0354-32931141207k.pdf

УДК: 821.163.41.09-31 Андрић И. ИД: 188039948 Примљено: 8. септембра 2011. Прихваћено: 25. новембра 2011. Монографска студија

ПРОФ. ДР ДРАГОМИР Ј. КОСТИЋ1

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, Филозофски факултет, Катедра за српску књижевност и језик

РОМАН РАЗЛИКА (Травничка хроника Иве Андрића, тумачење) Сажетак: У тексту који представља изводе из шире целине, говори се о Травничкој хроници, најобимнијем и једном од најзначајнијих књижевних дела Иве Андрића. То је први његов роман, завршен априла 1942. године. Штампан је 1945. године као трећи у низу романа овог писца који су објављени те исте године: Госпођица, На Дрини ћуприја, Травничка хроника. Травничка хроника је говор о Травнику, везирском граду у централној Босни који као да је изабран по својој скривености и забачености; о травничким везирима, травничким конзулима који су се једно кратко време повели за везирима, најзад и о самим Травничанима, чудним људима, особеним у својим особностима; говор о једном утврђеном пролазу, у ком су се људи задржали да живе стално; говор о вароши у коју се тешко долази, а још теже (ако је то уопште могуће) из ње читав излази. И иако је то конкретна варош (конкретни топоним) и у конкретном (одређеном) времену, она се због необичних и чудних односа у њој (и око ње) чини као фикција, као измишљени град у којем као да обитавају измишљени људи. Роман је написан у трећем лицу. Али радња у њему не одмиче јединственим (и једноставним) током. Прстенасте композиције, заснован на наглашеном паралелизму, роман у својој приповедној структури има извесног застоја, дигресије, пишчевог уплитања, понекад и другачијег приступа књижевној грађи, готово есејистичког (на пример, онда када аутор пише о конзулима, пре њиховог међусобног сусрета). У садашњем времену радње има, такође, доста враћања уназад, у про1

[email protected]

208

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

шлост (Давилова младост, Ротино детињство); а понекад су у њој присутни и видни знаци (елементи) будућег времана (Ту се дакле отварала позорница на којој ће Жан Давил непуних осам година играти разне сцене једне исте тешке и неблагодарне улоге./ И та несразмерно широка капија отвориће се још много пута пред њим…). Кључне речи: Иво Андрић (1892–1975), српска књижевност, српски роман, Травник, Босна, алијенација.

Травничка хроника је најобимније књижевно дело Иве Андрића. Први његов роман, завршен априла 1942. године, штампан је 1945. године као трећи у низу романа овог писца који су објављени те исте године: Госпођица, На Дрини ћуприја, Травничка хроника.2 Започет је, међутим, много година пре тога.3 Травничка хроника, конзулска времена; Државни издавачки завод Југославија, Београд, 1945, стр. 494. Роман је објављен као прва књига у Библиотеци Савремена југословенска књижевност. 2

3

О томе и о поступку грађења романа је говорио сам писац у разговору са К. Димитријевићем: Травничку хронику сам започео, сад свеједно 1925. или 1926. године, и отприлике сам петнаест година носио собом те забелешке, скупљао материјал и долазио у Травник и правио, као што војници праве скицу бојишта, скицу града, да не заборавим где је која улица, да у књизи не ставим, рецимо, Купило на ову, Виленицу на ону страну. И најпосле сам, под доста тешким приликама у прошлом рату, као што су стари говорили „in augustia temporum“ – решио да све то некако ставим на хартију, имајући присилно доста слободног времена. И ту хрпу, када кажем хрпу, мислим на читав кофер забележака, исечака из новина и слика, ставио сам пред себе и сада је од тога требало направити књигу. Ја сам то урадио како сам најбоље могао и знао, застајући, враћајући се (да бих се некако снашао направио сам себи на зиду графиконе, да не бих погрешио, да не бих ставио неки догађај у 1806. који се десио тек 1808. године) и проучавајући из тих својих материјала све што је везано за друштво из кога су ти конзули дошли. Раније сам у Бечу преписивао из архиве извештаје аустријских конзула, а у Паризу извештаје француских конзула и из мојих забележака полако и мучно сам састављао ту књигу, за коју у тим приликама нисам ни слутио да ће икада бити објављена. Рекао сам полако и мучно, да вас не бих преварио ако бих рекао да је то написано онако, у једном веселом залету духа. Писао сам о ономе што се десило пре стотину и толико година, а што је преда мном, ипак, било живо као да је истински и стварни живот, што је, у ствари, некада и био. Јер, између оног што се десило у историји и онога што се дешава данас постоји само једна разлика – временска, других разлика не може ни бити, јер су и то били људи од крви и меса, који су под другим друштвеним условима, разуме се, носили своју животну проблематику, личну и колективну, носили свој идентитет, своју личност, кроз тај кратки и не увек лаки живот. Радећи тако трудио сам се према ономе што је било да будем праведан, као што је човек праведан према стварном животу, да дам сваком оно што му припада и да сваког назовем његовим правим именом. За мене никада није постојала у том погледу разлика између прошлости и садашњости. Сваки одломак клесаног камена који сам налазио негде на путу, за мене је нешто говорио о целини, чији је он део и о људима који су се с њим служили. Тако је настала књига коју зовемо Травничка хроника.

Драгомир Костић: Роман разлика

209

Временски период обухваћен у роману износи свега непуну деценију, тек неколико година,4 од краја октобра 1806. године (Пролог), односно од краја фебруара 1807. до пролећа 1814. (последњег петка у мају месецу 1814. године у Епилогу). У роману Травничка хроника, за разлику од осталих Андрићевих романа, нема описа судбоносних догађаја, нема необичних, застрашујућих, потресних сцена (то јест, има их, али у нешто затворенијој форми) какве су, на пример, сцене набијања на колац, или скок са моста лијепе Фате Авдагине,Ћорканово играње по залеђеној ивици моста (На Дрини ћуприја), великих историјских заокрета (На Дрини ћуприја, Госпођица), душевних вратоломија (Проклета авлија), монументалних грађевина које у босанској дивљини представљају чудо само по себи (На Дрини ђуприја)… Све је у Травничкој хроници прикривеније, повученије, затомљеније, чак и када се у њој говори о, нема сумње, исто тако трагичним ситуацијама, попут дављења двојице Срба. Све је у Травничкој хроници мирније, сведеније, некако по страни, удаљеније – и од људи и од Бога. Толико удаљено да је роман сав саздан на мржњи и нераумевању, да је реч, заправо, о роману мржње.5 У коме, међутим, писац на један невероватан начин не остаје на мржњи. Него он своје дело уздиже (узноси) у вид снажно документоване хуманистичке поруке. 3 Томе треба додати, наравно, и све оно што човек мора да учини да би све те људе, који су мртви и које нисам познавао, поставио на ноге да стоје, да ходају, да говоре и да делају. Требало им је на неки начин удахнути душу, и то и јесте можда најтежи део посла, јер би иначе читали историју која говори да је од 1806. до 1814. био тај и тај конзул, а не бисмо читали роман који треба да нам каже и нешто више. И тако је Травник ушао у ту моју унутрашњу радионицу, и ја сам га сигурно и заволео тако вртећи се непрестано око истих кућа, исте реке, док то све није почело да говори, да се креће. – Коста Димитријевић: Разговори и ћутања Иве Андрића; Време забрана, сведочење значајних савременика; Прометеј, Аполон КО – Београд, 1991, стр. 30–32. – Ја сам по архивама, библиотекама и антикварницама прекопавао књиге као песак. Боже мој, колико сам се само измучио проучавајући конзулска времена у Травнику! Ја сам се ту доста истрошио. – Љубо Јандрић: Са Ивом Андрићем, 1968–1975; СКЗ, Београд, 1977, стр. 309. 4 Ali je tih sedam godina toliko nabijeno da je to stvarno sažeta istorija Bosne za čitavog njenog života pod Turcima. – Salko Nazečić: Mjerilo trajnosti u Andrićevim istorijskim romanima; Izraz, god. VI, knj. XI, br. 2, 1962, стр. 134–141. Исто у Иво Андрић у свијетлу критике, зборник, приредио Бранко Милановић, Свјетлост, Сарајево, стр. 202. 5 Травничка хроника је роман суморне, влажне атмосфере, мрачних нагона и масовних хистерија, роман мржње. – Јован Деретић: Српски роман 1800–1950, Нолит, Београд, 1981, стр. 372. – Андрићева визија је изразито песимистичка: свет Травничке хронике је мрачан, загушљив, свиреп, застрашујући. – Драган Недељковић: Толстојев Рат и мир и Андрићева Травничка хроника пред драмом цивилизација, превела Јелена Новаковић; Свеске Задужбине Иве Андрића, год. в, св. 4, 1986, стр. 178. Ипак, да ли Андрићева хроника говори о потпуном тријумфу нечовечности, као што то истиче овај аутор (стр. 172)?

210

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

И поред тога што је Травничка хроника говор о разликама! О сталном удаљавању једног од другог и једних од других. Што говори о Другоме и о Другачијем. О разликама и подвојеностима! И то готово свим могућим разликама и подвојеностима; општим раздвојеностима, отуђењима, међусобним ривалствима, трвењима, отвореним или, чешће, приокривеним сукобима. И то не само, на пример, диференцијацији међу западним и оријенталним светом,6 где су у сукобу на једној страни тежња ка поједностављењу и унификацији и на другој мукли цинизам, него и диференцијацијама унутар једног и унутар другог подељеног света као и разликама унутар саме Босне и самог Травника, међу њеним одвојеним и закрвљеним становништвом: муслиманским, католичким, православним, јеврејским – које на једну исту ствар различито гледа, зависно из које етничке позиције и са ког етничког забрана то чини. Травничка хроника је говор о Травнику, везирском граду у централној Босни који као да је изабран по својој скривености и забачености; о травничким везирима, травничким конзулима који су се једно кратко време повели за везирима, најзад и о самим Травничанима, чудним људима, особеним у својим особностима;7 говор о једном утврђеном пролазу, у ком су се људи задржали да живе стално;8 говор о вароши у коју се тешко долази, а још теже (ако је то уопште могуће) из ње читав излази. И иако је то конкретна варош (конкретни топоним) и у конкретном (одређеном) времену, она се због необичних и чудних односа у њој (и око ње) чини као фикција, као измишљени град у којем као да обитавају измишљени људи.9 Роман је написан у трећем лицу. Али радња у њему не одмиче јединственим (и једноставним) током. Прстенасте композиције,10 заснован на на6 У Травничкој хроници готово све тежишне идеје, уграђене у структуру приповедачког текста с доста лабавом романескном основом, непосредно наглашавају разлику међу животним навикама, мерилима и вредностима западњачког и оријенталног схватања света. У целокупној српској и југословенској књижевности нема ниједног романа који би био више подешен тој идеји разјашњавања две супроптне, непознате, често и непријатељске цивилизације. – Предраг Палавестра: Књига о Андрићу, Књижевне теме Х, БИГЗ-СКЗ, Београд, 1992, стр. 243–244. 7 Andrić je izabrao jedan grad sa granice (Travnik), u kome se ukrštaju i sukobljavaju sve etničko-verske grupe, i interesi svih velikih evropskih država. Tako da je taj grad, po dramatičnoj zagušljivosti, rekapitulirao sve što je bilo karakteristično za celu Bosnu, (…). – Radovan Vučković: Velika sinteza (O Ivi Andriću); Svjetlost, Sarajevo, 1974, стр. 327. 8 Сабрана дела Иве Андрића, књига друга; Травничка хроника, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 13. 9 На крају текста о Травничкој хроници у истој књизи Вучковић закључује: Травник није више само Травник, одређена варош, већ и нека апсолутизована (једна од многих) тамница, у којој се људи тамане међусобно. – Исто, стр. 346. Нагласио аутор.

Драгомир Костић: Роман разлика

211

глашеном паралелизму,11 роман у својој приповедној структури има извесног застоја, дигресије, пишчевог уплитања, понекад и другачијег приступа књижевној грађи, готово есејистичког (на пример, онда када аутор пише о конзулима, пре њиховог међусобног сусрета). У садашњем времену радње има, такође, доста враћања уназад, у прошлост (Давилова младост, Ротино детињство); а понекад су у њој присутни и видни знаци (елементи) будућег времана (Ту се дакле отварала позорница на којој ће Жан Давил непуних осам година играти разне сцене једне исте тешке и неблагодарне улоге./ И та несразмерно широка капија отвориће се још много пута пред њим…12). Занимљива је и приповедачка позиција писца у овом роману. Она није увек неутрална, објективна, непристрасна. Напротив, често је пристрасна! Или, да будемо објективни (прецизнији) она је двојака. Када писац пише о травничким странцима, конзулима и везирима и њиховом особљу, та позиција је углавном и неутрална и објективна и непристрасна. Спрам Травничана је, међутим, она изразито критична иако не тако критична (критичарска) као у каснијој приповеци овог писца Прича о везировом слону.13 Када је у питању домаће становништво, хришћани (католици и православни), Јевреји, и домаћи Турци (али међу њима само раја) писац је опет непристрасан, али ипак тако што нагиње пристрасности (од католика он описује готово само фратре и жупнике, а њих, поготову фратре, готово с нескривеном љубављу). Ради се о изменљивости (променљивости) перспективе приповедања. Андрић у једном тyренутку пише из перспективе Травничана (Времена су постала таква да се ничем пријатном није могло надати, да добро није могло доћи. Зато су горди и лукави Травничани желели да уопште ништа не дође, да се живи, колико је год могућно, без промена и изненађења.14), а већ после неколико страница из перспектива хришћана (А промене могу бити само набоље15). 10 Художественная задача, пооставленная в Травницкоy хронике, определила и структуру романа. Роман строится по принципу, которюy принято назьваты „колюцевьм“. – Наталия Яковлева: Художественное время в произведениях Иво Андрича; Дело Иве Андрића у контексту европске књижевности и културе, зборник радова, гл. и одг. уредник Драган Недељковић, Задужбина Иве Андрића, Београд, 1981, стр. 171. 11 Паралелизам у том роману не можемо ограничити на један пар појава или људи, него се он простире на добар дио свијета тог дјела. – Мирослав Бекер: Травничка хроника у свијетлу критерија руских формалиста; исто, стр. 303. 12 Травничка хроника, исто, стр. 33. 13 Књижевност, год.II, св. 7–8; 1947, стр. 55–92. О овој чудесној и чудно несхваћеној приповеци писао сам у тексту Говор о другом, Прича о везировом слону Иве Андрића, Зборник Филозофског факултета Универзитета у Приштини, уредник проф. др Драги Маликовић, Косовска Митровица, 2007, стр. 509–534. 14 Травничка хроника, исто, стр. 15.

212

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

Недостатак великих (замашних) тема или говора о крупним догађајима (Наполеонови ратови, његови успони и пад; смена и убиство турског султана Селима III као и Први српски устанак су ипак били далеко од Травника) усмерила је радњу према човеку изнутра, према човековој свести (и подсвести) стављеној у контекст најразличитијих искушења и изложеној најразличитијим изазовима па и нагонима: страх, зло, смрт, страх, неизвесност пред сутрашњим даном, подвојеност, неразумевање међу људима, апсурд…16 Због свега тога у опусу Иве Андрића Травничка хроника заузима посебно место.17 Иако је у називу романа реч хроника (чиме се писац, на неки начин, скромно одредио према овом свом делу), Травничка хроника је, изван сваке сумње, изузетан психолошки,18 друштвени и историјски роман (три су велика историјска догађаја у позадини овог романа: преврати у Истанбулу, Наполеонови ратови широм Европе, српски устанак, па ипак писац се речју хроника у називу романа оградио прилично од историје19);20 односно модеран психолошко-историјски роман,21 једна изванредна, монументална слика света једног доба и једног места (конкретног) и истовремено, слика човека уопште у разним његовим ситуацијама, тако и толико, да је заправо и пре свега реч о роману ликова.22 То снажно роморење гласова (и судбина) најразличитијих људи који склапају савремену слику о много лица човека и човечјег бића на земљи. * У раду на оваквом сложеном и обимном делу богатом мислима, сликама, осећањима пред његовим истраживачем се најпре поставља питање како успоставити контролу над њим, или над свим тим? Како пописати, како указати на све његове вредности? Како не изоставити, не пропустити да се упути на неки значајан или значајнији сегмент у њему? Утеха је у сазнању да је Андрићево књижевно дело неисцрпно и да га никакво тумачење не може исцрпети.23 Увек ће остати понешто и за друге, односно, друго, друкчије тумачење. Ово је само један покушај да се до романа Травничка хроника Иве Андрића доспе (допре) барем нешто ближе.

