Od Ekspresionizma Do Avangarde.docx

Nadrealizam je najizrazitiji pravac između dva svetska rata kod nas. Nadrealizam u srpskoj književnosti predstavlјa vrhunac avangarde. Nastao je u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nјegova poetika se nastavlјa na poetiku dadaizma, na njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustalјenih navika i običaja i prezir prema društvenim normama. Za razliku od dadaizma, u kome se ističe samo negacija, nadrealizam se trudi da predstavi i pozitivnu stvaralačku stranu. Nadrealizam je kao pravac doneo saznanja o podsvesnom, iracionalnom, snu, a sve se to predstavlјa kao neka nova realnost. Osnovu za poetku, tematiku, i elemente nadrealizma čini Frojdova psihoanaliza. Kao osnovni oblik stvaranja nadrealizam ističe tzv. automatsko pisanje. Nadrealisti kroz automatsko pisanje ističu primat snova. Automatsko pisanje je prvi propagirao Andre Breton, koji je napisao prvi manifest nadrealizma. U srpskoj književnosti nadrealizam je nastao sa osloncem na francuski nadrealizam, a začetak se vidi u časopisu Svedočanstva (1924). Međutim, korene nadrealizma kod nas nalazimo 1923. u časopisu Putevi, čiji je urednik bio Marko Ristić, jedan od prvih pobornika nadrealizma u srpskoj književnosti. Nadrealizam 20-ih i 30-ih godina se razvijao u uskom krugu beogradskih intelektualaca, što je i bio razlog što nije bio šire rasprostranjen. 1930. u almanahu Nemoguće 30 pisaca piše o nadrealizmu. Samo godinu dana kasnije ta grupa spada na 17 članova. Od 1924. do 1932. u srpskoj književnosti je nadrealizam na vrhuncu. Prvi programski tekst srpskog nadrealizma napisao je Marko Ristić, a tekst nosi naslov Primer. Za tih desetak godina koliko je trajao kod nas nadrealizam je imao dve faze: od 1923/4–1930 je prednadrealistička faza, koja je zapravo bila traženje pravog nadrealizma. U toj fazi kod nekih pisaca nalazimo motive nadrealizma, ali ne nalazimo iracionalnost, već stvarnost. Kod nekih nalazimo automatsko pisanje, iracionalnost i snove, ali zato nalazimo i tradicionalnu strukturu strofe, što ne može biti nadrealizam. Druga faza je 1930–1932, kada dolazi do takozvane socijalizacije nadrealizma. Socijalizacija nadrealizma se zasniva na tome da se nadrealizam i dela nastala na njemu stavlјaju u službu društva. Predstavnici nadrealizma kod nas su Dušan Matić, Oskar Davičo, Milan Dedinac i Rastko Petrović (nadrealistički elementi kod njega se mogu naći u pesmi Jedna stara arija na novom instumentu i zbirci pesama Otkrovenje, u kojoj se stalno sećanje na prenatalne faze dovodi u vezu sa Frojdovom psihoanalizom i stavlјa u red iracionalnog, što se povezuje sa nadrealizmom). Oskar Davičo Roman Pesma objavlјen je 1952. godine, 20 godina nakon nadrealizma. To je roman toka svesti i dramaturgija unutrašnjeg života. Dva momenta su najvažnija u romanu: prvi je stav i život, drugi je revolucija i lјubav. Stav i život predstavlјaju isto, jer nema života bez stava i obrnuto. U istom momentu su život i stav u ogromnom kontrastu, jer ukoliko ima stava, dolazi do odsustva slobodnog života i obrnuto – ukoliko se živi slobodno i ne razmišlјa se o idealima, čovek je onda bez stava. Slično je i sa revolucijom i lјubavi. Isto je to što i za revoluciju i za lјubav trebaju strast i odricanja, a razlika je u tome što je lјubav individualna (donosi dobro samo pojedincu), a revolucija donosi dobro samo kolektivu. Sukoblјavanje ova dva momenta je u neku ruku uvod u socijalizaciju nadrealizma. U ovom romanu pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciju spolјnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se stvarno dogodilo, već i ono što se moglo dogoditi da bi stvari krenule drugim tokom. Taj postupak podseća na automatsko pisanje. Roman počinje scenom u kojoj se daje trenutak Mićine svesti, koji u trenutku kada roman počinje shvata da je ubio Nemca. U njoj prepoznajemo odlike nadrealizma, kada se Mića priseća čime je ubio Nemca („jesam li polugom ili francuskim klјučem...?”). Druga scena, u kojoj se opet prepoznaju momenti nadrealizma je scena u kojoj se prikazuje zamišlјeni dijalog Vekovića sa zamišlјenom osobom o tome kako je tužan jer ga je Ana ostavlјena. Mića i Veković su oličenja dva principa. Kod Miće se prepoznaju ideje, revolucija i stav; a kod Vekovića praktičnost, lјubav i život. Mića je čovek revolucije i čovek koji za sebe veruje da će uspeti da popravi i ispravi budućnost. Eksplicitno se kaže da je Mića svoje detinjstvo proveo u pripremema za taj veliki momenat. Mića uopšte ne podržava život kojim živi Veković, koji živi sasvim suprotno od Miće – on živi život. Veković živi slobodniji život, ali se celog života priprema da napiše pesmu. Veković živi slobodnim životom samo prividno, jer ceo život želi samo jednu stvar. Nјihova sličnost je u tome što obojica ne znaju šta će raditi pošto ispune svoje cilјeve. Za razliku od Miće, Veković nikada nije uspeo da ubije svoja osećanja. To se govori kada se Mića priseća scene Vekovića i pralјe. U toj sceni Mića je mali i on posmatra kako Veković cepa košulјu pralјi. Posle toga se govori o Mićinom ocu, Žiki, koji nije hteo da se ženi pošto mu je žena umrla, zato što je Mića likom dosta podsećao na svoju majku. Ovo je spomenuto da bi se priča preusmerila na Mićinu majku, za koju se kaže da je bila sa Vekovićem (možda i silom) i zbog toga Žika nikad nije bio siguran da li je Mića njegov. To pokazuje da je priča lepo ukloplјena i ne ostavlјa mogućnosti za nelogičan sled događaja, što je suprotno od automatskog pisanja. Sledeći bitan momenat je kada se predstavlјa Veković u

zatvoru. On je na neki čudan način doživeo povredu glave i odveden je u bolnicu, u kojoj je uhapšen. Ovo je momenat nadrealizma, jer se situacija ne pojašnjava. Prvi koji je saznao da je Veković uhapšen bio je Mićin otac, Žika. Žika se uplašio za sina. Strah mu se obistinio, jer je policija došla da vodi Miću. Mića se sakriva i izmiče policiji, pa pravi plan kako da izbavi Vekovića. U trenutku kada pokušava da ga izbavi dolazi do pucnjave i Mića se sakriva u neki kontejner. U tom kontejneru on razmišlјa o svrsi svog života. Dominiraju opisi mirisa, tj. smrada i misli, uz koje stoje epiteti čiste i bistre. To stalno preplitanje njegovih misli i mirisa stvara atmosferu koja spada u red iracionalnog. U kontejneru Mića razmišlјa o strahu i kaže da ga nije strah od smrti, već ga je strah od toga da ga ne ubiju, pa da ne završi ono što je započeo. Na isti način u zatvoru razmišlјa i Veković – njemu je bitno da prvo napiše pesmu, a posle šta bude. I jedan i drugi žive život zarad cilјa. Miću iz kontejnera spasava Ana. Ana je žena koju Mića intrigira. On je za nju neuhvatlјiv, zove ga vilin konjic. Mića je te noći bio sa Anom, osetio je čari slobodnog života. Prvi put je razmišlјaio o nečemu što nije njegov plan da promeni budućnost. Veković i Ana su, kao dva lika koji predstavlјaju slobodan život, uspeli da naprave čoveka od Miće. U trenutku kada izvode Vekovića iz bolnice, Mića biva pogođen i dok pada vidi svog oca, koji mu govori kako uništava svoj mladi život. Mića umire, a desna ruka mu ostaje zaglavlјena na alkama i ne može do kraja da padne. To metaforički govori da će se takav čovek i mrtav boriti za svoje ideale. U romanu su kao načini pripovedanja najistaknutiji nagli prelazi iz trećeg u prvo lice (mala povezanost sa automatskim pisanjem). To znači da se tokom pripovedanja stalno smenjuju perspektive, a uz smenjivanje su dominantni unutrašnji monolozi. U nekoliko navrata se pripovedač oglašava kao sveznajući (u delu kada govori o Vekoviću i kritici, odn. o tome kada govori što je kritika pisala o Vekovićevim pesmama). Taj isti pripovedač se nekada čuje iz svesti junaka (kada Mića razmišlјa o tome kako je njegova majka bila sa Vekovićem, a kometar da je ona sa njim možda bila na silu jeste komentar koji pripovedač izriče kroz svest jednog od svojih junaka). Roman je strukturno podelјen na dva dela. Prvi deo, od Ido XIglave nosi naziv Subota. Drugi deo je od XIIdo XLVIpoglavlјa i nosi naziv Nedelјni dan. Radnja jedva da traje dva dana. Delić kaže da Davičova proza umnogome duguje nadrealizmu, pre svega u pogledu stila, gde on najviše ističe tzv. nevinost reči. Delić kaže i da se u romanu prepoznaje antitradicionalizam, što znači da se u roman uklјučuju iskustva drame i lirike. Drame, zato što dominiraju unutrašnji monolozi i dijalozi, a dijalozi se vode na tri nivoa. Jedan dijalog se vodi između Miće i Vekovića. Drugi dijalozi se vodi između Miće sa jedne i Petra i Đorđa sa druge strane. Treći dijalozi su zamišlјeni dijalozi (npr. kada se Veković raspravlјa sam sa sobom kada zamišlјa kako bi bilo kada bi ga Ana, sa kojom i nije u vezi, ostavila). Elementi lirike se prepoznaju u momentima kada Veković govori o svrsi pesme, kako živi za to kada napiše pesmu i kako neće ispuniti svrhu svog života ako je ne napiše. Veković na kraju dolazi do nadrealističkog otkrića – da pesma može biti i ćutanje („pesma je lјuti odgovor čovečanstvu i onda kad se ne čuje”). Taj momenat predstavlјa socijalizaciju nadrealizma – književnost u službi čovečanstva. Delić kaže da je Davičo prešao put od nadrealizma do modernog psihološkog romana, u kome je obradio temu odnosa Revolucije i Poezije. Kao Davičove doprinose nadrealizmu navodi ambivalentnog pripovedača (iz trećeg u prvo lice i obrnuto), promenu tačke gledišta (što je opet povezano sa promenom pripovedačkog lica) i pisanje romana toka svesti sa dramatizacijom unutrašnjeg života. Davičo je nadrealizmu dao i unutrašnje monologe, u kojima se osim razmišlјanja, javlјaju i zamišlјeni dijalozi, koji mogu biti zamišlјeni sa junacima iz dela (zamišlјeni dijalozi koje vodi Mića sa Petrom i Đorđem) i oni koji mogu biti sa nepoznatom osobom ili sa samim sobom. Po Deliću se kod Daviča javlјaju dve faze u stvaralaštvu. Jedna je modernističko-nadrealistička, a druga socijalna faza (socijalizacija nadrealizma). On konstatuje da je roman Pesmanedvosmisleno predstavnik druge faze, faze socijalizacije nadrealizma. Kod Daviča ne možemo govoriti nadrealizmu, već samo o njegovoj socijalizaciji. Dušan Matić Predstavnik nadrealizma čije su glavne osobine intelektualnost i zrelost misli. 30-ih godina Matić se priklјučuje socijalnom pokretu i tada se njegova književnost menja. Nјegovo stvaralaštvo prošlo je kroz tri faze, slično stvaralaštvu ostalih nadrealista. Prva je modernističko--nadrealistička, druga je socijalno-aktivistička, a treća neomodernistička, kada pokušava da se vrati modernoj. U prvoj fazi osnovno obeležje Matićeve poezije je antitradicionalizam. Iz tog njegovog pogleda nastaju njegove antipesme, u kojima se pesnik igra jezičkim, sintaksičkim i fonološkim zakonima jezika (npr. Godišnja doba). U drugoj fazi unošenje socijalnih tema preobrazilo je tzv. razbijenu poeziju iz prve faze. To eksperimentisanje sa jezikom dobija svoju pravu vrednost i svrhu tek u dodiru sa revolucionarnim temama, kao što radi i Veković iz Davičove Pesme. Stvaralaštvo Dušana Matića tera nas da tražimo iznova nove pojmove, tj. da tražimo ono što se nalazi „s one strane literature”. Kod Matića je interesantno to što se njegovi tekstovi pomeraju izvan granica koje imaju – svemu daje slučajna imena, jer

