Episkop Grigorije Lebedev ,duhovna Razmisljanja Jevandjelje Po Marku

Епископ ГРИГОРИЈЕ Лебедев (1878. - око 1938.)

СВЕТО ЈЕВАНЂЕЉЕ ПО МАРКУ (Духовна размишљања)

Уместо предговора - Кратки животопис новомученика и исповедника епископа Григорија (Лебедева)

Епископ Григорије (на крштењу Александар Алексејевич Лебедев), рођен је у Коломни, у Московској гувернији, 12. новембра 1878. године. Његов отац, Алексеј Михајлович Лебедев, духовно чедо митрополита Московског Филарета (Дроздова), био је свештеник при Успенском женском манастиру у Коломни, а његова мајка, свештеничка кћи, била је добра, веома побожна и црквена жена, али се на жалост упокојила млада, оставивши за собом осморо деце узраста од шест месеци до шеснаест година. По завршетку Духовне школе и Семинарије у Коломни, млади Александар одлази на Казанску Духовну Академију. Ту је на њега нарочит утисак оставио ректор Академије, Високопреосвећени Антоније (Храповицки), који га је у многоме и усмерио на монашки пут. По завршетку студија (1903), добија место професора омилитике и литургике. Године 1921. у манастиру Зосимовска пустиња бива пострижен у монаштво са именом Григорије. Потом одлази у Даниловски манастир у Москву, где је био послушник код старог црквеног каноничара, магистра богословља, епископа Волколамског Теодора (Поздјејевског). У тој монашкој обитељи био је посвећен у чин јерођакона, јеромонаха, и на крају архимандрита. Године 1923. изабран је за за епископа Шлиселбуршког. Хиротонију је са љубављу обавио Најсветији Патријарх Тихон у Москви. Савременицима су остале у сећању Патријархове речи: “Шаљем вам бисер”. Ускоро је владика Григорије стигао у Петроград. Његово епископско служење отпочело је у тешко време за Цркву. Црквени брод потресали су многи расколнички покрети, у првом реду - обновљенство. Требало је сачувати чистоту Православља и пламеном пастирском ревношћу показати свима животворну силу Духа Светога. Епископ Григорије је својом молитвеношћу и проповедничким даром задобио огромну популарност и дубоку љубав петроградске

пастве. Тада се појавио сукоб између митрополита Сергија и митрополита Јосифа. У време своје службе у Петрограду владика Григорије био је нарочито близак са јосифовским свештенством. Не прихвативши просовјетску политику митрополита Сергија, али и не приступивши формално митрополиту Јосифу, владика Григорије је изабрао одлазак у мировину. За пет година свога епископовања био је три пута хапшен. Напустивши Лењинград 1928. године, настанио се испрва у родној Коломни, а затим у Кашину, где је живео све до хапшења у лето 1937. године, након чега му се губи сваки траг у лавиринтима Гулага. Какав год био крај његовог земаљског живота, епископ Григорије припада лику новомученика и исповедника Христових, који су показали велику славу Православне Цркве у тешким временима гоњења и искушења.

1. Почетак Јеванђеља Исуса Христа... Ево Ја шаљем анђела Својега пред лицем Твојим... Глас вапијућег у пустињи: Припремите пут Господњи (Мк. 1,1-3). Тако у души човековој Христовој благовести претходи савет анђела: “Припреми пут Богу”. То је - зов савести. Он се чује и када је живот бесплодан. И само у отвореној души - када су срушене преграде страсти, када су поравнате провалије падова само у припремљеној души, може да одјекне и да се зачује глас јеванђелске речи. А за гласом Јеванђеља, кад он буде примљен, долази Христос. У супротном човекове очи су затворене, затворене су и његове уши, и срце је гневно, и он ништа не чује.

2. А Јован беше обучен у камиљу длаку (Мк. 1,6). Глас савести је строг, суров... Немој га занемаривати, ма како био непријатан... Послушај га!

3. Одговори им Јован говорећи: ...међу вама стоји Неко, Кога ви не знате. То је Онај што долази за мном, Који преда мном би, Коме ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој (Јн. 1,26-27). Долази за мном јачи од мене... Он ће вас крстити Духом Светим (Мк. 1,7-8) и огњем. Њему је лопата у руци па ће отребити гумно Своје, и сакупиће пшеницу Своју у житницу (Мт. 3,11-12).

И у чистој савести природног човека, који није просвећен хришћанством, стоји “Неко”, Кога савест не зна. То је - Бог. Човек се Богу чешће обраћа после спољашњих утисака и утицаја, но Бог је испред свега. Он је најсилнији... Када се душа пружи ка Њему, она тад схвати да је то Онај Коме она није достојна да одреши ремен на обући. То је - Бог. Само Бог може у корену да измени људско ништавило. И чиста душа то схвата. Само Бог може огњем да истреби људски смрад и да струјањем очишћујућетворачке силе Духа Светога удахне дах новог живота. Такво је крштење душе: смрт у огњу, погребење и устајање у води очишћења, и обновљење у благодати Духа Светога.

4. А када је излазио Исус из воде (Јордана), виде (Јован) небеса где се отварају и Дух као голуб силази на Њега (Мк. 1,10). И када се Исус крстио, док се Он мољаше Богу, отвори се небо, и сиђе на Њега Дух Свети (Лк. 3,21-22). Тако Дух Свети благодаћу посећује човека по очишћењу крштењем покајања. Када у крштењу покајања буде погребен “стари” човек, човек који пропада, тада се за човека отварају небеса и дарује му се струјање благодатног Духа. Свети Лука богонадахнуто придодаје сећање на молитву Христову по изласку из воде, и тим више продубљује мисао о времену силаска Духа Светога: Исус се по крштењу молио: тада се отворило небо... И хришћанска душа, која је прошла испит очишћујућег покајања, сада треба да ступи у духовни подвиг устремљености ка Богу (подвиг молитве), и тада ће јој се отворити небо. Отуда закључак: не узнемиравај се, не падај у малодушност, не пожуруј Бога да те прими у Своје наручје. Дух Господњи не долази чим помислиш: “Ево, поћи ћу Христу...” Он ће те посетити онда када у покајању погребеш старога човека у себи, онога кога си осудио, и почнеш духовни подвиг устремљености ка Богу.

5. И одмах (после крштења) га Дух изведе у пустињу. И би (Христос) онде у пустињи дана четрдесет, кушан од сатане (Мк. 1,12-13). Да, одмах... Тек што је душа стала на пут ка Богу, истога часа, као пустињски вихор, наваљују на њу искушења. Пустиња - то је свет бесплодног живота, то је земаљски живот. Он се одмах обрушава на душу, јер између њих нема сродности. Између њих постоји борба. И хришћанин, тек што је обзнанио да је Божији, одмах бива принуђен да ступи у ову борбу са светом искушења. Она је неминовна. У супротном, он није син Духа, него је син земље. И ти буди спреман на сатанина искушења. Прими их спокојно, да би их припремљен за борбу одбио.

Не малаксавај и не падај у униније. Борба са грехом је за војника Божијег неминовна; дакле, ако си војник, онда се бори, а не да скршташ руке у малодушности. Борба ће бити дуга. На четрдесет дана се (у Светом Писму) указује као на најдужи, крајњи рок подвига. Предстоји дуготрајна борба. Борба за цео живот.

6. И би (Господ у пустињи) са зверињем, и анђели му служаху (Мк. 1,13). Када се човек, који је пошао ка Богу, нађе у пустињи живота, на њега насрћу звери. Звери - то су људске страсти. Оне опкољавају душу и прете јој. Зар нису крвожедне звери? И зар не доносе патње хришћанској души? Буди храбар, бори се... Тако треба да буде. А затим: ти ниси сам! Анђели му служаху. Ево твоје невидљиве страже. Божија рука те сада прати, и твоја одбрана је чврста. Само немој да изневериш Бога!

7. А ходећи покрај мора Галилејског виде Симона и Андреја брата његова где бацају мреже у море; јер бејаху рибари. И рече им Исус: хајдете за мном, и учинићу вас да постанете ловци људи (Мк. 1,16-17). Људи живе уз море живота, и сви су они - рибари. Они у море живота бацају мреже душе и помоћу њих лове или благо или смеће. Пођи ка Началнику лова - Богу - и кроз Њега хитни мреже... И пре свега задобићеш своју душу, која је сада негде по страни, на дубоком, муљевитом дну.

8. (Симон и Андреј) одмах, оставивши мреже своје, пођоше за Њим (Мк. 1,18). И угледа Јакова Заведејева, и Јована брата његова, и они у лађи крпљаху мреже. И одмах их позва; и они оставивши оца својега... пођоше за Њим (Мк. 1,19-20). Људи су ловци и бацају мреже душа, али мреже су подеране и они покушавају да их поправе. А Господ позива све... Како су се лако одазвале душе призваних апостола: пошли су истога часа; пошли су оставивши све: имање (мреже)... па и више од тога - пошли су оставивши оца свога. То је пример за лењу душу!

Колико само призива прође кроз њу. А она је тупа, глува, неосећајна... Господ је зове и зове. Пропаст душе долази услед њене немарности.

9. И бејаше у синагоги њиховој човек са духом нечистим и повика (када је Господ ушао у синагогу) говорећи: Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе Назарећанине? Дошао си да нас погубиш?... И запрети му Исус говорећи: Умукни и изађи из њега! И стресе га дух нечисти, и повика из гласа и изађе из њега (Мк. 1,23-26). Ово је слика сукоба Христовог света и земаљског света. Земаљски свет не подноси свет Божији, и у души која је почела борбу за добро он огорчено истискује добро: “Прођи се, мени ово одговаара... А то није за мене”. И у првим сукобима добра са злом, када у души, помаганој силом Божијом, почне да побеђује свет добра, зло напушта своје старо гнездо , тешко потресајући душу. Запамти то. Таква нетрпељивост земаљског света притиска хришћанску душу и са стране, споља, када душа дође у додир са светом земље.

10. Дођоше (Христос и ученици његови) у дом Симонов... А ташта Симонова лежаше у грозници; и одмах му казаше за њу. И приступивши подиже је узевши је за руку, и пусти је грозница и служаше им (Мк. 1,29-31). Симонова ташта која лежи у грозници је слика човека у свету. Сваку душу у свету сатана тресе као да је у грозници. Ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. Како што се тресе зрно које се сеје, тако ђаво тресе људске душе. Било је потребно да Господ узме душу као за руку, и тада је она почела да му служи. У души постоји окренутост Господу, постоји жеља да служи Њему, али снаге нема... свет притиска душу, и њени напори су бесплодни. Тражи руку Божију - тада ћеш се подићи од болести света и почећеш да служиш Христу.

11. А кад би увече, пошто сунце зађе, доношаху к Њему све болеснике (Мк. 1,32). Зашто људи долазе Христу увече, кад сунце њиховог живота већ залази и када почну да осећају хладноћу ноћи која се примиче? Зашто они одлажу пут ка Христу до времена када више немају снаге да иду, јер су слаби и израњављени. Зашто?

12. И (Господ) не допушташе демонима да говоре да знају да је он Христос (Мк. 1,34).

Коначно, демони знају где је Христос, где је Божије, где је добро, где је зло. Они намерно држе човека у слепилу, у помрачини, да човеку не би засијала Божанска Светлост истине. А због свога слепила човек остаје у ропству ђаволу.

13. А ујутро пре зоре уставши изиђе (Господ), и отиде на пусто место и онде се мољаше Богу (Мк. 1,35). Узор за тебе, душо! Буди храбра, затвори се у себе, моли се, моли се без краја. Ако је молитва била потребна безгрешном Сину Божијем, како онда ти самоуверено хоћеш да се у животу држиш без ослањања на небо, на свог Небеског Оца? Јасно је да трпиш ране и често падаш.

14. И дође к Њему губавац... говорећи: Ако хоћеш, можеш ме очистити. А Исус смиловавши се пружи руку, па дохвативши га рече му: Хоћу, очисти се... и очисти се. И запретивши му, одмах га удаљи (Мк. 1,40-43). Тако је у земаљском животу. (Христу) прилази човек, сав покривен губом грехова, али веома самоуверен! Он и поред свега још размишља о себи, о својој снази, о моћи света... Богу упућује питање које представља или израз самоуверености или пак испит: “Ти заиста постојиш, Господе. И милосрдан си. Зашто ми не помогнеш?” А Господ све прашта и стрпљиво чека да се човек исправи - Он Своју милост даје и за такву половичну веру. “Ја за свакога хоћу да буде чист”. Господ ће само строго погледати такву болесну душу, знајући да је Његова милост ни овога пута неће обратити, да она неће послушати Божији зов, него да ће изнова кренути да се вуче по свом грешном путу, као што ни исцељени губавац није послушао Господа.

15. И дођоше к Њему са узетим... и прокопавши (кров од куће) спустише одар... а Исус, видевши веру њихову... (савршава чудо) (Мк. 2,3-5). Први услов благотворног утицаја силе Божије на људски живот је - присуство вере у кругу на који се простире Божији утицај. Ако постоји вера за достојно и сврсисходно примање силе Божије - Господ савршава чудо; ако вере нема - нема ни чуда. Овако бива не због недостатка свемоћи Божије, него зато што сила Божија не делује механички. Ако човек нема вере, и сходно томе не може да прими силу Божију, онда ће њено дејство бити или механичко и некако насилно у односу на човекову

слободну вољу, или ће пак бити бескорисно и расплинуће се. И једно и друго је сасвим недостојно силе Божије као Врховне разумне силе. Зато је и речено: “Не бацајте бисере...”, и други пут: “Он (Господ) тамо није учинио чудо због њиховог неверовања”.

16. Исус... рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји... Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме (Мк. 2,5,11). Ево где је узрок физичке раслабљености - греси! Ево једноставне и најтачније дијагнозе физичке дегенерације људи - греси! И то је сасвим јасно, јер грех је увек и пре свега нарушавање норме, искривљавање природе, те је зато праћен растројством - болешћу.

17. И пролазећи виде (Христос) Левија Алфејева где седи на царини, и рече му: хајде за мном. И уставши отиде за Њим (Мк. 2,14). Како једноставно, како одлучно! Грешни цариник Леви, тек што је чуо Христов позив, без размишљања оставља све што је имао, напушта свој сигуран положај и одлази за Господом као добровољни сиромах. Каква је то одлучност! Леви је устао и пошао... А наше се душе, најгрешније од најгрешнијих, сада, будући призване, цењкају: “Ево, уредићу свој живот... а шта ћу да добијем?” И пошто дају реч да ће ићи за Господом, постају као онај син који је Оцу, када га је послао на рад, одговорио: Хоћу, господару, и није отишао (Мт. 21,28-30).

18. Не требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике (Мк. 2,14). Овде се види безграничност Господњег позива! Нема болести, нема ране, нема греха, који би грешнике искључивали из овог позива! Лекари остављају неизлечиве болеснике... Људи се окрећу од озлоглашених злотвора... А Христос све позива: “Ја Сам ради вас дошао”.

19. Него ће доћи дани кад ће се отети од њих женик (Христос), и тада ће постити у оне дане (Мк. 2,20).

Да... када се отме од душе Бог, тад наступају мрак, жалост и сузе. Тад треба да почне подвиг без краја, пост без гледања на то који је дан, да би Бог био враћен души.

20. Нико не пришива нове закрпе на стару хаљину; иначе ће одадрети нова закрпа од старога, и гора ће рупа бити. И нико не сипа ново вино у мехове старе; иначе ново вино раздере мехове (Мк. 2,21-22). Кад будеш гледао истрошену одећу своје душе, кад ти буде жао и када будеш хтео да је обновиш, не дотеруј је закрпама од блиставих тканина. Одбаци китњасте, упадљиве рите, и боље обуци просту, него нову одећу. У духовном животу не треба почињати са устројавањем новог од прилагођавања старом. “Ново” - Божије, неспојиво је са “старим” - људским. Новом вину силе Божије тесно је и неудобно у старим меховима. Тако ће оно да подере неприкладну спољашњост старог... И биће штете и дуготрајне жалости. Не, него одлучно, без самосажаљења, кидај старе крпе и облачи се у одећу светлости. Тешко? Бог је помоћник. Он је - Савршитељ живота.

21. И говораше им (Господ): Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради (Мк. 2,27). Не стављајте људске обичаје изнад Божијих захтева. Људски обичај позива даље од храма, тиче се породичног и домаћег живота, и у раскораку је са Божијим Законом. Одбаците његов деспотизам... Нека се обичај потчини човеку ради Бога, а не да господари над човеком, удаљавајући га од Христа.

22. Наваљиваху на Њега који имаху ране да га се дотакну (Мк. 3,10). Ка Христу треба “наваљивати”, Њега се треба “дотаћи”... Тада ћеш бити здрав и ране ће да зарасту. А ићи око Христа хладнога ума и приближавати му се млаким осећањем - то је бескорисна ствар. Ето због чега одлазе онакви, какви су и дошли!

23. И изиђе на гору и дозва оне које Сам хтеде, и дођоше му. И постави дванаесторицу (Мк. 3,13-14). Не труди се да нанижеш подвиге, не бацај се у служења ради Бога... Господ Сам позива слуге које су му потребне на вечно служење вере и љубави. У служењу буди

то што јеси, на шта си и призван. Имај осетљиву савест и слушај њен зов, када ти Господ повери нови дуг служења и подвига... Своје мисли увек проверавај опитним саветом слуге Господњег!

24. Како може сатана сатану изгонити? (Мк. 3,23). Како се можеш у добром делу ослањати на лоше? Како можеш, борећи се против прљавштине у себи, неговати неку другу лаж? Зар ће ти та последња лаж, будући учвршћивана, дозволити да изгнаш оно што је сродно њој? Зар сатана (зло) изгони сатану (друго зло)?

25. Нико не може отети покућство јакога, ушавши у кућу његову, ако најпре јакога не свеже, и онда ће кућу његову опленити (Мк. 3,27). Тако је и у кући душе. Ако се у њој настани твој моћни непријатељ, ако доведе ту своје пријатеље и стави своје покућство, онда ти више ниси господар својих жеља и поступака, него си постао слуга свога угњетача, и своја права можеш да повратиш само ако провалиш у његову јазбину, ако га свежеш и избациш. А када провалиш, хватај главног непријатеља... И не иди са страхом око главног зла душе, не знајући како да му приступиш, не одсецај мало, штедећи при томе велико, и тим пре, не улази у компромис са главним мучитељем, него се обуци у “све оружије Божије”, призови помоћ Божију, и храбро ступи у борбу.

26. Заиста вам кажем: сви греси опростиће се синовима човечијим, и хуљења на Бога, ма колико хулили; а који похули на Духа Светога нема опроштења ва век (Мк. 3,28-29). Зашто је тако? Зар Божије милосрђе није свемогуће, зар не може да опрости све? Дух Свети је Божанска Сила, која савршава спасење човека. Значи, хуљење на Духа Светога јесте одбацивање спасења. Како може да буде спасен човек који одбацује средство спасења? Зато непризнавање и непримање благодатних дарова Духа Светога представља неопростиви грех.

27. Ко изврши вољу Божију онај је брат мој и сестра моја и мати моја (Мк. 3,35).

Може ли бити веће и дивније благонаклоности? Ако извршаваш вољу Оца Небеског, онда у Оцу Небеском постајеш брат Сина Његовог и, дакле, постајеш син Божији по благодати. Господе! Како човек то да понесе? Твоја Божанска реч понесе дух... Она човека води на неисказану висину. Али таква висина има и одговарајућу стрмину! “Што је човеку немогуће, Богу је могуће”. 28. Ево, изиђе сејач да сеје (Мк. 3,27). Семе је реч Божија (Лк. 8,11), а сејач је - Господ. Он је изашао у свет да посеје семе Своје Божанске речи, семе живота. Он га сеје све до сада и сејаће га до краја века. Тако скривени Господ и данас иде по васељени. Он иде по путевима и беспућима, по градовима и селима, по кућама и међу бескућницима. Дању и ноћу Он иде спасвајући душе људске. И сваког човека на стази његовог живота Господ сретне и запљусне својим дахом... Слатки тренутак. И уједно - о, како страшан тренутак! Зар се душа неће одазвати? Зар се неће окренути за Божанским призивом? Зар ће само на трен да се прене, па да се одмах растане са Христом и опет пође другим, развраћеним путем? Призив Божији чује се и у гласу савести, у позивима Цркве, у различитим животним околностима. Догађају се и нарочити призиви Божији, као очигледни сусрети са Христом. Душа треба да се одазове, треба да препозна овај велики тренутак и да се преда милости Божијој. Који су услови одазива?

29. И кад сејаше догоди се да једно семе паде покрај пута, и дођоше птице и позобаше га... А покрај пута, где се сеје реч, јесу они који кад чују, одмах дође сатана и узме реч посејану у срцима њиховим (Мк. 4.4,15). Ево првог услова за одазив: не држи душу покрај пута, где пролазе непријатељи, где газе ноге хиљада људи, где дува ветар, где се гомила смеће. Тај пут је оно “спољашње” у животу. То је земаљско беспуће. Јер над нама господари зло, ђаво, а за њим и са њим сва деца зла и различите силе победоносног греха (суровост, бездушност, насиље, разврат и још много другог без краја), и стално смењивање свакојаких животних околности. И како у таквим условима може да расте семе Божије? Ево, по вољи Божијој, семе је пало на душу, и тешке стопе победоносног зла су га погазиле (Лк. 8,5), птице (расејаност) су га позобале, те је душа опет остала празна, ветар је шиба, хладно јој је и непријатно... Не држи душу покрај пута! Држи је унутар ограде којом ју је оградио Отац Небески.

30. А друго (семе) паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге (Лк. 8,6). Посејани на каменитим местима јесу они који... немају корена у себи, него су непостојани, па кад дођу до невоље или гоњења због речи, одмах се саблазне (Мк. 4,16-17), ...за неко време верују, а у време искушења отпадну (Лк. 8,13). Ево и другог услова: постарај се да у врту твоје душе буде плодно тле... постарај се да у њој буде (земље) црнице - таква средина је засићена силом за добро успевање плодова. Сакупљај у души такву силу! Она је резултат добре мисли и доброг дела. Дакле, нека њихов траг буде дубљи у твојој души. Када је таложење добра слабо, тад семе Божије нема за шта да се прими, нити на чему да ојача. Тад Божије семе расте кржљаво и беживотно, јер готово да нема корена у души. Зато, кад се појави искушење и патња (а то је неизбежно), слабуњава младица вене и пропада... Јер она нема темељ, нема за шта да се причврсти у души, и нема снажног корена, па тако жега живота и терет животних искушења уништавају слаби изданак добра. Нема ни влаге која га подржава! Влага - то је роса благодатне силе Божије која доноси помоћ. Коначно, из камена влага и не може да се појави... Роса благодати је обилна тамо где је тло засићено влагом добрих дела. Дакле, бори се против кршевитости и бесплодности душе. За изданке добра припремај у себи земљу добрих дела. И роса благодати спустиће се на њиву душе... Тако ће ојачати младице доброг усева и њива ће се закласити драгоценим зрном.

31. А друго (семе) паде у трње; и нарасте трње и угуши га, и не донесе рода... то су они који слушају реч, али бриге овога века и обмана богатства и пожуде за осталим стварима (и сластима овога живота - Лк. 8,14), уђу и угуше реч, и без рода остане (Мк. 4,7,18-19). Трећи услов за добар раст семена Божијег јесте - не дај корову да се рашири у твојој души. Коров је неизбежан. Човек живи у свету зла, немоћан је и склон греху. Господ није уништио кукољ, него га је пустио да расте до жетве (Мт. 13,30). Значи, корова ће бити. То су те “бриге овога века, обмане богатства и сласти овога живота”. И ако им се пусти на вољу, оне заглушују све добро... Зар не знаш како брзо расте дивља трава, како се размножава и како потискује добро семе? Зато не треба пуштати на вољу трњу душе, које обавија и дави душу, које јој ништа не допушта и не дозвољава добру да се приближи. Кад трње испуни душу и опустоши је од одбра, тад наступа смрт душе. Остаје пустош... само пустош, неразумност циљева, узалудност напора и, као резултат - разорен живот. Кад завлада коров... не може се живети и не може дисати!

32. И друго паде на добру земљу... А они на доброј земљи посејани, јесу они који слушају реч и примају, и доносе род (Мк. 4,8,20). А посејано на доброј земљи, то је који слуша реч и разуме, који, дакле, и род рађа (Мт. 13,23). А које је на доброј земљи, то су они који чувши реч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу (Лк. 8,15). Овде Господ указује на основне и истнске услове за добро успевање семена Божијег. Први од њих је - добра земља. Добра земља има у себи снагу да подиже оно што је у њој посађено. И у души која се спрема да постане добра њива за речи Божије, потребно је окружење која има снаге да прими и узгаји добро. Добро се добрим привлачи. То, значи, мора да буде окружење засићено силом добра. Само је она у стању да узгаји добро. Господ указује на примање и разумевање речи Божије као на други услов. За душу није довољно да чује позив Божији. Она треба да га са великом пажњом уведе (“прими” - Мк.) у душу. Овоме треба посветити сву људску способност примања истине, како би реч Божија улазила у душу као једина истинска светлост и као једини истински живот. Такво проницање душе у реч Божију свети јеванђелист може да означи појмом “разумевање”. Плодоносан је (“род рађа” - Мт.) онај ко реч Божију слуша и разуме. Господ указује и на трећи услов за добро напредовања семена - држање (чување) речи Божије. Као што земљорадник, када баци семе у добру земљу, чува њиву да се не закорови, или да је стока не изгази, тако и онај ко обрађује душу треба да чува њиву душе, да се не закорови злом или да је ђаво некако не изгази. Као што је око земљорадника стално будно, тако и на њиви душе човек треба да постави стално будног стражара - чисту савест, чисто срце. Нека чисто срце, као ограда душе, не допусти да се нанесе штета њиви душе, и тада ће семе Божије расти правилно. Род доносе... они који... у доброме и чистом срцу (реч) држе... (Лк. 8,15). Али Господ и овај услов не сматра за последњи. После много труда око обраде земље душе да би она била добра, после сађења семена у земљу (“примања речи”), после пажљивог чувања њиве чистим срцем, треба пројавити још једну особину - трпљење. Земљорадник улаже много труда, сади семе, и дуго, дуго чека изданке и плодове. Тим пре, не очекуј да ће на душевној њиви семе истине и добра брзо сазрети; семе живота напредује у трпљењу, у бдењима, у зноју, током многих, многих дана, месеци и година.

Овако вели Господ: род доносе у трпљењу (Лк. 8,15). Такав је пут одазива на Божији призив за добро сазревање у Христу. Спреми се за тај пут са Христом и пођи, подржаван Његовом благом руком.

33. И даваше род који напредоваше и растијаше и доносаше (семе) по тридесет и по шездесет и по сто (Мк. 4,8). Немој да мислиш да је Господ пристрасан или неправедан, па да некоме даје боље семе а другоме лошије. Семе божије напредује бескрајно. Реч је о теби, о твојој души... Колико је она припремљена и спремна да прими и однегује Божије семе, толико ће и плода да донесе. Отуда и разлика: једна душа рађа тридесетоструко, друга - шездесетоструко, а трећа и стоструко.

34. И рече им (ученицима): Вама је дано да знате тајне Царства Божијега, а онима напољу све у причама бива. Да очима гледају и да не виде, и да ушима слушају и да не разумеју; да се како не обрате и да им се опросте греси (Мк. 4,11-12). Ево заиста радосних и уједно страшних речи! У односу према Христу једни људи су - слушаоци. Чули су и отишли... Други су - ученици и следбеници. Они су остали да би се испунили речју Господњом и да би је следили. Први су - “они напољу”, а други су, очигледно, “своји”. Први гледају и не виде, слушају и не разумеју. Други проничу у невидљиво и откривене су им тајне Царства Божијег. Проникни, схвати! Прави ученици имају отворене очи, они виде тајне Царства Божијег. Они гледају и знају куда иду, знају да је пут само један... Они су срећни, крећу се у светлости према своме једином циљу, јер им је у њиховом срцу откривена тајна. Она их води! Господе! Како су блажени они који виде! Како су срећни они који ходе у светлости! Њима су откривене Твоје тајне, и Твоје Царство их привлачи. И како су јадни они који не виде! Они лутају у помрачини... И упорно гамижу својим земаљским путевима, да се како не обрате и да им се опросте греси. Тако је то у животу! Један човек верује у Бога и иде у цркву, а у њему ипак нема живота и види се да на његовом путу још нема правде. Његов малени живот и његове бриге заклањају му све. Оне су у првом плану, а Христос је ту негде, већ према случају. Такав човек тапка у месту и пузи... И опет - ништа не види. Не види ни свој живот... Иако слуша реч живота, његове су уши запушене и до његове душе ништа не допире. Тако он као и пре, без користи и радости за себе, тапка око Христа и око црквених зидова, док му се живот отеже у једноличности. Такви су “они напољу”.

Други је, као што ћеш видети, успламтео... Заиста, као што је рекао Господ, човеку као да су се очи отвориле. Да, човеку се заиста отварају очи, јер он сада почиње да сагледава један циљ живота, један пут, и лако бира оно што је важно у животу, одбацујући непотребно, и тако са душевним миром, помажући Богу, чврсто, у светлости и радости, он полази својим путем. Тада му се откривају “тајне Божије”, јер он и иде ка Царству Божијем! И што је ближи своме циљу, тој је он приступачнији, јаснији и видљивији.

35. И говораше им (Христос ученицима): Еда ли се светиљка доноси да се метне под суд или под одар? А не да се на свећњак постави? (Мк. 4,21) Пошли смо ка Христу - значи, запалили смо светиљку. “Ја Сам светлост свету” (Јн. 9,5), и од те јединствене Светлости ми смо запалили огањ у својој души. Запалили смо зато да бисмо у светлости ишли за Светлошћу. Зашто ми пригушујемо своју слетлост? Упалимо - угасимо, упалимо - угасимо. Као неразумна деца. И сами знамо да је то лоша игра! Јер остајући у тами страдамо и мучимо се. И ко ће, када упали лампу, да је стави под суд или под кревет? Свак ће је ставити на постоље. И ти подигни лампу душе - Божанску Светлост - у висину, да се не би запрљала, да би њена светлост осветљавала све путеве срца, и да би све у теби било неугасиво светло, чисто и пријатно. И запамти: пошао си за Христом - значи, запалио си светиљку. Покривати ту светиљку је потпуно бесмислено, као када би запаљену свећу ставио под суд и тако седео у мрачној одаји. Не заклањај Божанску Светлост и не скривај се од ње!

36. Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити би што сакривено, а да не изађе на видело (Мк. 4,22). Ако ти свесно или несвесно гасиш Светлост Божију која се запалила у твојој души, и мислиш да се повремено може живети и без ње, јер је тешко и напорно свагда бити под том Светлошћу, онда дубоко грешиш. Ако кријеш у својој души тајно место жеља и укорењених навика, мислећи да се оно за неко време може сачувати, а да се одмах не разоткрије, онда дубоко грешиш. Као што се, кад су људска дела у питању, на дневној светлости открива све оно што

је брижљиво скривено, и као што излазе на видело и постају свима позната дела обављена у великој тајности, тако се, тим пре, ништа не може сакрити од Светлости Божије. Она прониче у свако тајно место и просвећује све кутке душе. И зато, да те када дође време не би било веома, веома срамота пред Господом, пред другима, па и пред самим собом, што си у души сакрио своју вољену трулеж, најбоље је да је одмах откријеш. А са Светлошћу Божијом поступи овако: постави је горе у души. Нека осветли сваки кутак како би се показала сва неуредност и прљавштина душе. Буди немилосрдан према себи. То је корисније. На светлости ћеш се лакше уредити. И немој повремено да гасиш светло. Јер како спремати по мраку? Само ћеш разнети блато и преместити прљавштину из једног угла у други... Управо ово и чинимо онда, када пођемо корак напред у светлости, а потом се у помрачини вратимо два корака уназад. А душа се исцрпљује и болује од пустоши и незадовољства.

37. И говораше им (Христос ученицима): Памтите што чујете: каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити и дометнуће се вама који слушате. Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има (Мк. 4,24-25). Вапијућа неправда! Узеће се и последње од сиромаха... И даће се ономе, ко и без тога већ има довољно. Не буни се крви! Овде је мудрост. Није Христос узалуд упозорио: Памтите што чујете. Овде је непоколебиви закон духа. Дух Господњи је живот и светлост (Јн.). Живот од Духа Божијег је напредовање и раст. И светлост баца своје зраке посвуда. Тако бива у духовном животу. Ако је семе Божије пало у твоју душу и ти га не гушиш, оно ће да расте као грудва која се котрља по снегу, и испуниће сву душу. И што је грудва светлости силнија у души, тим више она све потчињава себи, расте и расте све више, прожима и захвата све поре душе и све аспекте живота. У таквом стању душа као да се отвара и постаје налик сунђеру. Као што сунђер, скупљајући у себе околну влагу, расте и шири се, тако и душа која је окусила Божански живот и Божанску Светлост, упија све оно невидљиво Божанско, и тако се сама шири, излази и подиже. Души се у таквом стању у изобиљу даје Божије, не зато што је Бог неправедан према другима, него зато што ова душа постаје способна да прими Божије. Њој се у већој мери откривају тајне Божије и даје јој се

сила Божија, јер таква душа боље прима Божије обраћање ка људима и Његову силу. Одатле закон: ако имаш више - више ћеш и добити. Ето због чега је речено: ко има, даће му се. Из истог разлога: каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити! Ако мериш животом и светлошћу - добићеш животом и светолшћу. Ако мериш богато - добићеш богато... Не, није тако: добићеш и богатије, добићеш неупоредиво више, јер Бог Духа не даје на меру (Јн. 3,34). Зато Христос додаје: и дометнуће се вама који слушате. Ако си онај који слуша и чује, то значи да су ти уши отворене, те да ниси “онај напољу”, него “свој”, и теби се откривају тајне Божије (Мк. 4,11), а у њима светлост и живот. И, коначно, светлост и живот се не дају људском мером. Речју “мера”, онако како је употребљавају људи, одређује се твоја способност за примање Духа и живота, док Господ даје без мере и рачуна. У поређењу са оним што ти имаш, Господ, по Својој моћи, даје обилно и преизобилно. Е, то је према људском рачунању изражено речима: и дометнуће се вама који слушате. А шта је са оним који нема? Прати мисао Господњу и биће ти јасно. Као што у односу према ономе који има, Господ уопште није неправедан, него је у питању способност људске душе за духовно узрастање, управо тако је и са оним који нема. Господ је дошао да спасе онога који пропада - може ли му се онда приписати да узима и последње од онога ко је слаб? Господ обилно обасипа светлошћу и животом. Онај ко је у себи чврсто укоренио прве клице Божије Светлости и живота, тај захвата зраке Божије светлости и силе, и усваја их, и расте под Господњим утицајем. А ко је духовно слаб и не мари за клице Божије, као темељ душе, тај, ако и захвати од семена живота, оно ће, не налазећи добро тло у људској души и не имајући корена, брзо усахнути и пропасти, као да га није ни било. Сети се приче о сејачу. Излази, да од онога који нема, и нема шта да се узме. Па зар је он и имао нешто? Уосталом, не зове се он узалуд “онај који нема”. Овде добро дође старословенска редакција текста; она каже да се од онога који нема узима оно “јеже мнитсја имјети”, тј. узима му се оно што мисли да има, док заправо он ништа и нема, нити му се ишта узима. Дакле, Господња реч: “узеће се”, значи да ће “ишчезнути”, “нестати без трага” и “расплинути се као дим” оно, што је човек сматрао за своје духовно богатство. Не чуди се! Често се догађа да неко “мисли да има”. То се може рећи за сва она душевна стања која апостол Павле назива “изгледом побожности”, тј. када се побожност види споља, а њене унутарње силе нема (2. Тим. 3,5).

38. И говораше им: Тако је Царство Божије као човек кад баци семе у земљу; и спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу (Мк. 4,2628). Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17,21). А ако би у смерној вери пожелео да проникнеш у тајну откривања Царства Божијег у души, онда ти Господ наведеним речима даје одговор. Господ каже да је за разумевање Царства Божијег немогуће желети видљиве ствари, јер ако је и код земаљских, видљивих ствари, људском уму откривен само спољашњи процес физичке појаве, а заклоњено унутрашње биће посматране ствари, како онда може чулно да буде опажено најскривеније пројављивање чисте духовности? Ето, кад семе расте, ти знаш све о хемијским једињењима која помажу његов раст, али то, како се одвија само формирање ткива и како та творачка сила, похрањена у семену, кроз дуги и сложени процес образује нови живот, то је скривено у природи. Исто тако, деловање силе Божије скривено је у људској души. Ту делују Господ и човек. Творачком силом Животворног Духа, од елемената Царства Божијег, Господ ствара обновљену људску природу. А како мало-помало расте семе новог живота, како се силом Божијом подижу младице, како постепено сазрева колос душе - то остаје скривено. Пројављивање Царства прихвати као чињеницу. Оно јесте. А сам се, са највећом пажњом, држи онога што се од тебе, као учесника ове тајне, тражи. Господ указује на то, да се, по аналогији са земљорадником који сеје семе, од човека захтева упорна будност у односу на своју душу и на откривање силе Божије у њој. Као што земљорадник, када посеје семе, стално брине о њему: да ли је добро покривено земљом, да ли има довољно влаге, неће ли стока да изгази њиву... И као што у сталној бризи одлази на њиву дању, тако је немиран и ноћу, буди се, и гледа, и стражари - тако и ти у стицању силе Божије неуморно буди чио. И ти, који брижно негујеш семе Божије у души, никад не заборављај на њега... Пажљиво га чувај! Брини се о њему дању... Чувај га ноћу. Је ли у души добра земља, да ли има довољно влаге добрих дела, нису ли се прикрали непријатељи, неће ли га изгазити. Непрестано посматрај и бди. Чувај дању, устани и заштити душу ноћу. Као бесмртни стражар душе, постављен од Бога, као учесник у тајни Божијој, стој без умора, чувај њиву, када је Господ обрађује. Буди достојан Онога Који те је призвао и Који ти је поверио чување дела Божијег! А и у свему осталом препусти се великом Творцу и Савршитељу - Богу.

Ти пазиш - Он дела. И клас душе зри и буја од силе Божије. Открива се Царство благодати! А Савршитељ новог живота је - Господ.

39. А кад сазри род, одмах пошаље срп; јер наста жетва (Мк. 4,29). “Срп” се шаље одмах пошто плод сазри. Значи, докле траје раст, траје и људски живот. Одатле произилазе следећи закључци (запамти их): Први: твоје обрађивање душе треба да траје читав живот. Зато не посустај, труди се, усавршавај душу, неуморно иди ка Ономе Који те позива! Ако си жив, значи да се мера твог духовног раста још није испунила. Други: ако Господ узме к Себи добру хришћанску душу, значи да је та душа доспела у ону меру савршенства, коју је способна да прими. До испуњавања ове мере може да дође и у позном узрасту, и у зрелом, и у младости. А колико је душа способна да прими, то је познато само Господу. Ето због чега је Његов суд о крају људског живота праведан. И трећи закључак: ако Господ пресече рђав живот, онда то значи да су прошле године Божијег очекивања плода од душе и да је смоква безнадежно бесплодна; тада се на њен корен пушта секира. Ево три године како долазим и тражим рода... и не налазим. Посеци је!... Господару, остави је и ове године... Па ће можда родити; ако ли не, посећи ћеш је доцније (Лк. 13,7-9). И на другом месту: А већ и секира код коорена дрвећу стоји; свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца (Мт. 3,10). Као што се у животу појединог човека срп шаље онда, када се заврши његов духовни раст и када се испуни мера његовог духовног узрастања, тако ће и у животу васељене жетва да наступи онда, када човечанство исцрпи своје духовне силе (Али Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? - Лк. 18,8) и када се покажу изабрани, који ће напунити Царство Славе. Докле ћеш, Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на онима што живе на земљи? питају свети Господа - ...и речено им би да почину још мало времена, докле се напуни и број сатрудника њихових и браће њихове, који има да буду побијени као и они (Отк. 6,10-11).

40. И говораше (Христос): Са чиме ћемо упоредити Царство Божије?... Оно је као зрно горушичино које кад се посеје у земљу мање је од свију семена на земљи; а

кад се посеје, узрасте и буде веће од свега поврћа, и пусти гране велике да могу у његову хладу и птице небеске боравити (Мк. 4,30-32). Клица Царства Божијег у људској души увек је малена, сасвим малена, сићушна као горушичино семе. Ово стога што душа у свету бива узнемиравана стихијама света, које се разликују од силе Божије - она је сва загушена светским стварима, а семе Божије у њој пропада, мало је, сићушно, као зрно горушице. Међутим, када ојачаш то мало семе, када станеш на стражу покрај његове младице, Господ ће Својом творачком силом начинити у теби обновљеног човека, и тада ће мало семе почети нагло да расте, брзо ће се разгранати и потиснуће коров, обухватиће све пространство - читав свет душе. И ето, кад се душа испуни густим и крупним гранама благодати Божије, на њу ће се спустити сенка раја. Жега страсти више неће исушивати добро. У животворној хладовини благодати, задржава се и види све небеско и духовно, као што се птице небеске радо склањају у сенку грања на дрвету.

41. Казиваше им (Господ) реч колико могаху слушати (Мк. 4,33). Разумевање речи Божије даје се по мери твоје унутрашње способности да примиш ову реч, зато се моли са пророком: Отвори очи моје (очи моје душе), да бих видео чудеса (да бих схватио сву чудесну дубину) закона Твојега (Пс. 118,18).

42. А ученицима насамо (Господ) тумачаше све (Мк. 4,34). И теби ће Господ “насамо” да открије Своје тајне, онда када се душом удаљиш од светске буке, када душу истргнеш из обавијености земаљским делима, када побегнеш од површне и лакомислене гомиле, када побегнеш од раслабљујућег утицаја људског порока и похоте, и покидаш узе које везују твоје ноге. Дакле, кад насамо дођеш Господу, кад дођеш са чистом, слободном, невезаном душом, оставивши све иза себе, тада ће Господ почети да ти се открива у усамљености дубоке молитве, у пажљивом читању Светог Писма, у светом размишљању о путевима Божијим.

43. И рече им (Господ) у онај дан увече: пређимо на ону страну (Галилејског мора) (Мк. 4,35). Добро је свако вече одлазити с оне стране мора живота. Одлазити од узбурканих таласа и опасности мора, да не би било бездана под ногама. Добро је у тишини

стати на тврду земљу закона Господњег. И тамо сусрести Христа. Јер је и Он тамо пловио са ученицима.

44. И они (ученици)... узеше га (Христа) као што беше у лађи... И настаде велика бура од ветра; и валови тако запљускиваху лађу да она већ поче да тоне. А Он беше на крми спавајући на узглављу; и пробудише га и рекоше му: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо? И уставши Он запрети ветру... И утоли ветар, и постаде тишина велика. И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вере? (Мк. 4,36-40) На мору обично има таласа. На мору бивају и буре. На мору долази и до “велике буре”. И таласи запљускују лађу. Када човекова лађа плови по мору живота, она неминовно бива изложена таласима, не може да избегне буре, а понекад се догађа да доживи и “велику буру”. Тада таласи свакојаких напасти, невоља, искушења и грехова нештедимице бију људску душу, пробијају унутра, оштећују сакупљено добро које лежи у дубини душе, ударају је, бацају горе-доле, и лађа душе се у тој борби предаје, почиње да тоне, и одлази све дубље на пучину. Овакве ствари се догађају. Твој живот је лађа која плови, а около је усталасано море. Зато буди спреман! На своју тешку пловидбу хришћанин полази са Христом: и они (ученици)... узеше га (Христа)... Он је заузео место на крми. Уосталом, Он је кормилар - кормилар живота. Али у својој лакомислености човек стално заборавља на Предстојатеља живота, и на то да плови над безданом. Човек сам управља својим животом, као да све зна и да не може себи да нанесе штету. Излази, да Христос само присуствује животу човека, али не игра никакву улогу. Он није активан; Њему се не допушта да управља животом; Он као да је непокретан. Свети јеванђелист ову мисао сликовито изражава речима: Он беше на крми, спавајући на узглављу. А када се човеку догоди несрећа, када га притисну искушења и он увиди своју немоћ, тада се хвата за Бога, и често, веома често, упућује му молбу, са примесом прекора: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо? Ви не будите лакомислени! Него будите пажљиви и када пловите са Њим, увек му дајте кормило. Јер Он је Кормилар! А у духовној сањивости вера слаби... Где је пак маловерје, тамо настаје пометња, а где је пометња, јавља се страх. Кад је кормило живота у Његовој свемогућој руци, не плаши се! Ако Он и допусти да се бура појави, ипак, никако неће дати да верна лађа потоне. Зато, чак и ако се бура света обрушила на тебе, чим осетиш да је за кормилом живота Он, Кормилар у

Кога се надаш, чим осетиш да је дошао, да стоји ту и да управља - у твојој ће души завладати таква тишина, да ће се бука светске буре чути само као удаљени глуви шум непокорне и зле стихије. У теби и око тебе, биће само спокојтво и мир присуства Божијег.

