Slovenske Bajke-knjiga

DOBRA ŠEVA Bugarska književnost Živio jednoć neki siromah. Imao samo jednu njivicu koju je zasijao prosom. Raslo proso, ponaraslo, bubrilo, nabubrilo i napunilo se zrnjem. A kad je dozrelo, naviknuše se vrapci i ševe da dolijeću na tu njivu, jer nigdje naokolo nije bilo druge njive s prosom. Kad je siromah razabrao da mu neće ostati prosa, počne paziti na njivu i tjerati ptičice. A one bi odletjele s jednog kraja na drugi i opet se spustile. Siromah se nađe u čudu i izjada se svojoj ženi. - U svakom zlu ima i dobro - odvrati mirno žena. Ali siromah nije mogao spavati od brige. Sutradan ode rano na njivu i počne vikati i lupati o neki lim plašeći ptičice. Tako danas, sutra tako. Napokon odluči uhvatiti ptičicu i svezati je na kolac usred njive kao plašilo ostalima. Uvreba jednu ševu i poklopi je kapom. - Ej, jesi li mi napokon pala u ruke, prokleta ptico! Sto da sad učinim? Da te zakoljem ili da ti otkinem glavu? - Ne ubij me, dobri čovječe - progovori ševa Ijudskim glasom. - Ako me pustiš živu i zdravu, dat ću ti što god zaželiš. - Što mi ti možeš dati? - zapita začuđeni seljak. - Ni sama nemaš drugo do malo perja na plećima. - Odnesi me k onoj krušci na brežuljku, pa ćeš vidjeti što ti mogu dati - odvrati ševa. Seljak joj ne povjeruje, ali ipak pođe do kruške ne ispuštajući ševu iz ruke. - Sad reci što ćeš mi dati, ako te pustim? - zapita. - Vidiš li onaj prutić pod kruškom? - reče ševa. - Njim udari o tlo, i on će ti dati sve što zaželiš. Siromah uzme prutić i zamisli se: što da zaželi? "Zaželit ću kruha i sira, samo da vidim što će biti" - pomisli, i udarivši prutićem o zemlju, reče: - Prutiću, daj mi kruha i sira! U isti se tren pred njim pojavi topla pita i svjež sir umotan u bijeli rubac. Seljak se zbuni, ne vjerujući očima. Pusti ševu, najede se do sita, i ponese kući čudnovati prutić. Ispripovjedi ženi sve od početka do kraja, ali ona mu ne htjede vjerovati. Tad on udari prutićem o tlo i reče: - Prutiću, želim pečenu kokoš i crveno vince! Čim je izustio ove riječi, na stolu se pojavi pečena kokoš i boca crvena rujnog vina. Žena se obraduje i reče mužu: - Mužu, omrzlo mi je živjeti u bijedi, želim lijepu kuću. Seljak udari prutićem o tlo i reče: - Prutiću, želim lijepu kuću. U isti tren nestade kolibice i na njenu se mjestu stvori golema kuća s velikim prozorima. - Sad nam je dobro s tim prutićem, mužu - obraduje se žena. - Živjet ćemo carski, imat ćemo što god zaželimo. - Hajde da pozovemo cara u goste, neka ljudi prsnu od zavisti - reče seljak. - Ne uznosi se, mužu, to ne valja - pokuša ga umiriti žena. Ali on je ne htjede poslušati. - Šuti i slučaj što kažem! - vikne seljak. - Sad ću udaritt prutićem i kazati mu neka nam u dom dovede cara. Udari prutićem o tlo i reče: - Prutiću, dovedi mi cara u goste! U isti čas netko pokuca na vrata i car uđe u sobu. - Zašto me zovete? - zapita ljutito pogledavši seljaka i njegovu ženu. - Pozvali smo te u goste, čestiti care - nasmiješi se žena. Sjedni da te pogostimo što nam je dao Gospodin. Uzmi, mužu, prutić i zatraži najbogatija jela, jela što ih jede samo car. Seljak udari prutićem o tlo i na stolu se pojave različita jela: pečene guske i pilići, različiti kolači, vino, i što li sve ne. Ugledavši car sve to zbuni se. "Eh, kad bih mogao ukrasti taj prutić, na zemlji ne bi bilo sretnijeg čovjeka od mene" - pomisli. I jedući i pijući mislio je samo o tom - kako da seljaku

ukrade prutić. Pošto se bogato nahraniše i porazgovaraše, car ode u svoju palaču. Zapovjedi slugama neka mu načine baš onakav prutić kakav je seljakov. Car udari njime o tlo, zaželivši mramorni bunar u svom dvoru, ali uzalud - ništa se ne dogodi. Sutradan sakrije ispod odjeće svoj prutić i ode seljaku u goste. Seljak dočeka cara, bogato ga pogosti i popije više nego što mu je glava mogla podnijeti. Car je to i čekao. Izvuče ispod odjeće lažni prutić, stavi ga kraj seljaka, a seljakov prutić sakrije u odjeći Onda radosno ode i odmah se pohvali pred caricom kako je nad mudrio seljaka ukravši mu čudotvorni prutić. Sutradan ujutro seljak udari prutićem o tlo, ali uzalud. Udari po drugi put, pa po treći put - opet ništa. Tad se dosjeti što se zbilo, pa zajauče: - Oh, ženo, car mi je ukrao prutić. Sto ćemo sad bez njega - Nisam li ti kazala neka se ne pleteš s carem, mužu, zašto me nisi poslušao? Vidiš li što se zbilo? Nije mu bilo dosta što smo ga dočekali i bogato pogostili, već nam je još ukrao i prutić. Biću sretna, ako ti ne učini još kakvu veću pakost. Seljak ode k caru po svoj prutić. Car ga srdito dočeka, čak ga ne pusti ni preko praga. Doznavši što seljak hoće, vikne od sve glasa: - Počastio sam te i došao ti u goste, a ti me nazivaš kradljivcem! Hej, momci! Uhvatite ovog prostaka i udarite mu stotinu udaraca po golom, pa neka se samo usudi da me ponovo nazove kradljivcem! Careve sluge uhvate seljaka, udare mu stotinu udaraca i izbace ga na cestu. Ležao seljak i jaukao, ali nitko mu se ne usudi pomoć: jer su se svi bojali cara. Napokon seljak ustane i polagano se, polagano odvuče prema svome domu. Putem mu padne na um da se izjada ševi. Ode pod krušku. Ševa mu se spusti na rame. - Što je, dobri čovječe? - zapita. - Zbila se velika nesreća - izjada se seljak. - Jučer mi je car bio u gostima i ukrao mi prutić što si mi ga dala. Danas je kad sam došao k njemu po prutić, zapovjedio slugama neka me udare stotinu batina po golom... jedva se dovukoh dovle. Molim te, milopojna ševo, daj mi drugi onakav prutić da se ne moram ponovo boriti s bijedom. - Imala sam samo jedan prutić, i zato ti ne mogu dati drugi - odgovori ševa. - Ali ne brini se, dobri čovječe, pomoći ću ti Vidiš li na krušci onaj željezni topuz? Čim njime udariš o tlo pojavit će se tri Arapina-junaka. Što im god zapovjediš, odmah će izvršiti. Pošto završe posao, ponovo udari topuzom o tlo i on će nestati. Seljak se obraduje, uzme topuz i ravno k caru. Čim ga car ugleda, strašno se razljuti i zapovjedi slugama neka ga uhvate ponovo rnu odmjere stotinu udaraca po golom. Ali seljak udari topuzom o tlo i odmah iskoče iz nevidjelice tri Arapina-junaka te rasprše sluge. Car, ugledavši Arape, uplaši se i nagne u bijeg, ali ga oni u dva skoka stignu počnu mlatiti po plećima. Car se još jače prestaši i stane moliti seljaka: - Jao, brate, kaži ovim Arapima neka me ostave na životu, vratit ću ti prutić. - Aha - nasmije se seljak. - Malo prije si zapovjedio neka mi sluge udare stotinu batina, a sad me nazivaš bratom. Daj brzo prutić i ne usudi se više krasti, jer će biti zlo po tebe. Seljak uzme prutić, udari topuzom o tlo i Arapi se sakriju. Onda ode veseo i zadovoljan kući. Preveo Leo Držić

ŠEĆERKO

Jednom pre mnogo vremena živeo jedan kralj i imao cerku. Mnogi su je iskali za ženu, ali ona nije htela nijednog, jer joj se niko nije svideo. Najzad se doseti da sama sebi nacini coveka. Uze tri kile badema, tri kile šecera i tri kile mrvica, razbi bademe i sve to smeša ujedno, šecer, bademe i mrvice, lati se posla i nacini od toga coveka. Postavi ga pred kucnu ikonu i poce da se moli i klanja. Cetrdeset je dana i cetrdeset noci zazivala gospoda i on ga posle cetrdeset dana oživi i nazvaše ga Šecerko Šecerkovic. Bio je jako lep i ime mu se proculo po celom svetu. Za njega je i cula kraljica iz jednog jako udaljenog kraljevstva i zaželela da pode da ga uzme. Nacini tako zlatnu galiju sa zlatnim veslima i uputi se onamo gde je bio Šecerko. Cim je stigla, rece mornarima: - Onoga, što se od cela sveta izdvaja lepotom i gledom, ugrabite i dovedite ovamo na galiju. Kad je svet saznao da je prispela zlatna galija, svi podoše da je vide, pode i Šecerko. Kad ga mornari opaziše, namah ga poznadoše i smesta ga zgrabiše - pa pravo sa njim na galiju. Ceka uvece princeza da dode Šecerko, ceka, ali - uzalud. Pita ovde, pita onde, i sazna kako ga je jedna kraljica ugrabila i pobegla. Šta ce sad, šta sad da radi? Ode i nacini tri para gvozdenih cipela i dade se na put ne bi li ga našla. Od jednog mesta do drugog, i udalji se veoma od ovog sveta, pa se nade kod meseceve majke. - Dobar dan, -majcice. - U dobar cas, devojcice. Kako si mi ti, devojcice, stigla ovamo? - E, udes me doneo. Da nisi gdegod videla mog Šecerka, mog Šecerkovica? - Kako, kceri? To ime prvi put cujem. Nego sedi dok se uvece ne vrati moj sin, on se krece po celom svetu, možda ga je negde video. Kad uvece stiže mesec, ona mu rece: - Dete moje, ova te devojka moli da joj kažeš da nisi gdegod video njenog Šecerka, njenog Šecerkovica. - Kako? Ne, nisam ga video, kceri moja. Prvi put cujem to ime. Nego podi do sunca. Možda ga je ono negde videlo, zato što se još više krece po svetu. Prespava ona to vece kod njih, a ujutru joj dadoše jedan badem s recima: - Razbij ga ako dospeš u nevolju. Uze princeza badem i ode. Od jednog mesta do drugog, istrošila je jedan par cipela dok nije stigla do sunceve majke. - Dobar dan, majcice. - U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde? - E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šecerka, mog Šecerkovica? - Kako, kceri moja? Nisam ga videla. Nego sedi samo dok se uvece ne vrati moj sin, možda ga je on video, jer on ide po velikom svetu. Dode sunce uvece, klekne pred njega princeza i rece: - O, sunce, gospodaru moj i svetski putnice, da nisi video mog Šecerka, mog Šecerkovica? - Kako? Ne, nisam ga video. Jedino da odeš do zvezda, njih ima mnogo. Možda su ga one videle. Prespava ona to vece, kod njih, a ujutro joj dadoše jedan orahs recima: - Razbij ga ako dospeš u nevolju. Zatim joj pokazaše put, a ona se pozdravi s njima i ode. Od jednog mesta do drugog, istrošila je i drugi par cipela dok nije stigla kod majke sviju zvezda. - Dobar dan, majcice. - U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde? - E, udes me doneo. Da nisi videla mog Šecerka, mog Šecerkovica? - Koga, kceri? Ne, nisam ga videla. Ali sedi dok se uvece ne vrate moja deca, možda ga je neko od njih videlo. Dodu uvece njena deca i ona ih upita: - Da niste videle Šecerka Šecerkovica? - Ne, nismo ga videle - odgovoriše zvezde. Tada su umeša jedna majušna zvezda i rece: - Ja sam ga videla. - Gde si ga videla? - U onim tamo belim dvorima. Tamo ga, ždralovica, drži kraljica i pazi da kogod ne dode da joj ga uzme. Prespava ona to vece kod njih. Ujutru joj pokažu put, dadoše joj jedan lešnik s recima: - Razbij ga ako dospeš u nevolju. Od jednog mesta do drugog, i stiže tamo gde je bio Šecerko. Ude u dvorac kao prosjakinja, vide Šecerka, ali ne rece ni reci. U dvorcu je bilo mnogo gusaka. Ode ona do sluškinja i rece im: - Mogu li da se smestim tamo kod gusaka? Sluškinje odu do kraljice i kažu joj: - Gospodo kraljice, eno napolju neke prosjakinje koja pita može li da se smesti tamo kod gusaka. Šta da cinimo?

- Pustite je - rece kraljica. I pustiše je. Prespava ona tamo to vece. Ujutru, cim se probudila, razbije badem i pojavi se zlatno motovilo sa zlatnim stalkom,a mota zlatne kaleme. Ugledaše ovo sluškinje i potrce kraljici da joj to kažu. Kad je kraljica to cula, reci ce: - Što ne podete da joj kažete da to dade nama? Šta bi ona s tim? Odu sluškinje i kažu joj: - Veli gospoda kraljica, što ti ne bi nama dala zlatno motovilo sa postoljem? Šta bi ti s njim? - Dacu vam, ali da mi date Šecerka jednu noc. Odu sluškinje i reknu to kraljici. - A što da joj ga ne damo - rece kraljica. - Šta ce mu pa biti! Uvece, dakle, odmah posle vecere, dade kraljica Šecerku nekakvo pice, a u tom je picu bilo nešto da ga uspava. Tek što ga je ispio, on zaspi, a sluškinje ga ponesu na rukama i odnesu kod prosjakinje i uzmu zlatno motovilo i stalak. Kad sluškinje odoše, poce princeza da besedi Šecerku: - Zašto se ne probudiš? Pa zar te nisam ja nacinila? Ja što sam istucala badem, pomešala ga sa šecerom i mrvicama? Ja što sam istrošila tri para gvozdenih cipela da dodem da te nadem, a ti mi sada ne kažeš ni reci? Svetlosti moja i oci moje. Zar ti nije mene žao? Celu je noc tako princeza besedila, ali kako da se Šecerko probudi! Ujutro dodoše sluškinje, uzeše Šecerka, kraljica mu dade neko drugo pice i on se probudi. Kad su sluškinje otišle, razbije princeza orah i odmah se pojavi zlatna koka sa zlatnim pilicima. Videše sluškinje zlatnu koku sa zlatnim pilicima i otrcaše kraljici da joj to kažu: - Trcite odmah - rece kraljica - i kažite joj da to dade nama. Šta bi ona s tim! A ako zatraži da joj damo Šecerka, dobice ga. Šta ce mu biti? Šta mu je bilo sinoc kad smo joj ga dale? Dodu sluškinje i kažu joj: - Da nam daš zlatnu koku sa zlatnim pilicima? Šta bitistim? - Da mi date Šecerka još jednu noc. - Dacemo ti ga - rekoše sluškinje. Kraljica ponovo dade nešto Šecerku te ga uspava, a cim je zaspao, uzmu ga sluškinje na ruke i ponesu do prosjakinje, uzeše zlatnu koku sa zlatnim pilicima i odoše. Cim one odu, poce princeza ponovo besediti sve kao i prošle noci, ali kako da se Šecerko probudi! A ujutru ponovo dodu sluškinje, uzmu Šecerka i odu. Prosjakinja taDa razbije lešnik, i otud se pojave strukovi karanfila sa zlatnim cvetovima. Cim sluškinje spaziše zlatne strukove sa zlatnim cvetovima, otrce kraljici da joj to kažu: - Idite, recite joj da to da nama, šta bi ona s tim? A ako ponovo ushtedne Šecerka, dobice ga - rece kraljica. Odu sluškinje i kažu joj tako. Ali nedaleko od mesta gde je boravila prosjakinja živeo je jedan krojac koji je šio nocu i cuo sve reci koje je besedila prosjakinja. Sretne on tako Šecerka i kaže mu: - Dozvoli, kralju moj, da te nešto upitam. - Samo izvoli - rece Šecerko. - Gde ti s veceri spavaš? - A što me to pitaš? Kod kuce. Gde bih spavao? - Gospodaru Šecerko, vec dve noci ne mogu oka da sklopim od one prosjakinje što živi tamo kod gusaka. Po celu noc presedi govoreci: "Šecerko, što se ne budiš? Tri sam para gvozdenih cipela istrošila da dodem i da te nadem, a ti mi sada ne kažeš ni reci?" Šecerko je ovo shvatio, ali ne rece ništa. Ode i osedla svog konja i preko njega prebaci s obe strane vrece sa zlatnim florinima. Uvece mu kraljica ponovo da pice, ali ga on ne ispi, vec se ucini kao da je zaspao. Smesta ga sluškinje uzmu i odnesu prosjakinji, a uzmu zlatne strukove karanfila sa zlatnim cvetovima. Cim sluškinje odu, a princeza ponovo poce da besedi svoje jade, diže se Šecerko, zagrli je i u casu uzjahaše na konja i krenuše na put. Dodu ujutru sluškinje da uzmu Šecerka ali gde da ga nadu! Otrce placuci kraljici da joj to kažu. Poce tada i ona da kuka, ali šta da radi? Onda ona rece: - Nacinicu i ja jednog coveka, i istog trenutka dade sluškinjama da razbijaju bademe, pomeša ih sa šecerom i mrvicama, nacini od toga coveka i pocne da se klanja. Ali je umesto molitvi kazivala kletve, pa se posle cetrdeset dana taj covek ubudavio i baciše ga. Princeza i Šecerko dodoše u svoje kraljevstvo i poživeše dobro da ne može biti bolje. Bio sam i ja tamo i sve video. (Grčka)

BAJKA O IVANU-CAREVIĆU, ŽAR-PTICI I SIVOME VUKU Živeo u jednom carstvu neki car po imenu Vislav Andronovic. Imao taj car sina carevica: najstarijeg - Dimitrija-carevica, srednjeg - Vasilija-carevica i najmladeg - Ivana-carevica. Car Vislav Andronovic imao je tako bogat vrt kakvog ni u jednom carstvu ne beše. U tom vrtu su rasla razna retka drveta sa plodovima i bez njih. Imadaše car jednu omiljenu jabuku. Na toj jabuci rasle su jabuke od suvoga zlata. Navadi se žar-ptica da dolece u carev vrt. Perje joj beše od zlata, a oci nalik na istocnjacki kristal. Svake noci bi ona doletela u vrt, sela na omiljenu carevu jabuku, stresla sa nje zlatne jabuke i opet odletela. Caru Vislavu Andronovicu beše veoma žao jabuke i zato pozva k sebi svoja tri sina te im rece: - Deco moja draga, ko od vas može da uhvati u mom vrtu žar-pticu? Onome ko je bude živu uhvatio dacu još za života polovinu svoga carstva, a posle moje smrti i drugu polovinu. Tada carevici rekoše uglas: - Milostivi gospodaru, oce naš, vaše carsko velicanstvo! Sa velikom radošcu cemo se truditi da uhvatimo žar-pticu živu. Prve noci pode u vrt Dimitrije-carevic da cuva stražu. Kad sede pod jabuku sa koje je žarptica jabuke otresala, zaspa i ne cu kada je žar-ptica doletela i jabuke otresla. Car Vislav Andronovic pozva ujutru svoga sina Dimitrija--carevica i pita ga: - Šta je, sine moj dragi, jesi li video žar-pticu? Carevic odgovori ocu: - Ne, milostivi oce-gospodaru! Nocas nije doletela. Druge noci pode u vrt Vasilije-carevic da cuva stražu. Sede pod onu istu jabuku i kako je sedeo tako je i zaspao, te ne cu kada žar-ptica dolete i jabuke otrese. Ujutru ga car Vislav pozva k sebi i upita: - Šta je, sine moj dragi, jesi li video žar-pticu? - Ne, milostivi oce-gospodaru! Nocas nije doletela. Trece noci pode u vrt Ivan-carevic da cuva stražu i sede pod onu istu jabuku. Sedi on tako, sedi, kad odjednom neka svetlost obasja ceo vrt kao da je u njemu hiljadu sveca. Dolete žar-ptica, sede na jabuku i poce tresti jabuke. Prikrade se Ivan-carevic vešto ptici i uhvati je za rep. Ali je ne mogade zadržati. Ote se žar-ptica i odlete, a Ivanu-carevicu ostade u ruci samo jedno pero iz njenog repa. Ujutru, cim se car Vislav probudi, ode Ivan-carevic k njemu i dade mu pero žar-ptice. Obradova se car što je najmladi sin uspeo makar jedno pero žar-ptice da dobavi. A to pero bilo je tako prekrasno i

