шипак — википедија, слободна енциклопедија.pdf

Шипак Шипак (или шипурак, дивља ружа, пасја ружа, дивљи шипак, пасја драча, плотна ружица, бела ружа, шепурика; лат. Rosa canina) је биљка из породице ружа (Rosaceae).

Rosa canina

цвет дивље руже

Научна класификација Царство:

Plantae

Дивизија:

Magnoliophyta

Класа:

Magnoliopsida

Ред:

Rosales

Породица:

Rosaceae

Потпородица:

Rosoideae

Род:

Rosa Биномијално име

Rosa canina L.

Шипак на Викимедијиној остави. Име рода (Rosa – ружа) овој биљци дали су још стари Римљани, а име врсте потиче од латинског caninus – пасји.

Опис биљке Корен је веома развијен и дубоко продире у земљиште. Стабло Листопадни жбун висок 2-3 m са дугим, дебелим и разгранатим гранама које расту усправно. Гране су

обрасле јаким трновима који су при основи широки и српасто се повијају према доле (ређе су прави). Кора на старим гранама је смеђа, а на младим мркозелена, често црвена. Гране носе спирално распоређене јајолике пупољке са бројним тамним љускама. Листови су непарно перасто сложени, дуги до 9cm. Обично садрже 7 (или ређе 5 или 9) лиски које су сјајне и голе или на наличју ретко маљаве, дуге 1,5-2,5cm и 1,0-1,5cm широке. Нерватура је мрежаста. Лисна дршка је жлездаста, бодљикава и са залиском.

Цветови су са бледоружичастим или белим круничним и зеленим чашичним листићима и могу бити појединачни или груписани 3-5, пречника 2-8cm. Цветних листића има по 5, а цветна ложа је разрасла у облику пехара. Цвета од маја до јула. Плодови су орашице (збирна орашица) дуге до 2cm. У себи садрже већи број угластих, длакавих орашчића. Плод је познатији под народним називом шипак (шипурак) па се и читава биљка тако зове. Сазрева у септембру и октобру.

Размножавање

Размножава се семеном и вегетативно.

Станиште Дивља ружа је веома распрострањена биљка у природи. Расте у зони шибљака, по шумским пропланцима, међама, ливадама, пожариштима и поред путева. Није избирљива на тип земљишта, а и подноси и веће надморске висине. Расте или појединачно или у мањим групама.

Распрострањеност Расте у Европи, знатном делу Азије и у северној Африци. Заступљена је у

свим државама бивше Југославије.

Подврсте Ово је веома полиморфна врста и описано је велики број подврста, варијетета и форми, као и неколико хибрида са другим ружама. Подврсту R. canina L. 1753 subsp. vulgaris је Панчић описао као београдску ружу (Rosa belgradensis Panc) 1865.[1]

Хемијски састав дроге као дрога се употребљавају: плод (Cynosbati fructus или Rosae caninae fructus) који се бере

недозрео и семе (Cynosbati semen). Главни лековити састојак у плоду је Lаскорбинска киселина, односно витамин Ц, које има око 0,5%. Поред тога дрога садржи: пектине танине шећере воћне киселине пигменте: каротиноиде, флавоноиде и у траговима антоцијан.

Употреба

Бере се зрео плод докле год је тврд и сјајнонаранџасте боје, а такав је почетком јесени. Некада се из плода накнадно одстрањује семе. То се ради јер је плод лакше сушити без семена. Суши се у благо загрејаној сушници. Сув шипак се чува у јутаним или натрон врећама на сувом месту, заштићен од сунчеве светлости како не би изгубио на квалитету. Употребљава се код гастритиса, пролива, а нарочито као превентива у лечењу авитаминоза. У народној медицини је значајна компонента састојака за избацивање вишка течности и пражњање црева.

Плод има специфичан мирис и слаткокисели укус па се користи за прављење џема или чаја. Од плодова се може правити и лековито вино које представља одличан витамински напитак. Ипак, најчешће се користи као чај за уживање и освежење који повољно делује на рад срца и бубрега. Може се узимати у већим количинама без штетних последица.

Галерија

перасто сложен лист са залистком

цвет

плод - шипак

плод

Види још Брусница Дрен

Џем од шипка

Референце 1. Опис врсте Rosa belgradensis Panc) 1865 , Приступљено 30. 4. 2013.

Литература Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979. Грлић, Љ: Енциклопедија самониклог јестивог биља, Аугуст Цесарец, Загреб, 1986. Дјук, А, Џ: Зелена апотека, Политика, Београд, 2005. Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна

књига, Београд, 1990. Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004. Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988. Којић, М, Стаменковић, В, Јовановић, Д: Лековите биљке југоистичне Србије, ЗУНС, Београд 1998. Лакушић, Д: Водич кроз флору националног парка Копаоник, ЈП Национални парк Копаоник, Копаоник, 1995. Марин, П, Татић, Б: Етимолошки речник, ННК Интернационал,

Београд, 2004. Миндел, Е: Витаминска библија, ФаМилет, 1997. Мишић Љ, Лакушић Р: Ливадске биљке, ЗУНС Сарајево, ЗУНС Београд, ИП Свјетлост, 1990 Шилић, Ч: Атлас дрвећа и грмља, ЗУНС Сарајево, ЗУНС Београд, ИП Свјетлост, 1990 Стаменковић, В: Наше нешкодљиве лековите биљке, Тренд, Лесковац Туцаков, Ј: Лечење биљем, Рад, Београд, 1984. Михајлов М, Руњајић-Антић Д, Тасић С, 1991. Приручник за сакупљање лековитог биља, Институт за

проучавање лековитог биља „др Јосиф Панчић“: Београд.

Спољашње везе BioNet škola Џем од шипка

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php? title=Шипак&oldid=20957507”

Ову страницу је последњи пут у… Садржај је доступан под лиценцом CC BY-SA 3.0 осим ако је другачије наведено.