Bugari_u_banatu_i_njihovi_odnosi_sa_rumu.pdf

broj 3

XXI vek

BANATSKI BUGARI

I oni žive sa nama Ovaj projekat podržao je Grad Pančevo

Svetlana Nikolin, politikološkinja autorka projekta

Dobro je poznata velika etnička raznovrsnost Vojvodine, a posebno Banata, ali kada se o tome govori, nekako uvek mislimo, pre svega, na velike etničke zajednice kao što su to Madjari, Rumuni, Slovaci... dok sa svima nama u ovoj sredini bogatoj različitostima kulturnog, konfesionalnog, lingvističkog karaktera, žive vekovima i mnoge male etničke grupe o kojima se do skora u širioj javnosti malo šta znalo. Devedesete godine prošlog veka i budjenje demokratskih tendencija i na našim prostorima, doveli su do postepenog oslobadjanja od stega i strahova prošlih vremena i pokretanja, posle decenija i decenija ćutanja i svojevrsnog ignorisanja postojanja malih etničkih celina, do povećanog interesovanja pre svega naučnih krugova, a zatim i jednog broja udruženja gradjana, koji su započeli, u dobrom delu, pionirski posao afirmacije ovih, do skora „nevidljivih“ zajednica. Zaogrnuti plašt mimikrije bio je za njih često i jedini mogući način opstanka i preživljavanja u okolnostima homogenizacije, kontinuirane asimilizacije i neumitnog procesa gubljenja identiteta u okruženju većinskog ili većinskih naroda. Visoki standardi Evropske unije, kojima svi mi u ovom delu sveta želimo što više da se približimo, navode na temeljno preispitivanje dosadašnjih shvatanja o malim etničkim zajednicama i ukazuju na potrebu njihovog „otkrivanja“ i time mogućnosti ostvarivanja svih onih zakonskih prava koja im propadaju kao, uostalom, i svima drugima ali i na potrebu informisanja javnosti da I ONI POSTOJE tu, medju nama, da žive vekovima uz nas i sa nama, da su to naši prijatelji, naši sugradjani, naše kolege, susedi o kojima do sada ništa nismo znali, čuli, pročitali... I banatski Bugari, a mnogi žive u našoj opštini, jedni su od tih malih, doskora zaboravljenih et-

ničkih zajednica čije pominjanje izaziva prvo čudjenje, a zatim prerasta u interesovanje i želju da se sazna što više o njima. Burna prošlost, za većinu nepoznat jezik kojim govore, bogata, prelepa narodna nošnja, mnoštvo zanimljivih običaja i rimo - katolička vera kojoj pripadaju, do sada su bili predmet proučavanja samo naučnika lingvista, etnologa, istoričara .. a njihovi radovi poznati malom broju stručnjaka i istraživaca. Banatski Bugari ove godine čitavim nizom manifestacija obeležavaju 14 decenija od dolaska u naše krajeve pa projekat predstavlja skroman dar tom značajnom jubileju koji će, verujemo, doprineti njihovoj promociji i učiniti da se svi mi koji zajedno živimo na ovom tlu, bolje upoznamo, bolje razumemo i više uvažavamo, poštujući svu raznolikost i svu osobenost društva u kome živimo. U ostvarivanju tog cilja pomogle su nam ugledne naučnice iz Balkanološkog instituta SANU u Beogradu, dr Biljana Sikimić i mr Marija Vučković, kojima se najtoplije zahvaljujemo na prilozima. Dr Mirča Maran, istoričar, svojim tekstom takodje je doprineo raznovrsnosti i bogatstvu časopisa u kome je poseban akcenat stavljen na nova sociolingvistička i istorijska istraživanja palćenske zajednice. Posebno je značajna podrška Sekretarijata za propise, upravu i nacionalne manjine AP Vojvodine kao i lokalne samouprave grada Pančeva aktivnostima Evroregionalnog centra za razvoj društva u multietničkim sredinama „In medias resa,“ u cilju ostvarivanja dinamičnog koncepta zajedničkog života i interkulturne komunikacije različitih etničkih i kulturnih vrednosti koje samo svojim prožimanjem i medjusobnim uticajem ostvaruju pravi, demokratski kulturni i životni prostor na dobrobit svih. 1

XXI vek

broj 3

BUGARI PAVLIĆANI U SRPSKOM BANATU

Savremena istraživanja malih etničkih zajednica Savremena istraživanja malih etničkih zajednica ukazuju na nekoliko stvari bitnih za razumevanje strategija građenja i ispoljavanja identiteta kod pripadnika tih grupa. Te zajednice često nemaju svoje elite koje bi „iznutra“ usmeravale konstrukciju identiteta, već se javni i naučni diskurs o toj grupi formira „spolja“. Pri tome se najčešće ne uključuje i unutrašnja perspektiva, tj. glasovi onih o kojima se govori ili se to ne čini na adekvatan način. Sa druge strane, zapažena je pojava transponovanja ideoloških koncepata „odozgo–nadole“ i „spolja–unutra“. Te koncepte članovi zajednice usvajaju i prilagođavaju kako bi interpretirali svoj (svakodnevni) život, socijalne strukture, sisteme vrednosti, identitetske strategije na koje se odražavaju istorijski i društveni procesi, daleko širi od lokalnog konteksta te zajednice. Kao rezultat toga nastaju kontradiktorni diskursi pripadnika zajednice u kojima istovremeno postoje i uzajamno se suprotstavljaju lokalne i nacionalne ideologije.

ekonomskim, političkim i drugim parametrima koji uzajamno utiču jedni na druge. Timska terenska istraživanja pavlićanske zajednice obavljana su u više navrata počev od 2004. godine u selima Ivanovo, Skorenovac, Konak i Belo Blato. Intervjui su bili usmereni na dobijanje građe pogodne za istraživanja iz oblasti etnolingvistike, sociolingvistike, dijalektologije, antropološke lingvistike. Deo istraživanja sproveden je u saradnji sa istraživačima sa Sofijskog univerziteta i Instituta za slavistiku iz Moskve. Pavlićani u Banatu – istoriografski i demografski podaci

Na ovu zajednicu se u naučnoj literaturi različito referiše, oni se nazivaju Bugari, banatski Bugari, Bugari katolici, Bugari Pavlićani, Pavlićani ili Pavlikijani, a u upotrebi su i dijalekatske forme: Palćani, palčene ili palkene. Konfesionimi Pavlićani (koji danas funkcioniše kao mikroetnonim) i katolici koriste se stoga što se ova zajednica povezuje sa pokatoličenim pripadnicima nekadašnje verske zajednice Pavlićana sa teritorije današnje severne Bugarske. Banatski Bugari su potomci izbeglica katoličke veroispovesti (ne samo Pavlićana) iz čiprovačke oblasti i iz pavlićanskih sela iz svištovske i nikopoljske regije, koji su u vreme migracija pripadali Otomanskoj imperiji. Oni se, posle višeetapnih seoba započetih u 17. veku, nakon sloma Čiprovačkog ustanka, naseljavaju u Banatu – otuda regioAna (Pirkov, devojačko prezime) i nalno određenje – da bi se, nakon Ivan Uzon iz Konaka sa decom Jakovom, Petronelom i Ivanom podele ove regije posle Prvog svetVeć izvesno vreme se u fokusu interdisciplinarnih skog rata i raspada Austrougarske, našli s obe strane proučavanja, kako sinhronih, tako i dijahronih, nalazi novouspostavljene rumunsko-jugoslovenske granice. višestruki identitet, tj. raznolika i složena priroda iden- Slučajevi seoba u Bugarsku nakon 1878. zatvaraju mitifikacija u kovarijaciji sa jednako promenljivim etnič- gracioni krug (mada su se neki od iseljenika zatim pokim, religijskim, kulturnim, društvenim, lingvističkim, novo vratili u Banat). Na disperziju ove etničke grupe 2

broj 3 uticale su i migracije selo–grad kao i ekonomske migracije u druge zemlje. U današnji srpski Banat Pavlićani se doseljavaju krajem 18. i tokom 19. veka iz dela Banata koji sada pripada Rumuniji. Oni su u srpskom Banatu, prema podacima kojima raspolažemo, živeli u desetak sela, a danas su najznačajnija njihova naselja Ivanovo i Belo Blato. Banatskih Bugara takođe ima i u Skorenovcu, Konaku, Jaši Tomiću kao i u Pančevu, Zrenjaninu, zatim Vršcu i Kovinu. Prema nezvaničnim podacima danas Pavlićana ima oko tri do četiri hiljade, dok je broj onih koji su se, u pomenutim naseljima u južnom i srednjem Banatu, izjasnili kao Bugari prilikom popisa 2002. više nego upola manji. Sva naselja su multietnička i Bugari u njima žive zajedno sa Mađarima, Slovacima, Srbima, Nemcima (do perioda nakon završetka Drugog svetskog rata) i drugim etničkim grupama, o čemu svedoči i iskaz našeg sagovornika iz Ivanova: [1] (Kažite mi, ovaj, koje su sve palćanske porodice ovde u Ivanovu?) Ima Kalapišovi, Vasiljčinovi, Guranovi, Damjanovi, Penovi, Penjovi, Pejovi, Čokanovi. E sam reko Mađarovi? (Marija je Dugonić, je l?) Ova, da. (I to su isto, to su isto Palćani?) Bugari, da, Palćani su, Pal-, ovo sve je Palćani što sam rekao, … Da, i tako kažem, je l, najviše je bilo kod nas Mađara, pa Bugara, pa Nemaca. (Nemaca je bilo ovde?) Da, da, da, sedamdeset porodica. (To prvi put čujem, da znate, niko mi nije rekao.) Da, da, da, sedamdeset porodica je bilo Nemaca, ali prvi su se doselili tu Bugari Palćani, prvi su se doselili. I to zato je naše selo Ivanovo je l Ivan Guran se doselio prvi tu, i ovde, ubio ga Bog, baš na ovo mesto de je sad naša kuća, tu je napravio kolibu i tu je počelo tako… Kako se može videti, u priču o Pavlićanima se neminovno uključuju i pripadnici drugih zajednica: naš sagovornik nakon kataloga prezimena pavlićanskih porodica u Ivanovu spontano naznačuje etničku strukturu Ivanova i pozicionira Bugare u njoj. To čini na osnovu dva kriterijuma: po veličini etničkih zajednica i po vremenu njihovog doseljavanja, ističući da su se Pavlićani prvi doselili i da je selo dobilo ime po prvom doseljeniku. Skrećemo pažnju na to da naznačeni lokalni etnički kontekst, koji je za našeg sagovornika i danas relevantan, nije odraz savremene demografske situacije, već predstavlja stanje kakvo je postojalo do sredine 20. veka. Takva slika uslovljena je, po svoj prilici, biografijom sagovornika koji je u vreme razgovora imao preko 70 godina. Budući da je reč o multietničkoj sredini, višejezičnost je bila jedna od tema razgovora, a očitovala se i kroz promenu jezika tokom razgovora. Kako se iz

XXI vek priloženih delova transkripata može videti [2–5], naš sagovornik je govorio o stepenu svoje jezičke kompetencije, o sferama upotrebe i načinu učenja pojedinih jezika, o generacijskim razlikama kada je u pitanju inventar jezika kojima pojedinac u toj sredini vlada: [2] Ja čitam mađarski, iako nisam Mađar, nisam išao u školu mađarsku, ali čitam mađarski, čitam bugarski, čitam srpski, latinicom ili sve to. [3] Je l meni je svejedno mađarski čitao ili srpskohrvatski, i da pričam i da, i da, jedino da pišem ne znam mađarski […] tu ja malo lakše čitam zato što, je li, ja ni-

Crkva Svetog Vendelina u Ivanovu sam to učio, ja sam išo u srpskohrvatsku školu, kažem, to je kod njih razlika, oni imaju više slova Mađari. [4] U ovudata […] tam smo urtuval madž’êrsk’, zatuj če daskalk’ata j bla madž’eryca. (Taka.) Či nija palk’ênete, nija ga kren detê d urtuva, homa smo urtuval tri jezyc: palk’ênsk’, madžêrsk’ i srъpsk’, i švapsk’. (I švabski?) Da. (Zašto švabski?) Pa imalu j tuka u sel Švab, imalu j devence familje, Švab. [5] (A kako vaši unuci govore bugarski, el znaju?) […] Ali kući bugarski se govori, nema šta, samo što oni ne znaju mađarski, kao deca nisu naučili.

Izbor samoidentifikacije Detaljan pregled istorije ove grupe izložen je u studiji B. Njagulova (Б. Нягулов, Банатските българи. Историята на една малцинствена общност във време3

XXI vek

broj 3

то на националните държави, София 1999) u kojoj se katolička crkva. Tokom devedestih godina 20. veka u razmatraju različite opcije samoidentifikacije njenih rumunskom delu pavlićanske zajednice su u opticaju pripadnika, kao i pitanje njihove identifikacije od stra- različiti diskursi o poreklu i prošlosti zajednice: neki ne drugih. naglašavaju posebnost grupe, dok je drugi vide kao Dok su ih ostale etničke grupe i zvanične demo- deo bugarske nacionalne, kulturne i jezičke celine, grafske statistike identifikovale kao Bugare, među što se odražavalo i na način njene autonominacije. njima su, u habzburškom periodu, postojale lokalne U delu zajednice u srpskom Banatu je pak u periodu razlike u autonominaciji. Samoodređenje Pavlićani nakon Drugog svetskog rata preovladavala identifipreovladalo je u Bešenovu (rum. Dudeştii Vechi), a kacija mikroetnonimom Pavlićani. Od devedesetih Bugari u Vingi (u kojoj se homogenizovalo po pore- godina prošlog veka oni uspostavljaju intenzivnije klu heterogeno stanovnikontakte sa rumunskim i bugarskim delom štvo iz različitih krajeva pavlićanske grupe, sa pripadnicima bugarPalčenska narodna pesma današnje Bugarske). U ske manjine iz drugih delova Srbije kao i pitanju su tradicionalno sa bugarskim zvaničnim institucijama. Njadva najznačajnija nasegulov zaključuje da se pripadnici ove zajedlja banatskih Bugara u nice smatraju delom bugarskog etnosa, ali Rumuniji, a Bešenovo ne na individualnoj osnovi, već kao samoJá váraj, váraj – monče je bilo i izvorište daljih stalna i osobena zajednica, čiji su markeri latinče, migracija ove populacikatolička vera, sopstvena književnojezička Monče latinče –libi mumiče! je. Tridesetih godina 20. praksa i specifični elementi tradicionalne Menalu li si iz livádite, veka, prema Njagulovu, materijalne i duhovne kulture. Videlu li si častata treva? elita ove zajednice u RuNjagulov u svojoj studiji prikazuje na Častata treva, mujata kusa, muniji razvija ideologiju koji način je društvena elita ove grupe (preMujata kusa, častata treva! bugarskog etničkog natežno onog njenog dela u Rumuniji) poimaJá váraj, váraj – monče cionalizma i u skladu sa la i usmeravala procese izgradnje grupnog latinče, tim zalaže se za ovu druidentiteta. Predstavljeni pregled strategija Monče latinče – libi mumiče! gu opciju. Kao „srednje“, samoidentifikacije banatskih Bugara ima Menalu li si srede lujzáta, kompromisno rešenje u dijahronu dimenziju i usmeren je pretežno Videlu li si čarnite drenći? autonominaciji javlja se na kolektivne tendencije izražene u javnom Čarnite drenći, mujete oči, konstrukcija Bugari Padomenu. Mujete oči,čarnite drenći! vlićani koja je u upotrebi Já váraj, váraj – monče do danas. Usledili su na Uslovljenost etničkog identiteta latinče, planu jezičke politike Monče latinče – libi mumiče! U nastavku se načinu (auto)identifipokušaji konvergencije Menalu li si pukraj kanále, kaije pristupa iz komplementarne, socioprema „matičnoj“ kultuVidelu li si belite platná? lingvističke vizure, pri čemu se fokusira ri. Budući da je pisana Belite platná, mujete ramá, individualni, situacioni i kontekstualni praksa ove zajednice Mujete ramá,belite platná plan, budući da su savremena istraživanja bazirana na upotrebi reJá váraj, váraj – monče usmerena sve više na to kako individualni gionalne književnojezičlatinče, govornici koriste jezičke resurse za izražake forme zasnovane na Monče latinče – libi mumiče! vanje identiteta. pavlićanskom dijalektu Menalu li si pukraj dugjéne, Ovde će biti reči o diskurzivnim strai latiničnog pisma, isVidelu li si belija uriz! tegijama konstrukcije etničke samoidenticala se neophodnost Já váraj, váraj - monče tifikacije, lične i kolektivne, jednog člana prihvatanja bugarskog latinče, pavlićanske zajednice. Istraživanje jedne književnog jezika i ćiriliMonče latinče – libi mumiče! etnolingvističke zajednice u multietničkoj ce. Za to vreme banatski Menalu li si pukraj puroja, sredini kakva je Banat „nameće“ informaBugari u Jugoslaviji ostaVidelu li čistata valna? torima kao osnovnu poziciju pripadnost ju u velikoj meri van opiČistata valna, mujata maka, toj zajednici, te se odnosi, granice, markesanih procesa, a središte Mujata maka, čistata valna! ri identiteta ja/mi : oni određuju često u njihovog društvenog žietničkom ključu. Razmotrićemo način invota i dalje je pre svega