ТИШИНА МУКЛЕ ЗЕМЉЕ Све или готово све што се збива у Травничкој хроници збива се у тишини. Тишина је, можда, најпрепознатљивији знак овог романа. 15

Исто, стр. 19.

Драгомир Костић: Роман разлика

213

Реч тишина, или њени еквиваленти, је најчешће спомињана реч у њему.24Тишина, тешка тишина.25 Млади, пун живота а жељан нових сазнања, Дефосе још не закорачивши у Босну, на узвисини, гледајући испред (и испод) себе у голет и дивљину која се отварала пред њим види само тишину: Кад се после девет миља пута зауставио на каменом превоју изнад Клиса и погледао у голет и дивљину која се отварала пред њим и у суре врлети, попрскане неким ретким и сивим зеленилом, запахнула га је, отуд са босанске стране, дотле непозната тишина једног новог света. Младић се стресао и задрхтао више од те тишине и Визија елемената зла и смрти пластично је предочена у Травничкој хроници. Атмосфера романа прожета је феноменима страха, неугоде, неизвјесности, пријетњи, замки, погрома, бола, мучнине, апсурда и сваковрсних зала. – Шпиро Матијевић: Виђење зла и смрти у Андрићевим дјелима о Травнику; Травник и дјело Иве Андрића, завичајно и универзално; зборник радова, редактор Милосав Попадић, Веселин Маслеша, Сарајево, 1980, стр. 265. 17 Травничка хроника, писао је Мидхат Бегић, је најбоље, највеће и најсавршеније дјело, како по оригиналности замисли, познавању предмета и мисаоности, тако и по умјетничкој обради и снази стилског израза, (…) која представља у ствари, једну епску поему, тачније: епопеју о животу у овом везирском граду на прагу XIX стољећа. – Мидхат Бегић: Иво Андрић – пјесник Босне; Травник и дјело Иве Андрића, исто, стр. 23. – Ремек-дјело Иве Андрића … Џемалудин Алић: Левант у Травничкој хроници; Травник и дјело Иве Андрића, исто, стр. 24. – Изашла је Травничка хроника и ја сам имао мишљење да је то један од најзначајнијих романа који се појавио после рата у области светске литературе, истакао је Бошко Петровић. – Радован Поповић: Казивање о Андрићу, Београд, 1976, стр. 120. – … синтеза Андрићевих приповедачких искустава и стваралачко-мисаоних домета у сфери уметничког израза, (…). Стога је ово дело још и сад енигма магичне привлачности за аналитичаре и истраживаче литерарних феномена, како због свог поетског склопа тако и због своје несамерљиве мисаоне дубине. – Љиљана Тодорова: Место и функција француског елемента у песничком свету Андрићеве Травничке хронике; Дело Иве Андрића у контексту европске књижевности и културе, исто, стр. 713. – Травничка хроника јединствена је по језику и стилу. Као умјетничко дјело она има најчвршћу и најдоследније изведену композицију. У том дјелу највише је, и најдубљих, идеја о људском животу, о судбини човјека и промјенама свијета. Дјело је најскладније, најасније и најмање „оптерећено“ непотребним или мање потребним и развученим епизодама. Оно је и најбогатије разноврсним ликовима и многим портретима. Оно је „најпуније“ причања и приповједања, оног развијања прича једне из друге и оног приповједања што је повезано у нераздвојну цјелину са сваком личношћу која се помене. (…) Ово дјело је, можда, најкарактеристичније и најважније за Андрићев поглед на свијет и за његов однос према нашим људима у нашој средини: ништа није онако како изгледа; из свега може да пријети опасност; људи су често неповјерљиви и несрећни; човјек се мора прилагодити условима ако жели да опстане; све ће, ипак, на крају проћи, а наш човјек ће остати ту, да живи и да се нада. – Димитрије Калезић: Иво Андрић у нашим споровима, Партизанска књига, Београд, 1985, стр. 218–219. Истичући да је то најјаче и најбоље умјетничко дјело Ива Андрића, он закључује: И по књижевном поступку, по композицији, језику и стилу, Травничка хроника је дјело које, за Андрића, као примјер, може да буде оно што се назива – есенција. – Исто, стр. 219. – … Вероватно, Андрићево најсложеније штиво. – Пер Јакобсен: Три везира у Травнику, Свеске Задужбине Иве Андрића, год. V, св. 4, 1986, стр. 118. – То је једна од најсложенијих књига српског језика и вјероватно имамо само три четири такве. – Станко Кораћ: Андрићеви 16

214

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

штурости новог видика него од свежег ветрића који је ишао кланцем. Подигао је кабаницу на рамена, припио се чвршће уз коња и загазио у тај нови свет тишине и неизвесности. Наслућивала се Босна, мукла земља, и у ваздуху се осећала студена патња без речи и видљива разлога.26 Све његове жеље, сва његова очекивања, трагања за вером у човека, његове дневне активности, то јест, тражење те вере и смисла човековог присуства у свету, одбијаће се о тој босанској тишини која је у међувремену, док је боље упознао, узнапредовала према смртоносној босанској тишини; и он који дању (по дану) покушава да је завара и заглуши, по ноћи (када је она најмање двострана, споља и изнутра) предаје јој се у немогућности да је савлада

романи или свијет без бога, друго проширено и допуњено издање, Просвјета, Загреб, 1989, стр. 198–199. – Травничка хроника је најбољи Андрићев роман… – Славко Леовац: Огледи о Иви Андрићу, СКЗ, Београд, 1993, стр. 138. 18 Ова хроника је првенствено психолошки обрађивана. – Милан Богдановић: Иво Андрић: Травничка хроника; Зборник о Андрићу, приредио Радован Вучковић, СКЗ, Београд, 1999, стр. 95. Још изричитије на крају: Травничка хроника је један живи, рељефни, садржајно лепо повезани психолошки роман, (…). – Исто, стр. 102. 19 Али у жељи да истински оживи једно време или читаве епохе једнога града или краја, као у Травничкој хроници консулска времена од октобра 1806. до априла 1814, или у роману На Дрини ћуприја историју Вишеграда и околине од грађења ћуприје 1566–1571. до 1914. године, Андрић се, иако је имао склоности и љубави за историју, приклонио хроници, односно историјском приказу у субјективном, поетском доживљају. Историја стопљена с поезијом чини се тако истинитијом од саме историје. . – Драган М. Јеремић: Човек и историја у књижевном делу Иве Андрића, Зборник радова о Иви Андрићу, уредник Антоније Исаковић, САНУ, посебна издања, књ. DV, Одељ. јез. и књ., књ. 30, Београд, 1979, стр. 153. Нагласио Д. М. Јеремић. 20 На историјске изворе Травничке хронике и његову документарну вредност подробно је још давно указао романиста Мидхат Шамић у књизи корисној за спознавање поступка пишчевог обликовања књижевне грађе, иначе са стајалишта тумачења (интерпретације) самог дела, не баш тако учинковитој. – В. Dr Midhat Šamić: Istorijski izvori Travničke hronike Ive Andrića i njihova umjetnička transpozicija, Veselin Masleša, Sarajevo, 1962, стр. 11–216. – А ово је дело једним од својих најзначајнијих токова, ако не и најзначајнијим током, хтело да постане могући далеки ехо крупних историјских догађаја и на Западу и на Истоку, преломљених из перспективе једног пакла који се непосредно живи и једне тамнице у којој се све то има да окајава. – Драгољуб Стојадиновић: Мудрости и тајне у делу Иве Андрића, Јединство, Приштина, 1980, стр. 115. 21 Травничка хроника … има све елементе модерног психолошко-историјског романа. – Љ. Тодорова: Исто. 22 Ако је На Дрини ћуприја низ прича, Травничка хроника је пре свега галерија портрета. – Јован Деретић: Исто, стр. 375. 23 Андрићево дјело је управо такво, па зато нико никада неће казати све о њему – оно ће остати некаква вјечна тема о којој ће увијек имати нешто да се каже и напише. – Драгомир Вујичић: Над неколико Андрићева описа Травника, (Лингвостилистички аспект проматрања); Травник и дјело Иве Андрића, исто, стр. 403. 17

Драгомир Костић: Роман разлика

215

или надвлада, јер тишина савлађује и брише, гаси и ућуткава и онај тихи и привидни живот вароши, покрива, обухвата и прожима све живо и мртво. Опхрван том новом ситуацијом, Дефосе се враћа на почетак, на час када се сусрео тако јасно са том, босанском, тишином.27 На почетак жестоког судара са њом. Поглед више није упрт према Босни (напред, к новому), него пре назад, старом познатом путу (што је не само занимљив пишчев поступак у приповедању): Од онога дана кад је, као што смо видели, напустио Сплит и кад се изнад Клиса окренуо још једном и погледао последњи пут ону питомину под собом и море у даљини, младић је у ствари непрестано у додиру са том тишином и у сталној борби са њом. Као да ни то, међутим, није било довољно. Тишина је била свуда испред овог младог човека, који није зазирао од Босне, него је, напротив, покушавао свим срцем да је схвати. Њу је налазио у свему око себе.28 Чак и у положају (грађењу) кућа, у ношњи људи, у њиховом говору, у коме су била значајнија застајкивања (дакле, опет тренуци тишине) него речи саме; у њиховом певању које је било један дуг лелек, затрпан тишином на извору и на утоку, као саставним и најречитијим делом песме.29 Тишина је у његовој свести била потпуна. Чак и кад би неким звуком (случајем) она била нарушена: Јави се само за тренутак да би учинио тишину још већом, јер се одмах над њим склопи мук, као дубока вода без краја.30 24 Овај Андрићев роман извире из тишине и у њу увире. – Радивоје Константиновић: Истраживање тишине и други огледи, СКЗ, Београд, 1995, стр. 35. Пре тога је он приметио: Музички речено, лагани ритам Травничке хронике одређен је тишинама и ћутањима. На неких петсто страна, тишина, ћутање и њихови синоними употребљени су око 150 пута што је несумњиво висока фреквентност, коју, на жалост, немамо са чиме упоредити. – Исто, стр. 32. Подвукао аутор. – Травничка хроника је, пре свега, роман о две речи, две мистерије значења, два наговештаја недостатка и жудње – роман о тишини и беспућу. У свом буквалном значењу, беспуће означава место без путева, док, у пренесеном значењу, оно описује напуштен, ненасељен, примитиван и беживотни простор. За разлику од беспућа, тишина нема негативни префикс. Иако, морфолошки гледано, тишина и није негативна реч, не постоји логичан начин да се тишина дефинише као позитиван термин: тишина је увек одсуство звука. – Тома Тасовац: Негација као присуство одсуства у делима Иве Андрића, Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XIX, св. 16, 2000, стр. 198. Подвукао аутор. 25 Заиста Травничком хроником доминира гробна, касаблијска, глуха тишина, у којој се слијеже сав талог људских сукоба, противречја, судара који човјека од мисли бацају у стравичну самоћу. – Мидхат Бегић: Естетски хуманизам Иве Андрића; Раскршћа III, Веселин Маслеша – Свјетлост, Сарајево, 1987, стр. 294. 26 Травничка хроника, исто, стр. 97–98. 27 То место у Травничкој хроници, на коме аутор описује како се Дефосе бори са тишином, представља анализу тишине-инертности у Андрићевом делу којој тешко да има равне у читавој нашој књижевности. – Р. Константиновић: Исто, стр. 33. 28 Травничка хроника, исто, стр. 154. 29 Исто, стр. 155.

216

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

А та тишина није била само испред и само около њега, дакле споља, него је полако улазила и у самог младића. И она није била здрава, потребна тишина здравом човеку да би се у њој одморио, него тишина која је умарала, не спокојна него онеспокојавајућа, не у коју се бежало него из које се бежало: Од те тишине не може да се спава, исто као од оргије звукова, него човек мора да седи и да осећа како она прети да га расточи, смрви и избрише из реда свесних и живих бића. Сваке ноћи, док овако седи поред свећа које убрзо нестају, чинило му се да чује како му тишина својим немуштим језиком говори: – Нећеш задуго тако ићи витак, гледати право, треперити осмејком, владати слободном мисли и гласном, отвореном речи. Такав какав си не можеш овде остати. Савићу ти кичму, сатерати крв око срца, оборити поглед; начинићу од тебе горку биљку, на ветровиту месту, у камениту тлу. И никад те више неће познати не твоје француско огледало, него ни очи твоје рођене мајке.31

Ако је тишина утицала на младог, полетног Дефосеа, ако је њега ломила, разумљиво је да је и на друге, мање млађе, мање снажније и мање знатижељније од њега, још поразније утицала. Или, можда и није, него је управо можда највише на овом младом човеку жељном живота и нових сазнања о животу, она испољила свој застрашујући утицај. Већ из претходног произлази да су Травничани (муслиманско становништво Босне, домаћи Турци, понекад и само Турци, обе варијанте су пишчеве, дате из перспективе осталог дела нашег света, пре свега хришћана) били у посебном односу с тишином, као да су је они сами неговали, гајили. Тишина је њима била неопходна као симбол вечитог трајања истог, немењања старог и познатог, свиклог на њ. Они су се бојали да не дође крај добром реду и „лијепој тишини“ турске Босне.32 Била је то њихова тишина. Травник је, зато, излазио из своје тишине само понекад, ретко, на великим празницима (на Бајрам, на пример, као што је запамтио Давил, француски конзул, који је уочи тог празника дошао у Травник), или онда када се чаршија узбуњивала и кад се тишина одједном изметала у невиђену буку и халабуку. Чекајући, по доласку у Травник, да промину дани празника, затворен у кући Јосифа Баруха, првог Јеврејина у Травнику, из перспективе неочекиваног тродневног затвора, Давил у дугој травничкој ноћи, кад би умукли сви шумо30

Исто, стр. 156. Исто, стр. 156. 32 Исто, стр. 21. Промјена, та страшна ријеч за Левантинце, (…). – Џ. Алић: Исто, 31

стр. 25.

Драгомир Костић: Роман разлика

217

ви, своди рачуне свога дотадашњег живота. Он је, пре него што је ишта угледао од ове нове вароши у коју је послом доспео, суочен са њеном тамом и са њеном тишином. А изглед из таме и тишине ове вароши био је, у ствари, безизгледан (изгледало је да се ништа у свету не да средити ни измирити) и да из ове таме ниједном напору се не види краја.33 А када после три дана чекања и језивог комешања пренаглашене бучности (на улици) и исто тако пренаглашене тишине (у чаршији) Давил бива примљен код везира, Мехмед-паше, он се среће са човеком који је, у ствари највише патио од тога што је одвојен од мора и затворен у ове хладне и дивље планинске пределе.34 Из тишине Барухове собе у којој је био заточен три дана, Давил се обрео у тишини Конака (Сва остала гомила изгубила се нечујно… момци су као безгласне сенке…35), из своје у везирову тишину. Кроз тишину се и вратио у Барухову кућу (овога пута је варош мировала као да га везиров ђурак штити од светине).36 Са тишином у везировом конаку се Давил и касније много пута сусретао. Када је у Цариграду збачен султан Селим III и та вест допрла и до Травника, у Конаку је настала нека збуњена тишина.37 У тој тишини је потом нестао и капаxибаша који је дошао са налогом новога султана о везировој смени. Тишина, дубока травничка тишина, спаја два конзула у Травнику, два противника, два странца, два усамљеника, иако привидно изгледа да их и она дели: Између њих је нестало збијене варошице, дели их само празина, мук и тама. Њихови прозори се гледају блештећи, као зенице људи у двобоју. Али сакривен иза завеса, један или други конзул, или обојица у исто време, зуре у таму и у слаби зрачак противникове светлости и мисле један на другог са ганућем, дубоким разумевањем и искреним жаљењем. Па се онда опет тргну и враћају на посао при догорелим свећама и настављају да пишу своје извештаје у којима нема трага малопређашњих осећања и у којима један другог опадају или ниподаштавају, са оне лажне званичне висине са које чиновници мисле да гледају цео свет кад говоре своме министру у поверљивом извештају за које знају да га они на које се односи неће никад читати.38 Други конзул (други, по времену доласка) у Травнику, аустријски, пуковник фон-Митерер у тишини (измучен државним пословима, односно борбом са француским конзулом, и са хировима своје лепе жене, тек у тишини39 33 34 35 36 37 38

Исто, стр. 28. Исто, стр. 39. Исто, стр. 38. Исто, стр. 40. Исто, стр. 50. Исто, стр. 115.