sjajno, da bi u mracnoj sobi namah tako zablistalo kao da si u nju uneo mnoštvo sveca. Car Vislav stavi to pero u svoje odaje i naredi da se ono cuva. Otada žar-ptica nije više doletala u vrt. Car Vislav opet dozva k sebi svoje sinove i rece im: - Deco moja draga! Dajem vam svoj blagoslov, podite i nadite mi žar-pticu te je živu donesite. A ono što sam ranije obecao dobice onaj koji mi žar-pticu donese. Carevici Dimitrije i Vasilije uzeše od oca blagoslov i krenuše da traže žar-pticu sami, jer im je bilo krivo što je Ivan-carevic uspeo da išcupa žar-ptici pero iz repa. A Ivancarevic stade oca moliti da i njemu da blagoslov. Car Vislav mu rece: - Sine moj mili! Cedo moje drago! Ti si još mlad i neuk za tako dalek i težak put. Nemoj se od mene odvajati! I tako su braca tvoja pošla. A ako i ti odeš, sva trojica se necete skoro vratiti. Ja sam vec star i smrt mi se približava. Ako mi gospod bog uzme život za vreme vašeg odsustva, ko ce umesto mene carstvom upravljati? Može doci do bune i nesloge medu narodom, a ko ce to smirivati? Ili se našoj zemlji može približiti neprijatelj, a vojsku nece imati ko da predvodi. Ali ma kako da se car Vislav trudio da zadrži Ivana-carevica, ne pode mu to za rukom, te Ivan-carevic uze blagoslov od roditelja svoga, odabra sebi konja i pode na put, ni sam ne znajuci kud. Išao on tako putem, išao, te stiže, najzad, na jedno široko polje. A u polju stoji stub, i na stubu zapisane reci: "Onaj ko pode od ovoga stuba pravo, taj ce biti gladan i jadan; ko pode na desnu stranu, taj ce biti živ i zdrav, a konj ce mu biti mrtav; a ko pode na levu stranu, sam ce biti ubijen, a konj ce mu živ i zdrav ostati." Procita Ivan-carevic ovaj natpis i krene na desnu stranu. Mišljaše: konj ce mi biti ubijen, ali ja cu ostati živ pa cu sebi kasnije naci drugog konja. Išao on tako jedan dan, dva dana, tri, kad odjednom u susret mu ide velik i prevelik sivi vuk te mu rece: - Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! Na stubu si procitao šta je napisano: da ce konj tvoj mrtav biti. Zašto onda ovuda ideš? Izgovori vuk te reci, rastrže konja na dve polovine i ode. Ivanu-carevicu bi žao konja, zaplaka gorko i pode pešice. Išao tako citav dan, umori se i htede malo da odahne, kada ga dostiže sivi vuk i rece mu: - Žao mi je, Ivane-carevicu, što si se tako hodajuci izmucio. Žao mi je i što sam tvoga dobrog konja rastrgao. Uzjaši mene, sivoga vuka, i reci kuda da te nosim i zašto? Ivan-carevic rece sivome vuku kuda treba da ide. Pojuri sivi vuk brže od konja i ne prode dugo a vuk ga donese usred noci do jednog kamenog zida, ne mnogo visokog. Zaustavi se vuk i rece: - E, Ivane-carevicu, sidi sa mene, sivoga vuka, i predi preko ovog kamenog zida. Tu, iza zida, nalazi se vrt, a u vrtu žar-ptica sedi u kavezu zlatnom. Uzmi žar-pticu, ali kavez ne diraj. Ako kavez uzmeš, neceš moci iz vrta izici: odmah ce te uhvatiti. Preskoci Ivan-carevic preko zida i nade se u vrtu. Spazi žar-pticu u zlatnom kavezu i polakomi se. Izvadi pticu iz kaveza i pode natrag, pa promisli i rece u sebi: "Šta ce mi ptica bez kaveza? Kud cu sa njom?" Vrati se i tek što skide zlatni kavez, odjednom nešto zagrme i zatutnji po celom vrtu, kao da su kroz zlatni kavez bile žice sprovedene. Stražari se odmah probudiše, dotrcaše u vrt, uhvatiše Ivana-carevica sa žar-pticom i dovedoše ga svome caru Dolmatu. Car Dolmat se razgnevi na Ivana-carevica i povika: - Kako te nije stid, mladi covece, da kradeš! Ko si i odakle si, ciji si sin i kako te zovu? Ivan-carevic mu odgovori: - Ja sam iz Vislavovog carstva, sin cara Vislava Andronovica, a zovu me Ivan-carevic. Tvoja žar-ptica se navadila da nam svake noci dolece u vrt i otkida zlatne plodove sa omiljene jabuke mog oca. Sve je drvo vec obrala. I otac me je poslao da pronadem žar-pticu i da mu je donesem. - Eh, ti, mladicu, Ivane-carevicu - rece car Dolmat - zar se tako radi? Da si došao meni, ja bih ti casno i pošteno žar-pticu dao. A šta ce biti sada ako ja po celome carstvu razglasim kako si ti necasno postupio. Ali slušaj, Ivane-carevicu! Ako ispuniš ovo što ti tražim i odeš preko devet brda i devet voda u deseto carstvo, i doneseš mi od cara Afrona konja zlatogrivog, oprosticu ti grešku i uz velike pocasti cu ti žar-pticu dati. A ako to ne izvršiš, razglasicu po citavom carstvu da si lopov necastan. Ivan-carevic napusti cara Dolmata tužan i žalostan obecavši da ce mu dovesti konja zlatogrivog. Dode on sivome vuku te mu isprica sve što mu je zadao car Dolmat. - Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! - rece mu sivi vuk. - Zašto me ne posluša, zašto

uze zlatni kavez? - Kriv sam pred tobom - odvrati mu Ivan-carevic. - Dobro, hajde! - na to ce vuk. - Uzjaši mene, sivoga vuka, odnecu te kuda treba. Uzajaha Ivan-carevic vuku na leda, a vuk pojuri brzo kao strela. Jurio on tako, jurio, najzad stiže, usred noci u carstvo cara Afrona. Kada stigoše do carskih konjušnica od beloga kamena, sivi vuk rece Ivanu-carevicu: - Udi, Ivane-carevicu, u konjušnicu. Svi stražari cvrsto spavaju. Uzmi konja zlatogrivog. Na zidu visi zlatna uzda, ali je ti nemoj uzeti, inace ce zlo biti. Ivan-carevic ude u konjušnicu, uze konja i htede da se vrati. Kad na zidu ugleda zlatnu uzdu, polakomi se. Tek što je skide, nastade tresak i tutnjava po svim konjušnicama, kao da su u tu uzdu bile žice sprovedene. Stražari se odmah probudiše, dotrcaše, Ivanacarevica uhvatiše i odvedoše caru Afronu. Car Afron ga stade ispitivati: - Zdravo da si, mladicu! Reci mi iz koje si zemlje, ko ti je otac i kako ti je ime? Ivan-carevic mu odgovori: - Iz Vislavovog sam carstva, sin cara Vislava Andronovica, a ime mi je Ivan-carevic. - Eh, ti, mladi junace, Ivane-carevicu! - rece mu car Afron. - Zar to casni junak može da radi? Da si došao k meni, ja bih ti casno i pošteno zlatogrivog konja dao. A šta ce biti sada ako ja po celom carstvu razglasim da si ti u mome carstvu necasno postupio? Ali poslušaj, Ivane-carevicu! Ako ispuniš ovo što ti tražim i odeš preko devet brda, devet voda u deseto carstvo i dovedeš mi princezu Jelenu Prekrasnu, za kojom odavno moje srce i duša tuguju, ja cu ti pogrešku oprostiti i konja zlatogrivog sa zlatnom uzdom darivata. A ako to ne izvršiš, po citavom carstvu cu razglasiti da si ti necastan lopov i da si necasno delo u mome carstvu pocinio. Tada Ivan-carevic obeca caru Afronu da ce mu dovesti princezu Jelenu Prekrasnu, a kad izide iz odaja, gorko zaplaka. Dode sivome vuku i isprica sve šta mu se desilo. - Zdravo da si, junace mladi, Ivane-carevicu! - rece mu sivi vuk. - Zašto me ne posluša, zašto uze zlatnu uzdu? - Kriv sam pred tobom! - odvrati mu Ivan-carevic. - Dobro, hajde! - nastavi sivi vuk. - Uzjaši mene, sivoga vuka, ja cu te odneti kud treba. Uzjaha Ivan-carevic vuku na leda, a vuk pojuri brzo kao strela. Jurio je on tako brzo kao što se u prici prica, i dojuri do carstva u kome je živela princeza Jelena Prekrasna. Kada stiže do zlatne ograde koja je okružavala prekrasan vrt, vuk ce carevicu: - Sidi, Ivane-carevicu, sa mene, sivoga vuka, i vrati se onim putem kojim smo došli, te me cekaj na širokom polju ispod hrasta zelenog. Pode Ivan-carevic kud mu je zapovedeno. A sivi vuk sede pokraj zlatne ograde i cekaše da izide u vrt princeza Jelena Prekrasna. Pred vece, kada se sunce klonilo zapadu i vazduh postao prijatniji i prohladan, izide princeza Jelena Prekrasna u vrt da se šeta sa svojim dvorkinjama i pratiljama. Kada dode do onoga mesta gde je sivi vuk sedeo iza ograde, on odjednom preskoci ogradu, zgrabi Jelenu Prekrasnu, ponovo skoci natrag i dade se u trk. Dojuri on tako do zelenog hrasta, gde ga je Ivan-carevic ocekivao i rece mu: - Ivane-carevicu, sedni mi brzo na leda! Ivan-carevic sede na njega, a sivi vuk pojuri ka carstvu cara Afrona. Princezine pratilje i dvorkinje koje su šetale po vrtu zajedno sa princezom, otrcaše u dvorac i poslaše poteru ne bi li stigla sivoga vuka. Ali ma kako gonici bili hitri, ne uspeše da stignu sivoga vuka pa se vratiše. Dok je Ivan-carevic sedeo na sivome vuku zajedno sa prekrasnom princezom Jelenom, zaljubi se on u nju, a i ona u Ivana-carevica. Kada sivi vuk dode do carstva cara Afrona, Ivancarevic morade da odvede princezu Jelenu u dvorac i da je preda caru. Carevic se tada ražalosti i poce suze prolivati. Sivi vuk ga upita: - Zašto placeš, Ivane-carevicu? Ivan-carevic mu na to odgovori: - Sivi vuce, prijatelju moj! Kako da ne placem i ne tugujem? Zavoleo sam iz dna duše prekrasnu princezu Jelenu, a sada treba da je predam caru Afronu za konja zlatogrivog, a ako je ne predam, car Afron ce mi cast ukaljati u svim zemljama. - Služio sam te mnogo, Ivane-carevicu - rece sivi vuk - ucinicu ti još i ovo. Poslušaj me, Ivane-carevicu: ja cu se naciniti prekrasna princeza Jelena. Ti me odvedi caru Afronu i uzmi konja zlatogrivog. Car ce misliti da sam ja prava princeza. Kada uzjašeš konja zlatogrivog i odeš daleko, tada cu ja izmoliti cara Afrona da izidem na široko polje u šetnju. I kada me on pusti sa pratiljama i dvorkinjama, ti me se seti - i ja cu se opet stvoriti kraj tebe. Tek što sivi vuk izgovori te reci, udari o zemlju i pretvori se u krasnu princezu Jelenu, tako da niko ni poznati ne bi mogao da to nije ona. Ivan-carevic uze sivoga vuka i pode u dvorac caru Afronu, a prekrasnoj princezi Jeleni rece da ga ceka izvan grada. Kada Ivancarevic dode caru Afronu sa tobožnjom princezom Jelenom Prekrasnom, car se veoma

obradova što je dobio blago koje je odavno želeo. Povede lažnu princezu, a konja zlatogrivog predade Ivanu--carevicu. Ivan-carevic uzjaha konja i izide izvan grada. Smesti na konja Jelenu Prekrasnu i krenu prema carstvu cara Dolmata. Sivi vuk je živeo kod cara Afrona tri dana kao prekrasna princeza Jelena, a cetvrtog dana dode caru moleci ga da se prošeta po ravnom polju kako bi golemu svoju tugu ublažila. A car Afron odgovori: - Ah, prekrasna moja princezo Jelena! Ja cu za tebe sve uciniti, pusticu te u polje ravno da se prošetaš. I odmah naredi pratiljama i dvorkinjama da podu sa prekrasnom princezom u šetnju u polje široko. A Ivan-carevic išao putem sa Jelenom Prekrasnom, razgovarao sa njom i umalo da ne zaboravi na sivoga vuka. Seti se i rece: - Ah, gde li je moj sivi vuk? Tek što je to rekao, stade sivi vuk pred carevica i rece mu: - Uzjaši, carevicu, mene, sivoga vuka, a prekrasna princeza Jelena neka jaše na konju zlatogrivom. Ivan-carevic uzjaha sivoga vuka te tako podoše u carstvo cara Dolmata. Išli oni, išli i kada stigoše na tri vrste od tog carstva, Ivan-carevic stade moliti sivoga vuka: - Saslušaj me, prijatelju dragi, vuce sivi! Mnogo si mi dobra ucinio, ucini mi još i ovo poslednje. Evo šta ceš uciniti: pretvori se u zlatogrivog konja, jer ja se ne mogu rastati od ovoga konja. Najednom udari sivi vuk o zemlju i pretvori se u konja zlatogrivog. Ivan-carevic ostavi prekrasnu princezu Jelenu na zelenoj livadi, uzjaha sivoga vuka i pode u dvorac caru Dolmatu. Cim stiže, spazi ga car Dolmat gde jaše na zlatogrivom konju, mnogo se obradova, i izide iz svojih odaja. Doceka carevica na dvorištu, poljubi ga u usta medna, uze ga za desnu ruku i povede u dvorac. Od silne radosti, car Dolmat naredi da se priredi gozba. Sedoše oni za trpezu. Pili su, jeli, veselili se ravno dva dana, a trecega dana predade car Dolmat Ivanucarevicu žar-pticu sa zlatnim kavezom. Uze carevic žar-pticu, izide iz grada, sede na konja zlatogrivog sa prekrasnom princezom Jelenom i pode u svoju zemlju, carstvo cara Vislava Andronovica. Car Dolmat htede sutradan da projaše na svome zlatogrivom konju. Naredi da se osedla, uzjaha i krenu u široko polje. Tek što je razigrao konja, konj zbaci sa sebe cara Dolmata, pretvori se u sivoga vuka, odjuri i stiže Ivana-carevica. - Carevicu-Ivane! - rece on. - Uzjaši mene, sivoga vuka, a princeza Jelena Prekrasna neka jaše na konju zlatogrivom. Carevic-Ivan uzjaha sivoga vuka i podoše na put. Kada stigoše do onoga mesta gde je sivi vuk rastrgao konja Ivanu-carevicu, vuk se zaustavi i rece: - E, pa, Ivane-carevicu, dosta sam te verno i pošteno služio. Na ovome mestu sam tvoga konja rastrgao, dovde sam te i doneo. Sidi s mene, sivoga vuka, sada imaš konja zlatogrivog, uzjaši njega i putuj kud ti je drago. A ja ti više nisam sluga. Tek što to izgovori, sivi vuk išceze. Ivan-carevic zaplaka gorko za sivim vukom i pode dalje sa svojom prekrasnom princezom. Jahao on tako, jahao sa svojom princezom Jelenom na konju zlatogrivom i zaustavi se na dvanaest vrsta od svoje zemlje. Sjaha sa konja i zajedno sa prekrasnom princezom leže pod jedno drvo da se malo odmori od vrucine koja beše pripekla. Zlatogrivog konja priveza za drvo, a kavez sa žar-pticom postavi kraj sebe. Dok su tako ležali na travi, uhvati ih san. Za to vreme braca Ivana-carevica - Dimitrije i Vasilije - lutajuci po raznim carstvima i ne našavši žar-pticu, vracahu se u svoju zemlju praznih ruku. Naidoše oni na svoga usnulog brata Ivana-carevica i prekrasnu princezu Jelenu. Kada ugledaše na travi žar-pticu u zlatnom kavezu i konja zlatogrivog, polakomiše se i smisliše kako da ubiju svoga brata Ivana-carevica. Carevic Dimitrije isuka mac iz korica, probode Ivana-carevica i sasece ga. Zatim razbudi prekrasnu princezu Jelenu i stade je ispitivati: - Prekrasna devojko! Iz koga si ti carstva, cija si kci i kako ti je ime? Prekrasna princeza Jelena, kada spazi Ivana-carevica mrtvog, prepade se i stade gorke suze prolivati. Kroz plac ona govoraše: - Ja sam princeza Jelena Prekrasna, a doveo me je Ivan-carevic koga ste vi strašnoj smrti predali. Da ste vi bili pravi junaci, izišli biste s njim na ravno polje i živoga ga pobedili. A vi ubiste coveka u snu, i kakvu ste pohvalu zaslužili? Covek u snu je isto što i mrtav covek. Tada carevic Dimitrije prisloni svoj mac na grudi prekrasne princeze Jelene i rece joj: - Slušaj, Jeleno Prekrasna! Ti si sada u našim rukama. Mi cemo te povesti ocu našem, caru Vislavu Andronovicu, a ti mu reci da smo mi doveli i tebe, i žar-pticu i konja zlatogrivog. Ako to ne receš, odmah cu te ubiti!

Prekrasna princeza Jelena uplaši se smrti i obeca da ce govoriti onako kako su joj zapovedili. Tada carevic Dimitrije i carevic Vasilije baciše kocku kome ce pripasti prekrasna princeza Jelena, a kome zlatogrivi konj. I prekrasna princeza pripade carevicu Vasiliju, a zlatogrivi konj - carevicu Dimitriju. Tada carevic Vasilije povede prekrasnu princezu Jelenu, posadi je na svog dobrog konja, a carevic Dimitrije uzjaha konja zlatogrivog i uze žar-pticu da je preda svome ocu, caru Vislavu Andronovicu. Tako oni krenuše dalje. Ivan-carevic ležaše mrtav na onom mestu ravno trideset dana. Naide tuda sivi vuk te pozna po mirisu Ivana-carevica. Htede da mu pomogne, da ga oživi, ali nije znao kako to da ucini. Opazi vuk jednoga gavrana i dva gavrancica koji su tuda leteli i hteli da se na zemlju spuste. Sakri se vuk iza žbuna i tek što se gavrani spustiše na zemlju, vuk iskoci iza žbuna, zgrabi jednoga gavrancica i htede da ga rastrgne. Tada mu gavran rece: - Zdravo da si, sivi vuce! Ne diraj mi moje mlade ptice, ono ti ništa nije skrivilo. - Slušaj, Gavrane Gavranovicu! - rece sivi vuk. - Tvoje ptice necu dirnuti i pusticu ga živa i zdrava, ako mi nešto uciniš. Odleti preko devet brda, preko devet voda, i iz desete zemlje mi donesi mrtvu i živu vodu. Tada Gavran Gavranovic odgovori vuku: - Ovo cu ti uciniti, ali mi sina ne diraj. Tek što to izgovori, gavran odlete. Posle tri dana gavran dolete i donese sa sobom dva meha: u jednom živa voda, a u drugom mrtva. Dade ih sivom vuku. Sivi vuk uze vodu, rastrgnu gavrancica na dva dela, poprska ga mrtvom vodom - i gavrancic sraste ponovo, poprska ga živom vodom - gavrancic se prenu i polete. Zatim sivi vuk poprska Ivana-carevica mrtvom vodom i telo njegovo sraste, poprska ga živom vodom, a Ivan-carevic ustade i progovori: - Ah, kako sam dugo spavao! Sivi vuk mu na to odgovori: - Da, Ivane-carevicu, spavao bi ti vecno da mene ne beše. Tvoja braca te ubiše i sa sobom odvedoše prekrasnu princezu Jelenu, i konja zlatogrivog, i žar-pticu. Sada bez odlaganja pohitaj da što pre stigneš u svoju zemlju. Tvoj brat carevic Vasilije ženi se danas tvojom nevestom, prekrasnom princezom Jelenom. Da bi što pre stigao tamo, uzjaši mene, sivoga vuka, i ja cu te odneti. Ivan-carevic uzjaha sivoga vuka i on odjuri s njime u carstvo cara Vislava Andronovica. Ne prode dugo, a oni stigoše u grad. Ivan-carevic sjaha sa sivoga vuka, pode u grad i kada stiže u dvorac, zatece carevica Vasilija gde se ženi prekrasnom princezom Jelenom. Ivan-carevic ude u palatu, a cim ga Jelena Prekrasna spazi, skoci odmah iza stola, stade ga grliti i ljubiti te povika: - Ovo je moj dragi sudenik, Ivan-carevic, a ne onaj zlotvor koji za stolom sedi! Tada se car Vislav Andronovic diže sa stola i zapita prekrasnu princezu Jelenu o cemu ona to govori. Jelena Prekrasna mu isprica celu istinu, šta je i kako je bilo: kako je Ivancarevic došao do nje, do konja zlatogrivog i žar--ptice, kako su ga starija braca ubila dok je on spavao i kako su joj pretili i naterali je da kaže kako su oni sve to našli. Car Vislav se razgnevi i naredi da carevice Dimitrija i Vasilija odvedu u tamnicu. Ivan-carevic se oženi prekrasnom princezom Jelenom i živeo je s njom u slozi i ljubavi, tako da jedno bez drugoga nisu nikako mogli. (Ukrajinska) GVOZDENI HANS Bio negde jedan kralj i imao kraj dvora veliku šumu sa svakojakom divljaci u njoj. Jednom posla lovca da mu ulovi i donese srnu. Lovac ode, ali se ne vrati. - Možda su ga zadesili kakvi jadi - rece kralj i iduceg dana pošalje dvojicu lovaca da ga traže. Ali se ni oni ne vratiše. Tada, treceg dana, pozva kralj sve svoje lovce i rece im: - Prokrstarite po svoj šumi i tragajte dok ne budete našli svu trojicu. - Medutim, ni od ovih se nijedan ne vrati kuci, a ne pojavi se nijedan od hajkaških pasa što ih behu poveli sa sobom. Od to doba niko se više ne osmeli zaci u šumu i ona pocivaše u dubokoj tišini kao pusta; tek pokatkad mogao se videti koji orao ili jastreb u letu nad njom. To je trajalo mnogo godina, kad se javi neki stran lovac, tražeci u kralja uhleblje i nudeci se da lovi u opasnoj šumi. Kralj mu sprva ne htede dati svoj pristanak i rece: - S tom šumom nisu cista posla; bojim se da u njoj neceš proci bolje no što su drugi prošli i da se iz nje neceš vratiti. Ali mu strani lovac odgovori: - Poci cu u šumu na sopstvenu odgovornost; ne znam šta je to strah, i nicega se ne bojim.

