362709544-pojam-i-vrste-tuzbe-seminarski.docx

FAKULTET PRAVNIH NAUKA

SEMINARSKI RAD POJAM I VRESTE TUŽBI

STUDENT: SNEŽANA ANIČIĆ

MENTOR: Doc.dr MIRJANA ZELJKOVIĆ

BANJA LUKA, 2018

Sadržaj Uvod........................................................................................................................3 1.Pojam tužbe...........................................................................................................4 2.Sadržina tužbe.......................................................................................................7 3.Dejstvo podnošenja tužbe sudu.............................................................................8 4.Klasifikacija i vrsta tužbi.......................................................................................9 4.1.Kondemnatorna tužba............................................................................10 4.2.Deklarativna tužba..................................................................................11 4.3.Konstitutivna tužba................................................................................13 5. Zaključak..............................................................................................................14 6. Literatura..............................................................................................................15

2

Uvod

Kao što jedan od naših najveći pisaca i Nobelovac kaže da svi imaju neki nedovršeni račun sa životom, tako i ljudi uopšteno misle da konstantno imaju neke nerazrešene račune sa drugim ljudima. Jedan od načina rešavanja neki nepravednih postupaka sa drugim licima jeste rešavanje uz pomoć tužbi. Međutim, postoje i situacije kada se parnični postupak ne može realizovati jer za to nema dovoljno argumenata. Bitno je da u takvim ili sličnim situacijama, nebitno da li govorimo o jednim ili drugim, konsultuje se sa pravnim savetnikom. Običan čovjek neće moći sam napisati kvalitetno ugovor, tužbu, žalbu ili prigovor bez obzira na njegov nivo pismenosti. U običnom narodu, važi ukorenjeno mišljenje, da je zadnja opcija rešavanja nekih nepravednih postupaka upravo uz pomoć tužbe. Relevantna činjenica jeste i da ljudi najčešće pokreću neki tužbeni postupak kao krajnju alternativu, odnosno kao poslednju opciju za rešavanje neki nerazrešenih proteškoća. Najčešće se pokušavaju rešiti problematične situacije na sve ostale načine. Većina ljudi na kraju i odustane da ostvari svoja prava uz pomoć iste. Danas se smatra da pravosuđe ne radi u korist svih ljudi, nego da i u toj oblasti vlada mito i korupcija kao i u ostalim društvenim oblastima života. U ovom radu se neće govoriti o određenoj tužbi, nego o uopštenim činjenicama vezanim za tužbu u parničnom postupku.

3

1.POJAM TUŽBE

Tužba je prava jednostrana parnična radnja tužioca kojom počinje parnični postupak. To je zato što za njeno podnošenje i nastupanje pravnih dejstava podnošenja tužbe, nije potreba saglasnost protivnika. Izuzetno od ovog pravila, parnični postupak se može pokrenuti i radnjama stranaka koje nemaju karakter tužbe. Takva mogućnost postoji kad se postupak za razvod braka pokreće predlogom obeju parničnih stranaka za sporazumni raskid braka. U ovom slučaju radnja kojom se postupak pokreće nije tužba, jer ta radnja predstavlja rezultat prethodnoh sporazuma stranaka, tj. reč je o dvostranoj parničnoj radnji. Tužba je zahtev koji se podnosi sudu radi rešavanja građanskopravnog spora iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa. Tužba je inicijalna parnična radnja tužioca kojom se pokreće prvostepeni parnični postupak. Tužbe mogu podnositi kako fizička, tako i pravna lica (tužioci). U materijalnom smislu, tužba je parnična radnja koja sadrži zahtev za pružanje pravne zaštite određene sadržine. U formalnom smislu, tužba je pismeno u kome je sadržana tužbena parnična radnja – podnesak, ili zapisnik koji podnesak zamenjuje. Tužbom se ostvaruje pravo na pravnu zaštitu i s obzirom na njen cilj – ona je ofanzivna, a sobzirom na pravnu zaštitu – ona je dispozitivna (jer sadrži izjavu volje tužioca upućenu sudu – da sud pokrene postupak i izrekne traženu zaštitu) i radnja koja sadrži zahtev za presudu. Sadržina tužbenog pismena određena je zakonom i, pored tužbe, može da sadrži i druge parnične i materijalnopravne radnje tužioca (predlog za obezbeđenje dokaza; zahtev za izdavanje privremene mere obezbeđenja; zahtev za obezbeđenje parničnih troškova; zahtev za dosudu troškova postupka itd.) ili izjavu umešača o mešanju u parnicu. Pojam tužbe u parničnom postupku podrazumeva pokretanje nekakve radnje od strane tužioca. Ta radnja predstavlja početni postupak koji mora biti pravno zasnovan. U materijalnom smislu, tužba je parnična radnja koja sadrži zahtev za pružanje pravne zaštite određene sadržine.