Já váraj, váraj, monče latinče

4

broj 3

XXI vek

formatorove autonominacije, odnosno inventar i upo- Komunikacija istraživači iz Bugarske – informatar odtrebu etnonima, leksičkih jedinica kojima informator vijala se na bugarskom (sem samog početka razgovooznačava svoj etnički identitet i identitet članova ra): informator je govorio pavlićanskim dijalektom, issvoje zajednice. Pokušaćemo traživači na književnom da pokažemo kako je izbor bugarskom. Učešće isizmeđu alternativa i njihov setraživača iz Srbije u razmantički odnos konteksualno govoru dovodilo je do uslovljen. promene jezika na kome Ovaj prilog zasniva se na se odvijala komunikacianalizi razgovora koji su sa inja. Alternaciju jezika, formatorom vodili istraživači usled prilagođavanja iz Srbije i mešovit tim istražisagovornicima, pratila vača iz Bugarske i Srbije. Iako je promena informatoje informator multilingvalan, rove strategije upotreistraživanje je aktualizovalo be etnonima prilikom samo njegov bugarsko-srpski samoidentifikacije. Inbilingvizam, budući da se informator je jednako doformator u razgovoru sa istrasledno koristio termin živačima služio pavlićanskim Palk’êne u segmentima dijalektom bugarskog jezika na bugarskom i Bugari i srpskim jezikom sa crtama u iskazima na srpskom. lokalnog srpskog banatskog Ovaj drugi etnonim upogovora. Interakcija nije uvek trebio je samo jedanput bila simetrična u pogledu izbou interakciji sa bugarra jezika komunikacije. Istraskim istraživačima – da živači iz Srbije su nastojali da referiše na sagovornike: informator govori na svom jevъz vam, Bъlgarete, što ziku, iako su mu se obraćali na pokazuje i upotrebljena Marija Mirčov i Petar Paraljov - 1928.godina srpskom. U tome su delimično zamenica. imali uspeha, pošto je informator spontano težio da Navodimo delove transkripta tog intervjua koji iluuspostavi simetričnu komunikaciju. struju izneta zapažanja: U iskazima na srpskom, prilikom razgovora sa is[9] (El se išlo na groblje za Zadušnu subotu, ne?) traživačima iz Srbije, informator koristi, kada referiše Ne, ne, kod nas ne, to kod Srba ima, ali kod nas Bugara na svoju zajednicu i njene članove, oba određenja: Pal- nema. ćani i Bugari (uključujući odgovarajuće mocione oblike [10] (Je l bio neki dan da se nosi grožđe da se osvei prideve), češće ovaj drugi, a ponekad i oba u konstruk- ti u crkvi, je l bilo?) Ne, Bugari nisu nosili. Mađari, i ciji Bugari Palćani, up. [6–10]: to da vam kažem, mađêrete, tija na Vligden’, sъt ka[6] (I to su isto, to su isto Palćani?) Bugari, da, Pal- kot svarъt, na primer, kot ima varenъ zanese na Velika ćani su, Pal-, ovo sve je Palćani što sam rekao (…) Da, sъbuta, zanesъt u čъrkvata, (košničke), sas košniče. i tako kažem, je l, najviše je bilo kod nas Mađara, pa Tuj sъt jaden’ zanesъt, popa j blagosi, i tija ne varъt Bugara, pa Nemaca, (…) ali prvi su se doselili tu Bugari na pъrvija den’ Vligden’, ne varъt, i na pъrvija i na druPalćani, prvi su se doselili. gija den’, ništ se ne vare vъs têj. Tija, le kad su dušli Izbor između alternativa je u pojedinim slučajevi- ud Bukovina, tuj valjda od tam se je duneli (…). A nija ma mogao biti indukovan terminom koji je prethodno palk’ênete, nija le našte se vareli. upotrebio istraživač: U prezentovanim segmentima transkripta [9] i [7] (El vam je snaja Bugarka ili?) Bugarka, Bugarka… [10], informator je na pitanja postavljena na srpskom [8] (A vaša supruga je bila Palćanka?) Palćanka, i odgovorio na tom jeziku, upotrebivši etnonim Bugari. to iz bogate familije… U iskazu [10] on se zatim vraća na pavlićanski dijaleNa to da je upotreba etnonima u iskazima infor- kat kojim je govorio pre nego što je usledilo pitanje matora situaciono uslovljena ukazuje i diskurs raz- na srpskom (alternacija jezika označena je u trangovora informatora sa mešovitim timom istraživača. skriptu), saobražavajući izbor jezika dominantnim sa5

XXI vek govornicima, a to su u tom razgovoru bili istraživači iz Bugarske, ali ovom prilikom koristi samoidentifikacijsku oznaku Palk’êne. Jasno je iz transkripta da izbor etnonima nije bio neposredno sugerisan od strane istraživača. Budući da je sa njim razgovaralo više istraživača u nekoliko navrata, informator je ponekad o istim temama govorio različitim sagovornicima i na različitim jezicima. U narednom Gáčeleć zatori učite odlomku transkripI sarcito prestáni da biji, ta [11] tema razSe upákva za u zemete, govora su ponovo Tám u tej da si utiji. razlike u uskršnjim Sat žuvot mači, prebire običajima između Da zasiti tezi ustá, Mađara i Bugara A gá doj da se umirePavlićana kao i u Molati za duša sirtá. segmentu [10], saUd žuvota na čeleka mo što ovog puta inUstáni pomen da se znáji, formator razgovara A na krasta s tazi prelega sa istraživačem iz Imetu mu se udaljbáva; Srbije na srpskom Kača sétin „Isbogum“ jeziku. Dáva slédnija autográf: [11] (A el se no„Sam mačil na tazi zeme sila hrana u crkvu Za idin grob i idna rákle.“ za Uskrs, da se osveAntun Mánea (Temišvar) ti pre nego što?) Nego, to su većinom Mađari nosili, oni taj dan nisu kuvali, (A Hrvati nisu nosili?) Bugari. (Bugari.) Palćani. (Palćani nisu nosili?) Da, nismo nosili, ne, ne, je l znate šta, većinom su tu bili Bugari gazde, mi kažemo Bugari, al mi nismo Bugari, mi smo Palćani, a Mađari su bili sirotinja. Informator ispravlja istraživačevu omašku u identifikaciji zajednice koju ispituje i pri tom upotrebljava

EPITÁF

broj 3 oba termina Bugari i Palćani, a zatim komentariše način kolektivne samoidentifikacije, dovodeći u pitanje adekvatnost samoodređenja etnonimom Bugari: (mi kažemo Bugari, al mi nismo Bugari, mi smo Palćani ). Prilikom individualne samoidentifikacije, u iskazu [12] informator određenju Palćan daje vrednost endonima (pa reko: ja sam Palćan), dok za etnik Bugarin eksplicitno kaže da je egzonim, određenje koje mu, dakle, drugi pripisuju (pa nemoguće da ste vi Buga-, Palćan, oni kažu Bugarin): [12] Pa nemoguće da ste vi Bugar, Palćan, oni kažu Bugarin, pa reko: ja sam Palćan, nisam Mađar. Na osnovu sprovedene analize može se zaključiti da je na ambivalentnost načina samonominacije, pored nekih drugih faktora, moglo uticati to kako informator percipira identitet istraživača. Kao što smo već istakli, tokom razgovora sa mešovitim timom istraživača, informator se u segmentima u kojima govori pavlićanski zapravo obraća istraživačima iz Bugarske (oni su u ulozi adresata, dok istraživači iz Srbije imaju status slušalaca), i prilikom samoidentifikacije isključivo koristi etnonim Pavlićani jer adresovane identifikuje kao Bugare. Do takve upotrebe etnonima dolazi i kod Pavlićana iz Banata koji su se preselili u Bugarsku: oni prestaju da se nazivaju Bugarima Pavlićanima i zadržavaju samo ime Pavlićani, budući da su sada Bugari oni koji ih okružuju. Njagulov pored ove distinkcije ističe da je u Bugarskoj za doseljenike funkcionisao i „regionalni” naziv Banaćani. Ovi etnonimi u tom kontekstu izražavaju relaciju ja / mi : vi. Promena adresata (kada su se u toj ulozi našli istraživači iz Srbije) poništavala je gorenavedenu relaciju, pa je informator mogao da iskoristi termin Bugari prilikom autonominacije. Pošto ovaj termin funkcioniše i kao egzonim (kojim drugi imenuju članove ove zajednice), njegova upotreba u ovom kontekstu u skladu je i sa statusom istraživača

Jezik i pismo Palćena Batatski Bugari govore dijalektom bugarskog jezika u kome se prepliću uticaji madjarskog, rumunskog i srpskog jezika, jezika naroda sa kojima banatski Bugari vekovima zajedno žive. Njihov dialekt pripada grupi zapadnih bugarskih dijalekata sa prisutnim elementima istočnih bugarskih dijalekata. Jezik banatskih Bugara ima svoje sopstvene pravopisne i literarne norme, a kao pismo koristi se latinica. Jozef Ril, učitelj iz Modoša, danas Jaše Tomića, polovinom 19. veka prilagodio je bugarsko pismo latinici i u banatski bugarski govor uveo književnu normu. Latinično pismo banatskih Bugara sadrži sledeća slova: A, a ; Á, á ; B, b ; C, c ; Č, č ; Ć, ć ; D, d ; Dz, dz ; Dž, dž ; E, e ; É, é ; F, f ; G, g ; Gj, g ; H, h ; I, i ; J, j ; K, k ; L, l ; Lj, lj ; M, m ; N, n ; Nj, nj ; O, o ; P, p ; R, r ; S, s ; Š, š ; T, t ; U, u ; V, v ; Z, z ; Ž, ž. 6

broj 3 kao autsajdera i može se tumačiti kao još jedan vid akomodacije sagovorniku. Informator, dakle, prilikom interakcije uzima u obzir kako lingvistički tako i socijalni (etnički, regionalni) identitet istraživača, i tome saobražava, kako smo pokazali, izbor jezika i način samoidentifikacije.

Jezik i religija

XXI vek vale u kodifikaciji jezika banatskih Bugara, tj. u izboru kako lokalnog dijalekta kao osnovice književnog mikrojezika, tako i latiničnog pisma. Izbor pisma mnogi naučnici posmatraju u svetlu činjenice da se ćirilica obično smatra elementom nasleđa pravoslavnih Slovena, dok je latinica zastupljena kod Slovena katolika. Novoustanovljeni kniževni mikrojezik je, posredstvom upotrebe u obrazovanju, crkvi, književnosti i štampi u velikoj meri doprineo formiranju i unutrašnjoj homogenizaciji ove etno-regionalne grupe, ali je, s druge strane, u kulturnojezičkom pogledu, tj. u pogledu književne norme i pisma, odvojio od Bugara južno od Dunava. Usled toga Pa-

U nastavku priloga dajemo kratak pregled razvoja književnosti i pisane norme Bugara katolika, od kojih potiču Pavlićani u Banatu. Pregled se zasniva na članku bugarskog lingviste L. Selimskog (L. Selimski, Katolicka próba utworzenia odrębnej normy bułgarskiego języka literackiego, Jęzik, literatura, kultura Słowian dawniej i dziś, Poznań 1999, 157–162) koji izdvaja dva perioda u razvoju bugarske katoličke književnosti i pismenosti. Prvi period prethodi migracijama predaka banatskih Bugara: počinje dolaskom bosanskih franjevaca koji su preveli Pavlićane u katolicizam krajem 16. i početkom 17. veka, i traje do Čiprovačkog ustanka 1688. Kako navodi Selimski, katoličko sveštenstvo je, između ostalih aktivnosti, stvaralo crkvenu literaturu koja je doprinosila širenju i učvršćivanju katoličanstva među Pavlićanima. Katolički misionari su, pod uticajem bosanskih franjevaca, sem na latinskom i italijanskom, pisali i na „ilirskom“ – jeziku koji je još nazivan i slovinski, bosanski i hrvatski i koristili bosančicu, tip ćirilice koji su upotrebljavali bosanski franjevci. Ovo je pismo korišćeno među banatskim Bugarima sve do početka 19. veka. Drugi period traje od druge polovine 18. veka do formiranja Kneževine Bugarske 1878. I dalje su književni stvaraoci katolički sveštenici, kako domaći tako i strani misionari, jedino se centar iz čiprovačke oblasti premešta u Plovdiv, centar južne pavlićanske Petronela Mirčov sa decom grupe u Bugarskoj. Jezik na kome se piše je bugarski, zasnovan na lokalnom govoru, a pismo je lati- vlićani koji su se nakon 1878. preselili u Bugarsku, inače nica, sa prepoznatljivim uticajem italijanske ortogra- pismeni i višejezični, nisu vladali ćirilicom i književnom fije. Literatura ovog perioda uticala je u izvesnoj meri varijantom bugarskog jezika. Iz tog razloga su se, kako na stvaranje literarne norme kod banatskih Bugara. Njagulov navodi, tokom 30-ih godina 20. veka među baKasnije i katolička književnost u Bugarskoj prihvata natskim Bugarima mogli čuti predlozi za prihvatanje bubugarski književni jezik i ćirilično pismo. garskog standarda i ćirilice. Što se tiče banatskih Bugara, katolička crkva je imaKakav je odnos naših sagovornika prema standardla značajnu ulogu u uvođenju njihovog jezika u crkvu i nom bugarskom jeziku i pismu svedoči iskaz informaškolu nakon dva i po stoleća duge upotrebe „ilirskog“ je- torke iz Ivanova: zika u ovom domenu. Kako Njagulov piše, tokom 60-ih [13] A oni pravi, onaj bugarski jezik, onaj je čudan godina 19. veka crkvene vlasti su u velikoj meri učestvo- onaj ni ja ne znam da ga… (Ćirilicu da čitate bugar7

XXI vek

broj 3

sku?) Ne, znam ćirilicu da čitam srpski, ali ne, bugar- Nemca i samo jedan Mađar, kao i da je celo rukovodsku ne znam. A imamo mi ovu palćensku, tu znam, stvo bilo bugarsko. imamo molitvene knjige i Biblije i to. (A to je, to je latiSve etničke grupe su uvek vodile računa da se minica?) Da, latinica. se održavaju po utvrđenom rasporedu, što potvrđuju i Dok se banatski bugarski jezik, usled mađarizacije iskazi informatora iz Ivanova: i promene jezičke politike u obrazovanju koja je odatle [16] Naš pop je moro tri jezika da zna, i tri mise da proistekla, u školi održao tek 30-ak godina, u domenu drži, recimo, danas mađarski, sutra bugarski, prekosureligije je u ovoj zajednici opstao u izvesnoj meri do tra nemački… danas. [17] Ovde ima Bugara i Mađara, i mora pola Prema podacimise ovako, pola onako. Jedne nedelje [sveštenik] ma sa web sajta Zrekrene prvo za nas, mi se zovemo kao Bugari, hrnjaninske biskupije vatski, a druge nedelje počne mađarski, pola mi(http://www.catse. Mora ovako da bi udovoljio narodu. Na tuj mestu, kaćétu se ubážde, holic-zr.org.yu/sr/ Veliki problem danas predstavlja nedostaSi pučinvat sate nášte sr.html), u selima u tak sveštenika koji znaju jezik banatskih Bugara, Nakraj sélu, pukraj tipolite. kojima žive Pavlićana šta skreću pažnju i naši sagovornici: Gá ij guraštu senća daržit, ni se propoveda na [18] Popovi ne znaju bugarski, popovi nisu Gá duji vetar sé revat, mađarskom i bugarBugari. Gá leti, saldzi nji tičat, skom (hrvatskom) [19] (Kad se ispovedate, na kom jeziku se isGá ij studénu i tuj tarpat, u Ivanovu, Belom povedate?) Na srpsko-hrvatskom, ne znaju ovi Gá mu néma sámu malčat Blatu i Konaku, i sapopovi… (Palćanski nikada se?) Ne znaju oni, I pu nekupać gá tám hoda, mo na mađarskom ne, ima jedino jedan, imamo u Belo Blato, on je Ni zabrávem da gji puhoda. u Skorenovcu i Jaši Palćan, pop, … i taj sve palćanski može i da drži Satu ij mirnu, néma nikuj, Tomiću. govor u crkvu i sve, je li. A ostali, ovaj što je bio Sámu pu nekupać vetara duji, Kako je katolitu, taj se trudio da peva, pevao je palćanski, moĂs gji gladem i se pitam čanstvo supranacilio je Bogu, ali ne može da nauči da priča. Gá za ustána i ás vaz tej? onalno, sve katoličStoga je većina naših sagovornika pominjaGjura Telbis (Arad) ke etnolingvističke la gospodina Stojana Kalapiša, sveštenika, koji grupe učestvuju je za potrebe podučavanja pavlićanskom u Bezajedno u crkvenoj službi i obredima za određene pra- lom Blatu priredio rukopisni udžbenik pavlićanskog znike. Na taj način je katoličanstvo snažno podržavalo jezika. multilingvizam: Na kraju, pomenućemo jos jedan aspekt veze izme[14] U čărkavata sinca te se hubave slagam, đu katoličke religijske pripadnosti i jezika pavlićanske mađêrete pejăt palćênsk, nija pejem mađêrsk. Himam i zajednice. Naime, više istraživača je ukazalo na to da, mađêrsk knigčeta nija palćenête, i tija himat, mađêrete dok je većina prezimena tipično bugarska, mnoga lična himat palćênsk knjigčeta, i sinca pejem zajedno, zatoj imena, i to naročito ženska, nisu tradicionalno bugarče sme sej manje i manje. ska, pokazujući jasan pečat uticaja zapadnog jezičkog i [15] (Da vas pitam, u crkvi, ovaj, vi ste ovde sa Ma- kulturnog okruženja posredovanog katoličanstvom (up. đarima zajedno?) Da, ali ima, pola misa je mađar[ski], npr. Elizaveta, Magdalena, Agata, Eva, Julka, Susi). na mađarskom jeziku, pola na našem, al već sve zajedno pevamo, oni naš jezik teraju, a mi njin. Tako da sve Ovaj prilog je nastao na osnovu sledećih radova smo se uklopili s njime, i sve razumemo. koji sadrže bibliografske podatke koji su ovde izostaSa druge strane, pravljen je raspored kako bi se vljeni: Болгары — это мы или другие? (Само)иденomogućilo svim zajednicama da imaju misu na svom тификация павликан из Баната, Etnolinwistyka 20, jeziku. Ti aranžmani, međutim, odražavaju demograf- Lublin 2008, 333–348 i Language and Religion among ske promene i odnose moći među zajednicama njima Bulgarian and Croatian Catholics in West Banat, rad predobuhvaćenim. Tako Njagulov iznosi podatak da su Bu- stavljen na skupu: 4th InASEA Conference “Region, gari, zahvaljujući donacijama crkvi, dominirali u nekim Regional Identity and Regionalism in Southeastern crkvenim opštinama, iako su bili u manjini. Tako je na Europe”, održanom od 24. do 27. 5. 2007 u Temišvaizborima za crkvenu opštinu u Ivanovu, gde su Mađa- ru (Rumunija). ri činili relativnu većinu, 1938. izabrano 14 Bugara, 3 Mr Marija Vučković

VAZ TIPOLITE

8

broj 3

XXI vek

Najznačajnija mesta u kojima žive Palćeni U Banatu, kako u delu koji danas pripada Rumuniji tako i u delu koji ulazi u sastav Vojvodine, odnosno Srbije, banatski Bugari svili su tokom proteklih vekova svoje domove, čuvajući, uprkos neminovnoj asimilaciji, osnovne karakeristike svoje kulture, svoje tradicije, čuvajući ljubomorno svoj jezik, svoje pesme, igre...postajući tako sastavni deo velike multikulturne slike ove regije.