45. Одмах га (Христа) срете из гробова човек с духом нечистим, који борављаше у гробовима и нико га не могаше свезати ни веригама; јер је много пута био свезиван у окове и вериге, па је искидао вериге и окове изломио; и нико га не могаше укротити. И стално и дан и ноћ он беше у гробовима и по горама, вичући и бијући себе камењем (Мк. 5,2-5). Ово је слика човека који се налази у ропству зла, у рукама сатане. Такав човек живи као у гробовима, јер његов живот је пут смрти. На висинама самољубља, на стрминима гордости, на хридинама егоистичке усамљености (...ја сам бољи од других, паметнији од других... ко је ауторитет за мене?), у понорима греха, у теснацима неправде и лажи, у јамама смртоносних посрнућа - то су стазе његовог пута. Он борављаше у гробовима... Он живи по стеновитим врлетима... Тамо нема живота: ни растиња, ни звери... То је пут смрти! На њему човек не трпи више ништа што таквом путу не пристаје; све друго он одбацује и осуђује. Душа, поробљена злом, као да се предала своме господару и добровољно ради за њега. Она одбацује, ломи и уништава све што покушава да је исправи, све што садржи макар и наговештај другог света, различитог од света зла. Све ово изазива бесну мржњу, и човек, као безумник, кида све везе доброг живота. Он кида везе части, савести, дуга, кида породичне везе и, коначно, долази до Бога, хули на Њега, и ломи свете заповести закона Божијег, тврде попут окова. И ко може да га укроти? Овај господар, коме се он предао, то је зло, ђаво. И само ђаво има власт над њим, и само њему он служи. Какво жалосно стање, какво ужасно стање! Ти мислиш да је човек срећан зато што служи ђаволу? Ево његове среће: “и стално, дан и ноћ, он је викао и ударао се камењем”. Вечни немир, нечно незадовољство, вечна потера за оним што је “неопходно за живот”, а неухватљиво. Бесконачни круг незадовољства, ћорсокаци, и свуда около некаква бескрајна пустош, уз све напоре да се живот испуни. И, коначно, крик празнине... Крик без краја, даноноћни, као печат одбачености. Убрзо затим и

окружење постаје такво, и човек зла живи по горама. Разумљиво, свуд око њега је голи камен зла, и он се бије камењем до крви, по ногама, по рукама... Камење му притиска груди. На том путу смрти он је сав у ранама.

46. А кад виде (бесомучник) Исуса издалека, потрча и поклони му се (Мк. 5,6). Задивљујуће! Демон - биће отпало од Бога - признаје и поштује Бога. Издалека он је угледао Христа и потрчао да му се поклони. О томе говори и свети апостол Јаков: И ђаволи верују, и дрхте (Јак. 2,19). А други пут грешник као да постаје љући и од самог сатане - он бежи од Христа, и хули, и мрзи га. Али овде постоји и друга идеја: како у ђаволу, тако и у човеку-грешнику, макар и у најскривенијем кутку његове душе, ипак постоји свест о теоме да Светлост и Добро постоје, да су изнад зла и да су достојни познања.

47. И повикавши из свег гласа (бесомучник) рече: Шта хоћеш од мене, Исусе Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме! Јер му (Исус) говораше: Изиђи, душе нечисти, из човека! (Мк. 5,7-8) Ево новог сведочанства о томе, да тама не подноси Светлост и да зло не подноси Добро. Не мучи ме! Ко га је мучио? И само присуство Светлости, за таму је неиздрживо (упор. Мк. 1,23-24). Тако, у додиру са добром, грешник пада у стање раздражености (“повика из свег гласа”); он упућује изазове добру: Шта хоћеш од мене? Кад Светлост почне да побеђује таму, и кад добро, јачајући, хоће да истисне зло, тад се душевна криза одвија веома болно. Ђаво нерадо напушта место на које се навикао. За њега је болно да се повлачи са положаја. Не мучи ме! Он се мучи и, одлазећи, мучи своју жртву. Запамти то! Душом ипак управља Господ, све док она потпуно не отупи од зла. Коначно, Он једним дахом уста Својих изгони сатану.

48. И молише га (Исуса) много (демони) да их не шаље из оног краја. А онде по брегу пасаше велико крдо свиња. И молише га сви демони говорећи: Пошаљи нас у свиње да у њих уђемо. И допусти им Исус одмах. И изашавши духови нечисти уђоше у свиње: и навали крдо с брега у море; а беше их око две хиљаде; и утопише се у мору (Мк. 5,10-13).

Демони су га молили да их не шаље из оног краја. Зло се, као жива стихија, групише; сродно се сродним привлачи. Групишући се, стихија добија снагу... Ствара се моћна средина, која господари и гута све око себе. Тако се слажу слојеви стихије зла. Јасно је да поборницима зла не прија разбијање слојева. У својој средини они су јачи, њихово погубно деловање је лакше и силније. Ето због чега демони моле да буду остављени у истом крају. Тако бива и у људском друштву: зло се, попут заразе, шири, спушта се попут црних мрља на људе и има тенденцију да потчини све око себе. Зло се насељава у виду семена... Постоје семе лажи, семе лакомислености, семе бездушности, семе гордости и др. Зло захвата породицу, оставља траг на роду, баца своју сенку на цео народ. То зло се концентрише по групама; људи означавају групе називом “околина” (друштво), и кажу: “Околина је крива”. Догађа се, да се зло концентрише по областима. Постоје области окрутности, бездушности, саможивости; постоје области лакомислености и разврата; постоје области обести, дрскости, свакојаких увреда и сл. Пошто Господ у овом свету зло не уништава у потпуности, Он снисходи жариштима зла и трпи их. Ето због чега демонима допушта да остану у истој области. Тако демони одлазе у свиње. Свиње су слика порочног људског рода. Значи, демони одлазе у своју средину, у велику, изграђену, укорењену средину (велико крдо). Свети Јеванђелист два пута истиче да је то средина зла. Свиње су пасле по брегу, тј. по гори, дакле на месту на коме је живео бесомучник - то су путеви смрти и зла. И на другом месту: навали крдо с брега саможивости и порока. На том брегу је био и бесомучник. То је средина зла. Дакле, демони одлазе у (крдо свиња као у) своју средину. Али њихов крај је један - смрт. Свиње се даве у мору. Крај пута смрти је - само смрт, духовна смрт.

49. И изиђоше људи да виде шта се догодило (Мк. 5,14). Ево слике људске гомиле. Како је само она површна, малограђански ускогруда и сва обузета спољашњим утиском! Чини се да је ништа, баш ништа не може пробудити из духовног сна. Велики Учитељ је ту. Он савршава знамења, разоткрива неправде живота, позива на препород. Таласи његових речи већ запљускују људске душе. Његова знамења потресају места у којима људи живе, а малограђанин, сањив и безвољан, изашао је да види шта се догодило. Јеванђелиист кратким и једноставним речима даје изражајну слику живота: Изиђоше да виде шта се догодило. Епско спокојство!

Ништа их не може покренути, они се и не труде да схвате шта се догађа, нити покушавају да се уздигну изнад уобичајене ситничавости. Потпуно су обузети спољашњошћу. Само ускогруда свепрождирућа радозналост: шта се догодило? Јеванђелист Лука (8,35-37) код гадаринаца примећује само осећање страха пред догађајем који је за њих несхватљив, и који им је причинио материјалну штету. Тако је било увек! Таласи Божијих призива звонко ударају у људске душе. Знамења потресају зидове људских обитавалишта, а њихов становник се само кида од ситничавости и лакомислено виче: шта се догодило?

50. И почеше га (Христа) молити (Гадаринци) да иде из њихових крајева (Мк. 5,17). Устаљивање зла! Зло је ушло у поредак живота и има сва права грађанства. Свет сопственог живота у потпуности је прихватио “своју” потчињеност злу. Човек се свикао на атмосферу “свога” света, он не мисли на други и не жели га. Продирање другог, онога што је туђе “сопственом” свету, доноси неспокојство и немир. “Чему нешто ново, чак и ако је у њему истина? Овако је мирније!” А када таквом устаљивању зла и успостављеној равнотежи (отупелости) у злу прети потрес са стране, када уплитање добра доноси неспокојство (житељи оног краја уплашили су се када су дознали за чудо са бесомучником), или када је излазак из навикнутости на зло повезан са материјалним губитком (свиње су се утопиле у мору), тада онај ко се продао злу у потпуности одбацује све оно што је нарушило његову земаљску срећу. Он овако размишља: “Тако сам навикао... А Бог, савест... може човек још и непријатности да навуче...! Не! Та ствар нам није потребна”. Почеше га молити да иде из њихових крајева. И Господ напушта људе.

51. Мољаше га (Христа) онај што је био бесомучан да буде с њим. А Исус му не даде, већ му рече: Иди кући својој к својима и кажи им шта ти је Господ учинио, и како те помиловао (Мк. 5,18-19). Зашто Христос на другом месту заповеда да се остави дом, и позива за Собом? Хајде за мном - рекао је младићу (Лк. 18,22). И још: Сваки који је оставио кућу... оца... матер... жену... имена Мога ради... наследиће живот вечни (Мт. 19,29). Постоји заповест о љубави према Богу, и она је прва и најважнија. Љуби Господа Бога својега свим срцем својим... Ово је прва и највећа заповест (Мт. 22,37-38). Постоји и заповест о љубави према ближњем, и она је по својој важности једнака првој: А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт. 22,39).

Испуњавање прве заповести проверава се другом: Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је (1. Јн. 4,20). Зато Господ, утврђујући исцељеног бесомучника у љубави коју је овај имао према Њему, шаље га на дело љубави према ближњима: Иди кући својима... На крају, прво дело, дело љубави према својима, према сродницима, открива овима истину живота, ако пребивају у тами. Исцељеноме је управо и заповеђено да пође невернима и исприча им о Господу и о чудесним делима Његовог милосрђа. Када је пак дело љубави већ извршено (Све ово сачувах од младости своје - Мт. 19,20), онда се човек упућује на свецело предавање себе Богу, што је већ граница савршенства. Ако хоћеш савршен да будеш... хајде за мном (Мт. 19,21). А када се при извршавању дела љубави показало да “ближњи” не припада Христовом свету и да не жели да напусти свој свет, тада, по речи Господњој, долази до растављања човека од оца његовог (Мт. 10,35); ради Царства Христовог човек оставља дом, оца, мати и жену, како би наследио живот вечни (Мт. 19,29). Овим Господњим речима, упућеним исцељеноме, указује се на обавезу вернога да не скрива милост Божију која се пројави човеку, да је препричава свету, нарочито у оним случајевима када је људима око њега потребно утврђивање у вери. Као што је Господ у име дуга љубави упутио бесомучника његовим ближњима да би им овај открио истину, тако је исто наш свети дуг, у име љубави, да својим ближњима који ходе у тами откријемо Истину Христову и да им покажемо свој живот по тој Истини.

52. И он (исцељени бесомучник) отиде и поче проповедати у Декапољу шта му учини Исус, и сви се дивљаху (Мк. 5,20). Опет гомила - радознала и равнодушна, поводљива за новинама и духовно дремљива. И сви се дивљаху... Они схватају новину, обасипају питањима, траже појединости, препричавају један другоме, слежу раменима због необичности онога што се догодило... Живнули су, читав ће дан причати само о томе... И сви се дивљаху! Зашто га нису позвали натраг? Зашто нису исправили своју грубост? Јер они су изгнали Великог Човека Који је учиинио добро! Зашто нису пали пред ноге Учитељу? Зашто им се душе нису пренуле? Зашто нема кајања? Он чак нису ни свесни тога о чему је реч. Узнемирени су. Или су им драже свиње, и људска се души лакше навикава на зло? У мору спољашњег, они су се само “дивили”. А Он је отишао... Он се окренуо од њих, можда заувек!

53. И за Њим (Исусом) иђаше народа много, и притешњаваху га. И жена нека која је дванаест година боловала од течења крви, и много препатила од многих лекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој није помогло, него јој је још горе било, кад је чула за Исуса, дође с народом и дотаче се остраг хаљине Његове. Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљина Његових, оздравићу. И одмах пресахну извор крви њезине, и осети у телу да оздрави од болести. И одмах Исус осети у Себи силу што изиђе из Њега, и обазревши се на народ рече: Ко се то дотаче Мојих хаљина? И рекоше му ученици Његови: Видиш где те народ притиска, и питаш: ко се дотаче Мене? (Мк. 5,24-31). А Исус рече: Неко ме се дотаче, јер Ја осетих силу која изиђе из Мене (Лк. 8,46). А жена, уплашивши се и дрхтећи, знајући шта јој се догодило, дође и клече пред Њим, и каза му сву истину, а Он јој рече: Кћери, вера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје! (Мк. 5,33-34) Ово је једна дивна јеванђелска прича. Она је монолитна и не може се рашчланити. Њен садржај је једноставан и толико познат, да више готово и не изазива пажњу. Жена страда дванаест година. Нема јој помоћи од људи... Са дубоком вером она дотиче Христову одећу и добија исцељење. И то је све. Просто и јасно. Али у овој дивној причи има и таквих бљештавих кристала чију светлост поглед не може да издржи, пред којима дух бива усхићен, и чија дубина доводи у недоумицу. Хоћу ли наћи речи да их опишем? Главна мисао овде је - показивање Божанске Силе. Бог је Дух. Божанска Сила је највиша духовна сила. Дакле, она није материјална и природни закони на њу се не могу применити. Говорити о тој Сили користећи при томе материјалистичке појмове, значи - богохулити. То наравно никако не значи да Божанска Сила, због своје најфиније духовности, за нас, који смо материјална бића, представља чисту фикцију, илузију, готово самообману. Такође, немој мислити да пројављивање Божанске Силе у материјалним стварима - услед њене несродности са тим стварима - представља илузију. Не! Будући да је људски дух (не душа) удахнут од стране Божанског Духа (и дуну му у нос дух животни), и да у људском духу постоји атом сродности са Божанским Духом - Божанска Сила може да буде опажена духом човека. Јеванђелска прича о крвоточној жени потврђује ову мисао чињеницом из живота. Ова чињеница показује да је Божанска Сила - реалност. Она је реалност, попут било које видљиве физичке појаве. Имајући у виду ускост и ограниченост људске мисли, навикле да се вуче по свету ограничености и да све мери незнатном мером земаљских ствари и релативних појмова, Сам Господ Исус Христос је, да би задовољио људе, у догађају са

болесном женом материјализовао пројаву Божанске Силе до опипљивости физичке појаве. Јеванђеље прича: у тренутку жениног додира Исус осети у Себи силу што изиђе из Њега, на шта и Сам јасно указује: Неко ме се дотаче, јер Ја осетих силу која изиђе из Мене (Лк. 8,46). Ова сила, као какав материјализовани ток физичке енергије, излази под утицајем физичког подстицаја - додира. У моменту жениног додира Христос осећа деловање силе. То је два пута назначено причом. Исус (у тренутку додира) осети у Себи силу што изиђе из Њега; и други пут: Неко ме се дотаче, јер Ја осетих силу која изиђе из Мене. Коначно, Божанска сила, када изађе, није неухватљива, не ишчезава без трага, него попут материјалне енергије производи одређено физичко деловање. Болесна жена, читамо код јеванђелисте, одмах је, у тренутку када је дотакла Господњу одећу, “осетила” Божанску силу и њено деловање. И одмах пресахну извор крви њезине, и осети у телу да оздрави од болести. Погледај како је Господ снисходљив према људским слабостима. Он до разговетности физичке појаве доводи Своју Божанску Силу, да би је показао људима. Увери се. Знај, веруј дубље. Поклони се Христу! Пођимо даље у анализи задивљујућег, непоновљивог јеванђелског догађаја. Божанска Сила, када је усмерена према људима, сва је међу њима, сва им је обраћена, сва је усмерена ка њиховој користи и спасењу. Уосталом, Христос се и јавио на земљи да би људима открио ову Божанску Силу и да би њоме спасао људске душе. Христос је са Својом Божанском Силом сав на земљи, и Његова Сила откривена је за служење људском роду. Нека дође ко год хоће, нека узме и искористи! Свети Јеванђелист исказује управо ову мисао, када нарочито истиче да је Господ био окружен народом. За Њим иђаше народа много, и притешњаваху га. И ученици су му рекли: Видиш где те народ притиска. Значи, Сила Божија је људима откривена, доступна. Узми, искористи! Али потребан је контакт, јер Божанска Сила не делује механички, улазећи сама у душе. Божанска сила није слепа стихија, која механички прожима свакога ко споља дође са њом у додир. Јер око Христа се, док је Он ишао у дом Јаиров, гурало мноштво народа. Народ га притиска, значи, без сумње, десетине људи су се макар и нехотице дотицале Њега и Његове одеће; Христови ученици на то и указују: Када је Господ, као да му није познато да га је дотакла она жена, упитао: Ко се то дотаче Мојих хаљина? - ученици са полупрекором примећују: Видиш где те народ притиска, и питаш: ко се дотаче Мене? Очигледно је да су многи могли да дотакну Христа у време док је ишао Јаиру.

И очигледно је да су у том мноштву Њега дотицали и болесни, будући да је за Христом, као за прослављеним чудотворцем, ишла гомила, и у њој је, то се са сигурношћу може рећи, било и болесника, који су такође могли да га дотакну. Тако су га дотицали многи, а исцелила се само једна жена. То значи да није исцелио сам механички додир са Божанском Силом, него додир плус још један фактор са стране - фактор који је ону жену која га је дотакла и укључио у сферу Божанске Силе. Који је то фактор? Откуд он? Тај фактор није од Христа. И Сам Господ нарочито подвлачи да тај фактор не долази од Њега. У причи о чуду као да се истиче пасивна улога Христа. Он не само да није намеравао да исцели жену, него се чини да чак и не зна ко га је дотакао. Он тражи тога ко га је дотакао... (А као Бог, Он је сигурно знао ко га је дотакао!) Осим тога, све околности чуда су такве, да изгледа као да се деловање Божанске Силе догодило мимо знања Божијег и мимо воље Божије. Божанска Сила као да је била принуђена да се излије мимо воље Бога. И Спаситељ хоће да ситуацијом у којој се одиграло чудо посебно истакне ову околност. “Ја Сам у народу. Ја Сам међу људима. Ради њих Сам дошао, Моја Сила је спремна да се излије у било ком тренутку. Али у њеном изливању не делујем само Ја, него још један, допунски фактор”. Који? Ако тај фактор није у Господу, онда се очигледно налази на другој од две стране које се сједињавају, тј. у човеку. Да, овај фактор је очигледно у жени. Она сама као да изнуђује изливање Силе Божије у себе. А сада научимо од Господа: чиме је жена принудила Божанску силу да јој се открије и да је исцели? Који фактор са стране човека успоставља контакт Бога са човеком? Жена је дотакла Христа. Кроз додир се у њу излива Божанска Сила. Али додир је само спољашњи акт. То је само видљиви знак Божијег посећивања човека. Сам спољашњи акт, додир сам по себи, не обезбеђује откривање Силе Божије. Ми смо видели да су Христа дотакли многи, али се исцелила само једна жена. Истовремено са спољашњим актом - додиром, жена показује и унутрашњи - веру. Кћери, вера твоја спасла те је. Но, мало је рећи да жена показује веру. Јер треба претпоставити да су многи од болесних, који су ишли за Христом, имали веру у Њега и да су га дотицали. Није само проста радозналост подстицала болесног човека да се гура око Христа и да трпи излишна страдања од умора, метежа и гурања. Болесници који су се гурали око Господа, веровали су да Он може да их исцели. Па ипак, ни спољњи додир ни вера нису обезбеђивали Божанску помоћ. Жена је показала изузетну силу вере. Ту је вера била све - воља, душа, живот. Ту је вера обухватала целога човека. Жена је у трену сва била обузета пламеном вером. Тај пламен она је унела у додир, као да је унела саму себе.

Ево фактора који од стране човека рађа контакт са Богом - огњена сила вере, онда када се људско све подиже ка Оцу Небеском као да сагорева. Да, да. Таква вера. Гледај како јеванђелист подробно описује ту веру. И зар Реч Божија, када саопштава детаље о жени, чини то зато да би удовољила љубопитљивости? Ово је учињено нама за наук. Сетимо се описа жене. Жена... дванаест година боловала... много препатила од многих лекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој није помогло, него јој је још горе било... Таква је била животна ситуација жене која је дошла Христу. Дванаест година боловала... Дванаест је број који означава пуноћу. Значи, страдала је дуго и много. И страдајући, као што то обично бива, грчевито се хватала за земљу... помоћи није било... задобијала је нове ране (много препатила од многих лекара) и ипак се поново хватала за земљу... Коначно, сва земаљска средства била су искоришћена. Све земаљско било је потрошено на земаљско, тј. потрошено је и здравље, и сва материјална средства имовина, новац... Потрошила све што је имала, а резултата није било! Него јој је још горе било. Потпуни слом живота! Напред је остао још гроб сиротице. И ето, некад широк, слободан и сигуран живот, сузио се до тог уског циља. А зидови гроба су расли, и већ се полако осећао мирис земље. Светлост живота назирала се још само кроз ту једну преосталу пукотину. Кроз њу, кроз тај слаби, последњи дрхтај живота, указао се Небески Учитељ, Који је, не тражећи ништа за узврат, даривао све дарове живота, васкрсавајући у живот. Зар је у жени било колебања? Зар је било сумње? Зар је то била само љубопитљивост? Зар је то била хладна полувера? За њу није било избора. Сва сила њеног преосталог живота била је уложена у тај јединствени трачак светлости. Или смрт или “то”. Значи, за живот је остало још само “то” - тај додир... “И ја сам спасена!” Избора нема. Ту је вера била - воља, ту је вера била - сва душа, ту је вера била - сав живот. Пламен вере она је уложила у додир, као да је уложила себе целу. Изгорећу, али ћу се спасити. Тако се спасила. Кћери, вера твоја спасла те је. И шта додати реченоме? Осврни се, зар ниси и ти много претрпео у животу? Ниси ли потрошио богатство душе? Ниси ли и ти због грчевитог хватања за земаљско доспео у још гори положај? Моли се Учитељу да ти да смелост вере да се бациш к Њему без остатка, да привучеш на себе изливање Божанске силе и чујеш благи глас Небеског Оца: “Вера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрав од болести своје”.

54. А Исус, чим је чуо реч што казаше (о томе, да је Јаирова кћи, Коју је пошао да исцели од болести, већ умрла и да нема потребе да се Учитељ труди), рече старешини синагоге: Не бој се, само веруј! (Мк. 5,36). Вера се разликује од знања. То су две сфере, и свака има своје законе. Знање - то је земља, и закони знања су материјални - земаљски закони. Вера - то је дух, и закони вере, то су - закони духа. Као што земља није спојива са духом, тако и знање није спојиво са вером. И као што знање није спојиво са вером, тако се ни закони земље не могу применити на појаве вере. Они ће притиснути веру, спутаће је и спречити њене узлете. Ето због чега свет вере не треба да мешаш са земаљским светом, и због чега за веру не треба да тражиш ослонце на земљи. То су - трули ослонци. Они веру само везују, а вера треба да има слободан узлет. Значи, не примењуј земаљску меру за дела вере и дела вере не стављај у зависност од земаљских догађаја. На пример, ти знаш да се твоје болесно дете не опоравља и да се болест компликује. Према људском расуђивању и према медицинском знању, видиш да се шансе детета смањују; појављују се беспомоћност и страх... И ако се будеш молио Христу, а да истовремено мислиш како према законима медицине дете треба да умре, онда ће, због озбиљности ситуације у којој се дете налази, Христова помоћ изгледати готово неостварива. Можда ће твоја молитва бити чак и дубока молитва људске беспомоћности, али твоја вера је већ у ранама. Њу је сломило знање, факт живота који те је затровао. Њу је скрхао “страх”, потпуно законит са људске тачке гледишта, са тачке гледишта земље. Зато, када је вера у питању, одбаци земљу. Христос каже Јаиру: Не бој се, тј. избаци из главе вест да ти је ћерка умрла, јер то је земља, и тамо, у твојој кући догодило се нешто по законима земље. Пусти, то је сасвим неважно... Уосталом, тебе је вера довела к Мени. Само веруј! Вера је - дух. То је - друга сфера... Тамо постоје другачији закони и другачији живот. Он уопште не зависи од онога што се догађа на земљи. Нећеш ваљда рећи, да ако имаш болестан прст и помолиш се Христу, прст ће да оздрави, и Христос ће да те исцели, а ако дође до озбиљне болести, онда треба још размислити о томе хоће ли Христос да те посети. Као да акт Божије воље стоји у вези са твојим прстом или твојим унутрашњим органима... Јасно је да акт Божије воље не зависи од тога колико су мале или велике земаљске ствари. Јасно је да ће Господ једнако слободно да приђе човеку и онда када је он посекао прст, и онда када се налази на ивици гроба. За Господа је једнако да учини чудо милосрђа и у једном и у другом случају. Чак ни труљење Лазаревог тела није спречило Господа да учини чудо (Јн. 11,39). Дакле, Господ долази независно од тога шта се догађа по законима земље.

Приближавање Господу не зависи од земље и од тога шта се на земљи догађа, него зависи од људског духа и од онога што се у том духу догађа. Зато нека земља не везује дух онда када он одлази у надземаљско. Надземаљско за земљу представља неизвесност, а неизвесност увек угњетава човеков ум. Неизвесност у уму рађа колебљивост и страх. За дух, међутим, надземаљско - то је Бог и радост, и одлазак у надземаљско само јача дух. Зато нека земља и земаљско не спречавају дух да одлази ка Оцу и да свом простотом и силином вере моли од Њега оно што је потребно. И Господ ће доћи, шта год да ти се догађало на земљи и колико год са људске тачке гледишта посета од Бога изгледала невероватна. Не бој се, само веруј...

55. И не даде (Господ) да ико пође за Њим осим Петра и Јакова и Јована брата Јаковљева. И дође у кућу старешине синагоге, и виде вреву и оне који плачу и лелечу много. И ушавши рече им: шта сте се узнемирили и плачете? Девојчица није умрла него спава. И подсмеваху му се. А Он истеравши све узе оца и матер девојчице и оне који беху с Њим (тројицу поменутих ученика), и уђе где лежаше девојчица (Мк. 5,37-40). Божији дарови се не просипају без просуђивања, на сваком месту и пред свачијим очима. Зар слепи може да види различитост боја? И зар се услед лошег вида неће искривити прави доживљај боја? Божији дарови се откривају у мери способности за њихово примање. Само оне који могу да приме, Господ удостојава да буду сведоци Његових тајни. Ето због чега за сведоке васкрсавања Јаирове кћери Господ узима само тројицу изабраних ученика и оца и мајку умрле, ради њихове вере и родитељске везаности за њу. А остали, они који ће “судити по телу” (Јн. 8,15), остављени су напољу. Ако хоћеш да будеш са изабранима, имај веру, па ћеш видети и више од овога.

56. И дође у кућу... и ушавши рече им: Шта сте се узнемирили и плачете? Девојчица није умрла него спава (Мк. 5,38-39). Покојница спава. Будући да ће Господ, у последњи дан овога света, на граници преласка у вечно Царство Славе, из обновљеног (васкрснутог) људског тела за бесмртну душу да створи ново тело Царства Славе, онда смрт тела и јесте сан. Ето због чега је Господ и на другом месту за Свог умрлог пријатеља Лазара рекао: Лазар, пријатељ наш, заспао је - и даље: но идем да га пробудим (Јн.11,11). Тако исповеда и Црква Христова.

Она умрле назива “усопшим”, тј. онима који су уснули, и моли се за њихово блажено успење, тј. за миран сан (црсл. успеније, грч koimhsij - погружење у сан).

57. И подсмеваху му се (Господу, зато што је рекао да девојчица, Јаирова кћи, спава) (Мк. 5,40). Ево од када почиње подсмевање Христу. Разумљиво: “Ја нисам од света” и “они (хришћани) нису од света”. Христос и свет - то су два царства. То је - дух и тело. Што је већа подвојеност између њих, то је Христос несхватљивији за свет, то су недоумице света веће и његови подсмеси подлији. Христос и хришћански дух. А свет “суди по телу” (Јн. 8,15).

58. И узевши (Господ) девојчицу (умрлу кћер Јаирову) за руку, рече јој: Талита куми, што значи: Девојчице, теби говорим, устани! (Мк. 5,41) Погледај са каквом се лакоћом савршава највеће чудо. Господ прилази умрлој, узима је за руку, мирно и одлучно јој, као да спава, каже: “Устани”. И девојчица се подиже. За Господа, за Божанску Силу, једнако је лако да учини и велико и мало. А човек треба да се побрине да не буде препрека пројави Божанске Силе и чврсте вере, него да је сву привуче на себе (упор. Мк. 5,25-29, 34,36).

59. (Савршивши чудо васкрсавања Јаирове кћери, Господ) запрети им врло (онима који су присуствовали чуду) да нико не дозна за то (Мк. 5,43). Зашто? А због чега исцељеном бесомучнику заповеда супротно: Иди... и кажи им шта ти је Господ учинио (Мк. 5,19). Божије речи и Божија дела откривају се људима у мери њихове способности да их приме (упор. Мк. 4,33 и 5,378-40). Дакле, када се у једном случају околина (укућани бесомучника) прихвати као способна да прими тајну Божију, тад Господ тражи да се прича о чуду. У другом случају околна јавно показује тврдоћу срца (подсмеваху му се), и Господ тајну затвара у круг изабраних. Ради светости тајне Он неће да износи бисер пред недостојне, како они, богохулећи, не би почели ногама својим да газе светињу. Такво раздвајање оних који су способни и оних који су неспособни да прихвате тајне Божије, и различит однос према њима, никако није представљао

непотребну строгост, или некакав ригоризам Господа, нити пак говори о томе да Господ има благонаклоност према једнима људима, док се од других окреће. Различит однос Христа према разним људима зависио је искључиво од самих људи. Такав однос увек се потврђивао, како показује Јеванђеље, кроз дела Самог Христа. Ево средине која верује, са срцима обраћеним Богу. И Господ јавно савршава чудо исцељења раслабљеног, каже му да узме постељу и кроз народ иде својој кући. Тако поступа зато што ће то да буде прихваћено. И срца људи још ће се више испунити вером. Заиста, јеванђеље пише: Сви... слављаху Бога (Мк. 2,12; Лк. 7,16). И међу онима који не верују, чије је срце гневно, и који су неспособни да приме чудо, Господ, жалећи што су им срца окамењена, савршава чудо исцељења човека коме је рука била осушена (Мк. 3,5). Шта је резултат тога? Да ли се средина уразумила? Да ли се спасила? Не. У окамењености својих срца средина потписује сопствену осуду: Фарисеји (који су присуствовали чуду) одмах учинише веће против Њега са иродовцима како би га погубили (Мк. 3,5). Није ли Господ био у праву када је (у два случаја) скривао чудо од такве средине? За њу је чудо било бескорисно: оно је водило само ка још већем разгневљивању људи. Људи су увек жељни чуда, често размишљају о њему и траже га, заборављајући да можда постоји и такво људско стање околине, када је чудо бескорисно. Они заборављају да може да постоји, на пример, такво стање, када “ако би неко и из мртвих васкрсао”, ништа се у животу неверних не би променило, него би васкрсење објаснили по своме, људски, или квази-научно.

60. И рече (Господ) да јој дају (васкрснутој девојчици) да једе (Мк. 5,43). Како потресна брига за дете! Господ брине и о физичком животу девојчице. А уједно, тражећи да јој дају да једе, Господ хоће да нас увери да је то било право васкрсавање - потпуни повратак у живот (и поврати се дух њен - Лк. 8,55).

61. И саблажњаваху се о Њега (Мк. 6,3). За све векове испунило се предсказање Симеона Богопримца: Овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити (Лк. 2,34). И за све векове “саблазнили су се о Њега”. Предмет саблазни била је обичност Његовог људског живота... Није ли ово дрводеља? Као да је Отац Небески у условима земаљског поретка, који је благословио, био дужан да у Своме Сину на земљи пројави све само чудо, да пројави само необичност. Као да постојање непрекидног чуда не би одвојило Сина Божијег од

земље, од људи, ради којих је Он и дошао! А потом су се саблазнили о Њега кроз Цркву. Зар су Његови служитељи безгрешни? Зар чланови Цркве не живе у земаљским условима. И као да је Бог на земљи требао да створи околности непрекидног чуда.

62. А Исус им рече: Нигде није пророк без части до у постојбини својој и међу родбином и у дому своме (Мк. 6,4). Ове речи се односе и на оцену људског односа према хришћанству. За неверне, у хришћанству “нема пророка”, нема чуда, нема Христа као Бога. Као што људи имају ограничен видик када је у питању процена неког њиховог, сродника или блиског, јер су њихове очи затрпане свакодневним тричаријама које стоје у првом плану, тако и код процене хришћанства и Цркве - људима смета одсуство видика и мерила. Људска мисао се заплиће у најближе видљиве ситнице. Она је заробљена њима и није у стању да се избави. А треба гледати шире... Иза људи, иза њихове сујете, иза уских интереса, иза борбе самољубља и гордости треба проналазити Свемоћну Руку Божију, која руководи животом у целини и усмерава догађаје ка њиховом крају. Тада ћеш схватити непостојаност догађаја, наћи ћеш своје место у њима и постаће ти јасно шта Господ тражи од тебе. Само тада може да буде јасноће у животу и спокојства у делима.

63. И не могаше онде ни једнога чуда учинити (Мк. 6,5) због неверја њихова (Мт. 13,58). Какве речи! Не могаше учинити! Није речно: “није учинио”, него не могаше учинити, као да је Божија Свемоћ била ограничена! Ово је ново и задивљујуће сведочанство тога, да деловање Божанске Силе стоји у вези са људском слабошћу (упор. Мк. 5,25-34). Бог не може да спасе човека без човека. Божанска Сила је увек спремна да се излије на човека... Али од стране човека тражи се отвореност душе, да би ту Божанску Силу примио. Да употребимо аналогију: код материјалних ствари, да би овај или онај апарат ухватио неке таласе, он треба да поседује пријемник и да тај пријемник ради (на пример, код радио апарата); управо тако, да би људска душа успоставила контакт са Божанском Силом, треба да постоји и да ради пријемник душе. Тако ће човек да ухвати токове благодатне Силе. Ако су душе затворене, глуве, ако су неспособне да приме Божији дар, онда Господ неће да расипа Своју Божанску Силу. Тако се Он затворио у Себе. Управо ово саопштава Јеванђеље када каже: не могаше онде ни једнога чуда учинити. Јер су душе биле затворене. Нико није помишљао на Божанску Силу, и нико није био окренут ка њој. Наравно, израз “не могаше учинити” не садржи у себи ни

наговештај нечега што би указивало на то да Господ није имао снаге да саврши чудо, него садржи мисао да Господ, тугујући због затворености људских срца, свесно у Својој домовини није савршио много чудеса. Свети јеванђелист Матеј тако и пише: И не учини онде чудеса многа због неверја њихова (Мк. 13,58).

64. И чуђаше се (Господ) неверју њиховоме (Мк. 6,6). А како и да се не чуди! Около су чудеса, чудеса на сваком кораку! И сви их виде. А њихов суд о тим чудесима - заправо суд о њиховој сопственој непромишљености и духовном слепилу - је следећи: Откуд овоме то?... Није ли ово дрводеља? (Мк. 6,2,3) И увек тако! Знамења Божијих има у сваком животу. Ако си пажљив, она су на сваком кораку, свуд около... А суд о њима? “То су све бесмислице”. И тако човек остаје са својим “бесмислицама”. Остаје затворених очију и запушених ушију... А Господ одлази са његовог пута.

65. И рече им (Господ ученицима): ...Ако вас који не приме и не послушају вас, излазећи оданде отресите прах са ногу својих за сведочанство њима. Заиста вам кажем: Лакше ће бити Содому и Гомору у дан Суда него граду ономе (Мк. 6,10-11). Каква страшна судбина! Знај да то није само судбина палестинских градова и домова који су у оно време одбацили Христово учење и Његове ученике, него судбина свих који одбацују јеванђелску истину, у сва времена и у свим народима. Содому и Гомору, градовима који су због неморала кажњени тако што су спаљени огњем, биће лакше у дан Суда него ономе граду који одбаци вас, веснике Речи Божије. Господ овим речима не брине за апостоле и не обезбеђује њима срдачан пријем, него тугује због гневних срца, због оних који свесно одбацују истину, онда када је она позната, када се проповеда. И апостол је на другом месту написао: Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! (Мт. 11,21). Таква је страшна судбина оних који су свесно одбацивали истину. “Да нисам дошао и да им нисам говорио, они не би имали греха, а сада немају оправдање за свој грехе”. Сада немају оправдања, јер занемарити истину - значи свесно осудити себе на потчињеност тами. А за таму - судбина је тама. Јер то је праведно. Оно што си сејао то ћеш и пожњети. Зар је могуће омаловажавати Реч Живота? Зар је могуће некажњено пред Вечном Правдом проћи са подругљивим осмехом поред Речи Божанске Истине? Каква мржња, каква глупост! Зар је могуће некажњено Речи Вечне Истине претпоставити измишљотине ограниченог људског ума?! Ево и резултата: ако више волиш умну таму - остани у тами. Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Лакше ће бити Содому и Гомору у дан Суда, јер Содом и

Гомор нису чули проповед истине. Јер да су у Содому била чудеса што су се у теби догодила (значи, да је била проповедана истина), остао би да дана данашњега (Мт. 11,23). Тебе није заинтересовала Реч Истине? Одбацио си Светлост Истине? Остао си глув за позиве на спасење? Јеванђелске приче су за тебе - наивна фантазија? Зар ти је драже охоло празнословље људског ума? Онда прими своје - осуду одбачене истине! Истина - вечно Јеванђеље које си одбацио, твој је неумољиви Судија; Ко одбацује Мене, и не прима речи Моје, има себи судију: реч коју ја говорих, она ће му судити у последњи Дан (Јн. 12,48). И видех... анђела који лети посред неба, који имаше вечно Јеванђеље... и говораше снажним гласом: Бојте се Бога... јер дође час суда Његовог (Отк. 14,6-7). И суд за одбачену истину биће само истинит: Ниневљани ће устати на суд са родом овим, и осудиће га; јер се покајаше Јониним проповедањем; а гле, овде је већи од Јоне (Мт. 12,41). Проповед пророка смекшала је срца грешних Ниневљана, а ти си глув и одбацујеш проповед Самог Сина Божијег. Ти си гори од грешних ниневљана! И они ће устати на суд и сведочиће против тебе! Теби неће помоћи ни призив Самог Бога! Царица јужна устаће на суд са родом овим и осудиће га; јер она дође с краја земље да слуша премудрост Соломонову; а гле, овде је већи од Соломона (Мт. 12,42). Царица јужна, трагајући за истином, када је чула за необичну мудрост Соломонову, дошла је са краја земље за речју о животу. Царица је презрела све опасности далеког и неизвесног пута. Она је презрела женску слабост... иде и тражи људску мудрост, како би научила истину живота. А к теби долази сам Спаситељ! Он позива, открива небеске тајне и пружа исцељење свој твојој немоћи, а ти си се лакомислено и гордо одвратио од Њега. Како онда можеш да се оправдаш за то што си остао у тами и греху? Никако! Тешко теби! Лакше ће бити Содому и Гомору у дан Суда...

66. И рече им: Пођите ви сами на усамљено место, и отпочините мало (Мк. 6,31). Починак душе је у молитвеној усамљености. Тад душа оставља раслабљујуће спољашње утицаје и успоставља контролу над својим унутарњим светом, како ништа не би могло да отме њено богатство. Тад она долази у додир са неисцрпним извором своје силе - Богом, и тако јача, шири се и сазрева у савршенство!

67. Исус виде народ многи, и сажали му се на њих, јер беху као овце без пастира; и поче их учити много (Мк. 6,34).

Христос је Пастир: Ја сам пастир добри (Јн. 10,11). Овце нису послушале Пастира и разишле су се. А пошто су биле слепе, залутале су и настрадале. И сажали му се на њих јер су биле слепе. И поче да отвара душе њихове, да би очи срца њихових прогледале и да би њихове чулне очи почеле јасно да виде. Почео је да им отвара душе како би познали Светлост истине и како би им засијала истина живота. И поче их учити много.

68. Приступише к Њему (Исусу) ученици Његови говорећи: Пусто је место, а већ је доцкан; отпусти их нека иду у околна села и насеља да купе себи хлеба; јер немају шта јести. А Он одговарајући рече им: Подајте им ви да једу. И рекоше му: Да идемо да купимо хлеба за двеста динара и да им дамо да једу? А Он им рече: Колико хлебова имате? Идите видите. И дознавши рекоше: Пет хлебова и две рибе. И заповеди им да их посаде све по групама по зрленој трави. И посадише се ред за редом по сто и по педесет. И узевши оних пет хлебова и две рибе, погледа на небо, и благослови, па преломи хлебове, и даде ученицима да ставе пред њих; и оне две рибе раздели свима. И једоше сви, и наситише се. И накупише комада дванаест пуних котарица, и од риба (Мк. 6,35-43). Отпусти их... Ово је - глас света. Он дели живот на две сфере: једна је сфера када хришћани иду у цркву, када чују Свето Писмо и понекад уздахну због благочестивог живота светих; а друга сфера - то је да стварно живе, тј. да брину о свом послу, да зарађују, да се радују, да одмарају, да одгајају децу и др. Зато, када треба живети, тада свет хришћанству каже: Отпусти их - чули су реч Истине, и сад нека иду да живе. Они су људи, треба и на живот да мисле. И тако, око хришћанства је беживотно и пусто место. Хришћанство је добра теорија, али се од тога не може живети. Зато: Отпусти их... Христос није отпустио народ. То што говори свет - заблуда је. Ја сам хлеб живота (Јн. 6,48). Нахраните и душе и тела од Мене и око Мене. Кад сте одлазили од Мене, да “живите” и да се храните као свет, какве сте користи од тога имали? Нисте ли умирали, не само душама, него и телима? Оци ваши једоше ману у пустињи, и помреше (Јн. 6,49), а Ја ћу вам дати хлеб... да који од њега једе не умре (Јн. 6,50). Где да их отпустим од Себе? У смрт? И Он је задржао народ око Себе. Задржао их је најпре да би нахранили душе, а потом и тела. Иако су душе већ биле сите, Он ипак каже ученицима: Подајте им ви да једу. Кроз ово Он ученицима каже да народ нахране речју истине, како би нахранили њихове душе, јер је знао да ученици немају материјални хлеб и никако нису могли да нахране пет хиљада људи. Дакле, речима: подајте им да једу, Господ подсећа да они који су послани (апостоли) треба пре свега да се потруде да духовно нахране оне који су гладни правде, јер је брига за душу најважнија. Душу треба да нахрани Христос.