Tužilac tužbom traži od suda da sud donese odluku određene sadržine:da utvrdi da postoji ili da ne postoji neki pravni odnos ili neko subjektivno pravo, da tuženog, za koga tvrdi da se prema njemu nalazi u nekom pravnom odnosu, osudi na određenu činidbu, ili da preinači određenu pravnu situaciju. Tužba je parnična radnja čiji je adresat sud, a uperena je protiv tuženog koji je dao povod parnici i u odnosu na koga se traži pružanje 4

pravne zaštite. Samom tužbom su određeni svi subjekti parnice, vrsta pravne zaštite koja se traži, sadržina parnice i njen pedmet, te predmet raspravljanja i odlučivanja.1 U tužbi postoje elementi obaveznog sadržaja, odnosno sadržine tužbenog pismena u koje spada:       

Sud kojem se tužilac obraća, Stranke sa podacima za identifikaciju, Predmet spora, Vrednost spora, Osnov zahteva zasnovan na činjenicama, Osnov zahteva zasnovan na pravu, ako je potrebno za njegovu identifikaciju, Tužbeni zahtev.

Pored ovih osnovnih elemenata, tužba može da sadrži i druge materijalno pravne radnje tužioca kao što su npr.: zahtev za izdavanje privremene mere obezbeđenja, predlog za obezbeđenje dokaza, izjavu umešača o mešanju u parnicu i sl. Ako tuženi, zbog opravdanih razloga mora da izostane, onda je on dužan da imenuje punomoćnika za primanje pisama. U slučaju da nema punomoćnika, tužba se može odbaciti. Podizanjem tužbe kod nadležnog suda započinju procesnopravna i materijalnopravna dejstva, odnosno počinju samim dostavljanjem tužbe tuženom. Tužba se još može i povući kao i preinačiti ili dopuniti u zavisnosti od potrebe tužioca. Motiv za podnošenje tužbe leži u tvrdnji tužioca da je tuženi povredio ili ugrozio neko tužiočevo subjektivno pravo, pa se tužbom traži zaštita za povredjeno ili ugroženo pravo. Kao i svaka druga radnja i tužba je dvostruko adresovana. Ona je upravljena prvo na sud, jer samo on može da udovolji tražnju pravne zaštite. Tuženi to ne može da učini. Ali tužba je ipak adresovana i na njega, jer mu pre odluke o sporu mora biti pružena mogućnost da se o tužbi izjasni. U tom cilju on mora biti obavešten o predmetu spora i o presudi koju tužilac predlaže. Iako tuženi ne može da podmiri tužbeno traženje, on svojim ponašanjem, naročito ispunjenjem dugovane činidbe, može tužbu učiniti bespredmetnom. Pravni interes- pokretanje pravosudja u cilju zaštite subjektivnog prava može biti opravdano samo ako tužilac ima pravni interes da sud izrekne predloženu presudu. Postojanje ovog interesa ima značaj jedne procesne pretpostavke. U zakonu to nije propisano kao opšta norma, nego je predvidjeno samo za tužbu za utvrdjenje. Nesumnjivo je, medjutim, da i svaka druga tužba može biti dopuštena samo ako je oba pretpostavka ispunjena. 1