VINGA Jedno od najvažnijih centara banatskih Bugara sigurno je Vinga (Rumunija) u kojoj je nekada ova etnička zajednica bila dominantna. U nju je 1741.godine doseljeno 125 porodica Palćena iz Čiprovca - pravu osnivačku grupu stanovnika koji su je sasvim obnovili nakon potpunog uništenja u doba osvajanja Otomanske imperije. Palćenima se pridružilo i okolno rumunsko stanovništvo, a zatim i Madjari. Banatski Bugari istrajali su, uprkos velikih problema, u očuvanju svog nacionalnog identiteta, posebno u vezanosti za svoju veru pa su za Centar Vinge sa katedralom kratko vreme, u centru naselja, 1890.godine podigli impozantnu katoličku crkvu, koja zajedno sa pravoslavnom i danas krasi Vingu. Nakon Prvog svetskog rata većina stanovnika Palćena odselila se u značajnije i razvijenije centre sa više mogućnosti za rad i bolji život, posebno u Temišvar i Arad. Proces napuštanja Vinge zaustavljen je nakon Drugog svetskog rata kada jedan veći broj Palćena odlučuje da se vrati u stari kraj i preuzima inicijativu u ekonomskom razvoju ove oblasti.

ziv Bešenovo, za Dudešti Veki (Rumunija), potiče od „besenyõk“ kako su Madjari zvali novodošlo bugarsko stanovništvo. Bešenovo je u doba Osmanlija sasvim opustelo i zamrlo ali je za vreme vladavine Austrougarske monarhije ponovo doživelo uspon i pravi demografski bum. Osnivačka populacija, prema podacima iz 1738.godine, brojala je 2200 stanovnika. Nemogućnost opstanka tako velikog broja ljudi u Bešenovu, prouzrokovala je seobe u druge krajeve Banata i to 1779. u Modoš (danas Jaša Tomić); 1820. u Konak; 1820 u Stari Lec; 1825. u Belo Blato; 1842 u Dentu; 1842. u Banatski Dvor; 1846 u Koloniju Bugara; 1886. u Skorenovac i 1886. u Ivanovo. Danas u Bešenovu, prema podacima popisa stanovništva iz 2002.godine u ovoj opštini koja obuhvata još tri sela, živi 5807 stanovnika od kojih banatski Bugari čine većinu od 51,43%, zatim slede Rumuni 40.77%, Madjari 5.68%, Romi 1.0%, Nemci 0.7%, Srbi 0.2%... Za razliku od 19.veka broj stanovnika ovog mesta, na žalost, opada. Popis iz 2005.godine pokazuje da je Bešenovu nastanjeno 4486 osoba.

BELO BLATO

DUDEŠTI VEKI (BEŠENOVO) Naseljeno još od neolita, prvi pisani podaci o ovom naselju potiču iz 1213.godine. Palćenski na9

XXI vek

broj 3

U centralnom Banatu, u zrenjaninskoj opštini, Belo Blato je jedan od najvažnijih centara banatskih Bugara u Vojvodini. Iako ne čine većinski deo stanovnika (nalaze se na trećem mestu sa 8,67%, iza Madjara i Slovaka), Palćeni predstavljaju kompaktnu zajednicu koja sve do današnjih dana uporno čuva svoj identitet, jezik, kulturu, običaje. Slovaci su prvi naselili ovo mesto 1883. godine. Svojom vrednoćom i upornošću ubrzo su u centru podigli lepu evangelističku crkvu, dom za sveštenika, školu i mlin. Ubrzo nakon Slovaka, koji su i danas najbrojnija zajednica, dolaze Madjari, nakon njih, iz Mužlje i Lukinog sela, banatski Bugari, zatim Srbi... Danas se u Belom Blatu održavaju i susreti Palćena sa bogatim kulturno umetničkim programom na kojima se može videti prelepa palćenska nošnja i folklorni ansambli. Tu je pokrenut i „Bilten za Palćenite ud Bánata“ 1999.godine, koje izdaje BKD „Trandáfer“.

Ded Péć ij prekázval

KAĆE SA SE ZASÉLLI I PALĆENETE U LIZNÁJT Náša práded Péć (Sábljov Péter rudén u Lukácsfalva 1840.gudina, umrel ij u Liznájt na 12.01.1914.) kad se ij zasélval u na novu utemelénu (1866.) sél Nagyerzsébetlak, (dnés Belo Blato), ali kacé sinca Palćene ij zvémi – Liznájt, ij prkázval ći kaćé ij bio kad sa se sélli Palćenete ud Lukácsfalva u Liznájt.s Négvata žina se ij zvála Pétronela, rudéna Márkov. Kaćé sate, taj i tija sa dubil idna numera, dit sa mogal da si izgradat kulibće, pukritu sas tras, dit se tolikus spumenuva u nášta pesma: “Ej kulibće, dit sam rudén…” Numerata ij zlamenuvala ći sa dubil 10. lánca zeme za vranjé, pulvina lánac grund i pulvina lánac zeme za lojzi. Sincata ud séltu sa gu zváli ćikos (csikós), kad le toj ij pázil na stu sél kunete na širnite puljéta, ći u unuj vreme još nijé bio ništu izvrán. Sen ali drugu jasćé za márvata i kunete náruda ne mogal da si preberé. Sélenet kad sa dušli na izbelezanata numera, sa pustávli kulibćitu ali sa si izkupál zemunica, dit ij blá izkupána u zemete 1 – 1,5 méter dalboku, i tuka sa žuveli durkat nisa stignal nared da ud zeme nabijat kaštata. Sroćin ij bil náruda; idin na drugj sa si pumágli, pu reda sa nabival kaštite zájednu, a ded Péć, ćikosa, ij pázil kunete na sate. Ćikosa ij sek proleć na Gjegjodenj izkárel kunete i sas tej ij ustánal na pášata u Béla ali pu dolmata ali na forlanta pukraj téćata Tisa du kasna jésenj ali du pariv gulem snegj. Ded Péć ij ustánval sas kunete satu vreme, mesećnu dvapate – tripate si ij dušal da se preublećé, ubrasni, da vid dicáta i žinata si, da zam harana. Tigáz se ij varnal u gulemata kuliba, dit se ij videla ćéć ud Liznájt. Pukraj kulibata ij bil gjaráne za da se ud négu pujat kunete. Ded Péć ij znájal dubre da vari; sekug, koj ij menuval kantu négvata kuliba ij punudil sas slaninev bob. Mlogupate ne mogal da izlez na kraja sas kunete. Kugá ij blá vežulija, kugá ij garmelu i se ij bljaskalu, kunete sa se uplášli i sa najal da begat. No ded Péć ij imál idin hajgar, sé gu ij jázdil i taj ij prátil kunete bio nakade da sa krénali. Na sedlotu, mu ij bil ubesei tašać i dalać bić, sas négu ij grabnal i kunete sa se sabil u ćast ćupor. Déslu se ij ći ćupore ij pubegnal. Ded Péć gu ij sám prátil, ći ne mogal da gu stigni, a kad sa se kunete umuril sami sa zastánali. Zabelezal ij Nikola Kalapiš (“Palćensći pukét” broj 2. 1999. Belo Blato) 10

broj 3

IVANOVO Smešteno uz samu levu obalu Dunava nedaleko od Pančeva, utonulo u zelenilo, leži lepo naselje Ivanovo koje su banatski Bugari, dolazeći iz Bešenova 1868.godine, odabrali za svoje trajno stanište. Prvi Palćen koji je došao u ovo selo bio je Ivan Guran. Za njima, petnaestak godina kasnije, iz Bukovine, pristižu Sekelji Madjari, a kasnije Srbi i pripadnici drugih naroda. Crkva Svetog Vendelina u Ribolov i zemljoradIvanovu, jedna je od pet arhinja bili su osnovna tektonski istih crkava u Banazanimanjastanovnitu – ima ih još u Skorenovcu, ka koji su se pročuli Jermenovcima, Mužlji i Novom kao vredni i vešti Bečeju. Crkveni toranj visok je povrtari i ratari. 31metar, a crkva se prostire Nakon nekoliko gona 295 m2. dina, u centru sela, U sastavu crkve nalazi se sazidali su crkvu parohijalni dom u čijem holu posvećenu Svetom vise fotografije svih sveštenika Vendelinu. koji su službovali u Ivanovu, a Prema podacitu je i biblioteka i prostorije u ma popisa stnovnikojima se uči veronauka. štva iz 2002.godine, Ivanovo ima 1131 stanovnika od kojih 452 čine pripadnici madjarske, 307 palćenske, i 223 srpske etničke zajednice. Neopredeljenih ima samo 4. Palćenska populacija u ovom mirnom i na prvi pogled, idiličnom mestu, uspela je da odoli svim iskušenjima koje su nosile prethodne decenije i da poštujući sve svoje komšije i susede, očuva stari jedinstveni govor, običaje, nošnju, muziku... Ivanovački banatski Bugari imaju svoje kulturno umetničko društvo, priredjuju koncerte; uz podršku sveštenika, gospodina Šandora Bonaza, proslavljaju i drže se svih starih običaja veza-

Centar Bešenova, Rumunija

XXI vek Ivan Lebanov, Palčen, sa suprugom Anom Markov, doselio se u Ivanovo 1966.godine iz Belog Blata. Uselili su se u kuću koju su nasledili od Aninih roditelja. Ivan je sada penzioner ali se još uvek bavi poljoprivredom – seje kukuruz, soju, žito... Kao i mnogi u selu pravi je poliglota. Dobro se snalazi sa nekoliko jezika: govori slovački, nemački, madjarski, srpski i po malo rumunski. U centru sela svakodnevna je slika, često sasvim neobična putniku namerniku, kako meštani, razgovarajući, lako i neosetno za njih, prelaze sa jednog jezika na drugi – sa madjarskog na palčenski, pa na srpski, zatim opet na madjarski...Lepa banatska slika.

nih za Božić, osvećenje kuća, Uskrs, krštenja... U parohiji se uči i veronauka za sve razrede. Mesna zajednica Ivanova jedna je od najaktivnijih u pančevačkoj opštini. Izmedju mnogih inicijativa koje su imale za cilj da se život u selu učini lakšim i kvalitetnijim, tu se rodila i ideja za pokretanje časopisa pod nazivom „Ivanovački dobošar“ u kome se objavljuju tekstovi na sedam jezika izmedju kojih je i palćenski. Centar za kulturu mesto je održavanja izložbi, koncerata, predstava i manifestacija. Prošle 2007.godine, krajem februara, u njemu je proslavljen medjunarodni Dan maternjeg jezika kada su mnogi gosti, po prvi put, saznali za postojanje Palćena i čuli kako zvuči palćenski govor.U selu postoji i aktiv žena čije su rukotvorine sve poznatije... Nekolicina entuzijasta iz Ivanova već godinama sakuplja dokumente, beleži sve etnografske i istorijske podatke vezane za ovo mesto i Banatske Bugare u želji da ih sačuva i spase od zaborava, objedinivši ih u vidu zbornika čije se izdanje uskoro očekuje. 11

XXI vek

broj 3

SKORENOVAC Na lesnoj zaravni prema Dunavu, u kovinskoj opštini, leži uredno, umiveno, zeleno naselje, koje se prvi put pominje u dokumentima iz 1412.godine u kojima madjarski kralj Sigismund Luksemburški dodeljuje poljska dobra, pa i Skorenovac, varoši Keve, današnjem Kovinu. U doba Franje Josifa, 1868.godine, formirano je sedam kolonističkih opština na ritskom području izmedju Perleza i Kovina čiji je osnovni zadatak bio isušivanje močvara i njihovo pretvaranje u obradivo zemljište. Jedne od tih kolonija dobile su imena - Ivanovo i Djurdjevo, današnji Skorenovac. Prvi stanovnici Djurdjeva bili su Madjari, banatski Bugari iz Bešenova, Starog Leca i Modoša – 175 porodica, kao i Nemci pridošli nešto kasnije iz Plandišta i Sečnja. Na isušeno zemljište kasnije su doseljeni i Madjari iz Bukovine, takozvani Sekelji ili Sikuljci. Radili su najviše na izgradnji nasipa, krčenja šuma, istovaru dereglija, obradi zemlje...Zbog čestih plavljenja i bojazni da nasipi neće izdržati, doneta je odluka da se naselje izmesti na uzvišenje na lesnoj zaravni u neposrednoj blizini Djurdjeva ali sasvim zaštićeno od mogućih poplava. Preseljenje je konačno obavljeno 1887. godine, a novo naselje dobilo je i novo ime - Skorenovac ili Sekeljkeve. Danas najveći broj stanovnika čine Madjari, zatim dolaze Srbi pa banatski Bugari dok su u znatno manjem broju zastupljeni Crnogorci, Albanci, Makedonci, Nemci, Hrvati, Rumuni, Jevreji, Grci...

Mladi Palčeni iz Skorenovca

PAL DEČOV - SLIKAR BANATSKE RAVNICE Istaknuti slikar prepoznatljivog likovnog izraza i bogatog kolorita prožetog snažnom, poetsko melanholičnom emocijom, Pal Dečov poznat je i van granica naše zemlje. Porodični koreni vezuju ga za banatske Bugare ali kao i svaki pravi, istinski stvaralac, pripada pre svega svojoj umetnosti, lepoti, osećaju... Rodjen u Skorenovcu 1951.godine, studirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu i Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu gde je završio poslediplomske studije. Živi i radi u Opovu. Impozantna je lista izložbi Pala Dečova. U najprestižnijim galerijskim prostorima u Srbiji predstavio je, tokom prethodnih godina, svoje radove na 32 samostalne izložbe. Kolektivno je izlagao na više od 160 izložbi u galerijama širom zemlje – od Novog Sada, Beograda, Pančeva, Kovina, Zrenjanina, Sremske Mitrovice pa zatim Niša, Kragujevca, Novog Pazara, Raške, Kosovske Mitrovice... Njegove slike videla je publika u Holandiji, Francuskoj, Slovačkoj, Nemačkoj, Madjarskoj, Hrvatskoj, Rumuniji, Makedoniji, Crnoj Gori, Grčkoj ali i u Peruu i Tunisu... Učesnik je mnogih likovnih kolonija kod nas i u inostranstvu i dobitnik devet nagrada za svoje stvaralaštvo. Član je ULUVa i ULUSa. S. N. 12

broj 3

XXI vek

Priča o Petroneli Puno Palćenki nosi lepo, staro ime Petronela ali, je na red i porodica, kuća, bašta, a zatim njena velika ipak, samo je jedna Petronela Paroljov Marton. Prava, ljubav – ručni rad. Sve je stizala i sve mogla, a takva ponosita banatska Bugarka koja uporno čuva jezik svo- je i danas. Sada, kada je u penziji, kada su deca pronajih predaka, proučava istoriju svoga naroda, sakuplja šla svoje puteve i zasnovala svoje porodice, najveći deo literaturu, knjige, časopise, novinske članke, dokumen- energije i interesovanja usmerila je na proučavanje i tarne filmove, stare fotografije, posećuje mesta gde sakupljanje podataka o Bugarima. žive njeni sunarodnici, raduje se svakom susretu sa Nema kuće u Skorenovcu koju ne poznaje, a posebsvima koji žele da nešto nauče o banatskim Bugarima no svoje Palćene. Danas retko ko od njih govori materi nesebično im pomaže u prevodjenju, u tumačenju nji- nji, palćenski jezik, možda samo petoro, šestoro. Neki hove tradicije u objašnjavanju običaja.. ga razumeju ali ne govore. Svi uglavnom komuniciraju Naša Petronela živi u lepom južnobanatskom selu na madjarskom i naravno, na srpskom. „Jezik nam polaSkorenovcu, obavijenom u čiste, zelene ulice, mirisne ko umire“, kaže Petronela u čiji dom znaju da navrate bašte i cveće. Tu su se, u devetnaestom veku, doselili njeni preci krenuvši iz Bešenova preko Banata ka jugu, na levu obalu Dunava, da u negdašnjim ritovima i močvarama, sagrade svoj novi dom. Deda je bio paor i ceo svoj vek proveo radeći zemlju, a otac zidar, spretan i dobar majstor. Još kao devojčica gledala je kako baka i majka vešto upredaju vunu, kako rade sa konopljom i kako zatim sedaju na razboj i tkaju. Učila je od tih vrednih žena da veze, da hekla, gledala kako uklapaju boje, izradjuju motive, kako ispod njihovih ruku izniču prelepi čaršavi, zavese, bluze... Rodjena u ratno doba, 1942. godine, učila je osnovnu školu u svom Perko i Marija (Vasilčin, devojačko prezime) Parajov, sa decom Marija, selu na madjarskom jeziku. Za vreme druga Marija, Petronela i Petar, Skorenovac Drugog svetskog rata škola je imala jedno kombinovano odeljenje i na palčanskom ali se i naučni istraživači, a posebno lingvisti, koji tu, na licu ono održalo samo godinu dana, a nakon oslobodjenja mesta, mogu da čuju savršen i dobro očuvan palćenski deca su se opredeljivala da pohadjaju nastavu ili na govor. madjarskom ili na srpskom jeziku. Posle osnovne škole Kao vrsnog znalca mnogih, pa i potpuno zaboraodlučila se da ode u Suboticu i upiše učiteljsku školu, vljenih, vrsta ručnog rada, za nju se čulo i van granica a kasnije, 1974.godine diplomirala je i na Pedagoškoj naše zemlje. Promovisala je i ponovo otkrila javnosti akademiji. Bila je učiteljica punih 35 godina i ceo svoj tehniku koju je naučila od svoje bake i majke – necovauspešni obrazovno - vaspitni staž provela u rodnom nje. „Trideset godina se nije ništa čulo o necovanju, a mestu. Volela je prosvetni poziv i stalno želela da ga onda sam je odlučila da ga obnovim i pokažem koliko obogati i usavrši. Kao učiteljica imala je nebrojno mno- su radovi izradjeni na taj način lepi.Učestvovala sam go i školskih i vanškolskih aktivnosti. Radila je sa pioni- na jednoj vojvodjanskoj manifestaciji ručnih radova, rima, vodila likovnu i folklornu sekciju, kreirala i izra- a publika i žiri su bili iznenadjeni da se još neko seća djivala dekoracije za mnoge školske priredbe, aktivno kako se necuje i odmah sam dobila poziv da učestvusaradjivala u Crvenom krstu, bila pokretač radionica jem na medjunarodnoj izložbi u Budimpešti gde sam ručnog rada... a kada bi se sve to završavalo dolazila osvojila zlatnu plaketu“ priča Petronela. “ Iako je beli 13

XXI vek vez tipičan za banatske Bugare, mi smo od komšija Nemaca naučili i necovanje. Vrlo je teška izrada i zahteva ogromno strpljenje i veliku koncentraciju jer ako se pogreši, nema paranja, ceo rad se deformiše. Sve se onda ostavlja i počinje iz početka. Proces same pripreme

broj 3 se i sada negde, kod neke starije porodice, one mogu videti na prozorima. Zaista su pravi ukras kuće.“ Petronela je poznata i po kolekciji ornamenata, kako se to u Banatu kaže, mustri za trukovanje,

