Slobodna Ljubav Versus Monogamija

Slobodna ljubav versus monogamija = Sloboda protiv dvostrukog života Moje mišljenje je da je u daljoj istoriji postojala poligamija u grupnom životu ljudi. Sa profilisanjem vođa, pa i religijskih vođa, došlo se do toga da pojedinci kontrolišu moral drugih ljudi pa i da propovedaju monogamiju za druge, ali ne i za sebe. Sećam se da sam na pravnom fakultetu naučio da su sveštenici pa i očevi zadržavali pravo za sebe da mlada bude prvu bračnu noć sa njima a ne sa mladoženjom. Dakle, sa pojavom religije i vođa, pojedinci su krenuli da preferiraju sebe i da stvaraju sebi privilegije, ne samo ekonomske već i seksualne. Verovatno je tako došlo do uzdizanja nevinosti kod devojke, jer su privilegovani hteli za sebe netaknutu devojku. U verskim obredima gde su se bogu prinosile devojke device se takođe vidi religijsko uzdizanje nevinosti kod devojaka. Religija je postojala i pre postojanja države tako da se prvo ona pojavila kao moralni kontrolor pojedinaca i pojedinki neke zajednice. Kasnije se i država mešala u privatne odnose ljudi pa su postojali i zakonici koji su regulisali koliko puta dnevno majka treba da doji dete, žena je mogla da tuži muža za neizvršavanje njegovih ljubavnih bračnih obaveza, itd. Sparta je bila izuzetak gde je žena mogla da uz dozvolu muža začne dete sa krupnijim muškarcem jer se porod podređivao ratničkoj državi (deca su odvajana od roditelja i odrastala su u vojnim školama pa je rađanje dece bilo u interesu države, što krupniji roditelji to krupnija deca, za rat). U jednom delu istorije Rimskog carstva je bio prestiž među senatorima: Ko će imati mlađeg i lepšeg ljubavnika. Postojale su dakle različite zajednice sa različitim pravilima pa i zakonicima u raznim periodima istorije. Sadašnje društvo, državni i religijski sistem pa i sistem vrednosti su zasnovani na rimskom pravu, tako da je današnje društvo u suštini samo malo promenjeno Rimsko carstvo. U tom carstvu je porodica bila država u malom, i otac je imao neograničenu vlast nad ukućanima i robovima. I danas je otac glavni, on odlučuje sve, pogotovo u siromašnim delovima Evrope. Dakle, i dalje je porodica veoma bitna, jer je to interes države pa i religije koja se trudi da sačuva svoje učenje, svoje vrednosti, svoju moć. To znači da se ljudi od malena uče monogamiji, to je ono što svuda vide oko sebe, vide da otac naređuje i da ženska deca čak očekuju zaštitu od muškaraca umesto da budu naučene da same sebe štite, itd. Prvi potres takvog sistema vrednovanja se u skorije vreme desio tek sa pojavom anarhista sredinom 19 veka a i sa pojavom hipi pokreta sedamdesetih godina prošlog veka. Anarhisti su bili malobrojni i osim propagiranja slobode u ljubavi pitanje je koliko su to zaista i praktikovali. Ne postoje mnogi dokumenti o privatnim životima anarhista a pogotovo ne o ljubavnoj strani njihovih života. Ipak su oni bili pioniri okruženi strogo patrijarhalnim društvom. Što se tiče hipika, nakon gušenja demonstracija 1968 oni su se pre ili kasnije uklopili u kliše postojećeg sistema a neki su zadržali svoje komune negde na margini a u kojima su nastavili praktikovanje ekološke svesti pa i slobodne ljubavi. U svakom slučaju, nisu uspeli da utiču na šire društvene slojeve i nove generacije se opet nalaze na početku to jest na nivou pre hipika. To je i sveukupan problem kod bilo koje borbe za društvene promene, sistem je kontinuiran a borba buntovnika se prekida nakon njenog gušenja od strane sistema i buduće generacije sve počinju iz početka. Zato se sve na kraju završilo sa trčanjem za karijerom i ako i postoji menjanje partnera to je posledica podređivanja karijeri: nema se vremena, seks za jedno veče, i nazad na posao da se pravi kapital za lovatore. Dakle, visokoobrazovane žene koje danas menjaju partnere, to rade kao posledicu trčanja za karijerom a ne kao posledicu borbe za svoju slobodu. Naravno, visokoobrazovane nisu većina društva već manjina, tako da niže obrazovane žene i dalje vrše funkciju koju žele država i crkva: stvaranje porodice, odnosno hijerarhije u njoj i takvog sistema vrednosti koji odgovara pomenutim vođama. Tako deca i dalje bivaju od malena naviknuta na