Tako strani lovac ode sa psom u šumu. Nije bilo zadugo, kad pas onjuši trag divljaci i potrca za tragom. Ali samo za casak: dotrcavši do nekakve duboke lokve, zastade kraj nje ne mogavši dalje, a jedna gola ruka izdiže se iz vode, docepa psa i odvuce u lokvu. Videvši to, vrati se lovac u dvor i uzme tri coveka da s cabricama iscrpu vodu iz one lokve. Kad sagledaše dno lokve, vide da na njemu leži jedan divlji covek, kože smede kao zardalo gvožde i dugackih vlasi, koje su mu preko lica padale do kolena. Vežu ga konopcima i odvedu u dvor. Tamo se svi cudom cudili gledajuci divljeg coveka. Kralj naredi da ga zatvore u gvozden kavez i postave u dvorištu, zapreti smrtnom kaznom onom ko bude kavez otvorio, a cuvanje kljuca od kaveza poveri kraljici. Od to doba svako je bezbedno mogao opet odlaziti u šumu. Kralj je imao sina kome je bilo osam godina. Decak se jednom zabavljao igrom u dvorištu; igrajuci se zlatnom loptom, upadne mu ona u kavez. Decak pritrca kavezu i rece: - Izbaci mi moju loptu! - Dacu ti je - odgovori divlji covek - tek kad mi budeš otvorio vrata. - Ne - rece decak - necu ti ih otvoriti, kralj je to zabranio. - A onda otrca. Sutradan dode decak i opet zatraži loptu. Divlji covek rece: - Otvori mi vrata! - Ali decak to ne htede. Treceg dana kralj je bio otišao u lov, kad decak još jednom dode i rece: - I kad bih hteo, ne bih ti mogao otvoriti vrata, jer nemam kljuca. Na to divlji covek rece: - Kljuc je pod uzglavljem na postelji tvoje majke; tamo ceš ga naci. U želji da opet dobije u ruke svoju loptu, decak ne hajaše više za ocevu zabranu, ode i donese kljuc. Vrata se teško otvarahu i decak nagnjeci prst otvarajuci ih. Kad ih otvori, izide divlji covek iz kaveza, pruži decaku zlatnu loptu i pohita iz dvorišta. Decaka spopade strah, stade da vriska i viknu mu: - Ah, divlji covece, nemoj da ideš, inace cu dobiti batina. Divlji covek se vrati, podigne ga i uzme na rame, pa, oštro koracajuci, ode s njim u šumu. Kad se kralj vratio iz lova, vide prazan kavez i zapita kraljicu kako se to moglo zbiti. Ne znajuci ništa o dogadaju, potraži kraljica kljuc, ali ga ne nade pod uzglavljem. Uze zvati decaka, ali ne dobi odgovora. Kralj pošalje ljude da traže decaka u polju, ali ga oni ne nadoše. Tada bi kralju sasvim jasno šta se dogodilo i u kraljevskom dvoru zavlada velika žalost. Kad se divlji covek opet nade u mracnoj šumi, spusti decaka s ramena i rece mu: - Oca i majku neceš više videti, ali ja cu te zadržati kod sebe, jer si me ti oslobodio te imam sažaljenja prema tebi. Ako budeš sve cinio što ti kažem - dobro ce ti biti. Blaga i zlata ima u mene više negoli u ikog na svetu. Onda mu od mahovine spremi ležište, na kojem decak zaspa, a ujutro, iduceg dana, odvede ga divlji covek do jednog zdenca i rece mu: - Ovaj zlatni zdenac je, vidiš, bistar i cist kao kristal. Tvoja ce dužnost biti da sediš kraj njega i paziš na to da ništa u nj ne upadne, inace ce biti oskvrnut. Ja cu svako vece doci da vidim jesi li izvršio moju zapovest. Decak sede na ivicu zdenca, posmatrajuci cas zlatnu ribu, cas zlatnu zmiju, koje se, s vremena na vreme, pojavljivahu u njemu, i pazeci da ništa u nj ne upadne. U jednom trenutku, dok je tako sedeo, zaboli ga prst, toliko ga zaboli da ga i nehotice zamoci u vodu. Žustro ga iz vode istrže, ali kad ga pogleda, vide da mu je prst pozlacen, i sav njegov trud da otare s prsta pozlatu beše uzaludan. Uvece se divlji covek vrati, pogleda decaka i rece: - Šta se dogodilo sa zdencem? - Ništa, ništa - odgovori decak držeci prst na ledima, da ga divlji covek ne bi video. Ali divlji covek rece: - Ti si zamocio prst u vodu! Nego predimo sad preko toga, samo se cuvaj da ti opet ne upadne štogod u zdenac. Iduceg dana decak je od rana jutra sedeo kraj zdenca i cuvao ga. Prst ga opet zabole te ga uzme trljati po glavi, kad mu, na nesrecu, pade u bunar jedna vlas kose. On je brzo izvadi, ali je vlas vec sva bila pozlacena. Dode divlji covek i vec je znao šta se dogodilo. - Pustio si da ti u zdenac padne jedna vlas s glave - rece mu - ali ja cu još jednom preci preko toga. Medutim, ako se tako šta i treci put bude dogodilo, zdenac ce biti oskvrnut i ti neceš više moci ostati kod mene. Treceg dana sedeo je decak kraj zdenca ne micuci prstom ma koliko da ga je boleo. Bilo mu je dugo vreme te uzme posmatrati svoj lik u vodenu ogledalu, i hoteci zagledati liku u same oci, toliko se sagne da mu njegove dugacke vlasi spadnu s ramena u vodu. Trgne se i brzo uspravi, ali njegova kosa vec beše sva pozlacena i sijaše se kao sunce. Možete misliti koliko se siroti decak uplašio. Uze maramu i sveza je oko glave da mu divlji covek ne vidi kosu.

Kad divlji covek dode, vec je sve znao i rece: - Odveži maramu! Tako sinuše njegove zlatne vlasi i sva decakova pravdanja ništa ne pomogoše. Divlji covek rece: - Nisi izdržao probu i ne možeš više ovde ostati. Idi u široki svet pa ceš steci iskustvo o tome šta znaci siromaštvo. Pošto ti srce nije zlo i pošto ti ja dobro želim, to cu ti jedno dopustiti: budeš li dospeo u nevolju, dodi ovamo, vikni: "Gvozdeni Hanse!" - i ja cu se pojaviti i pomoci ti. Moja moc je velika, veca no što misliš da je, a zlata i srebra ima u mene u izobilju. Tako kraljevic ostavi šumu za sobom i iduci po utrvenim i neutrvenim putevima sve dalje, dospe naposletku do jednog velikog grada. Tamo potraži rada, ali ga niko ne uposli jer nije ništa izucio cime bi se za posao mogao preporuciti. Ode najzad u dvor i zapita da li bi ga tamo hteli primiti. Ljudi u dvoru ne mogoše odmah smisliti kud bi i šta bi s njim, ali kako im se svideo, rekoše mu da ostane. Naposletku uzme ga u službu kuvar, s tim da mu donosi drva i vode i cisti ognjište od pepela. Jednom, upravo u casu kad nije imao kraj sebe nikoga drugog doli njega, naredi mu kuvar da odnese jelo na kraljevsku trpezu. On posluša i kako nije hteo da mu ko vidi zlatnu kosu, ne skide šešir, koji je i inace uvek imao na glavi. Pred kraljem se tako šta još nikad ne beše dogodilo i kralj mu rece: - Kad prilaziš kraljevskoj trpezi, moraš skinuti šešir. - Ah, gospodaru - odgovori on - ne mogu ga skinuti, jer imam po glavi gadne kraste. Na to kralj pozove kuvara, izgrdi ga, zapita kako je mogao uzeti u službu takva mladica i rece mu da ga odmah otera. Kuvar je, medutim, osecao sažaljenje prema njemu i razmeni ga sa baštovanovim momkom. Sad je mladic morao u dvorskoj bašti saditi i zalivati, rezati i kopati, raditi i po vetru i po nevremenu. Jednom u leto, kad je bio sam u bašti i radio, a dan bio veoma topao, skide šešir da na vazduhu rashladi glavu. Kako mu je sunce obasjalo kosu, ona zasvetli i zablista i preko nje padoše zraci u ložnicu kraljeve kceri, koja skoci da vidi šta je to. Ugledavši mladica, dovikne mu: - Mladicu, donesi mi kitu cveca. On u najvecoj žurbi metne šešir na glavu, nabra divljeg poljskog cveca i veže u kiticu. Kad s tim pode uz stepenice, susretne se s baštovanom, koji mu rece: - Kako pred kraljevu kcer možeš izici s kitom tako prostog cveca? Brzo natrag, pa uzaberi drugo; izaberi drugo; izaberi najlepše i najrede. - O, ne - odgovori mladic - ovo divlje ima jaci miris i bice joj ugodnije. Kad ude u njezinu sobu, kraljeva kci mu rece: - Skini šešir; ne prilici da ga držiš na glavi kad si preda mnom. On opet odgovori: - Ne smem ga skinuti, jer mi je glava krastava. Ona mu, medutim, zgrabi šešir, skide mu ga sa glave i njegove zlatne vlasi zakovrdžaše mu se niz rame da je bila divota gledati ih. On htede pobeci, ali ga ona uhvati za ruku, zadrža ga i da mu punu šaku dukata. Ne obziruci se na novac, on ode, da dukate baštovanu i rece: - Poklanjam ih tvojoj deci; mogu se s njima igrati. Drugog dana kraljeva kci ga opet pozva da joj donese kitu poljskog cveca. Kad s cvecem ude u njezinu sobu, ona mu odmah zgrabi šešir da ga skine, ali ga on cvrsto držaše obadvema rukama. Ona mu opet da punu šaku dukata, ali on ih ne htede zadržati nego ih pokloni baštovanu za njegovu decu. Ni treceg dana nije bilo drukcije: ona mu nije mogla uzeti šešir, a on ne htede njezin novac. Nije posle toga prošlo mnogo vremena, kad se zemlja nade u ratu. Kralj okupi narod i ne znadaše da li ce se moci odupreti neprijatelju, koji je bio nadmocan i imao veliku vojsku. Tada baštovanov momak rece: - Odrastao sam i hocu i ja s drugima u rat; dajte mi samo konja. Drugi se smejahu i rekoše: - Kad budemo otišli, ti potraži sebi konja; jednog cemo ti ostaviti u staji. Posle njihova odlaska ode mladic u staju i izvede konja kojeg su mu ostavili i koji beše bangav u jednu nogu. Mladic ipak usedne na nj i sa de-de, di-di, i, mic po mic, krenu ka mracnoj šumi. Stigavši do nje, viknu triput: "Gvozdeni Hanse!" - i to tako jakim glasom da se šuma sva orila. Divlji covek se odmah pojavi pred njim i rece: - Štaželiš? Mladic odgovori: - Želim jaka konja, jer idem u rat. - Dobiceš ga - rece divlji covek - i dobiceš više no što tražiš. Onda se divlji covek vrati u šumu. Nije dugo potrajalo, kad dode odande jedan ardžija vodeci vilena konja koji je silovito frktao, a ardžija jedva bio u stanju da ga drži. Za njim je išla velika ceta ratnika, svi u gvoždu; njihovi macevi blistali su na suncu. Mladic

preda ardžiji bangava konja, usedne na onog drugog i na celu cete pojezdi ka bojnom polju. Kad se približio bojištu, velik deo kraljevih ljudi vec je bio pao u borbi i nije mnogo trebalo pa da i oni koji su se još borili budu primorani na uzmak. Tada mladic sa gvozdenom cetom navali kao oluj na neprijatelje, satiruci sve koji davahu otpor. Preostali neprijateljski ratnici htedoše se povuci, ali ih mladic progonjaše ustopce bijuci ih i ne prestajuci ih biti sve do njihova poslednjeg coveka. Potom, umesto da se vrati kralju, odvede svoju cetu zaobilaznim putem opet do šume i pozove Gvozdenog Hansa. - Šta želiš? - upita divlji covek. - Uzmi natrag svojeg konja i svoju cetu, a meni daj onog mojeg. Sve se zbude tako kako je tražio i on se vrati kuci na bangavu konju. Kad kralj opet dode u dvor, izide mu u susret kci cestitajuci na pobedi i poželevši mu srecu. - Nisam ja pobedilac - rece kralj - nego jedan strani vitez, koji mi je sa svojom cetom pritekao u pomoc.- Kci mu je želela cuti ko je bio taj strani vitez, ali joj kralj ne umede to kazati. - On je - rece - progonio neprijatelja i ja ga više nisam video. Kraljeva kci uzme se raspitivati kod baštovana o mladicu, njegovu momku. Baštovan se nasmeja i rece: - Upravo sad se vratio kuci na bangavu konju. Drugi su mu se rugali uzvikujuci: "Evo našeg bangavca natrag!" Pitali su ga takode: "Iza koje li si ti to živice ležao i spavao za vreme borbe?" On je, pak, odgovorio: "Ucinio sam što sam najbolje mogao i zlo bi bilo da mene nije bilo!" Na to su ga još više ismejavali. Kralj rece kceri: - Objavicu da priredujem trodnevnu svetkovinu i da ceš ti tada baciti zlatnu jabuku; možda ce nepoznati vitez doci. Kad je svetkovina objavljena, ode mladic do šume i pozove Gvozdenog Hansa. - Šta želiš? - zapita ga divlji covek. - Želim da uhvatim zlatnu jabuku kraljeve kceri. - Možeš smatrati da je vec imaš - rece Gvozdeni Hans. - Dobiceš za tu priliku i crvenu opremu i da jašeš ponosita ridana. Kada dode dan svetkovine, dojezdi mladic, postavi se medu viteze a da ga niko ne poznade. Izide kraljeva kci i hitnu vitezima zlatnu jabuku. Niko je drugi ne uhvati nego upravo on, a cim ju je uhvatio - odjezdi. Drugog dana opremi ga Gvozdeni Hans kao viteza u belom i da mu konja belca. I sad on uhvati jabuku, a posle toga ne zadrža se tamo ni casak nego odmah odjezdi. Kralj se naljutiirece: - To nije dopušteno; on mora izici preda me i kazati svoje ime. - I onda izda zapovest: bude li neznani vitez uhvatio jabuku i opet hteo pobeci - nadati se za njim, a ne bude li se dobrovoljno vratio, navaliti na njega, pa udarati i bosti. Treceg dana dobije mladic od Gvozdenog Hansa crnu opremu i konja, vranca, i opet uhvati jabuku. Ali kad s njom odmah pojuri, kraljevi ljudi potekoše za njim i jedan od njih toliko mu se približi da ga vrhom maca rani u nogu. On ipak pobeže, ali mu konj skoci tako silno da mladicu spade šlem s glave i kraljevi ljudi videše da ima zlatnu kosu. Oni se vratiše i izvestiše kralja o svemu. Iduceg dana zapita kraljeva kci baštovana šta je s mladicem, njegovim momkom. - Radi u bašti - rece joj baštovan. - Taj cudakovic bio je i na svetkovini i tek sinoc se vratio. Mojoj deci pokazao je tri zlatne jabuke što ih je dobio. Kralj naredi da mladic dode preda nj i on se pojavi, i opet sa šeširom na glavi. Ali mu kraljeva kci pride i skide šešir. Njegove zlatne vlasi padoše mu tada po ramenu, i to je bilo tako lepo da se svi divljahu. - Jesi li ti bio onaj vitez koji je svaki dan dolazio na svetkovinu, uvek u drugoj boji, i koji je uhvatio tri zlatne jabuke? - upita kralj. - Jesam - odgovori on - i, evo, tu su jabuke - te ih izvadi iz džepa i pruži kralju. - A ako tražiš još više dokaza, možeš videti ranu što su mi je zadali ljudi tvojeg velicanstva kad su me progonili. Ja sam i onaj vitez koji ti je pomogao da pobediš neprijatelja. - Kad si u stanju izvršiti takva dela, onda ti nisi baštovanski momak; reci-de ko ti je otac? - Otac mi je jedan mocan kralj, a zlata imam u izobilju, koliko god poželim. - Uvidam - rece kralj - da ti dugujem zahvalnost. Mogu li ti uciniti kakvu prijatnost? - Možeš - odgovori mladic - i te kakvu, ako mi budeš dao svoju kcer za ženu. Na to se kraljeva kci nasmeja i rece: - U ovog nema okolišenja! Ali ja sam vec po njegovoj zlatnoj kosi videla da nije baštovanski momak. - I onda mu pride i poljubi ga. Na svadbu dodoše njegovi roditelji, otac i majka, i behu srecni i presrecni, jer su vec bili izgubili svaku nadu da ce opet jednom videti svoga dragog sina. A kad su o svatovskoj gozbi sedeli za trpezom, prestade odjednom svirka, otvoriše se vrata i ude s velikom pratnjom jedan ponositi kralj. Pride mladicu, zagrli ga i rece:

- Ja sam Gvozdeni Hans. Bio sam zacaran u divljeg coveka, ali si me ti oslobodio zacaranosti. Sve blago što ga imam neka je tvoje. (Nemačka - istočni deo) CRVENI VILENJAK Bio negda jedan plemic pa imao jedinca sina, koji je vanredno lepo svirao u flautu i na citri. Jednoga dana, kad je junkeru, mladom plemicu, bilo oko dvadeset godina, pricao mu neki prosjak o vojvodinoj kceri, neobicno lepoj devojci, koja se još nije udala, jer joj još nije došao pravi mladoženja. Mladi junker se ponada da je možda on taj pravi, a, bogme, ni vojvodska stolica ne bi mu baš bila naodmet. I tako junoša napisa princezi pismo. Velikom veštinom pisanja nije se baš odlikovao, no tako je nekad bilo i sa drugima: zar sinovi plemica da idu u školu? "Draga gospodice princezo", glasilo je njegovo pismo, "pošto sam doznao da se još niste udali, jer vam još nije došao vaš pravi mladoženja, i pošto sam još mlad, pitam vas, eto, da nisam možda ja taj pravi. Vaš junker Hans". Pismo pošalje vojvodinoj kceri po jednom sluzi, te prode neko vreme dok se sluga nije vratio. Doneo mu je takav odgovor da mladi junker zadugo izgubi volju da misli na ženidbu. Ona mu je pisala da je iz njegovog pisma videla kako je on isuviše glup da bi mogao postati i vojvodski cobanin, a nekmoli vitez ili cak princ-suprug. Ali mu devojcin odgovor ipak nije izlazio iz glave i tako odluci da se za doživljeno poniženje osveti gordoj princezi. Ocu rece kako pre nego što bude postao vitez hoce da krene u pustolovine i prode kroz svakojaka iskušenja i nezgode, a potom ce se vratiti kuci i mislice na ženidbu. Spremi i ponese svoje bolje odelo, zajedno s flautom i citrom, uze novac kojim ga je kum na krštenju darivao, a onda se oprosti s roditeljima i ode. Na putu se sretne s jednim prosjakom, koji je svoje odelo smotao u zavežljaj i nosio ga na ledima, otkupi mu ga, navuce dronjavo prosjakovo odelo preko svojeg i tako nastavi put do vojvodinog dvora. Prijavi se u dvorskoj kancelariji, u jednoj pobocnoj zgradi, i upita da li je dvoru potreban cobanin; voljan je da stupi u službu gospodara i cuva mu ovce. - U dobri cas, dragi prijatelju! - rece mu cinovnik. - Dolaziš nam kao porucen. Upravo juce oterali smo našeg bivšeg cobanina; ni taj, kao ni svi drugi pre njega, nije bio ni za što. Svima redom, vazda su nestajale ovce. A u nocima posle takvih gubitaka svagda bi gospodar patio od teških bolova. Pazi, dakle, dobro! Nije u nas nimalo lako biti cobanin. Tako se neznani junker Hans primi službe cuvara ovaca i odmah na pocetku uvide da nije nimalo lak posao biti vojvodski cobanin: tri stotine ovaca morao je preko jedne strašne kotline oterati u gustu šumu, gde se na jednom brežuljku nalazio u razvalinama dvor od kojeg nije više ostao nijedan citav zid. Ali on se, ipak, nije bojao da tamo otera ovce na pašu, i prvog dana izvršio je zadatak sasvim dobro. Kad uvece prebroja ovce, nijedna od tri stotine nije mu nestala. Isto je bilo i tokom cele prve nedelje: sve su mu ovce ostale na broju. Cuvanje ovaca je, medutim, vrlo dosadan posao kad se pored toga ne radi i šta drugo - mnogo dosadnije od cuvanja koza. On je vec bio pretražio sve kutke i budžake starog dvora i pokraj srušena luka jedne od negdašnjih kapija našao povelik kamen. S tog mesta mogao je da motri na kretanje stada, a na kamenu, kao na kakvoj klupi, moglo se udobno sedeti. I tako bi on tamo seo, uzeo u ruke flautu i zabavljao svirkom sebe i svoje ovce i jaganjce. Nije dugo svirao kad iz kapije u podnožju dvora izide jedan u crveno obucen coveculjak duge sede brade, i cuteci slušaše svirku. Cobanin je i dalje veselo svirao i nije video coveculjka. A kad se uvece vratio u dvor i prebrojao ovce, sve su opet bile na broju. Prošla je jedna sedmica otkako je Hans pasao ovce uz svirku - i jednom se okrete te spazi crvenog coveculjka--vilenjaka. Ali se ne prepade, nego sviraše u flautu i dalje, a vilenjak slušaše. Tako je proticala sedmica za sedmicom, vilenjak je dolazio sviracu i slušao njegovu svirku, pa su i razgovarali o sviranju i o ovcama, a svi se u dvoru cudili što vojvoda vec poodavno nijedne noci nije osetio nikakve bolove i što cobaninu nikad nije nestalo nijedne ovce. O tome su svi u dvoru govorili - a i princeza je cula kako se svi tome cude. I radoznala, kakve su vec žene, sišla je u dvorište i došla do tora za ovce da vidi novog cobanina. On je kraj tora imao lepo uredenu sobicu, širok krevet sa slamnjacom, pokrivacem i jastukom, malu pec, koju bi naložio kad se pokatkad sav prokisao vracao kuci sa ovcama te sušio odelo, i jedan kovceg u kojem je pod kljucem držao ono malo stvari što ih je imao. I kad je princeza došla, on je baš sedeo za stolom i svirao na citri, tako lepo da je napolju slavuj prestao da peva i samo slušao. Ona je stojala pod prozorom njegove sobice, slušala