218

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

налази себе. Он, за разлику од Давила, није писац, али у писању налази страсти какве нема у животу: Перо шкрипи, свеће пуцкетају, редови се нижу, правилна слова, тачне цифре, јасни подаци, табаци слажу један на други и њихова гомила расте. То су фон Митерерови најбољи сати и ово му је најмилије место. Поред свећа, над исписаним хартијама, окружен тишином, он се осећа и сам као да је у доброј тврђави, заклоњен и заштићен, далеко од свих недоумица и двосмислености, са јасним задацима пред собом.40 И смењени везир Мехмед-паша (тајанствена смрт капаxибашина је само накратко одложила његову смену) из Травника одлази у највећој тишини, како не би дао прилике својим босанским противницима да уживају у његовом поразу и да му се свете.41 За собом је оставио сумњиву тишину (Давил је због тога осећао губитак у свој својој тежини пред њим). За њим је остала, односно настала је она сумњива тишина која претходи експлозијама народног гнева, и отпочело је за друге неразумљиво споразумевање шапатом и погледима.42 И појавом новог везира у Травнику, Ибрахим-паше, у целини је била представљена тишина и хладна укоченост која је све око себе умртвљавала. Али је тишина знала и за друго лице. Дефосеу који се од тишине и због тишине веома много мучио (иако то није показивао), она се у једном тренутку, срећном, мислио је, по њега објављује као откровење читавог неистраженог предела: Објави се и показа тајно богатство наоко мрачног и сиротног краја и откри се одједном да његова упорна тишина крије у себи овај брзи, испрекидани љубавни дах у ком се ломе ропац отпора и сласт пристанка, да је његов вечито неми и сури изглед само маска под којом струји и трепери светлост, румена од слатке крви.43 Тишина је, међутим, и овога пута била злокобна: девојка која му се већ сва потпуно предала, ипак му није припала. Није успео и његов други покушај да прекине травничку оловну тишину … усред те пустиње.44 Иако је већ први сусрет са госпођом фон-Митерер то обећавао. Занимљиво је да се она потом у његовој свести јављала у тишини (овога пута појачаној тамом). Оно што му је тишина узимала изгледало је да му богато враћа: У тами и тишини, чим би стао и склопио очи, јављала се Ана Марија и као звук и као сјај.45 (Сјај и звук су, дакле, потпуна супротност 39 … срећна тишина (у којој се фон Митерер осећа као у тврђави). – Р. Константиновић: Исто, стр. 38. 40 Травничка хроника, исто, стр. 159. 41 Исто, стр. 168. 42 Исто, стр. 174. 43 Исто, стр. 219. 44 Исто, стр. 288.

Драгомир Костић: Роман разлика

219

тами и тишини.) Ипак, само изгледало. Љубав која није ни отпочела, окончана је, опет, у поразној тишини: Она застаде, неодлучна. Младић је говорио, као да жели да заглуши тишину шуме и умири и себе и жену. Упоређивао је ову шуму са храмом или нешто слично. А између речи биле су празнине и тишине, испуњене кратким врелим дахом и убрзаним куцањем срца.46 Оно што је затим уследило, само их је дефинитивно одвојило. Овај нови неуспех одвојио је Дефосеа и од Травника и од Босне. Иако се на крају његовог боравка у Босни истиче да одлази готово као победник: Задовољан је што је упознао ову земљу и срећан што може да је напусти. Он се борио са њеном тишином, са многобројним одрицањима, и непобеђен и ведар сад одлази.47 Ипак, најдубљи и најјезивији призор тишине збио се у Конаку. Тамо се прослављала победа турског оружја и оба конзула су била присутна. Везир је говорио да је близу час кад ће ред и тишина бити успостављени и у Србији.48 Али, нешто што је требало да се тек (негде, у Србији) успостави успостављало се одмах и овде (у Конаку). Миг за то је опет дао везир, који је заћутао. И то ћутање је било знак за безгласне и многобројне кретње у Конаку. Везирови ичоглани су разастрли асуру. Затим су на њу из сепета и црних мешина истресали нешто. У исто време је послуга конзулима донела лимунаду и нове чибуке. Наравно, очи конзула биле су упрте на асуру и њен садржај: На асуру почеше да сипају одсечене људске уши и носеве у знатној множини, неописиву масу убогог људског меса, усољену и поцрнелу од усирене крви. Хладан и одвратан задах влажне соли и устајале крви прође Диваном. Из крошања и арара повадише неке шешире, опасаче и фишеклије са металним орлом на њима, а из xакова црвене и жућкасте барјаке, уске и оперважене златом, са сликом светитеља у средини. За њима испадоше две-три рипиде и тупо лупнуше о под. И најпосле донесоше сноп бајонета везаних ликом.49 Писац, из Давилове перспективе, додаје да су то били трофеји (трофеји победе над српском устаничком војском „коју су Руси организовали и предводили“).50 Али, лимунада није попијена, чибуци су остали незапаљени. Ипак, оба конзула (најпре старији, фон-Митерер, па потом и Давил) су честитали везиру на победи. Морали су да гледају у одсечене делове људских бића и предмете који су им некада припадали. Мртви предмети од коже и метала били 45

Исто, стр. 289. Исто, стр. 298–299. 47 Исто, стр. 349. 48 Исто, стр. 228. 49 Исто, стр. 228–229. 50 Исто, стр. 229. 46

220

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

су двоструко мртви и лежали су ту, жалосни и напуштени, као да су после столећа ископани и изнесени на сунце. Неописива маса одсечених ушију и носева лежало је мирно; око ње разасута со, црна од крви као земља и помешана са плевом. Из свега је био танак, хладан и отужан задах. Био је то стварни задах не тишине, него смрти. Давил се надао да ће призор пред њим ишчезнути као ружно привиђење. Штавише, мислио је да сања, али то није био сан. „Пробудити се!“ мислио је брзо Давил, „пробудити се, стрести са себе ову мору и изронити на сунце, протрти очи и удахнути мало чистог ваздуха!“ Али буђења нема, јер ова ниска страхота, то је дно стварности. Оно што је ту последње осетио била је мучнина и мрак: Давил опет осети како му стомак навире у грло и мрак се хвата пред очима.51 Тишина (ћутање) се тако испречила између конзула и везира и то готово одмах после тренутка када је Ибрахим-паша пред Давилом, опет у тишини Конака, откривао своје људске црте (Свет неће да буде срећан. Народи неће разумну управу ни племените владаоце. Доброта је у овом свету голо сироче52). Тишина (и ћутање) и лаж (испоставило се да турска победа уопште није била победа: Оружје је било отето од неке србијанске чете, а заставе и све остало потицало је од обичног покоља који је огорчена и докона војска извршила над босанском рајом, негде код Зворника, за време неке црквене свечаности53)! Тишина (ћутање) се испречила између француског конзула и високог турског достојанственика у Травнику и онда када је потпуно невино страдао новски капетан Ахмет-бег Церић. Утолико пре, што је то дошло још док се Давил није опоравио од призора демонстрација наводних трофеја у Конаку. Конзул је покушао на све начине да ослободи тамнице новског капетана за чију је судбину сносио део одговорности, али узалуд: свака Давилова реч је одмах, немоћна, тонула у везировом ћутању.54 Исто то ћутање, Давил је видео и на лицима везирових најоданијих људи, тефтедара Тахир-бега и ћехаје Сулејман-паше Скопљака. А управо је то ћутање главом платио млади и поносни турски капетан на граници са Аустријом. Смена ћутања (тишине) и вике одиграва се у зверском мучењу и напетом (напетом од тишине) вешању двојице Срба у новој травничкој узбуни: Они који су, ужаснути, бежали од близине дављеника, гурали су се и тукли очајнички, али ћутке, док су они који су надирали са свих страна ка губилишту, далеко многобројнији, викали гласно.55 51

Исто, стр. 230. Исто, стр. 225. 53 Исто, стр. 230. 54 Исто, стр. 233. 55 Исто, стр. 325. 52

Драгомир Костић: Роман разлика

221

У роману Травничка хроника Иве Андрића многи ликови се сударају са тишином, беже у њу, или још чешће, беже из ње. Међутим, само један лик се ту готово сав претворио у тишину. У тишину и страх. То је Мордо Атијас, Јеврејин, један од четворице травничких лекара.56 Заправо је он био једно једино савијено клупко ћутања (Тако седи у својој радњи, зими и лети, увек исти, једнако одевен и једнако расположен: савијено клупко ћутања које нити пије кафу нити пуши дуван нити учествује у чаршијским разговорима и шалама).57 У тишини проводе читав свој век као и остали Јевреји. У тишини остаје и неизговорена порука Саломона Атијаса,58 који је са захвалношћу и дукатима дошао код Давила пошто је прозрео да их нема и да без њих не може никуд из Травника и који је хтео много конзулу да каже а није: А ко у животу успева да изрази своја најбоља осећања и најбоље жеље? Нико; готово нико. Па како да их изрази травнички трговац кожама, шпански Јеврејин, који не зна ниједан језик овога света како треба, а и кад би их све знао не би му ништа користило, јер му ни у колевци нису дали да гласно плаче, а камоли у животу да слободно и јасно говори.59 У тишини проводи читав свој век глувонеми вртар Муниб, звани Мунђара. Нема своје деце, па се смеши конзуловој, не прекидајући посао смеши им се својим препланулим и избразданим лицем, како могу да се смеше само они који не умеју да говоре.60 Ретки су они који су жалили за травничком тишином, поготову од странаца. Једнино мала фон-Митерерова ћерка, Агата: Она је била једина која је искрено жалила што одлази из Травника и напушта тишину и слободу баште и доксата, што иде у велики и немили Беч у коме нема мира, неба ни видика, (…).61 И маштање Љуљ-хоџе у друштву Мусе Пјевача и Хамзе телала, у Пјевачевој башти и у дивном, прозрачном дану, о сусрету са Наполеоном Бонапартом и победи над њим, збива се у тишини (Безумне речи се губе у саврше56

У његовој ситној, погнутој фигури, у скромном и повученом држању, у тишини и опрезу који га окружују, као да су скупљени сви страхови свих несрећних Јевреја ишчупаних из корена и развејаних по свету. – Жанета Ђукић Перишић: Андрићеви Јевреји, Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XXIV, св. 22, 2005, стр. 350. 57 Травничка хроника, исто, стр. 256. 58 Следи дугачак одломак неизговорене поруке Саломона Атијаса, који се с правом описује као један од најбољих и најдирљивијих одломака у читавом Андрићевом књижевном делу и у југословенској књижевности уопште. – Душан Пувачић: Иво Андрић и Јевреји, превела Жељка Калања; Свеске Задужбине Иве Андрића, год. V, св. 4, 1986, стр. 139. 59 Травничка хроника, исто, стр. 507. 60 Исто, стр. 363. 61 Исто, стр. 377.

222

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

ној тишини62). Тишина је овде савршена не само због дивног, светлосног дана него, можда, и због лудости Љуљ-хоџиног заноса, заправо уздизања у висину сазданом на пијаном сањарењу о неком великом подвигу који би га издигао из анонимности, подигао са дна по коме је пузио. Али је Бонапарта заиста био побеђен (додуше не од ракијом загрејаног Љуљ-хоџе). Његов слом означио је истовремено и слом Давилових илузија о његовом вечном трајању (треба имати у виду да нам је провиђење дало највећег владара свих столећа, да он руководи свим па и нашим судбинама и да се његовом вођству можемо поверити. Није случајно судбина света у његовим рукама. Његов геније и његова срећна звезда воде све ка добром савршетку63). С тим у вези у Давилу се открива сазнање, после дугог и усамљеничког наслућивања, да се о Наполеоновом слому зна (знају сви око њега), а само не он. И то поразно откриће збива се под окриљем (знаком) тишине: У целом свету је настала тишина и мукло ишчекивање сигурног и страшног слома.64 И накнадно сећање на то сазнавање Наполеоновог одсуства прожето је чудном обамрлошћу и неконтролисаном кретњом: Он ни сам не зна кад је то почео да се навикава да мисли о догађајима и стварима овога света без Наполеона као основне претпоставке. Најпре је то било тешко и болно; врста унутарње несвестице; посртао је у себи као човек коме се земља под ногама колеба и помера. Затим је још само осећао у себи велику пустош, одсуство сваког заноса и упоришта, само суви, убоги живот, без видика и оних привиђења у даљини, која су нестварна, али која нам дају снаге и стварног достојанства у ходу.65 Када и други везир, за време Давиловог конзуловања, тешки и укочени Ибрахим-паша, одлази из Травника за њим је остала пријатна „тишина“ која се усталила за дугог Ибрахим-пашиног везирства. Антагонизам који је владао у односима између везира и травничких бегова поравнала је тишина у коју је он све дубље улазио: И што је везир из године у годину, више личио на покојника, то је све блажи бивао суд о њему и све повољније мишљење о његовој управи.66 Ибрахим-паша је тако био на путу свога сна, у својој тишини, он ће обрађивати своју башту далеко од света и догађаја,67 односно обрађивати своје вртове у самоћи и тишини.68 62

Исто, стр. 390. Исто, стр. 419. 64 Исто, стр. 438. 65 Исто, стр. 490. 66 Исто, стр. 451. 67 Исто, стр. 423. 68 Исто, стр. 478. 63

Драгомир Костић: Роман разлика

223

Долазак новог везира у Травник, Силиктар Али-паше, отвара ново поглавље о тишини у Конаку. Он је био најсуровији везир са којим се Давил срео у Травнику чија је владавина у потпуности била заснована на насиљу (Страх је поравњавао везиру пут69), иако је у Травник он ушао у потпуној тишини: Ни најразузданији башибозук, ни чопори бесних Черкеза са кликтањем и пуцњавом, не би овако устрашили свет као ова безгласна и спора поворка.70 Тишина коју је он доносио са собом (као и насиље) највише је имала одјека управо у Конаку, на први Диван: Тај Диван је запамтио многе бурне и опасне седнице, чуо многе тешке речи, важне одлуке и смртне осуде, али никада се није запамтила ова тишина од које дах стаје и утроба премире.71 Тишина (узрокована страхом од Али-пашине злоћудности) надвила се и над софом у Лутвиној кафани: Софа у Лутвиној кафани стајала је пуста, иако је пролеће наступило и липа над њом почела да зелени.72 У тишини (строгој тишини, јер она опет долази од Али-паше) се спремала и војска на Србију. Тишина и ћутање су упадљиви и после похода Али-пашине војске на Србију и њеног (његовог) повратка. Али и не само то, они имају задатак да говорника који пуно не говори уздигну, а да слушаоца понизе: О походима на Србију и својим успесима говорио је мало и са оном лажном скромношћу сујетних и осетљивих природа које ћуте, јер сматрају да би све речи биле недовољне и недорасле, и тим својим ћутањем ниподаштавају сабеседника и тако увеличавају свој успех као ствар неописиву и просечним људима тешко приступну.73 У тишини је остала и Србија, барем према Али-пашином причању: Јер, Србија је опустела тако да за много година још неће ни тај ни ико други помислити да у њој диже устанке.74 Из тишине се рађа и незадовољство Али-пашином управом. Међу муслиманским светом почело је све више да хвата незадовољство, и то не оно гласно које се истутњи и прође у безначајним варошким узбунама, него оно пригушено, мукло, које дуго тиња али, кад избије, води у крв и у покоље.75 Неспоразум између везира и тога света се сваким даном продубљивао: Они су раније дрхтали од страха, али су сада били „обамрли и охладили се“, док је, напротив он дрхтао од беса због сваког најмањег знака непокорности и отпора, па чак и због њиховог ћутања. Градски капетани су се дописивали, беговат се сашаптавао, а у свима варошима чаршија је опасно ћутала.76 69

Исто, стр. 453. Исто, стр. 454. 71 Исто, стр. 455. 72 Исто, стр. 459. 73 Исто, стр. 474. 74 Исто, стр. 475. 75 Исто, стр. 487. 70

224

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

И најзад, у Епилогу, Травничани док се спремају за прећутни договор за устанак и отпор против неподношљивог и лудог владања Али-пашина,77 славе победу над конзулима, који су се из Травника повукли (најпре поражени Давил, а за њим и фон-Паулић, победник): Хамди-бег застаде, јер га је издавао дах, а остали су ћутали у очекивању онога што би старац још могао да каже, и пушећи сви су уживали у доброј, победничкој тишини.78 (Тишина је, тако, последња реч у роману.) Травничани су ликовали.79 Њихова тишина је победила. Али, да ли су и они победили?