Sve Petroneline nagrade Diploma i zlatna značka Saveza udruženja kolekcionara Jugoslavije, Novi Sad i Diploma i zlatna značka za ručni rad, obnovljenu tehniku ručnog rada – necovanje; Prvo mesto na 35. MIRKu (Medjunarodna izložba ručnih radova i kolekcija) i osvojena diploma NIVO (specijalan vrhunski rang koji se dobija sa nekoliko već osvojenih prvih i majstorskih diploma); Priznanje za saradnju sa časopisom „Ručni rad“. (Petronela je i saradnik nedeljnika na madjarskom jeziku „Családi kör“ iz Novog Sada); Spomen diploma za dekoraciju izložbe „Južnobanatski betlehemski i Božićni obišaji“-Kovin; Zahvalnicu Zavičajnog udruženja Goranaca u Beogradu, za veliki doprinos afirmaciji goranske kulture i tradicije; Diplomu „Žarko Zrenjanin“ dobijenu za značajne rezultate rada na vaspitanju i obrazovanju; Plaketu SAP Vojvodine - Savez organizacija za socijalističko vaspitanje i brigu o deci; Srebrni znak – za značajne rezultate u ostvarivanju zadataka i ciljeva Crvenog krsta, Beograd. nije lak – prvo se pravi mreža na ramu, zatim se bira mustra, a onda pristupa punjenju i povezivanju detalja na poseban način. Koristi se i kombinuje devet vrsta motiva. Bugari su posebno voleli necovane zavese pa

14

koja je stara oko 100 godina i treća je po bogatstvu u Vojvodini. Sastoji se od preko 2000 mustri na posebnom papiru koji se stavlja preko tkanine, a zatim se preko iscrtanih i perforiranih linija ona kopira. Nekada su postojale i specijalizovane radnje gde su se, osim raznih konaca, igli, gajtana i drugog pozamanterijskog materijala, nudile i usluge trukovanja mustri, uglavnom floralnih ali i geometrijskih motiva, na čaršave, bluze, zavese...Posebna zanimljivost kolekcije su drveni pečati sa izrezbarenom mustrom koji su se, prekriveni specijalnom bojom, otiskivali na tkaninu jednostavnim „pečatiranjem“. Veliku pomoć i podršku u mnogobrojnim aktivnostima Petronela ima od svoje porodice bez čijeg razumevanja bi malo šta mogla da postigne. Tu je pre svega suprug Joži Marton, a zatim deca – ćerka Ildiko Medović, diplomirani arheolog, kustos, koja sa svojom porodicom živi u Novom Sadu, dok se sin, Tivadar Marton, sekretar osnovne škole u Skorenovcu, smestio, sa svojom familijom, u neposrednom komšiluku.Tivadar je nasledio od dede zidarsku umešnost i napravio pravu etno kuću, a od majke kreativnost - pa se u slobodno vreme bavi izradom prelepih ukrasnih sveća. Svetlana Nikolin

broj 3

XXI vek

Pavlikijani ili banatski Bugari U literaturi kao i u običnom govoru često se može učenja. Nićifor I je zatvarao oči pred njihovom aktivnočuti da se banatski Bugari nazivaju još i Palćeni ili Pavli- stima očekujući od Pavlikijana da služe u njegovoj vojkijani. Naziv Pavlikijani, Paulikijani i od toga izvedeno sci i učestvuju u retnim aktivnostima. U doba Mihajla Palćeni, Palćeni, potiče još od ranog srednjeg veka i I i Lava V, ponovo su žestoko gonjeni i u tom periodu označava pripadnike jedne od mnogih jeresi koje su se mnogi Pavlikijani prelaze kod Saracena postajući ogorpojavile u prvim vekovima nove ere i širile se Bliskim čeni neprijatelji Vizantije. Podržavani od strane saraistokom i Malom Azijom. censkog kalifa, stvaraju jako vojno uporište u mestu Pavlikijani pripadaju dualističkoj jeresi nastaloj u Tefrike i postaju politička snaga opacna po vizantijsku Jermeniji sredinom sedmog veka posle Hrista, proiste- vlast. Pavlijanska vojska u periodu vladavine Vasilija I, kloj iz maniheizma i označava, po jednima, sledbenike sredinom 9.veka, pregazila je u neočekivanom naletu ranog učenja apostola Pavla, a po drugima, Pavla iz Samostata.Glavna karakteristika učenja kao i svih drugih koja za osnovu imaju dualizam, proistekala je iz zoroastrizma i ostalih gnostičkih doktrina ovogperioda, je postojanje dva Boga – jednog, nebesnog, koji je stvoritelj duše i drugog koji je kreator i vladar svega zemaljskog i materijalnog. Pavlikijani su odbacivali Stari zavet, nisu prihvatali uskrsnuće, a Isus Hrist je za njih bio samo andjeo koga je nebeski Bog poslao na zemlju da uči ljude. Verovali su da se jedino pravo krštenje ostvaruje slušanjem i usvajanjem Hristovih reči, a ne poni- Folklorna grupa Palčena ranjem u vodu i pričešćem. Bili su takodje i ikonoklasti, odbijali su da poštuju ikone i simbo- Malu Aziju, došla do Efesa i priblizila se obalama nasule krsta. Žestoko su negirali svaku crkvenu hijerarhiju, prot Konstantinopolja. Vasilije I uspeva da ih savlada svete tajne i rituale. Prihvatali su kao mesta zajednič- 871.godine i potpuno eliminiše kao vojnu snagu, razrukog okupljanja i molitve neku vrstu molitvenih kuća, šivši do temelja njihovo uporište u gradu Tefriki. Druge obično sasvim skromnih privatnih prostorija, verujući grupe Pavlikijana u istom vremenskom razdoblju živejedino u potpuno čistu spiritualnu zajednicu. Mnogi nji- le su rasute po carstvu u raznim mestima Male Azije hovi savremenici su ih zbog toga smatrali nemoralnim ne učestvujući u nemirima i najveći deo tih grupa car i optuživali za suviše slobode u odnosima medju polo- Konstantin V premešta u oblast Trakije, na Balkan. Car vima. Neki od savremenih stručnjaka za ovaj period re- Jovan I Cimiskije, računajući na njihovu pomoć u borbi ligijskog razvoja smatraju ih, u mnogim elementima, sa pridošlim slovenskim plemenima, šalje u ove oblasti „protestantima pre protestantizma“. i preostale Pavlikijane koji svoj centar stvaraju u okoIz Jermenije, pavlikijanstvo se polako širilo celom lini Filipolisa, današnjeg Plovdiva, nailazeći na veliki Malom Azijom poprimajući godinama razne oblike i od otpor lokalnog stanovništva i zvaničnih predstavnika izvornog učenja iz sredine sedmog veka razvilo je i jed- crkve i vlasti. Imperator Aleksije Komnin konačno je nu rigidniju, zilotsku varijantu. Vizantijski imperatori učinio kraj ovoj jeresi uspevši, uz dosta napora, da ih različito su reagovali na postojanje ovih učenja koja su najvećim delom pokrsti i prevede u zvaničnu hrišćanodstupala od zvanične religije. Konstantin IV i Justini- sku veru. Ova jeres koja je opstajala nekoliko vekova šijan II surovo su ih proganjali ali je zato prvi vizantijski reći se od Jermenije, Bliskog istoka, Male Azije do Evrovladar ikonoklasta Lav III i njegovi naslednici učinili pe, iako nestala u svom prvobitnom obliku, ostavila je sve da ih zaštite, verujući i sami u mnoga pavlikijanska traga u obliku velikog uticaja koje je učenje imalo, za15

XXI vek

broj 3

hvaljujući teškim, turbulentnim, političBanatskih Bugara, na osnovu nezvaničnih podataka, danas ima kim, socijalnim i ekonomskim razlozima oko dvanaest hiljada, od čega tri hiljade živi u selima i gradovima koji na deo stanovnika Trakije i drugih oblapripadaju sprskom delu Banata i to prvenstveno u Belom Blatu i Ivanosti Balkana, pretapajući se u Bogumile vu, a zatim u Skorenovcu, Jaši Tomiću, Konaku, Pančevu... čije je učenje potreslo zvaničnu religiju U Rumuniji su naseljeni prvenstveno u Dudešti Veki ( srp. Stari i izazvalo mnoge sukobe predstavljajući Bešenov, bug. Stár Bišnov ), Sannikolau Mare (srp. Veliki Sveti Nikola, jednu sponu izmedju takozvanih jeretičbug. Smikluš ), zatim u Vingi, Temišvaru... kih učenja istoka i zapada. Preko Srbije, U Bugarskoj najviše ih ima u Brdarski Geranu, Asenovu, Dragogde su u doba Stefana Nemanje (12. mirovu, Gostilju. vek) spaljivani i gonjeni, premestili su se u Bosnu šireći svoje dualističko učenje i Preseljeni Pavlikijani u Trakiji, tokom godina, poladobijajući ime Patareni. Odatle prelaze u Italiju i južnu Francusku, sada pod imenom Katara i Albižena stalno ko su se asimilirali sa Bugarskim stanovništvom, usvajaizloženi progonima i sukobima. Pavlikijanska dualistič- jući njihov jezik i običaje ali je naziv Pavlikijani opstao ka učenja imala su odjeka i u Rusiji srednjeg veka, a sve do današnjih dana. Rimska katolička crkva primila u Jermeniji neki daleki odjeci pavlikijanskih verovanja ih je pod svoje okrilje 1650. godine, pre svega zahvaljujući misionarskom radu franjevaca, tako da mnoga naprotežu se sve do današnjih dana. selja u okolini Nikopolja, Plovdiva ali i severno od Dunava naseljavaju Bugari katoličke veroispovesti. Nakon pada ovih teritotija pod vlast Otomanske imperije, veliki broj stanovnika iz ovih mesta, zbog teških nameta i progona pre svega iz verskih razloga, seli se u Banat (posebno u 18.veku) tada pod vlašću Austrougarske monarhije i naseljava Vingu, Dudešti Veki, Brešću, (danas deo rumunskog Banata), a zatim i Belo Blato, Ivanovo, Modoš ... u delu koji sada pripada Srbiji i polako, od tog doba, naziv banatski Bugari ulazi i u zvaničnu komunikaciju i ostaje kao ime dela bugarskog naroda katoličke vere, latiničnog pisma i starog, jedinstvenog dijalekta koji su, uprkos svemu, uspeli da sačuvaju . Svetlana Nikolin

NEBÉSĆI BAŠTÁ Milin Nebésći Baštá, Blagusvi mu, nija smi Tojte dicá! Milin Bože Storitelj, Uveć si bil náš, véćin Udkupitelj! O, Bože, Ti s tojta mošt, Badi dubar, dari m uproška taz nošt! O, sládći Isus náš, Puniznu, napreć Tébe se klánim, báš!

Lazar Pejov i Marika Jončov, Ivanovo Maramica u džepu mladića bila je znak da ima verenicu i da će se uskoro oženiti, a isto tako je svilena, ukrasna traka na suknji devojke govorila da je verena i „zauzeta“. 16

O, Presveti Stvoritelj, Doveka ustani náš Udkupitelj. O, Presveti Baštá,smi tuja dicá, U žuvota, makár gá! Karol – Matej Ivánčov

broj 3

XXI vek

Bugari u Banatu i njihovi odnosi sa Rumunima Opšte je poznato da je Banat, kao uostalom i cela Vojvodina, danas jedna multietnička sredina, u kojoj dele dobro i zlo razni narodi, a ta etnička šarolikost ne predstavlja neku novinu – ona je bila prisutna na ovim prostorima još od najstarijih vremena. Među narodima koji su stvarali banatsku istoriju, najčešće se pominju Srbi, Rumuni, Mađari, Nemci… Obično se o Bugarima u Banatu malo priča, ali njihovu ulogu u stvaranju banatske istorije ne bi trebalo nikako zanemariti. Prikazaćemo, u sledećim redovima, neke aspekte bugarsko-rumunskih odnosa u Banatu. Bugari su bili prisutni u Banatu još u ranom srednjem veku. Pokušali su da se suprotstave ugarskom osvajanju, zajedno sa drugim narodima koji su u to vreme živeli tu zajedno sa njima. O tome svedoči hronika anonimnog beležnika ugarskog kralja Bele III (Anonymi Bele Regis Notarii), pod nazivom Gesta hungarum, iz koje se vidi etnička šarolikost Banata sa kraja IX i početka X veka. Naime, „Anonimus” pominje da u ovoj zemlji (misli se tu na Panonsku niziju), obitavaju Sloveni, Bugari i Vlasi („Quem terram habitarent sclauij, Bulgarij et Blachij, ac pastores romanorum”). Naravno, bilo je tu i drugih naroda, međutim, kada se radi o srednjem veku, teško je utvrditi preciznu etničku kartu neke zemlje, iz razloga što nam srednjovekovni istoričari u tom smislu često pružaju kontradiktorne informacije, dajući često pojedinim narodima imena koja im u realnosti nisu pripadala. Bugari su se posle ugarskog osvajanja Panonije većim delom povukli iz Banata, ali ih, recimo, u Kovinskoj županiji srećemo još i početkom XIV veka, da bi, od druge polovine istog veka, pridošlo novo bugarsko stanovništvo usled osmanlijskih osvajanja na Balkanu, koje se naselilo u Karansebešu, Oršavi, Slatinu, Krašovu, Lipovu, Rekašu, Zemunu1. Bugarsko prisustvo u Banatu se pominje i u izvorima iz turskog perioda (1552–1718). Tako je poznati turski putopisac Evlija Čelebija, na svom putovanju kroz Banat početkom 1662. obišao i neka južnobanatska sela, ali je o njima dao malo informacija u svojim putopisima. Od izuzetnog značaja, po našem mišljenju, kada je reč o temi koja nas zanima na ovom mestu, je 1 Borislav Jankulov, Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII veku, Novi SadPančevo 2003, 50.

njegov kratki opis sela Jabuka kod Pančeva: „Ovo selo leži prema Beogradu na obali jedne reke koju sačinjava jedan rukav što se odvaja od Dunava. To je napredno

Marija i Petar Dečov selo koje broji tri stotine kuća. Naseljeno je Vlasima, Bugarima i Srbima. To selo je zijamet. Cela ova ravnica pripada Temišvarskom ejaletu”2. Posebno poglavlje kada je reč o bugarskom prisustvu u Banatu počinje nakon neuspešnog ustanka koji je zahvatio Bugarsku 1688. godine, u vreme Velikog

2 Evlija Čelebija, Putopis, II, Sarajevo 1957, 84. Poznato je da je Čelebija često preterivao u prikazivanju broja stanovnika nekih naselja, a pojedini stručnjaci sumnjaju i u tačnost njegovih podataka o etničkom sastavu naselja kroz koje je prolazio. Ipak, mi smatramo da je gore pomenuta informacija još jedan dokaz o multietničnosti Banata kroz celu njegovu istoriju, pa i kada je reč o periodu turske okupacije.

17

XXI vek bečkog rata, kada su austrijske trupe prodrle na Balkan i probudile nadu pokorenim balkanskim narodima u oslobođenje od osmanlijske vlasti. Ustanak Bugara katolika u Ćiprovcu pomenute godine završio je neuspehom, tako da su Osmanlije zauzele taj grad i uni-

Pal Dečov - „Drvo” štile ga do temelja, a preostalo stanivništvo te oblasti preselilo se u Vlašku. Ovo bugarsko stanovništvo katoličke veroispovesti, poznato i pod nazivom paulićani ili pavlikijani, pretežno se naselilo u Maloj Vlaškoj (Oltenija), u oblasti oko Krajove (Craiova), Kampulunga (Câmpulung), Rimnika (Râmnic) i Bradičenija (Brădiceni). Izuzetno korisni za privredu Vlaške, paulićani su 1691. od vlaškog vojvode Konstantina Brankoveanua (Constantin Brâncoveanu) dobili povelju sa privilegijama3 kojom je trebalo da se ovo stanovništvo zaštiti, pre svega od samovolje plemstva. Austro-turski rat iz 1716–1718. rezultirao je širenjem austrijskih poseda na račun Osmanlijskog carstva, tako da su Habzburgovci mirovnim ugovorom u Požarevcu dobili Banat, Olteniju i severne delove Srbije. Samim tim, paulićani su se sada našli u sastavu Habzburške monarhije. Posle novog austro-turskog rata (1737–1739), u kojem su ovoga puta Austrijanci doživeli poraz, mirom u Beogradu je Oltenija vraćena Vlaškoj, ali je Banat ostao u sastavu Habzburške monarhije. Tih godina je došlo i do pomeranja paulićana iz Oltenije prema istočnim delovima Banata, tako da će tokom XVIII i prvih decenija XIX veka i oni učestvovati u habzburškim kolonizacijama u kojima je stvorena nova etnička karta Banata. Kada je reč o kolonizaciji banatskih naselja raznim narodima, interesantan je primer Ečke kod Velikog Beč-

3 Tu povelju objavljuje Johan Jakob Ehler u svom delu Banat, čiji je prevod na srpski jezik objavio Istorijski arhiv u Pančevu 2004. godine, str. 12-14.