hijerarhiju, prvo u porodici, pa u školi pa u vojsci i na kraju dođu na radno mesto totalno pripitomljeni. Društveno prihvaćena sloboda menjanja partnera/ke očigledno postoji samo za menadžerke (a i menadžere), pošto one i ne mogu da se skrase na jedno mesto već su mobilne u služenju kapitalu. Naravno one su u društvu menadžera i viših poslodavaca pa je logično da će sa njima uživati. Tako se sprovođenje morala opet svodi na široke mase a pojedinci koji su na vrhu društvene hijerarhije mogu da sprovode "nemoral" tj. da žive kako im se hoće. Bitno je napomenuti da je monogamija javna situacija kod narodnih masa. Tajna situacija je ipak poligamna. Moj stav je da su ljudi po prirodi poligamni jer smo društvena bića a činjenica je da nam se dešava da nam se sviđa više osoba a ne samo jedna. Ograničavanje na jednu osobu je posledica izgrađenih shvatanja nakon odrastanja u monogamnom društvu. Naravno, potreba za ugledom u monogamnom društvu dovodi ljude do toga da se prave pred svima da žive u skladu sa pravilima koja vladaju u monogamnoj zajednici. Zato se svi, odnosno većina, javno foliraju da su sa jednom osobom, a tajno imaju još neku osobu. Naravno, uvek ima onih koji nisu poželjni pa su se i uklopili u monogamiju ali ako je osoba poželjna za druge sigurno će pre ili kasnije iskoristiti šansu da bude sa još nekom osobom a ne samo sa jednom. Svesno ili nesvesno, ljudi se nađu u prilici da imaju još neku osobu sa kojom će uživati psihički i fizički. Ugled u društvu i strah od brbljanja dovodi do toga da se neko ustručava, ali moje iskustvo je da kad porazgovaram sa devojkom koja tvrdi da dečko mora da je čeka 5 meseci da bi mogao da ima seks sa njom za čas se promeni i već posle dva tri dana mogu da uživam sa njom. Razgovor je jednostavan, objasnim devojci moja slobodnija shvatanja i kad ona to vidi, za čas okrene drugu stranu ploče i priča drugu priču. To mi se desilo čak i jednom kad sam stopirao, ali nisam očekivao naglu promenu (krenula da se zeza na muški način, vulgarno) pa se nisam snašao. U svakom slučaju, devojke (mlade, starije od 45 su napokon iste kao muškarci) se masovno predstavljaju u skladu sa shvatanjima okoline, zarad ugleda u društvu, ali kad muškarac objasni da je drugačiji od okoline, devojka se za čas promeni. To je za mene najbolji dokaz koliko okolina sputava ljude tj. koliko ljudi sebe sputavaju ne bi li stekli ugled u zajednici. To obično važi za žene, jer u vladajućem patrijarhatu muškarac ima slobodu da se ponaša kako hoće, i niko neće misliti ništa loše o njemu, dok za žene nije tako. Zato mnoge žene imaju dvostruki život, jedan javni a drugi tajni, dok muškarci ne moraju da se kriju. Osim toga, ovaj primer sam naveo i jer smatram da žene treba da vrše pritisak na okolinu da budu prihvaćene i njihove potrebe a ne da se one priklanjaju okolini pa čak prilagođavaju svoje potrebe shvatanjima okoline. Za mene bi bilo strašno da ja prilagođavam svoje potrebe shvatanjima okoline. Takve stvari treba da ostanu autonomija individua unutar zajednice i samo ja i neka osoba možemo da odlučimo da li nas nešto privlači, na koji način ćemo doći do uživanja i kakvu vezu ćemo izgraditi. Takođe