ga, bistre joj suze navirahu na oci, divila se i cudila kako jedan tako lep i neobican svirac može da bude samo obican cobanin. I svaki dan dolažaše mu pod prozor i svake se veceri htela da maši kvake na vratima, da ih otvori i ude, a ipak se nije usudila, dok se jednom vrata ne otvoriše i ona se nade u sobici. I opet je svake veceri dolazila lepom sviracu i slušala i veselila srce divnom svirkom i onda se jedne noci, eto, dogodilo, i ona nije znala kako se to dogodilo. I otišla je žalosna što on nije vitez nego samo siromašan cobanin. I dalje mu je svake veceri dolazila i, slušajuci njegovu svirku na citri, smejala se i plakala, i svakog jutra isterivao je Hans ovce na pašu, razgovarao s vilenjakom i pricao mu kako je postao cobanin i kako se hteo osvetiti, jer je bio . uvreden, no kako sada mnogo voli princezu i kako bi hteo da se njome oženi, a kazao mu je i kako se, eto, dogodilo. Vilenjak je, pak, njemu pricao kako su se drugi cobani bacali na nj kamenicama i kako zbog toga nisu imali srecu s ovcama. Bio je kraj godine, i nastala je nova godina, a Hans je i preko zime isterivao ovce na pašu, jer se sneg u dubokoj kotlininikad nije održao. I tako dode vreme kad se medu službenicima u dvoru pocelo nešto zuckati, pa je, naposletku, doznao za to i sam vojvoda. Strogo uze kcer na ispit, no ona nikako nije htela reci ko je to bio, jer je isuviše dobro znala kako joj je otac ponosit velikaš. Tada stari dvorski sveštenik posavetova ocajnog vojvodu šta da radi. - Zapitaj boga, gospodaru vojvodo! - rece mu stari sveštenik. I tako vojvoda sazva sve viteze svoje države i rece im da medu sobom dele megdan, pa ce onaj ko na kraju bude pobednik dobiti princezu, njegovu kcer, za ženu. Jer po recima starog sveštenika, takmicenje boraca ce se tako odvijati da ce otac deteta biti pobedilac. Uvece je princeza opet došla cobaninu i ispricala mu šta je odredio vojvoda, njen otac, i kako joj je teško i bolno što je on samo obican cobanin. I za uspomenu dade mu jednu maramicu na kojoj su bili izvezeni kruna i njezino ime, i onda se oprosti s njime. Ujutro je Hans opet poterao ovce ka starom dvoru, zamišljen i neveseo. No kako se cudom zacudio kad se nade ne pred ruševinama nego pred jednim potpuno ocuvanim dvorom i tvrdavom. Tamo gde je pre ležao njegov kamen, stajala je sada kamena klupa, a na klupi sedeo je stari vilenjak. - Hi-hi! - smejao se vilenjak mašuci glavom i dajuci mu time znak da pohita k njemu. A kad mu Hans pride, povede ga vilenjak kroz kapiju i odvede u jednu veliku dvoranu u pozadini dvora, u kojoj se nalazilo mnoštvo raznovrsna oružja. - Evo, uzmi odavde oružje koje ti je najpogodnije - rece mu vilenjak - usedni na konja pa idi da deliš megdan i osvojiš svoju draganu. Ti si se prema meni uvek lepo držao i valjano se za mene starao, pa ce ti i dalje dobro biti. Zatim ga vilenjak odvede i do staja, u kojima je bilo mnogo konja, a medu njima i tri osedlana: mrkov, vranac i belac. - Tri dana valja ti se boriti; uzmi svakog dana odmorna konja. - Tako ga vilenjak posavetova, a onda nestade. A šta je bilo s ovcama? Kad se opremio i izjahao, ugleda Hans vilenjaka dole kod ovaca i vide kako se sve stado krece s njim i oko njega. I tako, spokojan, požuri ka mestu svecanosti, gde vec behu otpoceli viteški dvoboji. Hrabro su se takmicari medu sobom borili, jer svaki bi se od njih radovao da postane vojvoda. No najsrcanijim i najboljim borcem medu svima takmicarima pokaza se junker Hans, koji je, ne otkrivajuci vizir, izišao na megdan i, nepoznat, postao pobedilac. A kad posle borbe htede da skine šlem, konj mu se odjednom prope, a zatim u velIkom skoku preskoci ogradu poprišta borbe i odjuri natrag ka starom dvoru, te tako Hans ostade do kraja nepoznat. Uvece se kao cobanin vrati kuci, kao i uvek dotada: sa svima ovcama. Iduceg dana dojaha Hans na konju vrancu, koji je na kraju, isto kao prethodnog dana mrkov, preskocio ogradu, te Hans opet nije kao pobedilac skinuo šlem, i tako niko nije znao ko je on. .... Onda je osvanuo treci dan takmicenja. Toga, treceg dana dojaha Hans na kao sneg belom konju, u zlatnoj opremi i s malom krunom na šlemu, i pogledi svih prisutnih behu uprti u njega. Toga dana on se borio još mnogo srcanije i veštije. Samo se u poslednjem sudaru dogodilo da ga zalutala sulica jednog takmaca pogodi po listu na nozi i obrani. Ali kad opet dode vreme da skine šlem i kaže se, i kad svi ljudi radoznalo cekahu da vide i cuju ko je taj kraljevski pobedilac, njegov belac se odjednom prope, a zatim u silnom skoku preskoci ogradu borilišta i pojuri natrag ka starom dvoru. Tako pobedilac takmicenja ostade do kraja nepoznat, a kad je bilo uvece, opet su sve vojvodske ovce na povratku u tor prelazile duboku kotlinu i za stadom je išao, okrvavljene noge i hramljuci, cobanin Hans. Kod kuce legne Hans u krevet i lepom maramicom što ju je dobio od princeze zavije ranu na listu. Iduceg dana tresla ga je groznica i nije mogao isterati ovce na pašu.

U brizi za valjanim cobaninom, upravnik dvorskih dobara pošalje odmah po kraljevskog lekara, koji se nalazio u dvoru. Lekar dode, vide kao zavoj maramicu s krunom i imenom vojvodine kceri, pregleda ranu, ispere je, brižljivo previje melem na ranu i dobro zavojem sveže, a onda s maramicom ode pravo vojvodi i o svemu ga izvesti. Vojvoda naredi da se cobanin pozove k njemu. I onda gore, u dvoru, isprica Hans vojvodi svoju povest. Kaže mu da je on junker i da se hteo osvetiti princezi za uvredu koju mu je nanela u pismu; isprica mu kako je postao cobanin, lepo svirao u flautu i na citri, i kako mu je kod ovaca prišao crveni vilenjak i došla princeza, i kako se onda, sve, dogodilo. Isprica mu i povest o dvorani oružja za viteške borbe i stajama za konje u zacaranom dvoru, i kako mu je konj, prvog dana mrkov, drugog dana vranac, a treceg dana belac, svagda preskocio ogradu borilišta pre nego što je stigao da skine šlem i kaže svoje ime, i kako je naposletku ranjen u list na nozi zalutalom oštricom koplja jednog takmicara. Pažljivo ga je vojvoda slušao, a onda rekao: - Vidim da si ti istinski mladoženja moje kceri i ja vam dajem blagoslov da se vencate. Tada nastade takav potres i lom, kao da sav svet propada: to je bio znak da je došao kraj zacaranosti celog kraljevskog dvora na brežuljku s one strane duboke kotline i da je zacaranost priveo kraju junker Hans. Stari majušni vilenjak bio je pre mnogo godina veliki kralj i kao takav vrlo gord. I kad je jedan susedni knez, predak sadašnjeg vojvode, zaprosio ruku njegove kceri, on ga je odbio s porugom i podsmehom.I onda je mladi prosilac zacarao dvor i kralja da živi kao vilenjak i da ne bude osloboden zacaranosti dok god se jedan cobanin ne oženi kneževskom kceri. I tako se to obistinilo i cobanin-svirac je postao veliki kralj. No preko praga starog dvora on je prelazio uvek s ljubavlju i strahopoštovanjem. (Austrija)

SVIRAC ČUDOTVORAC Živeo nekad svirac. Svirao je još od malih nogu. Cuva on tako volove, odreže vrbovu granu, napravi sviralu i, kad zasvira, volovi prestanu pasti, nacule uši i slušaju. Ptice se stišaju u šumi, cak ni žabe po barama ne krekecu. Istera on stado na nocnu pašu, a tamo veselje: momci i devojke pevaju, zbijaju šale, ko mladost, zna se. Noc blaga, topla. Krasota! Onda svirac zasvira u svoju sviralu. Svi momci i devojke za tren oka se smire. I svakom se cini kao da mu se neki slatki osecaj razliva po srcu, kao da ga neznana neka sila ponela i nosi ga sve više i više u plavo vedro nebo, jasnim zvezdama. Sede u noci pastiri kod stada, i ni da se maknu. Ne osecaju da ih bole ruke, noge, preko dana izmorene, da glad podseca na se. Sede i slušaju. I sve bi da sede tako celog svog života i da slušaju sviracevu svirku. Svirala umukne. I niko ne sme ni s mesta da se makne, da ne poplaši taj cudesni zvuk, što se poput cvrkuta rasuo po šumi i dubravi, i diže se pod samo nebo. Opet svirala zasvira, ali sad nešto tužno. I golema tuga sve osvoji. U pozne sati vracaju se s kuluka seljaci i snaše, zacuju svirku, zastanu, slušaju. I pred ocima im iskrsne sav njihov život - cemer i beda, zli spahija i njegovi službenici. I takva ih obuzme tuga da im dode da zakukaju, kao nad pokojnikom, kao da im sinove vode u vojsku. Ali, evo, svirac zasvira nešto veselo. Seljaci i snaše pobacaju kose, grabulje, vile, podboce se i igraju. Igraju ljudi, igraju konji, igra drvece u dubravi, igraju zvezde, igraju oblaci - sve igra, veseli se.

Takav je, eto, bio cudotvorni svirac, što god je hteo mogao je od ljudskog srca da uradi. Kad je odrastao, napravio je sebi violinu i krenuo u svet. Kud dode, zasvira, ljudi ga nahrane, napoje, kao najmilijeg gosta, i još mu i - ponešto dadu za put. Dugo je svirac tako išao po svetu, veselio dobre ljude, bez noža srce rezao zlim spahijama: gde on dode, ljudi ih više ne slušaju. Spahijama je stojao kao kost u grlu. I spahije namisliše da ga oteraju u smrt. Sad ovog, sad onog stadoše nagovarati da ubije ili utopi sviraca. Ali ne nadoše nikog voljnog za to: prosti su ljudi voleli sviraca, a spahijski službenici su ga smatrali carobnjakom, pa ga se bojali. Onda se spahije dogovoriše s davolima. A zna se: spahije i davoli od iste su sorte. Išao jednom svirac šumom, a davoli poslali na njega dvanaest gladnih vukova. Preprecili vukovi put sviracu, zubima škljocaju, stoje, a oci im gore poput žeravice. A u sviraca ništa osim violine u torbi nema. "E" - misli on - "došao mi je kraj". Uze violinu da pred smrt još jednom zasvira. Naslonio se na drvo i prevukao gudalom preko struna. Kao živa progovori violina, zatitraše šumom zvuci. Zamre grmlje i drvece, ni listak da trepne. A vukovi, kako su razjapljenih celjusti stali - tako i ostali. Pretvorili se u uvo, zaboravili glad. Prestao svirac da svira, a oni nestali u šumi kao kroz san. Krenuo on dalje. Sunce vec zašlo za šumu, samo na krošnjama još blista, kao da ih obliva zlatnom bujicom. Tiho, ni živa duša se ne cuje. Seo svirac na obalu reke, izvadio iz torbe violinu, zasvirao. Tako divno zasvirao da su se i zemlja i nebo udubili u svirku. A kad zapoce polku, sve živo zaigra. Zvezde u igri lete kao zimska mecava. Oblaci plove nebom, a ribe se tako razigrale da je reka uzavrela kao voda u loncu. Ni vodeni car ne izdrža - i on poce da igra. I tako se razmahao da je voda preplavila obale. Uplašili se davoli, poiskakali iz recnih zaliva. Pucaju od besa, škrgucu zubima, a ništa ne mogu sviracu. Kad svirac vide da je vodeni car ljudima naneo nevolju, poplavio im polja i vrtove, prestade svirati, stavi violinu u torbu, i pode dalje svojim putem. Ide on, tako, ide, i odjednom vidi - trce k njemu dva gospodicica. - U nas je danas zabava - kažu. - Dodi da nam sviraš, pane sviracu. Bogato cemo te nagraditi. Pomisli svirac: noc pala, nema prenocišta, a i novaca nema. - Dobro - rekao im - sviracu vam. Dovedoše oni sviraca u dvorac. A tamo, tušta i tma mlade gospode i gospodica. Na stolu stoji nekakva velika, duboka zdela. Gospoda i gospodice joj pritrcavaju redom, zamacu u nju prste, pa necim mažu oci. Prišao i svirac zdeli. Zamocio prst i namazao oci. I kako to ucini, vide da to nisu gospoda i gospodice, vec davoli i veštice i da se obreo u paklu, a ne u dvorcu. "Aha" - pomisli on - "evo na kakvu me zabavu gospodicici dovukoše! Pa, dobro. Sada cu ja vama zasvirati!" Podesi on violinu, pa prevuce gudalom po živim strunama - i sve se u paklu razlete u prah, a davoli i veštice se razbežaše glavom bez obzira. (Beloruska)

DVA BRATA BLIZANCA Na malom imanju na obali otvorena mora prebivali sami muž i žena. Vec su bili zašli u godine, a nisu imali dece. Nije im bilo bog zna kako dobro; zemlja im je bila posna i prinos s nje slab, tako da su uglavnom živeli od mora: sve vreme pogodno za ribolov muž je provodio u pecanju. Ali se jednom dogodi da cele godine ne bude ni jedan jedini dan pogodan za to. Stalno su duvali bura i vetrovi s kopna, i niko nije mogao izici na more, na pecanje, sve do Duhova, kad se, naposletku, sve promenilo: i vetar i nebo i more, i vec tog jutra nastade pravo vreme za ribolov. Covek htede odmah poci na more, dok žena nije bila za to. Rece da na tako velik praznik ne valja ici u ribolov, niti raditi ma kakav drugi posao, jer to ne donosi srecu. Ali joj muž odgovori da vec jedva sastavljaju kraj s krajem, te se povoljna prilika da poprave svoje stanje ne sme olako propustiti. A cele godine nije bilo ovako pogodna vremena za ribolov kakvo je danas. I tako sedne u camac i zavesla, ponevši sa sobom mrež. prutilo i udice. Ali ma koliko da je bacao prutilo s udicama cas na jednu, cas na drugu stranu, ne uhvati baš ništa. Tek kad je sunce bilo vec dobro odskocilo, izvuce naposletku na jednoj udici tako neobicnu, veliku i ružnu ribu kakvu još nikad dotad nije video. Ne znajuci šta ce s njom, baci je u more. Nastavi da peca, ali ni posle jednog casa ne uhvati ništa drugo doli Opet tu istu ribu, koju odmah baci u more. Pecao je i dalje i ništa nije ulovio, dok naposletku ne izvuce i treci put tu neobicnu, veliku i gadnu ribu. U camcu je skine s udice i htede je opet baciti u more, i zatim dici tog dana ruke od pecanja. Seti se kako mu je žena rekla da rad na tako velik praznik ne donosi srecu i pomisli da je možda pravo kazala. Ali u istom trenutku pocne riba govoriti: - Ne bi me smeo tako prezreti, jer ja sam bolja no što misliš. Uzmi me i odnesi kuci, iz mene ceš moci izvuci mnogo šta. - Kako? Na koji nacin? - zapita je. - Cuceš. Pazi samo dobro šta cu ti reci - rece riba. - Kad budeš bio kod kuce, raspori me. Izvadi mi drob i baci ga na dubre. Zatim mi ostruži krljušt, ali se dobro postaraj da ti se ni jedna ljušcica ne izgubi. Onda mi odseci glavu i pokopaj je pod kamen ispod oluka svoje kuce. Moj gornji deo leda skuvaceš i daceš ženi da ga pojede, ali ti od toga ne smeš darnuti ni najmanji komadic. Devet meseci posle toga žena ce ti roditi dva sina. Ono što od mog tela još preostane, skloniceš dobro i sacuvati dok ti sinovi ne budu navršili sedam godina, a onda ceš ga iseci na tri dela: prednji trbušni deo daceš svojoj mladoj kobili, koja se još nije ždrebila, srednji deo svojoj kujici, a zadnji, repni, obesiceš na visoko drvo kraj svoje kuce, na kojem ce biti gnezdo kobaca. Kobila ce ti oždrebiti dva ždrebeta, kujica ce ti ošteniti dva šteneta, a kopceva ženka izleci ce dva kopca. Ti ceš ih sve uzeti, držati i odnegovati. Kad ti sinovi budu navršili petnaest godina, kopaj ispod kamena pod strehom gde bude ležala moja glava i naci ceš dva maca i dva noža, koji ce postati od mojih vilicnih i ušnih kostiju. I jednom i drugom sinu daceš po mac i nož, a isto tako obojici po konja, psa i sokola koje budeš odnegovao. Od mojih krljušti, što ceš ih dobro skloniti i sacuvati, postace zlatan novac, koji ceš na jednake delove podeliti sinovima. Tako ce ti sinovi biti dobro snabdeveni svim što im bude bilo potrebno: životinje ce im

