Albeniz.docx

Uticaji Španske muzike za gitaru na Špansku svitu Isaka Albeniza

Španska svita op. 47 Isaka Albeniza predstavlja svitu za solo klavir, objavljenu 1886 godine, a sastavljenu u čast španske kraljice Marije Kristine II. Iako primarno zamišljena kao osmostavična svita, u svom prvom izdanju sadrži samo četiri stava. Prvo kompletno izdanje objavio je nemački izdavač Hofmajster (Hofmeister) 1911. godine, nakon Albenizove smrti. Dotati stavovi prethodno su bili objavljeni pod drugačijim naslovima. Svih osam stavova,u konačnoj verziji,nosi nazive Španskih regija, a podnaslovi u zagradama označavaju muzičku formu igre te regije: Granada (Serenata), Cataluña (Corranda), Sevilla (Sevillanas), Cádiz (Canción), Asturias (Leyenda), Aragón (Fantasia), Castilla (Seguidillas), and Cuba (Capricho). Po Baytelman, Albenizova dela se mogu podeliti u tri perioda. Španska svita je glavni predstavnik drugog perioda. U njemu su španski uticaji najočigledniji, a ogledaju se u četiri elementa: ritmovima španskih igara, karakteristikama kante honda, upotrebom egzotičnih skala I najzad osobenošću gitarističkog zvuka. U poslednjem periodu španski stil komponovanja kombinuje se sa tehnički složenijim I sofisticiranijim evropskim stilom (uticaji francuskog impresionizma). Mnogi kritičari, ali I sam Albeniz delili su mišljenje da su njegova dela iz prva dva perioda suviše jednostavna, pa čak I detinjasta, najviše usled nedostatka tematskog razvoja. Pred kraj života Albeniz objašnjava: ,,Ova muzika jeste pomalo dečija, jednostavna, puna duha; ali, na kraju krajeva, I naša zemlja Španija je takođe ponešto od toga…Sada primećujem, da u ovoj muzici ima manje veštine, manje ,,velikih ideja” , ali ima više strasti, sunčeve svetlosti, ukusa maslina… čini mi se da su (ova dela) poput pločica u Alhambri, te retke arabeske čiji raspored I forma ne nastoje da iskažu određeno značenje, ali one su kao vazduh, kao sunce, kao kos ili slavuj, ili kao njihovi vrtovi, koji su vredniji od cele Mavarske Španije, a koji su, iako mi možda ne želimo to da mislimo, prava Španija!”. Muzika Španske svite u potpunosti odgovara opisima ovog citata. Forma pojedinačnih stavova ove svite, kao I njihova analiza su od sekundarnog značaja. Prava lepota I značaj ove svite leži u duhu Španije koji je utkan u ovu muziku. Ključ za njeno razumevanje su upravo svi uticaji koje pronalazimo u njoj, stoga će oni biti detaljnije razmatrani u nastavku.