književni oblici i literatura nisu sami po sebi cilј, već sredstvo kojim će se taj cilј ostvariti. U tekstu o javnoj ptici Milana Dedinca nalazimo tragove Matićevog oslanjanja na nadrealizam. Taj nadrealizam za Matića predstavlјa samo sredstvo, odn. slučaj koji „i otvara i zatvara vrata beskraja”. Matić svojim delima pokušava da objasni šta je nadrealizam i čemu on služi, ali ga u njegovime delima nema i zato kod njega ne možemo govoriti o postojanju nadrealizma. Vrhunac njegovog stvaralaštva ogleda se u pisanju fragmenata, u kojima je veoma važan duhovni stav. 1954. objavlјena je Bagdala, zbirka tekstova i pesama Dušana Matića. Osnovni motivi u njima su beskraj i bdenje, koji se vezuju za iracionalno, snoviđenja, pa samim tim i nadrealizam. I pored toga ne možemo govoriti o nadrealizmu u zbirci, jer pesme imaju rimu, a tekstovi logičan sled događaja. U toj zbirci se vidi i to da se njegova poezija uliva u prozu, pa se motivi međusobno prepliću. I kod njega se kao, kod Daviča, može govoriti o socijalnoj svrsi nadrealizma, što znači da nadrealizma zapravo nema. Nadrealizam ne može postojati ako ima svrhu. Milan Dedinac Predstavnik nadrealizma u našoj književnosti. U delu Od nemila do nedraga (1957) Dedinac se vraća u prošlost kako bi ispravio neke stvari. To znači da Dedinčeve pesme nisu samo puki doživlјaj koji donosi nove elemente, već one služe tome da nam ukažu na greške koje smo napravili i koje možemo ispraviti, što opet predstvavlјa socijalizaciju nadrealizma. Motivi u njegovim pesmama postoje kako bi izmirili „negdašnje naše ličnosti sa ličnošću koja treba od ovoga trenutka postojati”. Nјegovo pesništvo se odlikuje čistotom izraza, nagoveštajima osećanja, među kojima dominira bol. Pesme su mu bez rime, bez sheme (metrike), izgledaju kao pasusi, ali imaju ritam. Ipak, to je nadovezivanje na tradiciju, jer se mogu čitati kao tekst. U pesmi u prozi Javna ptica postoje česta ponavlјanja reči, koja služe tome da ponavlјana reč izgubi značenje. Dedinac je time hteo da dokaže da je reč nemoćna da iskaže osećanja, a i bilo šta drugo. Nadrealizam u Javnoj ptici se prepoznaje u postupcima razdvojenosti (nepovezanosti), u prelaženju sa teme na temu (nema objekta), deluje kao snoviđenje i žanrovski je hibridno delo. Dedinčeva mana je u tome što nije dovolјno radikalan, jer koristi simbole, metafore i logičke sintaksičke konstrukcije. On nije otišao dovolјno daleko i nije uspeo jezikom i stilom da nas ubedi da je nadrealista. Osnovni argument koji ide u prilog tome da Dedinac nije nadrealista je upravo ponavlјanje reči – ako ponavlјa reč znači da razmišlјa o njoj i tu nema automatskog pisanja. Tako reč niti menja smisao niti pojačava intenzitet pojave. Rastko Petrović U periodu kada se Petrović javlјa kao pisac za epohu srpske književnosti tog vremena koristi se termin avangarda (Branko Lazarević). Avangardu u našoj književnosti čine evropske struje, kojima se priklјučuju i naši nacionalni pravci (sumatraizam, zenitizam, hipnizam). Svim tim avangardnim pravcima svojstven je izrazito negativan stav prema tradiciji i težnja da se umetnost gradi na novim osnovama koje su nepoznate dotadašnjem razvoju umetnosti. Književno delo Rastka Petrovića je teško svrstati u bilo koji od ovih avangardnih pravaca. U Beograd posle prvog svetskog rata dolaze lјudi iz unutrašnjosti Srbije, kao o iz Hrvatske. Ljudi koji su došli iz Hrvatske su doneli ekspresionističke ideje. Međutim, te ideje počinju da blede već u prvim godinama posle završetka rata. Kada Crnjanski objavlјuje Liriku Itake, te ideje su već izbledele, tako da nije mogao da se osloni na ekspresionizam, već je morao da pokrene sopstveni pravac – sumatraizam. Ekspresionizam nije imao snažnog uticaja na srpsku književnost, ali je delovao podsticajno za razvoj nacionalnih pravaca. Srpsku književnost od početka HH veka do nekoliko godina posle Prvog svetskog rata obeležavaju francuski uticaji. Došlјaci u Beograd su donosili elemente kubizma, futurizma, dadaizma, konstruktivizma, nadrealizma. Tako nastaje avangardni sinkretizam, koji je nastajao zbog toga što su se svi ti pravci pojavili u malom vremenskom periodu i mešali se, a i zbog toga što je u Beogradu postojao uzak krug avangardista, koji su prelazili iz jedne grupe u drugu i na taj način nosili sa sobom nešto staro iz prethodne grupe, i ta stara obeležja unosili u novu grupu. Kod Rastka Petrovića se najviše vide francuski uticaji, koji se ogledaju u konstruktivizmu, što se najviše vidi u njegovom slikarstvu. Međutim, u njegovoj poetici se, osim konstruktivizma, prepoznaje i uticaj ekspresionizma, koji se ogleda u značaju vizije za stvaralaštvo. Petrović je svoje stavove o modernoj umetnosti formuslisao kako u književnoj tako i u likovnoj kritici. Suštinu moderne umetnosti Petrović definiše u kritičkom odnosu prema tradiciji. U trenutku kada se Petrović javlјa kao pisac u našoj književnosti dominira parnaso-simbolizam, a u likovnoj umetnosti dominira impresionizam i akademski realizam. Petrovićevi kritički radovi zasnivaju se na kritici parnosovskosimbolističke poetike, kojoj zamera uglađenost izraza, jednolični ritam, brižlјivo oblikovanih strofa i stihova i akademskog realizma i impresionizma u slikarstvu, kojima zamera šablonsko prikazivanje stvarnosti i prikazivanje

spolјašnjosti. Petrović ima i neka svoja poetička razišlјanja koja kao da se nadovezuju na filozofiju. On kaže da je priroda (pa i književno delo) neprestano pomeranje elemenata, njihovo razmeštanje i ponovno smeštanje. Pod tim elementima on u slikarstvu podrazumeva boje i oblike, a u književnosti reči i ustalјene spojeve. Po njemu, postoje dve načina kombinovanja. Prvi način je kristalizacija, što predstavlјa stvaranje novih spojeva, odn. ponovno smeštanje tih elemenata, samo sa drugim rasporedom. Drugi način je dekristalizacija, što predstavlјa razmeštanje. U toku razmeštanja neki elementi se izdvajaju, a oni koji ostaju sami po sebi predstavlјaju neki novi spoj. Pored ova dva načina kombinovanja, postoji i tzv. preinačavanje elemenata, koje je moguće samo kroz viziju. Petrović viziju definiše kao „ekstazično stanje u kome pesnik na jedan trenutak kao u magnovenju vidi stvarnost na način koji je drugačiji, a opet suštinski”. Vizija je stanje u kome onaj koji stvara bunca i priviđa. Već u njegovim delima nastalim između 1920. i 1922. moguće je videti preinačavanje stvarnosti. Primer toga je pesma Jedna stara arija na modernom instrumentu. Stara arija znači da je preuzeo strukturu i motive iz tradicije, a moderni instrument znači da su ti motivi iz tradicije predstavlјeni u novom ambijentu (soko i konj iz narodne pesme su u njegovoj pesmi predstavlјeni u gradskom ambijentu). Nјegove rane pesme karakteriše uticaj konstruktivizma, ali i uticaj tradicije, bilo da je reč o izboru motiva, bilo da je reč o naslovu pesama (O trenju između duše i tela – naslov po ugledu na apokrif O prenju između duše i tela) ili da je reč samom građenju pesme (kružna kompozicija u Jednoj staroj pesmi na modernom instrumentu i u upotrebi posebne vrste slovenske antiteze, koja se zove korekta. Korektom se ne postavlјa pitanje kao u klasičnoj slovenskoj antitezi i u njoj se suprotstavlјaju ne dva pojma, nego dva smisla o jednom pojmu). Ono što je karakteristično za Petrovićevu poeziju je spontanost, koja dovodi do toga da mu pesme budu neponovlјive, kao i žanrovska neodredlјivost. Karakterstično je i to što u svim Rastkovim delima život živi. Teme su rat i putovanja. Otkrovenje (1922) je zbirka pesama koja poeziju udalјava od tradicionalnog, ali ne toliko da bi se za Petrovića moglo reći da je avangaran. Za njega bi se pre moglo reći da je modernistički pesnik. Otkrovenje je pored zbirke pesama Lirika Itake i Pet lirskih krugova jedna od najznačajnijih zbirki pesama u međuratnom periodu, odnosno na ove tri zbirke počivaju koreni modernog srpskog pesništva. Otkrovenje je jedinstvena zbirka, zato što je zajedno sa pismama štampana i mapa duboreza. Te slike štampane u zbirci smisleno prate svaku pesmu. Petrović je hteo da kroz likovnu umetnost i književnost izrazi svoje pesništvo. To se najbolјe vidi po naslovnoj strani, na kojoj se na sredini nalazi Orfej sa lirom, koji simbolizuje Rastkovu poetiku. Orfej je potpuno nag, što simbolizuje oslobađanje duše i tela od svih stega i zabrana, a metaforizuje oslobađanje poezije od tradicionanih konvencija. Sa Orfejeve leve strane nalazi se brod. Taj brod je motiv putovanja, na kome se otkrivaju dotad nepoznate istine i stiču nove vizije. Sa Orfejeve desne strane su svetionik, koji simbolizuje saznanje, i paun, koji je simbol obnove i vaskrsa. Otkrovenje se sastoji od 12 pesama i jednog proznog teksta. Četvrta pesma u zbirci ima podnaslov Prva pesma Otkrovenja. Zbirka se može podeliti na dva dela. Prvi deo čine prve tri pesme, a drugi deo čine ostalih devet pesama. Taj broj devet označava broj podnih meseci u godini i broj meseci trudnoće. Prva pesma prvog dela zbirke nosi naslov Pustolov u kavezu. Ta pesma govori o oslobađanju želјe, koja je bila sputana društvenim normama. Pesma se odnosi na odbacivanje tih normi i ograničenja i lirski subjekat se u njoj vraća u pagansku prošlost, gde se suočava sa ekstazama i vizijama. Druga pesma se zove Putnik, u kojoj se obrađuje tema traganja. Pesma je monolog putnika, koji govori o kretanju kroz prostor i vreme. Na osnovu priče tog putnika mi otkrivamo da je on u stanom pokretu i bez želјe da stigne na odredište, jer samo putovanjem može da otkrije nove vizije. Treća pesma ima naziv Fabrički dimnjak u pejsažu i kanibalac čekaju novorođenče. Ta pesma govri o jednom od mogućih svetova u kojima novorođenče može da se pojavi. Građena je na smenjivanju triju elemenata. Petrović u ovoj pesmi poručuje da čovek mora da se bori i zbori za svoj život. Prvi je ekstaza fabričkog ambijenta, drugi je kanibalska čulnost vojnika, a treći trudnica. Odlike svih triju pesama iz prvog dela zbirke su simultanost, haotičnost i fragmentarnost. Prve tri pesme su uvodne pesme u zbirku, a sledećih devet pesama se izdvajaju po tome što su tematski povezane. Prva od tih devet pesama zove se Jedini san. U njoj lirski subjekat istražuje život pre rođenja i toplina utrobe majke je za njega jedino mesto sigurnosti i sklada. Druga pesma se zove Tajna rođenja i nadovezuje se na prvu pesmu. Marko Ristić smatra da je ova pesma klјučna za razumevanje čitave zbirke Otkrovenje. On tu pesmu tumači kroz psiohoanalitičku predstavu o traumi rođenja, što znači da se tajna rođenja može shvatitikao otkrivanje suštine života, koja predstavlјa prelaz iz jednog sveta (iz majčine utrobe) u drugi svet. Treća pesma nosi naziv Svi su čamci prazni i u njoj su data dva vremenska plana. Jedan plan je „ova noć”, a drugi je „noć detinjstva”. Lirski subjekat se nalazi tu gde se nalazi i pokušava da nađe spas u detinjstvu, on

