Pomirenje.doc

Put do pomirenja, nestvaran i jedini mogući Jedina Srbija u koju verujem Put do pomirenja posut nacionalističkim trnjem

Piše: Tomislav Marković Prošle su već decenije od završetka ratova na prostoru bivše Jugoslavije, a očekivani proces pomirenja, po svemu sudeći, nije baš daleko odmakao. Međusobna prepucavanja političkih elita u regionu su svakodnevna pojava, sve su češća zveckanja oružjem i izazivanje kriznih situacija, zategnuti odnosi se dodatno zatežu povlačenjem nevidljivog užeta sa obe strane, taman kad čovek pomisli da je došlo do poboljšanja i normalizacije, vrlo brzo se stvari vrate dva koraka nazad. Raspomamljeni mejnstrim mediji i ostali toaletoidi to jedva dočekaju, pa dodatno raspiruju međunacionalnu mržnju i sa krvoločnim zadovoljstvom najavljuju nove ratove. Tu se redovno oglašavaju i dežurni politički banalitičari željni krvi, a pripadnici nacionalno onesvešćene kulturne elite izlažu svoje teorije o nemogućnosti suživota s drugim narodima, zaklinjući se u osveštane vrednosti krvi i tla. Još kad se tome doda i vox populi po društvenim mrežama koje su poprište neprekidnog verbalnog okršaja, takoreći bez primirja i zatišja, gde se tastaturama puca rafalno u virtuelnom međunacionalnom obračunu – dobijamo potpunu sliku specifične vrste pomirenja pomirenja sa sudbinom večnog rata među narodima. Prinudno pomirenje Čak i ono malo što je učinjeno na uspostavljanju boljih odnosa između novonastalih državica, urađeno je pod pritiskom međunarodne zajednice. Zapravo, ogromnu većinu dobrih poteza od kojih građani imaju koristi, političke elite povukle su pod uticajem spolja. To je potpuno logično, pošto oni koji drže moć i vlast u principu ne čine ništa dobro i pozitivno bez pritiska. Demokratija je i nastala zahvaljajući neprestanom viševekovnom pritisku koji su obični građani vršili na vlastodršce i bogatune. Pošto takvog pritiska odozdo kod nas nema ili je sveden na minimum, onda ostaje samo prinuda spolja. Problem je što istinsko pomirenje ne nastaje pod prinudom. Nije ni to loše za početak, daj šta daš u ovakvim okolnostima, ali od toga nema ništa na duge staze, ako sami ne naučimo kako da mirno živimo jedni s drugima, ako ne baš u ljubavi a ono bar u toleranciji. Pomirenje ne može nastati na lažima i falsifikovanju istorije, zato je prvo neophodno suočavanje sa prošlošću i počinjenim zločinima. U tom procesu bi trebalo da

prednjači Srbija kao zemlja iz koje su ratovi potekli, kao zemlja koja je izvršila agresiju na susedne države, kao zemlja koja je počinila najviše zločina. Čekajući Muzej genocida Nacionalističko ludilo krenulo je kad je Slobodan Milošević preuzeo apsolutnu vlast, njemu se pridružio čitav politički aparat, uz brojne institucije kao što su Udruženje književnika Srbije, Srpska pravoslavna crkva i Srpska akademija nauka i umetnosti. Crtale su se nove mape, planirala se "humana preseljenja" (što reče Dobrica Ćosić), masovna istrebljenja i proterivanja nesrba, i stvaranje Velike Srbije. U tom krvavom poslu režim je dobio punu podršku ogromnog dela tzv. kulturne elite, ratnohuškačkih medija, a njegov ratoborni program je podržan i na izborima od strane velikog broja građana. Zato bi Srbija prva morala da se ozbiljno suoči sa sopstvenom zločinačkom prošlošću, da kazni počinioce i naredbodavce zločina, da utvrdi činjenice i istinu o sopstvenim zlodelima i da se iskreno izvini susedima. Potom bi utvrđena istorijska istina ušla u udžbenike, u medije, u knjige nastale istraživanjem prošlosti koje bi finansirala država. Na kraju bismo valjda dobili i beogradski Muzej genocida u Srebrenici koji bi redovno posećivale generacije srednjoškolaca sa svojim profesorima, kao što je to slučaj u Nemačkoj, da nauče istinu o užasima koje su počinili pripadnici njihove političke zajednice, sa ciljem da se istorija nikada više ne ponovi. Demontaža nacionalističkog modela Neophodna je i demontaža kulturnog i ideološkog modela koji je doveo do ratova i zločina, raskid sa zlogukim nacionalizmom i izgradnja drugačijih vrednosnih sistema koji se zasnivaju na neizmernoj vrednosti svakog ljudskog bića i poštovanju njegovih neotuđivih prava, na primatu građanskog i univerzalnog principa nad nacionalnim i partikularnim pseudo-vrednostima. Takav osvešćujući proces u Srbiji neminovno bi pozitivno uticao i na druge zemlje u regionu, pa bi čitav ex-yu prostor krenuo ka pravoj normalizaciji odnosa i istinskom pomirenju. U tom slučaju, Srbija i Hrvatska bi zauvek odustale od teritorijalnih pretenzija na Bosnu i Hercegovinu, ne bi bilo više priča o stvaranju trećeg entiteta, niti bi Beograd vodio dvostruku, licemernu politiku prividne zaštite Dejtonskog sporazuma i podrške vođama Republike Srpske koje bi da se otcepe i, eventualno, pridruže Srbiji. Takođe, Srbija bi priznala nezavisnost Kosova koja je već odavno realnost i počela da gradi dobre odnose sa svojim južnim susedima. Promena Ustava se podrazumeva, jer ovaj postojeći ionako ne odgovara stvarnosti, više liči na neku fikciju nego na najviši pravni akt, preambula u kojoj je Kosovo proglašeno sastavnim delom Srbije morala bi da leti, a bilo bi dobro da se promene i neki drugi članovi. Na primer, član 1. u kojem stoji "Republika Srbija je država srpskog naroda i

