Zemlja Nije Nase Vlasnistvo Vec Dar Boziji

Beseda o. dr Radovana Bigovića u Centru za istočne crkve u Regenzburgu

Zemlja nije naše vlasništvo, već dar Božiji Autor: Eparhija Srednjoevropska

Čovečanstvo danas, kao retko kada, strahuje za svoj opstanak, jer je izgled zemlje unakažen u planetarnim razmerama. Do neslućenih razmera je pogođeno njeno tlo, unutrašnjost, voda, vazduh, biljni i životinjski svet. Preti opasnost ne samo od uništenja ljudskog života na zemlji, već i od uništenja same planete zemlje. „Posledice ekološke krize postale su bolne ne samo za prirodu nego i za čoveka, koji je u organskom jedinstvu s njom“ (Osnovi socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve, Beseda, Novi Sad, 13.1). Svakodnevno slušamo o zagađenju vazduha, vode, globalnom zagrevanju, o tome da preti opasnost da izumru brojne vrste životinja i biljaka. Ekologija je postala neka vrsta svetovne religije. Njome se bave mnogi, uključući i specijalizovane ustanove: svetovne i religijske. Širom sveta gotovo se svakodnevno organizuju skupovi (seminari, simposioni, konferencije) posvećeni ekologiji. Njoj je posvećeno sve više stručnih i popularnih časopisa i listova, radio i televizijskih emisija. TEOLOGIJA TVOREVINE Božanska ikonomija (ekonomija), tj. Božija neizmerna ljubav i promisao prema čoveku i tvorevini, potiče od grčke reč ikonomia koja ukazuje na brigu, staranje o okruženju ili domaćinstvu (ikos). To je takođe koren i reči ekologija. Postoje različite vrste ekonomije: prirodna, ljudska, Božija. Savremena ljudska ekonomija (posebno na evro-američkom kontinentu) izrazito je potrošačka, konzumistička. Cilj života je što više proizvesti i što više potrošiti. Važnije je imati nego biti. Ta i takva ekonomija ozbiljno vrši nasilje nad prirodnom ekonomijom, što se odražava i na odnos prema Božanskoj ekonomiji. „Malo li vam je što pasete na dobroj paši, nego ostatak paše svoje gazite nogama svojim? I što pijete bistru vodu, nego ostatak mutite nogama svojim?“, kaže starozavetni prorok (Jez.34,18).

Bog je po svojoj slobodnoj volji i s ljubavlju stvorio čitav kosmos i poverio ga čoveku kao „princu“ celokupne tvorevine na upotrebu i čuvanje. Svet svoje postojanje duguje Bogu. On ne postoji sam od sebe i sam po sebi. Sudbina sveta zavisi od odnosa čoveka prema Bogu. Hristos je uzeo na sebe ljudsko telo (time telo celog kosmosa koji se u

malom nalazi u čoveku - mikrokosmosu) kako bi obnovio i osvetio (doveo u zajednicu sa svojim Ocem) svaki aspekt i detalj sveta. Sve što je stvorio Bog - dobro je.

Širina i dubina hrišćanskog viđenja kosmosa pokazuje da je ljudski svet samo jedan deo veličanstvene i čudesne Božje tvorevine. Na ovaj način tvorevina prestaje da bude nešto što mi objektivno posmatramo i sebično koristimo, već postaje celina gde je očigledna sveopšta povezanost i suštinska međuzavisnosti svih stvari, što je sv. Maksim Ispovednik nazvao „kosmičkom Liturgijom“. U svetu ništa ne može da postoji samo za sebe. Sve za svoje postojanje potrebuje drugo. „Jedno od bitnih načela na kojima počiva stav Crkve u vezi sa pitanjima ekologije jeste načelo jedinstva i celovitosti sveta koji je Bog stvorio. Pravoslavlje ne gleda na prirodu koja nas okružuje kao na izolovanu, zatvorenu strukturu. Biljni, životinjski i ljudski svet su uzajamno povezani (c. d.13.4). Takve stavove i predstave susrećemo u Bibliji i agiološkoj (svetootačkoj) literaturi. To se predivno manifestvuje u Poemi svim stvorenjima sv. Franje Asiškog (koga je Katolička Crkca proglasila pokroviteljm ekologa i ekologije), Žitiju Sv. Prohora Pčinskog (kojeg jedan broj ekologa u Srbiji uzima i slavi kao svog pokrovitelja), u Molitvama na Jezeru i Rečima o Svečoveku sv. Nikolaja Ohridskog i Žičkog.