iz perspektive u kojoj se nalazi odlazi u doba detinjstva. On odlazi u doba detinjstva zato što je to period kada je još bio blizu majčine utrobe i u tom periodu oseća sklad. Problem nastaje kada on shvati da je majka bila tužna te noći u njegovom detinjstvu. Taj nesklad se nastavlјa i u završetku pesme, kada lirski subjekat shvata da je razočaran u rođenjem stečenu slobodu, koja mu ništa nije donela. Četvrta pesma ima naslov Noć Pariza. Nastavlјa se na prethodnu pesmu, zato što u ovoj pesmi bol majke narušava osećanje skladnosti. On gleda oči pune bola sa poslednjeg snimka materinog. Taj bol koji on vidi motiviše pojavu zverstva kao motiva Rastkove poezije. Sedeća pesma nosi naziv Zverstva. U njoj se motiv telesnog bola samo nastavlјa. Ova pesma otvara i pitanje oslobođenja od okova telesnosti, jer nije samo telesno važno. Brod koji plovi je simboličko oslobađanje od telesnosti. Pokušaj otiskivanja broda, odnosno oslobađanja telesnosti završava se neuspehom. Sledeća pesma se zove Dvadeset neprikosnovenih stihova, u kojoj se daje apoteza čulnosti. U prvim stihovima vidimo odraz gađenja prema tradiciji. U ovoj pesmi se ide korak dalјe u čulnosti – pošto nije uspeo da odbaci telesno, on ga podiže na nivo religije i prihvata kao jedini ideal u životu. Sledeća pesma se zove Preinačenja. U pesmi se govori o stalnom preinačavanju stvarnosti, koju zbog toga ne možemo u potpunisti sagledati, jer se ona stalno menja. Dominantna slika ove pesme je slika utoplјenog mornara, koja se povezuje sa temom smrti i rađanja (mornar se u trenutku davlјenja seća rođenja). Sledeća pesma se zove Zimski repertoar. Marko Ristić je rekao da je to pretposlednja pesma zbirke, ali da može predstavlјati i njen završetak. On to objašnjava time što je u ovoj pesmi data slika koja jasno stavlјa do znanja da je traganje za novim svetovima i vizijama dovedeno do kraja i da nema izlaza iz te situacije, ne može se dalјe tragati. Međutim, lirski subjekat iz ove pesme izlaz iz te situacije pronalazi u samoubistvu. Ristić kaže da je to samoubistvo poslednji korak koji može da se predstavi kao pokušaj poricanja zakona ovog sveta. Poslednja pesma zbirke nosi naziv Ovo o jednom pesniku. I u njoj je subjekat u poziciji nakon rođenja i otkriva da samo susret s novim svetovima može da predstavi situaciju u kojoj pesnik progovara. Marko Ristić zato kaže da je zbirka savršeno komponovana, samo pretposlednja i poslednja pesma treba da zamene mesta. Trinaesti tekst, priča, nosi naslov Probuđena svest (podnaslov joj je Juda). To je u stvari prozni tekst poetskog karaktera, koji predstavlјa manifest poetika Rastka Petrovića. Ovom zbirkom pesama porušene su granice književnosti kakvu smo do tada poznavai, jer se u njoj mešaju poezija i proza, književnost i likovna umetnost. Stvaralaštvo Rastka Petrovića se može podeliti na tri dela: rano – u koje spadaju pesme Jedna stara arija i o Trenju između duše i tela, jer se u potpunosti naslanjaju na narodnu tradiciju. Drugi deo je razvijeno stvaralaštvo (Otkrovenje), i pozno, koje se najviše ogleda u romanu Dan šesti. Otkrovenje se prvi put u našoj poeziji javlјa u Kostićevom Spomenu na Ruvarca. Ta pesma je, po Jerkovu, prva pesma srpskog modernizma. Momčilo Nastasijević – poezija Svoje prve pesme je počeo da štampa 1922. Nјegove pesme je takođe obeležio avangardni sinkretizam. Nisu naišle na oduševlјenje publike. Tek 30 godina nakon objavlјivanja kritika počinje da se interesuje za njegovu poeziju, najviše zahvalјujući Vasku Popi i Miodragu Pavloviću. Nastasijevićeve pesme su bile veoma specifične i zbog toga odbačene. Bile su veoma hermetične, što duguju nerazumlјivom jeziku kojim su pisane. Taj nerazumlјivi jezik dovodi do stvaranja hermeneutike u njegovoj poetici. On je išao srednjim putem − nije hteo da bude ni skroz inovativan ni skroz privržen tradiciji. I pored toga, njegova dela nisu odudarala od najmodernijih dela svetskog stvaralaštva. Nјegova tematika i motivi se mogu meriti po umetničkoj vrednosti sa najznačajnijim delima naše književne tradicije. Nastasijević je, idući „sredinom”, u stvari uspeo da spoji krajnosti. Nastasijević je tvrdio da „pesničko delo pravi podvig” – umetničku fikciju treba jezikom uobličiti što bolјe i predstaviti je kao fikciju posredstvom jezika. Za razliku od ranih modernista, on nije eksperimentisao stihom (formom), već jezikom – melodijom. Melodija je ono što je materijalno – to je novi pogled na pesmu u našoj književnosti. Zbog tog svog stanovišta, koje je bilo toliko ispred njegovog vremena je i bio zanemaren. Trebalo je da prođe nekoliko decenija da bi se njegove pesme mogle shvatiti. Zvuk je materijalna stvar zato što se osećanja skrivena u pesmi najpre osete melodijom pesme (zato što je bio svestan hermeneutike u svojoj poeziji). Zvuk je smatrao primarnim zato što zvuk prethodi i značenju pesme i samom komunikacijskom kodu. Po Nastasijeviću postoje dva aspekta jezika: maternji i melodijski. Maternji aspekt je onaj aspekt koji ide ka biću, a melodijski samo omogućava estetsko oblikovanje glasovnih jedinica. Melodijski aspekt je zapravo zvuk, a maternji je razumevanje pesme, tj. onaj aspekt koji ide ka biću. Aspekt koji ide ka biću može ići od spolјašnjosti ka unutrašnjosti i od unutrašnjosti ka spolјašnjosti. Od spolјašnjosti ka unutrašnjosti idu Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote; a od

unutrašnjeg ka spolјašnjem Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci. Magnovenja i Odjeci se tematikom nastavlјaju na Pet lirskih krugova (1932), ali se postavlјa pitanje da li su deo Pet lirskih krugova ili su nešto posebno. U prilog tome da se nastavlјaju na Pet lirskih krugova govori činjenica da se u Magnovenju i Odjecima nastavlјa otvaranje ka spolјašnjem, da bi u Odjecima aspekt spolјašnjeg dobio primat nad unutrašnjim aspektom. Jezik Momčila Nastasijevića je istovremeno i arhaičan i moderan; i raskošan i sažet. U tim paradoksima se i ogleda njegova modernost. Upotrebom arhaizama i neologizama stvara se privid raskošnog izraza, ali je sadržaj koji se prenosti tim jezikom sažet. Zbog tih paradoksa njegov jezik deluje nerazumlјivo i hermetično. On je upotreblјavao reči i intonaciju koji su bili arhaičniji nego reči i intonacija nekih naših tradicionalista, ali je i pored toga ostao noviji i aktuelniji od većine modernista, upravo zbog tog preterivanja u korišćenju arhaičnih izraza. Jezik njegove poezije se u početku oslanjao na jezik narodne lirske poezije, iz koje je uzimao leksiku, sintaksičke obrasce i intonaciju. U sledećoj fazi svog stvaralaštva Nastasijević preuzima intonaciju iz srednjevekovne književnosti, iz tekstova koji predstavlјaju crkveni kanon. Jedno od glavnih sredstava stvaranja hermeneutičnosti u poeziji Momčila Nastasijevića je stradanje glagola. Stradanje glagola se odnosi na to što Nastasijević uporno izbegava upotrebu glagola korišćenjem glagolskih imenica i pasiva (javlјaju se deagentizacija i nominalizacija). Od glagolskih oblika upotreblјava prezent i imperativ, jer oni ne odaju poruku vremena. Nastasijević koristi sveobuhvatni prezent i imperativ. Nјihova upotreba doprinosi aktivnosti, a dinamičnost pesme počiva na upotrebi epiteti i alegorija. Epiteti su dramatični zato što su neočekivani. Jedno od tumačenja zašto Nastasijević ne upotreblјava glagole jeste da se glagoli podrazumevaju. On izostavlјa glagole koji zahtevaju dopunu. Izostavlјanje glagola doprinosi dramatičnosti, jer je mnogo efektivnije upotrebiti imenicu ili pridev umesto glagola. Ne daje se vremenski raspon, već samo jedan trenutak: Lepota jer zaslepi me / i nem. Nastasijevića estetika počiva na ontološkom polazištu, a to je neka vrsta idealističke estetike. Ona se ogleda u Nastasijevićevoj tvrdnji da je lepota neprolazna kroz svojstvo bića, odn. da je svako biće lepo po tome što jeste. Nјegova poezija počiva na osećanjima nežnosti i sažalјenja. Nјegova poetika i stvaralaštvo podsećaju na simbolizam, ali su kod njega suština i pojam su razdvojeni, a kod simbolista izjednačeni. Kod Nastasijevića je biće ono što je primarno. Sve njegove pesničke slike zasnivaju se na viziji bića. Pesničkom slikom buđenja proleća on objavlјuje pojavu bića. Najčešća Nastasijevićeva emocija je žal, žal za bićem; zato što ono, iako prisutno u čoveku, ostaje sasvim udalјeno i nedostižno. Nastasijević ostaje nedorečen u pokušaju da izrazi biće i to ga dovodi do zaklјučka da je vrhunski oblik poezije ćutanje. U ciklusu Jutarnje Nastasijević je vedar pesnik, jer još uvek nije poznao unutrašnje. Pesme tog ciklusa pevaju lјubav u cvetnoj prirodi. Poslednje pesme iz tog ciklusa otvaraju temu erotskih motiva: Zora i Grozd. U tim pesmama on počinje da biva mračniji pesnik, zato što se u svakoj pesmi sa erotskim motivima oseća senka trulјenja. Kod njega je erotika povezana sa motivom smrti (slično kao Bore Stankovića). Nije novo spajanje erotike sa smrću, već je novo predstavlјanje zrelosti pesničkom slikom trulјenja voća. Poslednja pesma „vedrog” ciklusa je Dafina. Utoj pesmi se javlјa pesnička slika koja daje predstavu tmolog daha koji mami u tamu. Taj tmoli dah mami u smrt zato što predstavlјa postupak raspadanja tela. U ovoj pesmi grobni zadah izaziva pohotu, što se može uporediti sa Sofkinom uzbuđenošću kada oseti miris tamjana sa groblјa i začuje zvona sa groblјanske crkve. Sa osećanjima erotskog buktanja povezuju se osećanja strepnje, jeze, hladnoće. Ta osećanja su osećanja koja se javlјaju kod čoveka koji stoji nad telom mrtvaca. U ciklusu Večernje su pejzaži nešto tamniji, što govori da lirski subjekat počinje da spoznaje unutrašnje. U tom ciklusu se on ne odvaja od prirode, ali su mu pesničke slike tamnije. Nastupa veče i stalno je akcenat na tome da je nebo postalo tamnije. Ono što doprinosi povećanju tamne boje je pominjanje smrti u svakoj pesmi – bilo da umire čovek, životinja, dan ili osećanje. Osećanje koje dominira u ovom ciklusu je strah, koji preplavlјuje oba sveta – i svet u kome je lirski subjekat i onaj zagrobni svet. Ta sveobuhvatnost straha dovodi do pojave bola, greha i bluda. Strah se rađa iz osećanja besmislenosti egzistencije. Pred kraj ciklusa se javlјa i apokaliptična svetlost, koja predstavlјa povratak smrti, koja bi oslobodila od grozote i kobi rađanja. Veza Zore i Fausta: veza se ogleda u stihu Stani ne mini, zato što to nije ponavlјanje, već potreba da se kaže da lirski subjekat želi da se njegov najvažniji trenutak zaustavi. To isto postoji i u Faustu, kada Faust kaže Mefistofelu da će mu dati čak i svoju dušu ako ovaj uspe da mu zaustavi i najznačajniji trenutak u životu. I Nastasijevićev lirski subjekat i Faust imaju potrebu da ovekoveče jedan trenutak.