Друга брига је - за тело, за сав спољашњи живот. Господ зна да је таква брига природна и указује на то, да она треба да буде задовољена око Њега. Ради овог циља Господ савршава велико чудо храњења пет хиљада људи, не рачунајући жене и децу, са пет хлебова и две рибе (Мт. 14,21). Смисао чуда храњења је тај, да Господ треба да устројава и спољашњи људски живот, онако како храни и душе: да човек кроз цео свој живот - у бригама, напорима, одмору, радости и жалости - треба да живи од Њега, кроз Њега и у Њему. Да би јасно саопштио ову мисао, Господ савршава чудо у условима потпуног земаљског реда. Он хоће да каже да су све природне земаљске потребе Њему познате, и да ће их задовољити деловањем Своје силе. Као добар Домаћин, Господ свима одређује места, по 50 и по 100 људи у једном реду, са размацима међу редовима. Као добар Домаћин, Он заповеда ученицима да људима који седе разносе храну и да им је деле, како не би било сујете и нереда. Коначно, као добар Домаћин, Господ заповеда да се после обеда сакупе остаци, како се дар Божији не би повлачио непоспремљен. Зашто су у јеванђелској причи потребне ове појединости? Све појединости храњења народа наводе се зато, да би се показало како ће Господ, као мудри Саздатељ живота, и у земаљском поретку све предвидети, те да ће, као Отац Који љуби, задовољити и земаљске потребе људи. Како се одвија само храњење? Како ће се људи наситити? Умножавањем хлеба, или, другачије речено - увећавањем спољашњих земаљских ствари? Никако. Ни један јеванђелист, описујући ово чудо, не каже да је Господ од пет хлебова начинио пет стотина, и да су их ученици разделили, ни да је од две рибе начинио две стотине. Храњење се обавља Божијим благословом: погледа на небо, и благослови, па преломи хлебове... И почели су да деле пет хлебова, тако да се комадима одломљеним од ових пет хлебова наситило пет хиљада људи, па је и претекло. Овде се развија иста велика мисао - да устројство земаљског поретка иде од Христа, и да се најбоље савршава Његовим благословом. Ни бескрајна брига за ствари, ни куповина, ни умножавање ствари, ни уобичајено робовање стварима не обезбеђује задовољавање животних потреба, него благослов Божији. Када се земаљски живот организује под овим моћним благословом, тада као да се понавља чудо храњења: свега има довољно, мало задовољава велико, нема нереда, нема срамног робовања стварима, ради “живота”. Када се пак живот устројава без Божијег благослова, егоистички, тада се он претвара у египатско ропство стварима. Човек стиче, а да може да се засити, и брине, а да се јарам брига не умањује. Сав свој век човек проводи у мукама и немиру да би нешто постигао, и нема краја пословима, нити може да пронађе спокојство и задовољство у животу. Човек се стално врти у круг. Трчи без краја и без радости... Ропство, подјармљеност стварима... Тако је увек када се живот устројава без Бога.

69. И раставши се са њима (ученицима), отиде (Господ) на гору да се помоли (Мк. 6,46). Одлази на гору да се моли. “На гори” је ближе Оцу. Господ се телом подиже из долине, као да се подиже изнад земаљског живота и да се одваја од њега. Ово је узор молитве Оцу. Таква треба да буде молитва Оцу Небеском. Нека душа оде на гору, мека се одвоји од земаљског, нека се уздигне над њим, нека га заборави, да је не би везивала тежина земаљских размишљања, брига, интереса, да се не би провлачила кроз земаљске помисли, да не би у расјеаности остајала без крила, тумарајући по земаљским стварима... Никад не заборављај одласке на гору ради молитве.

70. И кад наста вече, бејаше лађа (са ученицима) насред мора, а Он (Христос) сам на копну. И виде их како се муче веслајући, јер им беше противан ветар. И око четврте страже ноћне дође к њима идући по мору; и хтеде да их мимоиђе. А они, видевши га где иде по мору, мишљаху да је привиђење и повикаше; јер га сви видеше и препадоше се. И одмах стаде говорити с њима, и рече им: Не бојте се, Ја Сам, не плашите се! И уђе к њима у лађу, и ветар се утиша; и беху прекомерно изван себе и дивљаху се. Јер не схватише догађај са хлебовима; пошто им беше срце окамењено (Мк. 6,47-52). Опет иста слика (упор. Мк. 4,36-38): лађа људског живота - сама за себе; Господ, Управитељ живота - Сам за Себе... И јасно, лађа је на пучини. Тамо се нашла у време кад наста вече, тј. на измаку живота. Све илузије земље су потрошене, и она више нема пристаниште, нема ослонац, нема тврду обалу. У сутон живота, отежала лађа најчешће плови ка пучини - мрак живота се згушњава око ње, а под њом је бездан мора. И коначно, лађа је у невољи! Ветар је био противан. Како и да не буде у невољи, када је сама и беспомоћна? И противан ветар такође је неминован у животу света. Када је невоља довољно потрајала, када су илузије већ морале бити потрошене, а људска беспомоћност јасно схваћена, тада Господ, Који вечно бдије над светом, полази путевима несрећних људских живота. Он свагда ходи путевиима живота, али људи га у своме немару не виде. Сада пак, у тешке дане, када је невоља дошла до врхунца (око четврте страже ноћне), Он пролази тако близу невољнка, да би га они видели. Иако састрадава са човеком који пати, Господ ипак не може да га спасе насилно, без његове воље; ето због чега је Господ хтео да прође поред ученика, да му се они

нису обратили за помоћ. На то мисли јеванђелист Марко када каже: И хтеде да их мимоиђе. Да би добио помоћ од Господа, човек треба да се обраћа Христу. Потребно је да човекова душа буде отворена и да прима Божански утицај Ученици су угледали Христа како иде по мору, али нису реаговали обраћањем за помоћ, него пометњом, збуњеношћу и страхом. Њих је уплашио ход по води, као нешто необично - они нису разумели да је то Живи Бог, за Кога је, као за Творца свега, све могуће, него су помислили да виде утвару. Када доживљавају невоље, људи обично бивају савладани њима и привијају се уз земљу. Већ у почетку невоље, они људи који нису изгубили веру у Бога, обраћају му се молбом сиротих ученика: Учитељу, зар Ти не мариш што пропадамо? Пошто Господ, испитујући храброст и јачајући веру, долази тек око четврте страже у ноћи невоље, слаба вера се још више исцрпљује, по души се разливају беспомоћност и пометеност, а са њима и клонулост. Када се у таквом стању потиштености људска душа сусретне са Божанским утицајем, затечена, она се сасвим губи. Додир са непознатим и необичним појачава страх; маловерје повлачи мисли по земљи... Тада се дашак чудесног мира, који позива ка Богу, доживљава као “привиђење”, као нереално, као оно што се “јавило”. А када први, невољни трепет душе због додира са надземаљским прође, и када се човек врати у уобичајено стање “чврсте и јасне” свести, тада се минули трен Божијег присуства посматра као илузија, објашњава се узнемиреном уобразиљом, нервозом, и памти се као манифестација слабости. Господ ипак, и поред показане малодушности ученика, пројављује Своје милосрђе до краја. Пошто је у ученицима почела да расте вера у то да Учитељ може да их спасе, њихово срце се и невољно покренуло ка Њему (И хтедоше га узети у лађу Јн. 6,21), те Господ прекида невољу. Он умирује ученике, уверавајући их да је то Он Сам, жив, њихов Учитељ, чија су чудеса много пута видели. И, Господ улази у лађу... Чим је Кормилар ушао у лађу живота, наступила је тишина... Противни ветар као да је нестао, и пловидба живота потекла је непоколебиво и спокојно. Тако је чврсто Његово управљање и тако је поуздана Његова заштита. Не буди изван себе и не диви се као ученици зато што Господ бди, што је милосрђе Његово велико и што иде по путевима живота и пружа руку, чак и онда када си на ивици очајања! Треба да будеш спреман, а не “окамењена срца”; не покопавај савест сталним компромисима и прилагођавањима земаљском поретку живота, него буди спреман да осетиш Господа и Његов долазак. Не буди малодушан, плашећи се и устручавајући да примиш Божанско, покушавајући да прилагодиш његове пројаве земаљском и природном, него са унутрашњом топлотом и отвореног срца прими Христа, поклони му се са страхом и љубављу, заблагодари му за Његово милосрђе -

што посетом удостојава тебе грешног, који си га заборавио - и тада ће те Господња рука извести из невоље, па ћеш уз њену помоћ да пођеш усправније и чвршће.

71. Одмах га (Христа) познадоше (житељи земље Генисаретске), и оптрчаше сав онај крај и почеше на постељама доносити болесне... и мољаху га да се барем скута од хаљине Његове дотакну; и који год га се дотицаху, спасаваху се (Мк. 6,54-56). Са каквом га само ревношћу траже! И ти, кад осетиш потребу за Богом, тражи га са ревношћу. Оптрчи сав “крај” човеков, осмотри путеве људског живота, све кутке људске мисли, и доћи ћеш до Христа, доћи ћеш, ако га будеш истински тражио. Када дођеш на путеве Христове, положи покрај њих своју болесну душу, и моли Христа да ти улије снаге како би мога да га “дотакнеш“... Јер Христа треба да “дотакнеш” и да га “опипаш” да би добио Његову Божанску помоћ (упор. Мк. 3,10).

72. И рече им (Христос, фарисејима и књижевницима): Лепо, укидате заповест Божију да своје предање сачувате (Мк. 7,9). У светском животу тако бива на сваком кораку, тј. на сваком кораку заповест Божија се укида ради људског предања. Ово укидање постало је толико уобичајено, да га људи више и не примећују. Они желе да се у свом животу руководе сопственим разумом, а када се иде за људским разумом, онда долази до неприметне замене Божијег закона људским обичајем. Људима се чини да живе осмишљеним, разумним животом и да су сасвим слободни у избору својих поступака. Пуста заблуда! Људи су у сваком времену - слуге и папагаји. Они су слуге и папагаји не само у свакодневном животу, где се све чини “онако како је прихваћено”, него чак и у свету идеја, јер под утицајем и под притиском модерних идејних токова мењају своје идеје у складу тим токовима, и почињу да се понашају онако како диктира мода. Хришћанство, ова најузвишенија откривена Истина о животу, заплиће се у моду. Оно се или сасвим одбацује, као неупотребљива и преживела теорија живота, или пак остаје само споља везано за живот, као стара беживотна традиција. Излази да је послушност највишој Истини живота, послушност Богу, замењена робовањем клопарању пустих чегртаљки времена. Сироти слепи човек не види да заправо лакрдијашки понавља туђе речи, попут папагаја. Он је спокојан, понекад и горд. Он је “слободан”... Он је у првом реду савремености! Он је носилац људског прогреса!

Тако се окови савремености, који се мењају готово у сваком поколењу, носе мирно, и човек их не примећује. Божије заповести о животу, заповести које истински исправљају живот, нису потребне. Оне представљају старудију, оне су - ланци који спутавају живот. Каква жалосна заблуда! Окови ограниченог људског ума и људског пренемагања претпостављени су Вечној Правди и Светлости живота! Глупост! Зашто долази до тога? Управо зато што реч Божија и вољно и невољно узнемирује савест и свезује у човеку стихију зла. Божији Закон је као судија у човеку. А људској покварености пријатније је и примамљивије оно што ослобађа и подстиче стихију најнижег поретка. Тако се успоставља тиранија људског обичаја и руши се закон Божији.

73. И дозвавши сав народ рече им: Послушајте ме сви, и разумејте. Ништа нема што би човека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човека... што год у човека споља улази не може га опоганити, јер му не улази у срце него у трбух... што излази из човека оно погани човека. Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човека (Мк. 7,14-15,18-23). Срце је центар физичког живота човековог, а услед повезаности душевног делања са физичким, оно, као место сједињавања душевних способности, представља центар и душевне активности. Као што срце разноси крв по организму и даје му или здравље или лоше струје, тако и у душевном животу од срца иду проводници сила добра или зла. Само срце, на тај начин, представља резервоар добра или зла: из њега, као из чистог резервоара, тече добро, или пак, као из зараженог, тече зло. У тако уређеном душевном животу и добро и зло долазе из срца, као из објединитеља душевних способности. Тамо, у скровиштима људског срца, похрањује се или човеков порок или добро човеково. Спољашњи утицаји овде играју другостепену улогу. Ако они у себи садрже елементе добра или зла, онда ће само подстицати добра или зла стремљења која ипак долазе из људског срца. Често спољашњи утисак сам по себи није ни добар ни зао, него је неутралан. Њему боју даје талас опажаја који му долази у сусрет и који иде из срца. Ако у таласу који га сусреће буде елемента зла, онда ће и спољашњи утисак добити преовлађујућу нијансу зла. Не буде ли елемента зла, утисак ће бити примљен као неутралан. Ево примера. За сваког мушкарца природно је када сретне жену да је погледа. При погледу на жену формира се спољашњи утисак који се шаље уму и срцу. Тај утисак може да буде сасвим неутралан, и у њему неће бити греха. Греха ће бити онда, када порочно срце мушкарца прими утисак и прида му порочну нијансу. Тако је рекао и

Господ, да неће сагрешити свако ко погледа на жену, него само онај ко погледа са жељом за њом (Мт. 5,28). Дакле, људско срце је ризница добра и зла. Добар човек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човек из зле ризнице срца својега износи зло (Лк. 6,45). Срце постаје такво у процесу формирања човекове личности, а када је душевни живот човека формиран, тада срце, као центар свесног душевног живота, само постаје регулатор добра и зла, и у односу према њему спољашње добро или зло нема самосталну водећу улогу. И тада, нарочито, никакво спољашње зло не може да уђе у човека и да га упрља, осим ако га пусти прљавштина која се унутра накупила, но тада, опет, човека прља његова сопствена прљавштина, која се угнездила у њему. На цитираном месту указано је на основу људског душевног живота. Овде је у питању једна велика истина. Ето због чега је Господ рекао: Послушајте ме сви, и разумејте. Обрати пажњу на истину о души у твоме сећању! Обрати пажњу на то да је твоје срце кључ добра и зла у теби, и да си ти, сходно томе, одговоран за сву унутарњу нечистоту. А ако си потпуно одговоран за своје срце, онда треба да будеш и његов потпуни господар, тј. твоје срце треба да буде проводник само добра, а не зла и греха; а када се у спољашњим утицајима налази елемент греха, онда би срце требало да их пропушта кроз себе као желудац храну, не прљајући се њима, како би добро из срца текло постојаним, широким и слободним током. Ти размишљаш и говориш о лошим утицајима на тебе са стране, и њима оправдаваш своје зло. Није ли много лицемерја у таквим самооправдањима? Кад човек не стоји на стражи унутарње чистоте и када се у њему развија најпримитивнија стијхија, онда он лако прима све што је противно закону Божијем (упор. Мк. 7,9) и лако пристаје на комромисе, а да би умирио с времена на време узнемирену савест, позива се на неотклоњивост спољашњег злог утицаја који га је принудио на зло и на грех. Ту је лукавство! Истина је таква, да утицај са стране треба да остане само утицај, па нека у њему буде и елемент грха... А то, што ти тај утицај са стране ниси пропустио кроз себе без штете, то што си га придодао своме злу и што желиш да прикријеш своју нечистоћу спољашњим злом, то је већ твоја кривица за коју сносиш и одговорност. Ништа што улази у споља само по себи не прља човека, него га прља његова сопствена прљавштина која излази из изопаченог срца. “Из срца људског излазе зле помисли...” Господ даје набрајање злих помисли које излазе из срца, и ставља их по

реду нарастања зла, у смислу захваћености душе злом и продирања зла у душу до потпуног истребљења свега здравог и нормалног у њој. Господ најпре указује на зло које за основ има грешно тело, и које је усмерено на тело и на имовину човека: прељуба, блуд, убиство, крађа, лакомство (ст. 21). Потом именује зло које се ослања на душевне кретње: пакости, лукавство, разврат, зло око (ст. 22). И завршава означавањем зла које прожима сву душу до њене сржи, зла које преокреће нормалну природу душе: хула на Бога, гордост, безумље (ст. 22). Хула на Бога или одступништво од вере јесте прва етапа истребљења душе, када јој се истргне корен који је храни - веза са Богом као источником живота. Тад човек покушава да Божанску основу живота замени усамљеношћу. Човек самога себе, свој ум и своју вољу чини регулатором живота, и у центар живота ставља свој егоизам. Ово је - друга етапа истребљења. Али пошто изопачена људска усамљеност представља илузорни ослонац живота, онда је банкротство живота на тој етапи неминовно, тако да човек доспева до треће и последње фазе - безумља. Човек зла завршава у безумљу. То је крајња тачка истребљења душе, када у њој не остаје ничег здравог, када “потамни неразумно срце” човеково (Рим. 1,21), када сав живот добија печат физичке и моралне помрачености и када се човек предаје “у покварен ум, да чини што је неприлично” (Рим. 1,28).

74. Отиде (Господ) у крајеве тирске и сидонске, и ушавши у кућу хтеде да то нико не дозна; но није се могао сакрити (Мк. 7,24). Господ не прибегава спољашњем притиску на човека да би га привукао к Себи. Господ не прибегава чуду као спољашњем механичком доказу Своје силе, како би њиме извршио притисак на људску ограниченост. Господња сила је на земљи увек присутна, али се не излива механички. Она као да је скривена. Управо ову мисао сликовито износи Господ када улазећи у дом неће да ко сазна за Њега. Међутим, за верујућу душу, за душу која га тражи, Господ је откривен и присутан у сваком трену: за такву душу, Он се “није могао сакрити”.

75. Чувши за Њега (Христа) жена у чијој кћери беше дух нечисти, дође и паде к ногама Његовим. А та жена беше незнабошкиња... и мољаше га да истера демона из кћери њезине. А Исус јој рече: Пусти да се најпре деца нахране; јер није право узети хлеб од деце и бацити псима. А она одговори и рече му: Да, Господе, али и пси испод трпезе једу од мрва детињих. И рече јој: За ову реч, иди, изишао је демон из кћери твоје (Мк. 7,25-29).

Деца - то су они који поштују Оца и који су се обратили Оцу Небеском. Они једу први већ и зато што траже храну од Оца и што су способни да је приме. Ипак, Отац не одбацује ни оне који нису “деца” - пусти да се најпре деца нахране... Храну од Небеског Оца добиће сви. Они који нису деца означени су наизглед грубом речју (пси). Ово стога, што они који одбацују реч Божију и газе је, постају налик неразумним животињама. Тако и на другом месту Господ заповеда: Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера свјих пред свиње, да их не погазе ногама својим (Мт. 7,6). А када они који нису деца пожеле да узму макар и мрве Божанске Правде, мрве од хране за децу, онда им Отац у трену открива сву Своју љубав и, за само обраћање са вером, дарује им Своју благодат: “За ову реч, иди, кћер твоја је здрава”. Ево прекора за неразумну душу! Ти си прва брига Оца. За тебе је припремљен први сто. И то такав сто, да чак и мрве са њега дају живот! А ти си, душо, ипак окорела и немарна!

76. И доведоше к Њему (Христу) глуха и мутава, и мољаху га да метне на њега руку. И узевши га из народа насамо, метну прсте своје Своје на уши његове, и пљунувши дотаче се језика његова; и погледавши на небо уздахну и рече му: “Ефата”, то јест, отвори се! И одмах му се отвори слух, и раздреши се свеза језика његова, и говораше правилно (Мк. 7,32-35). Овде је реч о души. Она је глува и нема. Глува је зато што је безосећајна и окорела, као да су затворене уши срца и да не чује призив Божији. А нема је зато што јој недостаје језик да би говорила са својим Оцем, од Кога долазе Светлост, Премудрост и Живот. Душу треба довести Христу и треба га молити да положи Своју руку на њу. Треба молити Христа да Његова рука невидљиво осени нашу душу и да је поведе ка Небеском Оцу, скинувши са ње глувоћу и развезавши језик срца. Довести душу Христу - значи пре свега извести је из света, даље од људског греха. Као што Господ савршава исцељење глувога узевши га из народа насамо, тако и отварање наше душе може да се изведе само изван света греха, кад душа буде слободна од свезујућег и разарајућег утицаја земље, тј од греха, и кад буде насамо с Богом. Тада ће се она, као слободна, лакше устремити ка небу, и Господ ће се, као приликом чуда исцељења, дотаћи душе, “уздахнувши” Својим Божанским Дахом, те ће улити у њу од Своје Божанске Силе. Он ће невидљиво метнути прсте у уши срца,

дотаћи ће језик, па ће рећи: “Отвори се!”, и отвориће се слух душе, спашће њена окорелост, нестаће њена безосећајност, и савест ће постати оштра. Божији призиви повући ће је за собом. Отворено срце испуниће се живим, трепетним осећањем према Оцу, и тада ће молитва Њему потећи лако, слободно и топло. Тако ће Господ “раздрешити свезу” језика душе, и она ће почети да “говори правилно”.

77. Кад бејаше (око Господа) много народа и не имађаху шта јести, призва Исус ученике Своје и рече им: Жао ми је народа, јер... немају шта да једу. А ако их отпустим гладне кућама њиховим, малаксаће на путу; јер су неки од њих дошли издалека. И говораше му ученици Његови: Откуд их може неко нахранити хлебом овде у пустињи? И запита их (Господ ученике): Колико имате хлебова? А они рекоше: седам. И заповеди народу да поседају по земљи; и узевши оних седам хлебова и заблагодаривши, преломи, па даде ученицима Својим да поставе, и поставише народу. И Имаху мало рибица; и благословивши их, рече да и њих поставе. И једоше, и наситише се... А оних што су јели беше око четири хиљаде; и отпусти их (Мк. 8,1-9). Опет чудо храњења. Очигледно, храњење душа и тела око Њега од таквог је животног значаја (упор. Мк. 6,35-44), да Господ, како би што више учврстио у људским умовима и срцима мисао о Њему, по други пут савршава чудо и продубљује Своју реч и дело. Опет је око Христа мноштво народа, и Он је нахранио њихове душе. Опет је народу потребно физичко поткрепљење храном. Опет дирљива пажња Учитеља према потребама народа: Жао ми је народа, јер... немају шта да једу... малаксаће на путу. Опет мисао да Господ не може да отпусти народ од Себе, тим пре што су неки од њих дошли издалека, тј. били су далеко од Бога и треба им помоћи и удовољиити свим њиховим потребама... И тим пре, ако их отпусти, они ће без Бога да “малаксају” на путу живота. Опет ученици кажу да је око хришћанства “пустиња” и да хлеб не може да се нађе. А Господ не отпушта народ. Он, као и приликом првог чуда са храњењем, пита за количину хлеба коју имају, заповеда народу да поседа по земљи, у “благодарењу” Оцу низводи благослов неба на земаљске дарове, ломи хлебове и предаје их ученицима, да би их они разделили народу. Изнова се благословом Божијим савршава храњење: и једоше и наситише се. И тек када су се наситили, када су им биле задовољене и душе и тела, Господ их је отпустио.

78. И изиђоше фарисеји, и почеше се расправљати с Њим (с Христом), и кушајући га искаху знак с неба. И уздахнувши духом Својим рече: Зашто род овај знак иште? Заиста вам кажем: неће се дати знак роду овоме (Мк. 8,11-12). Фарисеји су - оличење лукаве савести. Таква савест чини једну ствар: оправдава нечист живот и за руководиоца у животу, уместо Бога, поставља изопачено “ја” развраћену индивидуу. За оправдање таквог живота, савест иде на свакојаке смицалице. Не одбацујући Божије речи и Божије заповести, лукава савест се довија у својим тумачењима, измишља изузетке, оправдања и комромисе. Она (савест) се бесконачно врти у круг: час јој је реч Божија одвише строга и ригорозна, час је Христос бекрајно милосрдан, час Јеванђеље ограничава временом и околностима, час лукаво тврди да је оно широко и универзално. Све у зависности од тога шта јој одговара... Лукава савест се без краја довија, изврће и оспорава очигледне истине, баш као што су се фарисеји спорили са Христом. Тако је и у обичном животу - свакодневно и свакога минута; ми чак и не примећујемо лукаво дело постојаног самооправдавања. Самопоравдање долази до оне тачке, када се лукавство, лажно се скривајући иза вере, подиже до највишег степена умишљене смелости у вери, и тражи од Бога чуда, а понекад се у тражењу чуда ослања и на тобожњу ревност у вери. Но ту и јесте обмана, и исто лукаво самоприкривање. Када се поставља захтев за чудом? Онда када околности живота распрше лукавства савести као кулу од карата, и када човек упорно стоји пред јасним заповестима Боијим, а нема духовне храбрости да их прихвати и да им се потчини. Лукавство се чак ни тада не предаје и не прекида своје деловање, него под привидом повиновања Богу почиње тобоже да и само жели Божји утицај на живот, и под маском прихватања Бога, поставља Богу свој захтев за Његовим опипљивим показивањем, тј. захтев за чудом. Лукава савест тад расуђује овако: “Господ делује на мој живот... Па добро, прихватићу Господа, потчинићу му се и одрећи ћу се свог “егоизма” (ово последње се наравно не признаје јавно), нека се само Господ јавно покаже”. Зар тражење чуда представља израз вере? Никако. То је тај исти прикривени егоизам... Излази да је то изнуђено одрицање од егоистичке усамљености под притиском околности и лажно повиновање Богу из рачуна: “Можда се сила Божија неће ни пројавити, па ће, дакле, мој егоизам остати господар живота”. Да ли су потребни примери? Да. Узми за пример све опомене у животу: невоље, несреће, болести и све могуће смртне опасности - све оне опомене код којих је човек принуђен да призна необичност онога што се догодило. Да ли се увек у таквим приликама људско срце одмах и лако потчињава Богу, уз одрицање од егоизма? Зар се не догађа чешће да, када прође период пометености, људско лукавство објашњава оно што се догодило случајношћу, и искривљује догађај да би

га угурало у оквире природног, и спокојно га предаје забораву, оставивши егоизам као господара живота? А ако мисао о необичном сувише упорно притиска свест, онда лукавство одмах тражи чудо: “Ако би Бог заиста хтео да ми помогне, да ме спасе, онда зашто не учини то и то”. И исказује се жеља за већим чудом, а оно што се догодило, сматра се за исувише мало да би свакодневни егоизам уступио своје место Богу. Такво се манифестује фарисејство: сталним лукавствима и самооправдањима изравнава се несклад између живота и Божијих заповести, како би уместо смиреног и беспоговорног потчињавања Богу, уз хођење пред лицем Његовим, у животу било остављена самовоља, уз хођење по путељцима лукавства сопственог ума и поквареног срца. А када Бог очигледно покуца на врата људског живота, лукаво фарисејство пита: “Јеси ли то Ти, Господе? Па добро, ево, потчинићу се Теби... самом ми покажи Своје лице, тј. дај ми чудо”. Егоизам своје путеве сматра толико исправним и значајним, да ће их напустити и прићи Богу само због очигледног чуда, које Бог треба да учини управо ради његовог личног, понекад и сасвим малог свакодневног интереса. Господ разобличава лукаво самооправдање живота и фарисејство. Он је дубоко уздахнуо када су фарисеји, спорећи се са Њим и искушавајући га, тражили знамење. Дубоко је уздахнуо зато што је у потпуности прозрео лукавство фарисеја и зато што је туговао због развраћених срца, видећи да они не траже истински, него да једноставно хоће да сачувају лаж. Ето зашто се (фарисеји) много споре, као да се тобоже својски боре за правду, док се заправо само труде да пронађу оправдање за свој лажни пут. У самооправдању увек бива тако, да најпре покварено срце подстиче човека на неправду, а потом, на крају, човек почиње дуго и тврдоглаво да се довија како би своју неправду ваљано теоретски осмислио. Е, у равни тог самоприкривања фарисеји траже знамење с неба. Због чега им је потребно чудо? Неправда живота се усталила. Фарисеји су се утврдили у лажном схватању Мојсијевог Закона. Они су ту господари. Они и не мисле да се ослободе неправде. Знамење са неба потребно им је само зато да би прикрили неправду лажним логичким склопом, и да би умирили савест. Рачунају на то, да, у крајњој линији, “никаквог чуда неће ни бити”... Дакле, самопотврђивање живота остаће исто као и пре, и неправда ће да влада као правда. Да фарисејима истина уопште није била драга, него да им је било потребно самопотврђивање у њиховој неправди, види се из тога што они, чувши да Господ одбија да учини ново знамење, указујући им на то, да је знамење већ било дато преко пророка Јоне, не питају какво је то знамење било и како га треба схватити, него ћутке одлазе, постиђени због разоткривеног лукавства.

Дакле, зашто се тражи чудо? Ради прикривања лажи? Господ управо тако оцењује молбу фарисеја, и са прекором им упућује питање: Зашто род овај знак иште? А свети јеванђелист Матеј додаје: род зли и прељуботворни (Мт. 16,4), тј. указује на то да фарисејска препреденост и развраћеност ни у тражењу чуда није ништа друго, него прикривање неправде коју су они успоставили (тј. прикривање неистинитости схватања Мојсијевог Закона). И шта у таквом случају представља тражење чуда? Искушавање Бога. Тако каже и Јеванђеље: И кушајући га искаху знак с неба. Јер фарисејско тражење чуда почива или на сумњи у могућност догађања чуда , или на констатацији да је оно што је Бог већ показао недовољно да би се човек уверио, па се тражи неко веће знамење. У оба случаја тражење чуда је изазов Богу, или, што је исто, искушавање Бога. Да тражење чуда представља искушавање Бога, а никако манифестацију веће вере, одрицање од егоизма и позив Богу да постане Господар људског пута види се из јеванђелске приче јеванђелисте Матеја. У њој је подробно описан Христов беседа са фарисејима. Када су фарисеји од Господа затражили знамење са неба, Он им је, како предаје јеванђелист Матеј, одговорио: Увече говорите: биће ведро, јер је небо црвено. И јутру: данас ће бити непогода јер је небо црвено и мутно. Лицемери, лице небеско умете распознавати, а знаке времена не можете (Мт. 16,2-3). Појединости Христове беседе са фарисејима које предаје јеванђелист Матеј заправо показују да је тражење чуда подстакнуто не смиреном вером, него лукавом жељом да се ограде од Божијих заповести, да се направе невешти и да под маском неповредивости закона Мојсијевог оставе свој егоизам на месту господара живота. “Ви не схватате заповести Божије” - као да говори Христос фарисејима. “Ви не схватате Моје речи. Ви нећете да видите чуда која творим на сваком кораку. Ви не примећујете пројаву силе Божије. Ви ништа не схватате, као неразумна деца. А хоћете да вам Отац Небески да ново знамење са неба. Лицемери, видим ваше лукавство. Ви се одлично разумете у оно што вам је потребно и што вам је угодно. Ту вам је познато не само земаљско, оно што вас окружује, него сте узашли на небо и разумете небеске појаве; по изгледу небеског свода погађате шта ће бити на земљи. Ту вам је све познато, зато што вам тако одговара. Ту сте господари и владате. А када се од вас затражи да смирено прихватите Божију вољу и да јој се приклоните, када догађаји у животу захтевају одбацивање охоле самоуверености и тражење онога што хоће Бог, онда ништа не схватате, правите се неразумни и, прикривајући егоизам и неверовање, лицеморно тражите: “Дај нам знамење”. Зар нисте видели чудеса Божија, која Сам творио на сваком кораку? Вама знамење и није потребно, него хоћете да останете у своме пређашњем егоизму, да се нигде од њега не померите, а тражењем чуда само маскирате своју духовну окамењеност. Заклон вам је - Мојсијев Закон”.

Ето који је смисао Господњег одговора. Суштина одговора фарисејима није одбијање да утврди њихову веру, него разобличавање њиховог лукавства и огољавање њиховог безверја. Обрати пажњу на то како се иста ствар догађа и у животу! Човек често мисли о чуду и воли да тражи чуда: “Ах, када би Господ учинио знамење! Зашто Господ не покаже Своју силу?” Таква питања изгледају као обраћање са вером, као ревност по вери и жеља за утврђивањем сопствене вере. А ако боље размислиш, биће ти јасно сво њихово лукавство. Човек поставља таква питања у оним тренуцима живота, када стоји пред пројавом воље Божије и када се од њега захтева да донесе храбро решење, у сагласности са вољом Божијом, тј. тражи се да осуди свој дотадашњи живот, да промени из корена своје понашање, да се одрекне привезаности за страсти итд., речју - онда када се од њега захтева да препозна Божији призив и да га следи. Е тада човек пројављује своју детињу наивност. Он се губи. Стиже у ћорсокак. Одбија да схвати оно што се догађа. Не види Божије заповести, не схвата знаке времена. И тада - да му се да чудо! Подозрива ревност кроз чудо схвата вољу Божију и потчињава јој се! Кроз читав свој живот човек истиче себе: “Ја сам”. А онда, одједном, неодољива жеља: “Нека одлучи Господ”. Кроз читав свој живот човек је потпуни господар и у све се одлично разуме. Покушај да скренеш човека са његовог лажног пута. Он ће те засути десетинама доказа за то да он све зна, да све разуме и да поступа исправно. Човек сматра да је изучио живот, и да га познаје, и да разуме све што се око њега догађа, те да сам господари њиме. Па и не само да разуме оно што га окружује! Човек је такође самосталан и када су крупне ствари у питању! Он се укопао у земљу и ствара њене законе. Он господари на небу. И пошто је људски ум у дугим истраживањима открио законе кретања планета и зна ход комета и јављање помрачења, то му је дало за право да домаћински управља не само на земљи и под земљом, него и на небу. Човек утврђује законе свемира, законе живота континената и океана, законе живота племена и народа и уопште му није потребна промишљајућа воља Творца! Тако у целој васељени влада ум и закон. Ум схвата и објашњава законе живота, и све је јасно! И онда се поставља питање шта ће човеку чудо? И где је уопште место чуду поред људског егоизма? Но, када се догоде потреси у животу, онаквом каквим га је човек

замислио, када притисну животне околности, када се поремети “законита” равнотежа живота, који је дотле деловао тако чврст, тада би, како се чини, свезнајући и самодовољни човек морао да покаже све своје знање, да схвати где се у животу налази и да исправи оно што је било његова лична грешка. Таман посла! Тако је тешко човеку да се растане са егоизмом на који је навикао; тако му је тешко да се помакне трђаву “законитог”, онако како ју је подигао, па не жели ни прстом да мрдне да би преиспитао цело то здање егоизма у коме живи, и да види шта то Бог од њега хоће, каква је Божија воља када је његов живот у питању. Човек остаје морално безосећајан, скрива се иза маске потпуног несхватања онога што се догађа и, прикривајући недостатак жеље да макар и прстом макне, да би изврршио оно што се од њега тражи, сећа се Бога, дозива Бога и заклања се иза воље Божије. “Шта се то догађа? Мени је нејасна воља Божија!Господе! Па где си Ти! Покажи Своје лице! Дај знамење! Пројави Своју силу!” Као да Бог постоји зато да би потврђивао поредак који је измислио егоизам, са свом његовом огреховљеношћу! Човек тражи Бога и тражи чудо, не желећи да схвати једноставну заповест Божију, која се већ сасвим открила пред његовим очима. Човек тражи вољу Божију, а Божија воља је већ откривена, јасна је и детету! Зар то није лукавство? Зар то није искушавање Бога? Није ли лукавство ништа не схватати онда када су Божије заповести јасне? Није ли лукавство - уз такво наивно несхватање, уз одсуство жеље да се макар и прстом макне у смислу исправљања живота - постављати питање: “Господе! Кажи шта хоћеш! Покажи чудо!” Не представља ли такво лукаво тражење чуда заправо искушавање Бога? На ово тражење одговор је био и остаје један - одговор исказан уз дубоки уздах, одговор Божије скрушености: Род зли и прељуботворни тражи знак, и неће му се дати знак.

79. И опомињаше их (Господ ученике) говорећи: Гледајте, чувајте се квасца фарисејскога и квасца Иродова. И размишљаху (ученици), један другом говорећи: То је што хлеба немамо. И разумевши Исус рече им: Зашто мислите да је то што хлеба немате? Зар још не схватате нити разумете? Зар је још окамењено срце ваше?... И не памтите ли, кад оних пет хлебова разломих на пет хиљада, колико пуних котарица комада накуписте? Рекоше му: дванаест. А кад оних седам на четири хиљаде, колико пуних котарица комада накуписте? А они рекоше: седам. И рече им: Како не разумете? (Мк. 8,15-21).

Чувајте се квасца фарисејскога, тј. чувајте се лукавства у животу, и чувајте се квасца Иродова, тј. истребљивања хришћанства у себи. За првим иде друго, тј. за лукавим самооправдањем - опустошење хришћанске душе и нестанак Христа из ње. Лукаво самооправдање почиње неприметно, као да је у питању нешто неважно. Човек понекад као да се одриче нечег ситног, ради свега осталог у животу или ради сопственог успеха, али - то је ипак важно. Па шта, он је добар човек! Све је по старом - он верује у Бога и иде у цркву! Но, размисли мало, и видећеш, да свако, чак и ситно лукавство савести, чак и мали компромис у животу, јесте важан, јер је дело које води у пропаст. Није узалуд Христос хтео да ученицима нарочито на то скрене пажњу: Гледајте, чувајте се; и не прекорева Он узалуд ученике: Зар још не схватате нити разумете? Зар је још окамењено срце ваше? Према томе, ово дело никако није неважно! Задатак самооправдања је један, као што је више и речено (упор. Мк. 8,11-12) - да оправда криву савест, да је умири и да човекову личну вољу остави да господари животом; другачије речено, задатак лукавства је да неприметно замени Бога самоугађањем. Нема погубнијег дела од овога! Бог остаје, али Он је искључен из живота. И тако човек, свесно или несвесно, не “упућује” Бога у све “ситнице”. “Неупућивање” Бога и почиње од ситница: “Добро, па шта ће ту Бог?” Лукавство најпре прикрива мале компромисе. Потом оно иде већ утртом стазом без Бога, и не узнемирује савест због нарушавања закона Божијег. Савест отупљује. “Ја” све силније завладава. Комромиси (мада се они више и не доживљавају као компромиси) прикривени су разумним расуђивањем! Расуђује се (свесно или несвесно) овако: “Добро, на крају крајева, сам ћу све да просудим и да уредим. Зар да “на срећу” живим?” Треба сам све да предвидиш и да уредиш, па ћеш тако себи да загарантујеш успех у послу. “На срећу” живети нећеш. Постоји и пословица: “Бог је Бог, али ти сам не буди лош“. Видиш како је све то блиско животу? Резултат оправдавања је све само околишање, све само “криво” понашање, док Бога у животу и нема. То јест, Он остаје, али за један посебан живот. Ево, и икона виси ту реда ради (макар и та мала). Тако настају две области живота: једна област “живи” (ван Бога), док се друга назива хришћанском, а обилази Христа. Почело је од малог, а завршава се истребљењем вере - квасцем Иродовим.

И човек мисли, као ученици: хлеба немамо, тј. треба да се снабдемо за живот. Ко ће мене да се сети? Ко ми гарантује успех? А Господ прекорева: Зар су вам затворене очи? Зар су вам запушене уши? Јесте ли заборавили да Сам Ја Творац и материјалног живота? (упор.Мк. 6,35-44). Јесте ли заборавили како Сам творачким чином са пет и седам хлебова нахранио пет и четири хиљаде људи (Отац Мој до сада дела - Јн. 5,17)? Зар не памтите? Ваше срце је од камена! Дакле, чувај се малог, чувај се лукавог самооправдања, чувај се да не заташкаваш погрешке и да не прикриваш разилажење између живота и закона Господњег... Чувај се квасца фарисејског! Помоћу тога квасца, својим ситним батргањем заменићеш у животу Бога, Његову свету вољу за тебе, и неприметно ће се у теби подићи квасац Иродов - истребљење живога Бога у твоме срцу. Чувај се! Погледај, не окамењује ли се и твоје срце? Зар Бог није промишљао о теби онда када си му био веран? Зар у твоме животу није било дела Божијих? Зар није било творачких дела “храњења”? Зар се не сећаш? “Зар су вам затворене очи? Зар су вам запушене уши?”