Nakon duge dominacije italijanskih uticaja, Alebeniz se smatra ocem nacionalizma u španskoj muzici. Na ovaj put, poveo ga je njegov učitelj Felipe Pedrell, značajan kompozitor I muzikolog. Albeniz formira svoj unikatni stil transformišući i stilizirajući na romantičarski način elemente Španske narodne muzike. Kako i sam tvrdi ,,Nikada ne koristim izvorni materijal u svom sirovom obliku… Više volim da nagovestim naše nacionalne ritmove I tako infiltriram duh nacionalnih melodija u moju muziku”. Flamenko je jedan od najočiglednijih konstituenata koji formiraa španski zvuk Albenizove muzike. Nastao je u južnoj Andaluziji (čiji su glavni centri Granada, Kordoba i Sevilja). Tamošnje pesme su veoma karakteristične i razlikuju se od onih iz ostalih regija Španije. One su produkt mešavine Mavarske (Vizantijsko pojanje * preko muslimanske invazije i okupacije), Afričke i Hebrejske kulture. Nazivane su kante hondo (*Cante jondo (u slobodnom prevodu - duboka pesma), podkategorija kante flamenka)). U petnaestom veku cigani naseljavaju španiju, a njihova tradicionalna muzika meša se sa Andaluzijskom. . Gitara je zahvaljujući mogućnosti kombinovanja perkusivnih, ritmičkih elemenata sa nežnom, lirskom melodijom bila omiljeni instrument flamenka,a bila je zastupljena kako u pratnji pavača tako i kao solo instrument. U Španskoj sviti upotreba kante honda je široko rasprostranjena, pogotovo u centralnim odsecima. Ona nije u vidu citata (što bi i bilo teško izvodljivo s obzirom na ograničena moderne notacije) već kroz upotrebu uskog registra, ornamenata, tipičnih skala, ponovljenih kratkih fraza, imitiranjem gitarističkog zvuka itd. Da bi pobudio Mavarski karakter Andaluzije, Albeniz koristi ritmove i harmonije karakteristične za gitarsku pratnju pevacu, kao što je to slučaj na početku Cadiza. Ovo prizivanje gitarističkog zvuka nekada je veoma bukvalno kao što je to slučaj u Aragonu gde je u notama zapisano ,,melodija u pianisimu ali sonorno kao gitara“. Sem toga, tipični elementi muzike za flamenko gitaru, a koje pronalazimo u Alebenizovoj sviti su: ponovljene figure u basu, kratki melodijski motivi i fraze, repeticija jednog tona (posebno na slobodnim žicama gitare), arpeđirani akordi itd. ,,Gitarsku harmoniju” prepoznajemo po ležećim tonovima koji odgovaraju slobodnim žicama na gitari (u odgovarajućem tonalitetu). Skale koje su karakterišu flamenko su srednjovekovna frigijska, modifikovana skala Arapskog maqām Hijāzī (alteracije povišenog trećeg I sedmog stupnja u odnosu na frigijsku) I izmenjena frigijska verovatno Mavarskog porekla. Osobenosti ove poslednje, koju Albeniz često koristi, je u javljanje I durske I molske varijante trećeg I sedmog stupnja. Ove alteracije rezultuju postojanju polustepena I ispod I iznad finalisa (potencijalne dve vođice) kao I čestoj pojavi umanjene terce ili prekomerne sekunde. Česta je frigijska kadenca, a molski delovi veoma često kadenciraju u duru (pikardijska terca). Metar je binaran ili ternaran a česte su i njihove kombinacije u vidu poliritmije. Jedna ritmička fraza (compás) obuhvata dvanaest jedinica brojanja (četiri takta od tri četvrtine). U okviru ove fraze različite igre karakterišu različiti položaji akcenata. Albenizova muzički jezik ipak u najvećoj meri počiva na tradicionalnoj zapadnjačkoj praksi, a zanimljiv je način na koji je ona kombinovana sa folklornim elementima. Tako nailazimo na dva uzastopna akorda dominante, od kojih je prvi ,,standardan”, a drugi frigijski.

Duh Španse svite je u svojoj srži gitaristički. Dokaz za to su i brojne transkrpcije za klasičnu gitaru, a svoju najveću popularnost ova svita stiče upravo na ovom instrument. Danas. Španska svita zauzima centralno mesto gitarističkog repertoara, a mnogi je i prepoznaju kao muziku za ovaj instrument. Prve poznate transkripcije Alebenizovih dela za gitaru napisao je njegov savremenik Francisko Tarega ( Francisco Tarrega). Nakon što je Albeniz čuo Taregino izvođenje Serenate na uzviknuo je: ,,Ovo je tačno ono što sam ja zamislio!”. Kada govorimo o aspektu strukture stavova, Albeniz retko primenjuje slobodnu, fragmentarnu strukturu flamenko muzike. Pod uticajem Evropske salonske muzike toga vremena koristi formu složene trodelne pesme. Jedinii izuzetak u ovoj sviti nalazi se u Katalunji. Unutar trodelne strukture, prozračnom i živahnom karakteru plesa spoljašnjih stavova kontrastira emocionalno snažan centralni odsek u duhu kante honda. U prvom odseku se glavna tema obično pojavljuje u nekoliko tonaliteta (ali i dalje ostaje nerazvijena), središnji odsek je obično molski i oblika *copla (interludijum u formi igre). Španskih uticaji i gitara kao uzorni unstrument najočigledniji su u Granadi i Asturijasu, pa će u nastavku ova dva stava biti detaljnije analizirana, dok će o ostalim stavovima biti date samo pojedine osobitosti.

