Ekonomski Aspekti Vojvodina

Dimitrije Boarov: EKONOMSKI ASPEKTI AUTONOMIJE VOJVODINE 1. Glavna ekonomska specifičnost Vojvodine danas – to je da je ona regija u Srbiji koja je značajno razvijenija od proseka Srbije, što zahteva da se u njoj određena ekonomska pitanja rešavaju na drugačiji način nego u Beogradu i centralnim delovima Srbije – i da ta rešenja budu mnogo bliža evropskim rešenjima. To je prvi razlog što je Vojvodini potrebna funkcionalna autonomija. Vojvodina u Srbiji, bez Kosova i Metohije, ima 27 odsto stanovništva, a ostvaruje oko 35 odsto društvenog proizvoda. Mada ne raspolažemo podatkom o sadašnjem učešću Vojvodine u bruto domaćem proizvodu Srbije, može se poći od pretpostavke da je učešće Vojvodine i u tom pokazatelju najmanje 35 odsto, a logika nalaže zaključak da je ono veće za najmanje 5 procentna poena. Služeći se navedenom aproksimacijom može se proceniti da je 2004. godine u Vojvodini ostvaren bruto domaći produkt (BDP) od najmanje 7,7 milijardi dolara (po tekućem kursu dolara), a prema tom pokazatelju to bi značilo da smo u Vojvodini te godine imali BDP per capita od 3.850 dolara, dok u ostalom delu Srbije imamo oko 2600 dolara per capita. Čak i po ovoj najskromnijoj računici ispada da je Vojvodina najmanje za blizu 50 odsto razvijenija od ostatka Srbije – mada i ona danas producira samo oko 60 odsto društvenog proizvoda u odnosu na onaj koji je ostvarivala pre 15 godina. Dakle i Vojvodina je temeljno propala pod Miloševićem režimom – čak i više nego Centralna Srbija, ali se nakon 2000. godine stalno razvija po stopama rasta BDP nešto višim od proseka Srbije, što rezultira postepenim rastom učešća Vojvodine u BDP Srbije. Vojvodina u pukom ekonomskom pogledu ima više nego dovoljnu snagu da snosi troškove funkcionalne autonomije, jer će oni veoma brzo, takoreći automatski – rezultirati takvim dodatnim ekonomskim razvojem I kapitalnim prinosom koji će višestruko nadmašiti predujmljene troškove. 2. Platforma Izvršnog veća Skupštine Vojvodine tačno uočava da Autonomna Vojvodina ne može ostvarivati svoje bitne funkcije ukoliko nije načelni titular svojinskih prava nad državnom svojinom koja se nalazi na njenoj teritoriji, sa izuzetkom onog dela državne svojine koja je u funkciji onih centralnih državnih organa koji vode poslove u oblastima u kojima centralna vlast rezerviše puna ovlašćenja u cilju zaštite javnog interesa od republičkog značaja. Zato što je upravljanje državnom svojinom koju su stvorili građani Vojvodine nerazdvojivo od borbe za poboljšanje njihove ekonomske pozicije. U tom smislu se traži eksplicitno, ustavno proširivanje nadležnosti Pokrajine na neke ekonomske oblasti od vitalnog značaja za građane u Pokrajini, koje su do sada bile definisane kao oblasti od javnog interesa republičkog značaja, a koje se objektivno mogu bolje zaštititi i unaprediti na pokrajinskom nivou (šume, vode, putevi, poljoprivreda, prirodna bogatstva, javna bezbednost i slične oblasti od javnog regionalnog interesa). Kao posebno značajno za funkcionalnu autonomiju u Vojvođanskoj platformi se ističe da Pokrajina većinu svojih nadležnosti treba da finansira iz izvornih prihoda, te da se, u okviru danas opšteprihvaćenog evropskog načela "fiskalne decentralizacije", na primer, najmanje polovina fiskalnih prihoda sakupljenih na njenoj teritoriji mora raspoređivati u samoj Pokrajini, odlukama samih pokrajinskih organa; za proporciju ravnopravne deobe zajedničkih fiskalnih prihoda sakupljenih na teritoriji autonomne pokrajine ili za pravila po kojima se dele ti zajednički prihodi – potrebna je ustavna garancija. 3. Autonomija Vojvodine, potrebna zbog ekonomskih karakteristika regije, ne može se graditi na starim osnovama pošto je u poslednje dve decenije došlo do bitnih društveno-ekonomske promene i u Vojvodini, a te promene nalažu promenu koncepcije autonomne pokrajine. Posle istorijskog sloma socijalizma u svetskim razmerama, početkom devedesetih godina XX veka, i nakon rušenja Miloševićevog autoritarističkog sistema "produženog socijalizma u Srbiji", oktobra 2000. godine,

