knjige bilo je i persijskih i francuskih knjiga. „Nadam se da ćeš ostati nedelju dana“, reče Han. „Pogodio si moje želje. Rado bih ostao, ali nije moguće. Fagri je sama u Džirdži. Danas ima nekoliko sastanaka sa ženama koje joj dolaze u posetu; ona ne zna da sam ovde, samo sam slugi kazao da ću se vratiti kasno.“ „Shvatam ja to, ali te ne puštam da odeš. Poslaću nekog po Fagri.“ „Mislim da je još prerano za nju. Tek je počela da se oseća malo bolje. Nisam joj nikada ispričao da si ti one noći preuzeo Džavadovo telo. Primećujem da još ne želi da o tome razgovara.“ „Dobro. To nije problem. Onda ću nekog poslati da je obavesti kako ćeš ovde prenoćiti. Može da prespava kod svoje sestre. Ne smeš dozvoliti da se žene naviknu na tvoje ruke. Pusti je da jednu noć spava sama, to je dobro za nju“, reče Han. Dvojica slugu doneše jelo na okruglom srebrnom poslužavniku. Nešto kasnije Aga Džan se vratio na imanje i šetao je s Ahmadom po planini. Pričali su o događajima proteklih godina. Predveče odvede Han Agu Džana svojim ženama, koje su ga poslužile čajem i domaćim kolačićima. Večerali su kod najstarije žene. Kad su se vratili u zamak, Han ga odvede u gostinsku sobu, u kojoj su na sve strane gorele sveće. „Sedi, dragi goste, vraćam se odmah“, reče Han. Aga Džan se odjednom rastuži, naporan dan ostavio je trag. Zagleda se ispred sebe čekajući Hana, koji se ubrzo pojavio s flašom u ruci. On spusti flašu na kojoj je još uvek bio tanak sloj prašine, a iz ormana izvadi dve čaše

sa zlatnim rubovima. „Večeras obojica imamo razlog da pijemo. Ovo je lepa tužna noć, vidim ti to po licu.“ Aga Džan koji još nikad u životu nije okusio alkohol, odmahnu glavom osmehujući se. „Ne pijem“, reče on. „Grešiš. Malopre si hteo da mi zahvališ, ali nisi znao kako. To je veoma jednostavno. Pij sa mnom i ja ću to smatrati znakom zahvalnosti. Slušaj, uzeo sam za tebe najstariju bocu u podrumu. Još je iz doba moga oca, nalazi se već trideset godina u podrumu. Svih tih godina ćekao sam na ovakvu noć, ovakvog prijatelja, pravog čoveka. Čekaj malo, ne moraš odmah da odgovoriš. Znam da je to protiv tvojih principa, ali hteo bih da to vino popijem s tobom za tvog sina koji je ovde sahranjen i za Ahmada koji je živ i zdrav i vozi traktor. Ovo je posebna noć i ne treba tu da petljaš veru. Napuniću ti času, ti ćuti, kad podignem čašu, uradi i ti isto, a onda ćemo obojica otpiti.“ On otvori flašu i pomirisa je: „Alah, Alah, svi piju kad im se pije, a ja želim da piješ sa mnom ovo vino.“ Aga Džan je ćutao. Han nasu vino s prsta u svoju čašu i lako ga protrese ukrug: „Rajski miris vina, kako je rečeno u Koranu, nalazi se u ovom vinu.“ Aga Džan je gledao ćuteći. „Ne gledaj me tako“, reče Han, „nisam rekao ništa pogrešno, nisi ti jedini pročitao Koran, i ja čitam Koran. Svako ga čita na svoj način. U Koranu stoje reči koje mnogo obećavaju u vezi s rajem i ženama koje će tamo služiti, lepe žene čije usne mirišu na med i mleko. One će ti sipati božanska pića. Evo, podigni svoju čašu, ovo vino će ti posle ponuditi raj!“ Aga Džan ne dotače času. „Počinio sam mnoge grehove“, reče Han, "ali ti nisi, i ja od tebe nikada ne bih tražio nešto grešno. Ovo vino sam napravio sam od crnog grožđa iz svog starog vinograda. Za berbu sam dovodio s planine najlepše devojke da beru grožđe i stavljaju ga u veliku glinenu burad u podrumu.“ Han otpi gutljaj, pažljivo oproba ukus i reče: „Neverovatno, čestice iz starog vulkana, čestice iz svemira nalaze se u ovom vinu. Miriše na ruke ondašnjih devojaka. Uzmi svoju čašu, Ago Džane!“ Ne reče više ništa, ostavi Agu Džana samog i izađe iz sobe. Slepi miševi su leteli nad dvorištem gde je traktor stajao na obronku. On vide kako Ahmad ide dvorištem i nešto nosi na leđima u staju. Otpi gutljaj vina i stade da osluškuje zvuke noći. Njegova