biti od velike koristi, macevi ce imati svojstvo da poseku svakog ko njima bude udaren, a nož u rukama jednog od njih dvojice zardace kad onog drugog zadesi kakva nesreca ili kad se nade u životnoj opasnosti, tako da ce mu drugi na vreme moci priteci u pomoc; noževi ce inace uvek biti sjajni. Ti pak od današnjeg dana neceš više morati živeti u bedi i oskudici i neceš morati odlaziti na pecanje ribe, jer ce ti zemlja odsad biti tako rodna da ceš od njezina prinosa postati imucan covek, te ceš lako, na najbrižljiviji nacin, moci othraniti i odnegovati najpre svoje sinove a potom i životinje. Samo utuvi dobro sve što sam ti rekla i postupi najtacnije po mojim recima i preporukama. Ne budeš li tako uradio, proci ceš veoma rdavo. Više riba nije ništa rekla i odmah je uginula. Covek se tada lati vesala i snažno zavesla da se što pre dokopa obale; kad je dospeo na zemlju, pohita pravo kuci, i ucini sve do sitnica tacno onako kako mu je riba rekla. Raspori je i drob baci na dubre, ostruže joj svu krljušt i skloni je na skrovito mesto, odsece joj glavu i zakopa je pod kamen na koji se iz oluka slivala voda, skuva gornji deo i da ženi da ga pojede, a ono što je još od ribe bilo ostalo, nasoli pa i to skloni na skrovito mesto. Devet meseci posle toga rodi mu žena dva sina. Blizanci su se brzo razvijali i tako odlicno napredovali da su bili najbrži i najjaci, najokretniji i najlepši medu svom decom svoje dobi; vlasi su im se sijale kao suvo zlato, a licili su jedan na drugog kao što su slicne izmedu sebe dve kapi vode. Svagda su bili zajedno, i kad su ucili i kad su se igrali, a voleli su se uzajamno tako silno da nikad izmedu njih nije dolazilo ni do najbezazlenije svade. Bili su samo na radost svojim roditeljima, koji doista ubrzo postadoše imucni. Kad je decacima bilo sedam godina, seti se covek šta mu je riba bila naredila: uzme ono što je od nje ostalo, a što je dobro sacuvao, i isece na tri dela. Prednji deo trbušne strane dade svojoj vranoj kobili, srednji deo mladoj žutoj kuji, a repni deo obesi na veliko drvo pred kucom, na kojem je bilo kopcevo gnezdo. Cim ga je obesio, slete kopceva ženka i odnese ga u gnezdo. Posle odredenog vremena mlada vrana kobila oždrebi dva ždrebeta, mužjaka, a velika žuta kuja ošteni dva šteneta-kucova; ubrzo se i u gnezdu na visoku drvetu pred njegovom kucom izlegu dva mala ptica kopca, koje covek uhvati, pripitomi i obuci, jer su u staro vreme obuceni kopci služili lovcima u lovu na ptice. Oba ždrebeta bila su izmedu sebe tako slicna da ih nije bilo mogucno razlikovati, a isto tako bila su slicna dva šteneta, kao i dva mala ptica-kopca. Kad je braci-blizancima bilo petnaest godina, uzme covek kopati ispod kamena pod strehom i zaista nade tamo dva sjajna maca i dva oštra noža. A kad otkri mesto gde je bio sklonio ljuske ostrugane s ribe, vide da su od njih postali sve sami zlatnici. Sav taj novac podeli covek na dva ravna dela i da blizancima po deo, a isto tako da, i jednom i drugom, po mac i nož i objasni im svojstva ovog oružja. Da im zatim po konja, psa i kopca; te životinje, svaka sa svojim parnjakom, behu isto tako slicne kao što su mladici licili jedan na drugog. Uzde i sedla za vrance behu sasvim jednaki, a isto tako jednaka su bila i odela i sva oprema za sinove blizance. A onda im rece da su sad punoletni i sami svoji gospodari i da mogu ciniti šta hoce: ili da srecu. Obojica behu voljna da podu u svet, i to odmah. Obojica su gorela od želje da odu, vide svet i ogledaju svoju snagu i mladicko cojstvo i junaštvo. Pozdrave se s ocem i majkom, pripašu maceve, zadenu noževe za pojaseve i usednu na konje. Duga im je kosa padala na ramena i sijala se kao suvo zlato. I jedan i drugi držali su svoje kopce na ruci, a pred konjima i oko njih trcala su njihova dva velika žuta psa. Tako dva brata blizanca odoše zajedno u svet. Nekoliko dana išli su zajedno i svugde gde god su prolazili, zastajali su ljudi i posmatrali dva mlada viteza s njihovim životinjama, jer su bili tako lepi i tako licili jedan na drugog. Ovo potonje, slicnost izmedu njih dvojice i slicnost izmedu njihova svakog para životinja, narocito je privlacilo pažnju ljudi i pobudivalo najvecu radoznalost. Ali ta radoznalost ljudi postade braci blizancima s vremenom dosadna. A najdosadnije i najneprijatnije bilo im je to što im se na putu nigde dosad nije ukazala prilika da pokažu hrabrost i snagu. I stoga, kad u šumi dodoše do mesta od kojeg su dalje vodila dva puta, sporazumeju se da ne idu stalno zajedno, nego da se rastanu, te jedan pode jednim, a drugi drugim putem. Pre nego što su se rastali, povadiše noževe, zabodoše ih u jednu obližnju lipu i dogovoriše se da svake godine u koje bilo vreme dodu ovamo, i pogledaju nije li jedan od noževa zardao. Ko nade zardali nož, znace da mu je brat u opasnosti. Onda se oprostiše na najnežniji nacin. Stariji, onaj izmedu dvojice blizanaca koji je prvi došao na svet, rece: - Ja cu desnim, a ti udari levim putem. Tako pojahaše konje i podoše; životinje su poznavale svoje gospodare i pridružiše se svaka svome. Podimo za starijim bratom. Putovao je od grada do grada, iz jedne zemlje u drugu, dok jedne pozne veceri nije došao u jedan prestolni grad i tamo zanocio. Gostionica u kojoj je odseo nalazila se preko puta

kraljevskog dvora, i kad je mladi vitez izjutra ustao i pogledao kroz prozor, vide dvor, ali vide i to da je sav, odozgo do dole, zastrt crninom. Pozva gostionicara i zapita ga šta to treba da znaci. Gostionicar mu odgovori: - Ti, gospodaru, mora da dolaziš iz daleke tudine, kad ništa ne znaš o velikoj žalosti koja vlada ovde zbog jedine kraljeve kceri. Kralj je svoju ljupku kcer, šesnaestogodišnju princezu, morao obecati jednom gnusnom morskom cudovištu, koje bi, inace, opustošilo celu zemlju. Baš danas je dan kad treba da je dobije. Za jedan cas izvešce je na morsku obalu i zbog toga je ne samo dvor nego i sav grad zavijen u crno, i svi ljudi žale i oplakuju nežnu, mladu princezu. Kralj je obecao da ce kcer dati za ženu onom ko je bude mogao spasti od cudovišta, a ostavice mu posle smrti i i državu i nasledstvo, jer osim te jedinice nema druge dece. U dvoru se nalazi jedan dvorjanin, koji se zove vitez Red, i koji je, istina, rekao da ce ili spasti princezu ili ce žrtvovati život za nju; ali u gradu nema coveka koji se pouzdava u ovog viteza. I tako ce morsko cudovište ipak dobiti i odneti princezu. Zaista nije potrajalo duže od jednog casa kad kroz dvorsku kapiju prodoše zatvorena, crninom zastrta kola, u koja je bilo upregnuto šest vranaca; vozar i sve sluge bili su u crnim odelima. U kolima je sedela princeza u beloj kao sneg haljini, a s desne strane kola pratio ju je na konju vitez Red u oklopu i sa šlemom, sa štitom, macem i kopljem. Ljudi i žene stajali su u ulicama gde su kola s princezom prolazila, plakali su i lelekali, jer niko nije verovao da ce vitez Red biti kadar da pomogne princezi. Put do morske obale vodio je kroz veliku šumu, a na obronku se nalazilo mesto gde je, po odredbi cudovišta, trebalo da ga ceka princeza. Kad tamo stigoše i kad je kraljevska kci izvedena iz kola, ošine vozar konja i sa svim slugama pohita da se što pre udalji od tog mesta: svi su se strašno bojali da, pored princeze, ne postanu i sami žrtve cudovišta. Cim oni odoše, postara se i vitez Red, koji je bio strašljiv kao zec, da ne bude blizu princeze i odjaše u šumu. Tamo priveza konja za jedno drvo, a sam se pope na njega da, tako zaklonjen, posmatra šta se bude dogadalo. U sebi je mislio: kad cudovište odnese princezu, vratice se u grad i pricace kako se junacki borio za nju, ali da je nije mogao spasti. Nikoga u blizini nema ko bi kao svedok-ocevidac mogao osporiti ono što on bude ispricao; za pokazanu dobru volju i hrabro zalaganje da spase princezu, steci ce, dabogme, naklonost naroda i kralja, a s tim i bolje izglede da sam, posle kraljeve smrti, primi državu u nasledstvo. Mladi vitez gledao je s prozora kako odvoze princezu, a kad je mislio da je vec van grada, pojaše svoga vranca i pode s kopcem na ramenu, psom ispred konja a macem o pojasu. Izišavši iz grada, udari prvo zaobilaznim putem, ali ubrzo izbije na pravi, a onda pojezdi trkom i ocas se nade pred princezom, koja je sedela sama na zelenu obronku i cekala morsko cudovište. Skoci s konja, pride joj i pozdravi je; pa praveci se kao da ništa ne zna, zapita je zašto sedi ovde tako sama, zašto se tako rastužila i place? Ona mu na to isprica sve što je u vezi s njom i njezinim udesom i još na kraju doda: - A vitez Red, koji je obecao da ce me, ako bude mogao, spasti, kidnuo je kao i svi drugi, i, i... evo dolazi cudovište! - krikne odjednom, i to rekavši, padne u nesvest. U istom trenutku zacuje mladi vitez hucanje mora: ogroman taman talas valjao se, penušajuci se, k obali i u njemu se nalazilo morsko cudovište s devet glava, koje sve u isti mah staše rukati: - Gdeje moja najmšgaja princeza? - Ona je moja, a ne tvoja! - odgovori mu mladi vitez i vec se stvori na konju u sedlu. - Onda cemo se biti za nju - ruknu cudovište. - Onda cemo se boriti za nju - odgovori mu vitez. Potegne mac iz korica, i uzviknuvši: "Juriš na njega, konju, kopce i psu!" - navali sa svojim životinjama na morsks cudovište. Kobac ga je udarao kljunom u oci, pas ga ujedao, a konj grizao zubima i udarao kopitima koliko god je mogao, dok mu vitez s tri udarca odsece tri glave, koje pas odnese dalje od obale. - Cekaj do sutra! Moram malo kuci da sakupim novu snagu! - urlalo je cudovište i sa svojih šest glava ponovo zaronilo u morske dubine; toliko je krvi isteklo iz cudovišta da je sva pena talasa bila crvena. Mladic pride glavama cudovišta, odsece sva tri jezika, zamota ih u princezin rubac i metne u bisage. Zatim otare o travu krvav mac, usedne na svoga dobrog vranca i s kopcem i psom vrati se putem kojim je došao i ude u grad kroz drugu kapiju, a ne onu odakle je vodio glavni put k moru i pred kojom je bio okupljen silan svet. Tako neprimecen stigne u gostionicu. Dok se on borio s cudovištem, princeza je ležala u nesvesti, a vitez Red sedeo na drvetu i drhtao. Dobro je video cudovište kad je izronilo iz mora, ali mesto gde se borba vodila nije mogao videti. Cuo je samo huku i buku, rzanje i rukanje, urlanje i vikanje, cuo je i reci cudovišta kad je reklo da ce sutra u isto vreme i na istu mestu biti nastavak borbe. Video

je, zatim, kako se cudovište srucilo u more i raskrvavljeno zaronilo ponovo u dubine, tako da je pena od talasa iza njega bila crvena. Tada vitez Red side brzo s drveta, pride princezi i uzme je prskati vodom dok nije došla svesti. Onda joj rece kako se borio s cudovištem i odsekao mu tri glave. Princeza mu odgovori da to nije bilo tako. Pre nego što se pojavilo cudovište, prišao joj je jedan drugi vitez, i po njezinu dubokom uverenju, on je bio taj koji se borio s cudovištem. Ali joj vitez Red na to rece da ce je smesta ubiti ako mu ne bude obecala i zaklela se da ce potvrditi sve što on kaže. Tako joj ne ostade drugo nego da mu obeca ono što je od nje tražio. Onda je popne na konja, priveže jednu glavu cudovišta konju za rep, a dve za grive, i s princezom ispred sebe odjaše u grad i projaše ulicama koje su vodile k dvoru. Sav svet je bio na ulici i, kao pomahnitao od radosti, klicao oduševljeno njemu i princezi i pratio ih. Kralj je izišao iz dvora i peške im pošao u susret. Vitez Red rasprica se tada nadugacko i naširoko kako se borio s cudovištem i odsekao mu tri glave. Cudovište ce doci i sutra, i zbog toga princeza mora još jedanput otici na obalu i tamo ga docekati, ali ce joj on, vitez Red, vec spasti život. Princeza ne rece ništa što bi bilo osporavanje. Rekla je samo istinu, a to je: da je ležala u nesvesti dok je vodena borba sa cudovištem. O jednom drugom vitezu ne rece ništa, jer to nije smela zbog zakletve što ju je morala položiti. U sebi je vitez Red mislio ovako: Smeli borac, ma ko on bio, doci ce, verovatno, i sutra da stavi svoj život na kocku boreci se sa cudovištem. Pode li mu sutra za rukom da dotuce cudovište, utoliko bolje, jer onda ce on, vitez Red, pouzdano dobiti princezu za ženu a kraljevstvo kao nasledstvo. A ako pobedi morsko cudovište i odvuce sa sobom princezu, on ce zbog dokazane licne hrabrosti imati još uvek najbolje izglede na presto. Medutim, mislio je, mora se pre svega postarati za to da dobro cuva svoju kožu i nipošto ne izlaže život ma kakvoj opasnosti. Sutradan izjutra morala se princeza opet izvesti na obalu, ali su se sad svi nadali najboljem i pouzdavali se u viteza Reda, koji se juce držao onako junacki. Tog dana izvezu princezu u srebrnim kolima, u koja je bilo upregnuto šest cilaša. Vozar i sve sluge bili su obuceni u odela svetle boje, a ona, princeza, kao i juce, u kao sneg belu haljinu. Pored kola jahao je, kao i jucerašnjeg dana, vitez Red u oklopu, pod šlemom i sa štitom, macem i kopljem. I svi stanovnici grada bili su na ulicama, ali sad nisu više plakali ni lelekali, nego klicali princezi "Živela!", a vitezu Redu "Živeo!", i poželeli im mnogo srece na putu. Kad povorka stiže do jucerašnjeg mesta, okrene vozar kola i odveze se sa slugama. Bilo mu je naredeno da se ne vraca odmah u grad, kao juce, nego da samo skloni kola u šumu nedaleko od obale. Ali su se vozar i sluge još uvek strašno bojali morskog cudovišta i odvezoše kola na drugi kraj šume. Cim oni nestadoše s vidika, postara se i vitez Red da se izgubi s ovog opasnog mesta, "da se skloni u zasedu", kako rece princezi, a, u stvari, da priveže konja za isto ono drvo i, kao juce, što je brže mogao na njega se uspuza. Videvši da su princezu odvezli, usedne mladi vitez na konja i, istim putem kao i juce, odjaše do mesta na šumskom obronku, gde nade princezu kako i sad, kao juce, sedi sama. Skoci s konja, pride joj i porazgovara s njom. Kada ga je ugledala, princeza se neobicno obradova. Sad je bila potpuno uverena da je jedino on, a ne vitez Red, mogao biti onaj koji se juce borio s morskim cudovištem. Stidela se do dna srca što se od viteza Reda dala primorati da precuti i zataji junacko delo ovog mladica i što ga se na taj nacin odrekla. Samo nikako nije mogla shvatiti zašto ju je posle ostavio na cedilu i u vlasti viteza Reda. Nisu mogli mnogo razgovarati, kad se opet, kao i jucerašnjeg dana, zacu od mora huka, dok se jedan velik, taman talas, penušeci se belom penom, valjao k obali, a iz mnogih grla zacu se besno rukanje: - Ko je to kod moje najmilije princeze? To je bilo morsko cudovište, koje je od juce došlo ponovo do snage, jer su mu umesto tri prethodnog dana odsecene glave - izrasle tri nove. Ali mu mladic neustrašivo odgovori: - Ona je moja, a ne tvoja! - i u istom trenutku vec je bio u sedlu. - Onda cemo se biti za nju - rukalo je cudovište. - Jest, bicemo se za nju - odgovori vitez isukavši mac iz korica. Kliknuvši: "Kopce, konju i psu, juriš na njega!" - nasrne na cudovište i sukobi se s njim na granici mora i zemlje. Nastade ozbiljna i strašna borba, kobac ulete cudovištu u oci i kopaše ih kljunom i kandžama, pas ga ujedaše, a udarcem za udarcem vitez mu poodseca šest glava, koje odleteše daleko u more, a pas ih izvuce iz vode i sve donese na zemlju. Cudovištu bude tog dana dosta, ali se još ne htede smatrati pobedenim. - Cekaj samo do sutra! Sad moram kuci da sakupim novu snagu! - rukao je i zaronio u morsku dubinu, ostavljajuci za sobom krvavo-crvenu penu na talasima.

Mladic poodseca jezike iz svih šest glava cudovišta i metne ih uz ostale što ih je juce bio zavio u princezin rubac, a zatim otare o travu mac, zvizne kopcu i psu i okrete se za konjem. Ali princeza nije danas pala u nesvest, nego je držala oci dobro otvorene i strašnu borbu posmatrala od pocetka do kraja. Pre nego što vitez usede na konja, ona mu priskoci, obisnu mu se o vrat, poljubi ga i zahvali mu sa suzama u lepim ocima. I mladic poljubi nju, a onda skoci na konja i mahnuvši joj rukom u znak pozdrava, ubrzo ga sa kopcem i psom nestane s vidika. Vratio se u svoje konacište isto onako neprimecen kao i dan ranije. Kad vitez Red vide da je cudovište, s pretnjom da ce sutra opet doci, uteklo natrag u dubinu mora, side s drveta, pode pravo k princezi i, stavivši joj vrh noža na grudi, zapita je: - Hoceš li precutati sve i potvrditi samo ono što ja budem rekao ili hoceš da se vec sad rastaneš sa životom? Njoj u takvom položaju ne ostade drugo no da mu obeca da ce uciniti sve što bude tražio. Ali se u sebi oslanjala na uzdanje da ce mladi vitez sutra opet doci i onda ce ipak istina konacno izici na videlo. Vitez Red pokupi poodsecane glave cudovišta, odjaše žurno kroz šumu po srebrna kola, povede princezu u kola i potom povorka krenu put grada. Svih šest glava cudovišta bile su obešene o vozarevo sedište, tri s jedne, a tri s druge strane. Ispred kola jahao je vitez Red u oklopu. Kocoperio se i šepurio što je više mogao, dok ga je svetina klicuci pratila sve do dvora, gde mu kralj izide u susret, poljubi i kcer i njega i - zaplaka od radosti. Kraljeva radost bila je malo pomucena izveštajem da princeza mora i treci put izici pred morsko cudovište. Ali pošto se vitez Red vec dva dana tako hrabro poneo bez ikakvih tragova borbe ili pobede, jedino što je nos podizao više no ranije, ni kralj niti iko drugi nije sumnjao u to da ce mu i treci i poslednji put poci za rukom da spase princezu, a potom je dobije za ženu i postane naslednik prestola. Tako još to vece bude poskidana crnina kojom behu zastrti dvor i druge kuce u gradu, i odasvud se razlegahu radosna klicanja, kako iz dvora tako i sa svih strana prestonice. Iduceg jutra odvezu princezu opet na morsku obalu, ali sad to više nije bila žalosna pratnja, nego je pre licila na kakav pobednicki pohod. Vozili su je u zlatnim kolima, u koja je bilo upregnuto šest konja pokrivenih skerletnim pokrovcima; sad je pratnja bila povecana jahacima ispred i iza kola, a svi: i vozar i sluge i jahaci bili su obuceni u svecane skerletne odore dvorske posluge sa zlatnim pervazima i rojtama. Princeza je, kao i prethodna dva dna, bila u belom: nije htela drukcije. Narod je klicao princezi i klicao vitezu Redu, želeci mu mnogo srece na putu. Sve je i sad bilo onako kao juce: princezu su izveli iz kola i ostavili na odredenom mestu kraj obale, a vozar, sluge i jahaci povukli se u šumu, samo sad ne tako daleko od obale kao jucerašnjeg dana. Vitez Red postupio je isto onako kao juce i prekjuce. Znao je da pred princezom ne može više izigravati junaka i zato joj je rekao samo toliko da ce paziti na nju. Posle toga požurio je da se što pre nade u istom zaklonu na istom drvetu. "Ako i danas bude dobro", govorio je vitez Red sam sebi, "te strani borac pobedi i po treci put, kazacu da je on prispeo na poprište tek pošto sam ja ubio cudovište. Meni ce verovati i kralj i svi drugi. Bude li princeza rekla da je on, a ne ja, bio borac koji se bio s cudovištem sva tri dana i pobedio ga, njezinim recima nece se verovati, jer bi to znacilo kako je juce i prekjuce lagala potvrdujuci moje reci da sam se ja borio s cudovištem i ostao na megdanu. Njen današnji iskaz objasnio bi se tako da je ili zaljubljena u stranca ili da ju je on omadijao, kad ga tek sad prikazuje kao junaka i spasioca. A onda ce strani vitez biti obešen ili proteran iz zemlje. Dogodi li se pak da danas i cudovište i strani vitez zaglave u medusobnoj borbi, a princeza bude spasena, onda ce mi biti obezbedena puna nagrada za njezino spasenje. A ako cudovište savlada stranca i odnese princezu, ja cu biti jedini koji ce o tome znati i moci nešto da prica, tako da cu i u tom slucaju biti jedini mogucni naslednik prestola i države." Dok je vitez Red sam sebi tako govorio, istim putem kao i juce i prekjuce, sa kopcem i psom, jezdio je strani vitez k princezi na morskoj obali. Ali je danas stigao malo docnije no inace, ili je morsko cudovište bilo poranilo. Jer u istom trenutku kad je on prispeo do obale gde je, ispod obronka šume, sedela princeza i cim ga je ugledala, ustala i mahnula mu velom - s hukom se iz dubine zavalja tamni talas i pojavi se morsko cudovište, danas bešnje no prethodna dva dana. Bilo je obnovilo snagu i imalo opet na svojoj trupini svih devet glava. Mladi vitez potece odmah preda nj i sukobi se s njim na ivici obale. Borba je bila strašna, uporna i dugotrajna, ali danas je mladi vitez potpuno savladao cudovište i odrubio mu svih devet glava. Sad je morska neman bila mrtva i nije više mogla pobeci; njezina trupina ležala je i u vodi i na zemlji, da bi bila hrana i morskim ribama i nebeskim pticama i šumskim divljim životinjama. Kad je borba okoncana i neman ubijena, pritrci princeza svome od prevelika napora zamorenu i iznurenu spasiocu i povede ga do mesta na kojem je dotad sama sedela, pa se