80. И дође (Господ) у Витсаиду; и доведоше к Њему слепа, и мољаху га да га се дотакне. И узевши за руку слепога, изведе га изван села, и пљунувши му на очи, положи руке на њега, и запита га види ли шта. И он погледавши рече: Видим људе да иду као дрвеће. И потом опет метну руке на очи, и учини да прогледа: и исцели се и виде све јасно (Мк. 8,22-25). Ово је слика прогледавања духовно слепе људске душе. Слепу душу “доводе” Христу. Она сама се тако безнадежно изгубила у тами, тако је утабан и замршен пут њеног живота, тако се искривила у лутањима, тако је испрљана блатом, поврећена колотечинама неправде и наружена ожиљцима падова, да сама више не може да се извуче. Не може да се извуче зато, што више нема снаге: њена снага је потрошена у беспућу. И како слеп да се извуче? И где да пође? Око њега - слепи. А слеп ће слепога само до јаме да доведе (Мт. 15,14). Тако је и у животу. Дакле, слепу душу “доводе” Христу. Њу доводе најчешће животне околности. Човека, у његовом слепилу, животне околности брзо отерају у ћорсокак, и он више

нема куда, јер је искусио пропаст на свим путевима. Или пак ове околности заустављају човека на пола пута до слепила, бивају прихваћене од стране остатка здраве човекове свести као призиви Божији, и човек њима бива привучен ка Христу. Слепој души, доведеној Христу, потребно је да је Христос дотакне. Неизоставно је потребно да је дотакне; дакле, треба сасвим да приђеш, а не умеш да ходаш; онда допузи до ногу Спаситељевих и у трепету замоли: “Не могу више овако да живим... Исцели ме”. Дакле, није потребна хладна вера спознаје, нису потребне суморне кретање уморног и равнодушног срца, није потребно лењо показивање зрачака апатичне воље, него је потребно бацање према Христу, бацање у које треба да се слије сво хтење ума и сво напрезање воље. Тада ће се Христос одазвати. Он човека узима “за руку”. То значи да се прогледавање душе одиграва уз помоћ Божију и силом Божијом. Али за пројављивање Божанске силе потребни су и одређени услови. Који услови? Господ слепога изводи изван села. Ово указује на услове уз које је могућ утицај Божанске силе на душу. Два су таква услова: први - душа се одводи у страну од људи и остаје насамо с Богом. Дакле, први услов да душа прогледа, јесте тесно сједињење са Богом, кад душа у молитви, у подвигу, у обраћености, стоји наспрам свога Спаситеља. Постоји и други услов: Господ изводи слепога напоље из села. Сходно томе, није довољно бити насамо с Богом. Треба душом изићи из света греха, треба покидати свезе греха, како на души не би остао терет који је вуче у страну и гура на доле, да би душа, ослобођена од земље, тј. од греха, лакше могла да прими и усвоји (учини својим) небеско и Очинско. Након што су напуштени путеви греха, Божанска сила озарује душу. Приликом чуда исцељења, Господ је пре свега пљунуо на очи слепога. Ни овај акт воље Божије није без значења. Пљување је знак презира, поруге. Пошто је болест резултат греха и људске нечистоте, Господ најпре скида људску нечистоту. Он је скида сликовито - пљувањем на очи слепога, као израз презира према греху, и осуде греха и ђавола, оца његовог. Тако се у почетку уклања извор зла и узрок болести... Пљување у датом чуду исцељења слепога, разликује се од пљувања на земљу које је пратило чудо исцељења слепога од рођења (Јн. 9,6), где оно није имало самостални значај, него је представљало само део творачког акта - мешања земље, прављења “блата” и помазивања очију њиме. А зашто приликом исцељења слепога од рођења Господ није пљунуо на очи болесника? Зато што није било потребно уклонити и осудити грех као узрок

слепила. Овај слепи био је слеп од рођења, и Господ Сам каже да грех није узрок његове болести: Не сагреши он (Јн. 9,3). Пљување код савршавања чуда исцељења витсаидског слепца, слично је пљувању приликом исцељења глувонемога (види Мк. 7,32-35), иако се у опису овог последњег чуда не указује на то где је Господ пљунуо, и прећуткује се грешност болеснога као узрок болести, али у оба случаја пљување претходи самом исцељењу и изражава уклањање људске нечистоте. Пошто је грех унижен и пошто су подсечени корени болести, Господ исцељује и саму болест. Исто се тражи и од слепе душе. И она, која је остала насамо с Богом и која је раскинула са светом зла, треба са презиром да осуди свет ђавола, да жестоко осуди своје криве путеве, да беспоштедно замрзи своју таму и да се одлучно пдрекне слепих мисли и дела. Тада ће доћи Господ. Он ће доћи и положити руке Своје. Полагање руку означава то, да се прогледавање душе не савршава њеном сопственом снагом, него Божанском силом, а такође означава и то, да се Божанска сила даје сада, после одвраћања од греха, да она препорађа човека и да полаже темељ спасења. Полагање руку је нова слика дубоког значења. Исцељење се не савршава одмах. Након првог полагања руку, болесник одговара Христу да види људе да иду као дрвеће, а тек када Господ поново положи Своје руке на болесника, он почиње да види све јасно. Зашто је то тако? Зар Божанска моћ није била у стању да учини да слепи прогледа у једном трену? Наравно, могла је то да учини, као што је у трену учинила и већа чудеса, на пример, васкрсавање мртваца. Ово је слика тога, да се обнављање душе не савршава одједном, одмах. Такав акт представљао би механичко претварање. Ово је међутим - процес спасавања човека. Он представља дуготрајну, свесну борбу, у којој је и сам човек неизоставно активан. Овај процес започиње Сам Бог, Својом Божанском интервенцијом, дајући човеку снаге да збаци ропство греха и да успешно крене у обрачун са злом. Даље човек сам улази у надметање, како би свесно мењао своје душевне силе и како би усвојио Божанско озарење. И још дуго, дуго, слепило неће ишчезнути без трага... И још ће дуго, дуго човек видети људе да иду као дрвеће, тј. још ће дуго у њему превласт имати свет ствари, док ће предмете духовног света доживљавати као материјалне ствари. Неће се човеку одмах открити обриси истинског живота духа, него ће још много времена морати да се задовољава само сенком истине. И само њени слаби, усамљени

одбљесци клизиће пред његовим духовним очима, као нејасне контуре дрвећа које се креће (када га видиш, на пример, кроз прозор воза који јури). У том процесу постепеног обнављања душе, потребни су нови акти Божанске помоћи. Њих ће бити много, они ће доћи својим редом, како човек буде истрајавао у борби. Господ по други пут полаже руке на слепога. Сада их полаже на његове очи. Овде видимо идеју да Божанска помоћ, а као последица ње и људско просветљење, испрва иде линијом општег подизања душевног живота и његовог очишћавања од блата и порока, његовог опшег просветљења, а потом већ, под утицајем Божијим, усавршавају се поједине способност, на пример, способност духовног гледања. И ево, када се Божанско озарење спусти на душу, када Божија светлост изнутра обасја човека, тад Божија правда заблиста у души као смарагд. Робовања свету - греха, који замагљује поглед или пружа криви одраз стварности, као да није ни било. Заносна истина Божија настанила се у души као светлост, осветлила је душу, и споља просијава и освећује, одгони грех и скида лажну декорацију порока. У животу више нема таме, пут је прав и светао... Душа сада све види јасно. 81. Путем (за села Кесрије Филипове) питаше (Господ) ученике Своје говорећи им: Шта говоре људи, ко Сам Ја? А они одговорише: Јован Крститељ; а други: Илија; а други: Неки од пророка (Мк. 8,27-28). Све до данас остаје животно то питање Господа о Њему Самом: Шта говоре људи, ко Сам Ја? Све до данас - током двадест векова - судови о Христовој личности су шаролики, као што су била шаролика и мишљења Његових савременика. Ово чак није толико тачно када је у питању научна критика, колико када је реч о “малограђанском мишљењу”. Свако ко је прочитао две-три књиге и сматра да су његова размишљања довољно утемељена, те да је срамота да се ослања на ауторитет, спроводи ту тобоже критичку фантазију и у дело, кроз своју веру, и Христа доживљава онако како му се чини да је потребно. Тад Христа доживљавају онако како је то прихватљиво за малени људски ум и како је угодно за слабачки људски живот. Такав малограђански однос према најузвишенијем предмету вере је недопустив. Ти Христа тражи не ради прилагођавања своме развратном животу, не тражи га онаквог каквог би ти хтео, него онаквог какав Он заправо јесте. Тражи га часно! Истину о Њему тражи у Светом Писму. Господ Сам указује на овај извор знања о

Себи: Истражујте Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вечни; а баш она сведоче о Мени (Јн. 5,39). Ту проналази одговоре на упите своје душе... Пронаћи ћеш да је Христос - Бог, Син Божији! Схватићеш да ти је Господ потребан, да је бескрајно драгоцен не као учитељ, не као пророк, него као Бог, твој Спаситељ, тј. Спаситељ твоје душе и живота.

82. И поче их учити (Господ ученике) да Син Човечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће после три дана васкрснути (Мк. 8,31). Одмах за првим исповедањем Христа као Бога (Мк. 8,29-30), Господ открива истину о непомирљивости света зла и греха са Христом. И та истина за све векове остаје закон живота. Поче их учити да Син Човечији треба много да пострада... У све векове, када се Син Човечији, у лицу Својих следбеника, сукобљава са светом зла, зло се свим средствима обрушава на Њега. Средства зла су били и првосвештеници и књижевници. И они су побеђивали: “Сина Човечијег ће убити”. Али, у крајњој линији, истина живота се не може искоренити. И Син Човечији ће после три дана васкрснути.

83. И рече им (Господ) то (о Своме страдању) отворено. И узе га Петар насамо и поче га корити. А Он, окренувши се и погледавши ученике Своје, запрети Петру говорећи: Иди од Мене, сатано; јер ти не мислиш оно што је Божије него што је људско (Мк. 8,32-33). Ево опет заиста великих речи, и заиста дубоких истина! Замисли оштрину претње! Запањујуће... Покрени се срце! Петра Господ назива сатаном и тера од Себе. Њега, изабраног међу изабранима, врховног, који тек што је исповедио Господа као Христа, Сина Божијег; њега, ту стену вере не којој се темељи Црква; њега, који је добио кључеве Царства, распоредитеља неба - Петра, одмах након што га је овенчао називом “блажени” (Мт. 16,17), назива ђаволом и тера од Себе! Зашто то? Пажљиво испитај изнесене мисли и доћи ћеш до истине. Господ пита ученика шта мисле о Њему, за кога га сматрају? Апостол Петар, одговарајући у име других апостола, исповеда Христа као Сина Божијег. Господ

потврђује тачност исповедања и похваљује Петра. И одмах потом указује на основни закон Свога дела - закон непомирљивости хришћанства са светом зла и греха. Ето због чега “Ја треба да пострадам и да будем убијен”. Апостол Петар сад не схвата тај закон... Њему страдање и убиство Христа Господњег од стране људи делују противречно. Из љубави и поштовања према Христу, он не прихвата Његова страдања: Боже сачувај, Господе! То неће бити од Тебе (Мт. 16,22). Петар верује у Христа као Бога, воли га и убрао ће говорити о својој спремности да положи и живот за Учитеља и Господа, али Петар не прихвата хришћанство страдања, него хоће некакво своје хришћанство... Можда је из њега још проговарала јеврејска нада у Месију као Цара и Устојитеља славног земаљског царства. Тада се Христос, Кога је Петар одвео у страну, окренуо према ученицима - језгру Своје будуће Цркве, указујући им на њен пут: “Иди од Мене - каже Он Петру - са својим хришћанством, са својим путем. Ти си ђаво, сатана - Мој непријатељ и противник, непријатељ Мога дела...” Ти си, са својим хришћанством, Мој непријатељ, јер твоје хришћанство је истребљење истинског хришћанства, као што и ђаво хоће да га истреби. Ти хоћеш да уништиш хришћанство, наметнувши му радовање свету које је неспојиво са њим... Теби су непријатна страдања, спреман си да се помириш са злом света и да га прихватиш. Управо то представља уништавање Мог дела - дела борбе са светом зла. Управо то је уништавање унутарње суштине хришћанства, све његове снаге и свог његовог значаја као вере ослобађања од зла и поновног рођења у правди и светости. А ти хоћеш да пузиш по земљи са њеним радостима. Не размишљаш о ономе што је Божанско, небеско, него о ономе што је људско, земаљско. Одлази од Мене... ти си ђаво. Он је ово говорио и гледао на ученике - на Своју будућу цркву. То је био завет ученицима и завет Цркви: не дајте се у ропство свету, не размишљајте о људском, мислите на Божије. Зашто је тај завет заборављен? Зашто је страшна претња Петру нестала из сећања? Зар није тако? Погледај ученике и следбенике. Међу њима оних који мисле и оних који не мисле. Они који мисле, то су углавном људи који имају образовање и који су навикли да мисле. Навику да долазе до теорија по мери свога разума, они преносе и на хришћанство - да буде онако како изволи господин разум. И тада настају “своја” хришћанства! То се не чини са злом намером, него једноставно према девизи: “свакоме по мери”.

Човеку који се није опробао у вери и хришћанском животу, чини се да ову или ону реч Хришћанства треба схватити тако да то буде блиско животу, и никако другачије. И свако према своме узрасту и према нивоу свога духовног живота ствара сопствену хришћанску теорију. Тако се у огромној већини случајева духовни живот прилагођава начелима земаљског поретка, да би се на крају и само хришћанство тумачило у складу са тим поретком. И шта “Божанско” уопште може да се тражи у таквим “својим” хришћанствима? Ту је све “од човека”. А хришћанство? Хришћанство је истребљено! Они пак који не мисле, поступају једноставније. Они просто-напросто спуштају Божанско до себе! Може бити да се то често чини и са добром намером - да се схвати хришћанство. Али, немајући хришћанску просвећеност и лишени духовног васпитања, а понекад и због развраћености срца, они потискују Божију истину на раван земље, и вуку је по земљи, навикнути да све схватају само из перспективе земље. Овде такође видимо оно исто преовладавање људског, при чему спајање људског са Божанским постаје чудовишно. Зато се у тој групи и срећу представници хришћанства код којих се одласци у цркву сједињују са непостојањем унутарњег мира, и побожност на речима сједињује се са цинизмом изопачености, почев од ужасавајућег празнословља, клевете, непрекидне лажи, дволичности, обмане, самољубља и свега осталог, а завршавајући са незаконитим везама. И савест им је мирна! Многи из те групе чак себе сматрају за “добре хришћане”: и уздишу, и плачу, и примају Свете Тајне. Зар ту нема свако “своје” хришћанство? И зар то није цинично истребљавање хришћанства? А повлачење хришћанства по земљи, када свако себи прилагођава узвишену Божију истину и наноси на њу прљавштину свога земаљског схватања и осећања - зар то не разара Христово хришћанство већ у зачетку? Да то је разарање хришћанства. Ето због чега је многомилосрдни Господ изрекао Своју оштру реч. Ето због чега није поштедео чак ни изабраног и љубљеног. “Иди од Мене... Ти си ђаво... Хоћеш ђавоље дело - истребљење Мога учења...” Мислиш ли да је Божија претња изгубила снагу? Никако. Само што људи затворених очију пролазе поред ње, јер су изгубили савест, јер су им срца и душе окамењене, и тако служе својој изопачености, замењујући Божанско људским. Они чине страшну ствар, истребљујући Христа и утврђујући ђавола под изговором служења Христу. И не чују страшене речи које су им упућене: “Иди од Мене... Ти си ђаво”. Боље би им било да оду, јер се ради њих име Божије хули међу људима. (Рим. 2,24). Јер боље би им било да не познаше Пут правде, неголи кад га познаше што се вратише од предате им свете заповести (2. Пет. 2,21). Боље би им било да оду, јер се

открива гнев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди (Рим. 1,18).

84. И дозвавши народ са ученицима Својим рече им (Господ): Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља онај ће га сачувати (наћи ће га - Мт. 16,25). Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мк. 8,34-37). Слушај! Ово важи за све, и не може се избећи! Обрати пажњу на то, да Господ ове речи чини општим законом и да нарочито истиче неминовност тога закона. Петар је Господа позвао у страну од народа, па чак и од ученика, и почео га корити, не схватајући Господње предсказање сопствених страдања. Господ се окреће од Петра и гледа на ученике, те изговара Своју претњу Петру: Иди од Мене... А сада сасвим оставља Петра, и више не само да гледа, него и позива, и то не само ученике, него и народ. Није ли из тога јасно да се изговара Божија реч, која је упућена свима, и која је за све обавезна и неминовна? То као прво. А као друго, није ли јасно да се изговара некаква нарочита реч, ако је Господ изволео да прекине разговор са изабраним учеником, и то оштро, и да га уз претњу удаљи, те да одмах све оне који су стајали подаље позове к Себи, и да им упути Своје речи? Да, заиста су то биле нарочите речи. А зашто је било потребно очекивати нарочите речи? Већ и због тога, што се, ни мање ни више, водио разговор о целом делу Господњем. Апостол Петар је исповедио Христа као Сина Божијег, и ученици су као одговор чули основни закон Хришћанства - закон његове непомирљивости са светом зла, и одатле закон страдања, закон смрти и закон победе и васкрсења. Петар не схвата и не прима закон страдања и хоће помирење са светом зла: “Буди милосрдан према Себи, Господе!” Петар хоће према људској мери да изокрене хришћанство. Господ оштром претњом удаљује од Себе изабраног ученика, окреће се према свима, и говори им. О чему? Господ ту исправља грубу грешку Петрову, због које га је назвао “сатаном”, и још једном ауторитативно утврђује истинску суштину Свога учења и дела - да хришћани треба да размишљају не људски, него Божански. Господ сада више не говори о Себи. Он је Својим ученицима већ рекао да ће закон непомирљивости са светом зла, и одатле закон страдања, потврдити Својим личним примером.

Сада се Христос обраћа како и ученицима тако и народу, и говори им да је основни, и стога општи и неминовни закон - да свако нужно мора проћи путем којим је прошао Он, Спаситељ, и да нема другог пута у хришћанском животу. Ето о каквом ће најважнијем предмету Господ да им говори. Погледај Божије речи: Ко хоће за мном да иде... Тако се указује пут свима - свима без изузетка: и свештенику, и мирјанину, а не само монаху, подвижнику и отшелнику. Свако ко хоће да иде за Њим, тј. да се назове и да буде Његов ученик, нужно мора да испуни то на шта је даље указао Господ - ко год човек био, где год био и чиме год се бавио. Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе. “Одрекни се себе”... То је неминован пут: одећи се себе. Како то? Одрећи се нечега - значи осудити то као лоше, одлучно одбацити, занемарити и одгурнути. Управо тако треба поступити са собом: осудити се у потпуности, као последњег, као лошег, одбацити себе без и најмањег сажаљења, с презиром прећи преко себе и са гневом се одгурнути на сметлиште. Господе! Како то? Господ наставља: не тражим Ја само то од тебе. Указујем ти на још више: погуби себе, као да се убијеш. Ето шта је потребно. Онда си Мој ученик. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га. Страшан закон! Велик закон! Одбацити себе на сметлиште, погубити се. Погубити целога себе, онаквог какав јеси, у целини, без остатка, а одмах потом поћи, и само тада ћеш постати Његов ученик. Тако се одлучно успоставља закон одрицања од света зла и греха за будуће учнике. Захтева се да се замрзиш, и да погубиш старог, грешног, природног себе, онаквог какав си по Адаму, какав си без Христа. Потребно је да ти, који си Адамов, постанеш као мртав. Краће: потребно је да умреш. Ово је закон смрти. Тако га је на другом месту Христос и представио, када је рекао: Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн. 12,24). Дакле, по речи Господњој, ако од Христа тражиш плод истине и плод живота, онда би требало да ти, који си природан човек, човек света и греха, идеш на сопствено уништење, погибију и смрт, као што умире пшенично зрно, и тада ћеш донети плод. Свети апостол Павле у Посланици Римљанима подробно излаже овај неминовни закон смрти природног човека, онда када је он пошао за Христом да би добио плод.

Апостол управо тако и пише - да је стари човек “умро”, и не само умро, него и “погребен”. Знајући ово, да се стари наш човек разапе са Њиме, да би се уништило тело греховно... умресмо са Христом... (Рим. 6,3,6,8). И ви сте “умрли”, пише апостол хришћанима. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху (Рим. 6,11). И ви сте “погребени”. Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт (Рим. 6,4). Тако се успоставља закон смрти. Даље у речима упућеним ученицима и народу Господ објашњава овај велики и страшни закон. Господ тврди да за човека, ако хоће да живи, нема избора: он мора да уништи себе. Колико год се човек трудио да се сачува и да се одбрани, колико год бринуо о своме телу и колико год пажњом окруживао своју душу, свеједно његов крај је један смрт, не само физичка, него и, што је још ужасније - духовна смрт, тј. пропаст душе још за њеног физичког живота. И нигде се не можеш сакрити од овог уништења смрћу. Смрт је неминовна за природног човека зато што је његова природа - природа греха, а грех је болест и отров за душу и тело. Чиме се може завршити то систематско тровање живота, из дана у дан, из часа у час, ако не смрћу? Ово је такође свеопшти закон. О њему, као о необоривом закону, говори и свети апостол: с грехом је у свет ушла смрт, и постала је трајна “плата” којом се плаћа сироти човек. Апостол пита природног човека: Какав дакле плод имадосте од свога природног живота? И одговара: плод ваш била су дела којима је крај - смрт (Рим. 6,21). Тако је губитак живота - смрт, постала необориви закон живота; Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га *мк. 8,35). То је непромењиво у све дане до краја века. То је закон. Увери се на примерима. Погледај оне који живе ван Христа. Сви они завршавају смрћу, и то огромна већина још за свог физичког живота. Смрт наступа или као резултат сужавања живота на животне процесе код којих човек постепено атрофира и одумире, те се тако креће до своје физичке смрт руковођен животним инстинктом и злом, или пак као резултат тешко преживљеног и схваћеног духовног банкротства, када се човек бесплодно баца из краја у крај тражећи оправдање живота, а оправдања нема, као што нема ни мира, а срећа и задовољство су неухватљиви. Зло међутим наступа, преплављује и гуши све добро - оно што још помало тиња у природном човеку. Овај последњи тип човека, у крајњој линији, морално се налази изнад првог, али и његов крај је исти - смрт душе, као њено банкротство, као немогућност устројавања живота по правди без Христа. Тако влада закон живота, према коме “плату” за неминовни грех представља неминовна смрт.

И човек нема куд. Он нема избора, јер ко ће се, осим ако је у потпуности лишен разума, трудити око стицања, знајући да по природи ствари копа себи гроб, и што више залази у светске ствари, то је његов гроб дубљи. Нема избора за човека, јер он не може да пронађе нешто што би вредело смрти душе. И чиме би човек могао да себи надокнади смрт душе? Какав ће откуп човек дати за душу своју? Нема избора! Ето због чега Господ даје велики закон добровољне смрти. То је излаз. Како?! Закон неминовне смрти, која је плата за грех, свеједно влада. И Господ подсећа на ту неминовност... Он људима отворено објављује ту крајњу тачку, ту слепу улицу у коју их утерује грех. Показавши сву безизлазност јадног положаја у коме се човек налази будући да је препуштен греху и смрти, Господ на том трулежу, који само привидно представља живот, подиже нови велики закон - закон добровољног уништења себе. Зашто? Зато што се на том добровољном гробу сеје семе новог живота. Уклања се старо - очишћује се тло за младо; откида се болесно - и подиже здраво. Сахрањује се мртво - устаје обновљено и вечно живо. Тако излази да онај који губи - стиче, и да онај ко се жртвује - налази себе. Пшенично зрно које је пало на земљу и иструлило, доноси плод. Ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га (Мт. 16,25). Ову мисао о новом, живом животу, уместо трулог старог, Спаситељ је подробније развио у Беседи са Никодимом (Јн. 3,1-12). Ова беседа као да представља продужетак беседе о губљењу живота ради Господа. У њој се даље открива мисао о расту новог живота уместо изгубљеног и погребеног. Господ указује Никодиму на то да треба поново да се роди за нови живот, а као одговор на Никодимову недоумицу - како ће он, стар човек, поново да се роди? Спаситељ каже: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,5). И наставља: Не чуди се што ти рекох: ваља вам се родити одозго (Јн. 3,7), а затим објашњава како долази до новог рођења од Духа (Јн. 3,8). Значи, тамо је - губљење, а овде - налажење. Тамо је - смрт, а овде - ново рођење и живот. Сада видиш зашто Христос успоставља велики закон смрти: уништење старог Адама нужно је зато да би се очистило место за новог човека. Погубљење грешне душе нужно је зато што на пепелу света, греха и пропадања ниче нови, вечни живот света непропадљивости и Царства Славе. И коначно, Господ Спаситељ у овој Својој речи ученицима и народу указује на пут којим ће нужно поћи онај ко одбаци себе и ко се препороди за нови живот од Духа.

Он на тај пут указује сасвим кратко, само речју “Крст”. “Одрекни се себе и узми крст свој и за мном иди”. Чиме ће тај пут, бити пут Крста? Очигледно, он ће бити потпуно супротан ономе који је погребен. Оно је био пут света зла и греха - ово ће бити пут одрицања од света греха, кроз праведност у Христу. Овај пут обухвата сваки живот, све узрасте, све облике живота, све врсте људске делатности, онда када је човек престао да буде роб греха, него води борбу против њега и хоће да буде син Светлости - истински син Небеског Оца. Онај погребени био је пут пропасти, распадања и смрти - овај ће бити пут обнављања живота у вечности. А зашто је то пут Крста? Господ очигледно указује на тај пут примером Свога пута. И Његов пут био је пут борбе са грехом и злом, крсни пут, пут страдања, и завршио се у дословном смислу речи на Крсту. Тако и пут Свога ученика Господ назива путем Крста, јер је то такође пут борбе са грехом. Зато је и речено: “Пођи за мном”, тј. пођи без страха, као Мој ученик, путем којим Сам Ја прошао... Иди са Крстом на своју Голготу, и кроз њу ка своме васкрсењу. Овај неизбежни пут, био је, јесте и заувек ће остати - Крст, тј. пут страдања, зато што, као прво, борба са грехом ће увек остати подвиг, присила, тј. биће сједињена са страдањем; као друго, зато што у свету зла и греха, онај ко иде путем праведности, никада неће бити на своме, тј. на сваком ће кораку наилазити на непријатељство, свакога ће дана осећати несродност са оним што га окружује, доживљаваће конфликте, страдаће, све док се не “одвоји” од тела (док не умре) и док не буде са Христом, тј. док се коначно не ослободи додира са светом зла, као што је то и апостол желео (Имам жељу умрети и са Христом бити - Фил. 1,23). Ето такав је закон смрти и закон Крста и устајања. Запамти. То је обавезан и непромењив закон. Пази, немој да га замењујеш компромисним судовима “свога” хришћанства! То је закон који је и објављен ради отклањања Петровог људског расуђивања. Тамо смо имали прихватање света и одрицање од страдања и борбе са злом, а овде имамо - одрицање од света и прихватање страдања и борбе са злом. Тако је Сам Христос исправио Петра. То је необориво као сама истина. То је свето. Зато без сажаљења осуди и сахрани старог, грешног себе... Пођи путем Крста, путем очишћујућих страдања, за својим Спаситељем. Голготом страдања победи грех до краја, и онда ћеш се, као онај ко је победио пропадљивост, овенчати непропадљивошћу. И Првенац из мртвих, Христос, учиниће те судеоником Свога Васкрсења. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти Његове (кроз пут Крста), онда ћемо и са васкрсењем (Рим. 6,5).

85. Јер ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, и Син ће се Човечији постидети њега кад дође у слави Оца Својега са светим анђелима (Мк. 8,38). Немој да непажљиво прођеш покрај ових речи! Оне су - строге. Ту се не ради о отвореном одступништву од Христа, него о нечем наизглед сасвим малом и бебезначајном: о томе да се човек стиди Христа и онога што је Христово. Тек што је изложио учење о непомирљивости са светом греха, и, као последицу тога, учење о путу Крста, Господ закључке тога учења примењује на живот. Закључак је овај: Имаш, хришћанине, свој пут, и иди њиме. Иди право, отворено, без нелагодности! Шта ће омести живот и Светлост ка којима ти идеш? Биће ти веома тешко, јер си окружен светом греха. Ако ради олакшавања тешкоћа које доноси живот окружен злом, станеш на пут ублажавања супротности између тебе и света зла, само ћеш изгубити, јер сваки компромис представља пут истребљења хришћанства (упор. 8,32-33). Нећеш ни приметити кад се будеш одрицао Мене, и тада ће Моје лице морати да се окрене од тебе. Ето због чега свако, чак и наизглед мало компромисно удаљавање од Христа, па и сам “стид” због Њега пред лицем света, представља грех који Господ дочекује тако строго, да ће се Он таквог хришћанина постидети (“окренуће лице Своје: не познајем вас...”) када дође у слави Очевој са анђелима Својим.

86. И рече им (Господ, ученицима и народу): Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божјие да је дошло у сили (Мк. 9,1). Дакле, они који су одбацили себе, који су узели крст и пошли за Њим, за својим Спаситељем, неће окусити смрти. Јер управо је било речено да ће они “сачувати живот свој” (Мк. 8,35), и да ће постати причасници неумирућег живота. Они су “прешли из смрти у живот” (Јн. 5,24). На крају, они ће угледати Царство Божије, које је “унутра у нама”, у нашим срцима и душама. Чим се роде од Духа, постају судеоници Царства Духа, будући да што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3,6). И Царство Божије објавиће се у њима у сили. Ово неће бити теорија, нити разумско знање, него огњена стихија утиснута у њихове душе. То ће бити сила живота - нова сила новог живота. Сасвим је јасно да ће то бити сила, јер “Дух оживљава”. Тело не

користи ништа... Дух је оно што оживљава (Јн. 6,63). Он је - сила. Ову ће силу задобити судеоници Царства Божијег.

87. И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована и изведе их на гору високу посебно само њих (попе се на гору да се помоли Богу. И док се мољаше... - Лк. 9,28-29); и преобрази се пред њима (и засија се лице Његово као сунце - Мт. 17,2). И хаљине Његове постадоше сјајне, врло беле као снег, какве не може белиља убелити на земљи. И указа им се Илија са Мојсијем и бејаху у разговору са Исусом (и говораху о исходу Његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму. А Петар и они с њим беху савладани сном; али пробудивши се видеше славу Његову - Лк. 9,31-32). И Петар одговарајући рече Исусу: Учитељу, добро нам је овде бити; да начинимо три сенице: Теби једну, и Мојсију једну и Илији једну. Јер не знађаше шта да каже; јер бејаху уплашени. И појави се облак те их заклони; и дође глас из облака говорећи: Ово је Син Мој љубљени, Њега послушајте. И одједном обазревши се никога не видеше осим самога Исуса поред себе (Мк. 9,2-8). Преображење Господње на Тавору - то је слика преображења душе која је пошла за Христом. Као што је на Христовом путу било не само трње Крста, него и слава Тавора, тако ће и на путу душе која је узела Крст, бити њен Тавор и сладост Таворске Светлости. На Тавор одлазе после шест дана. Шест дана - то је радна недеља на коју је указао Господ: “шест дана ради”. Значи, на Тавор узлазе после радне недеље живота, на крају крсног подвига живота. На Тавор узлазе само изабрани. Господ узима са Собом само изабрану тројицу: Петра, Јакова и Јована, као да тиме жели да покаже да изабране душе према Тавору воде три добродетељи: најтврђа вера, непоколебива нада и огњена љубав. Дакле, на завршетку пута подвижничке борбе са грехом, када је венац добродетељи који овеначава борца исплетен, Господ душу удостојава Тавора. Тавор - то је, пре свега, духовни узлет. То је - високи узлет, као екстаза. Ако за обично, свакодневно молитвено озарење, Господ даје слику усхођења на гору, онда овде, припремајући изабране за таворско преоображење, Он их узводи на гору високу. Значи, Тавор - то је већ потпуна одвојеност од земље. То је - узлет у висину. То је занос, усхићење. Његова сила иста је као и код сваког другог духовног узлета - молитва. Молитва је сила угодна Богу. И овде је присутна она. Она даје крила, она одваја од земље.

Јеванђелист Лука нас богонадахнуто подсећа на ту силу, како је не бисмо заборавили: ...И попе се на гору да се помоли Богу. И док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији (Лк. 9,28-29). У молитвеном усхићењу спушта се Таворска Светлост. Таворска Светлост јесте Светлост Божанства - то је Господња, благодатна Светлост. Ето због чега Света Црква исповеда Христа као “Светлост од Светлости” (Символ вере) и пева му: “Светлост Твоја свагдапостојећа” (тропар Преображења), тј. вечно постојећа, као што си и Ти, као и Твоја природа; а Божије откривање (показивање) људима Црква назива давањем Светлости: “Ти, Господе, Светлодаваоче”. Погледај: у јављањима Господњим је иста та сила Светлости. Кад Божанска Светлост обасја душу, она се, сва успламтела огњем Божанства, и сама разгори јаче од сунца, и лице као огледало душе засија заносном Светлошу Божијом. И засија лице Његово као сунце. Прожета Божанским озарењем, мења се чак и материјална природа. Она постаје финија, губи соју телесност и материјалну грубост, преображава се и испуњава Таворском Светлошћу. (Одатле непропадљивост тела светих угодника Божијих и чуда у вези са предметима које су они употребљавали). Хаљине Његове постадоше сјајне, врло беле као снег. Реч Божија додаје да ово озарење телесне природе никако није последица некаквих земаљских узрока, некаквих закона органског или неорганског живота, него представља духовну појаву. Не пише јеванђелист без разлога о преображавању Христове одеће - да је она постала сјајна и бела као снег, и да се тако не може одећа убелити на земљи указујући овом појединошћу на то, да природу материје није изменио земаљски, природни узрок, него је то учинила сила Тавора. Какав је садржај Божанског озарења? Чиме је испуњен живот душе у благодатној Таворској Светлости? Испуњен је општењем са небеским светом. И указа им се Илија са Мојсијем и бејаху у разговору са Исусом. Именована су два представника горњег света: један представља закон, правду и веру - Мојсије, а други представља живот и ревност за дела правде - Илија. Али Илија, иако је живео после Мојсија, именован је први, да би се показало да је вера без дела мртва и да се на небу примају дела, као што је онамо узашао и ревнитељ живота, “анђео у телу” - Илија. Општење са светом Неба има за своје средиште искупљујуће дело Христа - спасење човека. А средиште искупљујућег дела Христовог јесу страдања, смрт и Васкрсење. У Христовом Крсту и Васкрсењу је сва дивота хришћанства. И све тежње праведне

душе окренуте су крсном следовању за Њим, и васкрсењу са Њим - са својим Спаситељем. У горњем свету, у стању блаженог усхићења, душа сва бива запљуснута “тајном искупљења”. И бејаху (Илија и Мојсије) у разговору са Исусом, и говораху о исходу Његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму. Друга половина јеванђелске приче о Преображењу објашњава утицај благодатног озарења на људску природу, када се ова последња долази у додир са силом Тавора. Тада се духовна страна човека покорава узвишености виђења и људски дух жуди за силом неба, као за жељеним очински домом. Душа би хтела заувек да остане у дивној атмосфери Царства Божијег! Учитељу, добро нам је овде бити - говорио је Петар у своје име и у име ученика, поражен Божанским виђењем. У исто време, телесна природа човека, као груба и земаљска, отежава од јачине утиска који на њу оставља тако различита сила, која гуши и притиска тело као нешто страно. Осим тога, телесна природа се плаши необичности виђења. Петар и они с њим беху савладани сном; (ученици) бејаху уплашени. Општи резултат додира душе са Божанским озарењем јесте покорност душе и њена жудња за небеским светом. Душа бива узета и вођена од стране Господа, и више јој ништа није важно, само са Христом да буде. Ученици више никога не видеше осим самога Исуса поред себе. Такво је озарење душе подвижника који је узео Крст и иде за Христом. Таква је награда за подвиг. Такво је блажено присаједињење Таворској Светлости. “Нека и нама грешнима засија, Господе, Светлост твоја свагдапостојећа”.

88. И дошавши (Господ) ученицима Својим виде народ многи око њих и књижевнике где расправљају с њима... И упита књижевнике: Шта то расправљате с њима? И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох Теби сина својега у коме је дух неми. И кад га год ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима Твојим да га истерају; и не могоше. А Он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к Мени. И доведоше га Њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену. И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Од детињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас. А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује. И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју! А Исус видевши да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: Душе неми и глухи, Ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега! И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије. А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде (Мк. 9,14,16-27).

Ово је слика људског рода и његовог односа према Христу. Господ, испуњен Божанским озарењем, силази са Тавора, са висине благодатне Светлости, и пред Његовим ногама одвија се типичан призор људског живота. Велика гомила народа је говорљива, бучна и љубопитљива, она брзо прелази са утиска на утисак (Мк. 9,15), површна је, и, на крају крајева, равнодушна. На челу гомиле стоје њени представници, “они који за себе мисле да су мудри” (књижевници). Они све знају. Гомили је потребно да они све знају. И они причају, причају без краја, као да су заиста свезнајући. Господ те свезналица пита о чему расправљају. Тад иступа један из народа. То је заједничко име. Оно обухвата све њих. Зато није важна тачност, није важно ко је био тај који је иступио. Он каже да је довео Христу сина својега. Опет заједничко име. Реч је о сину народа, сину гомиле. Тело од тела и кост од кости њене. Зато нису важни детаљи - шта је био тај син, колико му је година било и друго. Сви су били такви. То је - син народа. Човек саопштава Христу да се његов син налази у рукама злог духа и да је глувонем. То је стање типичног сина народа, када је ван Христа: он је у рукама зла и болестан је. Господ се људски интересује: Када му се појавила болест? Отац одговара: од детињства. Потчињавање духу зла и почиње од детињства човековог, а резултат тога је болест. Од детињства људског рода, од Каина, постало је уобичајена појава да људи “уши имају, а не чују, и уста имају, а не говоре”. Јасно је да зли људи “не чују”, и да њихова уста “не говоре” правду. Даље отац детаљно описује душевно стање сина народа: Кад га год ухвати (дух зла) ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. Дух га баца у ватру и у воду да га погуби (Мк. 9,22), и једва се удаљи од њега пошто га изломи (Лк. 9,39). Отац описује типично стање људске душе поробљене злом. Зло ухвати човека, тј. у свакој прилици насрће на душу коју је поробило, користећи и најмањи повод за то. Оно ухвати јадну душу и игра се њоме као послушном играчком. Циљ зла је један - да обори душу на земљу, да уклони све људско из ње, да је окаља, да је помеша са земљом како би робовање злу било потпуно, како би у човеку атрофирала свака нада у супротстављање. Зато зло вуче човека по свим стихијама земље (баца у ватру и у воду). Резултат је познат: човек умире, његов живот се своди на просте природне процесе (пену баца, и шкргуће зубима), а душа, свезана злом, суши се.

Јеванђелист додаје још једну црту, карактеристичну за стање човека зла: он не подноси свет добра. Сваки, чак и спољашњи додир са добром, са оним што је Христово, порађа у њему злобу која доводи до беснила. Зло не подноси оно што га, већ и самим својим постојањем, негира и показује у правом светлу. Ето због чега како прича јеванђелист - кад кад га (Христа) виде дух, одмах га стаде ломити (младића); и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену. Иако човек не примећује своје робовање злу, оно је ипак мучно. Оно је мучно у својој суштини, јер је друга страна господарења зла - само потпуна пропаст душе. Отац тако и говори, да дух баца човека да га погуби. Отуд и “ломљење” човека. Али човек више нема снаге да се извуче из тог зачараног круга зла. Зли дух попушта тек онда кад душа на крају већ постане уморна, слаба и неповратно препуштена њему, када постане попут неупотребљиве крпе. Тад ова парализована робиња више није интересантна за зло - и једва се удаљи од њега пошто га изломи (Лк. 9,39). Када човек буде доведен до стања поптпуне исцрпљености од стране зла, када његове физичке силе посустану, онда он, коначно, долази к себи и почиње да тражи излаз из својих слабости. Тада ће обићи сву земљу и испробати сва доступна (материјална) средства. Пошто олакшање ипак не пронађе, јер се душевно (зло и грех) не лечи материјалним, човек се напослетку сети Христа. Човек са сети Христа и обрати се Њему. Зашто? Зар се у њему пробудила успавана нера? Никако. Он се у своме трагању обратио Христу просто као једној могућности: “Ко зна, можда се нешто и догоди? Уосталом, шта могу да изгубим?” И тако синови овога века, када их притисне нужда, тражећи средство да се избаве, долазе у Цркву и моле: “Ако шта можеш помози нам... исцели”. Још је и добро ако моле, јер неки дрско траже чудо: “Па Ти си Бог, Теби је све могуће!” И коначно, Црква није у стању да им помогне. Ученици Гоосподњи не исцељују бесомучника. Црква њима може да упути речи Господње упућене оцу бесомучника: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Роде неверни, чак ни у тренутку када си, пролазећи земаљским путевима, својом тврдоглавошћу и служењем злу сатеран у ћорсокак, и када прибегаваш Мени као последњем средству, чак ни тада, у том тренутку очајања, у теби нема вере. Ако што можеш, помози нам - зар је то молба са вером? Вера не моли такао... То је сведочанство унутрашње оронулости. Господ укорава безверног оца бесомучниковог, да би га подстакао да се прене, да схвати сву безизлазност свога положаја без Христове помоћи и да пробуди у њему искру кајања због својих заблуда и искру вере у смао један извор спасења и исцељења.

Разоткривени и неверни човек као да се пробудио из безосећајности. Призван на веру, у том тренутку отвореног позива Божијег (Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује), он се освешћује и показује оно што је потребно за успешно обраћање Богу: признање греха и сопствене немоћи (Помози мојему неверју), и чврсту веру као једини пут спасења (Верујем, Господе). Чим се појавила вера, људска душа је постала спремна за показивање Божије силе, тако да се сила одмах показује и догађа се чудо. Колико год за духа зла било тешко да напусти своје удобно гнездо, колико год било снажно његово ломљење жртве у последњим тренуцима власти над њом (И повикавши и изломивши га врло, изиђе), Господ је ипак увек био и биће господар људског живота, и по Његовој заповести дух зла излази из болесника. Даље свети јеванђелист показује важну слику. Исцељени бесомучник по изласку злог духа из њега би као мртав тако да многи говораху: умрије. Овде је реч о томе, да исцељени од зла као да се искључује из света зла, и свет зла одбија да га сматра својим. Свет зла га сматра мртвим, јер у њему више нема уобичајеног живота света зла. И то је нормално. Ослободивши се духа зла, он раскида са светом зла и одбацује тај свет заједно са свим његовим жељама. Он заиста постаје туђ томе свету. У њему почиње његов лични живот. Страни су му интереси света, његови немири, интриге, надметања, јурење за спољашњим. Све је то у њему одумрло, и он је свету туђ, као да је мртав, будући да у себи, са тачке гледишта света, нема живота. Свет га назива чудаком, фанатиком, хистеричним, па уз то и ненормалним, лудим. Но, Господ одмах разбија такво површно суђење. А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде. Господ овде показује, да у ономе ко се помоћу Христове руке, помоћу силе Божије, ослободио зла, почиње да бије такав живот, да се душа, која се до малочас вукла по земљи и показивала само голи живот, подиже, и да ће устати, и поћи, и полетети.

89. Питаху га (Христа) ученици Његови насамо: зашто га ми не могосмо истерати (духа зла из глувонемог)? И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом (Мк. 9,28-29). Овим речима Господ узакоњује подвиг за хришћанина. Подвиг је нужан за успешну борбу против греха и зла. Људи су склони томе да умирују своју савест позивањем на Божанско милосрђе (да је Господ и без подвига и дела опростио разбојнику, блудници, итд.) и да умањују сопствену одговорност за духовну неактивност.

Узакоњење подвига догодило се под оваквим околностима. Ученици Христови су од Њега добили дар исцељивања болесних и истеривања демона (и даваше им власт над духовима нечистим - Мк. 6,7), па ипак не могу да истерају духа зла из глувонемог. Зашто? Зар је Божији дар слаб и зар је реч Божија узалудна? Никако. Било је потребно показати да је свемоћ Божија у стању да изврши свако дело за човека, али да се од човека ипак захтева активност. Људска активност потребна је из два разлога. Први је тај, што људска душа и сама треба да буде припремљена за примање силе Божије, када се та сила појави у њој. Ово је непромењиви захтев који износи Господ (упор. Мк. 5,34; 5,36; 6,5 и др.). Овим захтевом узакоњује се подвиг вере од стране човека. На њега Господ указује и у разматраном случају немоћи ученика да исцеле болесника. Ово је записо јеванђелист Матеј. На питање ученика: Зашто га ми не могосмо изгнати? Господ им је одговорио: За неверовање ваше (Мт. 17,19-20), тј. Божија сила која вам је потребна за савршавање чуда спремна је да се излије, али ви сте показали да сте неспособни да је примите. Други разлог за људску активност на који Господ у датом случају указује је у околностима које као да су изван човека. За хришћанина који је ступио на Христов пут, неминовно је одбацивање греха, зла, и борба против њега (упор. Мк. 8,34-37). Свет зла није фикција, то је јасно одређена сила. Та сила има своја многобројна и различита оруђа (овај се род ничим не може истерати). Свет зла не прашта издају. Он ће неизоставно отпочети контранапад на хришћанина. Напади ће кренути кроз тело, кроз људске страсти, кроз средину која хришћанина окружује. И тада, у тој борби, да би из ње изашао као победник, хришћанин мора да се прихвати подвига. Господ указује на неминовност подвига молитве и поста. Сила Божија и помоћ Божија не искључују тај подвиг. Која је улога подвига? У чему је значај молитве и поста? Очигледно, молитва пребацује људски дух у сферу Божанске силе, док пост оно што је материјално чини финијим и потпомаже пребацивање у вишу сферу. Дакле, ако хоћеш успех на свом хришћанском путу, ако хоћеш победу, а не пораз у борби са злом, ако хоћеш радост циља, а не да се оклизнеш на самом почетку, ако хоћеш свагда да осећаш помоћ Божију, а не жалосну бескорисност и напуштеност онда се прихвати подвига. Подвигом вере и подвизима молитве и поста поразићеш зло, и сила Божија биће приметно с тобом.

90. И дође (Господ) у Капернаум, и кад беше у кући запита их (ученике): Шта се препирасте међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. И пошто седе дозва Дванаесторицу и рече им: Који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга (Мк. 9,33-35). Код Хрииста је први онај ко је себе начинио последњим у свету греха, онај ко је себе одбацио на сметлиште (упор. Мк. 8,34-35); последњи у овом свету је уједно и слуга свима. А код Христа, он је - први.

91. И (Господ) узевши дете, метну га међу њих (међу ученике) и загрливши га рече им: Ко једно од овакве деце прими у име Моје, Мене прима; а ко Мене прими, не прима Мене него Онога Који је Мене послао (Мк. 9,36-37). Због чега је Господ тако нежно волео децу и тако нежно се опходио према њима (загрливши га)? Зато што су деца слика оних који су се поново родили у Царству Божијем, слика оних који су се родили од Духа... Заиста, заиста вам кажем: ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божијега (Јн. 3,3). Дете је слика човека препорођеног за Царство Божије. Његова душа је чиста... Она није испрљана злом света. Ето због чега је Господ на другом месту рекао да је таквих Царство Божије (Мк. 10,14), и: анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца Мога небескога (Мт. 18,10). Свети јеванђелист Матеј, који подробно износи ову беседу Христову, уз највећу доследност у поређењу са другим јеванђелистима, тачно понавља речи Господње. Христови ученици се интересују: ко је највећи у Царству Небеском? (Мк. 9,34; Мт. 18,1). Господ је на то још раније одговорио: највећи је онај ко се одрекао себе, ко је одбацио себе, ко је сахранио старог и грешног себе и поново се родио (Мк. 8,34-37; Јн. 3,3-8). Сада Господ само илуструје Своју мисао: узима дете, грли га, ставља у средину и објашњава: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско (Мт. 18,3). И још додаје да би било потпуно јесно: Који се, дакле, понизи као дете ово (тј. ко у души постане дете), онај је највећи у Царству Небеском (Мт. 18,4). Ова мисао о детету по души као ономе ко задобија Царство небеско, толико је неспорна, толико је вредна, толико слика детета треба да буде узор и живи идеал оних који стреме Царству Божијем, да Господ ту слику касније још једном утврђује: Који не прими Царства Божијега као дете, неће ући у њега (Мк. 10,15).