Svaki odnos čoveka sa prirodom spojen je sa potrebom i neumerenošću. Potreba se manifestuje kao nemanje (oskudica, nužda); neumerenost se manifestuje kao rasipanje suviška. Na taj način čovek u sebi samom instiktivno poseduje sredstvo merenja kolika je prava potreba ili gde je štetna neumerenost. Sledi, dakle, da ljudi, obdareni slobodnom voljom, poseduju dar da svoju sopstvenu instinktivnu sposobnost usmere ka određivanju svojih sopstvenih granica. Tako sebe nalazimo u konfrontaciji sa ovim uslovima: ili smo izloženi pohlepi (koja je prema ap. Pavlu idolatrija, Kol. 3,5), ili u određenoj meri preziru pa i mržnji prema životu, tvorevini, prirodnim blagoslovima i darovima Božijim.

Prvobitni čovek je odbio da živi u skladu sa voljom Božjom. To je tragična realnost zbog koje ispašta i cela tvorevina. Počeo je da gradi identitet na samome sebi, tj. da njegovo postojanje bude mimo Boga i protiv Njega. U tom trenutku svet je prestao da bude dar Božji koji treba negovati i čuvati i postao je sredstvo za zadovoljavanje ničim obuzdanih potreba. Čovek je postao biće koje jede (Fojerbah). Odbio je da obuzda svoje potrebe, da upotrebljava svet, da deluje u njemu, da

ga čuva u skladu sa Božjim naumom o tvorevini. Odnosi između čoveka i prirode oko njega bili su poremećeni u praistorijskim vremenima, a razlog tome bio je čovekov grehopad i njegovo otuđenje od Boga. Greh, koji se začeo u duši čovekovoj, kobno je uticao ne samo na njega nego i na sav okolni svet“ (c. d.13.2). To ima za posledicu pohlepni, grabljivi i nasilnički odnos prema svetu.

Kada tvorevinu ne koristimo na pravi način, narušavamo harmoniju u njoj i priroda onda negativno reaguje. Okreće se protiv čoveka. Posledice toga su: neuobičajno variranje temperature, tajfuni, zemljotresi, vulkani, snažne oluje, zagađenost mora i reka i mnoge druge katastrofalne. To je alarm da se nešto mora promeniti u ljudskom ponašanju. Glavni razlog neprijateljskog i nasilničkog odnosa prema prirodi je čovekov egocentrizam (gordost, samoljublje, samodovoljnost). To samouverenje i samodovoljnost idu do samooboženja, do pretvaranja sebe u religiju. Čovek današnjice bezobzirno i brutalno podčinjava sebi tvorevinu Božju i proglašava sebe za njenog vlasnika. Otima je od Tvorca - jedinog istinskog vlasnika. Vlasništvo nad zemljom postala je svetinja i neprikosnoveno pravo. Bogu i tvorevini odriču se svaka prava. „Sa hrišćanske tačke gledišta priroda nije skladište resursa za sebičnu i neodgovornu upotrebu nego je dom u kojem čovek nije gazda već domoupravitelj; ona je ujedno hram u kojem je on sveštenik, pri čemu on ne služi prirodi nego jedinome Tvorcu“ (c. d.13.4). I umesto očuvanja života i slobode, ove destruktivne sile uništavaju i ugnjetavaju naše bližnje. Čoveka obuzima pohlepa, dopušta sebi prekomernu upotrebu, bez osvrtanja na posledice takve prekomernosti.