spusti s njim na zelenu travu. Cim je mladic seo, klone mu glava u njezino krilo i on zaspa dubokim snom. Njegov vranac mirno je pasao travu po obronku, a kobac odleteo na vrh obližnja drveta, podvukao kljun pod krilo i dremao, dok se veliki žuti pas rastrcao malo po šumi a zatim legao na meku mahovinu, upravo pod ono drvo na koje se bio uspuzao i na kojem je sedeo vitez Red. Vitez Red je video cudovište kako s hukom izlazi iz mora, ali mesto na kojem je sedela princeza nije mogao videti. Do ušiju mu je samo dopirala strašna buka od rukanja i rzanja, urlikanja i arlaukanja, od siktanja i šuštanja, najstrašnija u trenucima kad je cudovištu odsecana koja glava. Naposletku se sve bilo stišalo, ali nije video da se cudovište vratilo u more ni zaronilo u dubinu. Zbog toga je dršcuci sedeo i dalje na grani, jer lako je moglo biti da je neman savladala viteza i da je sada zabavljena proždiranjem princeze. A moglo joj je pasti na um da zade u šumu i potraži njega, viteza Reda. Upravo u casu kad je mislio kako bi još najbolje za njega bilo da tiho side s drveta i, krijuci se, kidne nekud dalje od ovog opasnog mesta, zacuje nekakvo lomljenje i pucketanje u džbunju. Pomisli da mu je kucnuo poslednji cas i dode mu da krikne od straha. Ipak se savlada, da se time ne oda, nego se sav skupi, da bude što sicušniji i tako manje uocljiv, i zadrža dah, dok mu je sve telo bilo obliveno hladnim znojem. Izazivac onog lomljenja i puckanja u džbunju pojavi se ubrzo: to nije bilo cudovište nego jedan velik, žut pas koji se provlacio krOz džbunje, došao i legao upravo pod drvo na kojem je jadni vitez sedeo i drhtao. "Aha", pomislio je, "to je morski pas strašnog cudovišta, ali on ipak nije pronašao gde sam se sakrio". I još se više stiša, preznojavajuci se od straha. Položivši glavu u princezino krilo, mladi vitez je za to vreme spavao. Ona nije imala srca da ga budi, jer je smatrala da mu je, posle tako teške, ljute borbe, potreban odmor. Nego skine s prsta zlatan prsten i uplete mu ga u zlatnu kosu. Sedela je mirno i oci joj stalno pocivahu na lepom mladom coveku, sve dok se nije probudio. Ona je mislila kako sad ne može više biti drukcije nego da je mladi vitez povede kuci, u dvor, gde ce se obelodaniti sve lažne pobede viteza Reda. Ali cim je otvorio oci, mladic joj rece da sad to ne može uciniti. On mora vec ovog casa pohitati k mestu na kojem se rastao s bratom, jer sad je upravo godina dana otkako su se rastali. Ona neka se smatra njegovom verenicom i neka ga ceka godinu dana, a on ce se dotad vratiti i sve razjasniti. Potom isece iz glava svih devet jezika i metne ih u bisage, zajedno s drugih devet od juce i prekjuce, zovne zviždukom kopca i psa, usedne na konja i odjezdi. Kad je psa nestalo i svud unaokolo zavladala tišina, obrisa vitez Red znoj s cela i osmeli se naposletku da side. Oprezno se zaklanjajuci iza drveta, prišunja se k mestu odakle je s obronka mogao posmatrati obalu. Vide morsko cudovište gde leži potrbuške, trupinom na zemlji a nogama u vodi, s glavama poodsecanim i rasutim oko nje na zemlji. Zatim mu padne u oci princeza, vedra i cila kako samo može biti, i k tome još i sasvim sama. Ko bio da bio onaj što se borio sa cudovištem i ubio ga - ovde ga više nije bilo. Kad se vitez Red u sve ovo dovoljno uverio, vratila mu se opet hrabrost te pohita da, kao i prethodna dva dana, primora princezu na bezuslovno cutanje i na zakletvu da ce potvrditi kako je on taj koji je cudovište ubio i nju time spasao. Ona na sve to odmah i pristane, jer je njen spasilac otišao, te joj ne bi ništa koristilo da prica nešto drugo nego što je vitez Red hteo. A nepokolebljivo je verovala u to da ce pravi spasilac opet doci i da ce tada izici delo na videlo. Potom vitez Red ode po zlatna kola i vrati se s vozarem, slugama i jahacima, pokupi svih devet glava morske nemani i njima kao vencem okiti kola. Princeza ude u kola, a vctez Red jahaše sa strane gordo i kocoperno. Tako ude u grad, gde se vec pocelo pomalo strahovati što ih tako zadugo nema da se vrate, i svi stanovnici u gradu bili su se slegli pred gradsku kapiju. Kad je povorka stigla u grad i ljudi videli princezu gde nepovredena sedi u kolima i mahanjem glave pozdravlja svet desno i levo, ushicenje ljudi dode do vrhunca. Klicalo se besprekidno princezi i vitezu Redu, princezu zasipahu cvecem a viteza Reda od glave do pete zakitiše vencima zimzelena i cveca. Stigavši u dvor, isprica vitez Red svoju pripovest o tome kako je danas dotukao grozno morsko cudovište, ubio ga, i time spasao princezu i celu zemlju. Još to vece izvrši se svecani cin njegove veridbe s princezom a u isto vreme i proglašenje viteza Reda za naslednika prestola. Pilo se u zdravlje verenika, a u gradu, kao i u svoj kraljevini, palile se vatre radosti i veselja. Princeza je pristajala na sve; postavila je samo jedan uslov: da se cin vencanja obavi tek iduce godine, o godišnjici njezina spasenja. Kralj odmah odobri da bude tako kako mu kci želi, te i vitez Red morade na to pristati. Mladi vitez, pobednik cudovišta, sa kopcem i psom jezdio je u to vreme na svome vrancu k mestu u šumi gde se pre godinu dana rastao s mladim bratom-blizancem. Nade na lipi oba noža i vide da je bratov isto tako sjajan kao i njegov, što je znacilo da je živ i da mu je dobro. Vide i to da brat mora biti da je tek nedavno bio i sam ovde, da pogleda kako je s

njegovim nožem; to se lako moglo poznati po useku ispod noža u kori drveta. Toga radi krene dalje onim putem kojim mu je pošao brat kad su se bili rastali, i tako je išao od grada do grada i iz jedne zemlje u drugu, ali nigde ni da ga vidi, niti da šta cuje o svome bratu-blizancu. Tako je protekla cela godina. Sad je morao pohitati da ugovorena s princezom dana bude u prestonici njena oca; zaista i stigne tamo upravo na dan svoje pobede nad morskim cudovištem. Ušavši u grad i prolazeci ulicama, vide da su sve kuce ukrašena cilimima i vencima, gostionica spram dvora u kojoj je lane proveo tri dana isto tako kao i sve druge, sam pak dvor kao da je sav bio zastrt skerletom opšivenim zlatnim nitima i ukrašenim zlatnim rojtama. Ude u svoje staro konacište, gde dobije istu sobu koju je lane imao, i zapita gostionicara šta li se to dogada u gradu te je ovako okicen. - Video sam mnoge vitezove i zemlje - rece mu - ali još nigde nisam bio gde se uvek dešava nešto tako osobito važno. Kad sam pre godinu dana boravio ovde, sve su kuce bile zastrte crninom i trebalo je boriti se s morskim cudovištem. Ove godine sve je zastrto crvenom cohom i ukrašeno zlatom i cvecem. Šta je to sad? Gostionicar mu na to isprica nadugacko i naširoko šta se sve dogadalo u gradu otkako je on otišao. Danas se, rece, vitez Red vencava s kraljevom jedinicom cerkom, koju je spasao iz kandža cudovišta. - E, onda da popijemo bocu vina u zdravlje mladenaca! - rece strani vitez. Gostionicar donese iz podruma bocu vina i natoci vitezu i sebi. - Ne prija mi ovo vino - rece vitez okusivši ga. - Za kraljevom trpezom pije se danas jamacno bolje vino. - Verujem da se tamo pije mnogo bolje vino - rece gostionicar. - Ali kako da ga covek pije kad nije tamo? - O, moci cemo ga ubrzo piti i ovde! - odgovori vitez i zvizne svome kopcu. Kobac mu odmah sleti na rame i vitez mu tiho nešto prošapce, na što ptica izleti kroz prozor, odleti u dvor i uleti u dvoranu vitezova, u kojoj su sve zvanice sedele za trpezom mladenaca. Tamo sleti princezi na rame; ona ga odmah poznade, jer ga je pre godinu dana videla dole na morskoj obali, i uzme ga milovati i tepati mu. Odjedanput dohvati kobac kljunom pehar vina koji je bio pred princezom, izleti s njim kroz prozor pa preko u gostionicu, gde je vitez sedeo s gostionicarem. Vitez natoci odmah obadve caše i oni iskape kraljevo vlastito vino u zdravlje mladenaca. Gostionicar morade priznati da tako dobra vina još nikad u svome veku nije pio. I jako vino udari gostionicaru u glavu te rece: - Eh, kad bi nam dopalo i malo slatkih kolaca s kraljevske trpeze ovog svecanog dana! To bi se odlicno slagalo s ovako sjajnim vinom. - Imacemo ih ubrzo - rece vitez, prizove psa i tiho mu nešto šapne. Pas odmah potekne pa pravo preko u dvor. Pred dvorskom kapijom htedoše ga zadržati stražari, na stepenicama dvorski služitelji, a vratari pred dvoranama, ali on odgura od sebe i stražare i služitelje i vratare kao da ih uopšte nema i utrca pravo u dvoranu vitezova, pride trpezi mladenaca i tamo položi glavu u krilo princeze. Mladoženja skoci sa stolice kao da ga je ujeo otrovan pauk i krikne: - Hu, pa to je morski pas! Ali mu se princeza nasmeja podrugljivo, pomilova psa, koga je isto tako kao kopca dobro poznavala, i rece: - Njega zoveš morski pas? A on je, vidiš, sasvim dobar, pitomi danski pas. Pa zar ti da se plašiš takva psa, ti koji si savladao morsko cudovište s devet glava? Svi koji su bili za trpezom stadoše se na to smejati i vitez Red sedne opet za sto, ali se sav tresao od straha. Jer i on je odmah poznao psa koji je tada, pre godinu dana, ležao pod istim onim drvetom gde je on sedeo. Odjednom šcapi pas zubima srebrnu kotaricu sa slatkim kolacima što su stajali pred mladencima, istrci iz dvorane, pa s kotaricom niz stepenice i kroz dvorsku kapiju pravo preko u gostionicu, gde mu je gospodar sedeo s gostionicarem i pijuckao. Sad je princeza znala da je njen istinski, pravi spasilac negde u blizini, ali je prošlo još neko vreme pre nego što ga je mogla videti. Bilo je tako udešeno da po podne, posle rucka, svi gradani smeju i, ako budu hteli, mogu doci u dvor da pozdrave mladence, cestitaju im vencanje i požele srecu. U jednoj dvorani, kroz koju se moralo proci da bi se došlo do mladenaca, poredano je, kao na izložbi, na osamnaest kopalja osamnaest nataknutih glava morskog cudovišta što ih je vitez Red na obali pokupio. Tako posle podne prede preko u dvor i mladi vitez s gostionicarem, i kad su prolazili kroz dvoranu u kojoj su glave morskog cudovišta bile izložene, pride im i, razjapljujuci jedno za drugim ždrela na glavama morske nemani, zapita glasno da su svi mogli cuti: - A gde su im jezici?

Ljudi koji su culi šta pita mladi vitez, pridu bliže glavama morskog cudovišta i poceše zagledati u celjusti: doista, u njima nije bilo jezika. U tom trenutku nade se tamo i vitez Red te rece: - U tim glavama nikad nije ni bilo jezika, jer cudovišta nemaju jezike. - Zanimljivo je da u celjustima postoje koreni jezika - uzvikne strani vitez - a evo i jezika koji upravo tu pristaju. I to rekavši, izvadi princezinu maramicu u koju su jezici bili zamotani. - Neka sad svako sam sudi - rece - ko je cudovištu odrubio glave: da li onaj ko im je isekao jezike, ili onaj ko im je doneo ovamo glave bez jezika i tvrdi da ih u glavama cudovišta nikad nije ni bilo. Na to nastane velika uzbuna i svi ljudi u dvorani pridoše glavama nemani i cudeci se utvrdiše da jezici potpuno tacno pristaju svaki onoj glavi iz koje je isecen. Naposletku dode u ovu dvoranu i kralj sa kceri, nevestom. Cim princeza ugleda stranog viteza, pritrci mu i zagrli ga uzviknuvši: - Ovde je onaj koji mi je spasao život i koji se sva tri dana borio s morskim cudovištem! I onda isprica do sitnica kako ju je vitez Red svagda ostavljao samu kad se opasnost približavala, a vracao se tek tada kad je minula; kako joj je onda pretio da ce je ubiti, ako ne bude htela da precuti istinu i ne potvrdi sve njegove laži. - Ovaj strani vitez - rekla je dalje princeza - sa svojim kopcem, konjem i psom tri dana se borio sa cudovištem i treci ga dan ubio; moja je maramica u kojoj su bili zavijeni jezici, iseceni iz glava nemani; evo na njoj izvezeno moje ime s krunom! I kad je treceg dana odrubio cudovištu svih devet glava, ja sam mladicu uplela u kosu svoj prsten od zlata - evo ga, ovde je! - i pokaza kralju prsten u viticama viteževim. Nije više bilo nikog ko bi posumnjao u istinitost njezinih reci, i vitez Red, hteo-ne hteo, morade i sam sve priznati. Kralj naredi da ga odmah okuju i pošalje nekoliko slugu s njim u šumu da im pokaže drvo na kojem je sedeo za vreme borbe s morskim cudovištem. Slugama je potajno naredeno da ga odmah o to drvo i obese, što oni najsavesnije i izvršiše još te veceri, tako da u ovoj pripoveci nece više biti reci o vitezu Redu. Tada se izvrši na dvoru istinski cin vencanja, jer je došao pravi mladoženja, i svecano se proslavi svadba. Stari kralj, vec umoran od vladanja, odrekne se prestola i proglasi mladog viteza za kralja zemlje, pozivajuci gradane da mu budu verni podanici. Sve je ovo primljeno u zemlji s najvecom radošcu i veseljem, a najradosniji i najsrecniji od svih bili su mladi supružnici. Ali to još nije kraj pripovetke. Odmah posle vencanja krenu kraljevski mladenci na put po zemlji od grada do grada, jer je trebalo da se novi kralj što podrobnije obavesti o prilikama u državi ciji je vladalac postao, primi izjave odanosti svojih podanika i sasluša njihove želje i molbe. Potrajalo je duže vreme dok se kralj s kraljicom nije vratio u prestonicu. Tad se vec prve noci dogodi da jedan petao dode upravo pod prozor njihove ložnice i pocne kukurekati, i to neprekidno, tako da ni kralj ni kraljica nisu mogli oka sklopiti. Mladi kralj je ustajao nekoliko puta da bi ga oterao dalje od prozora, da ne cuje kukurekanje, ali cim bi se vratio u ložnicu, evo odmah i petla pod prozor. I tako je bilo cele noci. Iduce noci isto tako: petao se smestio pod prozor i samo kukurece, ne dajuci se oterati. To se ponovilo i trece noci: petao se raskukurekao upravo pred prozorom, sad mnogo gore i bucnije no prve dve noci. Tad mladi kralj rece kraljici: - Ovo ne može biti obican petao; iza njega mora da se krije nešto drugo. Možda mi je brat u opasnosti, i na ovaj me nacin poziva u pomoc. Moram poci za petlom da vidim šta je to. Pozdravi se sa ženom, opaše mac, pozove kopca i psa, usedne na vranca i odjaše. Stalno je cuo pred sobom petla, koji je, kukurecuci, trcao pred njim, od džbuna do džbuna, od stabla do stabla. Tako je došao u šumu što se protezala do morske obale; iduci za petlovim kukurekanjem, prošao je šumu i izbio na obalu, i to baš na ono mesto gde se borio s morskom nemani. Ali on nit je poznao to mesto nit je uopšte video da je na obali, mada je iz dvora pošao kad je vec pocelo svitati. Jer svud oko njega bila je pala tako gusta magla da nije mogao videti kud ide, niti je znao da li je pred njim zemlja ili voda. Cim kralj dospe do ovog mesta, nestade petla i ni sa koje strane nije se culo njegovo kukurekanje. Zbog toga je smatrao za najbolje da vidi kako bi se vratio kuci. Odjednom cu u blizini nekakav tihi šum, potera konja u tom pravcu i naide na nekakvu ružnu staru ženu sa vrecom na ledima: nešto je štapom ceprkala po pesku. Kralj je zapita ko je ona i šta radi ovde tako rano. - Ah, ja sam ti jedna sirota, stara žena, napuštena i bez dece-odgovori mu ona-i dolazim ovamo da pomalo prikupljam kosti. Ali jedva da mogu vuci samu sebe, a još manje nositi teret u vreci. Ako si pravi vitez, pomoci ceš staroj ženi i pristati da mi tvoj konj ponese vrecu do mojeg stana.

- A gde ti je stan? - upita je kralj. - O, odmah tu blizu - odgovori žena. - Ja cu poci napred i pokazacu ti put, ako mi zaista dopustiš da mi tvoj konj ponese vrecu do kuce. Kralj skoci s konja i baci mu na leda vrecu, koju baš nije bilo lako podici i iz koje je bio zadah trulih kostiju. Žena pode napred i pravo u more. Udari štapom po vodi i promrmlja: - Staza pred nama, more za nama! I odmah bude staza po suvoj zemlji, ali samo tuda kud su prolazili ona i kralj, koji je vodio konja za uzdu, i psa, koji je išao ustopce za konjem. Iza njih, kao i sa obe njihove strane, bilo je duboko more. Magla se nije dizala: bila je tako gusta da se ni prst pred okom nije mogao videti. Kralj sa životinjama išao je za ženom, ne znajuci kamo ide, ni kud vodi ovaj put. Išli su sve dalje, a nikako da stignu do staricine kuce. - Kuca ti nije baš tako blizu - rece kralj. - Evo, evo, tek što nismo stigli - odgovori žena. I doista nije dugo potrajalo kad stigoše do jednog velikog brda usred mora. Žena udari štapom po njemu, brdo se otvori i oni udoše u veliku, kamenitu sobu; nasred sobe goreo je na podu grdno velik panj. Kralj skine vrecu s konja, ogleda se po sobi i rece: - No, to je strašna vatra. Da ne peceš na njoj ljude? - Ah, ne, nipošto - odgovori žena. - Nego tako staroj ženi kao što sam ja uvek dobro dolazi malo toplote. Zatim išcupa vlas s glave i rece kralju: -Metni ovu vlas na konja, pa ce se smiriti. Inace ce mi razvaliti sobu stalnim udaranjem nogu o pod. On joj ispuni želju i konj se zaista smiri. Kralj je sasvim precuo kako je žena pri tom promrmljala: - Ostani tako prikovan, ovo ti bili okovi! Zatim pruži kralju drugu vlas s glave i zamoli ga: - Uzmi ovo i metni na psa. Gleda me tako zlo; bojim se da ce me ujesti. Kralj joj ispuni i tu molbu; pas odmah leže i ostane tako ležeci mirno. Ni sad kralj nije cuo kako je žena promrmljala iste reci kao i za konja. Potom žena išcupa trecu vlas s glave, pruži je kralju i rece: - Budi dobar pa baci ovu vlas na svoga kopca. Stalno lece po sobi i plaši mi pilice. Kralj ucini tako, dok je ona i sad promrmljala iste one reci, a kobac seo i smirio se. Onda mu rece: - Pokrij ovom vlasi balcak svojeg maca. Blešti, te me od njegova bleska bole moje stare oci. I to rekavši, baci mu vlas s glave na zlatan balcak i promrmlja kao i dotad one iste reci. Kralj pomisli da ova žena nije pri zdravoj pameti, ali se nije bojao ni nje, niti bilo koga drugog. Htede da malo razgleda ovo cudnovato mesto na kojem se našao. Žena se tada uspravi: bila je velika kao kuca i užasna na pogled. Stade da vice: - Sad cu da ti platim za to što si mi ubio moga krasnog sina. Svake noci moram odlaziti tamo na obalu da sakupljam njegove kosti i mucim se kako da ih sve nadem i donesem, da bih ga mogla oživeti. Tada kralj uvide kome je došao u goste. Maši se maca i vikne svoj stari ratnicki poklic: "Kopce, konju i psu, juriš na nju!" - Oho, viteže! Vlasi su se pretvorile u okove i zato ti tvoje životinje ne mogu više pomoci! - cikaše veštica podrugljivo. Mac se nije dao izvuci iz korica, a životinje ostadoše nepomicno na svojim mestima. Onda žena udari kralja štapom: on pade i bio je mrtav kao kamen. Ona ga odgura u duboku pecinu ispod poda, a životinje ostavi tamo gde su bile prikovane. Za to vreme mlada kraljica je cekala iz dana u dan da joj se vrati muž i kralj, ali se on ne vracaše. Tako su prolazile sedmice, prolazili meseci, a njega nema te nema. Poslani su ljudi na sve strane, ali svuda isti odgovor: niko ga nije video. Tako je ona u žalosti sedela u dvoru, ali i sa nadom da ce se njen junak i kralj iznenada vratiti jednom kuci. Dok su dogadaji ovako tekli, mladi brat-blizanac, koji je bio otišao na drugi kraj sveta i mnogo šta doživeo, pode po drugi put u onu šumu da, po utvrdenu dogovoru, vidi u kakvu se stanju nalazi bratov nož. Još nije bila protekla godina dana otkako je tamo bio poslednji put i na kori lipe zasekao znak ispod bratova noža, koji je tada sijao isto onako cistim sjajem kao kad je u lipu prvi put bio zaboden. Ali kad ga je sad izvukao, vide da je skoro sasvim zardao. Cinilo se kao da je bib zamocen u krv i tako ostavljen, a samo jedan delic na njemu bleštao je negdašnjim sjajem. On tada pode istim putem kojim mu je išao brat kad su se bili rastali. Jezdio je što je brže mogao od grada do grada, iz jedne zemlje u drugu, dok nije stigao u prestolni grad, gde mu je brat bio kralj. Kad jednog dana pred vece ujaha u taj grad na svom vrancu, otkrivenih zlatnih uvojaka, sa kopcem na ramenu i velikim žutim psom za konjem, primeti odmah kako ljudi na ulici zastaju da ga pozdrave i gledaju za njim, a drugi, koji su se nalazili kod kuce, prilaze prozorima,