svih građana koji u njoj žive", što automatski sve žitelje Srbije koji se, kako se to popularno kaže, ne osećaju kao Srbi – stavlja u položaj građana drugog reda. A onda ni u Bosni ne bi bilo "ostalih" koji služe konstitutivnim narodima kao moneta za potkusurivanje. Zapravo, ne bi trebalo da bude nikakvih ni "konstitutivnih naroda" ni "ostalih", već samo građana, u svakom pogledu jednakih pred zakonom, kako u Bosni tako i u ostalim državama nastalim nakon raspada Jugoslavije. Država nije servis raznih naroda i sličnih golih apstrakcija i fiktivnih tvorevina, već konkretnih, pojedinačnih, živih ljudskih bića. Revizija revizije prošlosti Navedeni procesi doveli bi i do drugačijeg odnosa prema još dubljim slojevima prošlosti, pogotovo prema Drugom svetskom ratu. Izvršila bi se revizija revizije prošlosti i stvari bi ponovo došle na svoje mesto. Poništavanjem rehabilitacija Draži Mihailoviću i sličnim kolaborantima nacističkog režima ponovo bi bio uspostavljen odnos prema prošlosti koji se zasniva na činjenicama, a ne na nacionalističkim mitovima. Iz bogatog jugoslovenskog nasleđa uzeli bismo ono najvrednije – veliku antifašističku tradiciju, čisto da se podsetimo na herojsku borbu protiv fašizma iz koje su jugoslovenski narodi izašli kao pobednici. Rehabilitacija antifašističkih vrednosti je elementarno civilizacijsko pitanje, baš kao što je borba protiv fašizma bila čin kojim su se naši narodi na čelu s Komunističkom partijom Jugoslavije stavili na stranu civilizacije, a protiv nacističkog divljaštva. Onda više ulice i škole ne bi nosile imena po saradnicima okupatora kao što su Mile Budak, Mustafa Busuladžić ili čitav ravnogorski pokret, već po istinskim herojima borbe protiv fašizma. Pošto smo se odrekli onog najboljeg što smo imali, nismo ni zaslužili bolje od ovog što imamo danas. Ali, takvo stanje nije nepromenljivo, istorija je puna neočekivanih obrta i promena kursa plovidbe, jednom će i naš brod skrenuti s ovog prokletog puta u nikud i vratiti se na pravu stranu povesti. Pogotovo ako imamo u vidu da naša istorija baš i ne obiluje veličanstvenim događajima kao što je bio ustanak protiv fašističkog okupatora u julu 1941. godine. O tome ubedljivo piše Vuk Perišić u knjizi "Od Weimara do Vardara": "Odluka Politbiroa Komunističke partije Jugoslavije iz jula 1941. nije bila samo odluka o podizanju ustanka nego i radikalni raskid s provincijalizmom. Bio je to najznačajniji pothvat koji je ikada pokrenut na jugoslavenskom prostoru: nikada toliko pojedinaca, organiziranih u jednu discipliniranu grupu, nije odlučilo poduzeti nešto toliko važno i toliko ambiciozno". Srbija u koju verujem Stavljanje antifašističke prošlosti na pijedestal, gde joj je i mesto, uz prethodno suočavanje sa zločinima iz devedesetih godina prošlog veka, omogućilo bi uspostavljanje jednog vrednosnog kontinuiteta čiji bi junaci bili i general Koča Popović i general Vlado