Ciklus Reči u kamenu je obimom najveće Nastasijevićevo delo (14 pesama). Ciklus govori o čoveku i njegovom mestu u svetu, o njegovom odnosu prema Bogu, o sudbini samog Boga, o sudbini čoveka koji je izgubio Boga. Osnovno osećanje koje dominira ovim ciklusom je napetost, što dovodi do dramatičnosti. Osnova ovog ciklusa je prva pesma u njemu. Radnja prve pesme se odvija na dve ravni: na nebu i u paklu. Na kraju pesme ostaje otvoreno pitanje pobednika. U drugoj pesmi pobeda Satane je izvesnija. U trećoj i četvrtoj pesmi se daje slika potpunog zla. Peta pesma je jedna od najvažnijih jer se u njoj pojavlјuje pesnička slika krvave ruke koja uzalud pokušava da razbije bravu i vidi sustalog Boga. Sustali Bog je u stvari proizašao iz motiva prethodnih pesama. Deseta pesma govori o tome kako raspeće nije kazna, već izbor, stav i opredelјenje. U ovom ciklusu on dolazi do najdublјe tačke unutrašnjeg, jer u njemu ni smrt više ne može da pruži spas. U ovom ciklusu počinje ponovno širenje ka spolјašnjem. Kamen u ovom ciklusu može predstavlјati simbol obnove (jevanđelјe po Mateju); simbol čvrste vere; granica živih i mrtvih (Čajkanović); simbol grešnosti (narodna tradicija). Miodrag Pavlović kaže da kamen kod Nastasijevića predstavlјa antenu preko koje živi opšte s mrtvima. Nastasijevićeva proza obiluje lirskim kazivanjima. Pripovedanje Nastasijevićevih naratora je lirsko, budući da ono ne pripovedaju samo priče radi, nego da iskažu ono što im je na duši.

Miodrag Pavić − Hazarski rečnik(1984) Jovan Delić kaže da je za razumevanje ovog romana klјučan princip broja 3. Taj princip se uočava na prvi pogled, već na planu kompozicije, samim tim što su delovi romana metonimijski označeni bojama. U romanu postoje tri knjige: crvena, zelena i žuta. Te tri boje označavaju tri religije, koje su podelile svet i koje njime upravlјaju. Crvena boja predstavlјa hrišćanstvo kao religiju i hrišćansko viđenje Hazarske polemike. Zelena boja simbolizuje islam i predstavlјa muslimanski svet i njegovo viđenje polemike. Žuta boja predstavlјa judaizam i njegovo viđenje hazarske polemike. Tri knjige predstavlјaju tri različita sveta. Ta tri sveta govore o četvrtom svetu – tri postojeća sveta govore o četvrtom, nepostojećem svetu. To daje svetovima za pravo da svaki ima svoje viđenje i da svačije viđenje bude podjednako tačno i važno. Svako od viđenja Hazarske polemike je dokaz nadmoći jednog sveta nad drugim. Jedan od cilјeva pisanja dela sa takvom tematikom je i to da istoriju pišu pobednici. Broj tri se ne nalazi samo na planu kompozicije, nego i u vremenskom sloju. Hazarski rečnik se u najvećoj meri oslanja na dijahroniju (na vreme). Vremenski sloj bi se mogao staviti iznad religijskog, odn. kompozicionog sloja. Prvi vremenski sloj je srednjevekovni. Za taj sloj se vezuje Hazarska polemika. Drugi sloj je sloj iz XVII veka, koji se može nazvati i barkoni. To je ono vreme kada je nastalo prvo izdanje Hazarskog rečnika. Treći sloj je period XX veka, odn. savremeni vremenski sloj i to je vreme kada nastaje drugo izdanje Hazarskog rečnika – Pavićevo. U Hazarskoj polemici učestvuju tri mudraca i tri hroničara. U crvenoj knjizi mudrac je Ćirilo, hroničar je Metodije. U zelenoj knjizi mudrac je Kora Ibn Haribi, a hroničar je Al Bekri. U žutoj knjizi mudrac je Isak, a hroničar je Halevi. Mudraci i hroničari pripadaju prvom, srednjevekovnom sloju. Samo srednjevekovni sloj je vezan oko Hazarske polemike i značajan je zbog toga što se u njemu nalaze četiri odrednice koje su zajedničke za sve tri knjige: kagan, Hazari, Hazarska polemika, Ateh. Srednjevekovni sloj čini celinu zato što je vezan tematikom koja je određena pojavom istih likova (Kaganom, Ateh, Hazarima i učesnicima Hazarske polemike – mudracima i hroničarima). Slojevi iz XVII i XX veka se slivaju iz triju knjiga. Sloj iz XVII veka je obeležio lik Avrama Brankovića (1689). On je čovek-demon. Proveo je dosta vremena izučavajući istoriju Hazara. U njegovoj službi je sluga Masudi, koji je čovek demonske snage. Masudi je počeo da služi Avrama kako bi se dokopao Avramovih znanja o Hazarima, ali i kako bi ulovio Avramove snove. Sloj XVII veka se nastavlјa na srednjevekovni sloj, jer su likovi iz sloja XVII veka za Hazarsku polemiku vezani znanjem. Avram sanja Koena, tj. sanja Koenovu javu, a Koen na javi živi Avramov san. Masudi pokušava da uđe u Avramov san da bi došao do saznanja o Hazarima i o smrti. U Avramovom snu se pominju još i Maverikije Skila, Teoktist Nikolјski i Nikon Sevast. Svi ti likovi sreću se 1689. na Dunavu. Turci ubijaju Avrama i zaroblјavaju Masudija, koji je upao u tuđi san i u njemu se susreo sa Maverikijem Skilom, koji ga je pogubio. Kada su Turci ubili Avrama, Koen se samo srušio, jer više nije imao ko da ga sanja. Preživeo je Teoktist Nikolјski i namenjena mu je posebna funkcija u delu. On nosi tri knjige o Hazarima, koje su već onda imale boje (crvenu, zelenu i žutu). Knjige nosi prvom izdavaču Hazarskog rečnika, Daubmanusu. Nikolјski se pominje u Apendix-u 1 i pojavlјuje se istorijska ličnost Arsenija Čarnojevića, odn. njegovo pismo upućeno Nikolјskom. Pojavlјuje se istorijski događaj Seobe Srba kao prekretnica u istoriji jednog naroda, kao što se pojava Nikolјskog i njegovo preživlјavanje na Dunavu može smatrati prekretnicom, jer je njemu povereno da

