Paleografija

Палеографија, предмет и метод Палеографија је помоћна историјско-филолошка дисциплина. Њен главни задатак је да истражујући споменике установи вријеме и мјесто њиховог настанка. Име потиче од грчких ријечи παλαιός – стари и γραφω (γραφειν) – писати. Бави се писмом споменика писаних на меком материјалу-пергаменту и папиру. Споменици којима се палеографија бави су рукописи и старе књиге. Постоје још неке дисциплине које се баве истраживањем споменика на тврдим материјалима-епиграфика, сфрагистика, сигилографија-писмо на печатима, нумизматика, дипломатика-повеље, правна акта. Палеографија се користи индукцијом када проучава датирање рукописа и дедукцијом када резултате таквих истаживања примјењује на недатиране рукописе. Датирани рукописи се сређују по хронолошком реду и проучавају се облици појединих палеографски карактеристичних слова. Кад се резултати систематизују, јављају се неке особине које су одлика искључиво те епохе. На основу таквих одлика писмо једне епохе може се одвојити од писма претходне или потоње епохе. Осим писма, постоје још неки елементи који могу помоћи приликом датирања појединих рукописа-скраћенице, лигатуре (када се елементи једног слова користе за друго). Бажан елеменат приликом датирања је и ликовна опрема, повез (ако је сачуван оригинал)... Недатирани рукописи се на основу облика слова или/и ликовних елемената свраставају у ону епоху са чијим рукописима су најсличнији. Палеографски метод се заснива на проучавању историје појединачних слова, под претпоставком да се нека слова временом динамички развијају. У палеографији се може говорити о еволуцији и револуцији. Графички лик једног слова се може временом мијењати или се може јавити нови знак, радикално измијењен. Словенска палеографија зна за први такав догађај: замјена глагољице ћирилицом, XI-XII в; други: епоха јужнословенског утицаја у Русији, XV в; трећи: појава грађанске ћирилице, XVII в. у Русији. Уз помоћ палеографског метода одређује се вријеме настанка рукописа, док се мјесто много теже и мање прецизно може одредити. Прецизно датирани рукописи једне редакције (припадају одређеној територији) дају значајне податке о одликама графије. Један начин писања слова у једном времену може да буде одлика једне територије, а у неком другом – друге територије. На којој територији је рукопис настао одређује се помоћу језичких особености. То значи да на једно од два основна питања палеографија одговара помоћу лингвистике. Међутим, рукопис са србизмима није морао настати на српској територији. Исто тако и руски. Српска редакција је била прихваћена у бугарским преписивачким центрима (Ловеч, 16-17 в.). Основни палеографски метод по својој природи је ограничен, палеограф се испомаже другим наукама - лингвистиком, историјом уметности, историјом, у функцији помоћне дисциплине (ако имамо љетопис или хронику који немају података о времену и мјесту настанка, историја помаже да се смјести у одрерђени контекст), дипломатиком-да се провјере одређене форме записа. Палеограф се труди да све податке скупљене уз помоћ побројаних наука среди по строгом хронолошком и територијалном принципу да би добио одговор на основно питање – гдје и када је рукопис настао. Кад палеграф скупи све податке и упореди их, види: 1) у потпуности се могу слагати и допуњавати; 2) међусобно ограничавати и 3) потпуно искључивати. Кад покушавамо да одговоримо када је рукопис настао, треба да знамо да палеограф, истражујући рукописе, своја сазнања стечена на основу проучавања датираних рукописа примјењује на недатиране рукописе, но датирани рукописи представљају мањину. Корисно је да се развој ћирилске палеографије посматра упоредо са латинском и да би се истовремено видјело гдје се данас налази словенска палеографија. По први пут се овај термин појавио у дјелу француског бенедиктинца Бернара де Монфокона, а дјело се зове Palaeographia graeca sive de ortu et progressu litterarum, објављено 1708. већ поднаслов одређује ток истраживања (ortu et progressu). Ако се 1708. г. узме као датум настанка палеографије, онда говоримо о младој науци. Треба знати и да се палеографија одвојила од дипломатике тек почетком 19.