18

broj 3 kereka (danas Zrenjanin), kroz koju je u doba habzburških kolonizacija prošlo više naroda4. Najstariji stanovcici Ečke su navodno bili Slovaci, koji su joj i dali ime. Srbi su se u ovom mestu doselili 1695. godine, a oni su podigli 1711. godine i lokalnu crkvu, dok su se Rumuni naseljavali u periodu od jedne decenije: od 1765. do 1775. godine. Značajan događaj u istoriji Ečke predstavlja dolazak plemića Lazara Lukača, katoličkog Jermenina, koji je kupio erarijalnu zemlju u Ečki 1782. godine. Pošto je on uveo ograničenja kada je reč o slobodnoj ispaši i o korišćenju takozvane „ritske zemlje” i drugih obradivih površina, ubrzo je došao u sukob sa lokalnim stanovništvom. Neuspeli protest lokalnog stanovništva, koji je trajao duže vreme, rezultirao je odlaskom srpskog življa iz Ečke u Čentu 1784. godine. Umesto njih, „spahija” je doveo Bugare, u nameri da ih koristi za obradu svojih površina, pošto na Rumune nije mogao da računa jer su oni već imali dovoljno urbarijalne zemlje koju su obrađivali. Slovaci, najstariji stanovnici sela, napustili su Ečku pod pritiskom spahije 1801. godine i naselili se u Kovačici, a umesto njih su sada došli Nemci (1802). Spahija je međutim ubrzo došao u sukob i sa Bugarima, koji napuštaju Ečku 1825. godine i preseljavaju se u Bešenovo u istočnom delu Banata (danas Dudeştii Vechi u Rumuniji). U periodu od blizu 40 godina, koliko su se zadržali u Ečki, Bugari su svakako došli u bliži dodir sa Rumunima, što je rezultiralo i stapanjem jednog dela ovog stanovništva u većinski rumunski živalj. O tome svedoče prezimena Bugar i Bugariu, koje i danas nosi više rumunskih porodica u Ečki, ali je ovo prezime prisutno i među Rumunima u drugim delovima Banata. Bugarsko prisustvo u drugim naseljima Banata se takođe može videti na osnovu prezimena. Tako, na primer, u Banatskom Novom Selu postoje rumunske porodice sa prezimenom Bugarin, u Vladimirovcu, pretpostavljamo da su rumunska prezimena Živku i Živan bugarskog porekla5 itd. Njihov odnos i suživot sa drugim narodima sa ovih prostora je svakako daleko bogatiji, imajući u vidu zajedničku katoličku veru kojoj pripadaju, ili okruženje koje čini većinski srpski narod, tako da njihov odnos sa Rumunima (koji je bio prisutan, kao što se može primetiti, naročito do XIX veka), predstavlja samo jedan mali delić velikog raznobojnog mozaika koji se zove multietičnost Banata. Dr Mirča Maran 4 Valeriu Magdu, Scurtă monografie a comunei Ecka, u Contribuţii la istoria culturală a românilor din Voivodina, V, Documente, Zrenjanin 1979, 392-393. 5 Smatramo da se radi o bugarskim porodicama koje su se porumunile još u XVIII veku u istočnom Banatu. Prilikom osnivanja Petrovog Sela (danas Vladimirovac) 1808. godine, iz mesta Šama (Žamu) Mare (danas u Rumuniji), došle su dve porodice Živku i 7 porodica Živan, a moguće je da i druge rumunske porodice u ovom mestu imaju prezime bugarskog porekla (Ivan i sl.).

broj 3

XXI vek

Najbolji znalac muzike banatskih Bugara – dr Maja Rajkova konzervatorijum u Nemačkoj koji je poznat po svojoj Akademiji sakralne muzike. Uz pomoć stipendije Bavarske katoličke crkve uspela je da se konačno posveti fotografija: „Literaturna miselj“ Temišvar 2008. br. 1

Banatski Bugari imaju mnoštvo svojih narodnih pesama koje predstavljaju posebnu granu bugarske narodne muzike. Usled mnogih seoba, kontakata i života sa i uz druge narode Banata, narodna muzika banatskih Bugara pretrpela je znatne uticaje tako da se u njoj mogu danas naći mnogi elementi narodne muzike Srba, Rumuna, Madjara... Tradicionalne pesme vezane za crkvene praznike, posebno one koje se pevaju uoči Božića, takodje su doživele značajne promene u sve većem prihvatanju savremenijih melodija posebno gradskog tipa. Sličan proces odvijao se vremenom i u oblasti narodnih igara u kojima se prepleću elementi folklora i drugih naroda Banata. Proučavanje crkvene muzike banatskih Bugara privuklo je gospodju Maju Rajkovu iz Bugarske da se potpuno posveti otkrivanju starih melodija, njihovom prikupljanju, njihovom naučnom sistematizovanju i njihovom izvodjenju. I sama vrstan muzičar sa završenim Bugarskim državnim konzervatorijumom, godinama je radila kao kantor u crkvi, svirala ali i predavala deci klavir, solfedjo, horsko pevanje... Vezana za duhovnu muziku, konkurisala je i bila primljena na Regensburški

ostvarivanji davnjašnjeg sna – potpunom uranjanju u muziku koja ispunjava dušu svakog ko dodje sa njom u dodir. Po povratku u Bugarsku nakon usavršavanja, poželela je i da doktorira i to sa tezom o duhovnoj muzici banatskih Bugara. To je bila i prva doktorska disertacija u ovoj zemlji posvećena tako posebnoj tematici koju do tada niko nije posebno obradjivao. Maja Rajkova otišla je u Brešću i Star Bišnov i tu, na samom izvoru, medju banatskim Bugarima, sakupila 120. pesama, koleda, notnih zapisa... Posebno ju je zanimao uticaj na muziku Palćena okolnih naroda ali i etnografski detalji kao što je proslava praznika, svadbi, rodjenja, krštenja...Bila je prijatno iznenadjena koliko banatski Bugari iz tih krajeva znaju pesama i kako sa radošću cela crkva peva duhovne pesne na Badnje veče u lokalnoj crkvi. Gospodja Rajkova doktorirala je 2003 kao prva u Bugarskoj sa sa bogoslužbenom muzikom Palčana ali uspešno odbranjena disertacija samo je bila dobar podstrek da nastavi sa proučavanjem ove muzike i u drugim delovima Banata gde danas živi ova mala etnička zajednica. pripremila Svetlana Nikolin

Čiprovsaka čudotvorna ikona šestoprste Bogorodice 19

XXI vek

broj 3

Istaknute ličnosti banatskih Bugara

Najstarije delo banatskih Bugara je HISTORIJA DOMUS napisana na latinskom jeziku iz 1740. Od kodifikacije jezika koja je izvršena 1866. dolazi do razvoja pismenosti i stvaralaštva, koja se, zavisno od društveno – političkih okolnosti, odvijala sa različitim intenzitetom. Veći uspon primetan je nakon Prvog svetskog rata, posebno oko 1930. godine, kada se pokreće „Batatsći balgarsći glasnić“ u Rumuniji. Danas mnogi Palčani i u našoj zemlji dobijaju dvonedeljnik „Náša glás“ i mesečnik „Literaturna miselj“ koji izdaje Bugarska unija Banata iz Rumunije. Sporadičnih pokušaja da se krene sa štampanjem nekih informatora na palčanskom i u mestima srpskog Banata bilo je i ranije ali su se uglavnom gasili posle par brojeva. Danas se tekstovi o životu banatskih Bugara i to iz Ivanova, mogu čitati u „Ivanovačkom dobošaru“ koji objavljuje tekstove na više od sedam jezika.

STEFAN DUNJOV (28.juli 1815–29. avgust 1889.) Rodjen je u Vingi, tada pod vlašću Austrougarske monarhije, danas u Rumuniji, u porodici koja se bavila obradom zemlje. Završio je prava i počeo da radi kao pravnik u Aradu. Oduševljen revolucionarnim idejama Lajoša Košuta i romantičarskom poezijom Šandora Petefija priključuje se borcima Madjarske revolucije 1848. i učestvuje u nekoliko bitaka. Zbog vojnih zasluga postaje kapetan, a kasnije dobija čin pukovnika. Austrijske vlasti osudile su ga na smrt ali mu je kazna preinačena na 10. godina. Iz zatvora je pušten 1857. i interniran u Pest. Nakon dve godine na slobodi donosi odluku da ode u Italiju i postaje član italijanske vojske, anakon toga prilazi Djuzepe Garibaldiju i njegovim crvenokošuljašima sa kojima učestvuje u ekspediciji poznatoj pod nazivom „ekspedicija hiljadu“. Pod svojim zapovedništvom imao je regimentu sastavljenu i od nekoliko banatskih Bugara i Madjara. U bici za Voltruno teško je ranjen i izgubio je nogu. Garibaldi ga je izuzetno cenio. Odlikovan je najvišim italijanskim civilnim i vojnim odlikovanjima. Do kraja života ostao je u ujedinjenoj Italiji radeći kao prevodilac, novinar...Smrt ga je zatekla u gradu Pistoi 1889. Po jedna ulica u Budimpešti, Sofiji i rodnoj Vingi nosi njegovo ime. 20

KAROL TELBIZ (1853–1914.) Potomak stare, ugledne porodice poreklom iz Star Bišnova (Dudešti Veki – danas Rumunija), rodjen je u gradu Nagycsanád (Čenad). Studirao je pravo na Univerzitetu u Budimpešti, a doktorirao u Beču. Naosilac je titule barona. Gradonačelnik Temišvara bio je dugi niz godina, od 1885. do 1914.godine i učinio da grad postane prava prestonica Banata. Potpuno je modernizovao grad pre svega oslobadjajući prostor koji su omedjavale stare gradske zidine, a zatim donevši savremene urbanističke planove u skladu sa zapadnoevropskim gradovima. Tada Temišvar dobija i svoje prve široke bulevare, nov vodovodni i kanalizacioni sistem, električno osvetljenje, tramvaj... Prava novost bila je i osnivanje prve hitne pomoći 1886., prvo asfaltiranje ulice 1895., kao i prvi električni tramvajski prevoz uveden 1899... U doba Karola Telbiza Temešvar postaje treći po važnosti grad u Austrougarskoj, posle Beča i Budimpešte. EUZEBIUS FERMENDŽIN (1845–1897.) Euzebius, svetovno ime Martin, rodjen je u Vingi od oca Luke Fermendžina i majke Agate Malćin. Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom mestu i Mariji Radnoj, a kasnije nastavio školovanje u Beču. Pristupio je

broj 3

XXI vek

franjevačkom katoličkom redu i ostvario bogatu aktivnost kao naučnik – istoričar ali i kao nosilac odgovornih funkcija u svom bratstvu. Glavna dela koja je objavio su: Acta Bulgariae ecclesiastica ab anno 1565 usque ad annum1799, izdata u Zagrebu 1887. godine; Kronikon Bulgarie potssimum ecclesastica, ad ba. 925. usque ad ba. 1752; Istorija Reda Svetog Franje; Krašovanska gramatika... Bio je aktivan član Akademije nauka iz Zagreba. LEOPOLD KOSIKOV (1850–1940), cenjen učitelj i pisac ANTON LEBANOV (1912–2008.), ugledni pravnik, novinar i pesnik pripremila Svetlana Nikolin

STÁR SVET Žuvot i maka, kolku zraka, Ud ráždenj du smrać, Sé u saštata ulca: Ulcata na makata i žuvota, Sas različni rádusti i nakáze, Pu kaćétu smi, taj ij i ulcata... Nija znájm kolku znájm, Či redin um ij redin um I sé molim i sé žélim: Sám koj šté, sám gá šté, Sám kaćé šté, sám kade šté – Razmenu da šté i náštu da četé. Nárud mirin i razsvetlin, Štut ij milin, taj ij izmačin, S Bošij pismu nadarén, Čeka Rája Božij uredén! Anton Paraljov (Stár Bišnov)

DALI SE VREDI ? Dali se vredi Málku rádust da te stiga, Gá ti si svalén I álduvan biz briga? Dali se čuji Hurtata kolku ti j prázna, Gá tojta veraUd dušata, ti j izgázna? Pal Dečov - „Posle žetve”

Dali se vidi Učite kolku sa ti matni, Gá maglata ud naok lu Proba i tébe da te glatni ? Dali se znáji Sadbata tojta di ij, Gá ti si rabče u kaváza – Udsadinu na rubija ? Dali za možiš Tezi láncve da udkasniš I u idno sas tojte miselji Ud pakale da udskraniš ?

Pal Dečov - „Polje posle žetve”

Antun Uzun (Pelva) 21

XXI vek

broj 3

Bugari Palćani: nova lingvistička istraživanja Političke promene tokom poslednje dekade dva- drugu generaciju semi-govornika, „situaciono kodno desetog veka i uspostavljanje niza novih i starih-novih preključivanje“ postalo je pravilo u porodičnoj upotredržavnih i regionalnih granica i prisilne migracije ru- bi između tri generacije, dok razmere „konverzacionog ralnog stanovništva (tradicionalne ciljne grupe lingvi- kodnog preključivanja“ zavise od etno-političke samoističkih istraživanja na Balkanu) neminovno su dotakle dentifikacije govornika. Lingvistička kompetencija goi lingvistiku u Srbiji i, istovremeno, privukle brojne vornika, posebno u graničnim zonama, otkriva široke druge istraživače, koji sa distance jeddiskrepance, koje se nostavnije sagledavaju lokalne procena nivou ličnih biose, ali i sa manje pritisaka obavljaju grafija mogu objasniterenska istraživanja i objavljuju svoti kao radne migraje rezultate. Klasična deskriptivna cije i prekogranični dijalektologija se u Srbiji danas prikontakti. hvata i analize etničkih problema na U nastavku ovog terenu, a svoje mesto u antropološki priloga, na primeru i sociološki orijentisanoj lingvistici zaBugara katolika – Paluzimaju terenska istraživanja izbeglićana, biće razmotreca, raseljenih lica, dijaspore, enklava, ni rezultati istraživamalih etničkih grupa i višejezičnih zanja izolovanih etničjednica. kih zajednica koje Etničke manjine i grupe, kako nisu institucionalno ukazuje lingvista Ranko Bugarski, popriznate od strane drred prava na negovanje svoje etničke žave u kojoj žive i nei kulturne posebnosti, imaju i obavevidljive su u javnom zu lojalnosti državi u kojoj žive: kako diskursu. U balkanose ove dve stvari ne mogu postići u loškim studijama se, okviru jednog jezika kao prirodno resa akcentom na jezičšenje namaće se višejezičnost. Jedan ke fonomene, ovakve jezik služi očuvanju identiteta unutar zajednice nazivaju: grupe a drugi – komunikaciji izvan jezička ostrva, male nje. Integracija koja podrazumeva jezičke zajednice, etuključivanje u širu sredinu, ali uz oču- Karolj Gančov, Ana Parajov i Jani Jankulov, nolingvističke zajedSkorenovac vanje sopstvenih jezičkih i kulturnih nice; sa akcentom na specifičnosti pravi je način da se izbegne izbor između fenomen ’vidljivosti’: skrivene manjine, fantomske maasimilacije i getoizacije. Ovakva jezička ravnoteža, po- njine, kripto-manjine;u ovom smislu se koristi i termin red umanjivanja etničke napetosti, donosi i sociopsiho- manjine bez matične države, i dr. Ove manjine ne žele lošku i opštedruštvenu dobit, tako što monolingvalni promenu svog statusa, izbegavaju bilo kakvo izlaganje etnocentrizam preobraća u multilingvalnu i multikul- javnoj pažnji i ne traže specijalan tretman i prava. Maturalnu toleranciju. da su javno nevidljive i bez aktivne političke uloge u Fenomeni jezičkog kontakta dugo su bili ignori- društvu, ove male etničke grupe ipak uživaju značajnu sani od strane lingvista i dijalektologa u „matičnim pažnju u diskursu koji oblikuje „zamišljanje“ nacionalnacijama“, zbog nepostojanja interesa za priznavanje nih zajednica. Skrivena manjina je uslovni termin koji aktuelnog stepena jezičkog mešanja uslovljenog potpu- je početkom 2000. predložila interdisciplinarna grupa nom bilingvizacijom jezičkih manjina. Imajući u vidu istraživača na Univerzitetu u Gracu (grupa je uključiubrzanu lingvističku degeneraciju, koja je već stvorila vala istoričare, etnologe i lingviste) i koji je inicijalno 22

broj 3 trebalo da pokrije nekoliko službeno nepriznatih malih etničkih grupa na prostoru Austrije, Slovenije i Hrvatske. Ovaj termin je nešto kasnije primenjen i u balkanologiji (posebno u zborniku radova Skrivene manjine na Balkanu u izdanju Balkanološkog instituta SANU, 2004) gde su prihvaćene iste osnovne premise sadržaja termina: skrivene manjine su brojčano male populacije sa zajedničkim poreklom i nerešenim statusom prema državi u kojoj žive (same ne žele da traže manjinska prava ili im to nije dopušteno), bez sopstvene intelektualne elite, obično ne nastupaju kao politički subjekti, lojalne su prema državi u kojoj žive. Unutar same grupe postoji komunikacija: zajednički jezik, religija, običaji; dok se dugotrajni otpor asimilaciji duguje lokalnoj tradiciji. Među brojna otvorena pitanja u domenu istraživačke etike spada i pitanje vizuelizacije skrivenih manjina i njihove političke instrumentalizacije, jer, sami pripadnici često nisu ostavili pisane tragove o sebi, pa o njima govore drugi. Postmoderna antropologija se već duže vreme zalaže za adekvatnu reprezentaciju drugog (daje glas onima koje istražuje); danas i lingvisti (pre svega u okviru lingvističke antropologije) u istom smislu ističu princip „restitucije” istraživanoj zajednici. Istoričar Kristijan Promicer, jedan od tvoraca koncepta skrivenih manjina ukazuje da je svako naučno istraživanje skrivenih manjina neka vrsta „vizuelizacije“ i time se skrivenoj manjini uskraćuje status skrivenosti. Proučavanje malih etničkih zajednica iz perspektive jezičke ideologije omogućavaju istraživaču da izbegne (ili bar umanji) opasnost od produkcije diskursa koji je i sam ideološki opterećen. Takvim pristupom istraživač vodi računa o unutrašnjoj logici koja vlada u zajednici, o ulogama u zajednici i interpretativnim modelima koji su sa tim ulogama povezani; analiza tih intereptativnih modela „daje glas“ samim govornicima jezika, te se time izbegava opasnost od retorike koju ti govornici ne bi mogli smatrati svojom. Preispitivanje mogućnosti kvalitativnih istraživanja manjina i manjinskog identiteta u savremenoj Srbiji u okvirima antropološke lingvistike karakteristično je za zbornike radova, ali i niz pojedničanih radova saradnika Balkanološkog instituta SANU. Redovna problematizacija primenjene analitičke metode od strane samih istraživača pokazuje se kao konstanta, a i usvo-

XXI vek jena metoda terenskog rada uglavnom je stabilna na duži rok (što iziskuje i jedan od inicijalno postavljenih ciljeva: prikupljanje baze međusobno uporedivih podataka). Lingvistička terenska iskustva u radu sa brojča-

no neznatnim i, često, statistički nevidljivim etničkim zajednicama nametnula su i prilagođavanje postojećih istraživačkih metododa rada. U pitanju su sveobuhvatna istraživanja Banjaša (Roma rumunskog maternjeg jezika) u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, zatim na Kosovu – Đorgovaca, Čerkeza, Janjevaca/Latina, a u Banatu Hrvata kajkavaca i Bugara Palćana. U nekim naseljima današnje Srbije upravo fragmentisane, ranije seminomadske, a danas gastarbajterske zajednice tipa Banjaša bile su moguće za istaživanje samo ako im se pristupa kao teritorijalno nestabilnoj mreži mikrozajednica, pa sve do rada sa (teritorijalno) izolovanim pojedincima.. Male etničke zajednice, kao terenska istraživačka tema, u praksi se svode na pojedinačne slučajeve, na poslednjeg govornika/pripadnika ili čak samo na sećanje drugih o njima. Počelo se od relativizacije sopstvenih naučnih stavova koja, ne eksplicitno, ali logično dovodi do relativizacije prethodnih naučnih (lingvističkih, istorijskih, antropoloških...) znanja i uvođenje u operativni naučni diskurs subjektivnog znanja (u vidu usmene istorije ili perceptivne dijalektologije). 23

XXI vek Na primer, zahtev za istraživanje kompletne postojeće mreže naselja postavio se prilikom rada sa Hrvatima kajkavcima u Banatu. Pored relativno brojne kajkavske zajednice u Boki, radilo se i u nekadašnjim naseljima kajkavaca Neuzina i Radojevo, kao i sa brojnim pojedincima koji danas žive širom Vojvodine. Sinhrona terenska mreža naselja dopunjava se rekonstrukcijom stare mreže naselja koja se sagledava iz iskaza starijih sagovornika i koja se može datirati u prvu polovinu dvadesetog veka, period u koji spada i uspostavljanje državnih granica u Vojvodini (kada je, na primer, pomenuta mreža kajkavskih naselja uključivala i naselje Keča, danas u Rumuniji). U fokusu ovog priloga su preseljeničke grupe bugarskog maternjeg jezika u današnjoj Srbiji: Tetevenci,

Ana Petronela Parajov, Skorenovac Palćani i bugarski baštovani. Postojeća starija antropogeografska građa ukazuje da je insularnih zajednica Bugara u 19. veku bilo i u više naselji u centralnoj Srbiji, pre svega u Pomoravlju. Okvir koncepta skrivenih manjina ne uključuje Bugare u opštinama Pirot, Dimi24

broj 3 trovgrad, Bosilegrad i Surdulica, budući da je to priznata autohtona bugarska manjina u istočnoj Srbiji koju odlikuje teritorijalni kontinuitet.