sačuva knjige o Hazarima i odnese ih izdavaču. Nikolјski takođe poseduje jednu natčovečansku osobinu – savršeno pamćenje, odn. nemogućnost da bilo šta zaboravi. On to doživlјava kao prokletstvo. Nije slučajno što je baš njemu povereno nošenje knjiga o Hazarima, jer jedan narod živi onoliko koliko živi sećanje na njega i njegovu istoriju. Nikolјski u početku (1689) ima samo dve knjige – hrišćansku, koju je čuvao po nalogu Avrama Brankovića. Za očuvanje i postojanje te knjige je zaslužan Avram Brankvić. Islamsku knjigu uzeo je od Masudija, koji je zaslužan za njeno postojanje. Hebrejska knjiga je Nikolјskom došla sa ratišta. Doneo ju je mladić sa sedom polovinom brkova (to je zapravo bio Koen). U romanu se navodi da je prvo izdanje Hazarskog rečnika uništeno, ali se zna da su poznati neki delovi, koje je Pavić iskoristio za pisanje drugog izdanja Hazarskog rečnika. Priređivači rečnika su Branković, Masudi, Koen, Nikolјski, Suk i Dorota Šulc. Apendix II se odnosi na susret iz 1689. Delić kaže da je to ponovlјeni susret sa Dunava, samo što se oni sreću 1982. Sloju iz XX veka posvećena je po jedna odrednica iz svake knjige. Od tih odrednica i od događaja koji pripada savremenom vremenskom sloju ispričana je intelektualno-kriminalistička priča. Savremeni sloj je, po Deliću, najdinamičniji deo romana, zato što je ispripovedan na osnovi fantastičnih i demonskih elemenata, i zbog toga ostaje nedorečen. Demonsko se ogleda u motivu kornjače, u motivu jajeta koje je dato Suku i na kome je ispisan datum (koji će se ispostaviti kao datum njegove smrti). Demonsko se ispolјava kao paradoks, jer jaje, koje je simbol života, predstavlјa smrt. Demonsko je i to što savremeni sloj obiluje groteskom (svuda vlada asimetrija, jer svakom liku ponešto nedostaje). Delić kaže da je postojanje dva apendiksa na kraju zapravo parodija epiloga. Jedan apendiks je posle priče iz XVII, a drugi posle priče iz XX veka i po tome liče na klasične epiloge. Epilog treba da uobliči radnju, međutim, apendiksi to ne čine. Oni ničim nisu uobličili priču o Hazarskoj polemici. Prvi apendiks je nedorečen, jer se u njemu kaže da Nikolјskom knjigu donosi mladić sa ratišta. Mi znamo da je to Koen, ali to nije eksplicitno rečeno. Drugi apendiks je još nedorečeniji i udalјeniji od klasičnog epiloga. Udalјeniji je jer ima više fantastičnih elemenata nego prvi apendiks, a nedorečen je jer ne razjašnjava ko je ubio Suka. Za Pavića je, uz parodiju klasičnog epiloga, važna i relativizacija autorstva. On je svojim načinom pisanja i idejom o romanu (o kompoziciji romana) omogućio traganje za nastankom knjige, tj. uspostavio je hronološku vezu između prvog i drugog izdanja i time omogućio da čitalac dobije na uvid istorijat teksta. Pavić se ne predstvalјa kao autor Hazarskog rečnika, nego kao njegov dorađivač i drugi izdavač. Relativizacija autorstva se odnosi na to i da je autor Hazarskog rečnika i sam čitalac, što znači da od samog čitaoca zavisi hoće li i kako sklopiti priču. To što čitalac sam sklapa priču je nov način čitanja. Sve ove osobine (relativizacija, parodija i nov način čitanja) čine Pavića piscem postmodernizma, a Hazarski rečnik elementarnim delom epohe postmodernizma. I kompozicija je kod Pavića postmodernistička, jer roman ima formu naučnog teksta. Umesto predgovora Hazarskog rečnika stoji deo Prethodne napomene, što je termin koji se koristi u pisanju naučnog rada. Prethodne napomene u Hazarskom rečniku sadrže istorijat Hazarskog rečnika, sklop rečnika, način korišćenja i sačivane odlomke prvog izdanja. Naučna forma u Hazarskom rečniku se ogleda i u popisu odrednica koji se nalazi na kraju romana, što mora imati svaki rečnik. Naučno je i to što je svaka od tri knjige, umesto na poglavlјa, podelјena na odrednica, što daje formu leksikona. To znači da je i forma romana kod Pavića postmodernistička. Muški i ženski primerak romana je zagonetka, koja dovodi do toga da čitalac ostaje u priči i kad se priča završi, što je opet neka vrsta novog čitanja. Muški i ženski primerak zapravo predstavlјaju knjige uz pomoć kojih će muškarac i žena naći svoju srodnu dušu. Ženski primerak se odlikuje dominacijom osećanja, odn. postojanjem lјubavi i strasti; a muška knjiga se odlikuje misaonošću, tačnije tragedijom. Lik u kome se stapaju muški i ženski primerak je dr Šulc, jer je ona jedini lik koji se odlikuje osećajnošću, ali je ujedno obavijena misaonošću i tragedijom. Postojanje dvaju primeraka simbolizuje stalnu borbu erosa i tanatosa, oličenu u liku dr Šulc. Postojanje dve knjige se ogleda i u liku Safera i Ateh. Oni su zalјublјeni jedno u drugo, ali ne mogu da budu zajedno. Nјihovo dopisivanje preko oklopa kornjača simbolizuje postojanje dve knjige i postojanje dva principa: muškog i ženskog. odn. erosa i tanatosa. Hazarski ćup simbolizuje saznanje, a veliki pergament predstavlјa istoriju Hazara, koja je ispisana na koži. Ako veliki pergament postoji, to znači i da postoji i istorija Hazara, ali se postavlјa pitanje zašto je istorija Hazara data u tri verzije. „Istoriju nije dovolјno na koži iskusiti i nositi, treba je preneti i sačuvati.“ Princip takvog očuvanja istorije dat je u liku Nikolјskog.

Borislav Pekić – Vreme čuda (1965) Ovo delo je povest sastavlјena iz dve celine. Prva celina je Vreme čuda, a druga je Vreme umiranja. Prva celina je sastavlјena iz uvoda, koji se zove Blaga vest i u kome je data biblijska priča o bezgrešnom začeću i Hristovom rođenju. Vreme čuda kao celina se sastoji od sedam delova, koji su zapravo priče o sedam biblijskih čuda. Prvo čudo koje je opisano je Čudo u Kani i ono se vezuje za pretvaranje vode u vino. Priču o tom čudu pripoveda Petar. Priča je ista kao u Bibliji (Hristos pretvara vodu u vino na svadbi pravednog domaćina, da bi ga nagradio; a u Vremenu čuda Hristos to isto čudo izvodi u kafani, ali zato da bi pokazao kako je superiorniji u odnosu na ostale. Naime, on pretvara vodu u vino kada se u kafani održava takmičenje u piću između Jude i njegovih učenika, da bi im dokazao kako može sam najviše da popije). Petrov citat daje obrnutu perspektivu Hristovih čuda: Raspetlјavajući zapetlјane jezike šta ćete dobiti do gomilu brblјivaca, dakle izdajnika; na noge dižući sakate šta ćete dobiti do gomilu brzonogih, dakle gonilaca; bezokima dajući vid ništa do gomilu radoznalaca, znači uhode; oživlјavajući mrce dobićete samo još više grešnika, neprijatelјa. Okanite se takvih čuda, braćo moja u Hristu. Drugo čudo je Čudo u Jabnelu. To čudo se vezuje za čišćenje gubavca. Ovde je priča o ženi koja se zove Elga, koja je udata za Uriju. Naselјe Jabnel je podelјeno na dva dela – Stari i Novi Jabnel. U Novom Jabnelu žive gubavi, a u Starom zdravi. Elga oboleva od gube i mora da napusti porodicu i preseli se u Novi Jabnel. Na svom putu do tamo ona sreće Hrista, govori mu svoju muku, ali Hristos ne reaguje. Juda uspe da ubedi Hrista da izleči Elgu i ona se vraća mužu. Međutim, muž ne veruje da je izlečena i ne prima je u kuću. Ona ponovo odlazi u Novi Jabnel. ali je sada tamo ne primaju bolesni, jer se izlečila. Na kraju ona, zahalјujući Hristu, ostaje da živi sama, bez šatora i bez ikakvog skloništa. Treće čudo je Čudo u Jerusalimu. To čudo se vezuje za biblijsku priču kada Hristos nemom čoveku vraća moć govora. Međutim, Hristovo čudo ni ovom čoveku ne donosi dobro, kao ni Elgi. Naime, čovek je , dok je bio nem, bio slobodan u svojim mislima. Mogao je da misli i izgovori bilo šta, jer je njegov govor bio samo mumlanje. Hristos ga je, opet na Judin nagovor (jer je tako zapisano), izlečio, a da čovek nije ni znao da je izlečen. U tom trenutku je pored njega prošao Pontije Pilat i upitao ga šta misli o Rimu. Čovek je, ne znajući da mu je mog govora vraćena, rekao ono što zaista misli i zbog toga je bio pogublјen. Sledeće čudo je Čudo u Siloamu, koje se vezuje za biblijsko čudo vraćanja vida slepom čoveku. I ovde, kao i u svim čudima u knjizi, Juda nagovara Hrista da pomogne, jer je tako zapisano u proročkim knjigama. Hristos vraća vid slepome, a slepi, kada progleda, ne beše zadovolјan onim što vidi. Dok je bio slep, čovek je posećivao jednu ružnu prostititku, koju je zamislio lepom; a ona mu nije naplaćivala svoje usluge iz sažalјenja. Međutim, kada mu je Hristos vratio vid, prostitutka je počela da mu naplaćuje usluge, a on se razočarao i zbog toga, i zbog toga što je ona zapravo bila ružna. Ne mogavši da izdrži novonastalu situaciju, čovek je sam sebi izvadio oči. Sledeće čudo je Čudo u Gadari, kome je u osnovi biblijska priča o tome kako je Hristos izlečio bezumnika. U ovoj priči se javlјaju dva lika: Ananije i Lekion, ludaci. Oni su srećni u svom ludilu, jer su povezani – jedan drugom završavaju rečenice. Dobri su drugovi i nerazdvojni su. Hristos ih izleči i oni onda shvate da su zapravo potpuno različiti i počinju da se svađaju i tuku. Sledeće čudo je Čudo u Magdali. Mariji i ostalim ženama Hristos vraća čednost i pokušava da od njih napravi svetice. Marija i ostale žene posle toga počinju da prate Hrista i njegove učenike. Ljudi im se dive zbog njihove posvećenosti veri, međutim, one ga prate zato što ne žele da budu nevine, pa idu za njim da ga mole da ih „otvori“, pošto im se nevinost vraća kad god spavaju sa nekim. Poslednje čudo je Čudo u Vitaniji, koje se vezuje za vaskrsnuće Lazara. U ovoj priči Hristos vaskrsava Lazara, koji tada postaje žrtva Hrista i njegovih protivnika. Hristovi neprijatelјi su shvatili ko je izveo to čudo i tražili su od Lazara da je to uradio Hristos. Međutim, Lazar nije znao da ga je oživeo Hristos i tvrdio je da ga je oživeo nepoznat čovek. Hristovi neprijatelјi muče Lazara da bi ga naterali da prizna da ga je Hristos oživeo i mučenjem ga ubijaju. Međutim, Lazar svaki put vaskrsava i svaki put biva mučen i ubijen. Na kraju, da bi se spasao od svega toga, traži da bude sahranjen na rimski način. Svako od poglavlјa Vremena čuda počinje citatom iz nekog od jevanđelјa u kome se govori o čudu koije će biti iskorišćeno kao osnova za priču koja sledi. Drugi deo knjige nosi naziv Vreme umiranja i ima podnaslov A ovo sve bi da se zbudu pisma proročka. Sve smrti koje slede u Vremenu umiranja dešavaju se da bi se ostvarilo ono što je zapisano. Svaka priča u vremenu umiranja počinje rečima Smrt na... Prva priča je Smrt na Hinomu. Ovu priču pripoveda Juda. Juda priča o tome kako se bliži Pasha, a on i Hristos još nisu krenuli za Jerusalim. Govori Hristu kako treba što pre da krenu, jer Hristos i sam zna šta proročka pisma kažu. Juda veruje da će Hristos sam krenuti ka Jerusalima, ali Hristos odugovlači. Juda počinje da se plaši za spas čovečanstva, a Hristos se plaši za svoj život. Kod Pekića su Hristos i Juda zamenili mesta – Hristos je izdao čovečanstvo, a Juda čini sve da bi se zbilo kako knjige kažu. Proročke knjige govore o tme kako će Hristos stradati, ali i o čoveku koji će ga izdati.