в. Зачеци палеографије се јављају у много дубљој прошлости, а ствар је била у томе да су је подстакле практичне потребе. Проблем вјеродостојности документа јавио се већ у средњем вијеку, јер су грешке које су настајале његовим умножавањем могле да искриве мисао и карактер текста. С једне стране имамо ненамјерне грешке, но су се могли јавити фалсификати, настали свјесном интервенцијом писара, или његовог налогодавца. Такав се фалсификат могао јавити у документу којим се регулише право на посјед или давање одређених привилегија, право на трговину... Спорови који су настајали поводом таквих случајева, када се супротстављају двије верзије једне исправе, захтијевали су критичку анализу документа. Пошто је старост исправе била један од важних елемената приликом доказивања права, требало је провјерити старост материјала и писма којим је документ писан. Већ је у средњем вијеку запажено да се писмо мијења током времена, те да се млађе писмо може разликовати од старијег (најстарији 1074. г. – спор опатије Сен Ибера и бискупије града Лијежа). Практичне потребе натјерале су папу Инокентија III да 1198. изда нека упутства за утврђивање аутентичности документа. Касније, током XIII в, разрађена је терминологија писма – номенклатура. Конрад де Мир (1275) је од великог значаја за развој латинске палеографије. Од 16. в. развијају се разне збирке узорака латинског писма . специмина. То је још увијек практична палеографија. Иста таква развијала се у Византији, вјероватно и код нас, а највише података имамо из Русије. Ту су у периоду од 12 до 15 в. (феудална разједињеност) у разним кнежевским канцеларијама и манастирским писарницама разрађују се начини за разликовање правих од лажних докумената. Од 16-18 в. ствара се централизована руска држава па је то вријеме кад се јављају многобројни спорови око земље, кметова, трговинских повластица...

1

Друга половина 17.в. обиљежена је бројним споровима око наслеђа или стечених права на земљу, што је последица Вестфалског мира 1648. г. Ти спорови зову се bella diplomatica, тј. ''ратови помоћу исправа''. Критичка процјена вјеродостојности развија се у нову помоћну историјску науку – дипломатику. Права дипломатика настаје тек са спором око папских привилегија и меровиншких повеља бенедиктинској опатији Сен Дени. Аутентичност ових повеља оспорио је припадник језуитског реда Данијел Паперброх 1675. г. Њему је одговорио учени бенедиктинац Жан Лик Мабијон; 1681. објавио је дјело ''De re diplomatica''. Осим што су постављени научни темељи дипломатике, подстакнути су и палеографска истраживања. У 18. в. овај Паперброхов (хипер)критицизам настављају Жермонисти (по Бартоломи Жермон), а Мобијона наставља Монфокон. У 18. в. Сципион Мафеи из Вероне, творац је теорије о јединственом раздвоју латинског писма. За разлику од њега, Монфокон је био творац латинског писма, и сматра да је оно јединствено и да је варварско настало од латинског писма. По Мафеи-у варварска писма настављачи латинског писма. Карл Шенеман, Њемац, био је активан у првим деценијама 19. в. и разграничио палеографију од дипломатике. Захваљујући њему у Њемачкој је 1813. г. формирано тзв. Друштво за објављивање њемачких извора – Monumenta Germaniae historica. На истоку је било слично као и на западу. Из прве четвртине 18. в. сачувани су подаци о спору руске православне цркве и расколника (старовјерац) око састава ''Поморски одговори'' – 1723-5. Андреј Денисов из Поморја (око Архангелска) подвргао је палеографској критици а анализи документа званичне цркве (12. вијек) ''Акта сабора против јеретика Монака Мартина''. Код руских научника 18. вијека поставља се питање стварања руске палеографије и наговијештен је смјер истраживања (Ломоносов...). Први палеографски рад објавио је Алексеј Олењин 1806. и бавио се новопронађеним тмутороканским натписом (на Криму). У том раду Олењин говори и о потреби конституисања ''славјано-руске палеографије''. У другој половини 19. в. у Русији пажња се посвећују прикупљању и описивању грађе и откривању и издавању споменика. 1804. је, при московском универзитету, основано Друштво руске историје и старина. Нешто касније основана је и Археографска комисија (1829) са циљем да обради и публикује грађу коју је прикупила археографска експедиција, која је прегледала око 200 библииотека и архива у 14 губернија. Велика заслуга за организацију и омогућавање рада на проучавању старих рукописа као и уопштте за развој палеографије припада грофу Николају Петровичу Румјанцеву. Основао је приватну, оперу, музеј... Његова збирка рукописа чини основни фонд Руске државне библиотеке (бивша ''Лењинова''). Од средине 19. вијека јављају се прве синтезе у радовима Измаела Срезњевског, Ивана Трозоровског, Тихонравова. У њиховим радовима палеографија се више окреће филологији и проучавању словенских језика и књижевности. То је условљено материјом којом се бави. Наша палеографија, јужнословенска, развијала се по узору на руску, мада још више поставке Јефтимија Карског (1897. објавио уџбеник) и Вјашчеслава Шчепкина. Посебно развоју јужнословенског писма посвећени су радови Петра Лаврова. Глагољском палеографијом бавили су се Јернеј Копитар, Георгије Петровић, Фрањо Рачки, Франц Миклошич, Ватрослав Јагић. У 19. вијеку основано Друштво српске словесности (прелази у Српско учено друштво) рад организује по угледу на руску палеографију. Осим Ђуре Даничића и Алексе Вукомановића (први узео неки српски рукопис), ту су Јагић, Стојан Новаковић, Љуба Стојановић. Усмјерили су своја истраживања према филолошким проблемима. Утицај њемачке палеографске школе огледа се у радовима Грегора Чермошника (20.в.) који се бавио дипломатичким истраживањима српских повеља. 1952. основан је у Загребу Старославенски институт, а његов оснивач био је Вјекослав Штефанич. Њихова истраживања била су усмјерена према глагољској грађи, радили су и ћирилске рукописе. Институт има 2 публикације: часопис ''Слово'' (излази једногодишње) и ''Радови старославенског института''. 1964. у Београду, залагањем двојице ентузијаста (Владимир Мошин и Милорад Панић-Суреп), при Народној библиотеци Србије основано је Археографско одељење, са публикацијом ''Археографски прилози''. Осми поменуте двојице, београдској школи припадао је и Димитрије Богдановић. Главни представник њемачке палеографске школе био је Лудвиг Таубе. Он је сматрао да се писмо мора посматрати у историјском контексту; у писарској радионици и у средини којој радионица припада истиче културно-историјски план и сматра да се истраживање писма налази у служби историје цивилизације. Његови погледи и школе довели су до појаве тзв. Нове француске школе, или Белгијске школе, чији су глсвни представници Робер Маришал, Шарл Перо и Жан Малон, чије је капитално дјело о римској палеографији објављено 1952. промијенило приступ палеографским истраживањима. Сматрали су да у проучавању морфологије писма треба узети у обзир многе елементе, који до тада нису били проучавани (као дуктус, угао писања, размјере текста на листу, утицај материјала и оруђа писања, као и карактер самог текста-сакрални текст се нпр. пише са много више пажње од пролога).