G. Stanković, Građansko procesno pravo, 2007, Niš, str. 327.

5

Interes za pravnu zaštitu predstavlja jedan procesnopravni pojam, različit od subjektivnog prava shvaćenog kao zakonom zaštićeni interes. Pitanje tužiočevog pravnog interesa ne postavlja se na podjednak način i u istoj meri za sve vrste tužbi. Pravni interes treba uzeti kao nepostojeći i kad je on za tužioca beznačajno mali. Za preobražajnu tužbu pravni interes postoji već tim što će tužilac postići pravnu promenu na koju je tužba upravljena. Zbog nedostatka pravnog interesa, tužbu odbacuje predsednik veća na osnovu raspravljanja na pripremnom ročištu. Ako on povodom prigovora ne donese takvu odluku, o tom pitanju odlučuje veće, posebno ili zajedno sa glavnom stvari. Nepostojanje pravnog interesa nije predvidjeno kao bitna povreda odredaba parničnog postupka. Odbacivanje tužbe- Nedopuštenu tužbu sud rešenjem odbacuje. Takvu odluku on donosi ako nisu ispunjene sve pretpostavke koje moraju postojati da bi se mogao upustiti u odlučivanje o predmetu spora. Od odbacivanja tužbe mora se strogo razlikovati odbijanje tužbenog zahteva presudom. Sud na ovaj drugi način odlučuje kad na osnovu raspravljanja utvrdi da tužiocu ne pripada pravo za koje je tražio zaštitu ili kad se sredstva odbrane inače pokažu kao uspešna. 2

2

Poznić Borivoje, Rakić-Vodinelić Vesna, Gradjansko procesno pravo, Beograd 2010., 236 str.

6

2.SADRŽINA TUŽBE

Zakon o parničnom postupku propisuje formu i sadržinu tužbe koji moraju biti ispunjeni da bi se postupak punovažno započeo, nastavio i okončao. Tužba je, podnesak, Tužba je pismeno, pismena radnja. U tužbi se, pored elemenata koji sadrži svaki podnesak, iznose: činjenice na kojima se zasniva zahtev (činjenični osnov); dokazi kojima se može proveriti istinitost iznetih činjenica, kao i zahtev za presudu – tužbeni zahtev, kako u pogledu glavne stvari (osuda na potraživanje – činidbu, utvrđenje ili pravno preinačenje), tako i u pogledu sporednih traženja (kamata; ugovorna kazna; penali i dr.). Tužilac koji ima boravište ili prebivalište, odnosno sedište u inostranstvu, dužan je da u tužbi imenuje punomoćnika za primanje pismena. A ukoliko to ne učini tužba se odbacuje. U tužbi tužilac nije obavezan da navede i svoje pravno shvatanje o tužbenom zahtevu (pravni osnov), a kad ga navede – sud njime nije vezan. Tužbom se određuju i granice raspravljanja, izviđanja i odlučivanja. Tužba se podiže kod nadležnog suda. Njenim podizanjem nastupaju određena procesnopravna i materijalnopravna dejstva, odnosno ta dejstva nastaju i dostavljanjem tužbe tuženom. Tužba se može povući i preinačiti, dopuniti i ispraviti (precizirati), a tužilac se može odreći tužbenog zahteva u kom slučaju se ex lege tužba smatra povučenom (fikcija o povlačenju tužbe; tzv. kvalifikovano povlačenje – za razliku od običnog). Tužbeni zahtev: Tužbeni predlog se u praksi često naziva onaj deo tužbenog podneska u kome tužilac formuliše izreku presude onako kako ona, po njegovom mišljenju, treba da glasi. Prema tome, iz tužbenog predloga treba da se tačno vidi sadržina i obim pravne posledice o kojoj tužilac traži presudu. Isto važi i za vrstu zaštite. Bitne karakteristike tužbenog zahteva jesu: odredjenost; procesnopravni karakter; subjektivnost samog pojma tužbenog zahteva i vezanost suda tužbenim zahtevom. 1. Odredjenost tužbenog zahteva: Subjektivna odredjenost ( postiže se odredjivanjem parničnih stranaka ) i Objektivna odredjenost ( Znači da tužilac mora da odredi sadržinu pravne zaštite čije izricanje od suda traži, a kad je to potebno i obim te zaštite. 2. Procesnopravni karakter: Tužbeni zahtev je jedan procesnopravni pojam koji treba razlikovati od zahteva u materijalno pravnom smislu.

