Vizantija 2.docx

УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ ИСТОРИЈА

СРБИ У ДЈЕЛИМА ВИЗАНТИЈКСИХ РЕТОРА XII ВИЈЕКА Семинарски рад из предмета Историја Византије 2.

Ментор: Борис Бабић

Студент: Марко Секулић

Изучавање српске историје XII вијека отежано је јако малим бројем писаних историјских извора који су настали у самој средњовјековној Србији. Добар дио истих тих извора је изгубљен, неки су фалсификати, и самим тим на основу њих не може да се склопи цјелокупна слика о збивањима у Србији у XII вијеку. Оно на шта се ослањају историчари како би употпунили слику у овом периоду јесу страни извори, у овом случају византијски. На основу бесједа византијских ретора сазнајемо више о међусобним односима двају држава као и о унутрашњим дешавањима у Србији. Седамдесетих година једанаестог вијека у Цариграду рођен је Теодор Продром. Византијски писац који је одрастао у војничкој породици, у престоници је стекао високо образовање. Радио је као учитељ, а примарно се бавио књижевним радом прије свега поезијом. Био је угледна личност за вријеме владавине цара Алексија I Комнина, али је дошао у сукоб са његовим сином и наслједником Јованом II. Након измирења са царем почео је да сарађује се владом и чак да пише пјесме у цареву славу. Такво стање је остало све до доласка Манојла I Комнина с којим је он у почетку био у добрим односима, међутим Продром се већ од 1044. налази у манастиру, а касније се и замонашио. Написао је велики број, пјесама, романа у стиховима, као и прозних дијела. Научници су истраживајући визанстијске списе дошли до закључка да су у XII вијеку у Цариграду живјела два Теодора Продрома. Овај други Теодор Продром, нешто млађи него претходно описани, био је у служби севастократора Андроника од 1040. до 1042. године. Након Андроникове смрти Теодор Продром млађи ступа у службу његове супруге Ирине којој је био вјерни пратилац читавога живота. Године 1156. се замонашио у једном цариградском манастиру гдје је и умро 1166. Иако је имао мањи број дјела од старијег Продрома, она су важна за испитивање историје Срба. У једном грчком кодексу, у којем се налазе сачувана његова дјела, и који се налази у Венецији у цркви Светог Марка описан је поход цара Манојла I у Рашку. Описијући овај поход, Продором очекивано велича ромејског цара и царство Ромеја. Србе сматра варварима, томе доприносе поређења са дивљим животињама, кориштење архаичних имена. Сваки стих је преоптерећен описима византијске надмоћи над Србијом. Његове пјесме су значајне јер нам дају информације о бици на Тари 1150. године. Продром такође спомиње велике жупане што свједочи о постојању те титуле у Срба. Описао је свргавање Десе и повратак Уроша II на великожупански престо. Михаило Солунски је још један од пјесника XII вијека који пружају битне податке о српско-византијским односима. Мало се зна о његовом животу, поријеклу и образовању. Зна се да је био мајстор реторике на Високој патријаршиској школи у цркви Свете Софије. У истој школи је радио и као професор евангелистике, носио је и важну титулу протекдика. Оптужен је 1156. године да је јеретик и присталица Сотирија Пантевгена због чега му се и каријера прекида. Саставио је четири говора у част Манојла I Комнина у којима се између осталог помињу и Срби. Михаило Солунски исто описује Манојлов поход на Србе. Дајући им имена Дачана, наводи да су се удржили са Гепидима односно Угрима те да заједно пркосе царству. Писац каже да су Срби пред Манојла послали посланике који су измолили цара

да их не напада и да су заузврат повећали данак и дали таоце. Даље се наводи да су од тада Срби учествовали у ратовима против Угара на страни Византије. Михаило такође прича о томе како су Угри у Србији наметнули неког другог „сатрапа“, а да је онај којег је цар поставио смјењен. Манојло је кренуо у Србију да поново доведе ствари у ред. Оба претендента су пресрела цара да га моле и да оправдају своје право на власт, на крају цар је пресудио у корист пређашњег жупана.