ТРАВНИК И ТРАВНИЧАНИ Још је у Прологу романа истакнуто (од неких Травничана, трећих) и то као утеха да је ово Травник – Травник! – а не која му недраго касаба и паланка, и да се њима не мора и не може десити оно што се другима дешава.80 Ништа необично, иако се Травничанима додуше не мора али може десити оно што се и другима дешава. На посебности, изнимности Травника, Травничани инсистирају готово у свакој прилици. И доиста. У оквиру Босне и босанског миљеа као најприсутнијег простора у Андрићевом књижевном свету, Травник заузима посебно место, готово исто као и Вишеград. Међутим, по том инсистирању на посебности, особености, изузетности, специфичности Травничана (истицаних од самих Травничана; писац ту подвојеност Травничана најчешће наглашава иронично, па ипак је, тиме што је истиче, на неки начин прихвата), Травник се од реалног одредишта вароши изгубљене у планинама централне Босне, претвара у митско станиште. Истицањем тога посебног Андрић и започиње приповедање у роману Травничка хроника. Травник па Травник! Никад нико у Травнику није ни по76

Исто, стр. 488. Исто, стр. 515. 78 Исто, стр. 517. Конзулска времена била су и прошла. Догађаји су мало усталасали тишину понекад је и проломили, али она се, непобеђена, поново и коначно саставила над Травником. – Р. Константиновић: Исто, стр. 35. 79 Пошто су ово последње речи изговорене у роману, може изгледати да је локално становништво било у праву. Хамди-бегов монолог, међутим, није апсолутни крај књиге. Непосредно иза последњег реда романа читамо: „ У Београду, априла месеца 1942 – године“. Овај последњи исказ, гласом аутора наглашава временску дистанце која писца дели од описаног периода и истовремено показује колико бегови (и остали Травничани) нису били у праву. – Ендру Вахтел: Замишљање Југославије: Историјска археологија Иве Андрића, превела Мирјана Детелић; Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XVI, св. 13, 1997, стр. 119. 80 Исто, стр. 11. 77

Драгомир Костић: Роман разлика

225

мислио да је та варош створена за обичан живот и свагдашње догађаје. Никад, ни последњи балија испод Виленице. То основно осећање да су они однекуд друкчији него остали свет, створени и позвани за нешто боље и више, улазило је у свако људско створење, са хладним ветром са Влашића, са реском водом из Шумећа, са „слатким“ житом присојних њива око Травника, и није их никад напуштало, ни у сну ни у беди ни на самртном часу. Око таквог уверења као да је постигнута општа сагласност међу свим становницима Травника и око Травника. Јер, иако се посебност Травника односи у првом реду за Турке који живе у самој вароши, тим посебним, истим осећањем је била испуњена чак и раја од све три вере, растурена по стрмим окрајцима или сабијена у одвојеном предграђу.81 То њихово уверење (односно та њихова невероватна самоувереност) било је, међутим, у хаотичном нескладу са стварним положајем ове вароши. Њихов град, то је у ствари једна тесна и дубока раселина коју су нараштаји с временом изградили и обрадили, један утврђен пролаз у ком су се људи задржали да живе стално, прилагођавајући кроз столећа себе њему и њега себи. Са обе стране руше се брда стрмо и састају под оштрим углом у долини у којој једва има места за танку реку и друм поред ње.Тако све личи на напола расклопљену књигу на чијим су страницама, с једне и друге стране, као насликани, баште, сокаци, куће, њиве, гробља и xамије.82 Наравно, при таквом положају оскудева се у много чему па и у лепом, сунчаном времену. Али Травничани за све имају одговора (одгађања) те и у овоме недостатку налазе предност за себе и своју варош: То не поричу ни Травничани, али зато тврде да сунце, док сја, нигде не сја тако као над њиховим градом. Следи затим пишчев психо-физички опис Травничана: слабуњави и бледолики, али отпорни и свему дорасли: (…) горди, танковијасти, гиздави, пробирачи и мудрице; (…) послују и стичу или седе докони и сиротују, сви уз81

Исто, стр. 13. Исто, стр. 13–14. Подвукао аутор. У разговору са Љ. Јандрићем, Андрић је испричао како је настао онај чувени опис Везирског града на почетку Травничке хронике, још једном се осврћући на поступак стварања романа: То је било 1917. године кад су ме из мариборске казнионе интернирали овамо. Замислите сужња, уз то још и болесног младића, који је допутовао у Травник, сам, без пребијене паре у џепу и без икога свога у граду у коме је рођен. На улазу у варош занела ме ова слика којој сам остао дужан све док књигу нисам написао: кад болесног и увређеног човека занесе нека слика, она остаје као трајан печат све док у вама има живота! Замислите тог истог младића који доцније неколико пута долази у Травник, опет сам, с бележницом у руци, лута улицама и пред радозналим светом уноси податке о вароши, везирима, xамијама, називима улица и зграда. Бојао сам се да ми штогод не промакне. Петнаест година носио сам пртљаг својих папира, а онда у Београду, у доба окупације, почеле су страховите муке писања. Најтеже је било приказати људе, њихову меру и границу, пренети у роман боју и наслеђе касабе – Љубо Јандрић: Исто, стр. 137. 82

226

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

држљиви и опрезни. За овим, одмах, и опис њихових карактериних особина: не знају за гласан смех, али умеју да се подсмехну, мало говоре, али воле да шапатом оговарају; (…). Писац наглашава (из њихове перспективе) њину урођену способност за познавање света и људи уопште,83 а онда истиче да се они истичу више од свега са гордошћу. Гордост, то им је друга природа, жива сила која их кроз цео живот прати и покреће и удара им видан знак по коме се разликују од осталог света.84 И опет, та је гордост специфична, само њихова: Њихова гордост је, напротив, сва унутарња; више једно тешко наслеђе и мучна обавеза према себи, својој породици и вароши, управо према високој, гордој и недостижној представи коју они имају о себи самима и о својој вароши. И тек после тога, наведена је, можда, главна карактеристика Травничана, односно истакнута је њихова тежња да све остане исто. Иако то није наглашено, јасно је да ово приповедач говори из позиције већинског, муслиманског дела становништва Травника, јер само неколико пасуса доцније говори сасвим другачије, супротно, и из очигледне хришћанске позиције. Времена су постала таква да се ничем пријатном није могло надати, да добро није могло доћи. Зато су горди и лукави Травничани желели да уопште ништа не дође, да се живи, колико је год могућно, без промена и без изненађења.85 Само који редак иза тога та позиција Травичана се додатно потврђује, али како, тако што се истиче да добра и нема: Укратко, данас добра нема. А у наставку и даље то (та потврда) али у тону у којем има и ироније, односно самоироније: Него ово хлеба и ово дана, што је коме остало, да се поједе и да се поживи на миру, у овом најгосподскијем граду на земљи, а бог да нас сачува од славе, од крупних гостију и великих догађаја.86 И опет, страницу-две после овога: Неповерљиви према свему што долази из иностранства и унапред нерасположени према свакој новини. Писац, међутим, врло брзо мења перспективу приповедања; из јединствене (травничке, муслиманске) прелази на двострану (травничко-хришћанску), а потом, за тренутак и само хришћанску. У првом случају то је антиподна позиција: Турци су се борили притиском и силом, а хришћани стрпљењем, лукавством и завером или спремношћу на заверу; Турци за обрану свога права на живот и свој начин живота, а хришћани за стицање тога истог права. Раја је осећала да јој Турци постају све тежи, а Турци су увиђали с огорчењем да се раја похасила и да није оно што је некад била.87 83

Травничка хроника, исто, стр. 14. Исто, стр. 14–15. 85 Исто, стр. 15. 86 Исто, стр. 16. 87 Исто, стр. 17. Нагласио аутор. 84

Драгомир Костић: Роман разлика

227

Устанак у Србији био је нема сумње видан знак нових промена и нових начина борбе. Иако далеко, та буна је била видљива широм Босне, па и у Травнику, али више везиру, властима и осталим босанским варошима него травничким Турцима самим, који ни један рат нису сматрали довољно великим и важним да би у њему узели учешћа својим иметком или чак својом личношћу. То је, разуме се ироничан и посредан говор о травничком јунаштву, и поново, њиховом менталитету: О „Карађорђевој узбуни“ Травничани су говорили са усиљеним ниподаштавањем, као што су увек налазили неку подругљиву реч и за војску коју је везир слао против Србије и коју су неодлучни и завађени ајани споро и неуредно доводили у околину Травника.88 Али нису само Србија и Карађорђева буна у Србији представљали опасност за мир у Травнику и Босни. Ту су били и Наполеон и његова велика освајања по Европи. Најпре само далеко, а онда доласком његове војске на границу Турске (у Далмацију) и у блиском суседству. А о Наполеону су Травничани већ могли (ако не и морали) разговарати. Али, како? Опет на свој, особен начин, кратким и безначајним реченицама или само поносним и презирним успијањем усана. Писац даље истиче још једну особеност Травничана: Сви Травничани, без разлике, воле да се праве равнодушни и да изгледају неосетљиви.89 Овде се не каже да су они равнодушни и неосетљиви, него да се праве таквима, а то је сасвим другачији контекст. Напокон, долази на ред и она друга пишчева приповедачка позиција, други (друкчији) поглед (из перспективе хришћана), а она се сасвим разликује од оне претходне, на неки начин, званичне: А промене могу бити само набоље.90 На знак да у Травник долази први конзул (конзули су били поуздан и видљив знак промена), муслиманско становништво у њему реагује опет на себи својствен начин: лажном равнодуношћу (Травнички Турци су, наравно, били исувише мудри и поносни да своје узбуђење покажу, али га у разговорима у четири ока између себе нису крили91). Такву равнодушност они су демонстрирали и када је француски конзул заиста ушао у Травник. И на ту поворку није гледано јединственим погледом: Турци су се правили као да је не виде, а хришћани нису смели да је упадљиво посматрају.92 Ипак, оно што је било далеко (Бонапартини силовити војнички успеси диљем Европе) сада је у лику (појави) његовог конзула (представника Француске) било ту. Две међусобно 88

Исто. Исто, стр. 18. 90 Исто, стр. 19. 91 Исто, стр. 20. 92 Исто, стр. 23. 89

228

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

супротстављене групе, две међусобно супротстављене идеје, два међусобно супротстављена света!93 А са тим и мржња Травничана која се свом својом жестином објавила већ током првог конзуловог изласка у чаршију. И та мржња се прво испољила код најмлађих који за мржњу не би требало ни да знају, осим ако се са мржњом не рађају. Код деце, дакле и код жена: чим су дошли до првих турских кућа, настаде неко сумњиво дозивање, лупа авлијских врата и мушебека на прозорима. Већ код прве капије једна девојчица отвори само мало један канат и изговарајући неразумљиве речи стаде ситно да запљуцкује на улицу, као да врача. Тако су се редом отварале капије и подизали мушепци и за тренутак помаљала лица, пуна мржње и фантастичног заноса. Забуљене жене су пљувале и врачале, а дечаци изговарали псовке, праћене бестидним покретима и недвосмисленим претњама, пљескајући се по стражњици или показујући руком како се реже гркљан. Давна који је Травничане добро познавао, умиривао је Давила карактеришући ово понашање као поступање дивљака: Дивљи народ, проста светина; мрзе све што је страно и тако сваког дочекују.94 (Заиста, шта друго значи то запљуцкивање, пљување, врачање и ударање по стражњицама и имитативна представа клања?) Али поступање деце и жена представљало је само почетак, само увод у свеопшту мржњу! Знак те мржње сада је тишина. Она настаје када Давил и његова пратња уђу у чаршију: Уто престадоше куће а поче чаршија са ниским дућанима. На ћепенцима Турци дућанxије или њихове муштерије, пушећи или пазарујући. Било је као кад човек пређе из прегрејане собе у потпуно хладну. Наједанпут је нестало дивљих погледа, покрета који показују како се ћефиру глава сече, или сујеверног женског пљуцкања. Уместо тога, са обе стране улице непомична, крута лица. Давил их је назирао као кроз непријатан вео који му је дрхтао пред очима. Нико није прекидао посао или пушење ни подигао очи да погледом удостоји тако необичну појаву и свечану пратњу. Понеки дућанџија је закретао главу, као да тражи неку робу по рафовима. 93 Активизам западног свијета сучељен је у Травничкој хроници са стољећима неизмјењеном босанско-оријенталном у којој се човјеков чин утапа у бесконачно протјецање. (…) Из суочавања друштвених група у Травничкој хроници очитава се споменута двојност: западна дјелотворност и босанска непокретност; динамичност цивилизације која израста на резултатима знаности и неактивност средине која, чувајући искуство прошлости, дубоко сазнање о повезаности човјека и природе, урања у властити фатализам супротстављајући се тако и самом ритму постепеног природног мијењања. Колико Запад настоји претећи вријеме, толико га Исток покушава зауставити; несразмјер је и на једној и на другој страни. – Гајо Пелеш: Тематски сустав Андрићевих хроника, Зборник радова о Иви Андрићу, исто, стр. 513. 94 Травничка хроника, исто, стр. 30.

Драгомир Костић: Роман разлика

229

Само орјенталци могу оволико мрзети и презирати и овако показати мржњу и презир.95 Наравно, овај заокрет од гласног до безгласног изражавања мржње (и од видљивог у видљиво-невидљиво) није ништа добро значио: овај невероватни неми презир чаршије није био ништа мање болан ни увредљив од гласне мржње малопређашњих псовки.96 Ето, то је био оквир у којем је Давил требало да обавља мисију првог конзула у Травнику.97 Ето, то је био оквир у коме се одигравала радња Андрићеве Травничке хронике. Најпре деца и тишина, јасно одређено противљење, а онда као да та деца и те жене немају никакве везе са њима, утишани неми став одраслих, очева и мужева оне деце и оних жена. То јасно, недвосмислено изражавање отпора према страном човеку у Травнику (под страним људима подразумевала се и домаћа раја) и противљење променама у њему;98 то невероватно настојање да се заустави време; та невероватна мржња која је, у ствари, безразложна! Све то је оквир за творење једног невероватног простора, надпростора у коме обитава травничка чаршија. Тамница, из које се не излази.99 Становништво Травника није реаговало ни на пропагандне поруке упућене с француске стране у Далмацији: Ништа није помогло против урођеног неповерења целокупног муслиманског становништва које није хтело да чита ни да чује ни гледа, него је ишло само за својим дубоким нагоном самоодбране и мржње према туђинцу и невернику који се приближио границама и почиње да улази у земљу.100 Али њихова мржња није била управљена само према француском конзулу (и ономе што је он својом појавом у Травнику обележавао), него и према везиру Мехмед-паши, који је упркос њиховом очекивању још остао у Конаку. 95

Исто, стр. 31. стр. 31–32. 97 Ти странци, конзули и везири, јунаци су романа. Травник, Босна и Босанци чине позадину на којој Андрић развија причу. – Радмила Ј. Горуп: Читалиц као критичар: Травничка хроника Иве Андрића, превела Биљана Ђорђевић; Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XXIII, св. 21, стр. 128–129. 98 Можда више него притисак, корупција и јавашлук турских власти, културно уздизање раје спречавали су нетрпељивост и необично конзервативан дух домаћег муслиманског елемента. Он се не само борио против реформи, које је на наваљивање европских сила у ХIХ столећу Порта почела да заводи у Босни, већ је, штавише – и то не потпуно без разлога – у свакој културној тековини раје, као и у свакој новини уопште, видео тежњу за променом постојећег поретка и у исто време опасност за своја права и привилегије. – Иво Андрић: Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине, превео Зоран Константиновић; Свеске Задужбине Иве Андрића, год. I, св. 1, јун 1982, стр. 95. 99 Зар није читава Босна једна велика тамница?– Марко С. Марковић: Тамница у делу Иве Андрића, Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XII, св. 8, 1992, стр. 190. 100 Травничка хроника, исто, стр. 48. 96 Исто,