Материјал

2

Папирус У раном средњем вијеку појављује се папирус, материјал који је наслеђен из антике. Други материјал који се користио кроз цио срењи вијек била је повоштена таблица (такође из антике). Звале су се pinaks или tabula cerata. Састојала се од дрвене плоче са испупченим дрвеним рамом са удубљењем у средини у које се наливао восак и по њеми се писало зашиљеним стилом или неким предметом. Оне су биле школско помагало и служиле су за описмењавање. Некад су се везивале двије таблице-диптих, тритриприх, више-полиптих, који личи на савремену књигу. Тај свежањ таблица зове се caudex (по траци cauda, отуда ''кодекс''). Латински глагол scribo, 3. спада у ономатопијске глаголе; грчки глагол πσαω (гребати) и наше ''писати'' су повезани. Папирус се у западној Европи користио врло ријетко, од 7. вијека за повеље меровиншких краљева до средине 11. вијека за папске буле. У Византији се користио за царске указе. Најстарији сачувани су у египатском музеју у Каиру-5. милениј BC. Лист (scapus, χαρτις) се савијао у свитак (rotulus, κιλινδρος). Ту су још и штапић (umbilicus, ομφαλος), први лист до штапића - protocolon, a последњи - eshatocolon. На горњем рубу протоколона везивао се кожни привезак на коме је био назначен садржај и име аутора дјела – index или titulus, а грчки - πιτακιον. На крају есхатоколона налазила се кожна тракица којом се везиао свитак - lora. Сваки свитак се стављао у навлаку – κιβοτος или διφτερα. Писало се са унутрашње стране у правцу одвијања ролне. Текст на првом листу називао се columna. У средњем вијеку писало се по ширини листа. Разлика је наступила приликом држања материјала док се писало. У антици се често писало на кољену, у средњем вијеку на столу или сталку. Средњовјековни свитак писан је на пергаменту, не на папирусу. Свитци су били у литургијској употреби (Хиландар). ''Чин на Богојављење'' из 14. вијека писан је са обије стране и састоји се од 7 пергаментних листова, 508 см је дуг, 37 см широк. Са краја 13. вијека потиче ''Чин рукополагања свештеника''-175 см дуг, 32 см широк (у Хиландару). Најдужи је ''Литургија Јована Златоустог'', 825 см дуг, 25 см широк. Познат је још један - Оснивачка повеља манастира Дечани, који има облик пергаментног свитка. Једно дјело могло се састојати од више свитака и тада се свитак на латинском звао volumen или грчки τομος. Они су дјело веће цјелине, за који имамо више термина – συνταγμα или σομα (тијело) или corpus или τευχος или pentatelum (Петокњижје Мојсијево). Пергамент Пергамент је папир чија производња није била ничији монопол. То је животињска кожа која је била свима на располагању. Пергамент је економичан материјал, пише се на обије стране и трајнији је од папируса. Већа фреквенција писма у средњем вијеку довела је до превласти пергамента у периоду од 4. до 13. в. Везује се за Пергамон по предању. Користио се и много прије 2. в. ВС. Користио се и у 2. миленијуму ВС (Каирски свитци), у Месопотамији током 1. миленијума ВС. На пергаменту су писани Курмански свитци- 1. в. ВС. Латински назив је charta pergamena или membrana pergamena, а грчки су σοματιον, δερμα, περγαμινι. У медитеранском свијету се пергамент први пут спомиње у Диоклецијановом едикту о цијенама 301. г. Пергамент се правио од козије и овчије коже, магареће, понекад од зечије (Византија), а има сачуваних византијских аката на змијској кожи. У почетку се кожа штавила тако да се могло писати само са једне стране, а временом са обије. Финија и мекша су биле козија и јагњећа (користиле су се у Италији, Шпанији, јужној Француској и нашим крајевима), а грубља, телећа, у Средњој Европи. Кожа се растезала у специјалним рамовима, сушила се, па се специјалним ножевима стругала и тада су могла настати оштећенја на кожи - овалне рупе, засјечења. Пергамент је углавном био свијетло-жућкасте боје, али и бијеле (скупљи). Временом пергамент тамни, као