7

3. Subjektivnost samog pojma. Po definiciji, tužbeni zahtev je tvrdnja tužioca da je u njegovu korist nastupila pravna posledica odredjene sadržine. 4.Vezanost suda tužbenim zahtevom: Ne smije se suditi o nečemu što nije predmet spora.3

3.DEJSTVO PODNOŠENJA TUŽBE SUDU

Podnošenje tužbe proizvodi izvesna materijalnopravna i procesnopravna dejstva. Najznačajnije materijalnopravno dejstvo se sastoji u tome što se ovom radnjom prekida zastarevanje potraživanja i održaj. Ako poverilac povuče tužbu, smatra se da prekid nije ni nastupio. No, ako odbačena tužba bude ponovo podnesena u roku od tri meseca, smatra se da je zastarevanje prekinuto prvom tužbom. Podnošenjem tužbe održava se i prekluzivni rok materijalnog prava ako tužba bude podnesena pre njegovog isteka. Pravo na razvod i na poništaj braka ne prelazi na naslednike, ali oni mogu nastaviti postupak ako je tužba podnesena. Procesnopravno, dan podnošenja tužbe od značaja je utoliko što sud svoju nadležnost cjeni prema stanju činjenica na taj dan. Potonje promene, po pravilu, nemaju u tom pogledu uticaja. Isto dejstvo kao i podnošenje tužbe imaju u parnici: preinačenje tužbe, stavljanje incidentnog (prejudicielnog) zahteva za utvrđenje, podnošenje protivtužbe i isticanje protivpotraživanja u cilju prebijanja. Pokretanje parnice u određenom predmetu pred inostranim sudom ne predstavlja apsolutnu smetnju za pokretanje parnice pred domaćim sudom u istom predmetu. Na zasnivanje litispendencije pred inostranim sudom ne pazi se po službenoj dužnosti, nego samo po prigovoru stranaka. Ukoliko dođe do pokretanja parnice pred našim sudom u predmetu povodom koga je zasnovana litispedencija pred inostranim sudom, naš sud će na zahtev stranke prekinuti postupak ako je pred stranim sudom pokrenut postupak u istoj stvari, ako se radi o sporu za koji nije predviđena isključiva jurisdikcija jugoslovenskog suda i ako postoji faktička uzajamnost.

3

Poznić Borivoje, Rakić-Vodinelić Vesna, Gradjansko procesno pravo, Beograd 2010., 248 str.

8

4.KLASIFIKACIJA I VRSTE TUŽBI

Sadržina tužbenog zahteva u pravnoj nauci služi kao osnov za klasifikaciju pojedinih vrsta tužbi. Prema sadržini pravnog osnova na kome se tužba zasniva, u teoriji građanskog procesnog prava, tužbe se dele i nazivaju prema pravnoj posledici na koju su usmerene. Tužba je nasledna, ako se njom ostvaruje neko pravo na osnovu nasleđa; tražbena, kad se ostvaruje neko potraživanje iz obligacioniih i kvaziobligacionih odnosa (npr., naknada štete); stvarna, kojom se ostvaruje neko stvarno pravo, i dr. Prema osnovnoj podeli, a s obzirom na pravne norme od čije primene zavisi osnovanost zahteva za pružanje određene pravne zaštite, tužbe se dele na građanskopravne i procesnopravne. S obzirom na prirodu materijalno-pravnog odnosa povodom koga se pravna zaštita traži, može se govoriti o stvarnoj, tražbenoj, naslednoj ili nekoj drugoj vrsti tužbe, ali ova je podela napuštena u savremenom procesnom pravu. Međutim, najčešći kriterij za podelu tužbi je sadržaj pravne zaštite koja se njima traži. Prema ovom kriteriju tužbe mogu biti kondemnatorne ili obavezujuće, deklarativne ili utvrđujuće i konstitutivne ili preobražajne. Ova trojna podela je danas skoro opšte prihvaćena u nauci. Međutim, ima i izuzetaka. Tako na primer, prof. Goldschmidt formuliše četvrtu vrstu tzv. tužbi za izdavanje naredbe nekom drugom državnom organu -Anordnungsklage - ali ipak i ovde se u stvari radi bilo o kondemnatornim, bilo o konstitutivnim tužbama, jer je odluka suda, kao što je slučaj u pogledu onih koje dolaze kao rešenje zahtjeva iznetih u ovim tužbama, sadrže i naredbu za fakticiranje, upravljena kako na državne organe tako i na privatna lica.4