U regiji Granadi je arapska dominacija najduže trajala. Takođe, u njoj se nalazi veličanstvena palata Alhambra, spomenik arapske kulture. Ova kultura inspirisala je Albeniza koji u pismu prijatelju govori o svojoj opčinjenosti njome I potebi da to izrazi kroz muziku. Govori o guzlama (antičkom instrumentu) i lenjim prelaženjem prstiju preko žica. Imao je ideju da podnaslov bude Duhovno sećanje (˙Recogimiento Espiritual), ali se plašio da bi to bilo suviše pretenciozno. Ovaj podnaslov otkriva nam Albenizovu nameru, koji nije da pokaže površnost, prolazne lepote Grande, već pravi duh Arapske kulture, da prenese njenu emociju. Tragajući za ovim autentičnim zvukom, Albeniz piše delo koje odiše Španskim duhom: melodija koja retko prelazi obim sekste, repeticija jednog tona, često ukrašavanje apođaturama I gitaristički zvuk. Počinje u F-duru, sa čestim mutacijama u f-mol, što je tipično za flamenko. Po strukturi je složena trodelna pesma. Odseci su kontrasni: središnji odsek ima karakteristike vokalnog stila (kante hondo), dok su okvirni odseci instrumentalne fakture. Početni arpeđirani akord I njegovo ponavljanje predstavljaju tipičan zvuk flamenko gitare. Takođe, tekstura prvog dela je gitaristička (registarski jasno razdvojena pratnja od melodije). Živahnoj I veseloj atmosferi prvog dela, kontrastira duboko, tragično osećanje drugog dela. U B odseku melodija dobija na obimu (preko dve oktave) i bogato je ornamentirana (tipično za kante hondo). Tonalno I ritmički ovaj odsek je nestabilniji. Slobodno, improvizacijsko kretanje melodije je tipične parlando - rubato prirode i podseća na palo seko (pevanje bez pratnje gitare). Na početku drugog dela u basu se javlja ritmički obrazac- fraza od dva takta dok se u melodiji formira fraza od tri takta. Ovo je tipično za flamenko muziku u vidu pratnje gitare i glasa u različitnog metra. Početni arpeđirani

akord I njegovo ponavljanje predstavljaju tipičan zvuk flamenko gitare. Takođe, tekstura prvog dela je tipična gitaristička (registarski jasno razdvojena pratnja od melodije). Flamenko zvuk se jasno čuje kroz ornamente, triole, silazni tetrahord I prekomernu sekundu. Efekat prekomerne sekunde Albeniz prvi put primenjuje u Granadi, (npr. t. 50), a opisuje ga kao ,,raštimovani srpceparajući lament”. U nekim verzijama, kako klavirskim tako i gitarističkim, na mestu prekomerne javlja se velika sekunda, očigledno usled nerazumevanja njenog smisla. Copla means couplet, stanza, or popular songs, and in Spanish piano music it generally refers to the lyrical melody contrasting to the more rhythmic parts.

Asturias Asturias je delo koji suštinski pripada muzici za gitaru, pa nije iznenađujuća činjenica da je jedno od najčešće izvođenih transkripcija ikada napisanih za gitaru. Prvi put je objavljeno u Barseloni kao Preludium originalno trostavačnog ciklusa Pesme Španije (Chants d’Espagne, Op. 232). Inspirisan je Andaluzijom - flamenkom I Mavarskom tradicijom. Ovde dolazi do nepodudaranja između naslova tj. tradicije regije na koji on ukazije i stila u kojem je napisan. Naime, andaluzijski flamenko ritmovi imaju malo dodirnih tačaka sa atlantskom regijom Asturijas. Jetes *(Yates) objašnjava da naziv Asturias može slušaoca odvesti na pogrešan put, s obzirom da andaluzijska gitara I gajde - tradicionalni instrument Asturijasa nemaju mnogo toga zajedničkog. Takođe, ova muzika reprezentuje i koliziju dve kulture I religije - Mavarsku (islam) I hrišćansku. Tipične je trodelne strukture, počinje u g-molu, sa kopla središnjim delom koji je u frigijskom modusu in D. Ceo prvi deo zasnovan je na istom tematskom materijalu, a svoj razvoj dobila u vidu postepenog dinamičkog krešenda (sa vrhuncem u 41. taktu) I zgušnjavanja fakture (puni akordi, udvojeni tonovi). I ovde pronalazimo tipične flamenko fraze od po četiri takta. Jasno je da akordi na početku prva tri takta u frazi dočaravaju razgvado tehniku (rasquado) flamenko gitare. *Spoljašnjom stranom nokta svih prstiju sem palca se brzim pokretom prelazi preko žica, a rezultata je grub ton, delom perkusivan. Centralni deo odiše duhom flamenka: frigijski modus, ornamenti, melanholična atmosfera kante honda, melodija po uzoru na flamenko pevanje. Četvorotaktne fraze ovog dela, ukazuju nam na liniju glasa na koju se nadovezuje gitarista sa arpeđiranim akordima. Deo b centralnog odseka donosi kontrasni igrački karater. Mešavina modalnog I tonalnog načina mišljenja otkriva nam uticaje Padrela, koji je propagirao modalnost kao izraz čistine melodije, a tonalni sistem smatrao neophodnim za muzički razvoj koncertantnog stila. Koda predstavlja najsofisticiraniji deo ovog stava. Počinje dijatonskim odsekom u jednostavnom hamonskom stilu korala koji aludira na duhovnu muziku hrišćana. Sledi ,,quasi andante” odsek građen na početnom materijalu, koji je, kako Jetes (Yetes*) objašnjava ,,impresionistički maglovita tonika (,,hrišćanska”ˇ) nad (,,muslimanskom”) hamonijom