deca su se još igrala napolju u mraku. Čuo je svoje kćeri kako u pomrčini trče jedna za drugom. Nekada je živeo u Parizu. Bile su to burne godine u Parizu, godine kada su levičarske partije marširale kroz kvartove, godine kada je egzistencijalizam dostigao vrhunac, kada je Simon Bovoar osvojila Pariz svojim knjigama. Tamo je bio srećan i često zaljubljen. Njegovi francuski prijatelji primali su ga kao persijskog princa. Mogao je da ostane u Parizu zauvek, ali posle nekog vremena sve se izmenilo. Više nije bio srećan, čeznuo je za kućom, za brdima svoje mladosti i ženama u planini. Pariz je bio lep, ali ta vrsta lepote nije bila za njega. Uspomene na Pariz iz tih godina zatvorio je u sećanje i vratio se zauvek u zamak. Sa čašom u ruci Han se zaputi jednom ulicom u selu. U jednom trenutku se okrenu i vide Agu Džana kako stoji kraj prozora. Da li je otpio gutljaj? Htede da se još jednom okrene, ali to ne učini. Iznenada mu se u srce ponovo vrati deo one stare tuge iz poslednjih pariskih godina. Nije hteo da ostane sa svojom tugom, pa krenu prema kući najmlađe žene, u čijem je naručju uvek nalazio mir. Pokuca na njena vrata i ona ih otvori. „Zašto si tako tužan?“ "To je deo tuge jednog prijatelja“, reče on. Ona više ništa ne upita, odvede ga u krevet i stavi njegovu glavu sebi u krilo. Sledećeg jutra sluga odvede Agu Džana u kraljevsko kupatilo. On uđe u kadu, oseti vrele kamene ploče dna; posle neobično duge noći, bio je to trenutak prave sreće. Voda mu dopre do brade. Načas nestade pod vodom, a onda zapevuši: „Prvodošavši su prvodošavši U vrtove sreće Počivaju na sofama od dragulja I tu su družbenice ogromnih očiju što govore koje su kao dobro čuvani biseri One kruže oko njih s bokalima i s punim čašama vina. Od kojeg se ne dobija glavobolja Od kojeg se ne magli pred očima, I s voćem koje su odabrale I živinskim mesom.“

On zaroni, a voda se preli preko ruba kade. Onda širom otvori usta i dugo ostade pod vodom, kao da je počinio greh. Kad je izašao na površinu, udahnu vazduh i viknu iz sve snage: "U vrtovima sreće!“ Obuče se, stavi šešir na glavu i dade slugi znak da mu dovede konja. Uskoči u sedlo i odjaha u galopu.

O n j e s v e t l o s t. Svetlost nad svetlošću

Priča o džamijskoj kući još dugo neće biti završena, ali podseća na život i svako mora u nekom trenutku da ode. Postoji jedna rečenica koja se uvek nalazi u starim persijskim pričama: „Naša priča se završila, ali vrana još nije stigla u svoje gnezdo.“ Jednog dana Aga Džan dobi neobično pismo dok je bio na poslu u bazaru. Bilo je to pismo iz inostranstva. To ga iznenadi. Davno je to bilo kada je poslednji put primio poslovno pismo iz inostranstva. Ali ovo pismo bilo je drukčije. Nije prepoznavao poštansku marku. Nemačke marke bile su uvek veoma otmene, s likom muzičara, filozofa ili crtežom neke istorijske zgrade. Na ovoj šarenoj poštanskoj marki nalazio se buket crvenih lala. Aga Džan uze uveličavajuće staklo i stade da proučava marku. Možda je dolazila iz Švajcarske. Jednom je tamo poslao tovar ćilima. On nasluti nadu u toj koverti, ali nikad se ne zna, loše vesti uvek vrebaju iza ugla. Stavi pismo na radni sto, pa reče slugi da mu donese čašu čaja. Kada je dobio čaj, uze nož za pisma i pažljivo otvori kovertu. Pismo je bilo na persijskom, ispisano nalivperom: „Dragi moj Ago Džane, salam! Salam iz dubine srca. Salam koji nosi miris čežnje za kućom. Dragi moj cenjeni Ago Džane, pišem Vam iz zemlje u koju nikada nisam ni sanjao da ću dospeti. Da gledam Vašim očima, rekao bih da je to bila