sam ovaj primer pomenuo jer smatram da to najbolje dokazuje da monogamija nije prirodna tj. dokazuje činjenicu da svi mi možemo da imamo više od jedne osobe koja će nam se sviđati ili u koje ćemo se zaljubiti. Za mene je već i sviđanje dovoljno da bih poželeo da uživam sa tom osobom. Ljubav po meni dolazi kasnije, a ne pre uživanja. Mnoge devojke koje su se uklopile u patrijarhat forsiraju stav da seks treba da bude razultat ljubavi ali kod mene nema dubljih osećanja za devojku ako sam samo pričao sa njom. Pričanje dovodi do simpatije ali ne i do zaljubljenosti. Iako to uklopljene devojke neće da priznaju, činjenica je da neke nevine devojke koja poznajem nisu nikad bile zaljubljene u životu. Sviđao im se dečko ali se nije zaljubila, a činjenica je da nije imala seks sa njim. Po meni je činjenica da seks jače povezuje ljude, čini ih prisnijim, intimnijim,

imaju veću toleranciju jedno za drugo kad se napravi neka greška, itd. Dakle, ne samo psihičko već i fizičko uživanje dovodi do razvoja osećanja kod onih koji uživaju, mada ne dovodi do istih očekivanja od takve veze. Da ne bi došlo do drugačijih očekivanja (pa i plakanja) uvek je poželjno da se prvo porazgovara o svemu tome. Sve ovo sam pomenuo jer se po mnogim feminističkim tekstovima provlači moralisanje oko seksa tj. propagira se da seks mora da ima više značenje a ne samo fizičko uživanje. Ja smatram pak da ne mora da ima uvek veće značenje već zavisi od situacije. Nekad poželim da imam seks sa devojkom koja mi se uopšte ne sviđa kao osoba ali me i te kako fizički privlači (nakon 20tak minuta priče sa njom primetim da sam se navlažio, a to je zasnovano samo na tome što osećam prisutnost njenog tela blizu mene, dakle radi se o devojci koja mi se psihički ne sviđa ali mi se sviđa fizički). Naravno, nije tako uvek, ali je to primer činjeničnog stanja koje dokazuje da ljudi mogu da uživaju na osnovu fizičke privlačnosti bez davanje većeg značaja tom uživanju. Tu dakle smatram da feministkinje sa takvim moralnim stavovima oko seksa, produžuju religijske vrednosti iako su i same alergične na religiju. Ne treba zaboraviti pomenuto značenje devičanstva koje propagira religija, prave famu oko osetljivijih delova tela i stavili su Adamu i Evi listiće među nogama a to upravo rade i feministkinje sa svojim stavovima povodom tela i seksa. Produžavanje religijske, moralne, ruke se vrši na razne načine, ali se kod roditelja to primećuje kada drže bukvice ženskoj deci, obično se radi o ženskom detetu jer kao što rekoh muškarci su slobodni u patrijarhatu: da ne treba "da se daje"; to se primećuje kada se nekom opiči šamar jer je dodirnuo nečiju guzu ali se ne opiči ako se dodrine ruka (dakle, propagira se čast među nogama umesto u glavi, stvara se fama oko osetljivih delova tela), kada se tvrdi da je prostitucija degradirajući nemoralni posao, itd. Dakle, čitava mreža moralnih pravila koja su nastavak crkvenih i državnih sistema vrednosti. Zato meni mnogo više odgovaraju ljudi slobodnijih shvatanja, povodom tela i uživanja jer se time ruše sadašnji sistemi vrednosti, sa stanovišta duhovne slobode a ne samo ekonomske. Mnoge anarhofeministkinje pak dolaze iz redova feministkinja tako da one ne menjaju pomenuti moralizatorski stav. Ipak ima nekih razlika. Za razliku od anarhofeministkinja, feministkinje ne ulaze u kritiku kapitalizma koji dovodi žene do prostitucije nego javno pričaju kako je to degradirajući posao, što opet proizilazi iz moralisanja oko tela i seksa. Time se pridružuju onima koji osuđuju i degradiraju žene samo zato što se nisu prodale u fabrici nego u javnoj kući. Prodaja tela i uma u formi najamničkog rada je prostitucija svejedno