Оне који прихватају тај идеал, и дете чуају као слику детета Царства Божијег, Господ награђује утешним обећањем - да у лику детета примају Њега Самог. Ко једно од овакве деце прими у име Моје, Мене прима. Истинита је реч Господња. Ако се онај ко прими праведника или прорка удостојава части (удела) праведника и пророка, онда ће се и онај ко прими дете као наследника Царства Божијег и сам присајединити уделу Господњем, као да Самог Христа прима.

92. Јер ко вас напоји чашом воде у име Моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју (Мк. 9,41). Чаша воде дата ученику христовом означава свако добро дело учињено у има Божије. Идеја је овде та, да и најобичнији поступак учињен у име Бога неће проћи незапажен, него ће отићи у вечност као бесмртни цвет, од кога ће се за тебе исплести бесмртни венац. Али имај у виду и заувек запамти, да се ту не ради о чаши воде, и да се ту заслуга не састоји од чињења ове или оне услуге своме ближњем, него се чак и најмање добро награђује само онда, када је учињено у име Моје, тј. у име Христово. Када је сав живот хришћанинов обраћен Богу и када је сваки корак његовог живота испуњен жељом да се изврши воља Божија о себи, и да се стане ближе Небеском Оцу - када се чаша воде пружа са трепетном свешћу: “Ево Отац ми је послао Свога сина и мога брата, и ја га с љубављу примам” - тада те ова вода, силом твоје обраћености Богу и љубави, подиже до висине неба и чини судеоником дела Господњег. Дакле, ако си својим животом устремљен ка Богу и хоћеш да уђеш у удео Господњи, онда, чинећи и најмање добро са Христом и ради Њега, ти кроз Њега постајеш судеоник Његовог Царства.

94. А који саблазни једнога од ових малих који верују у Мене, боље би му било да му се обеси камен воденични о врат и да се баци у море (Мк. 9,42). Нешто раније (Мк. 9,34-37; упор. Мт. 183-4) Господ за дете каже да представља слику онога ко је рођен у Царству Небеском, назива га највећим у Царству небеском, иако је дете мало по физичком узрасту. Гроз слику детета Господ саопштава да у Цсрство Небеско улазе они који су по души деца, који су чистог срца, и нису покварени грехом. Он децом већ директно назива оне који истински

верују у Њега. Они су “мали” зато што су “последњи”, јер су се одрекли света (упор. Мк. 8,34-37), и за то што су незлобиви, смирени, чисти, искрени и послушни као деца. Ако се награђује онај ко у име Божије прима те “мале”, онда, напротив, тешкој казни подлеже онај, ко саблазни дете (“малога”) у Христу, тј. ко га скрене са пута Царства Божијег. Смисао Господњих речи о потапању са каменом око врата онога ко доноси саблазан је тај, да је за таквога боље да се није ни родио (као што је рекао за Јуду: Боље би му било да се није ни родио онај човек - Мк. 14,21); боље би било да не живи, јер ако гурне свога брата са пута живота на пут пропасти, то значи да је његов крај само један - смрт душе и тела. Дакле, боље би му било да га нема. Ето како је за Господа вредна свака душа која се спасава, и како је велика брига Божија о њеном очувању за Царство Божије. Зато је тако тежак грех свакога ко доноси саблазан, свакога ко скреће свога брата са пута Божијег.

95. Ако те рука твоја саблажњава, одсеци је... И ако те нога твоја саблажњава, одсеци је... И ако те око товје саблажњава, ископај га: боље ти је с једним оком ући у царство Божије, неголи с два ока да будеш бачен у пакао огњени, где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк. 9,43,45,47-48). Ове речи Господа треба схватати у нераскидивој вези са Његовим истицањем одбацивања целога себе приликом полажења за Њим (упор. Мк. 8,34-37). Оне проистичу из заповести о погубљивању себе. Ако се тамо хришћану заповеда да се у потпуности одрекне себе, да погуби свој живот и да целога себе одбаци на сметлиште, онда, природно, не треба жалити ни руке, ноге, или очи, када се испрече на спасоносном путу. Зато, као што беспоштедно треба да сахраниш целог грешног себе, тако беспоштедно треба да одсечеш и све оно што смета твоме путу, када си стао на њега и идеш њиме. Другим речима: то треба да одстраниш и одсечеш још суровије, јер ако си на почетку пута осудио и сахранио у себи стару змију, зашто сада да чуваш ту малу гују? Зато без колебања одсеци у себи оно што те саблажњава и што те потискује са пута. Господ именује три извора саблазни: руку, ногу и око, и тиме означава саблазни које потичу од различитих покрета тела (рука - додир, похота), од различитих облика људске делатности (нога - поступци), и од људске мисли (очи - гледање, мисли).

При томе, Господ указује на изворе саблазни према снази коју они имају у животу. Најпре именује оне саблазни које су најближе човеку, оне које као да непосредно поничу у њему, затим саблазни које се свесно примају и које долазе споља, и на крају, најпрефињеније саблазни - оне које долазе од људских мисли. Али за сва три извора саблазни заједничко је то, што повод за њихово појављивање долази споља, кроз спољашње органе чула (рука, нога, очи). Зато Господ указује на један метод борбе са оним што саблажњава: “одсеци”, “ископај”, тј. указује на метод одбацивања и сузбијања спољашњег ради спасења унутрашњег - душе. Господ тако и каже, и три пута понавља једно исто, као очигледну истину, да је боље човеку да без руке, ноге или ока уђе у блажену вечност, него са две руке, две ноге, или са два ока остане у мртвилу, јер, заправо, какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мк. 8,37). И ти поступај тако! Постави себи за животни задатак - да сачуваш душу. Ако је душа жива - жив си и ти. Ако је душа погинула - ни у теби неће бити живота. Зато немилосрдно одсецај све што уништава душу, одсецај саблазан која са собом носи смрт душе. Ако саблазан долази споља и кроз спољашње, не бој се, не жали, одсецај све спољашње. Беспоштедно кидај све нити које те везују за спољашње, и без устезања их бацај. Нека те не оптерећује то да ћеш покидати и више него што је потребно. Никада неће бити сувише. Нећеш погрешити ако одмах одсечеш све што те саблажњава. Без размишљања одсецај и одбацуј све спољашње, како око тебе не би било опасности, па макар било и пусто. Јер нећеш бити побеђени, него победник, и ништа нећеш изгубити, него ћеш наћи, зато што си задобио и сачувао своју душу. У сваком случају одсецања спољашњег, када кроз то (одсецање) сачуваш своју душу, ти само добијаш, јер ако изгубиш душу услед спољашње саблазни, више ништа спољашње, што си сачувао из сажаљења према себи, неће бити у стању да ти надокнади тај губитак. “Какав откуп”, какву компензацију може да добије човек када изгуби душу своју? Дакле, немој да жалиш. Ишчупај и одбаци оно што те саблажњава. Нека око тебе буде све пусто. Нека остане мала соба, скромна одећа и оскудна храна. Ипак си богат. Нека се не чује провокативна музика, нека нема заносних призора; буди далеко од бучног весеља. Ништа ниси изгубио. Чак си и добио. Дакле, не тугуј што нећеш живети спољашњим животом и што ћеш у себи одсецати штетне тежње тела. Није ли боље да будеш у скромном оделу, без утисака који доносе расејаност, и да тако уз одсецање штетних покрета сачуваш живот и душу, те да се њоме улијеш у блажену вечност, него да уз последњи раскалашани плес, у страсном заносу доспеш до крајњег безизлаза...

Шта је боље? Шта је кориснније? “Какав откуп” ће човек дати ако изгуби душу своју?

96. Јер ће се сваки огњем посолити, и свака ће се жртва сољу посолити. Добра је со; али ако со постане неслана, чиме ће се осолити? Имајте соли у себи, и мир имајте међу собом (Мк. 9,49-50). Сликовитим изразом “сваки ће се огњем посолити” Господ је незаборавно истакао неминовност подвига. Грех разлаже тело и разлаже читав живот. Хришћанин је објавио рат телу, зато треба да заустави разлагање живота. Као што се у материјалном свету разлагање, тј. труљење, зауставља деловањем снажних раствора на материју, на пример соли, тако и ти, да би зауставио унутрашње разлагање, духовно се посоли. Заштити се од растачућег утицаја греха... Подвргни се деловању моћних средстава која би прекратила растакање душе. Ово средство, налик на со, које ће да заштити душу од греха и од растакања је подвиг. Подвиг је - огањ. Он спаљује болесни сплет страсти. Он ће истиснути загушљиви дим похоте. Он ће уништити трули отпад страсти. Подвиг је - огањ. Он ће спалити твоје разјапљене ране, спржиће нечистоту порока, уништиће смрад труљења, прекалиће те као метал, постаћеш као злато које је прошло чишћење, постаћеш злато које рђа више неће дотаћи. Тако ће подвиг, као очишћујући огањ, постати твоја со. “Огњем ћеш се посолити...” Тешко? Строго? Да, тешко. Али неминовно. Погледај пажљивије како Господ говори о томе. На неопходност “сољења огњем” Господ указује одмах након што је говорио о одстрањивању очију, руку и ногу које саблажњавају. И не само то. Господ ове две мисли сједињује узрочном везом: И ако те око товје саблажњава, ископај га: боље ти је с једним оком ући у царство Божије, неголи с два ока да будеш бачен у пакао огњени... Јер ће се сваки огњем посолити... (Мк. 9,47-49). Дакле, Господ овде изражава мисао, да ако си стао на пут Христов и одбацио себе да би пронашао себе препорођеног - онда немаш разлога да жалиш један уд који смета твом духовном узрастању. Немилосрдно га одсеци. Не бој се. Не колебај се. То је неминовно! Не треба избегавати насиље над собом, све до крви, јер свако треба “огњем да се посоли”.

Свако, без изузетка, треба “огњем да се посоли”. Свако ко хоће да се ослободи од смрада распадања и да осоло себе, неминовно мора да прође кроз очишћујући подвиг. Овај подвиг може бити жесток, као огањ. И опет, не узнемируј се, иди и гори, јер кроз горење ћеш ћеш се духовно очистити. Постаћеш чиста као прекаљено сребро, и процес труљења (распадања) прекинуће се. Затим Господ открива још једну страну подвига осољавања - његов укус, укус који крваве борбе чини привлачним, а сузе - сузама радости, сузама среће, сузама које су драже од смеха. Господ говори о пожртвованости подвига. Он каже да ће се “свака жртва сољу посолити”, тј. да се свако ко приноси жртву стара о томе да она буде угодна - да буде мириснија и укуснија. Основни зачин који даје укус је - со. Зато је Господ и рекао, да ће се “свака жртва сољу посолити”, тј. да ће се учинити мирисном, пријатном. Тако и ти, на свој труд ради душе и ради Господа гледај као на жртву, и зато подвиг носи са радошћу. Осоли га ватром борбе и очишћења, како би твоја жртва-подвиг постала мирисна и пријатна, као осољени жртвени дар. И твој подвиг ради Бога биће такав, кад пође од срца, као искрена жртва Богу. Тада ће борбе, које се воде ради Бога, испунити сву душу и раширити се по њој као благословени тамјан... У души ће се развити склоност према борби, и жал за подвигом ће је нагризати, ако би, макар и привремено, напустила борбу. Тада ће се након страдања појавити утеха, и након суза заблистаће тиха радост... Тада ћеш заволети страдања, и мила ће ти бити туга у Богу. Ето шта значи сољење душе, када она кроз подвиг постаје миомирисна жртва Христу. Господ ту мисао још продубљује: Добра је со; али ако со постане неслана, чиме ће се осолити? То значи, да ако ваше делање ради Господа буде досадно и безукусно, ако вас самосажаљење буде вукло по приземности свакодневице, ако у блату падова будете могли да се дочепате само несигурног ослонца маховинастих хумки и ако се будете бојали оштрог насиља над собом, онда ће ваше делање изгубити сва својства подвига, изветриће и постаће безукусно, као со која је изгубила силу. И ништа, ама баш ништа не може вам помоћи да се вратите у стање духовне бодрости и радости у Христу, осим новог осољавања себе, тј. враћања на пут огњеног притиска на себе, на пут напора ради Христа, како би се опет појавио миомирис жртвеног горења, и како би се вратила снага осољене душе.

Коначно, Господ даје последњи закључак: Имајте соли у себи, и мир имајте међу собом. Ми немамо шта да додамо овим Господњим речима. Њих треба само што дубље утиснути на прву страницу свога срца. Да, “имај соли у себи”! Држи се подвига, као огњеног очишћења, како би душа остала у њему и како би се тиме прекинуло распадање. Само кроз подвиг постаћеш верни син Небеског Оца. Само кроз подвиг стећи ћеш мир Христов - мир који је Он заповедио и оставио ученицима: (Хоћу) да у Мени мир имате (Јн. 16,33). Мир вам остављам, мир Свој дајем вам (Јн. 14,27). Само кроз подвиг пронаћи ћеш оно што одликује истинског ученика Христовог - љубав: По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13,35). А са миром Христовим у души, са љубављу у срцу, испунићеш и последњи завет: Мир имајте међу собом.

97. Дође (Христос) у крајеве Јудејске... и стече се опет народ к Њему; и као што обичај имаше, опет их учаше (Мк. 10,1). Поново слика узајамних односа душе и Бога. Понављањем речи “опет”, Божанско Откривење истиче постојаност и устрајност душе која тражи Бога, и сталну откривеност Господа за такву душу. Господ невидљиво ходи по виноградима људских душа. Душа треба да се одазове и да пође према Христу. Да пође са одлучношћу. Ако би се догодило да се душа уклони и удаљи од свога У читеља и Спаситеља, нека не клоне у повратцима к Њему, и нека не престане да око Њега сабира своје снаге. Он пак, Спаситељ, “по обичају Своме” - по Своме милосрђу, свепраштању и љубави - неће се уморити, неће престати да се одазива таквој души, увек ће је “учити” отварајући јој очи срца, привлачиће је к Себи и спасавати је, пружајући јој живот и радост у општењу са Собом.

98. И приступивши фарисеји, кушајући (Христа) упиташе га: Може ли муж отпустити жену? А Он одговори и речи им: Шта вам заповеда Мојсеј? А они рекоше: Мојсеј допусти да јој се даде отпусна књига и да се отпусти. И одговарајући Исус рече им: Због окорелости срца вашега написа вам он заповест ову. А у почетку стварања Бог их је створио као мужа и жену. Због тога ће оставити човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. А што је Бог саставио човек да не раставља (Мк. 10,2-9).

Фарисеји хоће да улове Христа лукавим питањем о браку и разводу. Они хоће да га оптуже за разилажење са Мојсијевим законом и са праксом живота према томе закону. Господ разобличава оне који га кушају. “Није ли довољан доказ ваша пракса? Она вас и оптужује, јер Мојсије је због окорелости срца ваших, тј. због ваше моралне огрубелости, био принуђен да промени установљени поредак. Дакле, пракса вас оптужује као морално грубе, као оне који имају развраћено срце”. Даље Спаситељ у свој чистоти обнавља истину о браку, онако како је она била замишљена у творачком акту Бога, Саздатеља живота. Ову истину Господ поново успоставља као обавезан хришћански закон и за векове векова утврђује велику тајну брака. Темељ брака тајанствено почива на Божанском благослову скједињења једног мужа са једном женом. Господ подсећа на оно што је било у почетку, тј. на тренутак када су творачким актом Божијим бића призвана у живот и када им је одређено њихово истинско назначење. Подсећајући на тај тренутак, Христос појашњава да их је “Бог створио као мужа и жену”, тј. да је за мужа - Адама, била створена једна жена - Ева. И Бог је благословио савез то двоје, који су били створени једно за друго. При томе, није ли у акту стварања Еве из Адамовог ребра похрањена најдубља мисао о сродности будућих мужа и жене по души и по телу, о оној сродности која их води ка међусобном сједињењу, и, када је задовољена, даје животу пуноћу и целовитост? Христос подсећа на тај творачки акт и тиме установљава као закон да и у све будуће векове Бог, као Промислитељ живота, за једнога мужа тајанствено ствара једну жену. У њих, који су призвани у живот у различитим породицама и у различитим местима, Божанска воља полаже атоме сродности, и ти атоми треба да се сједине како би била испуњена воља Творца и како би заживело оно што је Творац унапред одредио. Када се живот одвија по благослову Божијем, када се путеви живота прокрчују под Његовом невидљивом руком, онда долази до сједињења сродних елемената, и раличити животи слиће се под Божијим благословом да би се узајамно допунили. Тада ће један муж наћи своју “једну” и “јединствену” жену, створену само за њега. Ово ће се догодити на тајанствен начин, благословом Божијим. Елементи сродности се тако силно привлаче ка међусобном сједињењу, воља Божија тако неминовно обликује оне који су њоме благословени у животу, сродне душе будућих женика и невесте тако су вођене ка узајамном надопуњавању, да се чини, када би им везали очи и поставили једнога од њих код врата васељене, како би цело човечанство у дугој колони прошло поред њега, да би се и тада, у узајамном тражењу душа и тела, они бацили једно другом у загрљај; он један - њој једној.

Ето зашто Господ потом доноси тако чврст закључак: Због тога ће оставити човек оца својега и матер... Ко је ближи од оца? Ко је дражи од мајке? Али сада се испуњава воља Божија, сада се довршава творачки акт - стварање једнога живота под благословом Божијим. Препрека нема, и најјаче земаљске везе се кидају као истрошене нити, зато што ту, у овом акту зближавања женика и невесте, постоји нешто што је веће од земље. Ту се испуњава најузвишенији закон и твори се највиша воља. А када је пронађено оно што недостаје, тада се човек “прилепи” за своју жену. Обрати пажњу на израз “прилепиће се”. То значи ући ће у другу душу и у други живот као у свој, стопиће се и растворити у њима. Тада ће настати један живот један целовит живот. И биће довршен творачки акт - стварање мужа и жене; јер, како је и речено у Откривењу, “створио их је”, тј. створио их је једно за друго, као један живот. Ову мисао, о јединству живота код женика и невесте који се сједињавају, Господ објашњава још пластичније. Он чак то јединство не означава као јединство живота, него јединство тела. И биће двоје једно тело, тако да они више нису двоје, него једно, тј. људи су чак и физички престали одвојено да постоје. Они су физички постали једно тело. Ето шта је учинило испуњење воље Божије... Она не само да је надопунила и раширила људске душе у узајамном сливању, него је изменила и физичку природу, и од два физичка бића начинила је једно целовито биће. Таква је тајна брака. Објаснивши је, Господ изводи последњи закључак који представља прекор фарисејима: “А шта ви хоћете? Шта ви питате? Како после тога човек да остави своју жену? Па то је противприродно! Брак представља узајамно надограђивање живота! А ви хоћете да Ја одобрим рушење онога што је надограђено?! Брак је творачки акт - акт Бога који ствара један живот. Како ви тражите да Ја разрушим живот који је саздао Бог? То је противприродно... И не помишљајте да насрнете на брак! Што је Бог саставио човек да не раставља.

99. И у кући опет запиташе га (Христа) о томе (о браку и разводу) ученици Његови. И рече им: Који отпусти жену и ожени се другом, чини прељубу са њом. И ако жена одвојивши се од мужа својега пође за другога, чини прељубу (Мк. 10,10-12). Ученици Христови хоће дубље у себи да запечате правилно схватање брака. Ово је било тим неопходније, што Христови ученици у овом случају опозивају Мојсијев закон. Ето због чега су они, када су остали насамо са Господом, поставили исто питање о браку и разводу. Пошто ово није било питање искушавања, као код фарисеја, нити радозналости, нити спорења, него питање нужног знања, и пошто је озбиљност теме захтевала тачно разматрање, Христос не осуђује ученике због

неразумевања или неповерења према Његовим речима, него мирно наставља излагање о браку, које малочас као да је прекинуто. Ученике је, у крајњој линији, узнемиравала помисао на извршавање строгог Господњег учења. Јеванђелист Матеј то и не крије (Мт. 19,10). Заустављајући узнемирење ученика, Господ је, заправо, показао остваривост хришћанског учења о браку у животу, да би у закључку потврдио постојаност брака. Јеванђелист Марко је и забележио тај закључак, који као да изнова потврђује основну мисао Господа. Извршење сваке заповести подразумева верност тој заповести од почетка до краја. Верност је одсуство и најмањег компромиса. Кад човек бескомпромисно иде правим путем, за њега је све и простије, и јасније, и, на крају крајева, успешније. Тако је и са испуњавањем заповести о браку. Тешкоћа у испуњавању ове заповести настаје онда кад човек заборави закон Божији и пут живота, и са њих се спусти на комромис. Човек мисли да ће својим разумом и свом жељом да поправи и испуни живот, а заправо замагљује истину свога пута, ствара двоструке циљеве, посреће, и коначно - удаљава се од животне истине, греши у животу, страда, и незадовољан је. Грешком започето - грешком се и завршава. Прати ово у животу. Погледај како човек, када је брак у питању, прихвата компромис. Прати сам настанак брака. Зар у браку људи испуњавају вољу Божију? Зар се човек, када жели брак, препушта промишљајућој руци Божијој и чистим срцем тражи њено вођство? Зар се целомудрено чува девственост душе и тела, и са трепетом тражи допуњавање сродним животом по заповести Божијој? Зар се у непорочности срца одбацују лажни насртаји похоте, како би се незамагљеним очима душе и тела видела усмеравајућа Десница Божија? Приликом ступања у брак појавила се грешка и искривила је Божији пут живота. Шта је одређивало брачни избор? У преовлађујућој већини случајева брак је одређиван чулношћу и развојем физичког осећања (заљубљеношћу), финансијским разлозима, класним и групним одабирањем (наш човек), итд. Када је све то приликом склапања брака избило у први план, воља Божија о животу се искривила, у сједињење људи умешао се случајни, непотребни фактор, те је брачно сједињење постало само релативно чврсто. У таквом браку више није било међусобне “прилепљености”, јединства живота, јединства тела, нити пак “састављања од Бога”. Требало је само да се у таквом заједничком животу појави било какав страни фактор: нова заљубљеност, нова рачуница, или једноставно разуздани хир, па да се брачно здање, које није имало гаранцију чврсте унутарње правде, уздрма и развали. Тако се увек потврђивала истина: што је неправдом почело - неправдом се и завршава. Када се таква животна грешка испољила, и када људи почели да страдају

од ње, онда су у кидању брачних веза тражили начин да се ослободе од бремена живота. Заправо, у таквим случајевима брачне везе се нису ни осећале. Њих није ни било, зато што у ствари није било ни брака, тј. није било тајанственог спајања једног мужа са једном, “својом”, “јединственом” женом - спајања до кога је дошло по вољи Божијој. Ето због чега су људи са свога пута лако одбацивали такав, случајно састављен, а понекад и преступно и греховно, споља склепан, заједнички живот. А Господ има у виду истинско сједињење душа и тела. Оно је нераскидиво, јер је раскид код њега противприродан (Мк. 10,11). Зато је и речено: Који отпусти жену и ожени се другом, чини прељубу са њом. Сасвим је јасно зашто чини прељубу. Зато што је тајанствени савез мужа и жене, које је сјединио Бог - вечан. Када се муж сједини са другом женом, а већ се налази у савезу са “једном” и “јединственом”, онда се он у ствари изругује над вечним савезом са једном женом, и постаје - прељубочинац. Његова “једна” жена је жива и свезана, и биће вечно свезана са оним са којим се сјединила пред Богом. Ето због чега је закон брака непромењив. Он не допушта компромисе и тада гарантује достизање истине живота и среће. Не посежи на брак, јер је то посезање на истину живота. Што је Бог саставио човек да не раставља.

100. И доношаху му децу да их се дотакне, а ученици забрањиваху онима што их доношаху. А видевши Исус узнегодова и рече им: Пустите децу нека долазе Мени, и не браните им; јер таквих је Царство Божије (Мк. 10,13-14). Када душа детета, или једнога од ових малих који верују у Мене (Мк. 9,42), тежи ка Христу, а неко (родбина, пријатељи) јој се испречи на путу, онда тај који се испречио свакако греши. Душу детета привлачи сродно, а сродно је за њу - Бог и Царство Божије, јер душа детета није изопачена грехом. Дакле, у општењу са Богом чиста душа налази себе, расте, и јаче се утврђује у Истини. Препрека на путу ка Богу је насиље над душом, којим се она лишава најнеопходније хране. Њој се забрањује да иде у сродну средину. Таква забрана и насилно задржавање душе у средини која јој није сродна, нарушава правду живота, те зато и представља изопачење живота и грех. Зато је Господ “узнегодовао” чак и против својих ученика, када су показали такво несхватање истине живота и несхватање дубоке праведности природне тежње дечије душе ка Богу. И ти отвори детету прозорчић ка небу, дај његовој души да се надише Божанског живота, јер то је боље од било какве играчке, или од угађања детету храном.

101. Заиста вам кажем: Који не прими Царства Божијега као дете, неће ући у њега (Мк. 10,15). Дете - то је слика поново рођеног за Царство Небеско (Мк. 9,36-37). Ти треба да сахраниш старог и грешног себе, да се поново родиш за нови живот духа, као дете. Треба да постанеш дете по души и да усвојиш сва својства детета: чистоту срца, незлобивост, простоту, свепраштање, целомудреност. И треба да се покренеш ка Царству Божијем, као што се дете креће ка сродној средини: просто, без лукавства, одлучно и целом својом душом. Тада ћеш и ти бити дете Царства Божијег. Коначно, оно ће приипадати и теби. Дакле, милујући децу, не заборављај да и ти по души треба да будеш налик на њих.

102. И загрливши их (Господ децу), стави руке на њих те их благослови (Мк. 10,16). Тако ће Господ да милује и тебе када будеш као дете. И тебе ће Господ да “загрли” Духом Светим, и да пружи над тобом Своју невидљиву, заштитничку, усмеравајућу и спасавајућу Руку. Под благословом те Руке, без опасности ћеш проћи путем живота, и наћи ћеш мир у блаженој обитељи Небеског Оца који те љуби.

103. И кад изиђе (Господ) на пут, притрча неко, и клекнувши на колена пред Њим, питаше га: Учитељу благи, шта ми треба чинити да наследим живот вечни? А Исус му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. Заповести знаш: Не чини прељубе; не убиј; не укради; не сведочи лажно; не чини неправде никоме; поштуј оца својега и матер. А он одговарајући рече му: Учитељу, све сам ово сачувао од младости своје. А Исус погледавши на њ, омиље му, и рече му: Још ти једно недостаје: иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и дођи, узми крст свој и хајде за мном. А он се снужди због ове речи, и отиде жалостан; јер беше врло богат. И погледавши око Себе Исус рече ученицима Својим: Како је тешко богатима ући у Царство Божије! А ученици се запањише на речи Његове. А Исус опет одговарајући рече им: Децо, како је тешко онима који се уздају у богатство ући у Царство Божије! Лакше је камили кроз иглене уши проћи неголи богатоме у Царство Божије ући. А они се веома чуђаху говорећи у себи: па ко се онда може спасти? А Исус погледавши на њих рече: Људима је то немогуће, али Богу није; јер све је могуће Богу (Мк. 10,17-27).

Ово је кључ за разумевање следовања за Христом, ово је једна од тајни Божијих. Отвори очи срца и онда читај! И помоли се да твоје духовне очи не би биле затворене и твоје духовне уши запушене за примање истине Божије. “Неко” прилази Христу. Јеванђелист придошлицу означава на тако општи начин, да би ти овде видео типску слику. Придошлица је младић, богат младић, али га јеванђелиста ипак не назива тако. Осим светог Марка, и јеванђелист Матеј га на почетку своје приче назива “неко”. И гле, неко приступи и рече му (Мт. 19,16). Дакле, овде је реч о типском приказивању придошлице. Он је могао и да не буде младић, него зрео човек. Могао је и да не буде богат. Које типске црте карактеришу придошлицу? Јеванђелист Марко помиње његову младост, а и јеванђелист Матеј га током целе своје приче зове га младић (Мт. 19,20,22). Сходно томе, то је био човек младе душе. Она није отупела. Она живи и дише. Она је енергична до плаховитости. Тај “неко” није просто “пришао” Христу, него му је “притрчао”. Ето каква је младост и плаховитост душе! Плаховитост душе младића који је притрчао Господу усмерена је на оно највише што човек може да тражи - на оправдање сопственог живота. “Неко” - младић - не тражи насладе, не јури за стицањем, не трчи за почастима, не привлачи га слава. Он хоће да зна: шта је потребно за оправдање живота? Он хоће да научи како да устроји живот, да би имао срећан крај - да би досегао блажену вечност. Ради тог циља, ради најузвишенијег циља у људском животу, он тражи и плаховито трчи. Када је нашао Учитеља истине, ватрено га моли да му открије истину живота. Ето због чега је пао пред Њим на колена и из све душе га моли: “Просвети ме. Научи ме како да достојно живим.” Учитељу благи, шта ми треба чинити да наследим живот вечни? Дакле, обрати пажњу на то, да је млада, неискварена душа пламено устремљена ка Христу и да га тражи. Само вечно млада душа, која није оронула од порока, упорно тражи истину живота и баца се према њој. А када наиђе Источник светлости, онда она не штеди себе, простире се ничице, и чини се да је спремна да пружи све како би измолила и пронашла истину. За такав порив способна је само чиста, само млада душа, јер је она сачувала осећај за правду, и снагу да се баци ка светлости, тамо где се она појави.

А грех душу чини старом. Он отупљује осећај за правду, а са њим и полет душе. Он подсеца крила душе и наваљује на њу вечно оптерећујуће бреме. Тада душа више нема избора, нити може слободно да се вине; душа, притиснута тежином греха, оронула од изједајућих сокова неправде, ропски се заплиће у своје мрачне нити, у свој ћорсокак безизлазности, подстакнута од стране свога господара - греха. А шта каже Христос? Како Он одговара на молбу за поучавањем? На усхићење младе душе која тражи истину живота, Господ одговара наизглед хладно: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. Али, то ипак није хладан одговор. То је призив на темељитост, на више свести о самом обраћању. Својим одговором Христос даје већу тежину питању и већи значај одговору. “Ти тражиш од Мене истину живота и називаш ме благим. А бесконачно благ је само Бог. Дакле, ти се обраћаш Богу. Свет ти није пружио истину. И ти је тражиш од благог Бога. Запамти ово. Не треба се играти истином. Одговор прими као најузвишенију истину, као одговор Бога. А он је обавезујући. И више неђеш моћи да га мимоиђеш. Он свезује” Очигледно је да у природном животу, у животу ван Христа - па макар то био и богат живот, тј. и морално и физички уређен на најбољи начин - среће и задовољења нема. Они су неухватљиви. И зато, када је дошао тренутак да добри младић оде од Христа и да се врати своме добро уређеном животу, он отиде жалостан, јер је знао да се враћа у испуњену пустош и да остаје без радости. У природно животу, колико год он био идеалан, нема испуњености. И осетљива душа, она која није убијена грехом, тражи довршетак живота. Он се, макар и невољно, труди у тражењу онога, што треба да се појави како би дало пуноћу и срећу довршености. Шта је то? Шта? Шта даје срећу довршености? Христос одговара. Удуби се, удуби се! Христос одговара младићу: Још ти једно недостаје: иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и дођи, узми крст свој и хајде за мном (Мк. 10,21). Дакле, потребно је само једно! Како је то једноставно! За целу равнотежу живота, цело његово оправдање, за сву пуноћу среће и задовољства потребно је само једно. Одбацују се томови нагомиланих људских мисли. Отклањају се, као непотребни, сви узалудни напори људских трагања. Потребно је смао једно! Како једноставна истина! “Продај, раздели, и пођи за Мном, узевши крст свој”.

О чему се ту ради? Зар оправдању живота смета много новца, или, уопште, спољашњост сама по себи? Ученици Христови су у почетку тако и схватили речи свога Учитеља. Када је младић отишао са тугом, Господ је, погледавши около, као да лови мисли присутних, Својим ученицима рекао: Како је тешко богатима ући у Царство Божије! (Мк. 10,23). А ученици су се “запањили” на Његове речи. Очигледно да су ученици схватили да Учитељ захтева потпуно одрицање, потпуно истребљење свега спољашњег, свега земаљског. Да, али како је то могуће за земаљске људе? И, они су се ужаснули! Тад Господ појашњава њихове мисли. С каквом нежношћу, с каквим снисхођењем према њиховој мисли која се простире по земљи Он то чини! Децо - каже Он - како је тешко онима који се уздају у богатство ући у Царство Божије! Господ појашњава да се ту не ради само о новцу или о спољашњости самој по себи. Зар може бити греха у томе што ће у соби да лежи злато или нека друга ствар? Грешна је људска слабост, која хоће стварима да испуни не само собу, већ и читав живот, која хоће да се стварима утврди у животу, и да се на стварима утемељи, као на чврстом ослонцу. Дакле, у том моменту настаје грешка. Грех се појављује онда када дође до изопаченог мешања вредности. Управо зато, Господ баш на овај начин прецизније одређује Своју мисао: тешко је ући у Царство Божије онима који немају злато, а уздају се у злато, тј. онима који златом и стварима хоће да се утврде и оправдају у животу. Али, након што је овако пезицирао Своју мисао - да улазак у Царство Божије није тежак за богате, него за оне који се уздају у богатство - Господ се ипак, са извесним инсистирањем, одмах враћа на своју првобитну формулацију суда о богаташу: Лакше је камили кроз иглене уши проћи неголи богатоме у Царство Божије ући (Мк. 10,25). Треба додати да код јеванђелиста Матеја и Луке предаје само та формулација и да уопште нема прецизирања мисли о томе да се спасти неће они који се уздају у богатство. Обојица јеванђелиста, када причају о овом догађају, наводе само Господње речи о томе да је тешко богатоме ући у Царство Небеско (Мт. 19,23-24; Лк. 18,24-25). Види се, основна мисао Господа била је та, да је богатима, тј. онима који су потпуно обузети спољашњим, тешко да уђу у Царство Небеско Оца. Видимо да Господ као да намерно не разликује “богатог” од онога ко се “узда у богатство” и да између њих ставља знак једнакости. Као да је прецизирање мисли о онима који се “уздају у богатство”, било дато само ради снисхођења људском размишљању ученика, да би оно било усмерено на схватање истине, док су пред лицем Највише Истине и Правде живота, оба стања, тј. стање душе у богатсву и њено стање уздања у богатство, потпуно изједначена. Како то схватити? О чему се ради?

Дакако, ствар сама по себи не може бити грешна, као што нема греха ни у свеукупности ствари самих по себи, чак ни онда када би биле узете све ствари овога света. Али грех и зло, који су продрли у људски живот, чине ствари својим оруђем, и тада ствари постају спољашње окружење зла. И сваки човек, кроз своје ствари, сродне поменутом окружењу зла, и против своје воље бива увучен у то окружење и невољно се сроди са њим. Такво зло окружење представља, на пример, новац, одећа и слично. То као прво. А као друго, ствари, безрешне саме по себи, постају извор зла због слабости природе сваког човека. Кад се човек окружи и затрпа стварима, тј. спољашњим, земаљским, он неумитно постаје њихов роб. Поступци, интереси, жеље човека, и невољно га затварају у скучени круг спољашњег; тада долази до замене вредности, човек се безнадежно заплиће у ограничену средину ствари и постаје њихов слуга. Тако, на пример, бива у трговини, чак и у уметности, и у другим областима. На тај начин, поседовање ствари неприметно прелази у робовање стварима поседовање ствари неприметно се претвара у живот кроз ствари и уздање у њих. Ето због чега Господ изједначује поседовање богатства и уздање у њега, и ставља у исту раван удаљености од Царства Божијег оне који се уздају у богатство и оне који богатство поседују. Господ у исту групу ставља и богате и оне који се уздају у богатство зато, што унутарње, духовно гледано, они стоје на једној линији - линији која одваја од Царства Божијег. Заато и одлази богати младић. За ову младу и унутарње богату душу, није богатство само по себи било препрека у следовању за Христом, него богатство као пут земље, пут спољашњег, када неминовно долази до уздања у богатство, до покоравања стварима, до робовања стварима, када долази до неприметног упијања у систем вредности спољашњег, и када се Божије постепено и неприметно пребацује у земаљско. Када дође до опхрваности земљом и када се човек читавим својим бићем препусти земаљском путу живота, онда Божији пут постаје далек и некако нестваран. Ови путем - путем робовања стварима - ишао је младић, и показало се да је за њега је немогуће да пође за Христом, пошто свој живот није могао да замисли изван пута ствари. Он једноставно није могао да се одрекне ствари, како је то од њега тражио Христос. Сада је јасно шта је то “једно” што је младићу недостајало. “Све што си рекао о себи - као да му каже Господ - добро је. Чист си пред законом, сачувао си заповести, и драг си ми, али једно ти недостаје да би био са мном - да пређеш на Мој пут. Ти идеш путем земље, путем ствари. А Мој пут се разликује од пута ствари. То је - пут духа. Зато, да би стао на Мој пут, ослободи се првог пута, тј. ослободи се ствари - продај!... раздели!”

Значи, да би стао на Божији пут, треба из душе да избациш сву земљу, све ствари. Потребно је да између твоје душе и Бога не буде никаквог заслона од земље, који би заклањао Бога. Потребно је да чак ни сенка земље не падне на душу. Нека сви прохтеви душе, у свим њеним удаљеним кутцима, буду извађени, показани, и окренути ка Оцу живота и Светлости. И нека ничега не буде у међупростору између душе и Бога, не само од ствари, него чак ни сенке ствари. Господ је одан. Па ако хоћеш да идеш за Њим и да га љубиш, онда иди и љуби, и љуби само Њега, без остатка. Када то учиниш, онда си прешао не Божији пут, јер си испунио оно прво “продај!... раздели!”, тј. одбацио си ствари, и испунио си оно друго - имаћеш благо на небу, тј. тежиште си пребацио на вечно, у област духа; дакле: тврдо си стао на пут Божији. Сад можеш спокојно да идеш за Христом. Ово је пут непропадљивог, бесмртног живота и бесконачне вечности. Ето шта је било речено младићу. Ето шта је кључ спасоносног пута. Ето шта захтева пут Христов. А ученици су се опет ужаснули (“запањили”). Учитељ је тражио да из душе и живота избаце све материјално. Материјални човек живи окружен стварима (материјалним), и, чини се, не може да изађе из тог круга. Ученици нису размишљали о том излажењу, зато је за њих речено да се запањише (Мк. 10,26). Сада је, међутим, учење Господње и њима постало јасно, али оно је било тако кристално и узвишено, да је људско познање устрептало од њега. Коначну јасноћу овим речима дало је ново подсећање на крст: продај... подај... имаћеш благо на небу... дођи, узми крст свој и хајде за мном. Подсећање на крст повезало је ове речи Господње са Његовим ранијим речима о одбацивању себе и узимању крста. Тамо је тражено одбацивање себе, погубљење сопственог живота и његово одбацивање на сметлиште. Сада се тражи одрицање од ствари, од свега спољашњег - да се за себе и у себи погуби сав свет ствари и да се одбаци на исто место, у смеће. Тамо му је место. Ово је звучало невероватно. Али било је управо тако. И не може да буде никако другачије, ако хоћеш да идеш за Христом Богом и да га љубиш онако како се захтева, тј. свим срцем, свом душом, целим својим разумом, свом снагом твојом, тј. свим силама живота (Мк. 12,30). Слушај! Слушај!

Овде није реч о истребљењу ствари, нити о спољашњем извођењу човека из круга ствари, јер то би било убиство земље, а земља је ипак творевина Божија. Овде није реч о уништењу ствари, него о њиховом подчињавању једином начелу живота, а то је - Бог. Само Господ, само Христос, само љубав према Њему и следовање за Њим, остају свакодневни свеобухватни циљ живота. Све остало је у служби овог главног и јединственог циља. Сва друга твоја занимања, интересовања, стремљења, па чак и најбоља и најидеалнија љубав, не треба да буду циљ сами по себи, него само оруђе, средство којим ћеш испуњавати вољу Божију о теби и о животу у њима. Кроз њих ћеш послужити јединој љубави према христу и Богу. Таква треба да буде улога земаљског и материјалног. Дакле, ствар можеш да поседујеш и на спољашњи начин можеш да живиш све дотле док су сва твоја стремљења посвећена Њему, на пример, у науци, у уметности и у другим областима; али све твоје материјалне тежње треба да имају само улогу служења у твоме животу, тј. кроз њих треба да служиш јединој истини живота и кроз њих да оправдаш свој живот. Речју, служи не њима самима по себи, него у њима и кроз њих предај своје срце и сав свој живот само Богу. Такав пут захтева да се на унутарњи начин изађе из круга ствари, да им се не придаје никаква вредност, да се душа на њима ни мало не задржава, а још је боље окренути се од њих и избацити их из себе. Пошто је то био позив да се изађе из света ствари, ученици га сматрају немогућим за човека (Па ко се онда може спасти?). Па сам човек је - ствар! Чини се да је њему немогуће да изађе из света ствари. Запањени и са трепетом душе, ученици су питали један другог: Па ко се онда може спасти, ако се пред онога који се спасава поставља такав захтев? Господ одговара на то: Он се саглашава са ученицима. Да, каже Господ, људима је то немогуће. Поново обрати пажњу на Господње речи. Он није рекао: “То је немогуће”, тј. да Његов захтев превазилази људске могућности, да представља утопију, и да је дакле - неостварив. Него каже: Људима је то немогуће, тј. Он се слаже са ученицима у оцени људске слабости и тврди да људи, у којима преовладава материјално, нису у стању да испуне Његову заповест. У потпуности развијена, Господња мисао изгледа овако: за људску душу је сасвим могуће и чак потребно да изађе из круга ствари, пошто душа треба да буде духовна и нематеријална. Зато Сам Ја и дао такву заповест. Али грешна душа није у стању да одатле изађе, јер грех и јесте издаја духовности душе и њено погружавање у материјалност. А када душа “погуби” себе грешну, да би са нашла препорођеном, онда она, очишћена, може да изађе из круга ствари, будући да ће тада у њој и са њом бити сила, Божија сила.

Јер Божија сила спасава човека. Божија сила је свемогућа. Све је могуће Богу (Мк. 10,27).