Trifunović. Kao što reče Emir Suljagić u jednom tekstu: "Moralna vertikala u koju vjerujem je vertikala koja postoji između Fadila Jahića Španca, partizanskog heroja iz Bijeljine i Almaza Hasanovića, mog rođaka i pripadnika ARBiH. Obojicu su ubili četnici i obojica su se borila za Bosnu i Hercegovinu u koju jedino mogu vjerovati". A jedina zemlja u koju mogu da verujem je ona za koju su se borili i Đorđe Jovanović, nadrealista i politički komesar Kosmajskog odreda, i Srđan Aleksić. Obojicu su ubili fašisti, Đorđa nedićevci, a Srđana mladićevci. Jedina Srbija u koju verujem je zemlja za koju su se borili i Oskar Davičo u Drugom svetskom ratu, pesmom i puškom, i Bogdan Bogdanović ili Radomir Konstantinović devedesetih godina, otporom zločinačkom režimu Slobodana Miloševića i njegovih dotrpeznika. Moja Srbija je Srbija Miodraga Stanisavljevića, Mirka Đorđevića i Predraga Čudića, a ne Srbija Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića i Rajka Petrova Noga. Takvoj Srbiji pevao je Davičo, posle oslobođenja: "Srbijo moja mala,/ nežnosti jedna velika,/ Srbijo, jedina ljubavna pesmo mog jezika (…) Srbijo bitko/ u svakoj bici slobode/ na svetu!". Maštovanke i realnost Danas, u ovoj bedi i užasu na koje su nas nacionalisti osudili, sve ovo izgleda, naravno, kao čista fantastika. Ali ne treba zaboraviti da je Jugoslavija za koju su se borili komunisti usred porobljene Evrope bila još veća fantastika. Toliko je stvari na svetu koje su nekad bile puke maštovanke, a danas su nešto što ljudi podrazumevaju, toliko su na njih navikli da ih i ne primećuju. Opšte pravo glasa, osmočasovno radno vreme, godišnji odmor, penzija, pravo žena na rad i jednake plate s muškarcima, legalni abortus, razvod, sloboda veroispovesti – sve su to vekovima bile obične maštarije nekih zaluđenih fantasta, luđe od najmahnitije spisateljske fantazije, a danas su realnost u civilizovanom delu sveta. Drugog puta do pomirenja, suživota i normalnosti ionako nema; sve drugo je samo tavorenje u lošoj nacionalističkoj beskonačnosti. Da li će se to desiti za deset ili za sto godina, da li ću ja dočekati da to vidim, manje je važno. Bitno je da znamo šta je istina, a istina ne zavisi od broja ljudi koji je trenutno podržavaju. Ona je takva kakva je i ništa ne može da je promeni. Onima koji bi se pozvali na političku realnost koja ne pogoduje ovakvim utopijskim projektima, mogu da poručim rečima jednog francuskog mislioca rumunskog porekla: "Realnost mi izaziva astmu". Najbolje stvari u istoriji ionako su napravili idealisti i zaluđenici, oni čija je vera bila jača od trenutnih okolnosti, oni koji su više verovali u sopstvene ideale nego u prepreke koje im stoje na putu. A nacionalistima svih fela, plemenskim poglavicama i njihovim slugama, onima koji su nas okupirali uz svesrdnu podršku takozvanog naroda, krvopijama koje su nam zasele na grbaču, svim huškačima koji nas pujdaju da se međusobno koljemo, imam nešto da poručim stihovima. Neka danas slušaju pesmu, jednog dana će slušati oluju.

Poslanica kasti na vlasti Vi imate svoje intelektualce što kuju cerebralne lance Za naše vijuge zaglibljene u nacionalne rovove i šance Vi imate svoju kakademiju koja širi tuposti epidemiju I memorandum-dum municiju za masovnu lobotomiju Vi imate svoj pilećih mozgova trust i svoj lepuškasti kunst Koji moždanu masu pretvara u dunst Vi imate šljašteće lente za svoje umetničke netalente I blistavo korenje i ordenje za svoje zaslužne svinje Vi imate svoje sterilne pozornice i svoje živahne mrtvozornice Svoje teatre bez vatre i svoje cirkuske šatre Svoja partijska pozorišta koja igraju naduveno ništa Svoje podobne angažovanike i svoje male poslušne čumetnike Svoje prefinjene estete-lakeje koji umesto kože nose livreje