Data je situacija gde Hristos sedi sa učenicima (metafora Tajne večere) i Juda govori o tome kako jedan od njih mora da izda Hrista kako bi sve bilo po knjigama. Međutim, niko od učenika ne želi da ga izda, jer bi time i sam stradao. Juda se žrtvuje za čovečanstvo i izdaje Hrista da bi se proročke knjige ostvarile. Klјučna rečenica za razumevanje obrnutog odnosa između Jude i Hrista glasi: Nije li Juda veći bog od Isusa? Kraj romana je scena u kojoj Juda priziva demone. U Bibliji se Judi javlјaju demoni zbog griže savesti jer je izdao Hrista, ali mu se u romanu ne javlјaju, jer ga je izdao ne iz koristi, nego iz želјe da spase čovečanstvo. Kada mu se demoni ne jave, Juda se ubije. Prema Bibliji se, kada je Juda umro, zemlјa zatresla. Juda i Isus su izdahnuli u isto vrme, a podrhtavanje zemlјe znači da je čovečanstvo spaseno, jer je Hristos stradao za njega. Kada je Juda izdahnuo u romanu, zemlјa se nije zatresla, jer je već bila mrtva. Sledeća priča je Smrt na Moriji. To je priča o dvojici lažnih svedoka, koji su svedočili protiv Hrista. Juda im priča kako se mora desiti smrt da bi se čovečanstvo spasilo, ali oni ne znaju čija smrt treba da se desi. Oni se ubijaju, misleći da će njihova smrt spasiti čovečanstvo. Oni su važni jer su pokušali da doprinesu spasenju. Sledeća priča je Smrt na Gavati, o smrti Varvara. On takođe strada da bi pomogao da se ispune pisma proročka. Poslednja priča je Smrt na Golgoti. Ova priča počinje tamo gde se prva priča završava i objašnjava zašto je zemlјa već bila mrtva u trenutku kad su umrli Hristos i Juda. U ovoj priči je na Golgoti razapet Simon, vernik koji se sažalio na Hrista videvši ga uplašenog i uplakanog. Zemlјa je bila mrtva jer ju je izdao onaj ko je trebao da je spasi. Hristos je posle pobegao. U ovom romanu je Hristos predstavlјen kao mnogo veći izdajnik od Jude, jer je u Bibliji Juda izdao samo Hrista, a u romanu je Hristos izdao celo čovečanstvo. Svaka od priča iz Vremena umiranja počinje citatom iz jevanđelјa, isto kao i priče iz Vremena čuda. Ono što je zajedničko svim pričama romana, iz oba dela, jeste specifičan sadržinski i kompozicioni pristup nekim biblijskim pričama. Sve priče su sadržinski vezane za biblijske priče, a kompozicijski su vezane tako što svaka priča počinje citatom iz jevanđelјa. Najvažniji pripovedački postupak je postupak palimpsesta. Ovde je data biblijska priča sa izmenjenom porukom. Pekić je te biblijske priče koristio kako bi Bibliju približio savremenom čoveku i kako bi kroz biblijske priče prikazao socijalno-politički kontekst (npr. priča o Lazarovom oživlјavanju, koja predstavlјa manipulaciju čovekom u političke svrhe. Vlast i opozicija muče običnog čoveka.) To su standardne Pekićeve teme. Priče o lјudima koji se bore sa nečastivim silama su priče koje predstavlјaju priče o lјudima koji su postali sredstvo za ostvarenje različitih ideoloških cilјeva. Ovim romanom je Pekić pokazao da mi živimo u vrmenu čuda, ali u kome su čuda okrenuta protiv čoveka. Čuda ne pomažu lјudima zato što se od čuda ne zahteva da pomažu, već da menjaju; a od onih najvećih čuda ne zahteva se da izopače sadašnjost, već da grade budućnost. Hodočašće Arsenija Nјegovana (1970) Pekić je ovaj roman označio kao portret, čime je istakao važnu ulogu lika Arsenija Nјegovana. Roman je kompozicijski zamišlјen kao ispovest glavnog junaka, pa bi odrednica „autoportret“ više odgovarala kao podnaslov. Ovde se pripovedač stavlјa u ulogu priređivača. Pripovedač je lik koji sakuplјa pisma i beleške svog rođaka i objavlјuje ih. Ovakav pripovedački postupak određuje stilska sredstva, ali motiviše i kompoziciju. Iako zbivanje ne može da se tačno odredi hronološki, postoje tri zbivanja koja su u centru. Prvo zbivanje je 1919. godina i susret sa crvenoarmejcima u Voronježu. Drugo zbivanje je susret sa demonstrantima 1941, koji predstvlјa prekretnicu u životu glavnog junaka. Treće zbivanje je suočavanje sa studentskim demonstracijama 1968. U romanu postoje sinhroni i retrospektivni vremenski planovi. Retrospektivni su događaji iz 1919. i 1941, a sinhroni plan je 3. jun 1968. Na taj dan Arsenije Nјegovan izlazi iz kuće nakon 17 godina provedenih u njoj. Nјegov izlazak iz kuće zapravo predstavlјa hodočašće. On poseduje veliki broj kuća po Beogradu, o kojima priča kao o ženama, čak im je dao i ženska imena. Nјegovan zapaža da su se socijalne i društvene promene desile tek kada odlazi do mesta na kome se nalazila njegova kuća Nika i na placu zatiče gradilište. Taj prizor ga vraća u 1941. godinu, kada je održana aukcija na kojoj je on trebao da kupi neku od kuća koje je želeo. ali na aukciju nije stigao jer se zadržao na demonstracijama. Na demonstracijama Nјegovan drži govor o tome kako novac treba trošiti na nekretnine, umesto što se drži u bankama. Nјegovan priča o sebi i o svom biznisu, ali okuplјeni narod njegove reči tumači kao govor protiv države. Istim motivima Pekić daje dve različite perspektive. Prvi pokušaj da se Nјegovan dozove u stvarnost predstavlјa njegov razgovor sa Martinovićevom ženom, čiji je muž bio takođe posednik kao i Nјegovan, ali koji je, za razliku od Nјegovana, svestan da je propao promenom političkog uređenja. U trenutku kada Nјegovan ide ka svojoj kući Simonidi, upada u studentske demonstracije, ali mu nije jasno zašto se one održavaju, kada je u zemlјi sve u redu. Nјegovan je shvatio da lјudi koji demonstriraju podržavaju akciju onih koji su oduvek bili njegovi neprijatelјi, tj. oni koji su oduzimali njegovu imovinu i davali je onima koji nisu imali ništa, da bi svi imali podjednako. Tada pada u nesvest.

Kada se osvestio, odlazi kući i rešava da piše testament. U testamentu se stalno obraća Isidoru, svom bratancu koji je izvršio samoubistvo. Nјegovan je bio nesrećan čovek, jer je imao samo jednu strast – kuće i želјu da se ostvari kao najveći kućevlasnik u Beogradu. On svoju strast stavlјa i ispred sopstvenog života, kada 1941. ide da pravi društvo kućama koje Nemci bombarduju. Pripovedanje u ovom romanu karakterišu i polemički tonovi, neočekivani obrti, ponavlјanja ili vraćanja na pojedina zbivanja i ironično-parodijski tonovi u tuđim iskazima. To sve ima za cilј da pojača ton ispovesti. Miloš Crnjanski Lirika Itake – objavlјena je 1919. prvi put, a 1952. je objavlјeno posebno izdanje, koje se zove Lirika Itake i komentari. Ti komentari su zapravo neka vrsta eseja, a ujedno i manifesti njegove poetike. Lirika Itake je zbirka od 56 pesama raspoređenih utri ciklusa: Vidovdanske pesme, Nove senke i Stihovi ulica. Stih je u ovoj zbirci slobodan, nijedna pesma nema istu dužinu stiha. Stihovi u svim pesmama variraju od jednog do sedamnaest slogova. U Lirici Itake dominiraju deveterci i deseterci. U zbirci ne samo da varira broj slogova, već se i iste vrste stihova međusobno razlikuju po unutrašnjoj strukturi (u jednoj pesmi gde dominira deseterac javlјa se i simetrični i asimetrični deseterac). U zbirci dominira katren kao vrsta strofe. Kompozicija pesama je slobodna, tj. asocijativna, kao i strofička struktura. Neustalјenost u strofičkoj strukturi je uslovlјena slobodnom kompozicijom pesme. Samo su tri pesme u zbirci bez rima: Himna, Pozdrav i Rastanak. Rima (kao i strofa i stih) nije ustalјena zbog toga što je pisao u slobodnom stihu. U zbirci se razlikuju dve vrste intonacija: retorička i intimno-ispovedna. Retorička dominira u Vidovdanskim pesmama, zbog toga što su Vidovdanske pesme u stvari reakcija na neposredna istoijska zbivanja. Većina tih pesama se mogu odrediti kao pesme poslanice sa pesničkom porukom. Retorički tonovi se prepoznaju već u prvim pesmama ovog ciklusa, a najviše se ogledaju u neposrednom obraćanju. Pesma Jadranu počinje neposrednim obraćanjem Jadranu (Zaboravio si...), Spomen Principu počinje stihovima O Balši i Dušanu Silnom nek umukne krik... Retorička intonacija se vidi i u samim naslovima pesama: Zdravica, Pozdrav, Spomen Principu, Jugoslaviji... U pesmama ciklusa Vidovdanske pesme govorne figure značajne za retoričko obraćanje pojavlјuju se u vidu zapovednih i izričnih rečenica. Što se tiče sintakse u Vidovdanskim pesmama, rečenica je kraća (nekada se javlјaju prostoproširene rečenice, od nezavisnih dominiraju uzvične rečenice, što je i normalno za retoriku od antike do današnjih dana). Iako su pesme ispevane u retoričkoj intonaciji, koja podrazumeva neposredno obraćanje nekome ili nečemu, one se odlikuju jednostavnijom pesničkom strukturom. Intimno-ispovedna intonacija dominira u ciklusima Nove senke i Stihovi ulica. Vrste nezavisnih rečenca koje dominiraju u ovim ciklusima su obaveštajne, što automatski uzrokuje pojavu dužih rečenica. Budući da se u ova dva ciklusa pojavlјuje veći broj zavisnih rečenica u okviru komunikativnih rečenica, javlјa se složenija pesnička struktura. Vrsta intonacije u najvećoj meri zavisi od pozicije lirskog subjekta (ako je lirski subjekat u poziciji iz koje govori o neposrednim istorijskim događajima, očekivano je da intonacija bude retorička, jer nema potrebe da intimno pripoveda o savremenim istorijskim događajima; a ako je lirski subjekat u poziciji iz koje se priseća svoje prošlosti, očekivano je da će progovoriti intimno-ispovednom intonacijom). Jezik u Lirici Itake – kao dominantne reči izdvajaju se imanice i glagoli, što dovodi do toga da se u mnogim pesmama ostvaruje jak efekat tih reči, jer nema prideva koji bi ih ublažili. Kada se pridevi i pojavlјuju, akcenat nije na njima, nego na imenicama, koje Petrov naziva „reči stožeri”. Te reči nose poruku. Primer iz Ode vešalima: Što ste crna kao krst / I masna kao mesarska vrata / Ta senka vam liči na mač čvrst / A skuplјa ste od zlata. Akcenat tu nije na pridevima crn, čvrst, skup, već na imenicama krst, mač i zlato, koji ne samo da su atributi vlasti, nego su atributi božanstva. Što se krijete u robijaški vrt / I cvetate iza zida – ovde je akcenat u glagolu cvetati, u skladu sa tematikom Vidovdanskih pesama ima negativno, groteskno značenje. U pesmama kao stilska figura dominira metafora, koja se ostvaruje na dva načina: ostvaruje se kroz značenje konkretnih reči koje su nosioci očigledne metafore (mač, zlato, krst) i onda kada metafora obuhvata sve reči – cela slika predstavlјa metaforu. Metaforizacija na dva načina je pesnička novina koju uvodi Crnjanski, konkretno to što mu je u imenskim sintagmama akcenat na centru (imenici), umesto na atributu (pridevu). Tematske interpretacije Vidovdanskih pesama – prva pesma ovog ciklusa je ujedno i prva pesma čitave zbirke i nosi naslov Prolog. Ovom pesmom je dat pesnički program, odnosno ova pesma predstavlјa autopoetiku Crnjanskog. Stoga se može zaklјučiti da ova pesma predstavlјa ne samo prvu pesmu zbirke, nego autopoetikom kao temom prevazilazi tematske okvire čitave zbirke. Epilog isto tako ne predstavlјa samo završnu pesmu ciklusa Stihovi ulica, nego i cele zbirke Lirika Itake. U prvoj strofi Prologa lirski subjekat se pojavlјuje kao Odisej. On je Odisej, zato što on vide Troju, on vide sve. To asocira na putovanja. I to što se vratio bled i sam takođe aludira na