свака кожа. Он се сасуши и смежура, зато се обезбјеђују данас посебни услови за чуванје. Понекад може да поцрни толико да се текст не може читати. Облик књиге карактеристичан за пергамент је кодекс, мада постоје и пергаментни свитци. Кодекс се саставља од пергамента тако што се прво узму 4 листа истих димензија (30х40см), сложе један на други, пресавију се по средини и тако добијамо полулистове (15х20см). Тако добијених 8 полулистова, или 16 страна, представљају аркус или табак – свешчица или тетрада (τετραδα). Сваки полулист зове се листум – φιλον или folium. Састављао се текст тако што се на свешчицама исписивао текст и онда су се оне ушивале, коричиле... Од 4.в. почело је масовно преписивање разних текстова пергаментне кодексе. Са распадом римског царства распало се и јединствено империјално тржиште у Средоземљу, и то је још више подстакло коришћење пергамента. Сваки већи писарски скрипторијум имао је своје људе за производњу пергамента. Ти центри везани су за манастире. Монаси су се звали membranarii или pergamentarii. Једна од интересантних појава везана за пергамент јесте и тзв. палимпсести (παλιμ – поново, πσαω - гребати) – доказ за интензивну употребу материјала. Старији текст се стругао, брисао и затим се писао други текст. Има их доста сачуваних (не код нас) у Западној Европи-сачувани су они где је текст писан у 5-6. вијеку, а нови у 9-10. в.

Папир (хартија)

3

Пергамент је изузетно скуп материјал; јавила се потреба за новим материјалом чија производња није ничији монопол нити се везује за одређену територију. Нови материјал у 13. вијеку у Европи био је папир. Знамо да се у старој Кини користи већ у последњим вјековима старе ере, а у Европи је освајање технологије производње папира довело до постепеног напуштања пергамента као материјала за писање. Прва и најважнија одлика папира је једноставност и ничим ограничена производња. Он је доста солидан, еластичан, економичан, јефтин. Тајну производње папира сазнали су Арапи средином 8. вијека од кинеских војника у Самарканду, одакле је коришћење папира прешло на запад. Тако имамо податке да се у Багдаду папир производио већ око 900. г., а у Мароку око 1100. г. У Европу је папир стизао на два начина: преко јужне Италије и Сицилије директно од Арапа или преко Шпаније, посредством шпанских јевреја. Арапи су називали папир кагад или варак, док је европска терминологија везана за папирус. Прва европска фабрика папира основана је средином 12. вијека у Јативи код Валенсије. Касније, средином 13. в. производњу папира освојили су Италијани и тада постоји фабрика у Фабијану. По први пут 1271. г. употребљен је водени знак. У Византији је постојала извјесна производња, али она била малог обима да би задовољила потребе, па је све до 13. в. доминирао арапски папир, а током 14. и 15. вијека, захваљујући млетачким и ђеновљанским трговцима примат узима италијански папир, који суверено влада читавим Балканским полуострвом, а њемачки папир се користи у средњој и истоћној Европи. Најстарија је грчка књига из Дамаска, преписана око 800. и чува се у Ватикану ( vaticanus graecus 2200), затим прва арапска из 866. г. која се чува у Лајдену-бр. 298. и грчко-византијска из 1105. г. (у Ватикану, vaticanus graecus 504). Најстарија српска књига на папиру је хиландарски Теодор Студит из 2/4 13. вијека – рукопис бр. 387 хиландарске збирке. Папир се правио од биљних материја, најчешће од ланених крпа или конопље, ручним путем, а у новије вријеме, 18. и 19. вијек, од целулозе. Крпе су се прво сортирале (нису се мијешале), прале, сјецкале на ситне комадиће, потапале се у воду и тамо се дуго гњечиле, код Арапа ручним тучковима, а код Европљана великим механичким батовима, које покреће водени точак. Зато су се у Европи фабрике папира правиле поред текуће воде и звале воденице за папир. Таква маса држала се у великим бачвама, а затим се потапала у