4

M. Živanović, Tužba za utvrđenje u parničnom postupku, 1991, Banja Luka, str. 32.

9

4.1. Kondemnatorna tužba

Tužba za osudu na činidbu (osuđavna, kondemnatorna tužba) je tužba kojom se traži da se tuženom izrekne zapovest da se na određeni način ponaša (da nešto da, nešto učini, ne učini, propusti ili trpi) i da tako ispuni dugovanu činidbu. Ove su tužbe najstariji i najčešći tip tužbe, u koje spadaju: obavezivanje tuženog na povraćaj duga, na naknadu štete, na predaju stvari u posed, na isplatu stanarine i dr. Pravni interes se kod kondemnatornih tužbi presumira, te tužilac ne treba posebno dokazivati njegovo postojanje. No u određenim slučajevima tužiocu može ipak nedostajati pravni interes za konkretnu kondemnatornu tužbu, naročito zbog postojanja neke od tzv. negativnih procesnih pretpostavki-ako mu je već pružena pravosnažna zaštita u istoj stvari (presudom, sudskim poravnanjem) ili je pružanje zaštite u toku (litispidencija). U zavisnosti od toga šta se tužbom za osudu na činidbu traži, razlikuju se tužba za osudu na dospelu činidbu, tužba za osudu na buduću činidbu (u zakonom određenim slučajevima) i tužba za osudu na propuštanje. Sud može naložiti tuženom da izvrši određenu činidbu samo ako je ona dospela do zaključenja glavne rasprave. O pravnom značaju kondemnatorne tužbe radi ostvarenja još nedospelog zahteva shvatanja su sporna. Po jednome, ovlašćeni nedospelog zahtjeva nema pravnog interesa za tužbu, pa je treba odbaciti. Po drugome, dospelost je materijalnopravna pretpostavka osnovanosti, a ne procesna pretpostavka dopuštenosti zahteva, pa takvu tužbu treba odbiti. U našoj je sudskoj praksi uobičajeno da se takav tužbeni zahtev odbija meritornom odlukom kao preuranjen. Na osnovu kondemnatorne tužbe sud može doneti kondemnatornu presudu ako se njome prihvata kondemnatorni zahtev. Takva presuda je podobna za izvršenje jer ima sve elemente izvršnog naslova. Osuđujućem dispozitivu presude predhodi deklaratorna preambula koja se, u pravilu, ne unosi u dispozitiv presude već u obrazloženje. Deklaratornom preambulom opravdava se odluka suda o obavezivanju tuženog na usklađivanje faktičkih odnosa sa pravnom normom.

10

Ako se kondemnatorni zahtev presudom odbija, takva će presuda imati karakter negativnog utvrđenja, odnosno sud će doneti negativnu deklaratornu presudu. U našoj literaturi, samostalan karakter kondemnatornih presuda negira prof. Blagojević koji polazi od stava da se konačno rešenje jednog problema može javiti ili kao konstatacija jednog već postojećeg pravnog stanja (deklaratorna odluka) ili kao pravno formulisanje jedne nove stvorene faktičke situacije (konstitutivna odluka), pri čemu razlikuje potpunu deklarativnu odluku, koja pored deklaracije pravnog stanja, sadrži i naredbu da faktično bude, od nepotpune deklarativne odluke koja sadrži samo konstataciju pravnog.

4.2.Deklarativna tužba

Prema definiciji , ovom se tužbom može tražiti da sud utvrdi postojanje ili nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost ili neistinitost neke isprave. Kod tužbi za utvrđenje sud svojom izrekom ne stvara nove pravne odnose niti preinačuje postojeće, većna nesumnjiv način utvrđuje da li oni postoje ili ne. Tužbu za utvrđenje podiže tužilac u slučaju da tuženi svojim izjavama ili radnjama izaziva spor o postojanju ili nepostojanju nekog prava ili pravnog odnosa, da bi na taj način otklonio nastalu neizvesnost i nesigurnost u pravnim odnosima, te sprečio potencijalnu povredu prava. Deklaratorna pravna zaštita je najviši oblik pravosudne aktivnosti, jer osigurava normalan razvoj pravnih odnosa; sprečava buduće povrede, umesto da na njih, tek kad nastupe, reaguje nikad dovoljno efikasnom represijom, daje strankama pouzdane smernice za ponašanje u budućnosti. U zavisnosti od toga šta tužilac tužbom za utvrđenje traži, razlikuju se pozitivna deklarativna tužba kojom se traži da se utvrdi da postoji neko pravo ili pravni odnos ili da je istinita neka isprava i negativna deklarativna tužba kojom se traži da sud utvrdi da ne postoji neko pravo ili pravni odnos ili da je neistinita neka isprava. Kao primeri utvrđujuće tužbe mogu se navesti tužba za utvrđivanje prava vlasništva, prava nesleđivanja i sl. Karakteristično za tužbu za utvrđenje je i to što ona ne može da sadrži zahtev za prinudno izvršenje kakve činidbe od strane tuženog. Tužba za utvrđenje ima supsidijaran karakter jer