to da je lirski subjekat Odisej. Želјa za ubijanjem i pevanjem takođe asocira na Odiseja. U prvoj strofi se lirski subjekat pojavlјuje kao Odisej, ali i kao suprotnost Odiseju. Ono što lirskog subjekta odvaja od Odiseja je bledilo. U prvim stihovima druge strofe oseća se svesnost situacije lirskog subjekta. Lirski subjekat je specifičan po tome što, pored pijanke i bluda koje vidi, on je svestan da tuga vlada svuda na svetu; ali on tugu posmatra kao slobodu. To se može tumačiti tako da se lirski subjekat u drugoj strfi pojavlјuje kao melanholično biće. U poslednjoj, četvrtoj strofi, otvara se pitanje koje će Crnjanskog pratiti celo njegovo stvaralaštvo, a to je pitanje apsoluta. To je jedan vid novog; nepoznatog i neodređenog apsoluta, koji predstavlјa traženje jednog višeg smisla. Autopoetika se u prvoj strofi ogleda u stihovima Na Itaki i ja bih da ubijam / Al' kad se ne sme / Bar da zapevam / Malo nove pesme. On time poručuje da želi da ubije pesmu koja je obeležila period pre njegove pojave, ali da ipak ne želi da u potpunosti raskine s tradicijom. U drugoj strofi autopoetika se ogleda u stihovima Ja nisam pevač prirodnih prava / Ni laskalo otmenih krava. Lirski subjekat ovim stihovima poručuje da on neće svojim stihovima da laska i uzdiže, jer njegova poezija ne laska nikome. Treća strofa je cela posvećena autopoetici: Nisam patriotska tribina / Nit' marim za slavu poetika / Neću da preskočim Krležu ni Ćurčina / Niti da budem narodna dika / Sudbina mi je stara a stihovi malo novi. On želi da unese novine time što ne želi da mari za slavu poetika, ali isto tako eksplicitno iznosi stav da ne želi da se odrekne tradicije, iako mu je sudbina stara, a i time što ne želi da preskoči Krležu i Ćurčina. Po ovome, Crnjanski ne može biti avangardni pesnik, jer se i sam izjasnio da nije. Himna – u ovoj pesmi se nastavlјa pitanje apsoluta, koje je otvoreno u poslednjoj strofi Prologa. Pitanje apsoluta se vidi u svim stihovima, međutim, novina je da se u pesmi pojavlјuje pseudoapsolut, što je u ovoj pesmi krv. Lirski subjekat se ovde odriče transcendencija (Mi nemamo ničeg / Ni boga ni gospodara / Naš bog je krv). Zdravica – u ovoj pesmi se najbolјe uočava retorička intonacija, budući da je osnovna govorna figura usklik (Zdravo, svete, bledi ko zimski dan / U strahu). Ovo je zapravo neka vrsta antizdravice, u kojoj dominira crni humor, pošto lirski subjekat nazdravlјa smrti. U pesmi se kao motiv javlјa prezir prema svemu što život može da pruži – on ne želi ono što mu je unapred određeno, buni se protiv ustalјenih stvari. Javlјa se i motiv pobune u trećoj strofi (Dok jedan od nas na zemlјi diše / Da ni jedan vrt ne zamiriše). On time želi da kaže da se svet neće smiriti dokle god je živ ijedan nosilac njegovih ideja. U četvrtoj strofi se daje antizdravica (Da živi groblјe / Jedino lepo, čisto i verno / Mi smo za smrt). Stih Mi smo za smrt uvodi temu nihilizma u pesništvo Miloša Crnjanskog. Groteska – ispevana u retoričkoj intonaciji koja se ostvaruje govornom formom naredbi (Zidajte hram...). U prve dve strofe je data groteskna vizija hrama. U drugoj strofi je zanimlјivo to što se čudovište može posmatrati kao narod, tj. da lirski subjekat svoj narod vidi kao čudovište. Naša elegija – u ovoj pesmi se javlјa motiv nepoverenja i nepoštovanja prema svemu što postoji (Mi više tome verujemo / Nit' išta na svetu poštujemo / Ništa želјno ne očekujemo / Mi ništa ne oplakujemo). Ako je lirski subjekat pobeđen, to znači da su u vodu pali svi njegovi ideali. Nepoštovanje prema svemu dovodi do toga da se lirski subjekat u ovoj pesmi pojavlјuje kao neko ko prkosi takvom stanju u kome dominira nepoverenje i nepoštovanje (Nama je dobro) – to je kao neka vrsta prkosnog pomirenja sa stvarnošću. U poslednjem stihu se ponovo otvara tema poziva na pobunu (Da živi mržnja smrt prezrenje). Lirski subjekat ovde peva iz pozicije onih koji su pobeđeni, ali svojim prkosom naslućuje pobedu. Oda vešalima – ova pesma je produžetak Naše elegije, jer se samo nastavlјa tema smrti i ubijanja, koja je u Našoj elegiji otvorena stihovima poziva na bunt. U ovoj pesmi lirski subjekat i dalјe traga za apsolutom i naslućuje ga u religiji. Međutim, on kaže: Kad Isus ne spase nas / Vaše će ruke stare. To znači da lirski subjekat smatra da Isus (apsolut) nije doneo spas čovečanstvu, međutim, pošto apsolut nije doneo viši smisao, to znači da apsolut ne može biti potvrđen u religiji. To znači da se traganje za apsolutom u pesmi nastavlјa. Na kraju, kada lirski subjekat govori o tome da kao jedini spas u svom životu vidi vešala, on govori da mu apsolut predstavlјa smrt. Ovde je taj apsolut značajan po tome što će on ovde prvi put biti konkretan predmet – vešala. Taj konkretni predmet je u ovoj pesmi predstavlјen kao zver. Vešala su personifikovana; imaju ruke, noge, glavu kao zver. I u ovoj pesmi se prepoznaje crni humor, u petoj strofi. U ovoj pesmi su vidlјivi i socijalni i egzistencijalni elementi, jer nasuprot svoj ironiji, u pesmi ima dosta istine, jer on peva o lјudima koji su izgubili život na vešalima. Nјihovi izgublјeni životi su pretočeni u ideje koje će buduće generacije slediti. Spomen Principu – nastavlјa se na temu iz Prologa, koja se odnosi na ubistvo iz osvete na Itaki. U pesmi su takođe predstavlјeni i socijalni i egzistencijalni elementi. Ti elementi se ogledaju kroz dva načina lociranja nacije, što dovodi do toga da se pesma može podeliti na dva dela. Prvi deo bi bili svi delovi pesme koji govore o mržnji,

sirotinji, osveti i smrti; a drugi deo bi bili svi delovi pesme koji govore o vlasti države nad tim narodom. Svaka je strofa (izuzev jedne) podelјena na dva dela, pa tako u svakoj strofi prva dva stiha daju negativno viđenje socijalnih i egzistencijalnih elemenata, a poslednja dva stiha govore o pozitivnoj strani tih egzistencijalnih i socijalnih elemenata. Izuzetak je treća strofa, u kojoj nema te podelјenosti, jer je ta strofa u celosti posvećena slavi nacije. Nove senke – u ovom ciklusu se otvara tema lјubavi i erotike, i to se javlјa usled nepostojanja pozitivnog apsoluta u religiji i istoriji, odnosno u Vidovdanskim pesmama. Zato se on u ovom ciklusu okreće lјubavi i erotici kao mogućim apsolutima. Uspavanka – u ovoj pesmi se naslućuje apsolut iz Prologa. Apsolut se naslućuje kroz neku vrstu lirske vizije, jer apsolut u ovoj pesmi nije konkrentna pojava. U poslednjoj strofi se uvodi motiv erotike kao mogućeg apsoluta, što znači da Uspavanka treba da stoji na početku ciklusa Nove senke, jer pokušava da nađe apsolut i, kada ne uspeva, okreće se čulnosti. Gardista i tri pitanja – ovo je pesma kojom se uvodi tema tragedije muškog, koja se ogleda u sudaru žudnje za čulnom lјubavlјu i žudnje za smrću. Čulnost i smrt dovode do tragedije muškog kada se sudare. Tradicije – u ovoj pesmi dolazi do suočavanja čoveka i žene. Čovek je čovek sa gordim osmehom ubice, a žena je žena koja želi da bude majka, odn. da produži svoj život. Žena simboliše čulnost, a smrt simboliše čovek sa osmehom ubice. U ovoj pesmi se takođe traga za apsolutom, koji je ovde predstavlјen kao porod, kao produženje sebe kroz potomstvo, ali to na kraju pada u vodu, jer lirski subjekat shvata da to nije pravo rešenje. On će opet biti tužan, opet će mu nešto nedostajati. Priča – motiv ove pesme je sećanje na lјubav. Više nema toliko eksplicitno date čulnosti, već je to samo lepo sećanje na lјubav. Sećanje kao da odvaja od potpune čulnosti. Priča je uvod u pesmu Bele ruže, u kojoj je dat motiv prevazilaženja čulne lјubavi, što znači da lirskom subjektu ni čulnost nije donela viđenje apsoluta. Stihovi ulica – prva pesma ovog ciklusa je pesma u kojoj se lirski subjekat javlјa kao mladi pesnik. U toj pesmi, koja se zove Karikatura, i dalјe se traga za apsolutom, ali se vizije apsoluta iz prethodna dva ciklusa spajaju, što se vidi u prvoj strofi ove pesme: O da si samo jednom / Pao po ženskom telu mednom / Umirao bi rado. Religija i čulnost su u ovoj strofi spojeni. Na to da se radi o Hristu asocira stih Šareni prosjaci pod tvojom nogom / Rikali bi uzalud za Bogom. Ne spominje se eksplicitno da se radi o Hristu, ali se iz ovih stihova to jasno vidi. Mizera – najlepša pesma ciklusa. U njoj su pomešani socijalni, urbani i intimni elementi. U ovoj pesmi se lјubav prema jednoj devojci i sećanje na lepo vreme provedeno sa njom pretače u mržnju prema svetu. Vlada melanholično osećanje, koje se ogleda u tome što su se lirski subjekat i devojka zarekli da će ostati nesrećni. Mržnja prema svetu se ogleda u stihovima O, ne voli, ne voli ništa / Ni knjige ni pozorišta / Ko učeni. Socijalni motiv se ogleda u stihovima Kažeš li nekad, iznenada, / U dobrom društvu, još i sada / Na čijoj strani si. Ovi stihovi govore o pitanju lirskog subjekta da li njegova draga još uvek sme da kaže šta joj je na pameti, kao nekada kad je bila mlada. Urbani elementi su vidlјivi u stihovima Vidiš li još noću ulice / Kad bludnice i fenjeri stoje / Pokisli. Intimni elementi su vidlјivi u načinu obraćanja lirskog subjekta „studentesi”, ali i u samom činu prisećanja na mladost. Molitva – ova pesma, na prvi pogled, odgovara naslovu. Lirski subjekat ovde parodira Očenaš, a i samog Boga, koga predstavlјa kao Don Kihota. Isti motiv se javlјa i u Dnevniku o Čarnojeviću. Ne samo da parodira Boga, nego i potvrđuje nenalaženje apsoluta u religiji. Lirski subjekat ne želi da se pomiri sa svetom i zato mu je potreban taj „stepen više”. Stražilovo – poema je objavlјena 1921. Crnjanskove poeme nisu poeme u pravom smislu reči, jer prava, Bajronova poema iz romantizma je lirsko-epska pesma u prvom licu i podrazumeva podjednaku zastuplјenost i lirskih i epskih elemenata, dok u Crnjanskovim poemama epskih elemenata nema. Poema Stražilovo ima šest strukurnih celina, a svaka strukturna celina se sastoji od po sedam strofa. Svaka strukturna celina ima prstenastu strukturu, jer su im prva i sedma strofa identične. Svaka prva strofa iz svake celine odgovara prvoj strofi u narednoj celini. Sve strofe iz različitih strukturnih celina korespondiraju jedna sa drugom. U poemi se javlјaju tri vrste strofa: katren, kvinta i septima. Broj slogova u stihu: sve prve strofe imaju prva četiri stiha duga i kratak poslednji. Kratak peti stih dovodi do pojave smirenog tona. U drugim strofama se javlјaju dva kratka stiha, pa pet dugačkih stihova. Treće strofe imaju pet dugačkih i dva kratka stiha. Svaka celina ima identičnu prvu i sedmu strofu koja počinje stihom Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom, osim u četvrtoj celini, u kojoj se javlјaju stihovi Drhtim, još, vitak, sa srebrnim lukom. Nema potpunog leksičkog podudaranja. U drugoj celini uopšte nema leksičkog podudaranja, jer