базене и опет гњечила (понекад и по 24h). Таква каша захватала се из каше ситом, које се звало форма (отуда ''формат''). Сито је дрвени правоугаони оквир на који је разапета густа мрежа танких металних нити, које се укрштају под правим углом. Ријеч формат означава димензију форме. Крајем 14. вијека форме су се кретале између 740х500мм до 450х31мм. То је и димензија листа. Половина листа звала се полулист. Каша се циједила на тој форми и тако се добијао сирови лист, који се вадио из форме и пресовао између дебелих филцованих крпа, пресавијао на пола и сушио у хладовини на конопцу. Осушени листови премазивали су се лијепком, и то у Европи, животињским желатином, а на Истоку биљним скробом. Лист се глачао (сетинирао) и коначно се добијала фина хартија. У Византији и на латинском Западу папир се називао charta bombicina или само bombicina (највјероватније од грчког βομβιξ - свила, касније памук). Латински назив је carta cuttunea (енг. cotton) - памучни папир. Бомбицина је била дебела, мека и трошна, са рубовима који се осипају, као код кудеље. Њемачки цар Фридрих 2. је због тих одлика 1231. г. забранио да се бомбицина користи за јавне исправе. У рукописима се и код нас листови бомбицине мијешају са листовима пергамента (бомбицина као мекша штитила је од трења листове пергамента). Бољи квалитет производње хартије постигнут је у Италији, средином 13. вијека, увођењем механичких батова. Филигран или водени знак Италијански и уопште европски папир разликује се од арапског по томе што се на њему јавља бодени знак, а назван је тако због тога што личи на траг који остави вода. Бомбицина нема водени знак. Зове се филигран (filum, granum), а наука је филигранологија. Водени знак се састојао од неке слике или симбола као: крст, јагње, теразије-правда, котва-нада, итд. Касније се репертоар повећавао. Водени знак се причвршћивао на мрежу у ситу, по средини горње половине. Од краја 15. в. у доње углове, лијеви или десни, стављала се контрамарка (иницијали мајстора који ради на ситу, година,...). Водена маса се циједила преко мреже и папир је бивао тањи на том мјесту. На готовом листу папира видјели су се: густа мрежа танких попречних нити-потка или вержер и мрежа усправних нити-основа или понтизо, затим водени знак и конттрамарка. Водени знака се причвршћивао на средишњи понтизо. Што је мрежа гушћа, папир је финији. У старијем периоду на форму су се причвршћивале двије металне нити-прво понтизо па вержер, а с краја 14. в. понтизо се везује за вержер преплетањем. Водени знак је најважнија хронолошка индикација папира. Вијек трајања једне форме је око 2 године, што је зависило од многих фактора. Форма се деформише, мрежа се временом искриви или покида и тада се направи нова форма или филигран истога типа; тако долази до измјена у изгледу воденог знака. Сваки водени знак важи у једном ужем времену. Што је сличност варијанти мања, знак је удаљенији од прототипа. Водени знаци су датирани када је рукопис датиран. Он је датиран записом на рукопису или се појави у њему година. Датирање помоћу водених знакова врши се тако што се водени знак недатираног рукописа пореди са датираним воденим знаком. Понекад је тешко идентификовати водени знак. Постоје идентични знаци – из исте форме, са разликом од годину-двије; врчо слични знаци – из исте радионице, али са разних форми и тада су дозвољенљ одступања 5 година горе-доље од датираног знака; слични знаци – из исте радионице из неке нове форме и тада су могућа одступања 20 година (10 година горе-доље).најшира категорија воденог знака је врста – назив приказаног предмета; тип – скуп сличних знакова из једне радионице (нпр. змај са исплаженим језиком, змај са раширеним крилима...); група – скуп више типова једног знака, са заједничким одликама, што указује на регионални провенијенцију. Народна библиотека Србије прикупља водене знаке од свог оснивања.

4