otvaraju ih i mašu mu na pozdrav. Znao je da on i brat mu blizanac lice jedan na drugog kao dve kapi vode jedna na drugu i da su im i životinje tako potpuno nalik jedna na drugu, te po ovim pozdravima gradana oceni da mu brat u gradu mora biti da je ne samo dobro znan nego i veoma omiljen, jer sam u ovom kraju još nikad nije bio. Otpozdravljao je svima redom i s pažnjom dojahao do kraljevskog dvora. Cim ga ugledaše pred sobom, vojnici--stražari pred dvorskom kapijom uzbune stražu, priskoci, šepureci se, Švajcarac sa zlatom optocenom palicom i žurno otvori kapiju. Bilo mu je jasno da mora biti da mu je brat ovde kod kuce, i tako ujaše u dvorsko dvorište. U tren oka priskoce konjušar i dvorske sluge, prihvate mu konja i odvedu u staju; lakeji na stepenicama klanjahu se pred njim, hitajuci da mu pootvaraju vrata jedna za drugim, dok nije dospeo do dvorane mlade, lepe kraljice. Cim ga je kraljica ugledala, priskoci mu s krikom radosti, obisnu mu se o vrat i zasu ga pitanjima: gde je bio tako zadugo? - ta vec je puna tri meseca dana otkako je one noci odjahao, goneci petla koji im je kukurekao pred prozorom. Da li ga je uhvatio? Da li je doznao štogod o svome bratu-blizancu, i je li ga zatekao srecna, zdrava i u životu? I tako još mnogo drugih pitanja što su joj izletala iz usta kao u jednom dahu. Onda uzme milovati njegova kopca, gladiti mu psa i pitati za konja, rekavši mu da posle njega najviše voli njegove životinje, koje su mu pomagale prilikom njezina spasavanja iz kandža morskog cudovišta s devet glava. Tako je iz njezinih usta doznao onoliko koliko mu je bilo potrebno da zna. Ali joj se ipak nije otkrio ni rekao da joj nije muž, nego dever. Kaza joj samo toliko da je mrtav umoran i želi da se odmori; sutra ce joj odgovoriti na sva njezina pitanja, jer bi to bilo premnogo da joj sve ispripoveda ove veceri i noci. Brat mu je, rece, zdrav i cio, a on sam da je radostan što vidi da je i ona zdrava. Onda ona navali da se necim kao vecerom založi i potom ga odvede u kraljevsku ložnicu; on odmah pride postelji i leže, izvukavši pre toga iz korica svoj blistavi, oštri mac i položivši ga nasred postelje. Zatim se obrte i ucini kao da je od umora i iznurenosti utonuo u dubok san. Legne i kraljica pored njega, ali ne zaspa. Osecala se srecnom i presrecnom što joj se vratio voljeni gospodar i muž posle duga i jamacno opasna puta na koji je pošao. Radovala se njegovoj sreci, a radovala se vec sada i tome što ce joj sutra, kad se bude sasvim odmorio, ispricati do sitnica sve što je doživeo i ucinio za ovo dugo vreme u kojem ona samo što nije umrla od silne cežnje za njim. U neko doba zacuje petlovo kukurekanje pod prozorom. To je, pomisli, onaj isti petao koji ju je mucio pre cetvrt godine i izmamio joj muža iz postelje i iz kuce. Bila je zadovoljna što je on sad utonuo u tako dubok san te ga ne cuje. Ali onaj koga je ona držala za muža nije uopšte spavao. On je samo ležao osluškujuci. I kad je posle u besanici zacuo petlovo kukurekanje, skocio je iz postelje, brzo se obukao, metnuo mac u korice i opasao ga. - Ah! - uzviknu kraljica - valjda neceš opet juriti za petlom? Zar ti nije vec rekao što je imao da ti kaže? Ali joj on odgovori da po svaku cenu mora izici i poteci za petlom. Ona ne treba da strahuje, jer ce se on uskoro vratiti. Zatim istrci iz sobe, pa u staju, usedne na svoga vranca, pa s kopcem i psom pojuri za petlom u noc. Petao nije prestajao kukurekati i trcao je stalno pred vitezom, a on jurio za njim. Projahao je istim putem kojim i brat mu pre cetvrt godine i u svitanje prešao šumu i dospeo na obalu. Tamo petla nestane i on u gustoj magli naide na onu istu staru ženu, koja je nosila vrecu i ceprkala po pesku. Ukratko receno, s njim je sve bilo onako isto kao ranije s njegovim bratom: žena ga je zamolila da joj konj ponese vrecu do njezina stana i on joj ucini po molbi. Ona pode napred pravo u more promrmljavši: - Staza pred nama, more za nama! Tako dodu do brda u moru i udu u kamenitu sobu u kojoj je, u sredini, na podu goreo grdno veliki panj. Tada i on rece kao što je rekao njegov brat: - To je užasna vatra; peceš li na njoj ljude? - Ah, ne, nipošto! - odgovori mu žena. - Ali ovako staroj ženi kao što sam ja uvek treba malo toplote. Zatim išcupa cetiri vlasi iz kose i da mu ih moleci ga da ih metne na konja, na psa, na kopca i na sjajni balcak svojeg maca. On prihvati njezine vlasi i pobaca ih u vatru jednu za drugom. Tada se žena uspravi, da se moglo videti kako je to bila opaka veštica. Uzme se keziti i vikati promuklo: - Sad sam te uhvatila pa ceš se i ti sruciti u pecinu za svojim bratom, koji je ubio moga lepog sina. Svake noci moram odlaziti na obalu da tražim i sakupljam njegove kosti dok ih ne budem pokupila sve da ga onda opet oživim.

Na te njezine reci potegne vitez mac i vikne svojim životinjama: "Kopce, konju i psu, juriš na nju!" - Oho - uzviknu stara veštica podrugljivo - vlasi su se pretvorile u okove i zato ti tvoje životinje ne mogu više pomoci! - O, mogu, mogu - odvrati joj vitez -jer su vlasi sagorele! - I to rekavši, nasrne na nju sa životinjama, i njegov blistavi mac pocne joj zviždati oko ušiju. Tada stara veštica postade odjednom smerna i pokorna i uzme ga moliti i preklinjati da joj poštedi život. - Odmah da mi dovedeš brata živa, zdrava i cila kao što je pre bio! - naredi joj vitez. I žena mu smesta donese iz pecine kralja, njegova brata, i poškropi ga sa nekoliko kapi vode života što ju je držala u jednoj maloj boci. U istom trenu kralj oživi, pozna i pozdravi brata. -Ukloni okove s njegovih životinja i maca! - naredi joj vitez dalje, i ona odmah tako i ucini. - A sad nas prevedi preko mora donde odakle smo pošli! - zapovedi joj, dodavši: - Podi napred! Tada braca videše kako se pred njom stvara staza kao most preko mora. Išla je napred, kako joj je naredeno, udarala štapom po vodi i mrmljala: - Staza pred nama, morezanama! I braca na konjima i sa svojim životinjama predu preko mora. Mladi brat jahao je ustopce za vešticom. I kad svi srecno stigoše na obalu odakle su bili pošli za njom, potegne mladi brat mac iz korica i jednim udarcem odrubi veštici glavu i ostavi je da bude hrana morskim ribama, pticama i divljim šumskim životinjama. Sad dva brata-blizanca pojašu konje i krenu dalje kroz šumu. Mnogo su imali da pricaju jedan drugom o svemu onom što su doživeli za vreme dugih godina otkako su se rastali. Mladi vitez isprica tada kralju i to kako ga je našao, kako je primljen u njegovu dvoru, gde su svi u njemu gledali svoga gospodara i kralja - koji im je, na njihovu tugu i žalost, bio odjednom nestao - kako je proveo noc u kraljevoj postelji pored njegove žene, kraljice. Ali kad mu je to ispricao, bukne u mladog kralja takav bes ljubomore da potegne mac i probode njim brata tako da mrtav padne s konja. I onda obode svog konja i pojuri preko drvlja i kamenja, ne znajuci kud ide, dok mu je pas trcao za njim zavijajuci. Odjednom kobac, koji mu je sedeo na ramenu, pocne govoriti: - Idi kuci, idi kuci! Na to kralj opusti konju uzde i ubrzo se nade u dvoru. Tamo sjaše, ostavi slugama da mu odvedu konja u staju, a sam se polako popne uz stepenice i ude u kraljicine odaje. Kraljica mu veselo pohita u susret, ali je on ni ne pogleda nit išta odgovori na njezina mnoga pitanja. To nije slutilo ni na kakvo dobro i ona lako uvide da mu se ili dogodila kakva nesreca ili mora biti da je bolestan, i zato ga povede u ložnicu, gde se kralj, ne izrekavši ni jednu rec, baci odmah na postelju. Kraljica mu tada rece: - Ipak mi na jedno pitanje moraš odgovoriti: zašto si onomad u noci položio izmedu nas usred postelje svoj blistavi oštri mac? Jesi li hteo da me njim ubiješ? O, da si bar tako i ucinio, ne bih te danas mogla videti ovakvog kakav si mi sad! Tada kralju sevne pred ocima kako mu se divno i verno poneo brat i još mu posle i život spasao - a on, kralj, onako mu se za sve to odužio! Skoci, zagrli kraljicu, ne izustivši nijedne reci, potekne k vratima, pa u staju, usedne na konja i odjuri s kopcem i psom. Potera konja pravo u šumu do mesta na kojem je izvršio grozno delo: tamo mu je u krvi ležao na zemlji brat, hladan i mrtav. Njegov pas cucao mu je celo glave, konj stajao kraj nogu, a njegova kopca je nestalo. Kralj skoci s konja, baci se na bratov leš i zarida. Posle opet skoci, izvadi mac: htede se nabosti na mac da pode za bratom u smrt. Tad najednom zacuje nekakvo zujanje u vazduhu: to je bratov kobac sletao s malom bocom u kljunu a vodom života u njoj, što ju je doneo iz onog carobnog brda u moru. Još slecuci, uzvikivao je kobac: "Poškropi ga ovom vodom, poškropi ga!" Kralj mu uzme iz kljuna bocicu, poprska svom vodom iz nje bratov leš i oživi ga: ustao je cio i vedar i življi no ikad. Sad kralj zagrli brata i skrušeno ga zamoli da mu oprosti što je imao tako malo vere u njega i što nije savladao u sebi nastup srdžbe, i brat mu oprosti. Potom braca-blizanci odu zajedno u dvor; kraljica dozna tada sve pojedinosti prošlih dogadaja i postane opet vedra i vesela kao što je bila. I kako je država bila, u stvari, njezino nasledstvo, predloži da mladi kralj deli vlast s bratom, pa ce tako zauvek ostati zajedno. Kralj na to rado pristane. Ubrzo se mladi brat oženi princezom iz jedne druge kraljevine, a onda braca-blizanci dovedu k sebi stare roditelje, te ovi provedu ostatak života kod svojih sinova blizanaca

u roditeljskoj sreci, u sjaju i gospodstvu. Kao kraljevi, braca-blizanci vladali su zemljom u istinski bratskoj slozi, a njihove žene, kraljice, odlicno su se slagale. Njihova deca volela su se kao da su od jedne majke i od jednog oca. I to je kraj pripovetke. (Danska)

ZMIJSKA NEVESTA Bili jednom covek i žena i imali tri kceri. Kad devojke porastoše, poce mati razmišljati o njihovoj udaji pa ode vracari da je upita kad i kako ce se kceri udomiti. Vracara joj odgovori: "Starije ce ti se docnije udati, ali ce najmlada poci uskoro za zmiju." Mati se zbog tih reci naljuti na vracaru tako da joj ne dade srebrni talir, a bila je besna i na samu sebe što je i otišla takvoj vracari. Kad jednog dana devojke odoše da se kupaju u jezeru, smota se na haljinama najmlade zmija, pa rece: "Necu sici sa tvoje odece sve dok mi ne obecaš da ceš se udati za mene". Šta je umela da uradi jadna devojka? Gola nije mogla poci kuci i zato obeca zmiji da ce joj biti žena. Starije sestre se obukoše i podoše, a ona postaja još malo u vodi, a onda vide kako se zmija odmotava i otpuza s njenih haljina. Treceg dana posle toga, kad nikog starijeg ne beše kod kuce, dode zmija, uze devojku za ruku i odvede je. Pošto je jednu godinu živela sa njom, rodi devojka kcer koja je bila lepša i od majke - prave lepotice. Zmija-muž imadaše pod zemljom lepu kucu, a sama je postajala naocit mlad covek cim bi svukla zmijsku kožu sa sebe. Prode i druga godina i mlada žena rodi još jednu kcer, opet neobicno lepu. Tokom trece, odnosno cetvrte godine rodi se i treca kcer, možda najlepša. Sem toga, sve su devojcice bile i neobicno umiljate i pametne. Kada malo porastoše, upitaše jednom majku: "Majcice, svako obilazi baku i dedu a mi ne znamo da li ih imamo!" Majka im odgovori: "Imate ih, decice, ali ih ne možete posetiti, jer ni sama necu nikad moci da odem tamo odakle me je vaš otac odveo". Dok je to govorila, obliše je suze tako da i kceri poceše plakati. Eto, takav razgovor se vodio još nekoliko puta izmedu majke i njenih kceri i tada bi mati deci onog dugonje od zmije pricala i o tome da na zemlji, gore, postoji svet u kom žive njihova baka i ded. Posle toga poceše deca neprekidno saletati majku da zamoli oca za dopuštenje da posete deda i baku. Jedne veceri, tek što se otac vratio kuci, izloži mu žena decju molbu pa je i sama podupre govoreci: "Dopusti mi, dragi mužu, da samo jednom posetim roditelje, ostareli su sad vec pa zašto da odu u grob sa tugom u srcu, a sem toga i ja cu presvisnuti od cežnje da ih vidim!" Zmija pristade i ispuni ženi i kcerima molbu. One se brzo spremiše, a otac rece da ce ih ispratiti preko mora pa ih odmah postavi sve cetiri sebi na leda i zapliva, izvijajuci se kao što zmija i radi kad pliva. Kad ih iznese na obalu, pouci on ženu: "Kad se budeš vracala i stigneš na morsku obalu, zapevaj: Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj! Tada cu ja doci i preneti vas kuci, kao što sam sad ucinio." Putem opomenu mati kceri da na pitanje dede i bake ne odgovaraju ništa o tome gde žive niti ko je njihov otac: "Ako bi stari ili ma ko drugi pitao, recite: Živimo kao i ostali svet i imamo oca baš kao i svi drugi na zemlji." Otac i mati se silno obradovaše kad posle tolikih godina videše kcer živu i zdravu. Kad je roditelji upitaše gde je i kako je dosad živela, kci im kratko odgovori: "Živela sam sa svojim covekom, ali tamo gde sam živela, vi ne možete stici." Ded uze najstariju unuku u ruke, izide iz kuce, i umiljavajuci joj se, upita je: - Dušice, reci mi kako živite i kakav je vaš otac? - Dedice, živimo kao i svi drugi i imamo oca kao i ovaj ovde svet - odgovori devojcica. Ded uze drugu unuku u krilo, umiljavaše joj se, pa ce joj reci:

- Cercice, kaži mi kako živite i kakav je vaš otac? Dete odgovori: - Pa, živimo i imamo oca kao i svi drugi ovde. Onda ded uze najmladu unuku, dakle najgluplju, iznese je napolje, umiljavašejoj se, pa je upita: - Cercice, reci dedi kako živite i kakav je vaš otac? Dete obavi svoje rucice dedu oko vrata pa poce pricati: - O, dedice, kod nas se lepo živi, jela i pica imamo dovoljno, ali naš otac nije kao drugi ocevi. Naš otac je jedna velika zmija - kad ode pa se kuci vrati, puzi preko stola uvijajuci se da sve posude i kašike zvone. Kuca nam je duboko ispod zemlje; iz nje nas je otac izneo na more, a mi smo se sve posadile na njegova leda, pa nas je dugo, vrlo dugo nosio preko mora dok nas nije doveo na zemlju. Tu nas je ostavio, a majci je rekao da zapeva, kad se vratimo, ovakvu pesmicu: Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj! U starcu uzavre krv kad saznade da je prokleta zmija prevarom uzela njegovu kcer za ženu. Napuni pušku srebrnom sacmom i odjuri na obalu mora, pa zapeva: Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj! Sakri se iza žbuna i cekaše. Ne prode mnogo vremena a na vodi se pojavi velika zmija, koja je, uspravljene glave, plivala prema obali. Stari nanišani pravo u glavu - bum! opali puška, a od velike zmije ne ostade ništa sem kože koja se njihala na talasima. Kad kci provede nedelju-dve u poseti kod roditelja, spremi se jednog dana i pode sa decom kuci. Stigavši na morsku obalu, zaustavi se ona i zapeva: Vitka zmijo, šištava, Spremi ladu, razvij jedro I povezi mile svoje Sinjim morem, kuci njinoj! Žena dugo cekaše, pa kad primeti da je ceo vidik tih i bez žive duše, zapeva još jednom, ali opet se ništa ne pojavi, sve bejaše muklo, a more mirno kao ogledalo. Sad mati shvati da se nešto moralo desiti, pa poce pitati cercice: "Možda ste nekom govorile o svom ocu?" Najstarija odmah spremno odgovori: "Nisam nikom ništa rekla. Deda me je uzeo u narucje, odveo iz kuce i zaista me mnogo ispitivao". I srednja odbi da je ikom išta rekla, ali najmlada priznade: "Ded je i mene uzeo u narucje, izneo me napolje, umiljavao se i o svemu se raspitivao, a ja sam sve i ispricala i rekla gde živimo, kako živimo i ko je naš otac." Ucveljena žena stade plakati i naricati dok se na kraju ne pretvori u brezu trepetljiku na moru. Najstarija kci se obavi kao kora oko nje, srednja postade spoljna bela koruba, a najmlada, ona što je bila glavni krivac, pretvori se u treperavo lišce na beloj kori. Tako ostadoše do dana današnjeg. (Estonska)