prva strofa počinje stihom Već davno primetih... Svaka strofa ima posebnu temu. Prve strofe svih celina se mogu podeliti na dva dela. Prvi deo je sačinjen od prva dva stiha i u njemu se iskazuje povezanost lirskog subjekta sa mitološkim bićem – predstavlјa ga kao Dionisa. Dionis je mitološko biće koje je u sprezi sa prirodom, koje „mami trešnje” i „zida iz reka i nebesa”. U drugim delovima prvih strofa dominira osećanje smrti, koje se povezuje sa motivom zavičaja. Druge strofe takođe imaju dva dela. Prvi delovi imaju temu povezanosti toskanskih krajeva sa zavičajem. Drugi delovi drugih strofa produblјuju sličnost dva udalјena prostora. Tim produblјivanjem zavičaj za lirskog subjekta predstavlјa simbol celog sveta prirode. Tema drugih strofa je sumatraistička vizija simultanosti prostora. U trećim strofama osnovna tema je tema bolesti i smrti. Treće strofe zapravo su najzaslužnije što poema nosi naziv Stražilovo, jer one asociraju na bolest Branka Radičevića. Lirski subjekat Stražilova predoseća da će imati istu sudbinu kao Branko. U trećim strofama je osnovno osećanje predosećanja, jer lirski subjekat sve vreme predoseća da će umreti. Sa predosećanjem bolesti daje se i mogući, ali i neostvarlјivi vid života. U trećim strofama se takođe javlјaju dva dela – prvi delovi govore o lepoti toskanske prirode i o životu u toj prirodi, a drugi delovi dolaze kao kontrast prvim, jer oni govore o predosećanju bolesti i smrti. Četvrte strofe su iste po tematici kao i šeste. U njima se otvara tema prelaska lirskog subjekta iz postojanja u nepostojanje, i to je osnovna tema. Pete strofe ponovo otvaraju stražilovske (Brankove) motive – opet se govori o bolesti, smrti i zavičaju. U petim strofama se lirski subjekat izjednačava sa zavičajem, što znači mir. Izjednačavanje sa zavičajem se ogleda i u poetici sumatraizma. Intonacija poeme je retorička i intimno-ispovedna. Retorička intonacija je vidlјiva u prvim strofama, u kojima lirski subjekat pripoveda kako još uvek luta i traži zavičaj, a intimno-ispovedna se javlјa u strofama u kojima naslućuje svoju bolest i smrt. U ovoj poemi apsolutno dominira motiv smrti, ali on nema značenje apsolutne smrti. Stalna težnja zavičaju u kome on hoće da se upokoji znači da lirski subjekat u zavičaju vidi apsolut, jer je on u tuđini i stalno teži zavičaju. Lirski subjekat sluti smrt u zavičaju jer je svestan da živi prošlost (Poveo sam davno tu pognutu senku (prošlost!)), što znači da je on svestan prolaznosti, pa samim tim i toga da će i on sam nekad proći. Pa kad će već biti tako, bolјe je da završi na mestu koje stalno vuče sa sobom u svojim sećanjima. Zavičaj je u ovoj poemi apsolut, ali samo kada se posmatra iz tuđine. Kada mu se lirski subjekat približi, on prestaje da bude apsolut, jer će lirski subjekat prestati da postoji tada; on će umreti u zavičaju. Lirski subjekat toliko živi u sećanjima, da je zaboravio da živi stvarni život i zato su mu vinogradi grozni, jer su ga odvojili od stvarnog života. Serbia- objavlјena 1925. Već se na prvi pogled vidi povezanost sa Stražilovom, kao sa zavičajnim simbolom. Od 32 strofe najdominantnija je katren. Od 135 stihova najdominantniji je četrnaesterac. Prvi stih pokazuje daje lirski subjekat sumatraističko biće, jer za sebe kaže da je neizvesna sen, što je ista predstava kao predstava Čarnojevića u Dnevniku o Čarnojeviću. Ali, u poslednjim stihovima druge strofe, lirski subjekat se javlјa i kao dionizijsko biće. Prva strofa je data kao viđenje kosmičkog prostora. Trop Isplivah groblјu može da znači „umakoh grobu”, zato što polazi od značenja glagola isplivati (umaći, spasiti se nečemu ili od nekoga). Korišćenje aorista govori o blizini lirskog subjekta i groba, ali ujedno daje i saznanje da lirski subjekat nije u tom grobu. Ako bi se ubacio predlog na (Isplivah na groblјu), postavlјa se pitanje na koje se to groblјe može isplivati. Odgovor na to pitanje je nesumnjivo ostrvo Vido. Ako bi se reklo „Isplivah iz groblјa”, postavlјa se pitanje iz kog se to groblјa može isplivati. Odgovor je iz Plave grobnice. Ovo znači da nam Crnjanski ovom poemom želi poručiti nešto što nam Bojić nije poručio Plavom grobnicom. U trećoj i četvrtoj strofi daje se viđenje apsoluta, a apsolut je Serbia. Ova poema počinje in medias res, jer počinje subjektivnim viđenjem apsoluta. Serbia je apsolut samo kad se posmatra iz dalјine, jer lirski subjekat mora da pogleda uvis da bi došao do saznanja da mu je Serbia apsolut. Ova poema može da se podeli na tri dela. U prvom delu je lirski subjekat predstvalјen kao dionizijsko i sumatraističko biće i daje subjektivnu viziju apsoluta. Drugi deo (od V do XIV strofe) poeme počinje promenom tačke gledišta na apsolut. Promena tačke gledišta se ogleda u tome što se lirski subjekat Serbiji obraća sa „ti” – ona više nije uzvišena. Kao da se oseća neka lјutnja u obraćanju apsolutu. Lirski subjekat promenom tačke gledišta hoće da kaže da postoje dve Serbije – jedna koje jeste Serbija i jedna koja predstavlјa ondašnju, savremenu državu Srbiju. Promenom tačke gledišta Crnjanski zaista kaže nešto što Bojić nije rekao Plavom grobnicom. Crnjanski govori o onima koji su izginuli za Srbiju, a kojima ona ne pridaje važnosti. U drugom delu poeme se lirski subjekat stidi takve Serbije. On traži Zornjaču u takvoj Serbiji, ali mi nismo sposobni da od nečeg zemalјskog stvorimo ideal, jer U Bogu je vedro, u nas se sve sneveseli. Kada lirski subjekat počne da posmatra Serbiju iznutra, ona tada prestaje da biva apsolut. Ta Serbija ne može da predstavlјa zavičaj, jer je ona pre neka vizija posmatrana izdaleka. Apsolut je u stvari Serbija iz

provg dela poeme, a ne Srbija koju lirski subjekat posmatra izbliza i iznutra, koju posmatra stvarno. Treći deo poeme može da se podeli na dva dela. U prvom delu predstavlјen je svemirski i zemalјski plan apsoluta (Serbije). Kada govori o svemirskom planu, on o Serbiji govori kao o sumatraističkom apsolutu. Dominira tišina, koja je povezana sa umiranjem, koje će negde nekome da donese dobro. Sa sumatraističkim viđenjem Serbije u kontrastu je njeno itačko viđenje, koje podrazumeva opisivanje društvenih i istorijskih aspekata. Kada se govori o tim aspektima, Serbija nije nebesnica, nego krpa – ne može biti apsolut. To je zemalјski plan, koji je u opoziciji sa svemirskim. Drugi deo trećeg dela obuhvata poslednjih dvanaest strofa i u njemu su vidlјive asocijacije na motive i teme Vidovdanskih pesama. Sumatraističko biće koje traži apsolut u Serbiji, usled nemogućnosti da ga pronađe u Serbiji koja je krpa, okreće se ponovo temama rata i telesnosti. Serbija je za Crnjanskog apsolut samo kada je posmatra iz daleka. Kada joj se približi i počne da je posmatra sa društveno-istorijskog aspekta, Serbija prestaje da biva apsolut. Lament nad Beogradom – napisana 1956, a štampana 1962. u Johanesburgu. Najvlјena kao povratak pesnika. Ova poema se može podeliti na dva dela. Prvi deo čine neparne, a drugi deo parne strofe. Neparne strofe se sastoje iz dva dela. Prvi deo se sastoji od prikrivenog katrena, a drugi deo od prikrivene sekstine. U oba dela se daju priviđenja lirskog subjekta. Postoji izvesna razlika u tim priviđenjima. O toj razlici govore dve klјučne rečenice svih neparnih strofa. Prva rečenica je iz prvih delova (katrena) i glasi: Priviđaju mi se još; a druga rečenica je iz drugog dela (sekstine) i glasi: Samo to više nismo/nisu/niste/nisam... nego/ već. Još asocira na to da je lirski subjekat u životu, a samo govori o tome da to što on živi nije pravi život, nego priviđenje života, jer se njemu priviđa život koji je prošao. On živi priviđenje života koji je prošao, a samim tim što je prošao, taj život mu se prikazuje u nakaznom vidu (polipi, delfini, čimpanzi...). Sve te nakaze nisu neme, već neprestano urliču, krešte, a to što ih on čuje znači da su oni pored njega – lirski subjekat trpi ta priviđenja i ne može da bude srećan. U neparnim strofama dominira motiv prolaznosti, koji je predstavlјen tako što čovekov život, menjajući se tokom vremena, postaje čudovišan. Pored motiva prolaznosti sreće se i motiv lutalaštva, koji se ogleda u upotrebi raznih geografskih naziva. Ti geografski nazivi se nižu, kao da se radi o bliskim prostorima – to je sumatraizam. Tema neparnih strofa je u suštini ništavilo. U prvim, drugim i trećim stihovima parnih strofa se predstavlјa večan i neuništiv grad, koji ima atribute božanstva. U poslednjim stihovima parnih strofa javlјa se motiv smrti, odnosno prolaznosti i ništavila. Beograd je dat kao nadlјudski grad. Nedostatkom objektivnih opisa Beograda Crnjanski je postigao da se Beograd podigne na viši nivo; dakle, ne kao zemalјsko, nego kao nešto uzvišeno. U opisu se najpre daje pojava Avale, međutim, Avala simbolizuje usmerenost uvis, božansku visinu. Sava i Dunav se pojavlјuju sa svojim srednjevekovnim značenjem, značenjem sakralnosti vode. Pojavlјuje se Kalemegdan, koji svojim zidinama simbolizuje štit od demona. Kada se pojave ti toponimi Beograd i dalјe biva predstavlјen kao čist oblik ekstaze, jer ti toponimi imaju neka dublјa značenja. Parne i neparne strofe su u kontrastu na više ravni. Prva ravan im je struktura. U svim neparnim strofama prvi i poslednji stihovi su kraći, a u parnim su svih deset stihova dugački i približno iste dužine. Kontrat je vidlјiv i na planu grafije – neparne strofe su date verzalom, a parne kurzivom. To su kontrasti na fizičkom planu. Kontrast se ogleda i u tematici, jer je u prvom planu neparnih strofa čovek i njegova sudbina, a u prvom planu parnih strofa grad sa atributima božanskog bića. Kontrast se javlјa i na planu intonacije. Neparne strofe su ispevane u intimno-ispovednoj intonaciji i više su dramske, a parne su ispevane u retoričkoj intonaciji i predstavlјaju pohvalu gradu. Osnovni problem ove poeme je njen naslov. Poema se zove Lament nad Beogradom, ali lirski subjekat peva himnu Beogradu, a lamentira nad svojom sudbinom. Lirski subjekat je svestan svoje prolaznosti naspram grada koji je večan i svestan je da se nikada neće spojiti sa njim.