Bugari „Tetevenci“ Terenska istraživanja multietničkih zajednica Balkanološkog instituta planirala su prikupljanje podataka o očuvanosti bugarskog govora u naseljima u okolini Zaječara – Veliki Izvor i Grljan (lingvista Maja Vukić) i u okolini Svilajnca – Dublje (lingvista Biljana Sikimić), a obavljena su tokom 2002. i 2003. godine. Veliki broj porodica iz Tetevena i okoline naselio je početkom 18. veka nekoliko naselja blizu današnje bugarske granice sa Srbijom: Grljan, Zaječar i Veliki Izvor. Tokom 19. veka značajan broj ljudi otišao je iz Velikog Izvora u unutrašnjost Srbije. U gradu Zaječaru danas, prema istraživanju Maje Vukić, nema potomaka Tetevenaca koji čuvaju jezik i običaje mesta iz kojih su došli njihovi preci, iako je, prema nekim izvorima, bugarsko stanovništvo bilo čak i većinsko sredinom 19. veka, kada je grad imao nešto manje od 4000 stanovnika. Razvoj grada uticao je na migracije srpskog stanovništva ka novom regionalnom centru, a Bugari su se postepeno asimilovali do potpuno utapanja. Selo Veliki Izvor (5 km istočno od Zaječara) prvi put se pominje krajem 18. veka kada je za ondašnje pojmove bilo veliko naselje (150 domova). Gotovo čitav vek Bugari su bili endogamni, a ukoliko neko nije mogao da se oženi u samom selu, devojku je tražio u bugarskim selima blizu granice. Velokoizvorci danas za svoj govor kažu da nije ni bugarski ni srpski već njihova mešavina i nazivaju ga velikoizvorski. U etničkom pogledu izjašnjavaju se kao Srbi, imaju srpska prezimena i slave slavu i seosku zavetinu, ali i dalje održavaju veze sa rođacima iz Kule i okoline, naročito iz sela Izvor Mahala. U Grljanu (5 km južno od Zaječara) mešanje stanovništva započelo je ranije i bilo mnogo jače nego u Velikom Izvoru. O tome svedoče mešoviti brakovi, koji dopiru do četiri generacije unazad. Broj potomaka starih Tetevenaca ovde je teško utvrditi jer danas u selu, prema istraživanjima Maje Vukić, ne postoji nijedna porodica čisto bugarskog porekla. Zbog tih veza i njihov je jezik pretrpeo više uticaja srpskog, nego u Velikom Izvoru, a mladi ga, osim u kući, nigde ne govore. Ipak, oni jedini od pripadnika ove migracione struje svoj govor nazivaju bъlgarski. Tetevence ovde zovu bugaraši i to određenje ima negativnu konotaciju. U vreme oko Prvog srpskog ustanka tridesetak porodica iz Velikog Izvora iselilo se u Resavu i pored

broj 3

XXI vek

Kao i drugi narodi i banatski Bugari imaju mnoštvo poslovica koje se često mogu čuti i u svakodnevnom govoru. Ovoga puta odabrali smo one koje jezgrovito i slikovito govore o odnosima muž – žena. Sa palćenskog jezika poslovice je prevela Petronela Marton.

POSLOVICI

POSLOVICE

Lel ni jé toj svetéc, pa da mu se moliš Maža biz putera, toj zéme na vera. Maža biz žina, ij konj biz juzda. Maža dunáse, žinata prebire. Maža mu j za u tej, či žinata gu zagrej. Maza ij guspudár, gá žinata báš telata. Maža ij guspudár, gá žinata j na pazár. Maža, kojt ij guspudár, toj ima palin hambár. Maža duma: „Dáj Bože rabota“, a žinata: „Dáj mažo parata“. Maža nosi tažkustite, a žinata hubustite. Maža se smejé, a žinata revé. Maža zaseva sé, a bulkata beré. Maža ima oči za da vidi, a žinata za da bad videna. Maža se puznáva pu žinata, a ditetu pu májćata.

Pa on nije svetac pa da mu se moliš. Muž bez snage uzima na veresiju. Muž bez žene je konj bez uzde. Muž donosi a žena čuva. Muz je u kući ako ga žena greje. Muž je glava kuće a žena je telo. Kada žena ode na pazar muž gospodari. Muž koji je domaćin ima pun ambar. Muž kaže: „Daj Bože posao“, a žena: „Daj mužu pare.“ Muž brigu brine a žena brine o lepoti. Muž se smeje a žena plače. Muž stalno seje a mlada bere. Muž ima oči da vidi ažena da bude vidjena. Muž se poznaje po ženi a dete po majci.

Svilajnca osnovalo selo Dublje. Dublje danas ima oko 1630 stanovnika, Srba i nešto Vlaha, uglavnom žena udatih u to selo. Prema etnološkim podacima i ovde je, kao u Velikom Izvoru, dugo bila zastupljena endogamija. Starosedeoci, preseljenici iz Velikog Izvora, izjašnjavaju se kao Srbi, slave slavu, a samo se stariji sećaju starih običaja. Starije generacije govore dubljanski, dok mladi govore samo srpski. Maja Vukić zaključuje da je veća bliskost između govora Grljana i srpskog posledica mnogo fleksibilnijeg odnosa Grljanaca prema neposrednim susedima koji pripadaju nekoj drugoj etničkoj grupi, nego što je to slučaj u Velikom Izvoru. Dublje, je pak, selo ostrvo u kosovsko-resavskom i vlaškom govornom okruženju, što je dobar preduslov za očuvanje jezika ako za to postoji želja kod samih govornika. Srpska etnološka i lingvistička literatura pominje Teteven i okolinu kao ishodište ove migracione struje sa početka 18. veka, ali ne navode primarne istorijske izvora. Maja Vukić pretpostavlja da tu migracionu struju nisu činili samo Tetevenci, već i Bugari iz drugih mesta nešto dalje od Tetevena, čiji govor ne pripada istom dijalektu. Velikoizvorci i Dubljanci svoj govor smatraju za nešto jedinstveno: ni srpski, ni bugarski, no samo “izvorski” i “dubljanski”. Istar autorka smatra da su izgledi za preživljavanje bugarskog idioma u ovim naseljima veoma mali već u sledećoj generaciji. Praktično svi potomci porodica preseljenih iz Tetevena i okoline danas se etnički deklarišu kao Srbi:

u Velikom Izvoru od 2684 stanovnika samo 9 se deklarisalo kao Bugari, u Grljanu 2 od 2839, a u susednom selu Lubnica – 9, u Dublju – niko. Statistički podaci o maternjem jeziku po naseljima nisu nam bili dostupni i verovatno bi ova slika bila donekle drugačija.

Trešnjevica Ekipa Balkanološkog instituta u selu Trešnjevica kod Jagodine istraživala je rumunski dijalekat kojim govore tamošnji Cigani. Prema antropogeografskim podacima, današnje pomoravsko selo Trešnjevica, desetak kilometara južno od Jagodine nastalo je spajanjem Velike Trešnjevice, čiji su stanovnici „većinom doseljenici i to najviše iz trnskog kraja u Bugarskoj“, a ima ih i sa Kosova, iz pirotske okoline i iz okoline Skoplja, i ciganskog naselja Mala Trešnjevica. U gornjoj mahali Trešnjevice živeli su Srbi starinci ili najstariji doseljenici, a donju mahalu (tzv. Bugarska mala), naseljavali su mahom doseljenici iz Bugarske. Neki njihovi rodovi stigli su u Trešnjevicu pre više od dvesta godina. Prema poslednjem popisu iz 2002. godine u Trešnjevici od 1137 stanovnika ima 4 Bugara. Terenski razgovori sa Srbima pokazali su da „Bugari priznaju da su došli iz Bugarske, a stariji znaju čak ime mesta svog porekla“. Dijalektolog Sofija Miloradović ukazuje da je Trešnjevica jedino selo u paraćinskoj opštini, u čijem su govoru poznati enklitički oblici gu i gi, prvi – od lične zamenice za 3.l.jd. ženskog roda u dativu i akuzativu, 25

XXI vek

broj 3

a drugi – od lične zamenice za 3.l.mn. sva tri roda u porodica i po drugim okolnim selima oko Požarevca. Iz dativu i akuzativu. Ovi oblici ličnih zamenica poznati popisa porodica vidi se da su neke bile poreklom iz Dusu većini prizrensko-timočkih govora, a poznato je i to blja. Prema poselednjem popisu u Požarevcu gradu od da se veliki broj osobina najistočnije, timočko-lužničke oko 50 000 stanovnika ima 31 Bugarin. grupe govora prostire i danas po trnskom kraju (i ne samo u njemu), na bugarskoj dijalekatskoj teritoriji. Palćani i Bugari baštovani Na osnovu sakupljenog materijala Sofija Miloradović Indirektni etnolingvistički terenski podaci o Busmatra da oni stanovnici Trešnjevce čiji su preci doseljeni iz Bugarsko doslednije od drugih upotrebljavaju garima, katolicima u Banatu dobijeni su 2000. godine prilikom istraživanja jedne druge skrivene manjine, Hrenklitičke oblike gu i gi. U diskursu trešnjevičkih Srba sačuvana je svest o vata kajkavaca, takođe katoličke veroispovesti. Naime, njihovom bugarskom poreklu, bilo da se o tome otvo- ispostavilo da su kajkavci u selima u srednjem Banatu reno govori, ili se taj podatak maskira kao npr. u iska- – Neuzina i Boka sklapali brakove sa Bugarima katolizima koji potiču od sagovornika bugarskog porekla. U cima iz obližnjeg sela Konak. Ipak, samo je jedan sagovornik naveo da zna bugarski, iako su u odnosu prema „Bugariviše slučajeva njihove majke bile Bugarke: ma” funkcionišu mehaPalčenska narodna pesma (A kako se govorilo u kući?) Kod nas nizmi karakteristični hrvatski smo mi pričali u kući. (I sa ocem za jezičko i socijalno i sa majkom?) Pa da. Mama mi je bila Bumarkiranje skrivenih garka. Pa sam ja tela bugarski, al ona sve. manjina koje su prošle Ja ne znam što nije tela da me uči. (Ona u proces asimilacije. Néma pára na balgarskotu monče, kući nikad nije govorila bugarski?) Pa niAntropogeograf Preliče kača srébarnu kadonče. je. Uvek hrvatski i samo hrvatski. Ja neki Stanoje Mijatović je poPa ima risnu ubrazče, put: – Ajde malo bugarski. Neke dve-tričetkom 20. veka istražiKača zrelu jábalče. četri-pet reči znam, onako malo bugarski, vao bugarske rodove u Sas učite kaćétu miga, ali nije tela nikada. (Da li je ona znala?) Trešnjevici i utvrdio da Pa misliš, či t hurtuva. Znala, pa da. (Ona je iz Konaka?) Iz Konasu doseljeni iz okoline Néma pára na monče palućensku, ka. (Tamo još uvek ima Bugara?) Ima. (A Trna početkom 19. veNakade got kréni sé ij véselu. znaju da govore bugarski?) Znaju, govoru ka. Bugari u drugim seliČélu nisku s čarni bravi, oni, međusobno govoru. Isto kao i ovde Mama Pomoravlja poznati Kača dve pijávci. đari. Deca sve srpski, ali sad, ne znam ni su samo na osnovu anGá te glade ud srám zadremi, ja, slabo pričadu u kući mađarski. (E. P. tropogeografske građe, Usnite sa m razsmeni. 1930, Boka, od 1951. udata za Srbina). u pitanju su bile manje Gá doj vreme tejnite da gu izgudat, zajednice (do desetak Pa ud zlát fir tartite mu naprávat. Neposredna etnolingvistička terenska kuća) doseljene iz okoTuj dubávi toj hárizma, istraživanja Bugara u naselju Ivanovo u juline Trna u drugoj poloUd négvata izgudenica. žnom Banatu započela su tokom leta 2004. vini 19. veka. I u gradu Prez Faršángji na šápkata, U okviru istog istraživanja (2004) ekipa je Požarevcu je još početHančetu ud ramáta. kratko boravila u naselju Konak i radila kom dvadesetog veka Gá mené svádbata, mládata bulka sa starijim žiteljima Ivanova smeštenim u postojala Bugarska Farka okulu négu kača mátka. katoličkom staračkom domu u selu Boka. mala. Stari PožarevljaTugáz tezi dve dičeta, Tokom 2005. godine nekoliko terenskih ni pričaju da se posle Véseli kača rabčeta, ekipa radilo je i u Belom Blatu. Prema istra1813. i 1815. godine u Kača u kaváz gji gladet, živanjima Marije Vučković, u palćanskom Požarevac i okolna sela Tejnite nji se rádvat. Belom Blatu do sredine 20. veka živele su i doselilo iz okoline ZajeNéma pára mladužénić palćenin, dve porodice Bugara baštovana, koje su se čara (najviše iz Velikog Toj sas bulkata mu hodi gustenin. vratile u Bugarsku. Bugara baštovana bilo Izvora) oko 100 kuća, Gá ij suvu s kučijata, je i u susednom Lukinom Selu. od kojih je samo poloGá ij sneć sas sanjata. Istraživanje Palćana u južnobanatvina naseljena u BugarNa čitiri kone nji upregnat, skom selu Skorenovac započeto je 2005. skoj mali, najveći deo u S pišćire gji naćičat. zajedno sa kolegama lingvistima iz Bugarselu Burjanu, a po neka

Néma pára na balgarskotu monče

26

broj 3 ske. Veza Palćana iz južnog Banata i male grupe Bugara baštovana u srpskim selima u Mađraskoj biće ilustrovani transkriptom dela razgovora vođenog 2005. u Skorenovcu sa Palćankom, udatom za Mađara: Dobro, pa poznati su Palćani, Bugari su poznati kao baštovani, ja, imamo, bila sam u Mađarsku, u naše selo se bratimilo sa Rackeve, a pored je Lovre, i tamo, ovde je iz Rackeve glavni bio kod nas, a u Lovre je bio onaj, jao kako se zove, Ljubomir, on je predsednik srpske partije u Mađarsku, a iz Lovre je, i on je bio u gosti kod nas, tako da. Bila sam ja tamo, i tamo stvarno Bugari koji su otišli tamo su bili baštovani. Ali ti Bugari tamo su iz okoline Trnova jel imam jednu knjigu i baš to sam gledala. [...] a Bugari su se asimilirali sa Srbima i nekako ih je bilo sramota i da kažu da su to, ali ja Ljubomiru sam rekla, Aleksov Ljubomir. – Ljubomire, ti mi lepo reci, ti si Bugarin. Ja, pišeš ti, Ljubomir, majka ti je Srpkinja, ali otac ti je bio Bugarin. Pa kaže: – Jeste, ali, kod nas znaš kako je, ono što je, što je majka – to. A Ljubomir Aleksov, bugarsko ime. Imaju ulicu, bugarsku ulicu i tako. Pre 1989. godine Bugari u Mađarskoj smatrani su za nepostojeće. Mađarskim zakonom o pravima nacionalnih i etničkih manjina priznaje se status nacionalne ili etničke manjine ako ona živi u Mađarskoj duže od 100 godina. Danas se Bugari smatraju za zvaničnu manjinsku zajednicu, mada ne traže prava na korišćenje svoga jezika i kulture. Njihova disperznost onemogućava definisanje geografske oblasti ili regije u kojoj žive i u kojoj se koristi jezik, pa se zato smatra za „ne-teritorijalni“ jezik. Prema podacima sa popisa iz 2001. u Mađarskoj srpski kao maternji jezik govorilo je 3388 lica a bugarski 1299; pripadništvo srpskoj manjini deklarisalo je 3816 lica a 1358 – bugarskoj. Najveći broj pripadnika bugarske manjine živi u okolini Budimpešte i u samom gradu. Grupa Bugara koja se tokom perioda od oko pedeset godina asimilovala u Lovri putem domazetskih brakova od 1881. godine, kada je evidentiran prvi, do 1922. godine kada je sklopljen poslednji srpsko-bugarski brak, bila je deo ekonomske migracije iz Bugarske po Srednjoj Evropi od kraja 19. pa sve do sredine 20. veka. U zapisu pravoslavnog sveštenika iz Lovre iz 1905. godine stoji: „Stranaca u Lovri imade 5, ostalih 651 su pravoslavni Srbi, ovamo sam ubrojao i 22 Bugarina, koji imaju svoje bašte u okolini Pešte ali odavde su oženjeni, ovde stalno prebivaju, govore dobro srpski i slave krsno ime kao i mi.“ Bavili su se povrtarstvom, a u Mađarskoj su se naseljavali većinom oko Budimpešte, gde su bile velike bašte, a i najveća pijaca. Migranti su bili većinom muškarci (bilo je i onih koji su dovodili i

XXI vek žene iz Bugarske, ali znatno manje od neoženjenih muškaraca). Ako su se odlučivali da ostanu u Mađarskoj, pridruživali su se već postojećem stanovništvu, ženeći se kao domazeti. Prema istraživanjima etnologa Mladene Prelić, ulazeći u srpske kuće kao domazeti, Bugari su naučili srpski (mada je prva generacija migranata između sebe govorila bugarski) i prihvatili srpske običaje. Uzimali su krsnu slavu koju je slavila ženina porodica, ili uzima-

Katarina Guran i Marija Madjarov, Skorenovac li su slavu bivšeg vlasnika kupljene kuće. Proces asimilacije ipak nije tekao bez problema, jer su zabeleženi i uvredljivi etnički stereotipi (“gadni”, “crni”, “neverni” Bugarin), ispostavilo se da su se za Bugare udavale siromašne devojke bez miraza, a da se “čisti” Srbi nisu ni u drugoj generaciji potomaka bugarskih doseljenika rado sa njima venčavali. Bugari su u Lovri primljeni u crkvenu opštinu kao ravnopravni članovi tek krajem tridesetih godina 20. veka, a pojedini sveštenici su posrbljavali bugarska imena (Minčo — Mihajlo, Pena — Persida, Gergev — Georgović, Aleksov — Aleksovič). Danas potomci Bugara u selu sami sebe smatraju za 27

XXI vek

broj 3

Srbe, a tako ih i ostali Lovrani vide, potpuno su integrisani u zajednicu, jer su već u prvoj generaciji po ženskoj liniji uključeni u sistem srodničkih odnosa u selu, a maternji jezik im je bio srpski, mada niko od njih ne proiče bugarsku komponentu svog porekla. Danas u Lovri postoji 21 domaćinstvo sa bugarskim prezimenima (Aleksov, Gergev, Hristov, Ivanov, Mitev, Slavev, Dimitrov). Nekoliko starijih osoba u selu za sebe kaže zna bugarski (prva ili druga generacija migranata), dve porodice održavaju veze (dopisivanjem) sa rodbinom u Bugarskoj, a neki potomci doseljenih Bugara (treća i četvrta generacija) su putovali turistički za Bugarsku. Tri osobe u selu za sebe kažu da su Bugarim ostali se izjašnjavaju kao Srbi.