božja volja što sam ovde. Ali ako se izrazim sopstvenim rečima, mogu reći da su me nagomilane slučajnosti dovele ovamo. Tako je to ispalo, a Vi ste me naučili da stvari prihvatam kakve jesu. Moram priznati da vašu mudrost uvek nosim kao dragi lanac. Vaše reči su mi davale nadu i pomogle mi da opstanem, da izgradim nov život, da nastavim dalje i da budem pravi sin naše džamijske kuće. Dragi moj Ago Džane, čeznem za danom kad ću još jednom moći da otvorim ulazna vrata naše kuće i uđem u nju. Još uvek nosim svoj ključ u džepu. Vi ste me naučili da nikada ne pokleknem pred teškoćama i teškim radom i da budem strpljiv. Slušao sam Vaš savet. Napustio sam našu kuću, ali joj nikada nisam okrenuo leđa. Sad živim ovde i sanjam o danu kada ću s Vama šetati duž kanala ispred ovdašnjeg stana. Taj dan će doći! Ne može biti drukčije. Govorili ste uvek da moram da sanjam i da svoje snove moram ostvariti. To ću i uraditi. Imam tajne koje Vam mogu ispričati samo u slobodi ovog grada. Jedne večeri bićete ovde, onda ću pozvati prijatelje da Vas upoznaju. Tako često razgovaram s njima o Vama da vas poznaju skoro tako dobro kao ja. Dragi moj striče, pišem još uvek. Proteklih godina bavio sam se jedino uobličavanjem svojih priča. To sam radio za Vas i našu zemlju. Promenio sam jezik na kome pišem, više ne znam da li zbog toga treba da sam zadovoljan ili treba da se izvinjavam. Tako se desilo, nisam imao tu moć da se drukčije dogodi. Bio je to moj spas. Bio je to jedini način da Vaš bol i bol naše zemlje pretvorim u reči. Promenio sam jezik na kome pišem, ali se uvek trudim da pesničkom duhu našeg lepog starog jezika nađem mesta u svojim pričama. Oprostite mi. Dragi moj striče, tako često sanjam o našoj kući i o Vama da zapravo ne živim ovde nego tamo, s Vama.

Vi nećete umreti. Ostaćete dok svi ne odu i dok svi ne dođu. Šahbal“ Noću je Aga Džan oblačio kaput, stavljao šešir na glavu, uzimao štap za šetnju, napuštao sobu i odiazio na unutrašnje dvorište. Bilo je hladno, ribnjak je bio zamrznut, a grane drveća prevučene slojem leda. Nebo je bilo tamnoplavo, a zvezde su se prostirale do Meke. Aga Džan se uputi ka stepenicama i oprezno se pope na krov. Stara džamijska vrana prepoznade njegove korake, graknu jednom, ali ostade na gnezdu ispod kupole i nastavi da ga posmatra. „Hvala ti, vrano! Biću pažljiv“, reče Aga Džan kad je prošao pored kupole na putu prema džamijskim stepenicama. Vrana graknu. „Hvala ti, vrano. Dobro je što si me podsetila. Ne, neću upaliti svetlo. Vrano, riznica je naša tajna.“ On se pridrža za drveni rukohvat, siđe stepenicama i uđe u džamiju. U mraku se uputi u podrumsku grobnicu i oprezno otvori vrata. Nije video ni prst pred okom, a još je oklevao da li da upali svetlo. Nije ga upalio, spustio se u podrum i pipajući stigao do vrata riznice. Bila je potpuna tišina. Čuo je samo sopstvene korake i lupkanje štapa. U jednom trenutku koraci se zaustaviše. Aga Džan gurnu ključ u bravu, a onda škripnuše šarke na teškim drvenim vratima. Njegova silueta jedva se razlikovala u crnilu noći. Kada je ušao u riznicu, stopio se s pomrčinom. Po crvenom ćilimu uputi se do poslednje vešalice u dugom redu. Izvadi presavijeno Šahbalovo pismo iz unutrašnjeg džepa i stavi ga u arhivski sanduk. Prekide tišinu i zapeva: „On je svetlost Njegova svetlost liči na nišu sa svetiljkom. Staklo je kao zvezda što zrači. On pali ulje blagoslovenog maslinovog drveta. Ulje daje svetlost gotovo samo od sebe, Svetlost nad svetlošću.“