frigijske prekomerne sekste”. Ovaj metaforički predstavljen sukob dveju kultura ostaje bez jasnog razrešenja. U ovom stavu, posebno u centralnom odseku, se opaža primena modifikovane varijante arapskog maqām Hijāzi, spomenutog prethodno. Španskom zvuku doprinose prekomerne sekunde između drugog i tećeg, kao i šestog i sedmog stupnja, kao i prekomerni razgvado akord (koji je takođe proizišao iz ove skale). Imitacija gitarističkog zvuga očigledna je u čeonoj temi. Pedal na tonu d (u gitarskoj transkripciji u e-molu na tonu h) izvodi se na drugoj slobodnoj žici, što otvara mogućnost sviranja melodije na četvrtoj i petoj bas žici, koje proizvode topliji i puniji ton. Tako se dobija jasna distinkcija melodje I pratnje (što je posebno značajno kada melodija dostigne ton pedala). Iako su neki elementi gitarističkog zvuka u ovom stavu očigledni, usled tehničkih ograničenosti instrumenta, postoji I par problema koji se tiču izvođenja ovog dela na gitari. Prvi se, naravno, tiče dinamičke ograničenosti tj. nemogućnosti dobijanja dinamičkog raspona od ppp do fff. Takođe, tu je I problem regisracije i udvojenih tonova u oktavi koji se ne mogu odsvirati na gitari.

Katalunja je inspirisana Albenizovom domovinom I posvećena je njegovoj majci. To je monotematska obrada katalonskog plesa kurante. U Sevilji nailazimo na karakteristične ritmove segvidilje (seguidilla), koja je u Sevilji poznata I kao Seviljana (Sevillanas). Ovi ritmovi formiraju pratnju falsetnih pasaža. Ovo delo je posvećeno ženi Alebenizovog najznačajnijeg pokrovitelja toga vremena. Kadiz bio je veoma popularan za vreme Albenizovog života, a prvo je objavljen pod naslovom Španska Serenata ( Serenata Española Op. 181). Ritmička pratnja ukazuje na nežan bolero koja u centralnom molskom odseku poprima odlučniji karakter. Jedinstvenost Aragona (prethodno objavljen u sklopu ,,Dva španska plesa" op. 164)ogleda se u korišćenju autentične teme u vidu proširene fantazije na osnovama hote aragonese (jota aragonesa), najpoznatije forme regije Aragon. Tema hote javlja se u velikom broju tonaliteta. Prisutne su dve kople. Prva je u stilu serenate u pratnji gitarskih akorada (sa naznakom ,,comme une guitarre”). Kastilja je zajedno sa Asturijasom bila deo svite ,,Pesme Španije” (Cantos de España op. 232). Ogleda se širokim tonalnim spektrom i serijama kratkih kopla odseka. Delo je na bazi ritma segvidilje* (plesa čiji je naziv I nosilo primarno). Njene harmonije se mogu posmatrati kao kao transformacija zvučanja slobodnih žica na gitari. Kuba je 1886. godine i dalje bila deo Španije, što objašnjava naslov poslednjeg stava. Njegovu bazu čine habanera ritmovi, a u centralnom delu, podsećanju na Šopena, upotebljeni su ritmovi barkarole. Na početku, karakteristična je pojava unutrašnjeg hromatizovanog glasa u taktu 6/8 I spoljašnjih glasova čija ritmička struktura odgovara taktu 3/4, kao I razmenjivanje binarnih I ternanih ritmova između melodije I pratnje u nastavku.

These young works, like their small peccadilloes, hint at over-sentimental affectation… quoting José Montero Alonso, Albéniz: España en “suite,” Series: Retratos de antaño (Barcelona: Silex, 1988).