230

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

Ни мајски преврат у Цариграду (свргавање султана Селима III) у том погледу није изменио ништа (јесте, али то они нису знали). Кад већ друго ништа нису могли остало им је да чекају. И у томе су били ненадмашни: А нико не уме тако да чека као прави, босански „Турци“, то јест људи тврде вере и каменитог поноса, који могу да буду плахи као бујица и стрпљиви као земља.101 А када је у Травник требало да стигне још један конзул (овога пута аустријски, из земље која им је вековима била на граници) био је то већ знак за узбуну. Есејистички интонирана приповедачка позиција самога писца допуњена је (проширена) увођењем једног лика, Давне, који је важио да зна и оно што је другима недоступно: Домаћи Турци узнемирили су се још јаче него на вест о доласку француског конзула. Ако је Бонапарта био далека, покретна и помало фантастична сила са којом је тренутно требало рачунати, Аустрија је, напротив, била блиска, стварна и добро позната опасност. Непогрешним инстинктом расе која држи земљу и господари већ столећима, искључиво на основу једног устаљеног поретка, они су осећали сваку и најмању опасност која је претила томе поретку и њиховом господству. Они су добро знали да сваки странац који дође у Босну утапка малко пут између непријатељске туђине и њих, а да конзул, са својим нарочитим овлашћењима и средствима, широм отвара тај пут којим за њих и њихове интересе и светиње не може да дође никакво добро, а може свако зло. Њихово огорчење против Цариграда и Османлија, који то допуштају, било је велико. Њихова забринутост већа него што су то хтели Давни да покажу. На његова насртљива питања они нису давали јасне одговоре, кријући своју мржњу на ову најезду странаца, али не кријући свој презир због његове насртљивости. А кад је од једног чаршилије хтео силом да чује који ће му конзул бити милији, француски или аустријски, овај му је мирно одговорио да су оба једнака: „Једнo шаров, друго гаров. Оно пас а ово му брат.“102 Ово је сажета читава студија о карактеру и менталитету (али не једног поколења као што је то било код Драгише Васића о српском народу и његовој војсци у време балканских ратова) људи у једном уском и омеђеном простору. Ту је презентовано узнемирење због уочене опасности од присуства других, осећај да је њихов затворени простор начeт (повређен), огорчење понашањем власти која је била далеко одатле и која нема намеру да их сачува у њему, забринутост; презир, у ствари, негодовање да се за ту њихову рањивост дознаје изван њих самих и на крају згуснута, гномска дочараност могућности њиховог избора између два конзула, што је заправо био избор између два зла, која се одбацује са фанатичним ниподаштавањем и саркастичним презиром: Једно шаров, друго гаров. Оно пас а ово му брат. 101 102

Исто, стр. 60–61. Исто, стр. 104.

Драгомир Костић: Роман разлика

231

У тој атмосфери и у том духу је дочекан и други конзул у Травнику. Али дочек од стране домаћег турског света није био ни бољи ни гори. („Оно пас а ово му брат!“) Нови конзул испраћен је кроз улице псовкама и претњама жена и деце, на њега је пљувано са прозора, а одрасли људи по дућанима нису га удостојили једног погледа.103 Од сада су оба конзула, између других невоља, морали да се носе и са домаћим Турцима, невероватно упорним и злоћудним.104 Тешке атмосферске прилике издашно су уоквиравале (употпуњавале) злокобну атмосферу мржње у Травнику. За недостатак сунчаних дана у њему већ смо упознати (као и да су ту неповољност Травничани окренули у повољност; додуше то признаје и сам аутор). Али влага, промаја, студена и опака зима се нису могли порећи. Странцима су они падали нарочито тешко. Везир Мехмед-паша који је био жељан топлог мора говорио је својим пријатељима: – Лепа земља, пријатељу. Благородна земља! Шта смо ја и ти богу згрешили и судбини дужни?105 (Везир говори онима који као и он не могу никако да се навикну на оштру травничку зиму. На другој страни, његов ћехаја Сулејман-паша Скопљак, Травничанин неосетљив за њихову осетљивост, истиче да зима треба да буде баш онаква каква је: – Ааа, не, не! Нека овог божјег давања, нека. Не ваља кад зима није зимом…106). За Давила је Травник и скоро сва Босна посебно, зло место: и овај Травник и на сто миља око њега, све вам је то блатна пустиња настањена бедницима од две врсте: мучитељима и мученима, а ми смо несрећници који морају да живе међу њима.107 Травничани би код смене везира нарочито дизали главе. Тако су дочекали очекивану па одложену смену везира Мехмед-паше (мали људи, који главе нису смели да подигну кад паша пројаше, искрсну одједном као грлати осветници, иако им тај паша лично није ништа нажао учинио ни знао за њихово постојање. И често се у таквим приликама чује и види понеки недоучен софта или пропао трговац како при ракији громко држи суд над обореним везиром, као да је тај пао у борби с њим, и како се бије у прса: – Е, волим што сам ово доживео него да ми ко да пола Босне).108 Али ни нови везир и његови људи на Травничане (иако они обично грде онога који одлази и хвале онога који треба да дође) нису оставили неки нарочити утисак. Међутим, прилику за исмејавање нису пропуштали. На пример, 103

Исто, стр. 108. Исто, стр. 113. 105 Исто, стр. 139. 106 Исто, стр. 140. 107 Исто, стр. 141. 108 Исто, стр. 167. 104

232

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

за везировог тефтедара Тахир-бега чули су да се говорило како су га још у школи звали Бунар знања и одмах су га у Травнику прозвали Бунар-ефендија (тај назив је додуше употребљен само једном и никад више; Травничани су устукли пред господством овога човека). Тако ниподаштавајући приближавају и високе званичнике турске власти себи, односно себе њима. Ево како писац из своје перспективе гледа на Травничане: Такви су травнички прваци и кољеновићи, нарочито ови писмени и учени. За све што немају, не знају, не могу, они умеју да нађу злу реч или погрдно име. На тај начин и они учествују у свима, и највишим, стварима у којима иначе никад ни по чему не би могли имати удела.109 Али ни ти великодостојници којима су се Травничани подсмевали (или покушали да се подсмехну) ни мало им нису остајали дужни. Нови везир, у разговору с Давилом, жестоко грди Босанце: Ибрахим-паша није налазио довољно оштрих речи и црних слика чим би почео разговор о Босни и Босанцима.110 Он који је некада био велики султанов везир, сада бачен у ову далеку и бедну земљу, жалио се Давилу: Крдом дивљих бивола човек би лакше управљао него овим босанским беговима и ајанима. То је дивље, дивље, дивље и неразумно, грубо и просто, а осетљиво и надмено, својеглаво и празне главе. Верујте ми кад вам кажем: ови Босанци нит имају осећања части у срцу ни памети у глави.111 Занимљиво је да су те карактеристике Травничана, углавном све одреда негативне, наглашене већ на почетку романа (прва глава, посебно). Касније се оне јављају ређе, ту и тамо и не више само из пишчеве приповедачке позиције. То је и разумљиво. Писац је на почетку стварао спољни оквир за радњу свога романа, уводио главне актере у њу, његов приповедни ток. Касније је са спољњег све више прелазио на унутарњи план, у структуру својих ликова. Представа о Травнику и Травничанима, у међувремену, као да није била довољна и она се шири на целу Босну и на све Босанце.112 Тако млади Фресине који је у Сарајеву отворио представништво своје велике трговачке фирме, у разговору са Давилом (који га је на посао и наговарао) истиче: у Паризу не слуте како се овде живи и ради, нико то не може да зна. Само радећи са овим светом и живећи међу њима човек може да увиди до које мере су ови 109

Исто, стр. 193. Исто, стр. 225. 111 Исто, стр. 226. 112 Заиста је мало писаца у свијету који су једном хроником дали тако јасну и прецизну слику стања своје земље једног повијесног периода. У таквим повијесним приликама Травник и његов свијет били су дио Истока. Свак је тада у Босни био изгубљен: (…). – Џ. Алић: Наведени текст, исто, стр. 28. 110

Драгомир Костић: Роман разлика

233

Босанци непоуздани, охоли, сирови и подмукли. Само ми то знамо. А Давилу који га је слушао чинило се да слуша своје рођене речи које је толико пута изговорио и написао.113 А када затим Фресине каже: – Треба бежати одавде, господине генерални конзуле, и то што пре. Јер, овде се губи и понос и разум и уложена снага, а не добија ништа, Давил опет види себе: „Иста болест, исти симптоми“.114 Смењени везир Ибрахим-паша одлазећи говори Давилу (већ подуже време о Травнику, о Босни, њему говоре): Ми смо се нашли као два прогнаника, заточени и завејани међу овим грозним народом.115 Поздрављајући се са конзулом он жели да и он ову тужну земљу што пре напусти. И везир који је дошао после Ибрахим-паше, злогласни Али-паша Давилу говори негативно о босанским беговима: Они су будале који хоће да живе од празног господства и дрских, великих речи. А то не може да буде. Дошло је време да се и они опамете.116 Травник и Босна су процењивани и из заједничке приповедачке позиције пишчеве и пишчевог јунака Саломона Атијаса,117 који Давилу, странцу, настоји да каже још нешто, о себи и својима, нешто хитно и тајно, (…). Шта то да каже, међутим, мање је важно од онога одакле се каже и коме је намењено то што хоће да се каже: … из ове травничке рупчаге, из влажне магазе, где се живи тешко, без части и правде, без лепоте и реда, без суда и сведока, као поруку упућену ни сам не зна коме, тамо неком бољем, уреднијем и просвећенијем свету у који се конзул враћа.118 То је перспектива бесперспективности, па ипак са некаквом мајушном перспективом расутом у недогледивој даљини. 113

Травничка хроника, исто, стр. 419. стр. 419. 115 Исто, стр. 448–449. Негативно мишљење које западњаци имају о локалном становништву деле и сами отомански Турци. Турски везири у роману веома су критични према мештанима. – Р. Ј. Горуп: Исто, стр. 133. 116 Исто, стр. 458. 117 И док се империјалне пројекције и моћници смјењују један за другим на власти, становници Босне у погледу одоздо на хијерархију власти и моћи вјековима стварају мудрост искључености као основу филозофије и повијести и егзистенције. У њој се, одједном, оно што се на први поглед чини да је пасивизирање, одсуство сваке акције и спремности да се буде мјењалачком снагом повијести, показује као снага и трпљења и творења, акција малог, обичног човјека унутар свакодневице, тј. мале повијести. / Ту мудрост искључености понајбоље изражавају Саломон Атијас, травнички бегови, али и босански фратри, па и хришћани у роману. – Enver Kazaz: Treći svijet i njegova mudrost isključenosti (Slika imperijalne ideologije i prosvjetiteljske utopije u Andrićevoj Travničkoj hronici) Razlika/Difference, br. 10/11, 2005, стр. 193–194. Нагласио Д. К. 118 Травничка хроника, исто, стр. 503. 114 Исто,

234

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

А Травник је, међутим, настављао по своме, по травничком. Чак и пад Београда и гушење устанка у Србији (оно што је између осталог претило да поремети њихов уврежени ток живота, њихову непомичност) није их довољно узбудило: Бегови и чаршијски људи не би били оно што су – травничка господа – кад би се искрено и гласно обрадовали ма чему, па чак и победи турског оружја.119 Гледано из њихове перспективе, они су победници.120 Устанак у Србији је угушен, Наполеон поражен, конзули напуштају Травник, а и против новог везира је већ склопљен савез. Али каква је то победа?

ТРАВНИЧКИ СТРАНЦИ Призор губилишта у непосредној близини Аустријског конзулата погубан је био за жену аустријског конзула Ану Марију и њихову ћерку јединицу Агату. Ана Марија је скакала мужу у очи, вичући: „Јозеф, за бога милога“, у свима тоновима и преливима и, називајући га Робеспјером, почињала је да се пакује и да бежи. Па је онда, преморена и избеснела, падала мужу у загрљај, јецајући као несрећна краљица која се спрема на гиљотину и коју крвник чека пред вратима.121 Поигравајући се са речима краљица, гиљотина и крвник, писац имитирајући (помало и исмевајући), дочарава стварну представу страдалништва пред Конзулатом. Ситуација унутар Конзулата је употпуњена сузама мале конзулове ћерке (Мала Агата, стварно уплашена и несрећна, седела је у ниској столици на доксату и тихо плакала обилним сузама, што је фон Митереру теже падало од свих сцена његове жене). Излаз покушава да изнађе Рота: Бледи и грбави тумач Рота трчао је од Конака до мутеселима, претио, митио, захтевао и преклињао да се пред зградом конзулата не врше смакнућа.122 Дакле, не смакнућа уопште, него она која се дешавају пред зградом Конзулата.123 У истом таквом духу је и писмо које тим немилим поводом шаље самоиницијативно Давил, француски конзул аустријском, фон Митереру: Згађени и огорчени, и сами жртве свакодневних дивљаштава, знајући 119

Исто, стр. 471. крају романа Травничка хроника престанак ове чудне вишегодишње спреге Истока и Запада – Исток доживљава као побједу, а Запад као ослобођење. Овим се потврђује исто што и на почетку – у питању су два сасвим супротна, чак диспаратна цивилизацијска круга, двије животне филозофије и два начина размишљања. Нијесу се могли помирити, (…). – Светлана Калезић: Однос истока и Запада у дјелу Иве Андрића, Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XXV, св. 23, 2006, стр. 238. 121 Исто, стр. 328–329. 122 Исто, стр. 329. 120 На

Драгомир Костић: Роман разлика

235

шта се дешава пред вашим домом, моја жена и ја молимо вас да верујете да у овим тренуцима мислимо на вас и вашу породицу. / Као хришћани и као Европљани, поред свега што нас тренутно раставља, ми желимо да у оваквим данима не останете без наше речи симпатије и знака утехе.124 Ту Давилову осетљивост као да је, нешто раније, тачно назрео Дефосе, после повратка са места где су била обешена она два мученика: То тешко и свечано расположење држало га је још дуго. У том расположењу вратио се у Конзулат. Мален, збуњен и устрашен ситницама изгледао му је Давил, а груб и неук Давна. Све Давилове бојазни изгледале су му детињасте и нестварне, а све његове примедбе или бескрвне, књишке, или ситно и недостојно канцеларијске. Увиђао је да са њима о овоме не би могао ни да разговара, после онога што је својим очима видео и дубоко и неизрециво осетио.125 Али није се Давил са таквом осећајношћу увек односио према свом супарнику и сапатнику. Нити исто тако фон Митерер према Давилу. Њих је само несрећа живота у несрећном Травнику спајала. Све остало их је делило и одвајало. Давил је у Травник дошао први. И он се најпре упознао са приликама (неприликама) у овој необичној, чудној, неприступачној вароши, неприступачних и крајње неповерљивих људи који су мрзели све што је долазило са стране или имало призвук страног и туђег (Шта још неће доћи и ко још неће наићи?126). Дошавши овамо и чекајући да буде примљен код везира (да се, дакле, потврди његов долазак), не излазећи још никуд из куће (иако је његова мисија да излази, да се показује, да се креће и иако је пред њим нови, непознати живот) Давил злослутно страхује: може бити да су ово били још најмирнији и најбољи дани који су му у овој тесној долини суђени.127 И тај његов први сусрет с Травником изнутра (када је долазио, прошао је кроз општу равнодушност травничког света,128) био је ужасавајуће де123 Али оно са чиме се суочавамо у Травничкој хроници апсурдно је! И француски и аустријски конзул савршено добро знају какву кобну и мрачну силу представља Турска. Аустрија се представља као заштитница хришћана, а Француска је колевка хуманизма и представница нових идеја: „Слобода, једнакост, братство“. Упркос томе, њихови политичари се надмећу у задобијању турске наклоности, док се мало даље, преко Дрине, пали буктиња српског устанка, који је одјек револуције у Европи, а нарочито у Француској. У присуству једне хришћанске силе и једне представнице нових идеја о слободи, феудална Турска свирепо гуши побуну српских хришћана који више не могу да поднесу ропство и тиранију. Таква је политика великих сила. – Драган Недељковић: Исто, стр. 171. 124 Травничка хроника, исто, стр. 330. 125 Исто, стр. 328. 126 Исто, стр. 21. 127 Исто, стр. 29.