Bugari Palćani u južnom Banatu U nastavku će biti više reči o Bugarima Palćanima, rimokatoličke veroispovesti, doseljavanim na teritoriju današnjeg srpskog Banata u nekoliko talasa tokom 19. veka. Podaci popisa stanovništva iz 2002. godine pokazuju sledeću etničku sliku o Bugarima u naseljima južnog i srednjeg Banata. Ne raspolažemo statističkim podacima o maternjem jeziku.

Mesto

ukupno

Bugari

Ivanovo

1131

307

Skorenovac

2574

77

996

73

Jaša Tomić

2982

29

Stari Lec

1094

9

Banatski Dvor

1263

8

Belo Blato

1477

128

Konak

U terenskom lingvističkom radu sa Bugarima Palćanima južnog Banata danas je nepohodna reafirmacija tradicionalno dijalektološki „nepogodnog“ govornika, poslednjeg govornika, datog sagovornika za malu etničku zajednicu. Svaka kvalifikacija „informatora“ / „sagovornika“ na terenu kao „pogodnog“, „kompetentnog“, „odličnog“ ili nekako drugačije određenog – dolazi od strane istraživača i uslovljena je isključivo njegovim istraživačkim autoritetom i njegovim trenutnim istraživačkim potrebama i ciljevima. U arealno-geografskom smislu teritorija male etničke zajednice lako se definiše ako je istraživački cilj rekonstrukcija nekadašnjeg stanja. Današnja „tromeđa“ Bugarska-Srbija-Rumunija na primeru Palćana u Banatu nije direktna, ona je virtuelna, imaginarna. Ako ostanemo na 28

teritoriji Banata, ista indirektna, virtuelna tromeđa postoji, na primer, kod Čeha, Nemaca i Hrvata kajkavaca čija je dijaspora dodatno fragmentisana državnim granicama uspostavljenim posle Prvog svetskog rata. I danas postoji realni palćanski kulturni prostor bez obzira na evidentnu teritorijalnu fragmentaciju samih Palćana. Transkript razgovora sa M.K. 1914, Palćankom iz Ivanova, vođenog 2004. u Boki (u kome učestvuje i Bugarin Palćan, NN.) odabran je kao odlična ilustracija svih karakteristika jedne „skrivene manjine“ u okviru multietničkog Banata: MK: Uvek smo bugarski pevali. [...] Mi smo svakojako, kod nas su učili najviše bugarski, pošto smo Bugari. (Ali u školi niste učili bugarski?) MK: Pa pre smo učili dok se nije oženio kralj. Onda smo samo bugarski učili. Kad se kralj oženio sa Rumunkom, onda su nas pomešali sa Srbima, i onda smo bili zajedno. NN: Postala Jugoslavija, i onda zajedno. MK: A dok se nije oženio, onda smo samo bugarski učili. Ali ipak smo mi uvek imali probu, pevanje, vežbu, to smo imali subotom, četvrtkom i nedeljom. Nedeljom su muškarci učili. Nedeljom su učili muškarci da „impuju“ voće, kako se sadi voće, kako se sadi cveće, sve. A četvrtkom mi smo imali, ženske, ručni rad. Znate? Eklanje, štrikanje, a subotom uveče, to smo učili pevanje za u nedelju. I to bugarski, na bugarski. (A ko je bio učitelj?) MK: Tu je bio jedan učitelj, Sofran, isto je iz Rumunije. NN: A kako mu je prezime bilo? Jel to prezime il ime? MK: Sofran Gabor. NN: Gabor, e to. Znači to je prezime Sofran. MK: Sofran Gabor, tako. Tamo se venčao, u Ivanovu se venčao, ne - u Konaku. Tamo se venčao pa tražimo da nam da slike. Još u one gaće, rukave ovake, uvek smo se smejali da takva, kakva je moda. Pa on po rumunskim. NN. A, običajima. MK: Gaće široke, pa rukave široke, košulja. I mi smo uvek se smejali. I bugarski je igro, tako je igro, samo je bio oženjen sa Švabicom. Švabica, iz Konaka je bila. NN: On je bio sve i sva u Konaku. Em učitelj, em je vodio sav taj društveni život, sviro je na orguljama i vodio taj hor crkveni. MK: Uh, jako je bio dobar. NN: I kažem, ušao je u legendu konačku.

broj 3 MK: Učio je bugarski i igro je tako, tako je igro bugarski sve. NN: Sad, žena mu bila Švabica. MK: Jako je bio prijatan i da uči i da, i paorski poso i krave. I krave držao i svinje i sve, sve. A učitelj je, pravi učitelj. I jako dobar učitelj. Zdravo e bыl dobъr učitelj. Tej hubave mu j učъl i vъronauka i sot, sot, i računa, ne šte se stor vыše takaš čeled’ ket’ toj bыl. [...] Umrel i, i ta j umrela. [„Jako je bio dobar učitelj, tako je lepo učio i veronauku i sve, sve, i račun, neće se više roditi takav čovek kao on što je bio. Umro je, i ona je umrla.“] NN: Od četrdeset prve, kad su Nemci došli, oni su imali svoj „kulturbund“, donosili su knjige iz Vinge, sam imao prilike da vidim te knjige. Pito sam posle, niko nije znao da mi kaže da l ima još neko tamo i to bile vrlo lepe knjige. E sad, oni su imali taj, to udruženje i tako, Mađari, i svi su imali, na primer, konkretno u Boki imali su Hrvati svoj skup, Nemci su išli na to da svaka nacija ima. E, pa verovatno je zbog toga i nastrado možda, ko zna. I ovde isto su iz mađarskog kulturbunda jednostavno nestali, ti. Sad dobro, za Nemce znamo šta je bilo, to je poznato, al za ove manje, to se nigde nije zabeležilo, e tako je i Sofron nastradao. Odabrani fragment transkripta ilustruje potpuni bilingvizam međuratne generacije Palćana (sagovornici MK i NN) na nivou lokalnog srpskog i palćanskog bugarskog govora. Sagovornica MK spontano prelazi na maternji palćanski (istraživač je još na početku razgovora insistirao na upotrebi palćanskog) tokom sećanja na svog učitelja bugarskog jezika. Mlađi sagovornik, NN., povremeno preuzima na sebe zadatak „konsekutivnog prevođenja“ palćanske kulture, ali i aktivno vođenja razgovora o detaljima lokalne istorije. Zahvaljujućim svojim poodmaklim godina, MK je živi svedok multietničnog međuratnog jugoslovenskog Banata u kome je veza sa rumunskim Banatom veoma živa. U prezentiranom delu razgovora fokus je na „katoličkoj mreži“ Banata u kojoj se pominju Bugari, Mađari, Nemci i Hrvati, a od lokalnih naselja naselja: Boka, Konak i Ivanovo. U banatskom kontekstu i ranije i danas istaknuta je Vinga u Rumuniji, kao najvažniji palćanski/pavlikjanski centar. U razgovoru se ne pominje, ali je u kultnom smislu i danas najznačajnije mesto Marija Radna, takođe u Rumuniji, kojoj gravitiraju svi katolici iz Banata.

XXI vek Konstrukcija manjinskog identiteta u međuratnom periodu u Banatu u odabranom fragmentu transkripta (a na osnovu pitanja istraživača o nastavi maternjeg jezika) počinje sećanjem na ličnost učitelja i opisom sadržaja školske nastave. Za žensku decu to je bio ručni rad ( ručni rad. Znate? Eklanje, štrikanje), a mušku – primenjena poljoprivreda (muškarci da impuju voće, kako se sadi voće, kako se sadi cveće), sva deca su učila pevanje (učili pevanje za u nedelju). U razgovoru je eksplicitno navedeno da je jezik na kome se pevalo bio bugarski. U pitanju je palćanska tradicija horskog pevanja u crkvi, koja se, zahvaljujući molitvenicima na palćanskom govoru, održava i danas. Pomenuti učitelj, Sofran Gabor, poreklom iz Rumunije, verovatno je pripadao grupi „ugovornih“ učitelja koji su radili u međuratnom periodu u Banatu počevši od 1935. godine. Manjinska privatna istorija fokusira se na ulogu učitelja i crkve, društveni život se rezimira kao „sviranje na orguljama i rukovođenje crkvenim horom“. Nacionalni simboli očekivano su potencirani i spoljašnjim izgledom učitelja – oblačenjem narodne našnje (Gaće široke, pa rukave široke, košulja), isticanjem njegove socijalne jednakosti sa ruralnim stanovništvom (paorski poso) i negovanjem folklora (igro bugarski), bez obzira što je bio oženjen lokalnom Nemicom (samo je bio oženjen sa Švabicom). Pomenuti vremenski reperi konstrukcije međuratnog perioda – kad se kralj oženio Rumunkom – markiraju privatnu istoriju. U razgovoru se, od strane drugog sagovornika, prevode na zvanično istorijsko vreme: Postala Jugoslavija; kad su Nemci došli. Sećanje NN na period Drugog svetskog rata u Banatu neutralno je markirano. Ipak, a pre svega sa stanovišta istraživačke etike, može se osporavati sociolingvističko ili antropološko-lingvističko pravo na „naučno“ tumačenje ličnih stavova o „Drugom“, posebno u delu razgovora koji se odnosi na konfliktne okolnosti tokom Drugog svetskog rata. Male i malobrojne etničke grupe danas su predmet interesovanja brojnih istraživača, i ma koliko se ova „radoznalost“ istraživačima činila opravdanom, ona sagovornicima na terenu može biti veoma neprijatna. U ovom smislu neophodno je uspostaviti dobar balans između naučnih zahteva za stvaranjem pouzdanih baza podataka (i arhiva zvučne građe) i odnosa sa pripadnicima istraživane zajednice. Pored maksimalnog naučnog poštenja, etička težina problema zahteva i kompleksna istraživačka (pred)znanja u domenu lingvistike, etnologije, folklora, psihologije, lokalne istorije ali i primenjenih političkih nauka. Dr Biljana Sikimić 29

XXI vek

broj 3

Narodna nošnja

Nekada svakodnevna danas izložbena Prelepa i bogata nošnja banatskih Bugara za čiju je izradu, i nekada i sada, bilo potrebno puno vremena, truda ali i stvaralačke mašte, danas je sasvim retka, vrlo skupa i može se videti ili u etnografskim zbirkama ili na manifestacijama palčenskih kulturo - umetničkih društava. Sve je manje i ljudi koji vladaju starim tehnikama tkanja, veza, bojenja, korišćenja različitih materijala...bez kojih je svaka izrada nošnje nezamisliva. Usled mnogih seoba i zajedničkog zivota sa raznim narodima tokom vekova u Banatu, nošnja banat-

skih Bugara dobila je na raznolikosti i pretrpela uticaje zavisno od oblasti u kojoj su se pojedine grupacije pripadnika ove etničke zajednice nastanile. Stručnjaci ističu da je posebno ženska odeća iz Vinge poprimila neke detalje nošnje od Madjara i Nemaca i Rumuna, dok su stanovnici Bešenova ostali tradicionalniji pa njihova odeća nosi najviše odličja severozapadne Bugarske. U srpskom delu Banata ženska nošnja dobija više urbani karakter ali ne manje zanimljiv i lep. Bogata je vezenim detaljima - naročito belim vezom

Običaji banatskih Bugara povezani su u tradicionalnom smislu sa smenom godišnjih doba, životnim ciklusima, žetvenim običajima, kultom mrtvih... Najveći deo njih isti je kao i kod drugih hrišćanskih naroda rimo - katoličke veroispovesti, sa glavnim svečanostima vezanim za velike crkvene praznike – Božić i Uskrs, a zatim za krštenje, krizmanje, upokojenje, proslavljanje odredjenih svetaca i crkvenih praznika...Za mnoge, ipak, jedan od najveselijih običaja vezan je za „faršangjitu“ proslavljanje dolaska proleća i Hristovog rodjenja. To je jedinstven dogadjaj, sličan maškarama, kada se muškarci oblače u žensku odeću ili u razne druge kostime koje uglavnom sami prave, a žene, takodje, pokušavajući da sakriju svoj identitet, pokušavaju da se maskiraju uzimajući obličje mnogih likova iz bajki, priča, ili kako ko već može ili ume. Vesele grupe idu seoskim ulicama, zastaju kod pojedinih kuća, pevaju šaljive pesme, kod nekoga ulaze i u kuću na kratko posluženje i predah, a zatim vesela držina odlazi dalje, zadirkujući i šaleći se sa poznanicima i susedima. I danas se stariji ljudi još sećaju pesama i pošalica kao što su: Po-ránu Pétru ti stani Hájdat, brájče, nija I birta si gu – uturi, Da – upálim ričija! Či e Sigeta varvi. Šaj – daj –dáme, Láda piva izvadi, Šaj – daj – dáme... Nide se buni koj za plati... Lel Pétra – j bulka razumena Tá dáva pićé na vera. ------------Šáj – daj – dame, Fránku upregna četiri kone, Tuke – táme, Pa digna Jepuránka gore. Némam ništu na taváne. Ilá, Jepuránku, vaz báča ti Fránka, Pa za ti dadé nova bánka! Krajem Velikog posta uoči Uskrsa, družine su se ponovo okupljale na ulicama ali su pesme imale uglavnom religijski sadržaj. O Isuse, vidiš li mu? Krastijáne, plačeti! Molim ti se, uprusti mu! U sarci pužaleti! Ti na križa žálnu ližiš, Da prulejat saldzite, Zarad sat svet da – gu udkupiš! Na Isusa vernite! 30

i čipkom kojima se ukrašavaju raskošne duge suknje, podsuknje i bluze. U narodnoj nošnji iz rumunskog dela Banata ističe se minuciozan rad sa sitnim šljokicama koje se na poseban način prišivaju, jedna uz drugu, na većim površinama pregača - kecelja, zatim bogati vezovi na prednjem delu kratkih prsluka, raskošne bluze sa čipkama i kao posebna vrednost tu su jedinstvene ženske kape i marame koje svojim ukrasima podsećaju na prave krune. Muška nošnja je sasvim jednostavna, svedena, sa malo ukrasnih elemenata, lepim vezenim košuljama, dužim prslucima i za razliku od ženske odeće prebogate koloritom, uglavnom tamnih boja sa redjim ukrasnim detaljima. Osnovni delovi palčenske nošnje koji su se koristili za ukrašavanje glave bili su za decu kape, često ukrašene i izvezene; devojke su vezivale marame, najviše žute boje, mlade žene stavljale su „činar“ – ukrasni peškir, i takodje žutu maramu dok su starije žene, pored već uobičajnog prekrivanja kose maramama žute boje, vezivale i marame na poseban način, takozvanim maramama „sa krajem“. Za svakodnevnu dečiju i devojačku upotrebljavalo se „skumanče“ - vrsta duže košulje, dok se nedeljom i

svečanijim prilikama oblačila košulja sa širokim rukavima, često ukrašena belim vezom ili čipkom, napravljena od platna najčešće u beloj boji. Rukavi su se šili na „klin“, u obliku slova „V“, što je davalo raskošniji i bogatiji izgled odeći. Preko grudi žene su stavljale deo „nadgrudina“ skrojen u obliku koji podseća na „portiklu“ od finog ma-

XXI vek terijala, obično deblje svile ili pliša, kojima su se dodavale sitno nizane šljokice, perlice ili vezeni floralni motivi. Pojas je bio sastavni deo nošnje i izvirivao je ispod crnog prsluka, jedne vrste dužeg jeleka, lepo ukrašenog obično zlatnim vezom na prednjem delu u vidu šifotografija: „Literaturna miselj“ Temišvar 2008, br. 5

broj 3

re trake. Preko svega oblačio se zobun, vrsta kaputa, sačinjen od jačeg i čvršćeg materijala, često tamne plave boje, sa nešto skraćenim rukavima kako bi se mogli videti ukrašeni krajevi široke bele bluze. Suknje su pravljene od običnih, svima dostupnih, materijala često u beloj boji, ispod kojih se nosila podsuknja koja je na donjoj ivici imala vežene cvetne motive crvenog i crnog kolirita, poznati kao „pupoli“. Preko suknje, stavljala se „karligata“ – crvena kecelja – jedan od najlepših detalja nošnje banatskih Bugarki, na kojoj su se u zlatnim nijansama prišivale horizontalno mnogobrojne šljokice stvarajući jedan pravougaoni okvir, koji se u središtu ispunjavao isto šljokicama i vezom sa kombinovanom cvetnom i geometrijskom ornamentikom. Žene su nosile i deblje suknje načinjene od tanko ispredene, obojene vune, izatkane na razbojima, nekada sastavnom i neophodnom opremom skoro svake kuće. Ove suknje „valenike“ izradjivale su se najčešće u crvenoj ali i u beloj boji, takozvane „beli – belći“. One predstavljaju izuzetan umetnički rad i njihova izrada zahteva posebno umeće i strpljenje. Dužina jednog komada platna od koga se valenka pravi iznosi oko 10 metara i on se savija, „plisira“, sve dok se ne dodje do jednog metra kada se pristupa završnom oblikovanju suknje. Kako izgleda ova atraktivna narodna nošnja vidi se i na fotografiji članova kulturno umetničkog društva iz Bešenova, Rumunija, kao i fotografije detalja nošnji iz etnogafskog muzeja u Bugarskoj (Vraca). Svetlana Nikolin 31

XXI vek

broj 3

ANALIZE

O nosiocima bugarskog jezika u Srbiji u prošlosti i danas U Srpskoj akademiji nauka i umetnosti novembra 2005. godine održan je naučni skup posvećen položaju nacionalnih manjina u Srbiji na kome su predstavljeni rezultati istraživanja kao i veliki broj radova u kojima su obuhvaćeni mnogi aspekti položaja manjina u našoj zemlji ali i položaja Srba u drugim zemljama u okruženju, sa posebnim akcentom na značajne promene u političkoj, društvenoj i ekonomskoj sferi tokom poslednjih decenija i njihov uticaj na položaj manjina. Dr Cenka Ivanova sa Univerziteta u Velikom Trnovu, Bugarska, na ovom skupu predstavila je svoj rad „Status bugarskog jezika u Srbiji sa sociolingvističkog i lingvokulturološkog aspekta“ iz kojeg smo izdvojili za nas najzanimljiviji segmenat sa nadom da će čitaoci iz njega saznati veliki broj zanimljivih podataka i široj javnosti slabo poznatih informacija o bugarskoj zajednici koja živi u našoj zemlji.