Upotreba atomskih i nuklearnih sila iz prirode u ratne svrhe predstavlja bolest (gordost). Kakav god da je način naše preterane upotrebe, prirodnu sredinu smo „natovarili“ takvim zagađenjem da je temperatura zemlje u porastu i mnogi prirodni balansirajući postupci su sada nestabilni, sa svim što to sa sobom nosi. Ogromna količina energije koja se troši za savremene vojne (ratne) mašine, kao i rasipništvo savremenog života koje daleko nadmašuje današnje razumne ljudske potrebe, čini dva različita sektora, u kojima je odgovornost lidera i običnih građana isprepletena na takav način da svako ima sposobnost da uradi nešto za poboljšanje opštih uslova. „Ako čovečanstvo ne stavi tačku na rat, rat će staviti tačku na čovečanstvo“ (Džon Kenedi).

Danas naučnici, koji se bave prirodnom sredinom, ističu da postojeće

klimatske promene imaju potencijala da razore i unište celokupni ekosistem, ne samo ljude već i biljke i životinje čije je postojanje lančano povezano. Ovo je sve nastalo izborima i delovanjem savremenog civilizovanog čoveka i tiče se pre svega njegovog stila života. Apostol Pavle je to izrazio rečima: „Jer se tvar pokori taštini, ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom da će se i sama tvar osloboditi i od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božije. Jer znamo da sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada“(Rim. 8,20,22). Kod većine ljudi postoji sklonost da ekološku krizu dovode u vezu sa moralnom krizom. Ne sporeći određenu međuzavisnost, ipak treba istaći da se problem ne može rešiti samo juridičkim putem, moralnim parolama i apelima, jer su obe ove krize uslovljene jednom dubljom egzistencijalnom krizom. Za rešenje problema nije dovoljna normativna popravka i poboljšanje, već promena samog načina postojanja. Dokle čovek ne uskladi život sa voljom Božjom, ekološki problem je nerešiv i svet se nalazi u smrtnoj opasnosti.

Kod ljudi danas sazreva uverenje da je zagađenje prirode problem svih ljudi, verujućih, neverujući, agnostika, a naročito mladih ljudi koji su svesni činjenice da čovečanstvo ima zajedničku sudbinu.

Najviše pogađa činjenica da su sve učestalijim zagađenjima najviše pogođeni najsiromašniji ljudi na planeti koji su ovom zagađenju najmanje doprineli i najmanje su odgovorni (carigradski i vaseljenski patrijarh Vartolomej).

Širom sveta ljudi su pogođeni velikim sušama. Nekad plodna zemljišta više ne rađaju, što donosi glad lokalnom stanovništvu. Od Južne Amerike do srca Evroazije slušamo o otapajućim glečerima, od kojih milioni ljudi zavise da li će biti snabdeveni vodom.

Nastaviti sa zagađenjem prirode nije samo glupost, već je i greh protiv Boga i Njegove tvorevine. O zagađivanju prirode kao grehu, sa smrtnim posledicama, Crkva i verske zajednice, treba stalno da govore.

Ljudi koji danas žive u bogatijim zemljama, mnogo više troše i iskorišćavju zemljine resurse. Evro-američka civilizacija, koja sebe smatra hrišćanskom, svojim tehnološko-tehničkim izumima i njihovom

zloupotrebom proslavila se uništenjem i razaranjem prirode. Njena odgovornost za opstanak planete i života na njoj je nesrazmerno veći u odnosu na druge civilizacije.

Kada razumemo prisnu povezanost i međuzavisnost svih ličnosti i svih stvari u kosmičkoj Liturgiji, tada možemo da počnemo da razlučujemo pitanja ekologije i ekonomije. Ovo uništenje prirode zapravo znači samouništenje života čoverčanstva.

Čini se da u ovom kontekstu treba ukazati na činjenicu da u hrišćanstvu, Istoka i Zapada, postoje protivrečni stavovi o prirodi (materiji, tvorevini Božjoj). Pozitivan i negativan. Prvi je afirmisan u Bibliji, Liturgiji, Svetim tajnama, bogosluženju, većem delu patrističke literature. Drugi u etici, novijoj školskoj teologiji, besedništvu, uobičajenim svakodnevnim predstavama, narodnoj pobožnosti, konvencionalnom govoru.