BAJKA O ORLU Miš i senica rešili jednom da zaseju njivu. Posejali raž i ona je odlicno ponela. Kad stiže

jesen, požnjeli raž srpovima, povezali je u snoplje i složili u krstine. Kad se raž osušila, odneše snoplje na guvno. Sutradan podeliše zrna, sve zrno po zrno, jedno jednom, drugo drugom. Ali kad podeliše svu raž, jedno zrno pretece. Sucuci brkove, miš ce senici: - Ti si pojela jedno zrno, inace ne bi jedno preteklo. Senica se na to naljuti i zacvrkuta: - Sam si pojeo to zrno. Ali miš ne htede da primi krivicu na sebe, nego i dalje optuživaše senicu. Senica se još više razljuti te zacici: - Ako sam ga ja pojela, onda da zaratimo! Neka dodu sve ptice da ratuju na mojoj strani. I tako se zbog jednog jedinog zrna raži izrodi rat izmedu ptica i cetvoronožaca. Skupiše se velike i male životinje i divlje zveri, a od jata raznih ptica nije se videlo sunce. Nastade tada strašno urlanje i zavijanje, a perje je letelo na sve strane. Tukli se,tukli, tukli dugo, ali ni jedna strana ne mogade da pobedi. Na kraju dolete ogroman orao te se i on umeša u bitku. Uz njegovu pomoc pobediše ptice, a zveri, razderana i pocupana krzna, podvivši repove, pobegoše u svoje šume glavom bez obzira. Za vreme bitke jedan medved ipak nekako uspe da ujede orla za krilo, te se on, ranjen, spusti na veliku brezu kraj neke kolibe. Covek koji je živeo u ovoj kolibi, u svitanje zore krenu u lov pa spazi na brezi ogromnu pticu. Pomisli da to davo sedi na drvetu, te opali iz puške. Orao ništa ne oseti, vec samo okrenu glavu i ljutito pogleda coveka. Covek pride bliže i opali još jednom, a orao opet samo pokrenu glavom: sacma mu nije naškodila. Covek sasvim pride brezi i puška puce po treci put. Tada progovori orao: - Zašto pucaš na mene? Kakvo sam ti zlo ucinio? Ako si valjan covek, ti me skini sa ove breze, odnesi me kuci pa me leci dok ne ozdravim. Tvoj cu trud stostruko nagraditi. Covek malo razmisli, pa pomože ptici da side i odnese je u svoju kolibu. Ali njegova se žena razljuti i odmah poce da ga grdi što je doneo u kucu takvu neman. - Ona ce nam pojesti sve živo u kuci - gundala je stara - a kakve koristi od toga što ceš hraniti ovaj gadan kukasti kljun? - Ptica je obecala da ce platiti za negu - odgovori covek. - Ona ce nas stostruko nagraditi ako je izlecimo. I covek nije obracao pažnju na ženine reci, vec je negovao i hranio orla, sve dok nije poceo da se oporavlja. Posle mesec dana, orao zamoli coveka da ga pusti da pokuša može li vec da leti. Izidoše na poljanu. Orao raširi krila i pokuša da leti, ali uzalud: krila mu behu još veoma slaba. Zato on zamoli: - Hrani me i neguj još mesec dana, pa cu ti platiti što sam obecao. Covek je i drugih mesec dana hranio i negovao orla, iako je svaki dan slušao grdnje svoje žene. Najzad orao potpuno ozdravi, rane mu prezdraviše i krila ocvrsnuše pa se poce spremati za povratak u svoju zemlju. - Kuca mi je daleko - rece orao coveku. - Zakolji još jednu kravu iz tvoje staje i daj brašna iz ambara. Ja se moram dobro najesti da bih mogao leteti do svoje kuce. Covek uradi sve po njegovoj želji. Kad ptica pojede polovinu mesa i brašna (polovinu je ostavila za put), ona rece: - Sada cemo poci na dalek put, sedaj mi na leda i drži se dobro. Covek posluša, uhvati se cvrsto za perje, pa ogromna ptica uzlete. Leteli su, leteli, tek orao zapita coveka: - Šta vidiš ispod nas? Covek pogleda dole i odgovori: - Vidim kako nešto sija kao srebrni novcic. - To je more - odgovori orao i u isti mah zbaci coveka sa svoga vrata. Covek polete kao strela naniže; ali orao ga nije napustio, vec je strmoglavo leteo pored njega i prihvatio svog spasioca baš kada je upao u more do kolena. - Jesi li se uplašio? - zapita orao coveka. - Toliko sam se uplašio da mi je srce stalo - odgovori covek. - Zašto tako surovo postupaš sa svojim spasiocem? Zamalo nisam umro od straha. A orao rece: - I ja sam se uplašio kada sam, onako jadan i ranjen, stajao na drvetu, a ti pucao tri puta u mene, ali nisam zbog toga izdahnuo. Na to orao opet polete u visine, tako da more ponovo izgledaše kao srebrni novcic. Tri puta je tako zbacivao coveka sa svojih leda u more, ali bi ga svaki put zgrabio pre no što bi ovaj

potonuo. To beše osveta za ono što je covek tri puta pucao u bespomocnu ranjenu pticu. Leteli su sve dalje i dalje, pa orao rece coveku: - Pogledaj dole i reci vidiš li što? Covek pogleda i rece: - Vidim neke dvore od bakra kako se presijavaju na suncu. - To su dvori moje mlade sestre - objasni orao pa polete dole i spusti se na zemlju. Ptica rece coveku da ode u bakarne dvore i zapovedi: - Kada udeš i kada te zapitaju odakle dolaziš, odgovori da dolaziš iz zemlje Finske. A kada te moja sestra zapita da li si joj video brata orla koji je odleteo u Finsku da ratuje zbog senice, nemoj ništa odgovoriti dok ti ne obeca veliki bakrac iz podruma. Covek ucini sve kako mu je orao naredio. I zaista, gospodarica bakarnih dvora zapita: - Znaš li nešto o mom bratu koji je pošao u rat zbog senice? Covek joj odgovori: - Ja znam, ali ti necu reci dok mi ne daš veliki bakrac iz podruma. - Necu ti ga dati, to je najskupocenija stvar u celom dvoru - odgovori gospodarica bakarnog dvora. Covek se vrati praznih ruku orlu i isprica sve kako je bilo. - Ne mari - rece orao. - Produžicemo put do moje srednje sestre, koja živi u srebrnim dvorima. I tako letahu dok ne doleteše do srebrnih dvora. Orao naredi coveku da ude u dvor i zatraži srebrni kotao, ali se on i otuda vrati praznih ruku, kao i iz bakarnih dvora. I tako oni produžiše put dok ne doleteše do zlatnih dvora, u kojima je živela najstarija orlova sestra. Tu covek najzad dobi ono što je tražio. Gospodarica zlatnih dvora donese iz podruma zlatni kotao i predade ga coveku, a ovaj pozove orla da ude. Orao isprica kako ga je covek lepo negovao kada je bio ranjen u krilo. Drugovi, covek i orao, ostadoše tu da se posle dugog i teškog puta dobro odmore. Da bi se odužila spasiocu svoga brata, gospodarica zlatnih dvora gostila je i nudila coveka što je bolje mogla. Medutim, u dalekoj finskoj zemlji, senica i miš ponovo zajedno iskrciše njivu i zasejaše raž. Opet izbi medu njima svada zbog jednog jedinog zrna koje je preteklo posle deobe. I oni opet objaviše rat, i opet doleteše sve ptice nebeske i dotrcaše sve zveri šumske. Kada ptice poceše da gube bitku, dolete soko i pozva orla u pomoc. - Ja nikako ne mogu da podem u taj rat - odgovori orao. - Prvo moram da vratim svoga spasioca njegovoj kuci. - Zar da vodimo racuna o coveku kad je u pitanju sreca citavog pticijeg roda! - nagovarao ga je soko. Na to orao ostavi coveka u zlatnim dvorima i opet pode u rat. Dugo je živeo covek u dvorima, ali ga želja za kucom nije napuštala, te se poce spremati za put. Orlova sestra dade mu dosta hrane i, pokazavši rukom na zapad, rece: - Ako budeš deset godina išao u tom pravcu, možda ceš stici svojoj kuci. Covek pode na zapad noseci punu torbu hrane na ledima i zlatni kotao pod miškom. Put je bio težak i postajaše sve teži, jer je bilo velikih jezera, zaliva i mocvara koje je morao da zaobilazi. Išao je tako dugo, dugo, dok ne poce da sustaje pod teretom, te u nemocnom besu lupi zlatnim kotlom o smreku. , U taj tren stvoriše se pred njim zlatni dvori i mnoge sluge. Tako covek poce da živi u zlatnim dvorima. Zapovedao je slugama i razmišljao: "I ovde je dobro, samo da mi je još žena tu pored mene". Ali vec prve noci coveka probudi neka lupa i zacu promukao glas: - Smesta skloni tu svoju kucu sa moje staze, ja necu da obilazim oko nje. Covek ustade i izide u dvorište da vidi ko to diže toliku graju. To beše glavom veliki zao duh. Covek se ne uplaši, vec ga zapita: - Kako da premestim svoje dvore sa tvoje staze? Bili su u zlatnom kotlu, a ja ne znam i ne umem da ih stavim natrag. - Ali ja umem - odgovori zao duh. - Kakvu nagradu tražiš za to? - upita covek. - Sada necu nikakve nagrade - odgovori zao duh - ali obecaj mi da ceš mi dati on" što je bilo sakriveno od žene kada si krenuo na put sa orlom. Covek razmisli trenutak, ali se ne mogade setiti nicega što je ostalo sakriveno od žene, pa zato pristade na pogodbu. Osim toga, bi ugovoreno i to da ga zao duh vrati u rodni kraj. Zao duh pristade da vrati zlatne dvore u kotao, a covek morade da okrene leda da ne bi video kako on to radi. Cuo je samo neku lupu i zveku zlata, i dok bi lupio dlanom o dlan,

zlatni dvori bili su opet u kotlu. Tada zao duh sa strahovitom brzinom odnese coveka u finsku zemlju. Postavi ga na samu medu njegove njive, okrenu se i rece: - Ja sad idem, a ti ceš vec ispuniti ono što si mi obecao. Kad covek ude u kucu, vide da mu je žena rodila lepog sincica. Sad se preplaši misleci: "Ala je zao duh bio lukav, eto šta je bilo sakriveno od žene, obecao sam rodeno dete zlom duhu! Ali tu se ništa više ne može popraviti", pravdao se covek pred samim sobom. "Sad imam zlatne dvore, a izgubio sam sina". Covek opet udari iz sve snage kotlom o smreku, i opet se, kao i pre, stvoriše zlatni dvori. Tako su on, njegova žena i njihov sincic vodili bezbrižan i veseo život. Decak je rastao i s vremenom se razvio u lepog i zdravog mladica. Jednog dana, kada je decko napunio šesnaest godina, ode slucajno pod prozore babe vracare i udari iz šale nekoliko puta štapom u staklo. Baba vracara se razljuti i poce da vice: - Idi svojim putem, ti što pripadaš zlom duhu! Razbiceš mi prozor! Idi zlom duhu, njemu si i obecan! Na to decak ode kuci i upita oca: - Da li je istina to što kaže baba vracara, da si me obecao zlom duhu? Nemajuci kud, otac isprica kako se to desilo. Tada decak stade razmišljati: - Bolje da sam odem zlom duhu, i tako moram kad-tad k njemu. Zatim poce da se sprema na put. Oprosti se od roditelja i krene. Kad decak stiže u zamak zlog duha, domacina ne beše kod kuce. U zamku ga doceka lepota devojka. Kada devojka ugleda mladica, uzviknu u cudu: - O, mladicu, lepi mladicu, zašto si dobrovoljno došao? Kada zao duh stigne, on ce te ispeci i pojesti. - Neka me pojede - odgovori mladic - jednom se mora umreti. - Videcemo - rece devojka - pokušacu što mogu da se odavde izbavimo. Uto vrata strahovito zalupiše i zao duh ude u kucu. Pogleda ispod oka mladica i rece: - Dobro je što si sam došao. Ako uradiš ono što ti kažem, možda te necu pojesti. Zatim odvede mladica na obalu reke i naredi mu: - Do sutra ceš podici most preko reke, bez ijednog stuba, da mogu konji i kola prelaziti preko njega. Mladic se ne uplaši od zadatka, vec ode devojci pa joj isprica šta mu je zao duh naredio. - Idi spavaj, ja cu se vec postarati - odvrati mu devojka. Kad mladic zaspa, devojka uze iz knjižnice zlog duha knjigu u kojoj je pisalo kako se može sagraditi takav most. Pomocu carolija iz knjige, devojka sagradi preko reke most bez stubova, pa u svitanje probudi mladica i rece: - Most je gotov, uzmi metlu i idi pa ga pometi da daske budu ciste. Kad zao duh dode, mislice da si baš sad posao završio. Mladic uze metlu i ode da pomete most. Kada zao duh dode da pogleda šta je uradio, rece mladicu: - Bice da si pametan momak, kad si uspeo za jednu noc da sagradiš most. Necu te još pojesti, ali moraš i drugi posao da uradiš, a on je teži od prvog. Ne uradiš li, poješcu te. Zatim zao duh pruži mladicu pregršt raži u zrnu i rece: - Zasej ovo zrnevlje tamo na onoj njivi, ali tako uradi da vec sutra od mlade raži bude ispecen hleb. Mladic primi seme pa ode devojci i isprica šta mu je zao duh naredio. - Ne brini - hrabrila ga je devojka - idi mirno spavaj, valjda cemo se i ovaj put snaci. Mladic se pokri preko ušiju i zaspa, a devojka uze zrnevlje u šaku, pa ode na njivu i pozva u pomoc ljude iz podzemlja. Pritekao narod podzemlja u pomoc; jedan je orao, drugi drljao, a treci sejao. Posao je brzo odmicao, i kad su petli zakukurekali, raž je vec bila zrela za vršidbu, a u zoru je devojka vec mesila hleb od nove raži. Žvacuci i mljackajuci svež hleb, zao duh postavi mladicu i treci zadatak. - Napravi cun - rece on - koji ce ici i po zemlji i po vodi i biti brži od mog najboljeg ždrepca. Pomocu carolija iz knjige devojka sagradi cun koji je išao i po suvu i po vodi. Zao duh dode da vidi cun i rece mladicu: - Pametan si ti, cak i pametniji no što sam mislio. Dovedi sada mog najboljeg ždrepca iz konjušnice pa da vidimo može li ga camac prestici. Mladic ode u konjušnicu i osedla najboljeg ždrepca što ga je imao zao duh. Ali ga ne izvede onamo gde je bio cun, vec pred kapiju dvora i pozva devojku: - Dodi brzo da bežimo! Devojka dotrca, a mladic je posadi ispred sebe na konja, pa kao vihor poleteše iz zamka zlog

duha. Kad poodmakoše, mladic rece devojci: - Pogledaj unazad i reci vidiš li što? Devojka pogleda pa rece: - Cini mi se da vidim ogroman ognjeni stub kako juri za nama. Od silne trke, konj beše sav u peni i poce da posustaje, te mladic progovori: - Sprema nam se veliko zlo, necemo još dugo izdržati. Behu stigli na obalu jednog jezera, kad devojka rece: - Zaustavi ždrepca ovde, ja znam šta cemo. Mladic zaustavi konja i spusti devojku na zemlju, a ona mahnu maramom po vazduhu, te se oboje pretvoriše u dve velike štuke i skociše u jezero. Odmah zatim stiže na jezero zao duh. On stade njušiti vazduh pa povice: - Uhvaticu ja vas, makar popio celo ovo jezero. I zaista: leže potrbuške na obalu jezera i poce da ispija vodu. Pio je tako, pio, pio, pio, pa se od vode toliko naduo da je na kraju pukao i izdahnuo. U meduvremenu, devojka i mladic opet se pretvoriše u ljude i ponovo uzjahaše ždrepca. Mladic odvede devojku svome ocu u zlatne dvore, gde verovatno i danas žive srecno i veselo. (Finska)

MORSKI ZMAJ I LEPA JOVANCICA Bila jednom cerka jednog ratara. Kuca njenog oca beše blizu morske obale. Bašta se stepenasto pružaše do ivice mora, tik uz vodu, veoma blizu lada. Devojku su zvali lepa Jovancica, lepa i sveža kao zora! Kada se jednog dana kupala, zbog velike vrucine koja je vladala, zmaj, kralj mora, iskrsne pred njom. - Jovancice, lepa Jovancice, video sam te jedne prolecne veceri na ovoj obali; od tog dana sam se zaljubio u tebe. Treba da podeš sa mnom do mog dvorca. Onde ceš biti moja jedina kraljica. - Zmaju - rece Jovancica -ja sam kci seljaka, ne mogu da budem tvoja kraljica. - Jovancice, lepa Jovancice, imam moc nad svim vodama, pa sad, znaci, imam vlast i nad tobom, jer si u vodi! Ali podi dobrovoljno u moj dvorac, dacu ti gomile zlata i brda srebra. - Ni za srebro ni za zlato neceš me nikad imati. Ja sam seljacka kci, kako hoceš da budem kraljica? - Mada si seljacka kci, ti si rodaka duge na nebu! Treba da budeš kraljica. I budi to dobrovoljno, pošto ja raspolažem silom da te na to primoram. - Zmaju, nemaš moci nad mojim srcem. Ja sam seoska devojka i krštena duša. Nikad, nikad necu biti zmajeva žena. Zmaj odnese Jovancicu, lepu Jovancicu. Odvede je u svoj dvorac na samome dnu mora. Dvorac beše veoma lep, od crvenog korala i glatkog biljura: da je glavom kralj prošao pored njega, poželeo bi da ude. A da ga je kraljica samo izdaleka videla, poželela bi da u njemu zauvek stanuje. Ali zmaj ne mogade ništa srcu Jovancicinom. - Zmaju, mi nismo od iste vrste. Ti nisi krštena duša. Tvoje zlato nece ništa promeniti, dvorac ti nece ništa pomoci! Pusti me da se vratim ocu! - Neceš se vratiti ocu! Ali moci ceš preko talasa da juriš. Zmaj uze zlatnu alku i navuce je na stopalo lepe Jovancice, na lepi clanak leve joj noge. Snažnim zamasima zakova alku. Zatim uze zlatan lanac i prikaci ga za alku. I evo lepe Jovancice na lancu. Jak kao celicna poluga, tanak kao jedna tvoja vlas i dug, dug sedam stotina milja! Pošto je to obavio, zmaj pljunu na zemlju i razgazi nogom. Smejao se, kako to zmaj vec ume i zna, a zatim rece devojci: - Moj dvorac nije tamnica. Idi i juri morskim talasima, celom kraljevinom kojom vladam. Kad budeš umorna od trcanja, samo reci: Zmaju, zmaju, lanac vuci, kroz more me ti dovuci! Naci ceš se u dvorcu. I bilo je tako kako je zmaj rekao. Ali kao što se Jovancica zaklela, srce joj je ostalo kao i

pre. Svakogjutra izlazila je na morske talase. Trcala je daleko, sedam stotina milja daleko. I još dalje bi jurila da je lanac samo bio duži. No sveceri je morala da se vrati u dvorac. Najviše je volela da ode i gleda ocevu baštu: breskvino stablo u vinogradu, kako se nadvija nad lejama zelene salate, i slavuja koji mu s granja peva, kamen na bunaru što ga je konopac izlizao, grm šimširov, na Cveti uvek rascvetao, i gusto žbunje orlovih noktiju. "Ah, kad bih ikad mogla ponovo da dotaknem zemlju! Kad bi neki smeli mladic uspeo da me oslobodi, a potom da mi bude saputnik u životu! Kada bih jedne veceri, oslobodena lanca, mogla da krenem kuci svog oca, i pcelama, vocnjaku našem. . ." I jedne veceri, baš kao što je sanjarila trceci povrh prelepog mora, vide kako joj se u susret krece neka barka. Kakva li lepa barka, sva od grabovog drveta, zlatom optocena! Užad joj beše od crvene svile, a jedra od belog atlasa. Njom upravljaše sin kralja Francuske, najveceg kralja na celome svetu. Izdaleka se Jovancica i kraljevic ugledaše. Izbliza se pozdraviše. Tada je kraljevic oslovi, prozbori jezikom umilnim kao blagi zvuk violine. Zapita je ko je ona, kako to koraca vodom. - Otac mi je - rekla je Jovancica - ratar i ima samo mene. Ali zmaj me je oteo sa morskog žala, sa obale ovih vala, i drži me u svojoj vlasti, vezanu zlatnim lancem za stopalo. Na to ju je glas izdao. Nije mogla više da govori. Nije ni znala ono što su joj oci vec rekle kraljevicu. A pre nego što je utonula, ni on nije umeo da joj se zakune da ce živeti jedino za njeno oslobodenje. Ali oci im sve iskazaše. U tom pogledu od jednog jedinog trenutka oni su se zauvek razumeli. "Znam da cu je voleti cak i kad budem mrtav, ako je to dato preminulima", govorio je u sebi kraljev sin. "Ona, i nijedna druga, može biti moja kraljica. A kakva li me cežnja mori da je ponovo vidim!" "Moje srce", pomislila je Jovancica, "moje srce dobro zna da me on voli. Naša sudbina je na nebu zapisana. Stvoreni smo da budemo muž i žena. Ali da li ce to biti na zemlji? Ja sam u zmajevoj vlasti! . . . Ako me ikad, svetlim svojim macem, moj blagi prijatelj oslobodi, ako me sa talasa odvede do bašte mog oca, ja još uvek ostajem seljacka kci. Može li me uzeti za ženu?" Sedam nedelja su se tražili. Sedam meseci su ocajavali. Sedeci na palubi, na pramcu barke, kraljevic je puštao da mu oci daleko blude, izmedu vala i oblaka: "Možda je nikad više necu na ovom svetu videti. . . Kad to pomislim, umro bih od žalosti". A ona, kad je noc prošla, uplicuci kosu: "Može da se desi da ga nikad više ne vidim. Njegovu ljubav, njegovo društvo necu nikad na zemlji imati. Bože moj, bože moj, kako je to okrutno!" Dani, godišnja doba prolazili su, sve teži od jada. Zmaj je stalno držao lepoticu okovanu onim zlatnim lancem za svoj dvorac. - Jovancice, lepa Jovancice, neceš li se najzad odluciti? Nema ti drugog udesa, moraš postati zmajeva žena. - Ne znam šta mi udes sprema, ali znam šta mi je na srcu. Zmaj i ja necemo nikad biti jedna ista plot, nikada necu biti zmajeva žena. - Ah, Jovancice, odvec dugo sam te puštao na lancu. Misliš li da me još zadugo izazivaš? Ako hoceš još jednom da vidiš baštu svog oca, veceras, veceras otidi da je vidiš. Idi da vidiš svoje poslednje sunce. Lepotica krenu onamo, roneci suze na oba oka. A na morskom žalu, ah, odjednom ugleda kraljevica. Galopirao je na svom velikom belcu, tako gorda držanja. Ugleda svoju draganu. Potera konja u talase, polete do lepotice. Da bi presekao zmajev lanac, podiže svoj mac od svetlog celika. - Ako ga jednim zamahom ne presecete - viknu Jovancica - svršeno je sa mnom, svršeno je s nama! Zmaj ce me odvuci u svoj dvorac i nikad se više necemo videti. Tada kraljev sin zadade takav silan udarac da lanac odskoci kroz vazduh. Brže od munje, zgrabi on oko pasa svoju draganu, podiže je uza se, uze u narucje. Za tren ih belac iznese na žalo. Evo ih na zemlji, ispod velikih borova tamnih kao jezera, ali kroz koje prolazi zrak crvenog zlata, zrak slave sa neba. A onde na zemlji, zmaj nema više moci, Izvan mora, prestaje sila morskog kralja. Ostaviše žalo i velike borove, krenuše ka bašti lepoticinog oca. A potom iz male bašte konj polete ka dvorcu u Parizu. Onamo, kralj Francuske imadaše svoj dvor. Kad kralj ugleda lepoticu, on je pozdravi. A kad mu se ona približi, poljubi je. - Oglasite svadbu - rece kralj svojim ljudima - i neka bude što velelepnija! Ljubavi treba

odati poštovanje! (Francuska)