„Različiti izvori navode različite podatke kada je u pitanju broj onih stanovnika Srbije koji se opredeljuju kao pripadnici bugarskog etnosa. Na teritoriji Srbije trenutno postoje dve takve zasebne bugarske zajednice koje se razlikuju istorijski, konfesionalno i jezički (kao dijalekti – pripadnici celokupnom bugarskom jeziku); mnogobrojni pravoslavni Bugari iz pograničnih teritorija sa Bugarskom koji su se raselili i u centralnu Srbiju, i jedna mala grupa Bugara katolika ili Pavlikijana iz Banata. Poznate u Bugarskoj kao Zapadni pokraĭini (u prevodu na srpskom Zapadna krajina), pripojene su Srbiji po sili Njojskog dogovora iz 1919.g. Ovaj čin je posledica političke situacije koja je stvorena posle za Bugarsku tragičnog ishoda Prvog svetskog rata i rešenja koje su naložile velike sile o zajedničkoj srpsko – bugarskoj granici. Radi se o 2.566 kvadratnih kilometara sa 92.000 stanovnika.Zajedno

Postojanje bugarske manjine u Srbiji prouzrokuje interesovanja sa više aspekata pri čemu status maternjeg jezika jedno je od ključnih pitanja.Nastava na maternjem jeziku i njegova upotreba preživele su niz metamorfoza tokom više od sto pedeset godina kao posledica društveno – političkih okolnosti. Osvetljenje tog pitanja, osim tradicionalnog političkog aspekta sa različitim prisustvom konkretne analize, zahteva savremeni interdisciplinarni stručni prilaz, vezan osnovno za socilingvistiku, psiholingvistiku i kulturologiju, ali takodje sa osvrtom na aktuelna pragmatična rešenja na terenu Evropske unije. Savremene društvene promene slabo utiču na inerciju kojom se rešavaju ključna pitanja vezana za status bugarskog jezika, kao jezika svakodnevne komunikacije, u obliku varijeteta stvorenog izmedju lokalnog dijalekta i standardnog jezika, kao (književog) jezika nastave i obrazovanja u konkurenciji sa zvaničnim jezikom zemlje (srpskim), kao jezika društvene komunikacije u javnim ustanovama i medijima – sa odredjenom širom ili suženom realizacijom i sa različitim stepenom paralelne upotrebe dva standardna jezika. U jezičkoj praksi različitih starosnih grupa u svojoj, dijalektskoj sredini, uočavaju se različiti stepeni svojevrsne paralelne upotrebe ili mešanja književnog (standardnog) bugarskog i srpskog jezika i lokalnog dijalekta. Uprkos zakonodavnim promenama, kod nastave i učenja na maternjem jeziku još uvek ima dilema i nerešenih pitanja koja utuču na klimu društvenih odnosa u centrima sa većinskim delom bugarskog stanovništva. S druge strane, po tradiciji, prava ili želje u pogledu jezika onih predstavnika bugarskog etnosa koji su se ranije ili kasnije doselili u unutrašnjost zemlje, ostaju van diskusije. Iskrsavaju, tipično za balkanske narode, crte ponašanja kao što su teško postizanje jednoglasnosti, više emocija i manje (evropskog) pragmatizma. U takvoj specifičnoj sociolingvističkoj situaciji problemi različitog karaktera rešeni su na različit način na lokalnom nivou, ali su neka ozbiljna pitanja u kompetenciji državnih organa i o njima se mora kompetentnije diskutovati. Sa sociolingvističkog i lingvokulturološkog gledišta postoje specifične pojave, kao što su tipovi interferencije, koje stupaju u kontakt dva bliskosrodna i susedna jezika i deficit fonskih znanja ili nivo tzv.sociokulturne kompetencije o matici ali i na komparativnom planu, kad su u pitanju dve susedne kulture sa zajedničkim periodima istorijskog razvoja.Ta analiza bitna je pretpostavka za izradu adekvatne obrazovne strategije. Proces opismenjavanja u specifučnoj jezičkoj situaciji ima neke svoje osobenosti koje se moraju uzimati u vidu kad se stvaraju koncepcije udžbenika i sadržaja nastavnih programa. Status književnog jezika vezan je i za aktuelne konkretne i buduće projekte, naime prevodjenje (umetničko i stručno) i stvaralaštvo kao temelj i most za nadogradnju bilateralnih susedskih projekata u oblasti kulture, nauke i obrazovanja. 32

broj 3

XXI vek

sa bugarskim stanovništvom iz unutrašnjosti zemlje, ...Zaključno sa današnjim datumom školska mreu srpskim izvorima se navodi da je bilo oko 100 hiljaža u mestima gde živi bugarska manjina je sledeća: da Bugara, u bugarskim – da ih je bilo oko 120 hiljadve srednje škole u gradovima Dimitrovgrad i Bosileda (iz ove statistike isključena je teritorija današnje grad sa blizu 500 učenika, 8 osnovnih škola (I i VIII R. Makedonije). U periodu izmedju dva svetska rata razred) u ova dva grada i u još 6 sela (tzv. Matične tokom XX veka, tj. u okviru Kraljevine Jugoslavije, Buškole), pri kojima postoje isturena odeljenja (od I do garima nije priznat status manjine (to se odnosi i na IV razreda) u manjim mestima, ukupno ih je 33 – sa one iz Banata), niti se dozvoljavalo učenje maternjeg različitim brojem učenika od kojih jedan broj pohadja jezika (npr. njih nema u podacima popisa iz 1921. i nastavu u kombinovanim odeljenjima.Širokom mre1931. god, a bugarski jezik odsustvuje iz dokumentažom škola, koja je uz to i komplikovana za opsluživacije Ministarstva prosvete). U vreme Drugog svetskog nje (jer je jedan deo škola razbacan po prilično teškom rata (1941–1945) pogranične teritorije sa stanovniplaninskom terenu i učenici i učitelji prelaze pešice i po štvom bugarskog porekla ponovo se nalaze pod jurisnekoliko kilometara u jednom pravcu) obuhvaćeno je dikcijom bugarske države. Nacionalni identitet se podviše od 1.500 učenika. Ne nastavljaju svi učenici, kostiče obrazovanjem na maternjem jeziku i kulturom ji steknu osnovno obrazovanje u navedenim školama, stvaranom na njenoj osnovi. Posle 1948.god. i čuvene svoje školovanje u srednjim školama u Dimitrovgradu „Rezolucije Informbiroa“ prekidaju se skoro sve pozii Bosilegradu. Neki upisuju posebne škole u unutrativne veze izmedju dvaju susednih naroda na zvaničšnjosti Srbije, a ima i takvih koji se upisuju u srednje nom nivou, pri čemu, posle tog političkog preokreta, škole u Bugarskoj... najviše strada pogranično stanovništvo. Godinama posle toga vladala je atmosfera u kojoj je predstavnicima ove manjine usadjivan kompleks niže vrednosti slednjem popisu stanovništva, kao Bugari izjasnilo učenjem jugoslovenske istorije koja, kao i na drugoj 20.497 lica, pri čemu 18.839 živi u centralnoj Srbiji, strani bugarska, stvara uglavnom negativnu predsta- 1.658 u Vojvodini. U opštini Dimitrovgrad, koju sa malim izuzecima naseljavaju vu o susedu. Tome douglavnom Bugari, ukupan broj prinosi i naročito ististanovnika 2002.god. je 11.748, canje onih negativnih u opštini Bosilegrad – 9.931. Kastrana istorije nagoda se uporede podaci, postaje jamilanih operacijama sno da se u najnovije vreme nisu nekih bugarskih vojsvi izjasnili kao deo bugarske nanih jedinica medju cicionalne manjine. Slična je situvilnim stanovništvom acija i u dvema drugim pograničistočne Srbije u perionim opštinama (Surdulici i Badu 1941–1943. god. bušnici), gde postoje i bugarska Bugarima se priznaje sela. U gradovima u unutrašnjostatus manjine tek sti zemlje broj onih koji se izjatokom 1947. god. sa šnjavaju kao Bugari neprestano pravima predvidjeopada. U naše vreme u gradovinim zakonodavstvom ma Niš, Pirot i Vranje takodje je Jugoslavije. Prvi staveliki broj Bugara – meštana, ili tistički podaci posle onih koji su se tu preselili i njihoDrugog svetskog rata vih naslednika za koje je etničko govore da je tokom samoopredeljenje kategorija sa 1948. god. u centralrazličitim parametrima. noj Srbiji 59.472 BuU srpskom delu Banata žigara; 1961.god njihov ve Bugari katolici - pavlikani, broj je oko 58.500; palkni, palčani, palčene. Njiho1971.-53.800; 1981. vi preci su se najpre nastanili – 33.455; 1991. – jeu severne delove, tj. u današnji dva oko 27.000; dok Ilija Perkov – Lilka i Marika Boboljčov Perkov, rumunski Banat, posle poznatih se 2002. god. Na poSkorenovac (tridesete godine 20.veka) 33

XXI vek

broj 3

Informativno-izdavačka delatnost na bugarskom jeziku Prvi časopis na bugarskom jeziku pojavio se u negdašnjoj Jugoslaviji 1949. i trajao je do 1955. godine. Zvao se „Glas Bugara u Jugoslaviji“ i nosio je , kao i svo informisanje toga doba, rigidnu komunističku ideološku obojenost. Četiri godine kasnije – 1959. kreće časopis „ Bratstvo“ koji postoji i dan danas – izlazi jedanput nedeljno, a kasnije prerasta u izdavačku kuću sa sedištem u Nišu. Finansira ga srpska Vlada. U okviru „Bratstva“ izdaje se i časopis „Drugarče“ namenjen deci, a 1966. osniva se i „Most“, časopis za nauku, kulturu i društvena pitanja. „Bratstvo“ izdaje i odredjen broj knjiga na bugarskom jeziku. U Bosilegradu osnovano je i odeljenje koje je deo Kulturno – informacionog centra „Caribrod“ podržanog od starane Bugarske, u kome se odvija kulturno – umetnički i informacioni programi sa ciljem boljeg upoznavanja oba naroda. Radio Niš je 1946.godine bio prvi koji je počeo sa objavljivanjem polučasovnih emisija na bugarskom jeziku. Od 1958. do 1960. godine na Radio Beogradu, u okviru programa za inostranstvo, počinju da se emituju emisije na bugarskom i traju, u različitim opsezima, sve do pre tri godine – do 2005. Radio Niš 1971. godine ponovo počinje sa stvaranjem svakodnevnih polučasovnih emisija kao i jedne jednočasovne nedeljno. Nekolicina lokalnih radio stanica u pograničnim oblastima takodje ima emisije na bugarskom jeziku različitog vremenskog opsega. Televizija Beograd u periodu 80.i početka 90.godina prošlog veka imala je na jednom od kanala emisiju na bugarskom dok jedna privatna televizija u Nišu, poslednjih godina emituje takodje neke emisije na ovom jeziku. U Vojvodini, u Ivanovu – MZ izdaje časopis „Ivanovački dobošar“ – jedinstven po svojoj koncepciji objavljivanja priloga na više jezika, često i do 8, a medju njima i tekstove na dijalektu Palčana. U Belom Blatu, krajem 20.veka bio je pokrenut bilten takodje na palčanskom dijalektu. istorijskih dogadjaja tokom XVII i XVIII veka (ustanci i ratovi), u vreme turske vladavine. Po poznatim podacima u srpskom Banatu živi malo više od 3.000 ljudi ( na poslednjem popisu iz 2001. god. u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini su se kao Bugari izjasnili nešto iznad 1.500 ljudi, oni iz mešovitih brakova deklarišu se različito po pitanju samoopredeljenja), dok u rumunskom delu Banata oni broje 12.000. Pavlikjani naseljavaju 7 - 8 sela u srpskom Banatu, i veliki deo njih se asimilovao kao posledica mešovitih brakova sa Slovacima i Madjarima, u čemu je odlučujuću ulogu imao konfesionalni faktor. Po mišljenju starih Pavli- Katarina Guran, Skorenovac 34

kjana, intenzivni procesi sklapanja brakova sa drugim nacionalnostima počeli su nakon Drugog svetskog rata. Kao celina banatski Bugari održavaju odskora povremene kontakte sa Bugarima iz pograničnih opština u istočnoj Srbiji i u njihove sredine se dostavlja jedan ograničeni broj publikacija na savremenom bugarskom književnom jeziku – za razliku od pretežno religiozne književnosti koja je na njihovom normiranom dijalektu sa starim istočnobugarskim crtama. Danas jezik i običaje čuvaju starija pokolenja, ali u mnogim porodicama maternji dijalekt označava sačuvani identitet, razlikovanje od drugih. U dva sela sa najvećom aktivnošću – u Belom Blatu, pri kulturnom društvu „Trandafer“, i u Ivanovu, funkcionišu škole tokom subote/nedelje u kojima se uče kako normirani pavlikjanski, tako i savremeni bugarski književni jezik (u Ivanovu od školske 2004/2005. godine učitelj iz Bugarske predaje savremeni bugarski književni jezik i bugarske tradicije).

broj 3

XXI vek

Prijatna medjususedska klima poslednjih godina aktivirala je ovo stanovništvo da održava kontakte sa predstavnicima bugarskih kulturnih institucija, sa kato-

LETIN ŽUVOT Kugá letutu máj véć ij dušlo, Ni jé više strášnu kaćét ij blo, Se duližva sigá i žatvata, Čekat ja sas rádus báš horata. Tá novija sládć leb za dunesé, Gulem kumáć za mož da se jadé, Nikuj ni zastánva, sekuj buta, Sas rabota sata denj se luta. Iz puljétu náruda ráb ti, mač, Aku u zimata išti da se psč. Kusite se čujat kaćé pejat, Mažjét na nikovála gji kuvat. Idnija još kukuruza garlat, Drugjije za ičumika žanat, Iz livágjétu senáta kusat, Ud tej mlogjije véć gji prebiret. Dulgjata zeléna raž ja režat, Ud néja žinite važá právat I lujzáta se vazvat i praskat, Práznite badná se čistat, mujat. Jágančetata sa véć razdelén, Na starna dubre sa napasén, Vaz kušárata néma izbirenj, Gá ti dodi reda zemeš sirenj. Na izláza uscete se strižat, Sled tuj valnata barži ja perat, Posle ja uvláčat u upredat, Žinite ubleklo da iztečat. U štaloga kráva i telica, Mleku kolku štéš, cela panica, Bela karmáčća u kočinata, Sas neku dvanájs manen praščeta (otkas, I del) ANTON ČOKANJ Bréšća, 1937.

„ ... U savremenom svetu globalizacije i naročito medjususedske integracije, sposobnost vladati i jednim i drugim standardnim jezikom (bugarskim i srpskim) može biti samo prednost. Odredjeni principi Evropske unije, kao što je jednakost raznolikosti, stimulišu očuvanje identiteta putem višejezičnosti i multikulturalnosti. Učenje većeg broja jezika, kako medjunarodnih tako i jezika suseda, vodi do ponovne, ali nove, tipološki drugačije aktuelizacije pitanja o statusu jezika, uključujući tu i pitanje bugarskog jezika u susednoj Srbiji.“ ličkim zajednicama i rodjacima u Bugarskoj, mladi studiraju na bugarskim fakultetima itd. Sa sociolingvističke tačke gledišta, bilo bi interesantno proučiti specifičnu miksologiju kod mladjih Pavlikjana koji će preneti sledećim pokoljenjima jednu drugačiju jezičku praksu od one koju su imali njihovi roditelji, babe i dede. (1) Npr. Informatorka Marija, penzionerka, koja je rodjena u Skorenovcu ali živi u Pančevu, seća se kako je otac učio: „kod kuće – pavlikjanski, na ulici u Kovinu – madjarski, u Pančevu – srpski“. Uzroci „iščezavanja“ nekoliko desetina hiljada onih koji se samoopredeljuju kao Bugari (videti podatke s početka) tokom skoro jednog veka su kompleksni i istorijski i sociološki složeni. Zbog ograničenog obima ovog izlaganja oni neće ovde biti razmatrani, ali ovo pitanje, bez sumnje, je u vezi sa statusom bugarskog jezika u Jugoslaviji i potom – u Srbiji. (2) Pošto gradjani dobijaju pravo da se samoopredeljuju kao Jugosloveni, sedamdesetih godina prošlog veka nastaju suštinske promene u demografskoj ststistici po kriterijumu nacionalne pripadnosti. Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina (usvojen Skupštinom Državne zajednice Srbije i Crne gore 26.02.2002.god) garantuje obrazovanje i informisanje na maternjem jeziku, ali se zahteva postizanje sporazuma u samoj zajednici o statusu jezika, sa koordinirajućom ulogom reprezentativnog organa – Nacionalnog saveta manjine. Ove dve zasebne jezičke situacije – kod pravoslavnih Bugara i kod Bugara katolika, mogu se sagledati kako pojedinačno, tako i na kompleksnom komparativnom planu. Proučavanje jezičke situacije, preko njene vertikalne i horizontalne stratifikacije ( tj.jezici koji se upotrebljavaju u odredjenim tipovima komunikativniih situacija ili varijante maternjeg jezika) sa sociolingvističkog i psiholingvističkog aspekta dopunilo bi paletu znanja o raznovrsnim savremenim formama postojanja jezika u uslovima interkulturnih kontakata...“ Dr Cenka Ivanova 35

XXI vek

broj 3

Zahvalnica Autorka Projekta zahvaljuje se Ljiljani i Antalu Kovaču, prosvetnim radnicima u penziji iz Skorenovca, kao i JosifuVasilčinu - Maretu, predsedniku Saveta MZ Ivanovo na pomoći tokom realizacije časopisa.

Napomena: Palćeni iz Skorenovca (danas kovinska opština) i Palćeni iz Ivanova (pančevačka opština) povezani su mnogim rodbinskim i prijateljskim vezama pa su u ovom časopisu, bez obzira na administrativne opštinske granice, posmatrani kao jedan entitet.

Poezija na palćanskom jeziku: Literaturna miselj, Temišvar, Rumunija

36