11

nije dopušteno njeno podnošenje u slučaju da tužiocu stoji na raspolaganju ostvarenje prava kondemnatornom ili konstitutivnom tužbom. 5 Tužbeni zahtev tužbe za utvrđenje može da se odnosi samo na konkretni, već postojeći pravni odnos među strankama, a ne na utvrđenje pravnog odnosa koji će tek nastati ili može nastati u budućnosti. Tužbom za utvrđenje se ne može tražiti apstraktno rešenje nekog pravnog pitanja kao ni utvrđivanje sadržaja ni objašnjavanje smisla i domašaja pravnih propisa. Pravni se interes kod deklaratorne tužbe ne pretpostavlja, te ukoliko nije unapred predviđen samim zakonom, sud ispituje njegovo postojanje po službenoj dužnosti. Pravni interes tužioca postoji uvek kada postoji neizvesnost ili nesigurnost u pogledu budućeg ostvarenja nekih njegovih prava ili kada on ima potrebu za deklaracijom suda o postojanju ili nepostojanju pravnog odnosa ili prava određene sadržine, odnosno o istinitosti ili neistinitosti neke isprave. Postojanje pravnog interesa dokazuje sam tužilac, a ukoliko sud konstatuje da tužilac nema pravni interes za utvrđenje, sud odbacuje tužbu, ex offo. Poseban oblik tužbe za utvrđenje jeste tzv. incidentni ili prejudicijelni zahtev. Ovaj zahtev može istaći tužilac pod određenim uslovima: da to čini u parnici koja već teče po kondemnatornoj tužbi; da ima pravni interes da se utvrdi postojanje ili nepostojanje prava ili pravnog odnosa koji je tek tokom parnice postao sporan ili je u toku parnice otkriveno da je sporan (tzv. prethodno pitanje, npr. postojanje ugovora o zakupu, kupoprodaji itd, kada pravo na činidbu zavisi od ovog utvrđenja).6 Prekluzija za njegovo isticanje nastupa tek momentom zaključenja glavne rasprave. Za odlučivanje o ovakvom zahtevu mora biti nadležan sud pred kojim parnica teče. Iako je prejudicijelni zahtev novi tužbeni zahtev koji tužilac ističe uz postojeći, zakon ovako postavljen zahtev ne smatra preinačenjem tužbe, jer se na isticanje prejudicijelnog zahteva ne primjenjuju pravila o preinačenju tužbe.

5 6

Poznić Borivoje, Rakić-Vodinelić Vesna, Gradjansko procesno pravo, Beograd 2010., 241 str. Poznić Borivoje, Rakić-Vodinelić Vesna, Gradjansko procesno pravo, Beograd 2010., 243 str.