236

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

примирујући. Помишљао је чак и да се врати назад (Прва је помисао била да ли као представник великог Наполеона треба ово да подноси или да се сместа врати кући и изазове скандал). Али Давна који је добро познавао живот у Травнику, умиривао га је (што га је додатно још више нервирало): Најбоље је не обраћати пажњу. Тако чини и везир.129 (Иако се и даље једио, ово поређење с везиром као да је Давилу поравнало пут до везировог Конака.) И доиста. У везировом Конаку Давил је још осећао мучне утиске, слушао везира како налази разлоге за пређашње понашање чаршије (Природа је сурова, људи немогућни. Шта да се очекује од жена и деце, створења која Бог није обдарио разумом, у једној земљи у којој су и мушкарци плаховити и неуглађени. Све што овај свет ради и говори нема значења ни важности нити може имати утицаја на послове озбиљних и просвећених људи. Пас лаје а караван пролази130), али и више од тога, налази у везиру странца, човека одвојеног као и он што је био одвојен: везир је страсно волео море и живот на њему. Поред прикривеног бола због неуспеха у Египту, он је у ствари највише патио од тога што је одвојен од мора и затворен у ове хладне и дивље планинске пределе.131 По повратку, сам у соби осећао се празан, туп и збуњен, као да је, бачен однекуд са знатне висине, пао на ову тврду сећију и још не може да дође себи ни да јасно разабере где је и како је.132 Као да је наслућивао: ако је слобода била унутар зидина ове собе, онда то и није била слобода. Још један странац у Травнику, Давна, међутим, пред злим ћудима вароши одлучно саветује Давила да се не треба повлачити. На вест о везировој смени и на опште ликовање чаршије (јер је она била уверена да заједно са везиром сада мора отићи и тек приспели конзул) предлаже да: управо сада треба наступати смело и безобзирно, јер то једино може помоћи код ових дивљака који насрћу на онога који се повлачи.133 То је његова стална мисао у сучељавању с Травничанима коју ће понављати и у другим ситуацијама, јер се Турци боје само онога ко се не боји и зазиру једино од јачега од себе.134 Изгледало је да су странци који су, иначе, свуда странци, нарочито странци у Травнику. И то странци у двоструком обиму: спрам Травничана али и међу собом. Давил и његов нови чиновник се већ при првом сусрету идентификују као два засебна света. Већ после првих дана и првих разговора 128

Исто, стр. 23. Исто, стр. 30. 130 Исто, стр. 37. 131 Исто, стр. 39. 132 Исто, стр. 40. 133 Исто, стр. 51. 134 Исто, стр. 187. 129

Драгомир Костић: Роман разлика

237

било је јасно да између конзула и његовог новог чиновника нема и не може бити много додирних тачака или чак неке присности. Разлика међу њима је таква да се они разликују и у схватању разлика. Само што је сваки од њих то на свој начин примао и схватао.135 Њихови погледи на друге и на друго се, такође, разликују. До потпуног, драстичног, немирења: Овај млади човек, једини Француз у овој пустињи и једини његов истински сарадник, толико је у свему друкчији од њега (или бар тако изгледа), да се Давилу чинило на махове да живи поред странца и непријатеља.136 Млади Дефосе је без икаквог снебивања прилазио људима, Давил је, пак, све што је турско и босанско примао са одвратношћу и неповерењем.137 Млади Дефосе се с тим и слаже и не слаже: Не може, али ваља настојати све објаснити.138 Давил ни о књижевности није могао разговарати са својим саплемеником (и овде, сапатником). Због свега тога он се у односу на њега осећао још више усамљеним,139 увређен и бескрајно више усамљен него што је био још пре неколико минута.140 Давила је управо то неслагање младића са његовим књижевним погледима највише погађало. Та младићева неосетљивост за његову литерарну осетљивост. Но, ни ту није био крај неспоразумима; Дефосе није ни био свестан да је ма у чему могао да увреди конзула.141 На другој страни, нови свет тишине и неизвесности, је разорно деловао и на Дефосеа а не само на Давила.142 На Дефосеа можда и више. И он је трпео више њиних удараца но Давил (Јелка, Ана Марија, фра Јулијан). На крају, није могао издржати; напустио је Босну много пре свог конзула. Босну на коју су већ први погледи наговештавали немогућност разумевања: младић је кренуо прашним друмом и голим камењаром који се дизао у позаадини Сплита, удаљујући се све више од мора, од последњих складних грађевина и последњег племенитог растиња, да се с друге стране камените косе спусти, као у ново море, у ту Босну, која је за њега била прва велика проба на уласку у живот. Улазећи све дубље у голет и дивљину, посматрао је полегле колибе 135

Исто, стр. 68. Исто, стр. 75. 137 Исто, стр. 85. 138 Исто, стр. 88. 139 Исто, стр. 93. 140 Исто, стр. 94. 141 Исто, стр. 95. 142 Услед супротности које се не дају превазићи, ни Давил ни Дефосе, иако би по логици ствари управо требало да један другога најбоље разумију (у истој су позицији, а и потребе су им сличне), нијесу у стању да један другом помогну и обојица пате у тишини због тишине. – Светлана Калезић, наведени текст, исто, стр. 229. 136

238

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

и чобанице поред друма, изгубљене међу камењем и трњаком, са преслицом у рукама, а без видљивог стада поред њих.143 Нарочито је занимљив однос два репрезентна странца у Травнику, можда најзначајнијих странаца у њему, француског и аустријског конзула, Давила и фон Митерера (везири су, ма колико им Травник био далек, пуст и диваљ, ипак били у својој земљи; ипак све је њих повезивало нешто заједничко: негативан однос спрам Травничана144). Давил се (ометајући на све могуће начине његов долазак) сукобио са фон Митерером и пре него што је овај дошао у Травник. Али када је фон Митерер идући у прву посету везиру прошао онај исти пут који је прошао и Давил, већ су се зближили (Оно пас а ово му брат!145).146 Наравно, зближило их је то што су странци, странци у Травнику, у Босни.147 Доласком ова два конзула у чудни, непријатни и непријатељски Травник, збило се још једно чудо ове вароши; то је био њихов међусобни однос. Обојица су својски радили против оног другог: Сваки успех једнога био је неуспех другога а сваки неуспех мали тријумф.148 На другој страни Травник их је повезивао. Тежак живот и зла судбина упућивали су их једног на другог. И, ако су постојала на свету два човека који би могли да један другог разумеју, пожале, па чак и помогну, то су била ова два конзула који су трошили своју снагу, своје дане и често своје ноћи да један другом стављају на пут препреке 143

Травничка хроника, исто, стр. 97. И Давил, и фон Митерер, и фон Паулић и оба везира у роману, Хусреф Мехмед-паша и Ибрахим-паша, готово потпуно исто гледају на „дивљаштво, нецивилизираност, нееманципираност, нерационалност, поквареност, зло“ становника БиХ. – Е. Казаз: Трећи свијет и његова мудрост искључености, исто, стр. 190. – И конзули и везири су се у Босни осјећали као прогнаници и заточени у „дивљој“ земљи са „грозним, непросвјећеним, варварским“ свијетом. За њих нису постојали појединци. Свако понашање домаћег становништва објашњавали су дјеловањем неких „расних“ нагона као што су бијес, мржња, дивљаштво. Такве колективне класификације људи представљају један од основних принципа империјалног дискурса. – Amela Kavazbašić: Prosvjetiteljska i imperijalistička ideologija u Andrićevoj Travničkoj hronici, Razlika/Difference, br. 12-13-14, 2006, стр. 229–230. 145 Травничка хроника, исто, стр. 108. 146 И док конзули један другоме подмећу клипове због супарничких интереса њихових влада, у њихову ставу према Травнику, Босни и оријенту има много заједничког, а то је мјешавина неразумјевања, чуђења и гнушања. Тај заједнички став их је зближавао и везивао успркос сукобу виших интереса. – Мирослав Бекер: Исто, стр. 302. 147 Нема писца у јужнословенским просторима који су кроз доживљај странаца у Босни (посебице ликовима аустријског и француског конзула у Травничкој хроници) одважио изрећи тако оптужујуће мисли о Босни. – Рашид Дурић: Босна, Бошњаци и Јевреји у прозама Иве Андрића; Трагом љепоте, Босанска ријеч, Тузла, 2000. Текст прештампан у Свескама Задужбине Иве Андрића, год. XXIII, св. 21, стр. 179–202, овде 197. 148 Травничка хроника, исто, стр. 112. 144

Драгомир Костић: Роман разлика

239

и загорчавају живот колико год могу.149 Обадвојица су морали да живе у средини која човека са Запада најпре растроши, затим га учини болесно раздражљивим и тешким себи и другима, да га најпосле, с годинама, потпуно измени, савије и много пре смрти сахрани у глувој равнодушности.150 Од њих обојице разликовао се млади Дефосе (и фон Паулић, који је дошао касније; ипак он се разликовао од свих уопште). За Давила Травник и живот у Травнику су само мучење (– Ах – одмахује Давил – и овај Травник и на сто миља око њега, све вам је то блатна пустиња настањена бедницима од две врсте: мучитељима и мученима, а ми смо несрећници који морају да живе међу њима151). За Дефосеа ради се о низу различитости и самим тим занимљивостима. Признајући да ја крај умртвљен и одвојен од света, али да није пустиња него напротив разнолик, у сваком погледу занимљив и на свој начин речит, Дефосе налази проблем не у народу, него у странцима неспособним да га схвате и разумеју: народ је, истина, подељен на вере, пун сујеверја, подвргнут најгорој управи на свету и стога умногоме заостао и несрећан, али у исто време пун духовних богатстава, занимљивих карактерних особина и чудних обичаја; у сваком случају, вреди потрудити се и испитивати узроке несреће и заосталости. А то што је г. Давилу, г. фон Митереру и г. Дефосеу, као странцима, живот у Босни тежак и непријатан, то не доказује ништа. Не може се вредност ни важност једне земље мерити по томе како се у њој осећа конзул неке стране државе.152 Али, као што смо рекли није само њима, двојици конзула у Травнику живот био тежак и неподношљив, чак много пута и потпуно бесмислен, него и њему самом, Дефосеу, канцелару и тумачу Француског конзулата (као да је он несталан нестално једно говорио, друго мислио, треће осећао). – Травник! Трав-ник! – Понављао је ту реч полугласно, сам себи, као име неке тајанствене болести, као магичну формулу која се тешко памти и лако заборавља. И што је више понављао, све му је чудноватије изгледала: два тамна самогласника између муклих сугласника. А та формула обухвата за њега сада више него што је икада могао слутити да свет може да обухвати. То није реч, мукло и хладно име забачене варошице, то није Травник, то је сада за њега Париз и Јерусалим, престоница света и средиште живота. Тако човек машта од детињства о великим градовима и славним поприштима, али стварне и одлучне битке за одржање своје личности и остварење свега што она у себи нагонски крије, мора да бије тамо где га судбина баци, богзна на 149

Исто, стр. 113. Исто, стр. 113–114. 151 Исто, стр. 141. 152 Исто, стр. 142. 150

240

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

каквом уском, безименом простору, без сјаја и лепоте, без сведока и судије.153 Док се Дефосе бринуо једино о себи, Давил је, на другој страни, морао бити свестан одговорности и за себе, за своју породицу, али и читав Конзулат (то значи и за интересе целе француске нације). То је било нарочито важно у тешким тренуцима као у време прве травничке узбуне када је ухапшен један момак Конзулата. Тада се он сретао са мржњом на сваком кораку. Када у травничким дућанима за Конзулат није могло ишта да се купи (Кад ја кажем да нема, онда нема. За тебе: нема154). Та мржња је била таква да је претила његовим изгоном: Давил је осећао како мржња против њега и Конзулата расте сваким даном. Чинило му се да ће га та мржња просто отплавити из Травника.155 Стари везир, Мехмед-паша отишао је из Травника као странац, готово кришом (радостан и осветољубив шапат, који је почео да се шири међу травничким Турцима, није више могао да га стигне156), а и испраћен је само од странца, Давила. И нови везир у Травнику, Ибрахим-паша, је нови странац у њему.157 Био је киван и на Босну и на Босанце. Па, иако Давил није био песимист (напротив), већ само у песимистичком окружењу, он је одмах увидео да је сваки разговор с њим једна лекција о безвредности свега што постоји.158 У том везировом неизлечивом песимизму, Давил се с њим среће. Ту је налазио бар за тренутак додирну тачку с њим, као једно мало и одвојено место где се сусрећу њих двојица као човек са човеком, у овом грубом турском свету без зрачка разумевања и без трага човечности која би њему, несрећном страном конзулу, била приступачна. На махове му се чинило да треба још само мало времена и мало напора па да се између њега и везира развије и устали право пријатељство и присан људски однос.159 Давил се скоро понадао да ће у овом странцу имати искреног пријатеља. Нарочито посебан странац у Травнику био је, на превару доведен и потом ухваћен, новски капетан Ахмет-бег Церић. Осим на граници, где је барем на једној, супротној страни морао бити странац, он је свуда, чини се био стра153

Исто, стр. 157–158. Исто, стр. 185. 155 Исто, стр. 185–186. 156 Исто, стр. 169. 157 Странцем се скоро сви осећају: не само француски и аустријски конзули у Травнику, већ и сами везири. – Карло Остојић: Живот и апсурд код Иве Андрића; Критичари о Андрићу, приредио Петар Џаџић, Нолит, Београд, 1962, стр. 162. 158 Травничка хроника, исто, стр. 224. 159 Исто, стр. 227. 154

Драгомир Костић: Роман разлика

241

нац; у Травнику, посебно. Али, Давил, странац, ма колико се трудио и упињао није могао да га од његових (оних који су били као и он) отргне и спасе смрти. Његову су смрт заискали странци (неки други странци, Давилови противници, Аустријанци међу којима и фон Митерер). Био је то један од највећих Давилових пораза у Травнику. После чега се код њега страх јављао и тамо где му места није било, или барем није требало бити. На пример, у његовом односу према Дефосеу, који је требало да буде његов први сарадник у Травнику. Бојао се његове немирне и непријатне оштроумности, његовог разноликог и неуредног али огромног знања, његове безбрижности и лакомислености, његовог духовног љубопитства, његове физичке снаге и, нарочито, његове способности да се ничега не боји.160 Давил се, дакле, боји свега онога што није он и што није наличило на њега. Странци у Травнику били су и сви Јевреји настањени у њему. Али, они су и иначе странци где год да су: наша је мука у томе што нит смо могли да потпуно заволимо ову земљу којој дугујемо што нас је примила и дала нам уточишта, нит смо могли да замрзимо ону која нас је неправедно отерала и прогнала као недостојне синове. Не знамо је ли нам теже што смо овде или што нисмо тамо.161 Ипак, на крају неки од најкарактеристичнијих странаца у Травнику готово да у њему нису завршили као странци. Сам Давил који је био предводник странаца у Травнику, после дужег времена проведеног у њему, све више је попримао особине Травничана, а губио одлике странца у њему. Из ауторске приповедачке позиције (али необичне, погледом трећег, он), писац примећује да су све Давилове радње сада много ближе ритму којим дише, живи и ради ова босанска варош, него оном којим се кретао он пре више од шест година, када је дошао овамо.162 А један тренутак раније писац је приметио: Све је то било исто као и раније, само он, Давил, није био исти.163 А за фон Митереровог наследника, наочитог потпуковника фон Паулића, који је боравио у Травнику кад и Давил, могло би се казати да и није био никакав странац. Где год да је ишао, шта год да је радио, он је био само фон Паулић. Чини се да је најзанимљивије прошао фон Митерер. Иако је он дуго живео на граници са Турском (па је чак отуда улазио прерушен у Турску), у Травнику је изгледао да је био апсолутни странац као и Давил, а можда и више од њега (поготову узимајући у обзир његов доброћудни изглед и расцеп 160