Vi imate svoje državne pisce i svoje književne pudlice Svoje knjige-noževe i drame-žice i literarne haubice Svoje prozaike na putu koji se za reči hvataju kao za knutu Svoje branitelje rupica boca nacije za bogate budžetske dotacije Svoje kolumniste i svoje bezumniste i srodne mrčihartijaste gliste Svoje pero lake kolumništake i svoje učenjake-nepismenjake Koji se padežima poštapaju kao da su gramatičke štake Vi imate svoje huškačke pesnike i svoje genocida burevesnike Vi imate svoje nežne pesničke duše koje karteč-stihovima gradove ruše Vi imate za skladištenje kostura ormane i za prikrivanje zločina romane

Vi imate svoje plaćene novinare i svoje medijske strvodere Svoje dobrovoljne marodere i svoje policijske kere I za suzbijanje zdrave pameti efikasne mere Vi imate svoje električne pendreke i svoje učene drvendeke Vi imate svoje škole za mržnju i fakultete za predvojničku nastavu I crne poveze maskirane u trobojku zastavu Svoje ratoborne kreštave himne i svoje grbave grbove I za topovsko meso sveže iskopane grobove Vi imate svoje dvoglave orlove koji nam kljucaju jetru I svoje ode i panegirike ispevane u udvoričkom metru Vi imate svoje ugledne ubice na plavim tablama za naše ulice I krvoločne svete oce da zamene naše oslobodioce Vi imate sunđer zaborava kojim brišete naše heroje I makaze od sedamdeset sedam milja što nam sećanja kroje

Vi imate svoj večni prezent, futur jedan narod jedan vođa i futur dva krvi i tla Vi imate izmaštano davno prošlo vreme, na naša leđa navaljeno breme Vi imate svoju lažnu tradiciju i svoju pravu kradiciju Svoj nečasni krst, svoj pozdrav troprst, u naše oko zaboden srednji prst Vi imate svoje velelepne trgovačke hramove, za nas ispletene brojanice-amove Vi imate svoje crkve i svoje crkvotine i crkvotočine i černorisce štetočine Vi imate svoje mrsove i svoje postove kada se našim kostima kostite I svoje ratotočive mošti kojima nas po glavi voštite i moštite Vi imate svoje naše i svoje faše za pravljenje od naših tela krvave kaše

I svoje tvrdokorne obraze za širenje ontološke omraze I svoje kukaste falange za održavanje buđavog mira mlitave palanke Vi imate svoje bronzane biste i svoje sportiste i sportske terene etnički čiste Vi imate svoje navijačke trupe i svoje paravojne grupe Vi imate svoju tajnu i javnu službu i svoju zločinačku družbu

Vi imate svoju svojinu i svoju svojtu Vi imate svoje bratiće, šurake, sestriće, svastike i pašenoge Koji na čvrstom tlu od naših lobanja stoje sa obe noge Vi imate svoja mini-starstva i svoja maxi-carstva Svoja eks katedra varvarstva i svoja gastronomska strvinarstva Vi imate svoje šareniš-evre i svoje u crno zavijene sebre Vi imate naše opljačkane novce i bezbrojne za šišanje ovce Vi imate za svoja ljudska stada ograđene obore i svoje ravne i mokre gore Svoje mafijaške klanove i večnogodišnje planove za naše žuljevite dlanove

Vi imate svoju sumornu sliku sveta koju nam namećete kao jedinu stvarnost Vi imate svoju tumornu kliku koja nam u leđa ugrađuje samarnost Vi imate svoje monopole na robove i robu, za naše glave uvek spremnu torbu Vi imate svoje rime i svoje firme i svoje mlađe menadžere i starije dušoždere Svoje patriotske korporacije i svoje merkantilne korponacije Vi imate svoju zemlju koju ste nam oteli i sedmo nebo koje ste privatizovali Vi imate svoju krviju i svoju strviju i među nogama Veliku Srbiju

Vi imate svoje uvek i svoje sve, vi imate naše nemanje

Mi imamo naše ništa, mi imamo prazne šake i širom otvorene rake Mi imamo samo ono što je nevidljivo, jedino postojeće, jedino živo Mi imamo samo ono što sigurno biće, jer je nezamislivo i nemoguće Dan koji će neminovno doći posle ove mrkle, naizled beskrajne noći I zoru od sna i od sreće koja će ugasiti vaše mrakobesne sveće