О походу цара Манојла I Комнина на Србију говори и анонимни спис који се налази у кодексу из XIII вијека, који се такође чува у млетачкој библиотеци светог Марка. Спис говори о двобоју Манојла и пеонског жупана којег је цар заробио у борби, о освајању Срема и Сирмијума и о тријумфу у Цариграду. Још један у низу пјесника који приповједа о односима Србије и Византије у XII вијеку јесте Михаило Анхијалски. Михаило је био патријарх у Цариграду од 1170 – 1178. године, а прије тога обављао је функцију продектика, а имао је и титулу конзула филозофа. Он је негдје око 1170. године саставио панегиричку беседу у којој је бесједио о угарско-византијским сукобима шездесетих година XII вијека. У тим сукобима активно су учествовали Срби као савезници Угара. Михаило Анхијалски у својој бесједи наводи да су Угари покорили Србе и начинили их својим савезницима. Даље он каже да су Угари прекршили своје обећање према Ромејима и да су напали своје доброчинитеље. Цар је затим прво савладао Србе који му се покорише и постадоше његове слуге и савезници. Манојло I је поставио Србима владара и кренуо у рат против Пеонаца, односно Угара. Михаило нам такође доноси детаље мировног уговора двије зараћене стране по којем Угари добијају Срем, а Византинци земље јужно од срема, такође Угри су били оббавезни да плаћају данак, дају таоце и да угарски архиепископ буде потчињен цару. Око 1130. године рођен је у Цариграду Константин Манасије. Овај писац је био јако цијењен и у свјетовиним и у црквеним круговима. Поред тога што је био један од највећих писаца XII вијека, учествовао је и у државним пословима. Послије 1175. године повукао се у монашке редове, постао је епископ Паниона. Умро је око 1187. године као митрополит Навпакта. Четрдесетих година XII вијека написао је хронику посвећену севастократориси Ирини. Хроника, која је уживала велику популарност како у Византији тако и изван ње, је обухватала период од стварања свијета до 1081. године односно до смрти цара Нићифора III Вотанијата. Оно што је занимљиво за српску историју је панегирички говор посвећен Манојлу I из 1173. у ком је описан долазак Стефана Немање у Цариград као заробљеника. Стефан Немања је сарађивао са Тевтонцима, како Константин назива Нијемце, против Византије те га је зато напао цар Манојло I. Уз мноштво метафора и претјераних хвалоспјева за цара, Костантин каже да је цар поразио Стефана Немању и довео га у Цариград као сужња. Још за Стефана Немању каже да је био „...неки врло плећат и незграпан старац“.

Евстатије Солунски рођен је, највјероватније, у Цариграду иако није познато које године. Образовање је стекао у манастиру свете Еуфемије. За живота је обављао много функција, био је ђакон свете Софије као и професор на високој патријаршиској школи. Захваљујући свом високом образовању био је веома близак са владајућом породицом, нарочито са Манојлом I. Изабран је 1174. године за епископа града Мира у Малој Азији, међутим повучен је са тог положаја и пребачен на исту позицију у Солун. У Солуну је водио веома буран живот, долазио је у сукоб са монасима који су се удаљили од свог завјета. Остатак живота провео је у Солуну гдје је преживио и норманско освајање и владавину, умро је послије 1195. године. Евстатије је био велики познавалац античке културе што је имало велики утицај на његов литерарни рад. За вријеме живота у Цариграду писао је коментаре за многа античка дјела, међутим преласком у Солун започиње рад на историјским дјелима. Као и већина писаца овога периода писао је панегиричке стихове у част царева. У тим дјелима сачувана је између осталих Евстатијев говор посвећен Манојлу I у ком се спомиње Стефан Немања. Такође 1186. написао је спис из времена норманске опсаде Солуна у коме се спомињу Срби као савезници Византинаца. Из говора посвећеног Манојлу I Комнину из 1175. године спомиње се Стефан Немања у тријумфалној поворци. Евстатије каже за њега да је био веома висок и изгледом наочит што се дијелом поклапа са описима Константина Манасија. Ретор нам говори о Немањином „преваспитавању“, о томе најбоље свједочи сљедећа реченица: „Пре тога он је окушавајући се у мужевности и навикавши се да диже устанке, хитро загазио у рат, али је ускоро, нешто страхом а још више ранама, преваспитан на добро, па сада и сам учествује у тријумфу“. Евстатије поред овог спомена Стефана Немање, Србе спомиње као непријатеље Исака II Анђела и њихове сукобе око Филипопоља. Исак је у овим борбама поразио Србе и растјерао их. Спомињу се Срби и као савезници Ромеја у вријеме опсаде Солуна, Евстатије описује борбе у којима су војници међу којима је било и Срба скакали са зидина и излазили из града већином без оружја нападајући на норманске одреде.