U Velikom trebniku (najpotpunijoj crkvenoj knjizi raznih obreda i molitvoslovlja) postoji činovi osvećenja: ma koje stvari, pčela, stoke, hrane, vode, ulja, mira, grožđa, sira i jaja, soli, vina, meda, pšenice, brašna, vinograda, badnjaka, trave, semena za setvu, vrbe, novih ribnjaka, mora, reke, vodenice, novog mosta, ikona, krsta, hrama, temelja nove kuće, nadgrobnog krsta, pekare, bunara, ribarskih mreža, gumna, novog groblja, tamjana, osvećenje jevanjđelja, knjige, nove lađe, broda, oružja, vojnih zastava, barjaka, zvona, bolnica, fabrika, kola... Sve svete tajne koriste materiju, tj. imaju za cilj da je očiste i preobraze. Najočigledniji primer je Sveta Evharistija. Ona najistinitije izražava stav Crkve prema tvorevini. Ekologiji prirode mora da predhodi, ili (sa njom da sapostoji), crkveni (posni, asketski) stil života. Samoograničenje na svim planovima „ekologija duše“ je preduslov zaštite tvorevine. Ozdravljenje i isceljenje prirode nije moguće bez Hrista. Svet u zlu leži. Zatrovan je grehom, bolestima. Boluje od „bolesti na smrt“. Isti je slučaj i sa čovekom. Čovek i tvorevina nemaju, po sebi, sposobnost ozdravljenja. Hristos i Njegova Crkva su zdravlje i lek besmrtnosti (sv. Ignjatije) svega stvorenog i postojećeg. Pa ipak, to se ne događa nezavisno i mimo čoveka. Kroz Crkvu i u Crkvi tvorevina ima svoj smisao, doživljava svoj preobražaj i trasformaciju. Izgubivši liturgijski etos, prestali smo da budemo hodočasnici, na ovoj zemlji, puni poštovanja. Sveli smo se na nebrižne, pohlepne, konzumatore ili prolazne putnike. Upotreba sveta i korišćenje materijalnih dobara mora biti evharistijsko, doksološko. Mora postojati pravda i ljubav u svim aspektima ekonomske aktivnosti. Profit – a naročito kratkotrajni – ne

može i ne treba da bude jedini motiv naših aktivnosti. Ljubav prema materijalnim dobrima ne sme da u nama paralizuje svaku ljubav prema istini, pravdi, dobroti, drugom čoveku, Bogu.

Unutar hrišćanskog sveta postoji i pretrajava i jedan negativan odnos prema materiji. Mnogi smisao života vide kao spasenje od materije, tela, sveta a ne kao spasenje sveta. Sa materijalnim se gotovo poistovećuje svako zlo. Platonizam, neoplatonizam, gnosticizam, manihejstvo... tokom vekova su našli plodno tlo u pojedinim hrišćanskim krugovima. Sada oni imaju i hrišćansko opravdanje, hrišćansku kostimografiju. To stvara raspolućenost unutar svakog hrišćanina: suprotstavaljaju se duh (duša, duhovno) i telo (materijalno). Od kraja Srednjeg veka u Evropi se suprotstavljaju vera i razum, nauka i religija, sakralno i svetovno, Crkva i država (društvo). To je sve izazvalo nesagledive tragične posledice na ekološkom planu. Nauka, koja je proglašena za najveću vrednost i moć, negirala je Tvorca, sagledavajući čoveka kao autonomno i samodovoljno biće, a materiju kao jedinu realnost. Tajna života je redukovana na materijalne procese. Teološke i religiološke nauke, braneći Tvorca, često su zapadale u drugu krajnost. Nipodaštavale su i obezvređivale tvorevinu. U nekim slučajevima tvorevini je odricano svako supstancijalno značenje, a davano joj samo akcidentalno (pojavno) značenje. Izgleda da arijanizam i monofizitizam nisu nikada do kraja bili pobeđeni. Prvi je trijumfovao na Zapadu, drugi je našao plodno tlo na Istoku. Prezir prema telu i glorifikacija duše još uvek dominira u školskoj hrišćanskoj etici, pojedinim crkvenim školama, propovedima, publicistici i tzv. duhovnoj literaturi koja je dobrim delom opaka crkvena bolest. To je danas i najveći uzrok nesporazuma Crkve sa svetom, posebno sa mladim ljudima. Religija i nauka su protvirečile jedna drugoj na različite načine, ali su, po svemu sudeći, dobrim delom zajedno radile, iako nesvesno, na uništavanju Božije tvorevine (J. Zizijulas).