da li se to radi u fabrici ili u javnoj kući. Dakle, radnici i radnice, naučnici i naučnice, itd, su prostitutke a nisu to samo osobe iz javnih kuća. Prostitucija se ukida tek ukidanjem najamničkog, eksploatisanog rada. Da bi se omogućio razvoj seksualne slobode a samim tim uništila sadašnja porodica i hijerarhija, mora se prihvatiti od strane širih slojeva da je slobodna ljubav prirodna stvar a da bi se to uopšte ostvarilo treba da se prestane sa moralisanjem oko tela i seksa. Dakle moralisanje dovodi do: -omalovažavanja određenih osoba koje su dobrovoljno odlučile da se bave zaradom novca putem seksa, -sputavanja potreba ljudi pa i do vođenja dvostrukog života -ubistva zbog ljubomore ili razočaranosti ako partner/ka sazna za dvostruki život partnera/ke -produžetka patrijarhata

-stavljanje seksa na najbitnije mesto u međuljudskim odnosima kod širih narodnih masa (masni vicevi i masne zajebancije su popularni/e u patrijarhalnim društvima (čak i dok se beru krastavci na njivama) jer ljudi nemaju seksa onoliko koliko bi voleli da imaju) -do hvalisanja ako se dođe do seksa -toga da je seks postao cilj a ne sredstvo putem kojeg će se ljudi zbližiti, bolje upoznati ili jednostavno uživati zajedno. Dakle, moralisanje perpetuira tj. uvek iznova proizvodi patrijarhalne odnose u kojima ljudi imaju dvostruke živote i rizikuju da unište svoj ugled u društvu, svoj život, itd. Koristi od postojeće monogamije imaju državni i crkveni sistem i ljudi koji vole da dominiraju u javnom i privatnom životu. Smatram da bi razvojem seksualne slobode došlo do mnogo bolje situacije ne samo na privatnom planu već i javnom. Primer: u društvu slobodne ljubavi bi se drugačije gledalo na telo i uživanje što bi znatno smanjilo sadašnje probleme ljubomore i napadanja zbog sadašnjeg vlasničkog odnosa prema partneru/ki. Drugi primer: ne bi država brinula o deci bez roditelja već bilo koji član/ica zajednice (poželjno bi bilo da je član/ica bila bliska detetu). Dakle, srušila bi se svrha porodice, hijerarhije, dete bi imalo bezbroj mama i tata... Jednostavno, nesagledive mogućnosti, koje bi po meni bile neophodne za ostvarenje anarhističkog društva. Samo ukidanje države i eksploatatorskih odnosa nije dovoljno, mora se srušiti svaki oblik hijerarhije pa i onaj unutar porodice. Pomenuo bih i generacijsku hijerarhiju koju takođe treba vremenom ukidati (tretirajmo ravnopravno i mlađe od sebe i starije) a takođe i hijerarhiju koju žene stvaraju pri izboru partnera: sada čak i anarhistkinje biraju muškarca koji je u zajednici bitniji od drugog muškarca (kod muškaraca nisam nikad primetio da bira devojku na osnovu njenog statusa u zajednici, dok je kod devojaka to standardna stvar). Smatram da je to takođe negativan oblik hijerarhije koji može da dovede do zavisti, ljubomore pa i ubistva a interes bilo koje zajednice nije da širi mogućnost konflikta već da ga smanjuje. Danas takva hijerarhija izbora partnera dovodi i do međusobne borbe žena koja će od njih uhvatiti takvog muškarca. U anarhističkim zajednicama, oni koji su aktivniji pa ih drugi vide kao lidere, treba da rade na ukidanju hijerarhije pa čak i ovakve: oko izbora partnera. Dakle, o svemu tome treba da se razgovara. Tako bi se izgradilo bolje društvo, tako bi se zaista na svim frontovima borilo protiv hijerarhije. Iako smo sada na nivou borbe protiv države i ekonomske eksploatacije, u našim međusobnim odnosima možemo da ukidamo hijerarhiju već sada. Za kraj još neka moja lična shvatanja i primedbe: -Muškarci koji vole nevine devojke su ili oni koji vole da dominiraju ili oni koji nemaju iskustva i plaše se da iskusnu devojku neće moći da zadovolje, pa smatraju da je za devojku bez iskustva dovoljno dobar i muškarac bez iskustva. To shvatanje opet proizilazi iz patrijarhalnog ubeđenja da muškarac mora da se dokaže (dakle, opet: čast među nogama umesto u glavi) i da on treba da zadovolji ženu u seksu a ne ona njega. Nadam se da će sve više žena pokazati muškarcima da može biti drugačije. -Mnoge osobe koje se bore za ravnopravnost polova pominju ravnopravnost u javnom životu, u fabrici i u kućnim poslovima. Niko ne pominje ravnopravnost u intimnim odnosima. Dakle, ja