12

4.3.Konstitutivna tužba

Tužba za preinačenje pravne situacije (pravopreinačavna, pravoostvarujuća, konstitutivna tužba) je tužba kojom tužilac tvrdi da mu pripada pravo da određenu pravnu situaciju promeni (preobražajno pravo, pravo na pravnu promenu) i zato traži od suda da on svojom odlukom promeni postojeći građanskopravni odnos. Dakle, za razliku od tužbe za utvrđenje ovom tužbom se traži ostvarivanje prava na neposrednu promenu pravnih odnosa, a ne utvrđivanje postojećih pravnih odnosa. Pravna promena se sastoji bilo u zasnivanju, bilo u promeni ili prestanku nekog pravnog odnosa. Razlog uvođenja ove vrste tužbi u pravni život prepoznajemo u zaštiti opštih interesa. Njihov značaj uslovio je zabranu za pravne subjekte da izazivaju pravnu promenu prostom jednostranom materijalnopravnom izjavom volje (kakav je otkaz ugovora koji „po sebi“, odnosno samostalno, proizvodi pravne posledice, ili izjava o prebijanju potraživanja). I kada je samo ova izjava dovoljna, reč je o preobražajnim pravima, kao posebnoj vrsti subjektivnih građanskih prava, a rešenje je u skladu sa nečelom autonomije volje. Međutim, kada opšti interesi to zahtevaju, za punovažno nastupanje željene pravne posledice, neophodno je da o tome odluči sud. Ovde je reč o drugom tipu preobražajnih prava. Titular ovakvog prava mora pokrenuti parnični postupak preobražajnom tužbom, odnosno tužbom koja sadrži zahtev za pravnu promjenu, sud o tome mora meritorno odlučiti i tek u ovakovom sledu tražena pravna promena je punovažna. Tužilac dakle može podignuti tužbu za preinačenje pravne situacije ukoliko mu pripada pravo na pravnu promenu (preobražajno pravo) i ukoliko odnosnu pravnu promenu ili ne može da izazove svojom izjavom volje ili bez saglasnosti druge stranke. Tužilac mora da podigne konstitutivnu tužbu i u slučajevima u kojima zakon ne dopušta da pravni subjekti, sami, bez sadejstva i odluke suda, izazivaju pravne promene (npr. razvod braka). S obzirom na činjenicu da tužilac nema alternativnog načina da ostvari željenu pravnu promenu, nego mora da se obrati sudu, u svim ti slučajevima pretpostavlja se postojanje njegovog pravnog interesa i potrebe za pružanjem pravne zaštite ovog tipa. Presuda kojom se konstitutivna tužba usvaja može imati dejstvo od pravosnažnosti presude (ex nunc) ili retroaktivno dejstvo (ex tunc).

13

5.ZAKLJUČAK 

Tužba je parnična radnja kojom se daje impuls za vođenje parnice.



Tužba se može definisati u materijalnom i formalnom smislu.



Tužba u materijalnom smislu je inicijalna parnična radnja tužioca koja sadrži određeni zahtev za presudu.



Tužba u formalnom smislu definiše se kao pismeno u kome je sadžana tužbena parnična radnja.



Tužba ima svoje obligatorne i fakultativne elemente.

S obzirom na sadržaj pravne zaštite koja se njima traži, tužbe se u građanskom procenom pravu dele na kondemnatorne ,kojima se traži da se tuženom izrekne zapovest da se na određeni način ponaša ( da nešto da, učini, ne učini, propusti ili trpi) i da tako ispuni dugovanu činidbu; deklarativne, kojima se traži da sud utvrdi postojanje ili nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost ili neistinitost neke isprave; i konstitutivne, kojima se od suda traži da on svojom odlukom promeni postojeći građanskopravni odnos. Podizanje tužbe je stranačka parnična radnja kojom se pokreće parnični postupak. Tužba je podignuta kada je podnesena sudu. Podizanje tužbe izaziva određena procesnopravna i materijalnopravna dejstva. Preinačenje tužbe podrazumeva promenu tužbe u kvalitativnom smislu, odnosno izmenu nekog od njenih bitnih elemenata bilo zahteva tužbe , bilo ličnosti stranke prema kojoj se posredstvom suda, traži određeni tip zaštite, u zavisnosti od čega se i govori o preinačenju tužbe u objektivnom, odnosno subjektivnom smislu. Povlačenje tužbe je dispozitivna parnična radnja tužioca kojom on izjavljuje da odustaje od svoje inicijalne parnične radnje. Povučena tužba smatra se kao da nije ni bila podneta i može se ponovo podneti.

14

6.LITERATURA 1. Radovanov A.- Građansko procesno pravo, Novi Sad , 2014 2. Poznić B.- Gradjansko procesno pravo, Beograd ,2010. 3. Stanković G.- Građansko procesno pravo, Niš, 2007. 4. Živanović M.- Tužba za utvrđenje u parničnom postupku, Banja Luka, 1991.

15