Autorov rečnik persijskih/arapskih reči Aba - Halja. Ahura Mazda - Prvi persijski bog. Aja - Ajet, jedna ili više rečenica koje po smislu idu zajedno. Alhamado lellah - Slavim Alaha. Alharem alsharif - Džamija Al Aksam u Jerusalimu. Avesta - Zaratustrina sveta knjiga. Azan - Poziv na molitvu. Besmellah tala - U ime Alaha. Djanam bé fadayet Khomeini - Zrtvujemo se za tebe, Homeini. Djome-moskee - Džome džamija, najznačajnija džamija u gradu, gde se održava molitva petkom. Enkahto wa zawadjto - Hoćeš li da mi budeš žena? Enna lellah - Izraz koji se koristi kad neko umre. To je skraćenica za: Enna lelellah wa enna elleihe radjeun - Na kraju svi se vraćamo Njemu. Ensha Allah - Ako Bog želi. Esfand - Semenje mirišljave trave koje se baca u vatru da rastera zle duhove. Hedjab - Islamski propis za odevanje žena. Indjiel - Biblija. Mahdjabe - Žena pod velom. Mahiha - Ribe. Mobarak ensha Allah - Blagosloven; kome se želi sreća. Rokat - Deo molitve. Sa lawat baar Mohammad, - Neka je pozdravljen prorok Muhamed. Sajeh - Senka. Salam baar Fateme - Neka je pozdravljena Fatima, kći proroka Muhameda.

Siegé - Prema staroj islamskoj šariji, muškarac može pored zakonite žene da ima još nekoliko žena. Te žene ništa ne nasleđuju i nisu zvanično registrovane ni u opštini ni u džamiji. Tamoez - Jesen. Taura - Tora. Tofang - Primitivna puška. Toman - Iranska novčana jedinica. Wassalam - Toliko o tome.

Piščeva napomena

Neke

glave u Džamijskoj kući, isto kao neka poglavlja Korana, počinju

slovima iz arapskog pisma. Na prvi pogled to su slova koja ništa ne kažu, ali u islamskom svetu napisane su mnoge knjige o tim slovima. Smatraju ih tajnim brojevima, svemirskim šiframa. Prema vernicima, ta slova su ključne reči za otkrivanje tajne postanka sveta. Citat u glavi Mahiha zasniva se na alineji iz jedne priče iranskog pisca Džalala Ale Ahmada. Pesme u glavi Porodica uzete su iz zbirke Karavan iz Persije, u holandskom prevodu J. T. P. de Brajna, izdavač Bulaaq. Svi citati iz Korana su prerađeni i uzeti manje-više van konteksta. Koristio sam se raznim Koranima i raznim interpretacijama. Najviše se zahvaljujem Fredu Lejmhajsu na izvrsnom prevodu Korana koji je objavljen kod izdavača Fibula. Mada se priče u Džamijskoj kući zasnivaju na istorijskim događajima, sva imena i priče koji ukazuju na stvarnost treba čitati prema zakonima književnosti.

Beleška o piscu i delu Kader Abdolah (Hosein Sadžadib Gamagami Farahani, 1954, Iran) holandski pisac iranskog porekla, smatra se jedinstvenom pojavom u savremenoj holandskoj književnosti. Spada u onaj mali broj pisaca, medu kojima su Kondrad i Nabokov, koji su ostvarili ogroman književni uspeh pišući na jeziku koji nije njihov maternji. Pisac je sadašnje ime i prezime odabrao u čast dvojice prijatelja koji su pogubljeni u burnim danima uspostavljanja režima ajatolaha u Iranu. Pošto mu je i brat ubijen, a sestre zatvarane, bio je prinuđen da s porodicom ode iz zemlje, prvo u Tursku, a onda u Holandiju. Prve godine svog boravka u Holandiji posvetio je intenzivnom učenju holandskog jezika i upoznavanju tokova holandske književnosti. Za prvu knjigu na holandskom jeziku, roman Orlovi, dobio je 1993. godine renomiranu nagradu za najbolje debitantsko delo holandskog govornog područja. Posle toga usledio je niz knjiga koje su sve hvaljene, nagrađivane vrhunskim književnim nagradama i prevođene na mnoge svetske jezike. Ovaj prevod je urađen prema 25. izdanju Džamijske kuće, iz 2008. godine. Sva Abdolahova dela duboko su nadahnuta autobiografskim elementima, ali i prelepom persijskom književnošću. Porodica koja živi u džamijskoj kući nosi autorovo porodično ime. R o m a n Džamijska kuća je simbol društva rastrzanog modernim dostignućima, ekstremizmom, ali i duboko vezanog za svoju tradiciju, svoj identitet. Knjiga je doživela ogroman uspeh, prodata je u 400.000 primeraka i holandska čitalačka publika ju je 2007. izglasala za drugi najbolji roman svih vremena napisan na holandskom jeziku. Autor kaže o svom romanu: „Džamijska kuća govori o islamu o kome se u poslednje vreme dobija samo jednostrana slika. Ali agresivno lice islama je samo jedna njegova strana, veoma opasna i ograničena. Ovim romanom sam hteo da pokažem i onu drugu stranu, blagu stranu islama. To je