smatram da su devojke ravnopravne sa muškarcima tek kada su ravnopravne u svemu, a to znači i u prilaženju, muvanju i seksu. Podela na muške i ženske uloge jeste posledica patrijarhata. Devojke, aktivirajte se, ne čekajte da muškarac kolo vodi, odnosno menjajte se na poziciji inicijatora/ke. Aktivne devojke u tom smislu su danas veoma retke, čak i među marksističko anarhističkim kolektivima, a ja smatram da je uživanje sa aktivnim devojkama lepše (bar za muškarce koji ne žele da dominiraju). -Pošto mnoge devojke imaju averziju prema muškim pogledima, da pomenem i to, to jest da probam da ublažim averziju. Tu ne želim da pretpostavljam kako drugi razmišljaju jer svakako ima svakakvih muškaraca, ali mogu da pomenem za sebe. Ja u ženske fizičke kvalitete gledam kao na nešto što treba da bude poželjno tj. ne vidim ništa loše u tome jer ne znači da muškarac vidi samo to već znači da je to prvo što primećuje kad prvi put vidi devojku. Činjenica je da ljudi funkcionišu na osnovu simpatičnosti i lepote, ne samo pri izboru partnera/ke već i pri izboru kućnog ljubimca. Te fizičke kvalitete koje žena poseduje ja zovem "toys for boys". Naravno da ona treba da odluči sa kim će uživati u životu i ne smatram da muškarac ima pravo da dodiruje igračke bez odobrenja. Ali samo posmatranje je prouzrokovano muškom maštom i ne smatram da je to nešto loše. Sve je dobro ako se iskoristi na pravi način, pa i želja za uživanjem. Kao što rekoh, radi se o nekim od kvaliteta koje žena ima i to nisu jedini njeni kvaliteti ali je to prvo što muškarac primećuje. Kao što ne očekujem od deteta da gleda pivo ili ljutu papriku umesto čokoladu ili neku igračku tako ne očekujem ni od muškarca da gleda ko zna šta (a još nije ni porazgovarao sa njom) umesto ono što mu privlači pažnju. Detetu pažnju privlači čokolada, jer asocira na uživanje, muškarcu pažnju privlače pomenute igračke koje poseduje žena a koje su takođe sinonim za uživanje. U ljudskoj je prirodi, da težimo uživanju. Dakle, ono što je smetnja u patrijarhalnom društvu, a te smetnje proizilaze iz nepoznavanja koje je opet prouzrokovano neiskustvom ili negativnim iskustvima, mislim da bi bila prednost koja može lepo da se iskoristi u društvu gde postoje slobode povodom tela i seksa. Na osobama samima je da odluče da li ih nešto uopšte privlači ili ne i da li će uživati, ali treba da postoji sloboda. Iako mnoge žene koje su uklopljene u patrijarhat ističu da im nije bitan izgled muškarca već ličnost, smatram da to nije istina. Dovoljno je pogledati sobe mladih devojaka, uvek su izlepljene posterima sa lepim glumcima, i suguran sam da i ljubimce biraju na osnovu simpatičnosti. Tek kasnije kad krene jurnjava za muškarcem za ceo život, za brak i decu, onda krenu da gledaju status muškarca u društvu i lovu i ličnost, a lepota postaje najmanje bitna stvar. Zato više volim žene koje gledaju lepotu a ne status, lovu i vezu za ceo život. Ana Nikol Smit nije jedina, ona je samo trenutno bila najuspešnija (više nije živa). Ali ni njoj ne treba zameriti, svako se snalazi u kapitalizmu kako zna i ume. Ukidanjem kapitalizma i hijerarhije, ukinulo bi se i takvo ponašanje. RM, 31.oktobar 2007