104. А Петар му (Христу) поче говорити: Ето ми смо оставили све и за Тобом пођосмо (шта ће, дакле, нама бити? - Мт. 19,27). А Исус одговарајући рече: Заиста вам кажем (да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, кад седне Син Човечији на престо славе Своје, сести и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих - Мт. 19,28): нема никога ко је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или њиве, Мене ради и Јеванђеља ради, а да неће примити сад у ово време сто пута онолико кућа, и браће, и сестара, и оца, и матер, и децу, и њиве, уз прогоњење, а у веку који долази живот вечни (Мк. 10,28-30). Господ тек што је изложио учење о одбацивању ствари и свега спољашњег, како би за душу био очишћен пут ка Њему, кад пламени апостол Петар поставља питање: “Ево, ми смо занемарили све земаљско, све ствари, да бисмо били само са Тобом, како Ти и саветујеш ученицима Својим. Шта ће дакле бити са нама?” Немој да мислиш да је ово питање практичног човека, који хоће да зна каква ће бити његова награда и колика ће бити његова добит. Каква добит и каква награда у материјалном смислу може занимати човека који је све материјално одбацио у смеће. Ово је питање вере. Ово је - питање непромењивости Господњих обећања. Петар је био усхићен, зато што се његово напуштање материјалног света, из љубави према Христу, поклопио са захтевом Самог Христа изнешеним пред љубљенога. Вођен љубављу Петар хоће да Онај Који га љуби још једном каже колико ће бити близак онима који су пошли за Њим. Господ је свакако видео да је то било питање вере и љубави. Ето због чега Он ни у чему не исправља Петра, него му одговара оним што је срце ученика и хтело да чује. “Из љубави према Мени ви сте оставили све материјално, да ни једна ствар не заклони Мене од ваших душа, како бисте били само са мном. Тако ће бити и у моменту наступања Царства Мога, када ћу доћи да судим земљи и сешћу на престол Свој. Тада ћете и ви, као судеоници Моје славе, сести на дванаест престола, и сваки који победи даћу да седи са Мном на престолу Моме (Отк. 3,21)”. Тако, кад буду показане све “мисли људских срца”, и кад све земаљско буде “наго и обнажено”, свима ће се открити правда Божија о земљи и о људима, и биће суд Божији по тој правди, заједно са судом светих Божијих. Као учесници суда Божијег, свети Божији ће тада узвикнути: Спасење и слава и част и сила Богу нашему; Јер су истинити и праведни судови Његови! (Отк. 19,1-2). Али Господ, уз своје најближе ученике и апостоле, Својом мишљу и љубављу обухвата и сав безбројни збор Својих будућих ученика и следбеника, и милује их Својим Божанским обећањем.

А пошто је Господ видео сву немоћ људске природе, и уједно сву тежину земаљских крстова Његових ученика, Он објављује да му је блиска и земаљска судбина Његових ученика, те да се Он, као и у чуду храњења хлебовима, побринуо и за њу. На путу крста владају тешка остављеност и усамљеност. Кад се у борби са светом греха за светост душе траже људске снаге, кад је около пустиња, кад са свих страна притискају звери и чује се њихово урликање, кад у најбољем случају поред тебе прође равнодушност, и ти си сасвим сам у тој великој, бучној, метежној и туђој, па уз то још и непријатељски расположеној пустињи живота, а твоје силе, међутим, пресушују, тело је већ исцрпљено, а у душу се поткрада униније, тад, уз сву твоју веру у истинитост сопственог пута, уз сву свест о томе да Господ не може у непрекидно да твори чудеса како би те и на спољашњи начин подржао, ти ћеш ипак потпуно да изнемогнеш услед те остављености, одбачености и усамљености. Па зар није и Син Божији, будући изнемогао по Својој људској природи услед несносних страдања, вапио ка Свом Небеском Оцу: Боже Мој, Боже Мој, зашто си ме оставио? (Мт. 27,46). Тако Господ, знајући унапред тежину страдња крсног пута Својих ученика, знајући унапред сву немоћ људских сила, сада Своје будуће ученике и следбенике венчава обећањем чврсте земаљске подршке за њих, како не би имали осећај остављености и усамљености. “Ви сте ради Мене и ради Небеског Царства оставили све земаљско. Ја знам да ће вам бити веома тешко, али, као Отац Који вас љуби и и Који се стара и о вашем земаљском животу, Ја вам кажем: не бојте се, ваша награда је велика - чак и док се налазите на земљи, нећете осетити да сте нешто изгубили или да сте нечега лишени. Ја ћу учинити то, да ћете и на земљи бити стоструко награђени оним “спољашњим”, што сте оставили Мене ради. Зато вам истину говорим: нема никога ко је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или њиве, Мене ради и Јеванђеља ради, а да неће примити сад у ово време сто пута онолико кућа, и браће, и сестара, и оца, и матер, и децу, и њиве”. Зар је реч Божија испразна? Зар се из љубави према Христу не уступају сада стотине домова за слуге Његове; и зар се не појављују стотине браће и сестара у Христу? И отаца, и мајки, и деце у Христу? Сећај се овога. И сећај се свога дуга хришћанске љубави (који се извршава по речи Његовој: По томе ће сви познати да сте ученици Моји ако будете имали љубав међу собом - Јн. 13,35) и дуга служења Христу и лику своје браће (који се извршава по речи Његовој: Заиста вам кажем: кад учинисте - тј. кад нахранисте, напојисте, оденусте, примисте, посетисте болесног и заточеног - једноме од ове моје најмање браће, Мени учинисте - Мт. 25,40). Још јаче се утврђуј мишљу, да то чиниш по завету Божијем, ради учвршћивања Царства Божијег.

Одмах након што је, снисходећи људској слабости, утешио ученике обећањем земаљске подршке, Господ казује оно главно - вечно и небеско: “И нема никога од оних који су пошли за Мном, а да неће примити у веку који долази живот вечни”. Тако не само апостоли Господњи, него и сви они који су оставили земаљско и са крстом пошли за Христом, постају судеоницци Његовог Царства и Његове славе. С Њим ћемо и царовати - понавља с Господом и свети апостол (2. Тим. 2,12).

105. Али ће многи први бити последњи и последњи први (Мк. 10,31) Опет слика супротстављености света земље, као света греха, Царству Божијем, као Царству праведности. Оно што је вредно на земљи - безвредно је на небу, а прво на земљи - последње је на небу. Зато је Господ раније и рекао: Који хоће да буде први нека буде последњи од свију и слуга свима (Мк. 9,35).

106. А када узлажаху (Христос и ученици) путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за Њим иђаху са страхом. И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити: Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; и наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће (Мк. 10,32-34). Први крстоносац - Христос Господ, “узлази” у Јерусалим, Јерусалим страдања, венца и славе. Пут ка њему је - пут у гору. То је - пут подвига. И Христс “узлази” у Јерусалим. Као да је тајна Крста потпуно испунила Христа, и Он више не припада Себи. Он се креће ка Голготи. То је тајанствена, несхватљива, слатка и страшна сила Божија. Ето зашто се Христос већ одвојио од ученика. Он је сам. И иде ка Крсту и Голготи. Ово је велика Божија тајна и сила. Она је - као несавладива стихија. Она је Човека Христа већ изнела и одвојила од земље, и Он се подиже ка Јерусалиму страдања. Христова фигура постала је дивовска. Њу је приметно овенчала надземаљска сила. Исус иђаше испред њих. Ето због чега су срца ученика јаче закуцала: дотакла их је и захватила несхватљива стихија. Они су затрептали, јер су осетили да је пред њима најдубља тајна, иако је они и не схватају. Њихов кротки Учитељ уопште више није исти. Он се одвојио од њих. Може бити, да им је у последњим зрацима ишчезавајуће светлости, идући испред њих, Он изгледао као колос. Његова усредсређена одвојеност од света говорила им је да Он

више не припада Себи, да је “привучен”, и да ту невидљиво присуствује Сам Небески Отац и Силе Небеске. Устрепталих срца, поражени тајном која их се дотакла, ученици су у молитвеној тишини ишли су подаље за Њим. А они се чуђаху, и за Њим иђаху са страхом. Господ посвећује ученике у тајну која их је запљуснула. Он позива дванаесторицу к Себи, и говори им да ће у Јерусалиму бити предан, изложен порузи, попљуван, осуђен на смрт и убијен. Али нека ученици такође знају и то, да цело то унижење мора да се догоди, јер је овде, у Његовом Крсту - тајна Његове славе, пошто ће трећега дана по смрти да наступи Његова победа и прослављање: Он ће васкрснути. И ти се придружи ученицима, ужасни се умом, устрепћи срцем, како би био овенчан тајном Крста, како би Господ ту тајну улио и у твоју душу, јер за ученика Христовог неминовно је да пође путем Крста. И теби је на путу твога крста неминовно да пођеш на гору, неминовно је да подвигом и борбом узиђеш у Јерусалим твојих страдања и твоје славе. Предосећајући тежину крста, и ти ћеш се, као и апостоли, испунити ужасом, и задрхтаће твоје људско срце. Зато се моли Христу, да би те Он Сам пратио, да би ти даровао Своју Божанску помоћ, те да би и ти био привучен и запљуснут Његовом моћном силом. Моли се да би без страха узашао за Христом и са Њим у Јерусалим твојих страдања, да би се подигао на очишћујућу Голготу, и кроз њу се присајединио Божанском Васкрсењу, те да би устао и за вечност ушао у Царство Бога и Оца.

107. И дођоше пред Њега Јаков и Јован, синови Заведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо те молити. А Он им рече: Шта хоћете да вам учиним? А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране Теби а други с леве, у слави Твојој. А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју Ја пијем, и крстити се крштењем којим се Ја крстим? А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју Ја пијем испићете; и крштењем којим се Ја крстим крстићете се; Али да седнете с десне стране Мени и с леве није Моје да дам, него ће се дати којима је припремљено (Мк. 10,35-40). Опет молба љубави. И сасвим природна молба! Па ко неће да буде ближе ономе кога воли? Само што ученици о блискости према Љубљеном мисле по земаљски. Они мисле да се блискост по љубави даје као спољашња награда. Једног ставиш с дене стране, а другога - с леве... Пошто је дакле ово била молба љубави, а не захтев сујете, Господ ту молбу не отклања са негодовањем - као што је са негодовањем одбацио Петрова људска

размишљања, која су искривљавала Његово учење (Мк. 8,33) - него са трпељивошћу исправља порешно схватање Својих ученика. Дакле, овде се жеља љубави, жеља да се буде ближе, не отклања, него се захтеву љубави указује на бољи и узвишенији облик и начин достизања траженог. Господ појашњава шта је то потребно за блискост Њему по љубави. За ово је потребна унутарња блискост, а унутарњу блискост ствара једнство пута ученика са Христовим путем. Господ потом указује на сву неминовност тог јединственог пута за онога ко га љуби и ко је пошао за Њим. Христов пут је - пут Крста и страдања, и када ученик једном пође тим путем, Он ће се душом слити са Христом. Господ и каже да је за Јакова и Јована, ако пођу Његовим путем, неминовно да пију чашу коју Он пије, и да се крсте крштењем којим се Он крштава. Чашу, дакле, коју Ја пијем испићете (неминовно и ви); и крштењем којим се Ја крстим крстићете се (неминовно и ви). Коначно, под чашом Христос је подразумевао чашу страдања, а под крштењем крштење огњем подвига. Ти већ знаш да су и једно и друго (и страдање и подвиг) неодвојиви од хришћанског пута (упор. Мк. 8,34; 9,49); дакле, свако ко иде путем подвига и страдања, иде за Христом, и што одлучније иде, то је ближи Христу, јер Христос је на томе путу, и, сходно томе, такав као да се приближава Христу. Тако јединство пута ствара унутарњу блискост са Христом, а раст блискости одређује се степеном напредовања ученика према Учитељу и Господу. Више си прошао на путу подвига, више си унутарње усвојио Христа, више си му приближио своје срце - и, на крају, Он ти је ближи. Дакле, спољашња награда и спољашњи дар не обезбеђују прво место код Господа. Чак не даје Господ то место - због чега је и рекао: Али да седнете с десне стране Мени и с леве није Моје да дам (Мк. 10,40) - него оно зависи од човека који иде и који се приближава. Нелицемерни Суд Божији само констатује његов успех и степен блискости. А пошто су у предвечној мисли Оца Небеског, по Његовом Божанском Предзнању, познати сви подвижници на земљи, који на попришту трче ка Царству Божијем, и пошто му је познат степен њиховог духовног напретка, онда су они који стижу “први” већ одређени на Суду Божијем, и већ као да су се “припремили”, чак и ако се још нису ни родили. Ето због чега је Господ додао: Али да седнете с десне стране Мени и с леве није Моје да дам, него ће се дати којима је припремљено (Мк. 10,40).

108. И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована. А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре над њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот Свој у откуп за многе (Мк. 10,41-45). Зашто и они не би могли да седну са десне и са леве стране? Зар они мање љубе? Када би десторица заиста схватили да Јаков и Јован ни сами не знају шта траже, па када би негодовали поводом неумесности молбе ове двојице, онда Господ не би морао да исправља и њихову погрешну мисао, него би требало да их похвали зато што су у праву. Међутим, Господ их дозива, и, објашњавајући њихове мисли, свим ученицима још једном излаже учење о несличности Свога Царства са земаљским царствима и о раличитости поредака та два царства. У складу са оним што је раније речено о супротстављености света неба и света земље (упор. Мк. 10,31 и даље), Господ сада ученицима појашњава да, док они који су први на земљи теже за тим да заповедају и владају, први на небу - то су они који су одбацили земаљску славу, почасти и власт, као какво смеће. Први на небу - то нису они који владају силом, него они који свима служе из љубави. Пошто се они који се припремају за Небеско Царство и на земљи руководе Божијим законом, онда се и њихови земаљски обичаји разликују од обичаја синова земље. Одатле и на земљи важи: Који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Сада Господ пружа Својим ученицима још један мотив - да не треба да се држе поретка земље, него да у живот треба да спроводе Божији поредак. Тај мотив је - лични пример Христов. Јер Син Човечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот Свој у откуп за многе. А није ли Он, Господ, први за људе и међу људима? Он је Спаситељ људи, њихов Бог. Па ипак, сходно суштини Свога дела и Царства, сходно закону љубави, Он није дошао зато да би га величали, да би му служили и да би га поштовали, како би требало да буде по земаљском поретку, него је дошао да Сам служи другима и да живот Свој положи у откуп за многе.

109. И кад излажаше из Јерихона, Он и ученици Његови и народ многи, син Тимејев, Вартимеј слепи сеђаше крај пута просећи. И чувши да је то Исус Назарећанин, стаде викати и говорити: Сине Давидов Исусе, помилуј ме! И прећаху му многи да ућути, а он још већма викаше: Сине Давидов, помилуј ме! И зауставивши се Исус рече: Позовите га! И зовнуше слепога говорећи му: Не бој се,

устани, зове те. А он, збацивши са себе хаљину своју, устаде и дође Исусу. И одговарајући рече му Исус: Шта хоћеш да ти учиним? А слепи му рече: Учитељу, да прогледам. А Исус му рече: Иди, вера твоја спасе те. И одмах прогледа и отиде путем за Исусом (Мк. 10,46-52). Пут за Јерихон је - разбојничко место (види Лк. 10,30). Он представља слику пута греха. Господ сада напушта Јерихон, а крај Његовог пута, који води из Јерихона, седи слепи и проси милостињу. Овде је све у сликама. То је слика душе која је оставила пут греха и седи покрај Христовог пута. Јеванђелска прича такву душу представља као слепу. Она не може слободно да се креће путем. Она је непокретно прикована, седи, моли милостињу и издржава се милостињом. А то је добра душа. Она је напустила разорни пут греха, и налази се покрај Божијег пута. Ипак, очи њеног срца су затворене и она је слепа. Божији пут јој не пружа ништа. Она га и не види. Окована унутарњом тамом, она каска у месту. За њу се још није упалила Јеванђелска Светлост, и у њој нема радости кретања на путу ка Христу. Она је окована у духовној непомичности своје унутарње таме и без користи за себе седи крај пута Христовог. А пошто је свакој души потребна храна, она пружа руку за милостињом и храни се случајним и неважним делићима људских мисли, осећања и ствари. Коначно, од ове милостиње крај пута, неће нестати њено слепило, нити ће њен живот постати испуњен. Много је таквих душа! Управо таквој души Христос отвара очи срца, како би се разгорела и почела да живи, како би се озарила лучезарном Светлошћу Христа и Његове истине, и како би у тој Светлости са радошћу пошла путем Христовим. Како долази до тог унутарњег озарења? Душа, која жели да се у њој открије Светлост Христова, много, много моли Христа за то. Она га дозива непрестано, упорно, до крика, као што је Христа дозивао и слепи Вартимеј. Нека такву душу, која тржи откривање Светлости Христове у себи, не ослабе месеци, па чак ни године привидне бесплодности њених напора да се распламса огњем Христовим. Нека савлада умор, нега погази тугу, нека дозива Христа и

вапије му са непрестаном обраћеношћу, без краја, како би Он дошао и отворио очи њеног срца. Душу која стреми ка Божанском озарењу заустављаће сви који је окружују. Њу ће заустављати и снисходљивим осмесима, и расуђивањима, и саветима, и подсмесима, и претњама... Говориће јој да њен став није савремен и да ће само донети штету свима, да је неразуман, да је то фанатизам, лудост и једноставно ненормалност. Тако су ућуткивали и Вартимеја када је дозивао Христа. Но душа нека и поред свега буде ватрена и нека тражи Христа, да би Он дошао и уселио се у њу. Тада ће се Господ зауставити поред душе и заповедиће да је позову, како би била одмах поред Њега. Пази на тај позаив! Он се често чује у животу. Тад не оклевај. Подражавај Вартимеја. Он одмах по позиву збацује горњу одећу, устаје и креће. И ти збаци горњу одећу. Горња одећа, онако како су је носили у старини, свезиавала је удове тела и сметала потпуној слободи покрета. Дакле, треба збацити и одсећи све спољашње, све што свезује за земљу и лишава душу слободе у кретању ка Богу. После тога, ослободивши се земље, треба да устанеш и да пођеш Христовим путем, у сусрет христу, тј. треба и делима и животом да пођеш Христовим путем, па макар се спотицао и падао онако како се спотичу слепи. Дакле, треба бити не “уз пут Христов”, не “уз Цркву”, не “уз Јеванђеље”, него смело и енергично треба поћи тим путем, ићи са Црквом као њен живи уд, ићи са Јеванђељем у срцу. Чим на путу приметиш Христа, ти почни да га молиш: “Учитељу, хоћу да прогледам”. А Господ ће ти, по вери твојој и по смелости вере, испунити молбу. Ти ћеш унутарње да прогледаш. Откриће ти се љубав Христова која те позива. Откриће ти се Његова истина. Откриће ти се правда и срећа Његовог пута. И више се нећеш одвојити од Христа, него ћеш са радошћу поћи за Њим по светлом путу спасења, као што је пошао слепи када је прогледао.

110. И кад се приближише Јерусалиму, Витфаги и Витанији, код горе Маслинске, посла двојицу ученика Својих и рече им: Идите у село што је према вама, и одмах када уђете у њега наћи ћете магаре привезано, на које нико од људи није уседао; одрешите га и доведите. И ако вам ко рече: Шта то чините? кажите: Господу је потребно; и одмах ће га послати амо... И доведоше магаре Исусу, и метнуше на њега хаљине своје; и уседе на њега. А многи простреше хаљине своје по путу; а

други резаху грање од дрвећа, и простираху по путу. А који иђаху пред Њим и за Њим викаху говорећи: Осана! Благословен који долази у име Господње! Благословено Царство оца нашега Давида које долази у име Господње. Осана на висини! (Мк. 11,1-3,7-10). И неки од фарисеја из народа рекоше му: Учитељу, забрани ученицима Својим. И одговарајући рече им: Кажем вам, ако они ућуте, камење ће повикати. И кад се приближи, видевши град заплака над њим, говорећи: Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али сад је скривено од очију твојих. Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна; и срушиће тебе и децу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао време у којему си похођен (Лк. 19,39-44). И дођоше опет у Јерусалим: и ушавши Исус у храм стаде изгонити оне који продаваху и куповаху у храму; и испремета столове оних што мењаху новце, и седишта оних што продаваху голубове. И не дозвољаваше да ко пронесе какав суд кроз храм. И учаше говорећи им: Није ли писано: Дом Мој назваће се дом молитве свим народима? А ви начинисте од њега пећину разбојничку (Мк. 11,15-17). Дани страдања, смрти и славе Господње - то су незаборавни обрасци за душу која савршава свој подвиг. У њима је све велико и заносно! Њих треба примити умом срца, јер речи обичног ума нису довољне да би се ти дани описали. А затим опет: моли се у смирењу, како би се отвориле очи твога срца, како би оно познало истину Божију и како би она непоколебиво ушла унутра. Страдања Христова савршавају се у Јерусалиму. Јерусалим постаје сликовити приказ краја подвижничког пута, завршетак страдања и овенчавање подвига царством Господњим. Ка Јерусалиму води горњи пут, пут који се подиже у вис... И Господ иде горе у Јерусалим (види Мк. 10,33 и др.). Дакле, улазе у период подвижничких страдања припремајући се за то. Иду горњим путем. Остављају иза себе низину греха и падова. Пењу се каменитим путем: то је насиље над собом, савладавање тела, борба за испуњење закона Божијег. Подижу се изнад низине падова, како би очистили срце, како би им било лакше да дишу. На висини је - чист ваздух. Тако се душа на путу ка Јерусалиму припрема за подвиг страдања. Припремање је велико дело. Душа не може одмах да стане пред капију Јерусалима. И Господ не ступа одмах у Јерусалим страдања. Када су га неки од фарисеја упозорили на то како га Ирод тражи да би га убио, Христос им је рекао: Идите и кажите тој лисици: Ево изгоним демоне и вршим исцељења данас и сутра, а трећи дан завршићу (Лк. 13,32).

Овим речима Господ је указао на то да још није куцнуо час Његовог Јерусалима страдања и смрти. И није на Ироду да одређује када ће тај час да наступи. Он је у вољи Оца. Страдања ће наступити онда када Отац позове на час страдања. Дотле Син твори вољу Оца и извршава дело служења које му је одређено. Ето због чега се Господ и у другим случајевима клони претње превременог прекидања Његовог служења (види Лк. 4,29-30). Тако и верујућа душа не тражи сама на сваком кораку да се баци у огњени Јерусалим страдања, него пре свега и више од свега тежи ка томе да испуни вољу Божију о животу и о извршењу закона Господњег, пењући се очишћујућим каменим путем који из долине греха води ка Јерусалиму. А када наступи њен час, када дође време да се изврши оно што је одредио Бог, онда душа ступа у Јерусалим последњег подвига, страдања и венца. Пут у Јерусалим, као испуњење воље Божије, већ и сам по себи представља предавање сопственог живота Свемогућем, а на његовом завршетку, кад се већ осећа зов Јерусалима, душа доживљава радост краја, радост завршетка свих жеља, и, макар и кроз сузе и муке, радост са Господом заувек. Зато је улазак у Јерусалим славље. То је - највећи празник душе. Господ у Јерусалим ступа величанствено као никад. Господ ступа као Победник, као Онај Који је испунио вољу Оца и иде ка њеном остварењу, као Цар Који треба да буде крунисан. По Његовом путу простиру одећу, и Он то прихвата као потребно. Његов пут украшавају зеленилом, бацајући га пред Његове ноге, а Он и то прихвата као заслужено. Дакле, улазак у Јерусалим последњег подвига, страдања и венца - празник је душе. И зато нека слави, испуњена накупљеном унутарњом силом. Па она је већ победница! И нека се њеном подвигу потчини и почне да служи све спољашње (простирање одеће), све материјално, природно, земаљско (бацање гранчица по путу). Које су особине душе која се припрема да уђе у Јерусалим? Господ одговара на то питање својим Божанским уласком. Својим Божанским уласком у Јерусалим, Господ пре свега указује на то да је Он само послушни Извршитељ воље Очеве. Јерусалим страдања је предвиђен. Све се саврашава по највишој вољи. Неизбежно се савршава. Сви који учествују у томе делу, безмолвни су извршитељи Божанске воље. Њој се потчињава све земаљско. Гледај како се испуњава оно што је предвиђено. Господ шаље у село двојицу Својих ученика. На улазу у село, они налазе магаре - управо онако како им је Господ и рекао. Одвезују га. На питање сељана: “Шта то радите? Па ви узимате туђе”,

ученици одговарају онако како им је Христос рекао: “Господу је потребно”, и одводе магаре. И инцидент је завршен. Ученици уопште нису узнемирени зато што узимају туђе. Нити се власници магарета буне што им на њихове очи непознати људи одводе животињу. Овде се ради о ономе што је предвиђено. И једни и други су извршитељи Највише воље. И више од тога. Кад су фарисеји рекли Господу да забрани ученицима да га поздрављају узвицима: Осана! Благословен који долази у име Господње! - Христос им одговара: Ако они ућуте, камење ће повикати (Лк. 19,39-40). Овим одговором Господ још једном указује на то, да је са Његовим уласком у Јерусалим наступио тренутак када се испуњава Највиша воља о Њему, и да би чак и неразумна природа, према тражењу Небеског Оца, могла да почне да објављује ту вољу, ако би људи заћутали. Тако је и за душу, која иде у Јерусалим, пре свега потребно потпуно предавање себе Богу - такво беспоговорно свецело предавање Божанској вољи, да би на сваком кораку пута душа видела Божански Промисао, и да би у сваком трену живота осећала невидљиву руководећу Силу Божију. Из овог првог својства подвижничке душе - потпуног предавања себе вољи Божијој - неминовно проистиче и друго: смирење. Господ и Бог, Цар Славе, Спаситељ целе васељене, Судија читавог света, иде ка откривању Свога славног Царства. И то иде не уз раскошне дворске церемоније, нити у бљеску злата и драгог камења, ни у скупоценим колима и уз звуке тимпана и раздрагану буку радосних и усталасаних народних маса, него на јадном магарету, у скромној одећи и уз пратњу неколицине ученика - истих таквих сиромаха, какав је и Сам. Тако смирена треба да буде и душа која иде ка своме Јерусалиму. Она је спознала себе. Она је спознала сву бесконачну беду природног човека, сву своју унутарњу убогост, и сву узалудност својих напора да се уздигне изнад сопствене ограничености. Она је спознала живот око себе, саткан од борбе људских егоизама, или од безвредних љуских ограничености, усмерених само на спољашње. Она је спознала природног човека као, у најбољем случају, шарено обојени гроб, а ствари - као смеће. И шта је остало за њу као једина светла тачка, ако не Бог? И шта је друго пут живота, ако не одрицање од свега природно-људског и од ствари, и бацање себе пред Богом у прах, у ништавило; шта је друго, ако не беспоговорно, смирено предавање себе Богу, како би Он Својом великом руком, кроз очишћујући подвиг, кроз очишћујући пут ка Јерусалиму страдања, привео човека ка једино достојном животу по “новом човеку”, по “другом Адаму” - Христу.

Дакле, човек има један пут - смирено одрицање од целе земље и од себе, смирено уништавање себе и света греха, и смирено предавање целога себе, без остатка, вољи Божијој. Нека буде благословена Његова свемогућа воља. И нека се по вољи Његовој догоди оправдање мога живота, макар и кроз очишћујући и тужни пут Јерусалима. Господ указује и на треће својство душе подвижника на Јерусалимском путу потчињавање живе природе духу. Приликом уласка у Јерусалим Господ седи на животињи, магарцу, и присиљава је да му се потчини. Животиња увек представља слику људске телесности, примитивности и греховне неразумности. Управо та људска телесност, примитивност и греховна неразумност и треба код путника у Јерусалим да буду потчињени духу. Дух треба да влада, заповеда и управља, док тело, а са њим и све спољашње, земаљско, треба да буде испод оседлано, свезано и потпуно потчињено. То су три својства душе подвижника који улази у Јерусалим. Даљи ток уласка Господњег у Јерусалим сликовито указује на смисао уласка у Јерусалим. Мисао о томе најпре се развија са обратне стране, тј. Господ указује на мрачну судбину оних који су одбацили пут у Јерусалим. Житељи ондашњег Јерусалима нису прихватили Господа. Њихове душе су, и после свега што су видели и чули од Христа, остале затворене. Они су чврсто остајали у духовној незаинтересованости - и како онда да се вину до познања и прихватања подвига? Господ је заплакао због њих, гледајући на безосећајност града. Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али сад је скривено од очију твојих. Кроз сузе Господ открива завесу будућег и показује слику пропасти оних који су духовно мртви: Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна; и срушиће тебе и децу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао време у којему си похођен (Лк. 19,43-44). Таква је судбина душе која се окренула од пута за Јерусалим, и која у духовној безосећајности није примила Божији позив на подвиг. Пошто је подвиг у животу хришћанина неизбежан (Мк. 8,34), и пошто очишћујућа страдања за хришћанина представљају обавезни Христов пут (упор. Мк. 10,39), онда ће, сходно томе, позив на подвиг и страдања ради Христа представљати посету Божију, којом Господ позива за Собом и на Свој пут. Позив на подвиг и страдања у име Христа биће показатељ Божије љубави према човеку, показатељ тога да човек није остављен од Бога - него да је Господ нарочито близак души - и

бриге Христове за душу, љубљену и изабрану, да би је осолио огњем подвига и учинио је златом, очишћеним у огњу страдања (упор. Мк. 9,49). Дакле, подвиг и страдања су - Божија посета. И зато, тешко души ако не препозна и не прихвати свој подвиг! Тешко, тешко! Јер она се окренула од Самог Христа, Који је дошао за њом и повукао је за руку. Ето због чега је Господ заплакао над душама које нису “познале” дан Његове посете. Тешко души која у страдањима није познала Божију посету и позив на подвиг! Она се сама окренула од Христа. Није схватила шта је потребно за њен живот и за њен мир, зато што спава у духовној лењости, и затворене су очи њеног срца (Лк. 19,42). Господ ће отићи од ње, можда и заувек. Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста. Јер вам кажем: Нећете ме од сада видети док не речете: Благословен Који долази у име Господње (Мт. 23,38-39). Дом душе која се окренула од Христа остаје пуст. Нестаје његова заштита, узима се његова ограда. Тад наступају дани, када ће душу “окружити непријатељи опкопима, и опколиће је, и стегнуће је са свију страна”. Тада ће се грех, ослобођен свеза, развити и у висину и у ширину, и окружиће душу својим мрежама као опкопима. И обложиће је лепљивом паучином, те ће она, као у непријатељском ропству, бити изолована од чистоте и слободе. И наступиће у души такав скученост од зла (“стегнуће те”), да неће моћи дисати ни живети. Тако ће бити поробљена злом душа која се окрене од Бога. А после тога ће погинути. Као што и сам организам живи од чистог ваздуха и светлости, тако и душа живи светлошћу правде и ваздухом чистоте. Лишена дотока и једног и другог, она одумире. Дакле, када се у души, облепљеној злом и изолованој од правде, прекине ток животних сила, она умире. “Срушиће те непријатељи твоји...” Они (непријатељи) ће у теби опустошити и последње остатке живота. “Срушиће децу твоју у теби”. Они ће уништити све, чак и најслабије трагове светлости и добра. И неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао време у којему си похођен... Они ће потрести све темеље живота у теби, па ћеш под крхотинама ослонаца живота који се руше погинути и сама, јер си већ и тако постала мртва и трула, а једино што те чека је - да се распеш у прашину и помешаш се са прашином. Ово ће се неизбежно догодити, јер си постала глува до безосећајности, ниси примила позив на подвиг, удаљила си се, или си пак очишћујуће страдање сматрала бесмисленим, те си тако искључила себе из здраве средине општења са светом живота, сама си се окренула од Христа, не познавши и не примивши дан Његове посете. И осто је пуст дом душе, постао је пећина разбојничка, сатрулили су његови ослонци и затрпали те својом смрадном трулежи.

Говорећи о погубности непримања подвига и страдања, Божанска Реч открива позитивну страну прихватања подвижничког пута. То прихватање је - примање унутарње силе вере у души, и њена смелост по вери. Христос, као царски и уједно смирени Извршитељ Очеве воље, свестан непроменљивости онога што се савршава, улази у Јерусалим. У Јерусалиму Он улази у храм и ту пројављује сву силу смелости. Обузет ревношћу за светост храма и видећи како је он оскрнављен, Господ, као Онај Који има власт, изгони из храма све оне који продају и купују, премеће столове оних који мењају новац и седишта оних који продају голубове. Са одважном силом Господ устаје у заштиту храма који је претворен у разбојничку пећину; Он одлучно изгони оне који срамоте светињу. И сви му се мирно покоравају. Таквом се силом смелости испуњава душа која иде путем подвига. Божанска помоћ, сила унутарње Светлости, сила унутарње чистоте, дају јој непоколебиву унутарњу постојаност. Господ је близу срца. Божија правда је њен живот и дисање, и пут правде за њу је - само задовољство и радост; нико и ништа неће је скренути са тога пута. Ако би се указала препрека, она ће унутарњом силом смелости одлучно прећи преко ње, и при томе не само да неће изгубити силину обраћености ка Христу, него напротив - још више ће се распалити љубављу према своме једиином Спаситељу и Господу. Представљајући резултат подвига, сила смелости, као Божански дар молитве и чистоте живота, припрема душу за још већи подвиг у име Христа - на подвиг страдања, Голготе, па и саме смрти. И за Христа се тешки подвижнички пут у Јерусалим завршио Голготом и смрћу на крсту. Тако се подвиг претвара у силу да се живи и да се страда. И то - да се страда без унинија, храбро, са вером, надом и радошћу... Тако се подвиг претвара у празник душе. Као што је Господ улазак у Јерусалим страдања претворио у највеће славље Свога живота, тако ће неисцрпно бити велик и празник душе, која иде у свој Јерусалим... И нека она - коју невидљиво прате сва небеска деца, она, коју прате погледи безбројних анђела, она, која је окружена молитвама светих целе васељене, она, коју благосиљају уздаси и сузе подвижника на земљи, она, под чије је ноге прострт и којој се потчинио сав земаљски живот (прострта одећа), она, коју поздравља ослобођена природа која је ишчекује (гранчице дрвећа по путу) - чује на своме путу тајанствену и задивљујућу хуку неба и земље: “Благословена је она, која долази у име Господње!”

И нека њена уста у молитвеном заносу нечујно одговарају једним и само једним најслађим уздахом: Благословено Царство оца нашег које долази у име Господње (Мк. 11,10).

111. И сутрадан кад изиђоше из Витаније, огладне. И видевши издалека смокву с лишћем, дође не би ли што нашао на њој; и дошавши њој ништа не нађе осим лишћа; јер још не беше време смокава. И проговоривши Исус рече јој: Од сада нико не јео са тебе рода до века! И слушаху ученици Његови... А ујтру пролазећи видеше смокву где се осушила из корена. И опоменувши се Петар рече му: Учитељу, гле, смоква што си је проклео осушила се (Мк. 11,12-14; 20-21). Сасушена смоква - то је класична слика духовно бесплодне душе. Таква душа има сав привид живота. Она, као смоква, зелени и прекривена је лишћем, тј. има сва спољна обележја живота: сујетна је, дотерује се споља, као да ће тиме нешто постићи, и остало. Но, као што у бесплодној смокви нема сокова живота и она није у стању да донесе плод, тако и у бесплодној души, и поред уобичајене спољашњости живота, нема силе живота и нема плодова. Она је бесплодна за себе, зато што не може да расте нити може да буде срећна због напредовања. Бесплодна је и за оне који је окружују, јер нема ништа у себи. И шта она може да остави после себе? Таква душа пропада. И више од тога - она је проклета. Ученици управо тако, проклетством, називају претњу Господњу упућену смокви. Претња показује да смоква, лишена плодова, бива осуђена на вечну бесплодност, те у њој замире живот и она се суши. Тако је и са душом, која је створена за цветање и доношење плодова, а када се окамени у унутрашњој бесплодности, онда се над њом изриче пресуда вечне беживотности, пресуда смрти. Она бива осуђена и, коначно, треба да пропадне и погине. Жалосни крај жалосног живота. Он је трагичан зато, што је са животне тачке гледишта неочекиван, и чак наизглед незаслужен и неправедан. Споља се одвија сасвим нормалан људски живот. И све је наизглед у реду. Живот има сва спољашња обележја која га одликују. Она је споља допадљив. Као што је јеванђелска смоква обећавала задовољство, јер је била покривена лишћем, богата зеленилом и привлачна, тако и људски живот наизглед протиче у потпуном задовољству - споља гледано он је допадљив и привлачан, обећава задовољство и радост.

Одједном, таквом животу приступа нелицемерни Судија и у трену изриче пресуду: “У теби заправо живота и нема, то је само декорација, само привид живота; иако још стојиш, изнутра си већ мртва. Зато си бесплодна. И твој је крај само један. Привид спада са тебе, лишће опада, и показује се твоја суштина. Показује се да под лишћем заправо ничег није ни било, и да си мртва. Пошто си живела лажно и обмањивала друге, нега се твоја лаж пресече”. И тако ишчезава варљиви привид живота. Душа бива осуђена и умире, будући да нема хранљиве сокове живота и плодове. Зашто Господ изриче тако одлучну и беспоговорну пресуду и осуду? Таква пресуда изриче се због бесплодности. Бесплодност - то је стање унутарњег мртвила, унутарње немоћи, одсуства живота. Поред унутарњег мртвила, у човеку је жива и развија се само љуска постојања, само спољни омотач и привид живота. Човек се креће, жури. Он је напет, стално у послу и бригама, без предаха. Човек упорно подиже своје спољашње. Живот као да му је испуњен. Човека занима покућство, занима га одећа. Човека занима храна и томе посвећује не мало сати. Човек мисли како да се забави, и разоноди посвећује све своје слободно време. Али зар је сав човек у томе што је наведено? То су само спољашњи показатељи живота. Човека ту још нема. Смоква је такође имала привид живота. Имала је грање и имала је лишће. А унутар ње није било силе. Међутим, седиште живота је унутра - у људском духу. Живот је - у унутарњој засићености силом, која регулише и све спољашње процесе. И што је та сила моћнија, то је сам живот значајнији. И што је она исправнија и праведнија, то је праведније и спољашње устројство живота. Јер у истинском животу унутарње и спољашње су у тесној вези, и прво одређује друго, јер и човек треба да буде један. Када између унутарње силе и спољашњег процеса дође до раскида, или када је прво - унутарње - сасвим одсутно, пошто је угушено или исцрпљено, онда више нема живота, и појаве живота заправо ништа не показују, јер у њиховој основи и под њима нема ничега, само постош. Они су постали само механички одрази онога што их окружује, или одрази различитих стања организма, као код животиња. Излази да тада манифестације живота постају привиђење живота. Оне су постале само сенка живота. Оне су - илузија живота, његова декорација. Оне за собом не показују никакву силу ни истину. На тај начин од људског живота остаје само привид, само спољашњост. Човек постаје аутомат. А може ли бити плода од аутомата? Шта може да роди илузија?

Какву садржину животу може да пружи обмана? Тако долази до бесплодности душе и живота. Она долази или од гушења унутарњег, духовног, или услед одвајања спољашњег од унутарњег. Бесплодност дуже карактеришу развитак само спољашњости, када човек-хришћанин показује спољаши “лик побожности”, а унутра нема “силе” побожности. Кад нема унутарње силе, онда нема ни духовног напредовања, и унутар човека је - мртвило. У таквом стању илузорног и варљивог живота, у човеку заправо живи смрт. А смрт не може да пружи клице живота, нити плодове. Плод смрти може да буде само смрт. Тако и бива у илузорним, варљивим, спољњим животима. Они не дају плода! Ево откуд осећај одвојености, каскања у месту, незадовољства, унинија. По старом, у човеку живи спољашњост: он иде у цркву, извршава обред и моли се на спољашњи начин, но ту нема душе, нема осећаја раста и напредовања, нема радости. У целом спољашњем животу човековом, такође је непрекидна бесплодност, коју добро описује свети апостол Јаков: Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате (Јак. 4,2), тј. сви ваши напори да уредите живот су бесплодни, кад немате унутарњи регулатор који одређује шта је вредно у животу и каква треба да буде разумна спољашњост, заснована на сили живота. Карактеристично је то, да душа постаје свесна бесплодности и унутарње изгубљености живота. Она ово доживљава као испразност живота и као тугу. Тад људи почињу страствено да испуњавају свој живот спољашњим. У одсуству унутарњег темеља и регулатора живота, незадрживо расте потеба за спољашњим утисцима. Човек не може да остане насамо са собом. Он не зна шта са собом да ради, чиме да испуни живот. Онда трчи на улицу, за спољашњим утисцима; и што је душа пустија, то јој се улица чини живљом. Да би осећај испразности био угушен, није довољно испунити живот спољашњом бујицом утисака, него бујицу треба учинити непрекидном. А пошто утисци временом досаде, потребно је појачавати њихов интензитет. Тако људи уз пустош душе, уз немогућност да живе нечим већим, унутарњим, заносним и интересантним, страствено почињу да се бацају из утиска у утисак, све док је могуће испуњавати свест привидом живота. Они морају да повећавају дозу тих утисака и њихов интензитет. То чине да не би имали времена да мисле о себи, да би утисци који се смењују и појачавају давали илузију живота, и да би се тако прикрила пустош. На тај се начин одржава “опијеност живота”, и пусте душе живе у тој опијености. А када душу из бездана лако запахне дах пустоши, и она силом воље одшкрине очи и схвати сву узалудност свога положаја, крај таквог живота је један - фактичка

физичка смрт. На ово указују способни и најснажнији појединци, тј. они који су сачували зрнца богатих сила душе, како би имали воље да одшкрину очи и разума да схвате сав ужас неописивог кружења кроз пустош. Када код таквих не би била исцрпљена сила живота, они би наставили да живе ради преусмеравања свога живота на разумној (духовној) основи, но они сасвим напуштају живот, јер за њега разлога више нема, силе су потрошене, као што су и они потрошени у бесконачном низу оних који плешу плес пустоши, а да при томе уопште и не примећују како заправо представљају само јадне марионете живота. Ево шта је бесплодност душе и зашто се она осуђује. Бесплодност, то је унутарње мртвило. А осуђује се зато што за собом неминовно носи смрт. Она сама по себи и јесте смрт. Осуда бесплодности је само констатација (сведочанство) одсуства живота и присуства привремено скривене смрти. Јеванђелска прича о бесплодној смокви даје одговор и на последње могуће питање: зашто у оносу на смокву није пројављено Божанско милосрђе? Зашто се смоква осуђује на смрт? Зашто Господ од ње више не очекује плода? Зар грешна и бесплодна душа не може да се нада Божанском милосрђу? Па Господ је много пута пројављивао праштање и милосрђе! Можда се душа покаје и донесе плод достојан покајања? Одговарајући на то, Јеванђеље каже да се Божија одлука не доноси одмах, нити неочекивано. Господ много и дуго трпи заблуделу душу. Господ на сваки начин и све време чува душу, хоће да исправи њен пут и да јој удахне силу живота. И Божанско старање све време је над душом. Јеванђеље то сликовито описује речима: видевши издалека смокву... Израз видевши издалека садржи мисао о томе да Божанско старање надзире све животе, како год били различити њихови путеви и колико год далеко они били од Божијег пута живота. А животе Господ надзире не из радозналости, него да би Његова брижна рука у свком трену могла да се открије душама, чим би се оне сетиле ње. Дакле, Божија брига о смокви је постојала. И она је била дуготрајна. Она је ишла до крајњих граница Божанског милосрђа и трпљења, у очекивању исправљања живота и плодова. У другој причи о сечењу смокве, Господ јасно говори о дуготрајној Божанској бризи која је претходила осуди: Неко имађаше смокву посађену у своме винограду, и дође да тражи рода на њој, и не нађе. Онда рече виноградару: Ево три године како долазим и тражим рода на овој смокви, и не налазим. Посеци је! Зашто и земљу да слаби? А он одговарајући рече му: Господару, остави је и ове године док окопам око ње и метнем ђубриво. Па ће можда родити; ако ли не, посећи ћеш је доцније (Лк. 13,6-9).

Овде видиш како се у односу на бесплодну смокву и бесплодну душу пројављује Божије милосрђе, дуготрпљење и брига, која се изражава кроз Божије позиве и помоћ у спасоносним средствима. Све је то било пројављено, и при свему томе смоква и душа остале су бесплодне. И тек тада се изриче осуда. Очигледно је да се она изриче у тренутку када на смокву више не делује никакво заливање, када унутарње мртвило паралише све Божије позиве и када више нема нада за оживљавање и препород душе. У том тренутку Божија пресуда више чак није ни суд, ни осуда, него сведочанство очигледне чињенице да је смоква, тј. душа, мртва, и, дакле, безнадежно бесплодна. И тада наступа последњи чин: смоква се суши, живот се пресеца. Тај чин представља логички завршетак бесплодности. Посеци је! Зашто и земљу да слаби? Зашто и коме је потребан такав лажни живот? Душа је одвојена од хранљиве средине Светлости и Правде, одвојена од Бога, лишена било каквог корена и потпоре, осуђена на жалосну унутарњу немоћ, и у себи носи елементе распадања и смрти. Као непотребна, она се узима из живота, јер у творачком процесу представља негативну величину - она је сметња животу. Зашто и земљу да слаби? Пошто има само варљиви привид живота, она представља и штетну лаж - хвалише се својом сличношћу са животом и друге доводи у заблуду. Зато се и осуђује на смрт. Као што је и речено на другом месту Светог Писма: Свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца (Мт. 3,10). Тако се осуђују на уништење безнадежно бесплодне душе.

