Amortizacija Ljudi

Jesmo li samo mi takvi ili je to ustaljena praksa širom sveta? Da li svet na nas gleda pogrešnim očima, ili smo mi ti koji vide pogrešnu sliku? Elem, još se sećam dešavanja sa Beovizije 2007. – kao da je juče bilo. Svi su se rugali Mariji Šerifović, valjda zato što nema silikone, već samo mozak i anđeoski glas, a možda i zato što još nismo imali prilike da gledamo neko njeno porno home-video ostvarenje... a možda je samo u pitanju boja kose, možda devojka jednostavno nije dovoljno «plava»... Ko će ga znati. Naravno, najglasnija je bila čuvena Maja Nikolić (jadna i dosadna žena koja živi u svetu: Sama protiv svih). Pošto je proglašena Marijina pobeda ustala je kuka i motika, jer zaboga šaljemo tamo neku u Evropu koja će nas strahotno izblamirati činjenicom da zna samo da peva. Auuuuuuuuuuuuuu! A čega je tek čovek mogao da se načita na forumima zemalja iz sna o bratstvu i jedinstvu... Sramota! Elem, otpratili su Mariju kao poslednju klošarku, uz ogromnu dozu pesimizma i čvrstu uverenost da ćemo se izblamirati za medalju... A onda je usledila vest i šok decenije: Marija je pobedila! Da vidiš čuda, svi su iznenada stali u red da je hvale i ljube, zaklinju se njenim imenom i zdravljem, a svet u šoku: Pobedila je žena koja nema silikone! Wow! Kao da silikoni pevaju, a ne grlo, kao da je za pevačicu važnije kako izgleda od toga kako peva! ( A ja mislila da smo mi u Srbiji neprosvećeni po tom pitanju! Kakva iluzija! ) Naravno, o teoriji zavere kako je sve to maslo gay lobija ne vredi ni da trošim reči... Eh, avaj tu se bajka završava. Kako? Hehe? Hajte, molim vas – zar vi niste čuli za amortizaciju? Tako stvari funkcionišu u svetu: dok nam trebaš, uz tebe smo, a kad nam ne trebaš tj. kad odigraš svoju ulogu – doviđenja. Surovo – da. Ekonomski opravdano – naravno! Moralno – ne, ali bože moj, «money makes the world go 'round» , a mehanizam sigurno neće ukočiti zbog toga što je tamo nekom zrnu prašine svaštanešto palo na pamet. Naravno, ne vredi ulagati žalbe, standardna dijagnoza u tim slučajevima glasi: «Sine, fali ti neka daska u glavi!» ili «Sine, šta da radimo, takav je život!» A kuda idu amortizovani ljudi? Gde je njima mesto? U zaboravu? U prošlosti? U nekom muzeju sećanja? Hm, pa nikome još uvek nije palo na pamet da bi osnivanje muzeja amortizovanih bilo profitabilna investicija, ipak, ma koliko mi bili civilizovani još uvek volimo da upiremo prst ka cirkuskim nakazama – to je jače od nas. Možda je nekom i palo na pamet, ali ipak ne sme da preduzme takav korak, ono kao – nemoralno je to... I gde je sad tu pravda i pravičnost? Hehe, pa ako vam je za utehu: svako od nas ima svoj rok trajanja, kilometražu i vrednost... Dakle, svako od nas će pre ili kasnije biti amortizovan, samo je pitanje vremena i okolnosti. Neko vredi manje, ali se mudro i vešto snalazi, krivotvori informacije o tome koliko godina će trajati, o tome koliko vredi, pa se tako izvlači i produžava svoj vek trajanja, a u stvari otpisan je odavno i potpuno bezvredan... Što bi rekao narod: badava 'leba jede i vazduh arči. Neko vredi više, ali ga društvo ogradi od sebe i skrati mu vek trajanja, valjda iz straha... Šta činiti? Pa, ako sedite dovoljno dugo kraj reke u jednom momentu ćete sigurno videti telo svog neprijatelja koje voda nosi. Što se mene tiče.... Pa, umrli su svi veliki geniji: umro je Njutn, umro je Henrik Abel, umro je Ojler, Bruno, Ajnštajn, Tesla... umro je i Pavaroti – ni ja se nešto ne osećam dobro. Zamorila sam se čekajući kraj reke, ali nemam nameru da odustanem...