zajednica u kojoj se prepliću verski i društveni život. Da bih to pokazao, uzeo sam kao metaforu veliku kuću u kojoj živi nekoliko porodica. Iz te kuće potiču ekonomski vođa grada i imam glavne džamije u gradu. Prikazujem svakodnevni život, kako Ijudi i pored svojih razlika uvek traže i nalaze ravnotežu. I kako promenjene okolnosti utiču na tu harmoniju.“ Poznati holandski pisac Hert Mak (Geert Mak) rekao je za ovu knjigu: „Džamijska kuća je priča o sto godina samoće u Senedžanu. To je košnica puna baka, dece, trgovaca, polusvetaca, zgrada sa trideset pet soba, kroz koje neprekidno protiču iskričave priče. To je knjiga koja se ne može ostaviti. U Džamijskoj kući Kader Abdolah opisuje jednu porodičnu istoriju od koje zastaje dah, ali ne samo to. On opisuje dramu Irana, tradicionalnog islama, modernog života, početke fundamentalizma, zbrku, smelost i integritet u pobuni. Kader Abdolah priča o jednoj jedinoj kući, a u stvari to je priča o čitavom svetu oko nas.“ To je roman o izdaji, zloupotrebi moći i vlasti, o nepravdi, ali i o prijateljstvu, neizmernoj ljubavi i veri u čoveka, i o nadi. Godine 2008. izašla je njegova ‘dvoknjiga’, koja se sastoji od prevoda Korana na holandski jezik, ali u Abdolahovom tumačenju teksta, i biografije Muhameda Glasnika, takođe u njegovom tumačenju. Obe knjige su doživele veliki uspeh. Prevodilac

1 Seme mirišljave trave koje se baca u vatru da rastera zle duhove. (Prim.

aut.) 2 Isklijalo žito u činijici, deo rituala pri svetkovanju Noroza, najvećeg iranskog praznika. (Prim. prev.) 3 Ženska odeća u obliku crnog vela koji pokriva ženu od glave do pete. (Prim. prev.) 4 Toliko. (Prim. aut.) 5 Neka je pozdravljen prorok Muhamed. (Prim. aut.) 6 Ribe. (Prim. aut.) 7 Najstarija džamija u gradu, gde se petkom održava velika molitva. (Prim. aut.) 8 Reči koje se izgovaraju kad neko umre. To je skraćenica od Enna lelellah wa enna elleihe radjeoen - Na kraju svi se vraćamo Njemu. (Prim. aut.) 9 Kandirano, ušećereno voće. (Prim. prev.) 10 Jedna ili više rečenica iz Korana koje po značenju čine celinu. (Prim. aut.) 11 Tora. (Prim. prev.) 12 ( Biblija. (Prim. aut.) 13 Ajet - skup rečenica u Koranu. 14 Poziv na molitvu. (Prim. aut.) 15 Jesen. (Prim. aut.) 16 Hvala bogu. (Prim. aut.) 17 Legura bakra i srebra. (Prim. prev.) 18 Arapski, dobar ili zao duh, nešto između čoveka i anđela. (Prim. prev.) 19 Hoćeš li da budeš moja žena? (Prim. aut.) 20 Toliko. (Prim. aut.) 21 Senka. (Prim. aut.) 22 Šarija ili Šerijat - zakon zasnovan na Koranu, za razliku od adeta, običajnog prava. (Prim. prev.) 23 Siege - prema staroj islamskoj šariji, čovek može osim zakonite žene da ima još nekoliko žena. Te druge žene ništa ne nasleđuju i nisu zvanično ubeležene u opštini ili džamiji. (Prim. aut.) 24 Iranska zabava, slavlje. (Prim. prev.)

25 Iranska novčana jedinica. (Prim. aut.) 26 Jednostavna puška. (Prim. aut.) 27 Islamski sveštenik. (Prim. prev.) 28 Džamija Al-Ašam u Jerusalimu. (Prim. aut.) 29 Na kraju se svi vraćamo Njemu. (Prim. aut.) 30 Deo molitve. (Prim. prev.) 31 Sveto brdo i poglavlje u Koranu. (Prim. prev.) 32 Meka. (Prim. prev.)