112. И одговарајући Исус рече (ученицима): Имајте веру у Бога. Јер заиста вам кажем: ако ко рече гори овој: дигни се и баци се у море, а не посумња у срцу својему, него узверује да ће бити као што говори, биће му што год рече (Мк. 11,2223). Кротке, али велике речи! У њима Господ открива тајну Царства Духа. Господ пре свега у њима открива главни и јединствени услов за суделовање у том Царству, за ступање у њега. То је - потпуна вера у Њега, и, сходно тој вери, непоколебиви одлазак у силу тога Царства. Зато Господ открива две стране Царства Духа: а) његову потпуну различитост од царства земље и б) потпуну потчињеност царства земље, са свим његовим законима, Божанском Царству Духа. Имајте веру у Бога! - каже Господ, као да тиме жели да означи неки виши ступањ вере, када се она подиже из теоретског, умног знања и убеђења, и прелази у “силу”, и то у силу другог света. То је сила Духа и Бога. То је - вера Божија.

Ова сила другог света и покреће човекову душу у посебни свет Бога. Дакле, да би човек постао део тог света, он треба вером-силом да напредује, и да се погрузи у њега. Пошто је то сасвим засебан свет, различит од света земље, потпуно приступање њему може се остварити само онда, када је људска душа у стању да сасвим раскине са страним светом земље, и да се целим својим бићем, у потпуности - тј. свим својим мислима, осећањима, расположењем, вољом и тежњама - одвоји од видљивог, од онога што је окружује, те да уђе у невидљиви свет као у реалан, да осећа његов дах, да он за њу буде више него жив, и да она у њему буде као своја. Ступање душе у силу Божијег света, да би постала део њега, треба да буде потпун. И ништа, баш ништа, чак ни слаба сенка, попут мисли које долазе од света земље, не треба да промакне у душу у тим тренуцима, зато што ће прекинути ступање душе у ову најфинију духовну силу, јер ће у душу продрети груба земаљска бука. У Божију силу треба ступити целом душом, као дете, без икакве упрљаности земаљским, и са жељом детета. Ето због чега Господ на другом месту ставља децу за прве житеље Царства Божијег, и указује на њих као на пример који треба подражавати, како би душа, угедајући се њих, постала део Царства Божијег. “Ако се не обратите и не будете као деца (тј. ако своје душе не претворите у дечије), нећете ући у Царство Божије”. Тако и ти, узимај пример од деце - како она савршено озбиљно и целим својим бићем улазе у свет фантазије, разговарају, споре се, боре се са невидљивим бићима, и живе у том свету са свом реалношћу стварног живота.

113. Зато вам кажем: Све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити; и биће вам. И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш Који је на небесима опрости вама сагрешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац ваш Који је на небесима неће опростити вама сагрешења ваша (Мк. 11,24-26). Молитва, то је - одлазак Богу, одлазак у Његово Царство и силу Бога. Ако хоћеш да твоја молитва буде делотворна, онда дубље и потпуније уђи у ту силу. Потпуност и дубина одласка у Царство Божије задобијају се свецелим одвајањем душе од земаљског, и њеним устремљивањем кроз веру-силу у свет Бога, као у живи и реални свет. Тад душа прелази у свет Духа и тада почињу да делују закони Духа, а по тим законима, са људском душом се догађа све оно што она тражи и што жели, сагласно са силом Духа. Душа, као део Духа, улазећи у свет Духа и потчинивши се његовим законима, добија све, баш све што се налази у свету Духа, сагласно његовим законима, а што је њој потребно. То је логички неминовно.

Зато је и речено: “Верујте”, тј. “пођите” (упор. Мк. 11,23 и даље) у свет Бога. И тада, што год будете тражили на молитви, ако то што тражите буде у природи Духа, добићете, јер сте постали судеоници, чланови тог света; он је за вас отворен и његови дарови и закони распростиру се и на вас. Затим Господ установљује показатељ могуће успешности твоје молитве. Пошто се успешност молитве одређује степеном твог одласка у свет Бога, види се и регулатор твога одласка у силу Божију. Као такав регулатор, Господ установљава праштање свих увреда које су ти други нанели. Погледај и биће ти јасно зашто је Господ установио праштање грехова који су ти учињени као главни показатељ степена твога одласка у свет Бога. Да би се што потпуније погрузио у свет Бога, треба слободније да се одвајаш од себе и од земаљског света у себи. А лакше је одвојити се од себе онда, када си свестан сопствене ограничености, када осудиш себе, и не само осудиш, него и одбациш, као нешто непотребно и безвредно. Тада ћеш се са лакоћом устремити да пронађеш ослонац живота у Богу и да се дубље укључиш у свет Бога. Сам човек не може да донесе суд о свом самоодрицању. У ограниченој људској свести самоодрицање се може окренути у самонаслађивање. Зато Господ установљава објективнији суд о самоодрицању, и заједно с њим суд о степену одласка у свет Божији. Ако си поништио себе, ако си одстранио сопствену ограниченост, онда исто тако дубоко треба да одстраниш и ограниченост својих ближњих; треба да схватиш да су све увреде које су ти они нанели, резултат исте такве људске непотребности и ограничености, и да су, можда, оне чак изазване твојом сопственом ограниченошћу, па, сходно томе, ако већ одбацујеш изопаченост сопственог живота, признај је и код других, и схвати њихове грехе као што си схватио сопствену ограниченост; одбаци и њихове грехе на гомилу своје ограничености, а људе одвоји од тих грехова и све им опрости. Прихвати чињеницу да су они исто тако јадни и слаби као и ти, и, као што си се сажалио над собом и винуо се к Богу за животом, тако се сажали и над њима и уздахни, како би и они пошли за тобом. Када ти опростиш, кад се сажалиш и узадхнеш због свих, онда ће то да значи да си заиста схватио сиромаштво овог живота и да си заиста способан да тражиш друго богатство, да си способан да одеш и уђеш у силу неограниченог, сведовољног, свесавршеног - у силу Бога. Због тога, ради твоје самоспознаје, и установљава се такав регулатор какав је праштање другима. Ако си у стању да прашташ другима и заиста им прашташ, онда то значи да си све правилно извагао и правилно оценио, да си се окренуо, и да сада лака срца тражиш и идеш за непроцењивим.

Кад је присутан један такав показатељ као што је праштање туђих погрешака, онда су пуноћа и дубина твоје устремљености ка Богу осигурани, за њих нема препрека, и тада је обезбеђен успех твоје молитве. Тад веруј да ћеш “примити све што тражиш у својој молитви, и биће ти”.

114. И кад хођаше (Христос) по храму дођоше Њему првосвештеници и књижевници и старешине, и рекоше му; Каквом власти то чиниш, или ко ти даде ту власт да ово чиниш? А Исус одговарајући рече им: И Ја ћу вас да упитам једну реч, и одговорите ми, па ћу вам казати каквом власти ово чиним. Крштење Јованово да ли би с неба или од људи? Одговорите ми. И помишљаху у себи говорећи: Ако речемо: с неба, рећи ће: зашто му, дакле, не веровасте? А да речемо: од људи? бојаху се народа; јер сви мишљаху за Јована да заиста пророк беше. И одговарајући рекоше Исусу: Не знамо. А Исус одговарајући рече им: Ни Ја вама нећу казати каквом власти ово чиним (Мк. 11,27-33). Опет питање искушавања и лукавства (упор. Мк. 8,11-12): фарисеји су добро знали каквом силом и влашћу делује Христос! И сами фарисеји су већ признали власт Христову када су беспоговорно прихватили истеривање трговаца из храма - они тада нису заустављали Христа оспораваћи Његову власт. Ћутали су! Фарисеји добро знају каквом влашћу делује Христос! О Његовој власти громко и отворено сведочио је пророк и претеча Јован, када је Христа називао: Оним “Који одозго долази”, “Који долази с неба”, “Који је над свима” (Јн. 3,31), “Јагњетом Божијим” (Јн. 1,29) и, коначно, “Сином Божијим” (Јн. 1,34). Седочанство Јованово имало је ауторитет и за фарисеје, јер су Јована сви сматрали за пророка Божијег. И ето, заобилазећи најочевидније сведочанство, заобилазећи најочевидније чињенице чудесних појава у животу Христовом, фарисеји, правећи се да су објективни истраживачи истине, постављају Христу питање: “Каквом влашћу Ти делујеш?” Зар то није лукавство? Реч је опет о лоше прикривеном људском егоизму, који не жели да се повинује Божијим наредбама у животу, него лажно тражи некакву нарочиту оријентацију за себе, док заправо жели да остане господар људског живота и да се не помера са свог самољубивог и самоугађачког пута. Тако бива увек. Лукава људска савест, која се храни индивидуализмом и егоизмом, никако неће да се растане са лажним путевима живота, не којима се уљуљкује као умна господарица живота. Ни када се у животу појаве заповести Божије и потресу труле ослонце живота, лукавство се тих ослонаца ипак не одриче, јер је на њих тако навикло. Онда се заповести Божије заобилазе, као да их и нема, као да су неразумљиве. Ради сопственог утврђивања лукавство тражи заобилазни пут: час скаче на страну порицања Божијег утицаја у животу, час, напротив, тражи за себе већа и јаснија чудеса, како би тобоже постало послушно Богу.

Господ разобличава лукавство оних који му постављају питање, и не пристаје да удовољи њиховом лажном тражењу, баш као и у случају одбијања молбе за “знак с неба” (Мк. 8,12). Тако је и са душом која се ослања на егоизам и погрешно интерпретира законе Божије који се на њу односе. И она такође више не слуша глас Божији. “Ти си умна, ти си увек у праву и тражиш ослонац у себи, одбацујући Мој утицај. Нека тако буде и надаље... Ја вам ништа нећу рећи...” Чувај се! Бој се такве остављености.

115. И поче им говорити (Господ ученицима) у причама: Посади човек виноград, и огради га плотом и ископа пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, па отиде. И кад дође време, посла виноградарима слугу да прими од виноградара рода виноградарскога. А они га ухватише и избише и послаше празних руку. И опет посла им другога слугу: и онога нападоше камењем, и разбише му главу, и послаше га осрамоћена. И опет посла другога, и њега убише; и многе друге, једне избише а друге побише. А он имаше још јединога сина свога, вољенога, па им најзад посла и њега, говорећи: постидеће се сина мојега. А виноградари рекоше: Ово је наследник, ходите да га убијемо, и наше ће бити наследство. И ухватише га, и убише, и избацише га напоље из винограда. Шта ће, дакле, учинити господар винограда? Доћи ће и погубиће виноградаре, и даће виноград другима. Зар нисте читали у Писму ово: Камен који одбацише зидари, он постаде глава од угла; То би од Господа и дивно је у очима нашим (Мк. 12,1-11). Прича о винограду је - историја људске душе. “Човек” који је посадио виноград, то је наш Небески Отац, Господ и Бог. На другом месту Божанског Откривења Христос Њега тако и назива: Отац Мој је виноградар (Јн. 15,1). И тако наш Небески Отац сади у васељени виноград живота. У том огромном винограду живота, као основни Чокот посађен је Сам Син Божији. Од тог Чокота иде бесконачно мноштво младица. То су - људске душе. Ја Сам Чокот - и каже Христос за Себе - а ви лозе (Јн. 15,5). Тако Божански Отац кроз Божанског Сина сади виноград живота. И свака људска душа је врт Божији, који је преко Сина засадио Небески Отац. Душа се привија уз плодоносни Чокот, уз Христа; на плодној земљи Цркве она се храни благодатним соковима, и тако у њој сазревају гроздови живота. Под благодатним Божанским старањем душа се уздиже, као дивни тајанствени врт, као цвеће под сунцем живота, са искричавим способностима ума, са мирисним гроздовима бесконачно сјајних

осећања, са чврстином воље, као што је чврста пунокрвна сочност његових плодова. Тако се душа под Божанским благословом испуњава животом, мирише и искри; и сама је пуна живота, и од своје пуноће даје свима око себе. Да, заиста, људска душа је по природи Божански врт и најбољи виноград земље. Господ је оградио душу оградом јеванђелског закона, да ништа туђе не би могло да се увуче у Божански врт и да га похара. И поставио је Господ у врту душе стражарску кулу - савест, у којој ходи непоткупиви и стално будни чувар чистоте, правде и неповредивости душе. Коначно, душу је начинио чуварком свих плодова добра и дарова благодати, како би она била ризница у коју се стичу очишћујући токови благодати и где се чува непропадљиво благо (ископа пивницу). Господ је засадио вртове душе и разделио их људима да би их они обрађивали: владајте, убирајте плодове, радујте се... Само знајте две ствари. Прво - врт душе је Божији, и сваки човек је у животу душе само чувар, који ће пре или касније, али неминовно, положити рачун. И друго - обрађивање Божијег врта, раст душе, доношење плодова и њена срећа, све је то у Богу, јер ту је све сила Божија, од Бога засађена и од Бога храњена, и изван те силе за душу остајње само расипање, пропадање, незадовољство и страдање. Господ је разделио винограде душе и “отишао”. То не значи да се након дељења вртова живота завршава Његово промислитељско дело и да се Бог више не меша у људске животе. Не, напротив. Тренутком одласка завршава се творачко деловање Господа и почиње Његово промислитељско старање за душу, које као да долази споља. Одлазак Господа означава то, да човек који је добио врт живота, сада га гаји сам, и сам твори спасење душе. Зар Господ не би могао да по грананама повеша готове плодове? Када би Господ Сам у људску душу полагао плодове спасења, онда би се спасење душе одвијало аутоматски, у њему не би учествовала слободна људска воља и слободни напор човека, те би оно тако изгубило сваки смисао. Дакле, Бог из далека надзире животе и спреман да у сваком трену пружи Своју спасоносну помоћ; самоме човеку Он препушта да свесно изабере боље за себе и да свесно тражи и задобије своје савршенство. Али то одсуство свакодневног очигледног утицаја Божијег на људски живот, човек је снагом своје зле воље окренуо на своју штету. Предајући се свакодневно и свакога часа стихији зла, јачајући је у себи и претварајући се у њеног послушног слугу, човек је свакога дана слабио своју везу са силом неба. Својим мрачним умом он је помрачивао вредност ове силе, губећи укус и способност слободног хођења пред лицем Божијим. Уместо од Бога утврђеног циља живота, он је себи за циљ поставио оно што је приступачније људској ограничености - себе самог, тј. утврђивање егоизма. У његовом животу дошло је до замене Бога егоизмом. Ова

замена савршавала се тим лакше, што је на њу утицало зло света (сатана) и сопствено унутарње зло, које се ослобађало егоизмом и добијало размах и задовољење. Човек који се продао у ропство греху, стално подстицан злом, није доживљавао свакодневне ударце од Бога и зато је уобразио да је он сам стварни господар свога живота. Као чувар који је побегао са домаћиновим драгоценостима, он је живео безбрижно и весело, чинило му се чак и разумно. “Душа је - моја, живот је - мој. Способности и силе живота су - моје. Ја сам замислио, ја сам убеђен, ја хоћу, ја чиним, ја стремим, ја постижем. Све је од мене, све је моје...” Бесконачно кружење егоизма. Ограничени умови, малени задаци, ситни циљеви - тако је заокружен људски живот. Ако се томе дода и опијеност умишљеном веселошћу, онда је човеку наизглед сасвим добро: и сито, и разумљиво, и весело. А ако је у животу било удараца судбине, покушаја промишљајуће Руке Божије да заустави залет егоисте и да исправи његов живот, они су човека ретко уразумљивали. Чешће је он животне неуспехе схватао као сопствене погрешке или као борбу са другим истим таквим егоистима, и тако се још више утврђивао у ставу ограничене самољубивости. Тако Бог постаје непотребан у животу. Када је живот заснован на егоизму, може ли у њему бити места за Бога, као за Силу од које је - све, из које је - све, и у којој је све? Наравно, не! За Бога нема места! Природа онога што јесте не може да се измени због зла које се увукло у душу. Бог неће престати да буде Господар душе. И душа неће престати, макар и инстинктивно, да осећа како је њена природа - у Истини и Светости, те да ће пре или касније морати да пружи одговор о сагласности свога живота са Истином и Светошћу... Овакву природу ствари човек не може да измени својим грехом. Она ће у људском животу на овај или на онај начин да се пројави, макар и сасвим ретко, на тренутак. И човек, да би се оградио од тих њему сасвим непотребних “просветљења” о своме истинском бићу, да би себи обезбедио безбрижан живот, мора некако да истреби у себи та непотребна и досадна подсећања на сопствено назначење, јер она ометају његово спокојство. Прича о винграду описује неколико етапа кроз које душа пролази у гушењу светлости у себи; то се завршава потпуним уништењем силе Божије у себи, потпуним свесним одвајањем од Бога и смрћу душе. Прича описује како господар виниограда душе - Бог, шаље своје слуге по плодове душе. Које су то слуге? Анђели Господњи. Они су духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наследити спасење (Јевр. 1,14), тј. они, анђели, по овлашћењу Господа, служе људима на њиховом земаљском путу спасења. Облици овог служења су различити. Међу њима је и сабирање добрих дела онога ко се спасава. Откривење светог Јована Богослова говори о анђелима који сабирају подвиге светих, када каже да пред престолом Господњим стоје анђели са чашама које су пуне молитава светих.

На које све начине анђели траже људска добра дела? До тога долази кроз различите облике утицаја на људски живот, који буде сазнање и свест и подсећају човека на то да он живи лоше, да се стално врти у круг, и то не само у пустоши, него и у злу, и да у његовом животу нема темеља - нема добра. Сви ти облици утицаја на људски живот уопштавају се у гласу савести који се подиже у човеку: “Немој тако да живиш... Поправи се...” Овде треба још указати на околност да се, сагласно речи Божијој, утицај на људски живот анђела Божијег, као слуге промишљајућег старања Самога Бога о животу, догађа у најповољнијим тренуцима човековог живота, када се, како изгледа, душа најлакше одазива на Божије подећање и промишљајући утицај на живот човеков. Прича ову мисао потврђује речима: И када дође време, посла (господар винограда) виноградарима слугу. Када дође време, тј. у погодном, најповољнијем тренутку. И тако у душу, у којој се чврсто угњездио егоизам - зло - и у којој је заборављен Бог као Домаћин живота, почиње да продире брижно подсећање на њен дуг. Она испрва једноставно одбацује таква непријатна подсећања: час “она нема времена да се бави таквим стварима (да размишља о добру, о своме дугу)”, час каже “то је непотребно” и “преживећеш... и други тако живе”, час “потудићу се касније... размишљаћу о томе кад будем старији...” Речју, човек тера од себе свако добро. Оно му је заиста страно, досадно и непријатно. Човек се брани, спреман је чак и да бије незваног госта - истину. И истина се протерује из душе празних руку. А они га ухватише (виноградари слугу), избише и послаше празних руку. То је прва етапа уништавања душе. За њом долази друга. Учестало избегавање Божијих позива од стране душе прелази у гнев. Упозорења савести почињу да љуте душу. Под утицајем раздражености у односу на светињу, човек из стања одбацивања прелази у напад на њу, да би угушио у себи сваки трачак истине. Човек са гневом насрће на оно што је било свето, што га је руководило у животу, и “камењем га разбија”. “Камењем”, то значи грубим и тешким ударцима, који долазе од његове животињске природе, човек разбија оно нежно, велико, што је било у дубини душе, што је освештавало његов живот и управљало њиме. Тако човек са цинизмом гази светињу, са цинизмом је скрнави, као да се сила зла у њему боји те светиње и њене моћи; он жели да је удари својом животињском шапом, као да се свети за своју нискост, за своју унутарњу ништавност и ропство. Тако слуга у одсуству господара удара на његове ствари. Испуњава се оно што је описано у причи: И опет им посла другог слугу; и онога нападоше камењем, и разбише му главу, и послаше га осрамоћена. После тога душа прелази на следећи степен свога уништења. Позиви савести се угушују. Ономе што је свето, уопште се више не допушта приступ у душу. Оно је

згажено и убијено. Последња светлост је утихла. У човеку је завладало и господари оно животињско, зверско, и сам човек постао је смао животиња и звер. Дошло је до потпуног духовног окоштавња. Прича кратко описује ову етапу пропадања душе: И опет посла другога, и њега убише. Одмах потом прича именује следећи, дугачки период духовног живота, када се у души, која се ослободила стражарске куле - савести, одвија обесни, ничим не задржавани пир зла. Зло које се зацарило унутар човека мора да се задовољи. Оно преузима сву контролу. Човек је само његов јадни и послушни слуга. Кружећи опијен и не примећујући више ништа, испуњен тамом и мраком пропадања, човек (да ли је то уопште још човек?) незадрживо хрли у пропаст, ка своме крајњем циљу. Ово је период прогресивног уништавања душе. Сликовити језик приче га кратко и изражајно приказује речима: И многе друге, једни избише а друге побише. Коначно, долази последња етапа - “етапа нестајања”. Њој претходи последњи утицај Промисла на људску душу. Души која пропада Господ последњи пут открива Своја обећања. Открива јој, да је управо ради ње земљи дао оно најбоље, јединствено - Свога Сина, и да је љубав Бога Сина према палом човеку у стању да покрије све његове преступе. Кроз тај последњи позив упућен души, Господ као да јој изнова ради њених преступа шаље Свога Сина, да би Он човеку дао опроштај и подигао га. Као одговор на тај позив љубави, душа, која се сада већ сасвим утопила у греху, савршава последњи акт свога пада - убија Бога у себи. У том тренутку живота, зло саветује свога слугу - човека, да треба да стави тачку на нетражени утицај некакве спољашње силе, која претендује не то да игра руководећу улогу у његовом животу. “Сила Божија? Нема никаквог Бога! Христос је - мит! Ко то господари мојим животом? Све осим мене самог су - бајке и обмане. Доле Бог!” Последњи јуриш разузданог ума и упрљаног срца објављује да Бог не постоји и да живот није под Његовом контролом. Бог се избацује чак и из мисли и свести. И ухватише га (Сина), и убише, и избацише га напоље из винограда. У том часу, чим су се затворила врата винограда, живот је окончан. Сада је зло у потпуности завладало душом. Са злом је завладала само тама, пропадање, пропаст и смрт. Бога нема у винограду, источник живота је пресечен, јер виноград је Божији и све је у њему од Бога и постоји кроз Њега. Нема Бога - нема ни живота у винограду. Ограда је срушена, срушена је стражарска кула, пивница је опустела, упрљана и пропала.

У некадашњем врту душе, сада је - смрт. Зло је изјело корење. Страсти су исушиле зеленило. Опало је лишће и осећа се задах трулежи. Живота нема. Само смрт. Тако, када је душа остављена од Бога, смрт је неминовна. То је непорецива логика. Доћи ће (Господар и Домаћин) и погубиће виноградаре и даће виноград другима. Даће другима - јер ту сада више нема врта живота. Он је изгажен пороком и сасушио се. У души је завладала потпуна пустош. У њој не само да нема “Духа живота”, него су се погасиле чак и природне душевне способности. Гаси се разорен ум. Осећања су протерана на уску смрдљиву стазу порока. Слаба и оронула воља беспомоћно се вуче по земљи. Врт живота биће засађен у новим душама, које су крај (Божијег) потока, где лист (њихов) не вене (Пс. 1,3), где је живот од Бога, с Њим, у Њему, према Њему, где је раст обилан, цветање богато и “плод многи”. Господ завршава причу речима Светог Писма Старог Завета. Оне су упућене теби. Добро их запамти! Оне представљају општи закључак приче. Зар нисте читали у Писму ово? Зашто сте заборавили Истину која вам је откривена, да је камен који одбацише зидари постао глава од угла? Зашто ви, неразумници, заборављате да је крајеугаони камен живота - Бог. И шта без тог камена? Јер читаво здање живота се руши кад извучеш његов темељ испод њега! Зар то није јесно? То би од Господа. То је закон живота! То је неминовно.

116. А они (фарисеји) дошавши (Христу) рекоше му: Учитељу, знамо да си истинит, и не обазиреш се ни на кога; јер не гледаш ко је, наго заиста путу Божијему учиш. Реци нам дакле, треба ли ћесару давати порез или не? Да дамо или да не дамо? А он знајући њихово лицемерје рече им: Што ме кушате? Донесите ми динар, да видим. А они донесоше. И рече им: Чији је ово лик и натпис? А они му рекоше: Ћесарев. И одговарајући Исус рече им: Подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу. И задивише му се (Мк. 12,14-17). Фарисеји Христу постављају питање о колизији (сукобу) људских обавеза у односу на земаљски и на Божански поредак. Позивајући су се на то да Христос “заиста учи путу Божијем”, фарисеји га моле да им каже како треба да живе и да поступају, и којем путу да дају предност. Пошто је очигледно да је Божански пут узвишенији и важнији, из тога произилази да би земаљски поредак требало занемарити и да му се не би требало потчињавати, на пример, да не би требало плаћати порезе, што су фарисеји и питали. Господ са задивљујућом јасношћу одстрањује лукаву мисао: узима новац са царевим ликом и натерује оне који га искушавају да признају да је новац царев, па изводи закључак:

Новац је царев, ви га користите у оквиру вашег земаљског поретка, зато сачувајте тај поредак. Ако он тражи порезе, платите порезе. Уосталом, ви ћете порез и платити царевим новцем. Тако дакле, дајте цару царево. На земљи дајте земаљско. А Моје Царство је другачије. И Божији пут - то је пут душе и њеног спасења. Ту је потребно нешто другачије, нешто своје. Не помишљајте на то, да ћете на њему да се ограђујете земаљским поретком и да ћете тиме са себе скидати одговорност за непридржавање тога пута. Не, царево дајте цару. А Богу подајте Божије. Божије се од вас увек тражи. А испуњавање земаљског не искључује Божије.” Господ разграничава земаљски поредак и Своје Царство. Човек се телом налази у земаском поретку, и нужно му је потчињен како би опскрбио своје тело, док се Божије тиче душе и њеног спасења: ту делује закон Божији у свој својој снази, и његова обавезност се никако не може поколебати зависношћу од земаљског закона. За човека који живи у оквиру земаљског поретка и који је потчињен томе поретку, али гради сопствено спасење, Божији закон је и даље обавезан у свакој својој јоти. Оно што представља закон на путу Божијем, оно што је Божије, то и извршавајте ради Бога, и не правдајте се тиме - да то тобоже није у складу са земаљским поретком.

117. И дођоше му (Христу) садукеји, који кажу да нема васкрсења, и запиташе га говорећи: Учитељу, Мојсеј нам написа: Ако коме брат умре и остави жену а деце не остави, да брат његов узме жену његову и да подигне семе брату својему. Седморо браће беше: и први узе жену, и умре без порода, И други је узе, и умре, и ни он не остави порода; тако и трећи. И узеше је седморица и не оставише порода. А после свију умре и жена. О васкрсењу, дакле, када васкрсну, којега ће од њих бити жена? Јер су је свих седам имали за жену. И одговарајући Исус рече им: Не варате ли се зато што не знате Писма ни силе Божије? Јер кад из мртвих васкрсну, нити се жене ни удају, него су као анђели на небесима. А за мртве да васкрсавају нисте ли читали у књигама Мојсијевим како му рече Бог код купине говорећи: Ја Сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих. Ви се, дакле, веома варате (Мк. 12,18-27). Какав груб начин размишљања - о законима живота духа судити на основу живота тела, и о небеском поретку судити на основу ограниченог а често и грешног поретка земље! Тако грубо размишљају и садукеји, и мисле да су у праву, па са пакошћу питају Христа: чија ће по васкрсењу из мртвих бити жена која је имала седморицу мужева? А Христос, пре него што одговори садукејима, констатује необичну грубост њихових мисли: “То вам није јасно?”, тј. зар не видите и сами сву бесмисленост своје недоумице?

Но, такав је закон душе који важи све до данас. Мисао није само кретање некакве нервне енергије (то кретање је спољна манифестација мисли, али не и сама мисао). Она је рефлекс душе. Ако је природа душе узвишена, онда ће бити узвишена и људска мисао, а ако се душа дави у телесности, онда ће и људска мисао постати груба и телесна. И човек ће, ни сам то не примећујући, размишљати грубо и телесно. Погледај како се то у животу потврђује на сваком кораку - како по мери духовног слабљења човековог слаби и постаје материјална и његова мисао, и о свим догађајим живота он почиње да размишља грубо и вулгарно. Тако и мора да буде: мисао је одраз душе, и када дође до пада душе, онда човек почиње вулгарно да размишља о духовним појавама. А пошто са слабљењем духа и савест постаје груба и окорела, вулгарну мисао сада прате још и подсмех и злоба уперени против онога што је сада изнад пале душе, што јој не одговара и што јој је сасвим несхватљиво. Ето због чега је питање садукеја тако грубо и зашто они са подсмехом питају о будућем животу. Њима је узвишеност душе страна и несхватљива. Они грубо изврћу представу о будућем животу и прилагођавају је разини свога моралног стања. Као да се свете за губитак сопствене узвишености и способности да је разумеју, они постају подсмешљиви и пакосни. Исправљајући садукеје, Господ указује на то шта је потребно за правилно суђење о пројавама Духа уопше, а посебно за доношење судова о будућем животу, што је и било питање садукеја. Господ каже да је за то, као прво, потребно познавање Божанског Откривења (Писма). У Божанском Откривењу човеку је саопштено оно неопходно, што искуство не може да му открије, али што му је нужно за разумевање живота. Међутим, само познавање Писма није довољно. Потребно је, као друго, имати у себи Силу Божију, која би отворила очи душе и омогућила да речи живота буду схваћене и учињене живим. Људи са ниском и затвореном душом, по речи Божијој “очи имају, али не виде, уши имају, али не чују”. Судити о духовним појавама, а при томе не бити просвећен Духом, исто је као када би неписмен човек почео да објашњава најновија достигнућа у области електрике. По природи, тако и бива када се у богооткривену област мешају умови који нису просвећени силом Божијом. Њихови судови су по правилу груби, а уместо доказа истичу се подсмех и злоба. Тако је било и код садукеја. Прва истина вечности састоји се у томе да је људски дух бесмртан и вечан, као што је бесмртан и вечан Бог - источник сваког живота, па дакле и источник људске душе. Као што живот не умире, тако ће, очигледно, вечно да буде жив и његов источник, и све што је он родио и отхранио. То је - аксиом. А пошто људска душа

крије у себи честицу тог вечног источника живота, онда је кроз ту честицу вечности и она сама присаједињена вечности. Господ и каже: “Бог у Аврааму, у Исаку, у Јакову”. Бог живота, Онај Који не умире, Он је у њима, и они нису мртви. Бог није смрт. Бог је - Живот; и где је Он, тамо је вечност и бесмртни живот: Бог није Бог мртвих, него живих. Дакле, неумирање, тј. бесмртност људске душе - такође је аксиом, сасвим разумљив чак и природној спознаји: ако трулежна, пропадљива и стално непостојана материја није уништива, како онда може да буде уништен непромењиви и постојани дух? Господ је открио и другу истину вечности - истину о томе да ће будуће Царство, као ослобођено од земље, тела и трулежи, бити Царство чистог бесмртног духа, и да се као такво, оно сасвим разликује од земље са њеним поретком; оно ће бити налик на Царство бестелесних анђела. Дакле, ми о томе Царству ништа не можемо да знамо, осим онога што је откривено у Речи Божијој. Све људске представе о њему, преузете од земаљских појава, неосноване су, а дрско приписивање Царству вечности уско ограничених и непостојаних представа, обично је богохуљење. За верујућу душу, у будућем Царству, које је открио Господ, налази се сва пуноћа: ако хоћеш да будеш са Господом, чувај у себи честицу Божанског Духа. Са њом си бесмртан, и после телесне смрти отвориће ти се вечност; у свету анђела, који је припремљен за тебе, бићеш коначно “блажен у свему”, тј. окусићеш бесконачну срећу.

118. И приступи (Христу) један од књижевника... и запита га: Која је заповест прва од свију? А Исус му одговори: Прва је заповест од свију: Чуј Израиљу, Господ Бог наш је Господ једини; и љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповест. И друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповести веће од ових нема. И рече му књижевник: Добро, учитељу, право си казао да је Бог један, и нема другога осим Њега; и љубити Њега свим срцем својим и свим разумом и душом и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе, веће је од свију паљеница и жртава. А Исус видевши како паметно одговори рече му: Ниси далеко од Царства Божијега (Мк. 12,28-34). Овде је Господ указао на два ослонца који обухватају сав људски живот. Један од њих даје теоретско (метафизичко) оправдање живота, док други представља практични, животни додатак првог ослонца. Оба у целини, као две котве и два стуба живота, почивају на непоколебивом темељу и подижу живот од ништавила земаљске прашине до заносне небеске висине, дајући му потпуну испуњеност, која иде до пуноће његовог довршавања у вечности.

Ево теоретског (метафизичког) оправдања живота: Бог је - источник живота. Господ Бог наш је Господ једини. И нема другог (источника живота) осима Њега. Све је од Њега, и све је у Њему. Коначно, и човек је од Њега... Човек ће бити жив само у Њему... А потом ће бити део Њега заувек! И као део Њега, који живи само Њиме и у Њему, улиј се у Њега целим својим бићем. Заволи га онолико колико смртник уопште може да воли, до самозаборава. Уђи у Њега свим срцем, свим својим разумом, свом снагом својом. Предај му се у љубави до потпуног уништења себе... Да тебе више не буде... Него да живиш ти у Њему и Он у теби. То је прва котва и утврђење живота. Њиме се одређује место људског живота у васељени. Твој живот је део Божанског живота. Оправдање твога живота, као и оправдање живота читаве васељене, је у устремљености према источнику живота Богу, у примању од Њега све пуноће живота и у завршетку живота кроз сливање са Њим. Господ указује на другу котву живота и њоме одређује какво треба да буде практично устројство људског живота. Ако сваки живот представља творевину Божију и ако је у људски дух удахнута честица Божанског Духа, онда значи да над животом који окружује човека стоји промишљајућа Рука Божија, а људи, који окружују човека, исто су тако носиоци честица Божанског живота. Дакле, ако Бог треба да буде сво устремљење људског живота и сва љубав човекова, онда где год и у чему год Бог био присутан, на то треба да буде усмерена и човекова љубав, тј. човек треба да своју љубав усмери према свим Божијим створењима - он је дужан да љуби друге људе, оне који га окружују, ближње. И више од тога. Пошто је Бог у Својој суштини невидљив за човека, и пошто му се открива само кроз Своја створења, као, на пример, кроз друге људе, онда се и пројављивање човекове љубави према Богу најбоље може осетити у љубави према другим људима. Ето због чега се, на другом месту Божанског Откривења, љубав према ближњем истиче чак у први план живота, и постаје показатељ и мера и саме љубави према Богу. Бога нико никада није видео - пише свети јеванђелист Јован - Ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива... који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, Којега није видео? Апостол своју поуку завршава понављањем јеванђелских речи: И ову заповест имамо од Њега (од Бога): Који љуби Бога, да љуби и брата својега (1. Јн. 4,12,16,20,21). Тако је љубав према ближњем објављена као други стуб живота. Из практичних разлога, она постаје мерило и саме љубави према Богу. Образује се затворени круг. Божија љубав се излива у свет и у људски дух. Људски дух, рођен од те љубави, са

своје стране усходи ка своме источнику - Богу, кроз земаљске зраке Божије, који су разасути у људске душе. Кроз своју љубав према тим душама и кроз Божанске зраке који су у њима, човек усходи ка њиховом небеском центру - Богу. Указавши на два ослонца живота, Реч Божија одређује услове њихове делотворности; Она одређује како треба волети Бога и ближње да би та љубав донела плод. Заповеђено је да Бога треба љубити свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Срце је центар душевног живота. Сходно томе, захтева се да устремљеност Богу не буде површна, него да највећа дубина душе буде окренута Источнику живота и устремљена ка Њему. Када обраћеност Богу дође из дубине човекове душе, онда она обухвата сву душу и све њене способности, сав њен “ум”. Али реч Господња се не задовољава ни оваквим, рекло би се исцрпним одређењем љубави према Богу. Она додаје још једну карактеристичну црту: љуби Бога свом снагом својом, тј. сву силу живота, па чак и силу тела, сву физичку силу живота уложи у ту љубав, како ни један атом твога живота не би остао неделотворан, него да би се све живо у теби, све без остатка, сјурило у силу твоје пуноће, задовољства и блаженства. Ето тако треба да заволиш! Указује се и на услов за делотворност љубави према ближњима. Љуби ближњега својега као самога себе... У додатку “као самога себе” постављено је мерило твоје љубави. Да твоја љубав не би била бесплодна, мртва, одвојена од живота, да не би била конструкција за самоугађање, ти свако дело љубави провери на себи: да ли би оно било добро за тебе и ради тебе или не? То је идеално мерило. Оно стоји у нераскидивој вези са твојим унутарњим бићем, потпуно му одговара и одражава га као огледало Уз то мерило, морални ниво твога дела, обраћеног ближњем, опада или расте заједно са тобом самим. И по мери твога духовног раста, расте и твоје дело љубави. Када у своме унутарњем расту дођеш до савршене љубави према себи, а савршена љубав према себи у хришћанству је “одбацивање себе”, онда замрзи и погуби себе (Мк. 8,34-35) - тада ћеш и другога моћи савршено да заволиш, тј. до самоодрицања. Ето због чега на другом месту Христос као границу љубави ставља - љубав до смрти. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15,13). Заповест о љубави до смрти никако не противречи заповести о љубави према ближњем као према самоме себи. У њима је јединство и затворен круг: ти ћеш блишњега упознати и заволети кроз себе; и када себе спознаш до самоодбацивања, тек онда ћеш и другога моћи да заволиш до самоодрицања. Затим се указује на још један услов за делотворност заповести, а то је да их човек учини стварним оправдањем живота, тј. да их истакне у први план свога живота и

да не измишља никакве друге ослонце живота. У њима (овим заповестима) дато је све. У њима су сав закон и пророци. Не затамњуј их ничим и не заграђуј их некаквом другом лажном декорацијом живота! Чак ни ради самог служења Богу не измишљај ништа што би помрачило и одгурнуло у страну заповести љубави, јер је испуњавање тих заповести веће од свију паљеница и жртава. Дакле, у служењу Богу на првом месту држи љубав, обраћеност и устремљеност к Њему свом душом. Осим љубављу, немој да се правдаш ничим спољашњим, тј. никаквим “паљеницама”. И у практичном животу, стално имај и држи пред собом љубав према оцу и браћи. Нека та љубав буде први задатак твога живота - његов темељ, стуб и ослонац. Такође, не помишљај на то да неким другим задацима замениш овај, нити да подупреш живот другим ослонцима, колико год ти се они чинили разумним и потребним, чак и ако би ти изгледали као “жртве”. Таква замена била би узалудна ствар. Сви твоји ослонци, осим ове две котве, биће трули, и свако оправдање живота, осим њих , представљаће обману. Таква обмана може само привремено да се одржи, па чак (као твоја “жртва”) и да те утеши, али пре или касније откриће се право стање ствари, лажни ослонац ће пропасти, а варљива декорација живота ће се срушити. И то стога, што осим силе љубави нема другог темеља живота. А покушај да се тај темељ замени или потисне, те да се поставе други, тобоже разумни ослонци живота, представља безуспешно напрезање са циљем да се здање живота подигне на ваздуху. Клони се таквог непотребног подухвата. Пропашће. Угушиће и тебе самог. Коначно, Божанска реч открива разлог због кога заповести о љубави према Богу и ближњем представљају темељ живота. Чување ових заповести обезбеђује оправдање живота. То је разлог! Књижевник који је разговарао са Христом прихвата ове заповести, и, као што се види, спреман је да их следи у животу. Он потврђује Христу да су, према његовом знању, ове заповести - централна тачка закона и живота, и да су оне изнад свега осталог, изнад свију паљеница и жртава. На такав став Господ одговара књижевнику: Ниси далеко од Царства Божијега. А књижевник чак није ни био Христов ученик! Ето где је разлог што је љубав толико значајна. Она је - пут у Царство. Она је пут у Царство Божије чак и за оне који у датом тренутку не иду за Христом. И то је истина! Када је човек Бога учинио источником целога свога живота, када је сву силу свога живота усмерио ка Небеском Оцу, када је Богу упућен сваки уздах и када Он усмерава сваки корак, када је у светлости такве обраћености Оцу човек и себе и друге схватио као призвану децу Божију, када се осврнуо на себе и ужаснуо се сопствене нискости, онда ће се он, сигурно, свим срцем прилепити уз Оца, себе ће одбацити далеко, све до мржње према себи и самопогубљења, па ће, макар и напипавајући, отпузати ка Оцу. Куда? Па куда би човек могао да се баци, код таквог

схватања живота, осим ка светлости Очевој. Он ће отпузати у светлост Очеву, ка Његовом Царству. И када пред њим - немоћним, слепим, заблуделим - затрепери светлост Христова која изводи на светли пут Царства, тада ће он свом својом душом да прихвати руку Спаситељеву и онда ће неминовно ући у Царство Божије. 119. И одговоривши Исус рече учећи у храму: како говоре књижевници да је Христос син Давидов? Јер сам Давид каза Духом Светим: Рече Господ Господу мојему: седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим. Сам Давид, дакле, назива га Господом, па откуда му је син? И многи народ слушаше га радо (Мк. 12,35-37). У све векове “књижевници” постављају питање о Христу и рашавају га у духу јерусалимских књижевника. У све векове малена мисао малених “књижевника” довијала се да “разумно”, критички приђе Христу, и да до краја разоткрије “загонетку” о Њему. У све векове оганичени људски ум трудио се да начини нову кулу од карата, која би у корену уништила поштовање Христа. У свакој епохи, “књижевник”, представник те епохе, прилазио је задатку рушења Христа као Бога по својој мери. То је била условна, крајње ограничена мера датог временског периода, мера владајућих погледа и тежњи, мера владајућег правца у науци и философији. У сваком случају, била је то “крива мера” личног моралног стања “књижевника”. И што је “књижевник” био неукији и морално нижи, то је неуздржанији и разузданији био његов приступ “разумном” схватању Христа. А сваки се “књижевник” упињао да уђе међу великане. Сваки од њих је, када би се ухватио за неку мисао, стварао читаву разорну теорију, у којој би се безвредни део материјала о Христу прилагођавао тој новој, “генијалној” идеји, док је већи део чињеница о Христу одбациван под изговором неаутентичности и неупотребљивости извора. Ликујући, сваки од њих је себе представљао као недостижног победника који је разобличио све тајне и излио на људски род благодатну светлост истине. Сваки од њих је о своме “открићу” до изнемоглости понављао: “То је наука. То је логика. И шта је остало од вашег Христа?” Јадна људска мисао! Њој уопште није јасно, да ако је код најумнијих и најчеститијих “књижевника” и било некакве логике и истине, то је била логика и истина мишијег угла, логика надуте жабе и истина мрава, који је дохватио мрвицу и умислио да је постао богат. Јадна људска мисао! Она је немоћна да се вине до васељенске логике и схвати истину живота. Тако се заплиће у гомиле својих малих истина, понекад фантастичних и измишљених, а понекад и сасвим примитивних.