Исто, стр. 294. Исто, стр. 505. 162 Исто, стр. 443–444. 163 Исто, стр. 443. 161

242

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

између отуђеноси његове жене и привржености детета). Ипак он из Травника не одлази као странац, већ тријумфално, ако не као некакав ослободилац онда барем као знак за долазак слободе (барем према схватању оних који су га испраћали), и то упркос томе што је тај знак одлазио: На тој раскрсници Давил је још могао да види католичке жене и децу како прилазе са обе стране тронутом фон Митереру и како му љубе руку или га нежно хватају за узенгију, и читаве гомиле које поред друма чекају да дође њихов ред.164 Једини странац који је у Травнику дочекан као да није странац био је Бекри-Мустафа из Београда. Ипак је и он отправљен из Травника као туђинац о коме нико ништа није хтео да зна. У Травник је по цичи зими и трештен пијан дошао у потрази за својом одбеглом женом. Дошао је, и то доста говори о Травничанима, иако је био оглашен за мртвог (Четири сведока , све травнички Турци, потврдили су заклетвом да је Бекри-Мустафа умро од претераног пића и да је жена слободна. На то је кадија привенчао жену за Мехмеда165). Срећна околност за Бекри-Мустафу била је та што је тај Мехмед служио у француском Конзулату и што је дошао баш у време узбуне травничке чаршије. Травничани су мрзели Конзулат и нарочито оне који су служили у њему тако да је Бекри-Мустафа био прилика која се није смела испустити: Сви су сматрали за дужност да помогну једном честитом муслиману у одбрани његових права а против ових странаца и њихових слугу. И Бекри-Мустафа, који је по великој зими дошао без кабанице и добре обуће, го као миш, и грејао се само ракијом а хранио луком, сада је одједном био затрпан топлим оделом, храњен, појен и негован од целе чаршије. Неко му је поклонио и неку ћурдију са олињалом лисичином око врата, коју је носио са много достојанства. Штуцајући и жмиркајући, такав је ишао од дућана до дућана, ношен општенародном пажњом и милошћу, као нека застава, и гласније и више него икад тражио своје право. Истина, није се трезнио, али то му није било ни потребно за одбрану свога права, јер је чаршија била узела његову ствар у своје руке.166 Но, када је побуна чаршије завршена и она поново отворена и све се вратило на своје место, интересовање за Бекри-Мустафу је нестало у исти час: А сам Бекри-Мустафа је одједном изгубио сваку важност за чаршију. Нико га није гледао. Свет се, као отрежњен, питао ко је ова пијана скитница и шта ради овде. Нико му није дао да приђе ћепенку и да се огреје на мангали. Тетурао је још неколико дана, продајући за ракију комад по комад од онога одела које му је свет, у првом заносу, поклонио, а затим се изгубио из Травника заувек.167 164

Исто, стр. 375–376. Исто, стр. 176–177. 166 Исто, стр. 177. 165

Драгомир Костић: Роман разлика

243

СВЕЋА Свећа у Абдулах-пашином турбету која се никад није гасила, обасјава Травничку хронику Иве Андрића блиставом светлошћу. Она читавом роману даје посебну тежину и дубину и, надасве, посебан, неугасиви сјај. Ко је Абдулах-паша? То је један од травничких везира. Један од пређашњих травничких везира. Занимљиво је да је био пореклом из ових крајева и да се рано прославио и обогатио, много путовао по свету као војник и валија. Умро је убрзо пошто је постављен за везира у Травнику (највероватније да је био отрован). Ипак је стигао да о себи остави глас благог и праведног управљача. Забележено је да за Абдулах-пашина владања сиромаси нису знали шта је зло. Своје имање оставио је травничкој текији и другим установама. Али, не за друге, него за себе. Од новца који је завештао тражио је да му се сагради ово лепо турбе од доброг камена, а из прихода од кућа и кметова да му поред гроба гори дању и ноћу воштаница необичне дебљине. Осим тога, сам гроб му је покривен зеленом чојом са извезеним натписом: Нека Свевишњи расветли његов гроб. 168 А ту чоју и тај натпис није он захтевао; то је био поклон учених људи из текије у знак захвалности своме добротвору. Свећа, то је овде оно што је битно! Учени људи су овековечили (натписом) жељу везирову. Његову неугасиву жеђ за светлошћу. Откуда то? Откуда овог помена (спомена) Абдулах-паше међу многе друге травничке невоље? Управо одатле, од свеће.169 Абдулах-паша, односно његово Абдулах-пашино турбе, односно вечно упаљена свећа на његовом гробу, истичу се у роману у два наврата (на два одвојена места). Занимљиво је како и под којим (каквим) околностима? Први пут, само као назнака, скица, факат, као истакнуто присуство. Оба пута је то присуство везано за Давила, али у различитим околностима по њега. Једном док је био у друштву (са Дефосеом, својим канцеларом), други пут када је био сам. Једном док је био у успону (када се надао) и други пут, када се нашао пред сломом и кад више није имао чему да се нада. Први пут као дигресија, епизода, позадина, у оквиру друге теме (приче); други пут као тема за себе, прича за себе. Први пут, Давил и Дефосе у соби Конзулата, у сутону, разговарају. Дефосе указује Давилу на гробове старог Карахоџе и његовог сина. Дефосе говори Давилу: – Видите, Давил одговара: видим, видим. Обојица су се нашла 167

Исто, стр. 185. Исто, стр. 145. 169 Светлост свеће на гробу Абдулах-паше у Травничкој хроници можда није нешто много, али она зрачи надом која је изван отуђења и смрти. – Е. Д. Гај: Исто, стр. 117. 168

244

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

(застала) поред прозора. И тада су обојица видела: Напољу се хвата први мрак. Још се нигде не пале светлости. Једино ниско у долини, поред саме воде, трепти слаб сјај из Абдулах-пашиног турбета. То је свећа која стално гори над гробом овога паше; њен слаби пламен назире се са прозора Конзулата увек, и онда кад остале светлости у вароши још не горе или су већ погашене.170 Други пут, Давил је сам. Али је опет сумрак, овога пута, снежи. Давил је отпустио Давну и остао сам у снежном сумраку. Из долине је долазила влага у великим таласима. Високи, меки снег је гушио сваки звук. У дну видика назирало се Абдулах-пашино турбе под снегом. Кроз прозор је пробијала слаба светлост од воштанице која гори у турбету над гробом. Прошло је више година откада је Давил први пут угледао турбе и у њему светлост свеће. Сада је пред турбетом заборављао све што је тога дана чуо и преживео, све тешкоће и непријатности, које га очекују сутра и убудуће.171 У односу на ситуацију када је први пут угледао турбе, Давил сада запажа нешто ново: Мислио је о каменом турбету на осам углова, поред којег је годинама пролазио, о пламену те свеће, који вечерас једва продире кроз маглу, а коју су он и Дефосе некад називали „вечитом светлошћу“, о постанку тога турбета, о историји Абдулах-паше који у њему почива.172 Ново је то да је Давил мислио (сада, не само пролазио или само видео као први пут). Остало је исто. Ту је и одсутни Дефосе са којим су заједно ту малу светлост називали вечитом светлошћу. Наведен је (као побројан) и постанак турбета и историја онога који у њему почива. Из даљег текста постаје јасно да је Давил не само пролазио поред турбета, већ и да је у њега свраћао (о томе говори опис који мора да потиче изнутра: Камени, ниски саркофаг, покривен зеленом чојом на којој пише: „Нека Свевишњи расветли његов гроб!“, дебела воштаница у високом, дрвеном свећњаку,). Постајемо свесни да је он настојао да се турбету приближи, односно смислу вечитог сјаја свеће у њему. Све чињенице од прошлог пута (прошлог сусрета с турбетом) се и сада понављају, унеколико проширене новим, прецизнијим подацима (они произлазе из Дефосеовог говора који је успео да дође до Абдулах-пашиног тестамента и да га прочита), на пример, болешћу везировом (овога пута, нема речи о тровању). Ту је карактеристична реченица дата из пишчеве приповедачке позиције: Да, свега се сећа, као да је то свачија и његова рођена судбина. 170

Исто, стр. 144. Исто, стр. 478. 172 Исто, стр. 478–479. 171

Драгомир Костић: Роман разлика

245

Једно је сећање, а друго је Давилов поглед на то необично завештање. И то, тај поглед другог, из друге (другачије) перспективе, његови коментари су оно ново у старој причи о Абдулах-пашином турбету и свећи која увек гори у њему. Пре свега, натпис на застртом гробу и увек запаљена свећа нешто говори о жељи завешталаца, али то што говори није утешно, говори у немоћном напору да постигне оно што од Бога моли овај натпис; а онда дигресија, уплитање: а што Бог, изгледа неће да учини. Затим следи приписивање паши оно што он, Давил, зна о овом теснацу и људима у њему: Да, тај паша је знао каквих мрачних вечери и магловитих дана има у овом теснацу, где њему ваља до судњег дана лежати, знао је и како људи брзо заборављају и живе и мртве, изневаравају обавезе и крше обећања.173 И даље уплитање Давилово у мисли Абдулах-пашине има, помало, арогантан тон. То су, у ствари, мисли Давилове преломљене кроз Абдулах-пашино огледало: И док је боловао у једном од ових чардака, без изгледа на оздрављење, без наде да ће очи, које су толико света виделе, икад више видети шири видик од овога, једино што га је у његовом неизмерном јаду због пропуштеног живота и преране смрти могло бар мало да утеши, била је помисао на чист пчелињи восак који ће му над гробом сагарати мирним, безгласним пламеном, без дима и остатака. Зато је све оно што је великим напорима, јунаштвом и памећу стекао у свом кратком животу, дао за овај пламичак који гори над његовим немоћним остацима. У немирном животу, нагледавши се земље и људи, видео је да је ватра основ створеног света; она покреће живот и она га уништава, видљиво или невидљиво, у безбројним облицима и различитим степенима. Стога су његове последње мисли биле посвећене ватри. Дабогме, ово мало пламена није много ни сигурно и, вероватно, неће до краја дотрајати, али је све што се може: једну тачку мрачне и студене земље трајно осветлити.174 У последњој реченици, Давил у размишљање пашино придодаје и себе, односно и друге, и тиме величанствено заокружује његову идеју: А то значи озарити, па ма и само једним зрачком, све очи које икада туда прођу. Нема сумње да је Давил озарен. Он се мири са Абдулах-пашином идејом, иако истиче њену необичност, управо чудноватост: Да, чудна завештања , и чудни људи! Али ко је проживео овде коју годину и проводио своје ноћи овако поред прозора, тај све то лако и добро разуме. А да је помирен, сједињен са Абдулах-пашиним заветом сведочи још једна реченица, последња из ове приче: Једва је одвојио поглед од немоћног пламена који је све више тонуо у тами и влажним испарењима.175 173 174

Исто, стр. 479. Исто, стр. 479–480.

246

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

Због чега је значајан овај фрагмент? Са приповедачког становишта није уопште. Абдулах-паша се у њему не јавља ни једном својом непосредном речју. Остала је само сама чињеница о његовом турбету и вечито упаљеној свећи на његовом гробу. На ту свећу и то турбе гледа се из перспективе другог, Давила (у првом сегменту других, Давила и Дефосеа). Па ипак, много. И то више у симболичном смислу. У идеји некаквог живог трага (радње) над мртвим телом. И што то не зокупља само то мртво и давно већ покопано тело, него и на оне који тај призор вечно запаљене свеће над гробом човека виде… и за њега и за друге, друге на неки посебан начин њему блиске… То је сажаљење над општом судбином човека, спајање, хармонија… У контексту целокупног приповедања у роману овај фрагмент (ови фрагменти, посебно други) заузимају посебно, високо место. Они се у осврту (погледу, ма и овлашном, ако је овлашни поглед могућ) на овај роман, не могу превидети (не смеју) и изоставити. То необично завештање стоји ту као што на неком другом месту стоји мост, на пример, или некаква друга грађевина, сакрални споменик, књига… Јер оно није ту из себичности, из жалости за прерано угашеним животом (ако је живот угашен није успомена, сећање на њега), или као вечно подсећање на живот свих људи. То завештање има снагу Давиловог тражења правог пута или Колоњине визије о хармонији и општем сједињавању у свету.

АПСУРДНА СМРТ Има ликова у роману Травничка хроника који не изговарају ни једну једину реч, а ипак су веома значајни; толико значајни да се без њих роман тешко може и замислити. У првом реду то је везир Абдулах-паша који је, захваљујући свом чудном завештању и прераном нестанку постао познатији после смрти, затим новски капетан, исто млад, Ахмет-бег Церић, султан Селим III и, на крају, она двојица безимених Срба које Цигани вешају (вешају тако што стално одлажу вешање). За све њих се може рећи да су посебне приче у причи о травничкој вароши. Ипак, како је могуће да сви они без иједне своје изговорене речи доспеју у саму жижу интересовања читалаца? Без сумње је на то утицао њихов трагични крај. Или, њихова апсурдна смрт. Али, трагични крај неког лика никако не значи да ће он обавезно постати литерарни јунак, поготову значајан. Нешто друго мора да се догоди. А то је понављање драматичности, односно њено непосредно приближавање. Како то извести? Преламањем трагичне судбине преко Другог, или у Другом који је у непосредној вези са читаоцем/писцем. Дакле, неки ликови не говоре ништа, не учествују непосредно у радњи књижевног дела, али зато неки други гово175

Исто, стр. 480.

Драгомир Костић: Роман разлика

247

ре за њих, кроз њих, о њима. Тако је трагична судбина Абдулах-пашина преломљена у трагици Давиловој (у првом тренутку, у Давилу и Дефосеу заједно, али то је само припрема), новског капетана поново у Давилу али још трагичније, султана Селима III у некада његовом првом везиру Ибрахим-паши) који ће том трагиком заразити и Давила, односно успешно је преноси на њега, и напослетку, она двојица несрећних Срба, чији трагични крај писац додуше непосредно слика, преноси, али опет тако што њихов зао удес прелама преко Дефосеа и, што је посебно интересантно, преко њихових џелата (Цигана) и народа који присуствује њиховом мучном, отегнутом погубљењу. Од свих ових трагичних судбина ипак се чини да је једна посебно трагична, или нарочито апсурдна. То је судбина младог новског капетана, Ахмет-бег Церића. Сви остали су пострадали од својих непријатеља (за младог везира Абдулах-пашу није до краја разјашњено је ли отрован, или је умро од болести). Само капетан је изгубио живот од сплета различитих околности (које су се показале трагичним) склопљених над њим и у вези са њим.176 За његову смрт је, у ствари, био најодговорнији Давил, иако је управо он највише чинио да га од смрти отргне. И то двоструко (или двосмерно) одговоран: од Давила је, наиме, кренуо сигнал (подстрек) за долазак капетановог краја, а према смрти је он кренуо тако што је на лажни знак (лажну дојаву) кренуо према Давилу. Давил је, дакле, био мамац. При томе, млади турски капетан на граници са Аустријом ништа није чинио више од онога што је већ чинио и што други капетани нису чинили (упад на аустријску територију, ремећење границе, стално задржавање одређених аустријских снага на том подручју, што је био Давилов допринос јачању француске силе). Све док једнога дана за младог капетана из Цариграда није стигао катил-ферман. Он је потом, на превару и уз аустријску помоћ, доведен у Травник и затворен у Град (тамницу). При томе је као поуздан знак његовог неумитног краја означен крај једног другог човека којег је случајно срео на путу, односно који га је случајно срео: Већ сутрадан по Ахмет-беговом хапшењу, обешен је један Циганин испод гробља и телал је упадљиво објавио да је обешен зато „што је назвао бога новском капетану“ кад су га водили у Град. То је било исто што и смртна осуда капетанова. Одмах је у све и свакога ушао онај слепи, студени страх који се с времена на време спусти над Травник и Босну, кочи и зауставља за неколико сати или дана сваки живот и саму мисао, и тако допушта сили која га је раширила да за то време брзо и несметано изврши оно што хоће.177 (Смрт тога другог човека је окрутнија и 176 Капетан је осуђен на смрт јер су то тражили догађаји. Остало је капетану да поднесе смрт, а Давилу да поднесе своју немоћ да помогне несрећном човјеку. – Станко Кораћ: Иво Андрић према стоицизму и егзистенцијализму, исто, стр. 638.