Ekološki preporod nije moguć bez pomirenja vere i razuma, nauke i religije, duhovnog i materijalnog, stvorenog i nestvorenog, Boga i čoveka. „Ekološka kriza sa kojom se suočava čitavo čovečanstvo u našem vremenu ne može biti prevaziđena ukoliko sva ljudska bića u svim domenima života ne udruže snage u pokušaju da pronađu rešenja za nju “ (J. Zizijulas).

Najveći doprinos Crkve razrešenju ekološke drame jeste prvenstveno u onome što ona jeste, ali i u onome što čini i svedoči. Od Nje se očekuje da afirmiše svoj holistički pogled na svet. Čovek je nezamisliv bez

organske povezanosti sa ostatkom tvorevine. Opstanak ljudskog bića zavisi od ostale prirode. Istinskom čovečanstvu neophodna je organska veza sa ostalom tvorevinom, ali je i tvrevini takođe potreban čovek da bi sebe ostvarila.

Čovek usmerava tvorevinu prema Bogu i protiv Boga. Evharistijski pristup tvorevini je put poznanja Boga sveta i čoveka. Čovek se sjedinjuje sa Bogom ne psihološki (osećajem) i umno već kroz Evharistiju (Pričešće). Tvorevina je propevdetika hrišćanske teologije. Za mnoge je prirodna teologija („teologija po zvezdama“) jedina teologija.

Pojedini sociolozi, teolozi, a i drugi mislioci često navode da je jedan od uzroka ekološke krize tzv. urbani stil života. Moderni čovek je prestao da idolatrizuje prirodu, sve manje razume njen jezik i ćudi. Gradovi zaista jesu mesta otuđenja, prvo čoveka od čoveka, ali i čoveka od Boga i tvorevine Božje. Ipak, gradski život, sam po sebi, ne mora da podrazumeva čovekov teror nad prirodom i njeno svakodnevno trovanje. Posmatrano iz te perspektive hrišćanstvo je urbana, gradska vera, jer se pojavilo u ondašnjim gradovima, a tek kasnije u selima. Zemaljski gradovi treba da su slike Nebeskog grada (nebeskog Jerusalima). Čovek može hrišćanski da živi i u selu i u gradu i da voli prirodu ili pak da je uništava.

„Priroda se realno preobražava - ili strada - ne sama po sebi nego pod uticajem čoveka... Istorija Crkve zna za mnoštvo primera kada su ljubav hrišćanskih podvižnika prema prirodi, njihova molitva za okolni svet i njihovo sastradavanje sa tvorevinom na najdelotvorniji način uticali na živa bića“ (c. d.13.5).

Veliki protestanski teolog 20. veka Jirgen Moltman oprevdano je doveo u vezu ljudska prava i ekologiju. Smatrao je da je nužno definisati, pored ljudskih prava, i prava čovečanstva, prava prirode, prava Tvorca. Ukoliko se to ne desi, preti opasnost da gotovo svakodnevno proširenje kataloga ljudskih prava, ozbiljno ugrozi planetnu zemlju, samim tim, i sama ljudska prava.

List Crkva, glasilo Srpske pravoslavne

Eparhije srednjoevropske, br. 89