Христос је дуготрпељив и много шта може да истрпи вечно хришћанство. Како их све није клеветала ограничена људска мисао током свог многовековног лутања. Христос је час пророк, час хумани морални учитељ, час јудески побуњеник против римске власти, и тако даље, у варијацијама без краја, а као закључак: у питању је - мит. Он никада није ни постојао. Када је хришћанство у питању, искривљавана је свака појава и сваки корак његовог живота, како би се прилагодило овој или оној унапред прихваћеној теорији. У Јеванђељима је извртана свака реч. Презриво су одвајали “позајмљено”, подвлачили “касније додато”, заобилазили “сумњиво”. Заплитали су се у ономе што је просто и једноставно, тако да су на крају дошли до тврдње која заправо представља банкрот њихове мисли: “Нема ничег веродостојног, и ми ништа не можемо да кажемо”. И ето, уз сву ту мишију буку, остаће жива и вечно истинита јеванђелска реч која прати причу о узалудним напорима књижевника да “разобличе” Христа: И многи народ слушаше га радо. Ту је мишија бука са донкихотовском самоумишљеношћу и “рушењем темеља”, но Христос стоји свагда узвишен, вечно жив и животодаван, заносан, упућујући позив, увек изнад света и близак срцу, спреман да свима опрости и да све пригрли. Христос непомично стоји у свету, као вечно бесмртни Источник једине истине и светлости. Он стоји као извор сваког живота, као Отац који позива и љуби, и уједно као нелицемерни Судија. И до данас је истинита реч: “слушаху га радо”. До данас и вечно Он ће привлачити чисте душе. Оне ће се обраћати Њему и у радости и у тузи, јер земља не може да прими велику радост, нити да утеши тугу. Само ће Он дати срећу и мир души. Ту је мишија бука. Но, Христос стоји и стајаће, веечно бесмртан и привлачан. Размисли и сам. Шта то значи? Шта значи то, што и поред рушилачких налета књижевника, који хришћанство “разбијају у прах”, Христос величанствено стоји, а чисте душе се привијају уз Њега, спремне да га слушају, радо, за читаву безграничну вечност?!

120. И говораше им у науци Својој: Чувајте се књижевника који воле да иду у дугачким хаљинама, и да их поздрављају на улицама, и желе прва места по синагогама и зачеља на агозбама, Они што једу куће удовичке, и лажно се моле дуго, биће још већма осуђени (Мк. 12,38-40).

Господ упозорава књижевнике, који су били учитељи закона, и изриче им “најтежу осуду”. Због чега? Због дугих одећа? Због првог места у синагогама? Због првих места на гозбама? Не због тога, самог по себи, него због лицемерја. Њихова спољашњост није одговарала унутарњем, код њих је све било само за приказивање, чак и молитва: “дуго се моле да их виде”. Дакле, дуга одећа, председавање у синагогама и на гозбама осуђени су као показатељи лицемерне сујете. Да ли осуда погађа и закон чији су представници били књижевници? Никако. Закон ништа не губи од своје светости и вредности за живот, ако су његови представници на земљи лоши, сујетни и лицемерни. Закон је једно, а његови служитељи су друго. Закон Божији остаје вечно свети закон од Бога, а лоши служитељи закона понеће трагичну осуду, као слуге које су знале вољу Господара, али је нису извршили... Они ће бити “бијени много”. У Јеванђељу по Матеју, где је детаљно описана беседа осуде књижевника, јасно се наводе Христове режи, којима Он раздваја учење закона које објављују књижевници, од самих књижевника. Закон је свет и он мора бити испуњен, док се лоших проповедника закона треба чувати. На Мојсејеву столицу седоше књижевници и фарисеји. Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по делима њиховим не поступајте (Мт. 23,2-3).

121. И седе Исус према храмовној благајни и гледаше како народ меће новце у њу. И многи богати метаху много. И дошавши једна сиромашна удовица метну две лепте, које чине један кодрант. И дозвавши ученике Своје рече им: Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију који мећу у храмовну благајну. Јер сви метнуше од сувишка својега; а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву имовину своју (Мк. 12,38-40). Слика сиромашне удовице која је у храмовну благајну положила две лепте, и која је од Христа била похваљена више од свих других приложника, представља још једну класичну слику. Она је једноставна и јасна. У њој се похваљује квалитет дела вере и љубави, према спољњој манифестацији тога дела. Но дело удовице је значајније него што се обично приказује, и речи Христове су дубље од просте поквале доброг дела. Удовица је била сиромашна, и у благајну храма положила је скромну суму. Ипак, Господ је издваја од свих других приложника. Издвајајући удовицу, Господ величну њеног дара не објашњава тиме што је она дала један кодрант од два која је, на пример, имала, нити итме што је положила две лепте од свег срца, него њу и њен дар похваљује због тога што је положила “све што је имала, сву имовину своју”. Замисли то: “Положила је све што је имала, сву имовину своју”.

Ето какв дар се похваљује! Ето какав треба да буде квалитет дара! Ето какво треба да буде срце! Похваљује се таква обраћеност Богу, таква вера у Господа, и такав дар вере, код којих човек сасвим заборавља на себе. Пошао је Богу и све је понео Њему, а за себе не зна чак ни шта ће сутра јести, и хоће ли уопште јести, јер нема ништа! Пошао је човек Богу, и за њега више ништа не постоји. Не постоји чак ни он сам. То је јеванђелски пример потпуног предавања себе Богу, кад између душе и Бога нема чак ни сенке земље. То је пример вере и љубави до самоодбацивања и самозаборава. Јасно је да ће, код такве обраћености и код такве вере и љубави, сваки дар људске душе, колико год био мали према мерилу спољашњости, надјачати све друге, јер је ту на жртву вере и љубави принесен сав људски живот. Ето о каквој вери, љубави и дару је реч у причи о две удовичине лепте! И ти, ако желиш да измериш колико су мали или велики твоји дарови Богу и ради Бога, измери их степеном предавања себе Богу из вере и љубави према Њему, и степеном одрицања од себе - степеном самозаборава у служењу Богу. Ето због чега на другом месту Господ заповеда да онај ко је донео дар у олтар и сетио се да његов брат има нешто против њега, треба да остави дар код олтара и да најпре пође да се измири са братом, па да тек онда принесе Господу свој дар. Тако је заповеђено зато, да би се онај ко приноси дар ослободио од сваког земаљског терета, од свих “дугова” који га везују за земљу, и како би, на тај начин, са својим даром слободно могао да се одвоји од земље, па чак и од себе самог. Сила дара је у одвојености душе од земље и у њеној усмерености ка Христу, када је она спремна да не само дар, него и себе саму, у сваком тренутку преда Христу. Тако треба да схватиш причу о удовици.

122. И кад је излазио (Христос) из храма, рече му један од ученика Његових: Учитељу, гле какво камење, и какве грађевине! И одговарајући Исус рече му: Видиш ли ове велике грађевине? Ни камен на камену неће овде остати који се неће разметнути (Мк. 13,1-2). 13-та глава Јеванђеља светог Марка готово у целини представља једну важну слику. У Њој Господ прориче блиску пропаст Јерусалима, и у слици те пропасти даје слику краја света који се приближава. Учитељу, гле какво камење и какве грађевине! Ученици се диве и усхићују пред величанственим зидовима Јерусалимског храма. Ту се чује глас синова земље, опијених материјалном културом коју је створио човек. Какво камење... какве грађевине! Како је задивљујуће искоришћена природа

и њене силе! Искоришћена је површина земље, и њена недра, и њен ваздух. И камење, и метал, и тврдо, и расуто, и течно, и гасовито, и оно што расте, и оно што се креће, и оно што лети - све је, чини се, човек искористио у своје циљеве. Какве грађевине! И какве је само грађевине подигао човек! Изгледа да је читав земаљски шар обавијен мрежом жице и окован гвожђем. Избраздана је површина, дотакнуте су дубине, уздуж и попреко су прокрстарене воде. Ускоро ће и у ваздуху постати тесно. Синови земље су задивљени и усхићени. Спољашност је заробила људски поглед. Нагомилавање земаљског заклонило је и истиснуло све друго, неземаљско. Нагомилавање камена и гвожђа притисло је људски ум! “Погледај шта сам све урадио! И зар онда нисам ја творац и управљач свих ствари на земљи?” И одговарајући Исус рече му: Видиш ли ове велике грађевине? Ни камен на камену неће овде остати који се неће разметнути. Видиш ли све то паучинасто нагомилавање спољашње културе које обавија сву земљу? Паук дуго и вешто тка паучину. И у једном трену све ће то бити уништено, тако да од гордог подизања земље неће остати ни камена на камену! Таква је судбина онога чиме си се оградио и спутао. Све то твоје нагомилавање претвориће се у јадно ништавило!

123. И кад сеђаше (Господ) на гори Маслинској према храму, питаху га насамо Петар и Јаков и Јован и Андреј: Кажи нам: када ће то бити? И какав је знак када ће се то све свршити? А Исус одговарајући поче им говорити... (Мк. 13,3-5). О последњим временима Господ говори само изабранима. Јер то не могу да схвате сви. Остали су тако пометени, тако су обавијени паучином, тако су се затрпали варљивом декорацијом живота, тако су задивљени величином и лепотом сазиданог камења, да не могу да увиде своје гмизање у земаљској прашини, нити да разумеју да је врева у којој учествују налик на вреву међу мравима. А изабране Он узима са Собом на гору, и поставља њихов ум и њихову душу изнад земаљске прашине, да би њихов видокруг био светао и простран, да би се њихова душа уздигла изнад гомила камења и да би њихове очи виделе шире и дубље. Он је “насамо” са изабранима да их не би узнемиравала ломљава победоносног камења, бучни звекет гвожђа, и урликање слугу гвожђа и камења. Њима, изабранима, онима који су способни да схвате, Он открива судбину нагомиланог камења.

124. И свима народима треба најпре да се проповеда Јеванђеље (Мк. 13,10). Неће бити оправдања за људски род који се саблажњава новим боговима, охоло истуреним напред уместо смиреног Христа Господњег. Откривена му је Светлост да не би скренуо са пута. Дата му је Божанска Истина, да се не би обмануо фалсификованом истином. Проповед вечитог Јеванђеља проћи ће по целој васељени и кроз све народе, да нико не би имао оправдања како није био просвећен и да му није била позната Истина, те да је услед незнања и неразумевања подлегао саблазни. Биће уклоњена могућност прикривања овим лажним изговором пред Истином Божијом. Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој (Јн. 15,22).

125. Бејаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хлебова; и тражаху првосвештеници и књижевници како би га на превару ухватили и убили (Мк. 14,1). Бога је у души могуће ухватити и убити само лукавством. Кад је душа чиста и када њен живот није упрљан, у њој су свест о Богу и осећање Бога толико природни, колико су природни и сви нормални процеси њеног живота. Као што део тежи ка целини, тако сродно стреми сродноме; као што си тежи оцу, тако душа не може да се одвоји од свести о Богу и од стремљења ка Њему. Зато, да би Бог био уништен у души, потребно је претходно увести у душу некекву обману и лукавство, који би испремештали сва природна стремљења душе, замели трагове њеног истинског бића и подметнули души некакву фиктивну истину о њој самој и о животу. То и чине све варљиве конструкције живота ван Бога, а потпомаже им грех који продире у душу, умртвљује је и развија у њој стихију зла уместо силе обраћености Богу и повезаности са Богом. “Слава Теби Господе, Који си спасење душа наших!” (велики Понедељак, јутарња стихира). 14-а и 15-а глава светог Јеванђеља по Марку описују догађаје последњег дана земаљског живота Господњег - то како су предали Христа, о Његовој осуди, о страдањима, крсном путу, распећу, смрти и погребењу. Ови тренуци великог дана Петка толико су силни и значајни да је пред њиховом величином свака људска реч безначајна. Сви ти тренуци представљају недостижно узвишени образац најтежих и недужних страдања које која је Христос поднео из љубави према људима. Тај образац је био, јесте и биће велика сила за оне који на земљи страдају ради Христа!

Није ли тај образац одушевљавао апостоле, давао снагу мученицима и чинио лаким подвиге преподобних? Није ли он у све векове представљао позив на подвиг вере? Није ли крепио руке ослабеле у борби са злом и грехом у животу? Није ли тешио сваку сузу? Слика страдајућег Христа остаће вечни, недостижни идеал сваког хришћанског страдалника. Задивљујућа сила те слике блиска је свакој хришћанској души. Њу подстиче свака реч јеванђелске приче и она се дубокоо отискује у срцу. Сила те слике буди се јеванђелском причом и њеним директним историјским значењем. Овај текст се не односи на историјску страну приче о страдањима и смрти Господа, и у излагању које следи не тражи исцрпно тумачење текста 14-е и 15-е главе. У складу са садржајем “слика”, ти си у историјском тексту видео само ту страну, но он истовремено и у преносном значењу може да буде нацрт подвижничког пута сваког земаљског подвижника. Дакле, читај следећа поглавља имајући у виду тај ограничени задатак. Али приликом читања сваког поглавља, оно што је прочитано треба да испуниш и надахнеш представом целовитог Прволика Крстоносца Христа, јер ту слику даје јеванђелски текст у целини.

126. Али говораху (првосвештеници и књижевници): Не (треба) о празнику (ухватити Христа на превару), да се не би народ побунио (Мк. 14,2). Свакако, Бог се у души не може убити на празник душе, када је у њој светло и јасно и када она празнично ликује у општењу и живљењу са Оцем и Богом. Убиство Бога у души догађа се у мрачној свакодневици душе, у коју је натерују грех и пад. У мрачној свакодневици душе - када је прекинута веза са Светлошћу, када се губи истински пут, а зло предлаже лакши и пријатнији пут лажи - једноставније је подметнути души лажни живот, јер ће он тада брже бити прихваћен као истински. “Просвети одећу душе моје, Светлодавче, и спаси ме!” (Ексапостилар на јутрењу Великог Понедељка).

127. И кад Он (Христос) беше у Витанији у кући Симеона губавога и сеђаше за трпезом, дође жена са судом од алавастра, пуним правог скупоценог нардовог мириса, и разбивши суд изли му на главу. А бејаху неки који негодоваху међу собом говорећи: Зашто се тај мирис просипа тако? Јер се могаше тај мирис продати за више од триста динара и дати сиромасима. И викаху на њу. А Исус рече: Оставите

је; што јој сметате? Она чини добро дело на Мени. Јер сиромахе имате свагда са собом, и кад год хоћете можете им добро чинити; а Мене немате свагда. Она је учинила што је могла; помазала је унапред тело Моје за погреб (Мк. 14,3-8). Поново глас земље и поново покушај да се Божанско замени људским! Поново се земаљско и видљиво поставља уместо неопипљивог али драгоценог. Жена по вери и љубави према Христу приноси му жртвени дар. А земља расуђује: “Је ли то практично? Чему такво траћење мириса?” И одмах се земља прикрива иза доброг изговора: “сиромаси”. “Није ли боље продати мирис и новац поделити сиромасима?” Сиромаси и доброчинство према њима - то је у реду. Сиромаси су око вас, и ви увек можете да им учините добро. А да ли је Бог увек са душом? Када Бога не буде са душом, хоћете ли се осврнути на сиромахе? Дакле, је ли паметна ваша брига за сиромахе, када својом земаљском практичношћу и служењем земаљским циљевима рушите темељ бриге о добру? Закључак који одатле следи је јасан. Све што се тиче твојих дела директно обраћених Богу и учињених ради Њега и по Његовом закону - као што је: подвиг, самоприсиљавање, очишћење срца, молитве, пост, жртве - савршавај пре свега осталог и то не спутавај никаквим земаљским циљевима, колико год они били узвишени и у сагласности са законом Христовим. И то стога, што ти подижеш Божански темељ душе, а када он буде стабилан, на њему ће се већ лако подизати све што је потребно, прикладно и што Божији закон захтева. Без Божанског темеља у души, сва спољашња грађевина живота (па макар била заснована на разумном и добром, на пример, управо поменута помоћ сиромасима) висиће у ваздуху, препуштена случајностима људских схватања, тежњи - људског душевног стања. Зато принеси Самом Христу драгоцени мирис твоје вере и љубави. Отвори вредну посуду твоје душе и излиј на Њега сву мирисну течност, засићену устремљеношћу ка Господу. Немој да мериш дубину тражења. Немој да мериш вредност жртве! Јер си стекао драгоцено: Господ је с тобом. То је драгоценије од свега. Кад Христос буде с тобом, лако ћеш сиромасима дати оно што је потребно. “Очисти, Господе, прљавштину душе моје, и спаси ме, као Човекољубац” (Велики Уторак, јутарња стихира на хвалите).

128. А Јуда Искариотски, један од Дванаесторице, отиде првосвештеницима да им га изда. И они чувши обрадоваше се, и обећаше му дати новце (Мк. 14,10-12).

Ово је уобичајена људска прича - да се Христос продаје из душе “за новце”. “За новце”, то значи за материјална добра, за угодности живота, и због страха од лишавања. Бог се истискује из душе, зато што човек због сујете неће да се растане од свога егоизма. Трговина се не обавља као отворена погодба (мада има и тога), него чешће представља дуги низ компромиса. Али у основи сваког компромиса увек лежи претпостављање материјалног (“новца”) духовном. Зато просуди: Зар неће свако неверство Богу бити издајство Бога? “Слава снисхођењу Твоме, Човекољубче!” (Велики Петак, вечерња стихира на стиховње).

129. Тешко ономе човеку који изда Сина Човечијега: боље би му било да се није ни родио онај човек (Мк. 14,21). Заиста, тешко издајнику... Тешко свакоме ко издаје Христа и предаје га из своје душе, зато што предаје “Извор воде живе”, опустошује зеленило и живот душе и претвара је у мртву пустињу. Тешко издајнику! Тешко неверноме! Боље би му било да се није ни родио, јер је његов крај - зла смрт. То је горе од небића. Небиће је - непостојање, а смрт у злу осуђује душу на вечност у злу, или, другачије речно - на вечно страдање. За човека зла боље би било да се није ни родио. “Према свима добри Господе, слава Теби!” (тропар на јутрењу Великог Четвртка).

130. И отпојавши хвалу, изиђоше на гору Маслинску (Мк. 14,26). Маслинска гора - то је гора молитве и молитвеног надахнућа. Господ се са ученицима на њу пење након што су “отпојали хвалу”, тј. у духовној бодрости. Та гора за Господа постаје почетна тачка личног крсног пута. Ту су две поучне слике подвижничког краја. Прва се састоји у томе да крсни пут почиње на гори. То значи да ће Господ на њега извести само изабране, оне који су прошли низину земље, оне који су земљу оставили иза себе и подигли се изнад ње, оне који су је покорили и узвисили се над њом.

Друга се слика састоји у томе да је пут крста нераскидив са молитвеним надахнућем. Подвижник ступа на тај пут у молитвеној усхићености, “отпојавши хвалу”, дакле чило, радосно, праћен молитвеним песмама. “Ње (тј. радости) ме удостоји, Спасе, заблуделог, ради велике милости Твоје!” (Велики уторак, јутарња стихира на стиховње).

131. И рече им (ученицима) Исус: Сви ћете се ви саблазнити о Мене ове ноћи; јер је писано: Ударићу пастира и овце ће се разбећи (Мк. 14,27). Ноћ је - време таме и свакојаких обмана. Ноћу устају утваре. Ноћу, кад нема светлости, шире се дела таме. Тако и у духовној ноћи издајства и предаје Бога, тама прекрива људску душу. И људским животом почињу да господаре утваре и дела таме. Тада се животу одузима ослонац, човек осећа да нема постојаности у његовом животу, и у њему се развија малодушност пред непознатим и мрачним. И како ће човек, у стању такве малодушности због губљења ослонца живота, да се суротстави свим саблазнима таме које се ноћу на њега подижу?! У човеку више нема ни сенке храбрости, и када Светлост и Бог буду заклоњени тамом, човек је немоћан да јој се супротстави, пошто у његовој души више нема стабилног ослонца. Тако “саблазни” таме односе лаку победу и овладавају човеком. У овој ноћи издајства Бога, у ноћи таме и обмана, у ноћи у којој господаре утваре, сви ћете се ви саблазнити о Мене. И испуниће се пророчка реч: Ударићу пастира и овце ће се разбећи. У души ће бити ударено на Пастира и Вођу - на Бога, и овца-душа ће залутати и погинути на беспућима живота. “Владико, овцама с десне стране ме придружи, не гледајући на мноштво мојих сагрешења” (Велики Уторак, 9-а песма канона на јутрењу).

132. А Петар му (Христу) рече: Ако се и сви саблазне, ја нећу. И рече му Исус: Заиста ти кажем: данас, ове ноћи, пре него што петао два пута запева, ти ћеш ме се три пута одрећи. А Петар још одлучније говораше: Ако бих морао и умрети с Тобом, нећу те се одрећи. Исто тако и сви говораху (Мк. 14,29-31). Ученици љубе Господа. Петар гори љубављу према Њему.

Колико је он пута показивао своју љубав? Зар они нису били искрени када су говорили о томе да су спремни да умру са Њим? И зар заиста већина од њих не би дала за Њега своје животе? Ипак, као одговор на овакву Петрову изјаву, Господ предсказује његово одрицање! Тако се показује испразност људског уздања у себе. Исто тако, на хришћанском путу живота, снагу и истрајност подвига не гаратује људска жеља, ма како она била велика и искрена, него Сила Божија, којом подвижник живи и делује, и која савршава његово спасење. Наоружани Силом Божијом, Петар и други изабрани, запечатили су свој подвиг смрћу за Господа. “Благословен је Онај Који долази да Крстом спасе све!” (Цветна Недеља, 9-а песма канона на повечерју).

133. И рече му Исус (Петру): Заиста ти кажем: данас, ове ноћи, пре него што петао два пута запева, ти ћеш ме се три пута одрећи (Мк. 14,30). Повезивање бројева - два пута и три пута: трократно одрицање уз двократно певање петла - образац је малодушности душе која напушта Христа. Када је починила своје прво издајство, када је стала на пут одрицања, она се више не зауставља на клизавој низбрдици живота. Сада већ и без икаквих спољашњих подстицаја, као да је прогони сопствено банкротство, душа жури да посведочи своју верност злу; она сама трчи напред на путу издаје, престижући бич прогонитеља. За тако кратко време (пре него што петао два пута запева) она се докотрљала до свога краја и отпада од Бога. “Поштеди душе наше, Христе Боже, и спаси нас” (Велика Среда, 9-а песма канона на јутрењу).

134. И дођоше на место које се зове Гетсиманија, и рече (Христос) ученицима Својим: Седите овде док Ја одем да се помолим Богу (Мк. 14,32). Пут Крста почиње молитвом. Пут Крста је - пут Оцу. А молитва и јесте одлазак Оцу у Његову силу. Дакле, кроз молитву се душа сједињује са небом, бива осењена његовим силама и добија снагу за подвиг. И Сам Госњспод на почетку Свога Крсног пута одлази к Оцу кроз молитву напрегнуту до крвавог зноја (Лк. 22,44).

Обрати пажњу на то. Ако хоћеш да будеш силан у подвигу, онда се моли, и молитвом одлази к Оцу. “Господе дуготрпељиви, велика је Твоја милост, слава Теби!” (Велики Четвртак, јутарња стихира на хвалите).

135. И узе са Собом Петра и Јаков и Јована, и стаде се врло жалостити и туговати. И рече им: Жалосна је душа Моја до смрти; останите овде и бдите. И отишавши мало паде на земљу, и мољаше се да би га мимоишао час, ако је могуће. И говораше: Ава, Оче, све је могуће Теби; пронеси ову чашу мимо Мене; али опет не како Ја хоћу, него како Ти (Мк. 14,33-36). Пут Крста је заправо одрицање од земље, и јасно, земља се на сваки начин буни, а тело дрхти због предстојећих страдања. Протест и уздрхталост тела нарочито се појачавају уочи жртвених тренутака подвига. Тад они изазивају вртоглавицу, као какав незадрживи ковитлац, подижу и испуњавају човека до крајева земаљског живота, проничу у све поре, увлаче се и у саму душу и потресају њене дубине, тако да се чини да је сасвим поробљавају и да јој преносе сав несносни ужас и сву тугу живота. Душу испуњава туга, попут предсмртних мука, сасвим је притиска и као да је уништава. У том часу предсмртне туге, као протеста људске природе против насиља над њом, ништа, ама баш ништа људско не може да укрепи оборену душу и да јој да снагу да се суочи са собом. Закључци разума, сво напрезање воље, свест о одговорности и дугу - све ће то бити празне речи. У том тренутку, из мрачне жалости душу подиже и улива јој силу само молитва. То ће бити молитвени вапај Оцу за Његову Божанску помоћ - молитва онога ко је оборен на земљу (паде на земљу), молитва из праха земаљског за Вишњу Силу, молитва одрицања од људске немоћи и саме устремљености ка Оцу. А као данак људској слабости молитва ће почети од вапаја “да нас, ако је могуће, мимоиђе” овај час тешких крсних страдања. Када укрепљујућа сила молитве поново успостави равнотежу душе, и када се душа свецело улије у силу Божију, у којој је њен ослонац и живот, тада ће да потекне молитва само за једно - да душа не буде искључена из општења са Богом, и да животом руководи воља Божија, јер је у тој вољи човеку обезбеђено спасење срећа. Са предавањем у Руку Божију, која осигурава живот душе, спољашњи поредак живота губи сваку вредност; и колико год он био тежак, то ће бити подносиво, јер постоји свест да је оно главно и најважније достигнуто - да је Господ са душом и да је она у Његовој Руци.

Тада ће потећи молитва за вољу Божију: “Од Твоје је Руке, Господе, и у Твојој је вољи моје спасење! Нека останем у вољи Твојој заувек. Само Ти ћеш ме спасити. Ја сам нећу моћи да се избавим. Зато нека не буде како ја хоћу, него како хоћеш Ти. Само да будем са Тобом. Нека буде воља Твоја”. Тако се и Син Божији обраћао Оцу, предајући се Његовој светој, промишљајућој вољи, у којој је сво оправдање живота. “Човекољубче, Христе Боже, даруј опроштај сагрешења онима који се са вером клањају пречистим страдањима Твојим” (Велики Понедељак, сједален по 3-ој катизми на јутрењу).

136. И дође (Господ к ученицима, после молитве) и нађе их где спавају, и рече Петру: Симоне, зар спаваш? Зар не могасте један сат пробдети? Бдите и молите се да не паднете у искушење; јер дух је срчан али је тело слабо. И опет отиде и помоли се Богу говорећи исте оне речи. И вративши се нађе их опет где спавају; јер им бејаху очи отежале; и не знадјаху шта би му одговорили. И дође трећи пут, и рече им: Спавате, дакле, и почивате. Доста је. Дође час, ево се предаје Син Човечији у руке грешника (Мк. 14,37-41). Какав изразит пример људске слабости! И то најјадније слабости, јер је пројављена у највеличанственијем и најтрагичнијем моменту живота. Слабост није пројављена у некаквим подухватима или напорима (макар и бесплодним), него се пројављује у, рекло би се, најнезнатнијој појави људске природе - у сну. Дошао је сан, све велико је заборављено, показала се немоћ и то да је човек спутан својом слабошћу. Зато заборави на хвалисање. Силан си само у Богу. За Господа се приближава требутак издаје и Крста. Господ о томе отворено говори ученицима. И ученици из Господњих речи виде да је час искушавања близу. Подстакнути том близином, они тек што су посведочили Христу да су спремни да положе живот за Њега. И поред свега тога, слабост, обична људска слабост, не напушта апостоле. И сада у Гетсиманији, изабрани међу изабранима, највољенији међу вољенима, најблискији међу блискима, изнова су издвојени између осталих, као и у другим значајним тренуцима Христовог живота. Они тек што су од Самог Христа чули да је Његова душа тужна до смрти. И ево, виде га у најтежој борби - у жалости и тузи. Он их моли само за то, да бдију заједно са Њим, мало се удаљава, и на њихове очи баца се на земљу, молећи се до крвавог зноја... А изабрани су све то заборавили. Била је поноћ и сан се спустио на очи апостола, те су заспали!

Не помажу ни нови позиви Христови на будност. Не помажу ни прекори - да ни један час нису могли да се савладају. Они су поспани. И не знају шта да му одговоре. Три пута их буди Господ. Све узалуд. Слабост људске природе је надвладала, и ученици су опет заспали. Ето илустрације људске немоћи. Нема човек због чега да се дичи својим природним силама! Господ указује на дуг човека да савлада природну немоћ. То је дуг стога што се у стању када превладава немоћ, човеку прикрада искушење које вреба, и у поспаном телу напада поспану душу притискајући је грехом. Да би било избегнуто запоседање душе од стране греха, треба савладати природну немоћ, ослободити душу од потчињености тој немоћи, и држати је у духовној будности. Бдите... јер дух је срчан (треба да буде срчан) али је тело слабо. Средство којим се душа држи у будном стању је - молитва: Бдите и молите се. Молитва је одлазак душе у силу Божију; кроз молитву људска душа улази у свет Духа, и силе Духа присаједињују се људској души, наоружавајући је и чинећи је способном да се супротстави искушењу. Ако је будност потребна и ради свакодневног уздизања духовности, онда је тим пре неминовна на путу крста, када се од душе тражи, кроз молитву, такво богатство силе Духа, уз које је телесно сасвим замрло и као да је отпало. И Сам Син Божији испитује закон тела, његову немоћ, и молећи се Оцу, уклања насртаје. “Опевамо Твоја часна страдања, Спасе, и сви славимо Твоје крајње снисхођење” (Велики Поонедељак, сједален канона на повечерју).

137. Устаните, хајдемо! Ево се издајник Мој приближио (Мк. 14,42). Ево резултата молитве. Борба је остала иза. Телесно је потчињено Духу. Неугњетаван телом, Божански Дух царује и царски управља. Сада је Он узвишен и спокојан. Он господари. Он, послушан вољи Божијој, Сам слободно полази на пут Крста. Он ће Сам и узићи на Крст. У слободи и сили подвига је и његова вредност. Пут Крста - није пут слуге, који је на тај пут невољно натеран и бојажљиво гледа на њега. Он није горки удео побеђеног. Пут Крста је - пут победника. На њега се полази слободним пристанком воље. На њему нема слугу. По њему иду “слободни”, “синови” и “деца”. Ето због чега Спокојни и Узвишени, Онај Који има власт, каже: Устаните, хајдемо (у сусрет)! Ево се издајник Мој приближио.

“Твоја Божанска страдања преузносимо, Христе, у све векове” (Велики Уторак, 8-а песма канона на повечерју).

138. И одмах, док Он (Господ) још говораше, дође Јуда, један од Дванаесторице, и с њим људи многи с ножевимаи с кољем, послани од првосвештеника и књижевника и старешина... И одговарајући Исус рече им: Као на разбојника изашли сте с ножевима и кољем да ме ухватите. Сваки дан Сам био код вас у храму и учио, и не ухватисте ме. Али да се испуни Писмо (Мк. 14,43,48-49). Зло увек устаје на подвижника спољашњим притиском. Као да невољно признаје идејно унутарње првенство добра и немогућност да се с њим надмеће око истинитости живота, зло је у додиру са добром и у надметању с њим увек спремно да прибегне кољу и мачевима, тј. да спољашњом силом докаже своју умишљену премоћ. На крсном путу свет зла дочекује подвижника кољем клевете, досађивањем, подсмесима, прекорима и мачевима свакојаких спољашњих ограничења и насртаја. И у таквом насртају зла постоји једна страна коју бележи јеванђелска прича о нападу на Христа. Зло као јадни и малодушни слуга невољно признаје надмоћ господара - добра, употребљавајући многоструко већу спољну силу за савладавање добра, него што то захтевају животне околности. Јер добро је споља незаштићено и беспомоћно, а зло, као да је у страху, узнемирено је пред својим беспомоћним противником и улаже све спољне силе како би прегазило сасвим незаштићеног “непријатеља”. Тако је било и у Гетсиманији. Против самог Христа, наоружаног само молитвом, и против шаке Његових уснулих ученика, свет зла шаље читаву гомилу (људи многи), наоружану кољем и мачевима... И каквом само разобличујућом тугом, која показује унутарњу неправду и немоћ зла, одише прекор Христов: Као на разбојника изашли сте с ножевима и кољем да ме ухватите. “Зато вапијемо Теби проданоме, Који си нас ослободио, Господе, слава Теби” (Велика Среда, вечерња стихира на “Господи возвах”).

139. А издајник Његов даде им знак говорећи: Кога целивам, Онај је; ухватите га и одведите стражарно. И дошавши одмах му приступи и рече: Здраво, Учитељу! И целива га. А они ставише руке своје на Њега и ухватише га (Мк. 14,44-46). Зло у нападу, као да жели да се осигура, љуби и тиме појачава издајство.

Издајство. На крсном путу то је неиздржљиво отежавање страдања и патње. Јер издајник није од непријатеља, он је колико јуче био наш, близак, ученик, друг. Данас пак целивом, тим узвишеним знаком љубави, издаје Учитеља. Није ли то ударац ножем у срце? Тако се у подвижнику истребљује све људско, да не би остало “прилепљености” ни за шта земаљско. Ученик, друг, део срца, део душе - и он је издао. И то издао целивајући, тј. изврћући руглу оно највише у животу - љубав. Исмејавањем саме љубави, предаје се подвижник љубави. О свете! О свеуништавајућег зла! Описавши ову спољашњу победу зла, јеванђеље одмах, једном карактеристичном цртом, означава сво пређашње ништавило победоносног зла. Одневши спољашњу победу, зло није постало јаче. Постало је попут малодушног слуге. Након што је савршио издајство, Јуда слави, пошто је постигао циљ. Али славећи он дрхти. У слављу, осећа језу! Он види велике опасности и обузима га страх. “Одведите га стражарно” - каже он. Кога се боји? Самога себе. Заиста победносни страх! А подвижник Крста јача у унутарњој сили. Спада земаљска љуска. Његов ослонац је - само у Небеском Оцу.

140. И оставивши га (Христа, у моменту издајства), побегоше сви (Мк. 14,50). Одбацују се и последњи путеви земље. Подвижник Крста остаје сам. У часовима, данима, месецима и годинама душевног невремена, када се као густа копрена надвија уништавајуће зло, када се подигне непријатељска подлост, када је борба свуд унаоколо, када неиздржљивост напора достигне крајње границе - тада ништа, али баш ништа земаљско неће пружити подрушку души у борби. Ни родбина, ни пријатељи, па чак ни сама љубав, не могу да проникну до дубине душе, да се растворе у њој и да улију у њу мирисно уље и вино бодрости. Тада је душа подвижника сама. Тада ништа земаљско и људско није у стању да јој приђе и пружи помоћ. Гетсиманија се понавља: И ооставивши га, побегоше сви. Очигледно, то је неопходно. У борби духа, у савладавању зла, није потребна спољашња подршка. У том трену Син Божији одбија чак и помоћ анђеоских сила: Зар мислите да не могу умолити сад Оца Свога, да ми пошаље више од дванаест легиона анђела? (Мт. 26,53). Очигледно, потребно је да оде сва земља, као непотребна и немоћна, и да остане сам дух човеков, насамо са својим Небеским Оцем. То је потребно да између духа крстоносца и Господа не би било ничег што би

их раздвајало, и да би Господ остао једини живот, једина сила, једина нада, једино устремљење и једина радост. Потребно је да отпадне све земаљско, и да се сва сила душе, неподељена, преда своме Источнику - Богу. Остављен од свих, сам са Својим Оцем, Господ је у величанственом спокојству победника пошао ка Своме Крсту. Тако и подвижничка душа, која је оставила земаљско и која је остављена од стране немоћног људског, у највећем спокојству победнице иде ка своме Крсту, јер је с њом њен Господ и Небески Отац.

141. А првосвештеници и сав Синедрион тражаху против Исуса сведочанства да га убију; и не нађоше. Јер многи сведочаху лажно против Њега и сведочанства не беху једнака (Мк. 14,55-56). Будући да је пут Крста - пут одбацивања света и земље, а свет не подноси да га се одричу, он се обрушава подвижника. А пошто је сила зла - лаж, онда свет најпре бесно насрће на подвижника својим главним оружијем - лажју. Лаж постаје главно оружије у борби против подвижништва. Око сваког крсног пута разлива се море клевета. И што је узвишенији пут, то су клевете гушће и злобније. То је сасвим јасно, јер лаж је у природи зла, и зло не може да каже истину, будући да оно само представља одрицање од истине; а и шта би зло могло да каже против пута истине, осим неистине? Тако је зло клеветало чак и на Сина Божијег, Најчистијег међу Чистима, у Коме није било ни сенке греха.

142. А Он (Христос) ћуташе и ништа не одговараше (Мк. 14,61). Чиме подвижник добра да одговори на подвале зла? Ћутањем, трпљењем. Његов ослонац је - Бог, и он иде у Царство Божије. Ако га свет мрзи, онда је то знак да је он на правом путу. Да је пак од света, свет би своје љубио (Јн. 15,19). Свет који је оклеветао истину, сам за себе сведочи да су његова дела зла. И шта му одговорити? Правдати се и говорити о истини? Али, откривати истину свету, зар то не значи показивати му да је његова истина - лаж? И неће ли разобличавање зла изазвати још већи бес света? Зато је Христос ћутао и ништа није одговарао.

143. А они га сви осудише да је заслужио смрт. И почеше неки пљувати на Њега и покривати му лице, и ударати га, и говорити му: Погоди нам ко те удари! И слуге га бијаху по образима (Мк. 14,64-65). Одмах за клеветом свет усмерава на подвижника и своје спољашње оружије физичко насиље у разним облицима. Лакше им је да делају него да штите своју умишљену истину: “покриваху му лице”. Ударцима бича покажи му да си ти у праву, јер је сила у твојим рукама. И “слуге” света, тј. зла, његови робови, труде се око спољашњег тријумфа над истином. Тако почиње пут физичких страдања првог Крстоносца - Господа. “Господе, Ти си шамаран за род људски, и ниси се прогневио, ослободи од трулежи живот наш, и спаси нас” (Велики Четртак, тропар пророштва на првом часу).

144. Али првосвештеници подстакоше народ да је боље да им пусти Вараву (Мк. 15,11). Оправдала се реч Господња: “свет је заволео своје”. Свет је разбојника и убицу претпоставио безгрешном Страдалнику. Преступник је ближи... Преступник је свој. И свет ће преступнику све да опрости: издаје, убиства - речју: све преступе. Не прашта само једно - непризнавање света и одрицање од света, јер је у одрицању од света сведочанство да су “његова дела зла” и да је, сходно томе, он сам - зло, као што се и дрво познаје по својим плодовима. Тако свет покрива сваки преступ, а подвижник Крста се зариче на одбацивање света. “Слава Теби Господе, Који се све добровољно претрпео ради нас” (Велики Петак, вечерња стихира на “Господи возвах”).

145. Пилат, желећи угодити народу, пусти им Вараву, а Исуса, шибавши, предаде да га разапну (Мк. 15,15). Пресуда света над подвижником не доноси се по суду правде, него по суду “угађања”. То је фалсификована пресуда којом се подилази жељи разулареног света зла, који не подноси прекоре Правде и Светлости. Она се доноси по мерилима света зла, који ће аплаудирати тој пресуди. Зато је јасно да ће то бити једнострана пресуда - пресуда зла. Подвижник Крста не може за себе да очекује ништа друго.

Господ је осуђен на смрт: “Распни га...” Убиј Правду, и бићемо мирни. “Слава Теби, Господе, Који си пострадао и састрадаваш са људима” (Велики Петак, 4-ти антифон на јутрењу).

146. И обукоше му (војници Христу) пурпурни огртач, и оплетавши трнов венац ставише на Њега. И стадоше га поздрављати: Здраво, царе јудејски! И бијаху га по глави трском, и пљуваху на Њега, и падајући на колена клањаху му се. И кад му се наругаше, свукоше с Њега пурпурни огртач, и обукоше га у Његове хаљине и изведоше да га разапну (Мк. 15,17-20). Када коначно постане јасно на чијој је страни подвижник Крста, и када буде донета пресуда којом се угађа свету, онда свет подвижнику одговара последњом платом “платом страдања”. Он обавија подвижника одећом крви (пурпурни огртач), пробада га бодљама зла (трнов венац), све бичеве усмеравају на њега и подвргава га најтежим понижавајућим облицима поруге (пљување). Пошто ће прогон подвижника бити борба идеја, борба два света који се узајмно искључују, онда се свет зла неће задовољити само спољашњим прогоном, него ће га злобно изложити порузи и циничном подсмеху (“поздрављали су га”, “клањали су му се”...) Свет зла ће се смирити тек онда када уништи носиоца истине. Као да му подвижник, као жива савест, смета да живи. Зло се у прогону Правде неће зауставити на пола пута. Оно ће тежити потпуном уништењу Крстоносца. Тако су га повели да га разапну. “А Он изволи све да претрпи, хотећи да нас спасе од безакоња наших, Својом крвљу, као Човекољубац” (Велики Петак, 13-ти антифон на јутрењу).

147. И пролазници хуљаху на Њега машући главама својим и говорећи: Уа! Ти што храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси Самога Себе и сиђи с Крста! Тако и првосвештеници с књижевницима ругаху се, говорећи један другоме: Друге спасе, а Себе не може да спасе. Христос, Цар Израиљев, нека сиђе сада с Крста да видимо, па ћемо му веровати (Мк. 15,29-32). Зло не оставља Правду на миру чак ни када виси на крсту. Ето како је неуништива мржња према добру! И све зато, што је то сукоб два царства - Светлости и таме.

Иако спољашња тама држи врх, она и сама осећа да ће распета Правда ипак остати изнад ње. Освета таме кључа и на Голготи и обрушава се на Распетога - обрушава се на обореног и већ сасвим безопасног противника. И овде, под Крстом, зло тражи самооправдање вишњег ауторитета Бога. Оно тражи чудо, како би позивањем на одсуство Божанског утицаја и чуда прикрило своје безакоње. Злочинство се са подсмехом позива на одсуство чуда. Оно зна да чуда неће бити, јер се “роду лукавоме и прељуботворноме” знак не даје. И зло ликује. Подвижник ишчезава на спољашњи начин. Христос остаје на Крсту. “Ти Који си за нас пострадао, и од страдања нас ослободио; и Који си сишао к нама човекољубљем и подигао нас, свесилни Спасе, помилуј нас” (Велики Петак, јутарња стихира на хвалите).

148. И они што беху с Њим (Христом) разапети вређаху га (Мк. 15,32). Да, зло слави. Оно слави тако, да његову пресуду одобравају чак и лица која су пострадала од њега, па би, чини се, већ и по томе, могла да саосећају са страдалником. Но, тога нема. Од распетог Подвижника окреће се сва земља. Чак и најтежи злочинци га злурадо вређају. У земаљском свету нема места за праведност. И Христос остаје на крсту. “Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли, и спаси ме” (Велики Петак, ексапостилар на јутрењу).

149. А када настаде шести час, би тама по свој земљи (Мк. 15,33). Када се правда подвижника разапиње на Крст, онда, очигледно, слави неправда, слави зло. А славље неправде је победа таме. Владавина зла је исто што и мрак истина је тада изгубљена, изгубљен је пут живота, и људи лутају помрачини фрагмената истине, измишљених илузија и отворених заблуда, руковођени својим порочним срцем и замраченим умом. Тама је обузела грешну земљу када се на крсту угасио живот Пречистог Тела и када је зашло Сунце Правде. “Достојно је величати Тебе Животодавца, Који си на Крсту руке раширио, и сатро моћ непријатеља” (Велика Субота, непорочни на јутрњу, друга статија).

150. И у девети час повика Исус из свег гласа говорећи: Елои, Елои, лима савахтани? што значи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? (Мк. 15,34). Ово је израз неиздрживог бола због осрамоћене правде. Подвижнику Крста људски је неиздржив тај моменат крсног пута, када славље зла на земљи као да руши читаво дело правде. Дело правде је разбијено, угушено, прибијено на крст. Као да су узалуд били сви напори за савладавање зла и бесплодан сав подвиг у име правде. Зар је правда тако немоћна када је окружена злом? Зашто таква увреда и понижење? Зашто зло слави потпуну победу? Није ли то тешко искушење за малодушне? Зашто се види таква беда и срамота правде? И чује се вапај Оцу. Вапај бола због оборене и распете правде. Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио. “Величамо те, Исусе Царе, и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти” (Велика Субота, непорочни на јутрењу, прва статија).