248

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

апсурднија и од саме његове смрти.) Сутрадан, новски капетан је убијен док је спавао. Та (таква) његова смрт је, међутим, осим за његове непријатеље, поражавајућа за човека уопште.178 Иако је везир обећао да ће га вратити у Новску: – Ја сам мислио да је сигурније и боље да га држим овде док прође ова повика и тужба против њега, али кад ви желите, вратићу га у његово место, па нека тамо чека. А биће онако како у Стамболу реше.179 И та очигледна лаж (на коју је Давилу указао Давна) била је још један поуздан знак Ахмет-беговог несрећног краја. Догодило се оно што је Давил подозревао (и чега се плашио): да се око човека на кога случајно покажу прстом одједном завитлају догађаји, као вирови воде или сврдлови прашине под ветром, и човек тоне без помоћи.180 И то све игром пуког случаја: Случајно је аустријски гранични командант са својим предлогом да се уништи млади новски капетан наишао на разумевање код старешина; случајно су у том тренутку више власти придавале велику важност миру на тој граници; случајно су из Беча одлучно тражили од свог тајног платежника на Порти да капетан буде макнут; случајно је тај непознати високи чиновник, држећи у том тренутку много до аустријског мита, притиснуо оштро везира у Травнику; случајно је обесхрабрени и за цео живот уплашени Ибрахим-паша предао ствар у руке неумољивом и тврдом кајмакаму, коме је погубити права човека исто колико и ништа и коме је, опет случајно, у овом тренутку био потребан један страшан пример да покаже своју моћ и уплаши ајане и капетане по граници. Свака од ових личности радила је независно, искључиво за себе, без икакве везе са капетановом личношћу, али су, радећи тако, сви заједно све чвршће стезали омчу око капетанова врата. Све случајно и нехотично.181 У Давилу се, на крају, лик Ахмет-бега Церића преплео са везировим ћутањем: Није било лако заборавити румено, девојачко лице Ахмет-бегово са сјајним зубима и смеђим бистрим очима горштака, са осмејком човека који 177

Травничка хроника, исто, стр. 232. Велики писац – чини нам се – на примеру судбине новског капетана разастире, у дубинским токовима те повести, луцидну критику оних поредака у историји за које је вредност личности као такве, ако тако смемо рећи, занемарљива. – Мирослав Егерић: Насиље и толеранција у Травничкој хроници; Дело Иве Андрића у контексту европске књижевности и културе, исто, стр. 314. Наглсио аутор. 179 Травничка хроника, исто, стр. 234. 180 Исто, стр. 235. Лажна оптужба случајно је наишла на разумијевање, а онда је клупко нових пријетећих околности наставило да се одмотава тако да су се нашли на окупу људи који су уистину веома далеко и једни од других и од несрећног капетана – али су сви подједнако и не хитајући стезали омчу око његовог врата. – Н. Ковач: наведени текст, исто. 181 Исто, стр. 235–236. 178

Драгомир Костић: Роман разлика

249

се ничега не боји, као ни оно везирово ћутање пред којим се конзул осетио немоћан, унижен и неспособан да брани своје право и ствар своје земље.182 Ипак, лик Ахмет-бега је брзо ишчезао из свести Давилове. Потиснули су га други ликови и друге судбине. Између осталих и лик везира Ибрахим-паше. Као да му је Давил опростио смрт Ахмет-бегову због кога је, залажући се узалудно за његов спас, осетио страшну пустош немоћи.

У ТРАВНИКУ БОГА НЕМА? Упркос жестокој студени и залеђеним путевима и здушном противљењу свих травничких лекара, Давил је сам, на својим рукама, понео своје болесно дете француском војном лекару у Сињу. На путу је дете умрло. Сутрадан, у сумрак, Давил се вратио у Конзулат. Ту је радња са Давила премештена на његову жену, госпођу Давил. Сву драматичност Давиловог покушаја да спасе дете (травнички лекари – Давна, Колоња, Мордо Атијас и фра Лука Дафинић децу уопште нису умели да лече, јер се деца у Травнику уопште нису ни лечила) писац је оставио за време после Давиловог повратка и када је већ све било готово. То је учинио тако што се још једном вратио на Давила и на његов пут, али тек пошто је на један тренутак, један велики тренутак, својим погледом на час обухватио госпођу Давил. У питању је свега неколико реченица; само три реченице у једном пасусу: Госпођа Давил је успављивала млађег сина и шапутала управо молитву „за оне који су на путу“, кад се тргла од коњског топота и куцања на капији. Претрнула, није могла да се макне с места и ту је дочекала Давила који је ушао у собу носећи, исто онако нежно и пажљиво, умотано дете у наручју. Спустио је мртво дете, одбацио широку црну кабаницу из које је била студен, и онда је загрлио жену која је, сва слеђена и као избезумљена, шапутала последње речи молитве у којој је малопре молила да јој се дете здраво врати.183 Последње речи молитве… Не само да јој молитва није услишена, него је она готово посред молитве сазнала за смрт детета. Ако је Андрић хтео да каже да нема Бога, урадио је то на најпластичнији начин. Нема никога ко се на Бога позива у Травничкој хроници. – Нека Бог поживи и подржи све хришћанске силе, Богом послане и Богом подржаване. Ми 182

Исто, стр. 237. Историјски контекст мотива судбине новског капетана треба да сугерише чиатоцу извесну лествицу вредности на којој орјентални свет очито заузима последње место. Уз оне две крајње критичке визије чаршијске узбуне, епизода о Ахмет бегу Церићу и коментари уз ту епизоду, спадају међу оне делове романа кроз које пишчев критички став најјасније долази до израза. – Никола Милошевић: Наведени текст, исто, стр. 168. 183 Исто, стр. 251. Нагласио Д. К.

250

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

стално Бога молимо…184 истиче неуверљиво и удворички митрополит Калиник у разговору с Давилом. На зеленој чоји којом је застрт Абдулах-пашин саркофаг пише: Нека Свевишњи расветли његов гроб!, али је пишчев коментар о свећи која увек гори на његовом гробу једак; гори у немоћном напору да постигне оно што од Бога моли овај натпис, а што Бог, изгледа неће да учини.185 Исто тако, позивање на Бога у Конаку кад пред конзуле износе трофеје, усирене од крви делове људских тела, помешане с бајонетима, светитељима са барјака (Бог је благословио исламско оружје!186), више је хуљење, поготову што се знало да то и нису били никакви трофеји, него знаци тешког разбојништва. Само везир Ибрахим-паша остаје уз Бога и на трагичан глас из Цариграда о смрти његових најмилијих понавља Бог је један. Он зна меру,187 Бог је један.188 Фра Јулијан истиче: Несрећа је живети без Бога…,189 но његови, гучегорски редовници истински побожни, али једноставни и тврди људи, имали су, као и сви босански фратри, урођену одвратност према претераним богомољцима, егзалтираним верницима и свима који се вешају за божје скуте и лижу плоче пред олтаром.190 И то је отприлике све. Осећање Божјег присуства је тако мало у овом делу! Давил, на пример, који је због јакобинаца био у немилости долачких монаха, тек се на крају травничког пута сећа Господа: Однекуд му дође у сећање старозаветна реч да је велик Господ у својим делима, и та му се реч враћала непрестано као мелодија које не може да се ослободи, иако не би могао да каже ни каква су то дела ни у чему је њихова величина ни шта има све то са Господом из Библије.191 На другој страни, у мучно дугој сцени вешања двојице Срба, иако се ни ту Бог нигде не помиње (не позива), наглашава се безимено присуство некога или нечега. Шта то? Шта је то? Два везана човека, разголићених, дугих вратова, стајали су прави и непомични, са једнаким изразом чудне збуњене нелагодности на лицу. На њима се нису изражавали ни страх ни храброст, ни одушевљење ни равнодушност. По том изразу на лицима то су били само брижни људи, обузети ми184 Исто,

стр. 405. стр. 479. 186 Исто, стр. 229. 187 Исто, стр. 422. Ибрахим-паша ни у највећем болу не даје себи за право да мисли како божји план можда и није најправеднији, већ га брани. – Светлана Калезић: Исто, стр. 232. 188 Исто, атр. 447. 189 Исто, стр. 353. 190 Исто, стр. 276. 191 Исто, стр. 491. 185 Исто,

Драгомир Костић: Роман разлика

251

слима о некој далекој бризи, и жељни само да их оставе да могу брзо и снажно да мисле о њој. Њих као да се није ништа тицало све ово што се ради и виче око њих. Они су само трептали очима и с часа на час лако приклањали главу као да тако желе да се одбране од ове гужве и граје која им смета да се потпуно препусте својој тешкој забринутости.192 Откуда те чудне збуњене нелагодности на лицу? Зашто чудне? Зашто збуњене? Уплашени да су били, били су. Али, они нису изражавали уплашеност! Ни храброст, ни одушевљење (чудно, чему би могли да се одушевљавају?), ни равнодушност. Ништа од свега тога. Ипак, зашто су били само брижни људи, обузети мислима о некој далекој бризи? Када је највећа брига била пред њима! Нису ли се, можда, нечему надали у том последњем часу за њих? А то што су били жељни само да их оставе да могу брзо и снажно да мисле о њој, та је жеља била потпуно апсурдна, јер је очигледно да их неће оставити на миру, па ни не могу да се препусте тој, својој бризи… Зашто им је та тешка забринутост била толико привлачна да су јој се са посвећеношћу враћали (обраћали)? Можда су за собом оставили нејач, жене, децу, старе родитеље који су остали без њихове помоћи и заштите. Можда се и њима нешто ужасно десило (иако аутор то не наговештава, напротив истиче да су Срби даномице довођени)?! Али пред мукама и по свему сигурној смрти која их је чекала, да ли су могли у толикој мери бити опхрвани другима (другим) да су заборавили на себе? Можда и да ћутке издрже све муке. Да мирно умру. Да мирно оду из овога света. Али зато бринути, зато све друго запоставити?! Може и то бити. Не одати се код ових Цигана, код ових нељуди који су се згрнули одасвуд да би присуствовали крају њих двојице. Може и то да буде. Они, затим, нису ухваћени у борби, на пример, за слободу своју, свога народа и своје земље, да би веровали како ето своје животе залажу у ту слободу и да је за то вредно умрети. С тим у вези, могли су мислити (надати се) у освету, односно у могућност да ће једном некада, сигурно, бити освећени. Може, може и то, али да ли тиме могу бити тако трајно обузети? Или је нешто друго у питању? За време мучења које је ишло до њиховог вишекратног онесвешћивања, они су мирни, не изговарају ни једну једину реч, не моле се; не моле за помоћ или за милост. Ништа. Пробуде се из несвести и потом поново утону у несвест. Уместо њих, говоре други, а тај је говор говор не једног или двојице већ мноштва (масовни дијалог) и потпуно бесмислен: 192 Исто,

стр. 324. Нагласио аутор.

252

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011 – Хоооо, оо! – викали су у хору неки обесни дечаци настојећи да заталасају масу. – Упррр-ри! – одговарали су други, гурајући у противном правцу. – Ама шта се бијеш! Јеси ли ти махнит? – Луд, луд! Луд је! – викао је неко и сам лудачким гласом. – Удри га! Што га жалиш? Није ти га мајка родила – добацивао је неко издалека, весело, мислећи да је све шала. Стругање ногу, топтање и мљаскави ударци. Па опет гласови. – На, на! Хоћеш још? На! Хоћеш љуцки? – Еј, ти тамо у ћулаху! – Ко се гура? Ходи 'вамо ближе, да те ја питам. – Ама шта га гладиш? Удри га по ћиверици. – Стој, стооој!193

То је, у сваком случају, неко дубоко, нама недоступно осећање. Осећање изван искуства. Нешто чему се надамо, ако верујемо, али не журимо (просто није нам у природи) да се у то уверимо. Шта је то? Шта то може бити? Јер, нешто јесте. Оно што их је обузело и све то време тешког мучења држало прикованим! Није ли то сазнање да ступају пред лице Судије који ће им судити за додатањи њихов живот? Сазнање да коначно ступају пред лице Божје. Пред лице Спаситеља. Они, неким чудом, овом својом жртвом, као да су награђени да свесни (свесно) излазе пред Бога! ЛИТЕРАТУРА Иво Андрић: Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине, превео Зоран Константиновић; Свеске Задужбине Иве Андрића, год. I, св. 1, јун 1982; Милан Богдановић: Иво Андрић: Травничка хроника; Зборник о Андрићу, приредио Радован Вучковић, СКЗ, Београд, 1999; Ендру Вахтел: Замишљање Југославије: Историјска археологија Иве Андрића, превела Мирјана Детелић; Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XVI, св. 13, 1997; Radovan Vučković: Velika sinteza (O Ivi Andriću); Svjetlost, Sarajevo, 1974; Радмила Ј. Горуп: Читалaц као критичар: Травничка хроника Иве Андрића, превела Биљана Ђорђевић; Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XXIII, св. 21, 2004; Јован Деретић: Српски роман 1800–1950, Нолит, Београд, 1981; Коста Димитријевић: Разговори и ћутања Иве Андрића; Време забрана, сведочење значајних савременика; Прометеј, Аполон КО – Београд, 1991; 193

Исто, стр. 326.

Драгомир Костић: Роман разлика

253

Жанета Ђукић Перишић: Андрићеви Јевреји, Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XXIV, св. 22, 2005; Пер Јакобсен: Три везира у Травнику, Свеске Задужбине Иве Андрића, год. V, св. 4, 1986; Наталия Яковлева: Художественное время в произведениях Иво Андрича; Дело Иве Андрића у контексту европске књижевности и културе, зборник радова, гл. и одг. уредник Драган Недељковић, Задужбина Иве Андрића, Београд, 1981; Љубо Јандрић: Са Ивом Андрићем, 1968–1975; СКЗ, Београд, 1977, Љубо Јандрић: Са Ивом Андрићем, 1968–1975; СКЗ, Београд, 1977; Драган М. Јеремић: Човек и историја у књижевном делу Иве Андрића, Зборник радова о Иви Андрићу, уредник Антоније Исаковић, САНУ, посебна издања, књ. DV, Одељ. јез. и књ., књ. 30, Београд, 1979; Amela Kavazbašić: Prosvjetiteljska i imperijalistička ideologija u Andrićevoj Travničkoj hronici, Razlika/Difference, br. 12-13-14, 2006; Enver Kazaz: Treći svijet i njegova mudrost isključenosti (Slika imperijalne ideologije i prosvjetiteljske utopije u Andrićevoj Travničkoj hronici) Razlika/Difference, br. 10/11, 2005; Светлана Калезић: Однос истока и Запада у дјелу Иве Андрића, Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XXV, св. 23, 2006; Радивоје Константиновић: Истраживање тишине и други огледи, СКЗ, Београд, 1995; Stanko Korać: Andrićevi romani ili svijet bez boga, Prosvjeta, Zagreb, 1989; Марко С. Марковић: Тамница у делу Иве Андрића, Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XII, св. 8, 1992; Salko Nazečić: Mjerilo trajnosti u Andrićevim istorijskim romanima; Izraz, god. VI, knj. XI, br. 2, 1962; Слaвко Леовац: Огледи о Иви Андрићу, СКЗ, Београд, 1993; Карло Остојић: Живот и апсурд код Иве Андрића; Критичари о Андрићу, приредио Петар Џаџић, Нолит, Београд, 1962; Предраг Палавестра: Књига о Андрићу, Књижевне теме Х, БИГЗ-СКЗ, Београд, 1992; Душан Пувачић: Иво Андрић и Јевреји, превела Жељка Калања; Свеске Задужбине Иве Андрића, год. V, св. 4, 1986; Тома Тасовац: Негација као присуство одсуства у делима Иве Андрића, Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XIX, св. 16, 2000; Dr Midhat Šamić: Istorijski izvori Travničke hronike Ive Andrića i njihova umjetnička transpozicija, Veselin Masleša, Sarajevo, 1962;

254

Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011

Dragomir Kostić THE NOVEL OF DIFFERENCES (CHRONICLES OF TRAVNIK BY IVO ANDRIC, AN INTERPRETATION) Summary The novel Chronicles of Travnik represents the most lengthy work of Ivo Andric. It is his first novel written in the April of 1942. It was printed in 1945 as a third novel in a series of novels by Andric published the same year: The Woman from Sarajevo, The bridge on the Drina, Chronicles of Travnik. Andric, however, started working on the novel in question many years before it was published. The paper considers some of the greatest and most characteristic problems inherent in the novel Chronicles of Travnik. After the unavoidable introductory part of the novel, the paper deals with the problem of silence (Silence of a dumb land), Travnik and its inhabitants, and their social status, major character traits of the inhabitants, newcomers in Travnik (Foreigners of Travnik), hope (Candle), the absurd (The absurd death) and finally with he problem of God (There is no God in Travnik). These fragments are an indication of the significance of the novel, which is certainly one of the greatest novels in the history of both Serbian and European literature. It is a novel of the clash between The East and The West, fear and hope, life and death! Keywords: Ivo Andrić (1892–1975), Serbian literature, Serbian novel, Travnik, Bosnia, alienation.