kao i posle raspada Jugoslavije (koji je okončan ove godine), u novom sistemu parlamentarne, pluralne demokratije i tržišnog privrednog sistema u Srbiji – I sama Vojvodina je doživela temeljne političke, socijalne i ekonomske promene, pa mora biti izmenjena i koncepcija njene autonomne pozicije u Srbiji. Sistem "ekonomske redistribucije" koji je bio jedan od stubova socijalizma više nema oslonac u starim ideološkim dogmama, "redistribuciju" ne može više voditi preko birokratskih političkih institucija, u ime i za račun "kolektivne privrede" na teritoriji "društveno-političke zajednice". Privreda u Vojvodini je u velikoj meri privatizovana (oko 50 odsto ukupnog kapitala je u rukama privatnih preduzetnika), a privredni system Srbije je delimično liberalizovan, pa je glavni interes Vojvodine da se očuva jedinstvo tržišta u Srbiji. To je najbolje ilustrovati vladajućom taktikom privlačenja stranih investitora u Vojvodinu, jer se uvek ističe da oni imaju potpuni pristup celom tržištu Srbije. U tom smislu je funkcionalna autonomija Vojvodine daleko bolje rešenje od stare autarkičnosti socijalističke autonomne pokrajine. 4. U Vojvodini su objektivno promenjeni parametri za populacioni politiku i probleme preterane imigracije može uskoro postati problem nedovoljne imigracije. Iz Vojvodine se u proteklih 15 godina iselilo oko 100.000 pripadnika nacionalnih manjina i oko 100.000 ranijih starosedelaca – što sugerira zaključak da u Vojvodini više nema 54,6 odsto stanovništva koje je rođeno na teritoriji Pokrajine, a što je rezultat migracione slike iz popisa 1991. godine – slike koju ne možemo da uporedimo sa popisom iz 2002. godine, jer ona tim popisom nije snimljena. Vojvodina ipak, po popisu iz 2002. godine ima 60.000 stanovnika više nego u vreme predhodnog popisa. To znači da je deficit stanovništva više nego popunjen imigracijom. Ipak, postoje procene da će se imigracija stišavati u narednim decenijama i da broj stanovnika u Vojvodini može početi rapidno da opada. To sa ekonomskog stanovišta nije poželjno, jer je gustina naseljenosti (94,5 stanovnika po kvadratnom kilometru) i dalje najmanja na području Srbije. 5. U prilog autonomije Vojvodine indirektno govore i posledice protekle centralizacije Srbije. -Centralizacija i gašenje stvarne autonomije Vojvodine nisu ojačali državni autoritet i doveli do pozitivnih posledica jedinstva pravnog prostora, nego je kredibilitet države kod građana bitno smanjen, a u Vojvodini naročito. - U ekonomskoj sferi transfer finansijske moći u centar državnog aparata ne samo da nije racionalizovao upotrebu oskudne akumulacije, nego je doveo do rasipanja kapitala, besmislenih investicija, velike korupcije, prevelike javne potrošnje u neproduktivnim domenima i katastrofalnog procesa dezinvestiranja, sa ogromnom nezaposlenošću kao glavnom socijalnom posledicom. - Navodna politika brzog "ujednačavanja razvijenosti" u Srbiji putem posredovanje državnog vrha, s kojom su opravdavani transferi kapitala iz Vojvodine u druge krajeve, ne samo da nije dovela da bržeg privrednog rasta u nerazvijenim krajevima Srbije – nego je dovela do širenja razlika u razvijenosti, jer je zbog procesa opšteg osiromašenja, prirodno, pokrenula ljude i preostali kapital iz najsiromašnijih, ka nešto manje osiromašenim krajevima. - Centralizacija javnih fondova zakonito je vodila nenamenskoj upotrebi njihovih sredstava i slabljenju mehanizma prikupljanja njihovih prihoda – što je zbirno delovalo u pravcu njihove potpune degradacije, pa je finansiranje javnih potreba došlo do kolapsa ne samo u Vojvodini, nego i u celoj Srbiji. - Birokratska "nacionalizacija" društvene svojine na teritoriji cele Srbije, pa dakle i na teritoriji Vojvodine i lokalnih samouprava, te najstroža centralizacija odlučivanja o raspolaganju i korišćenju državne svojine (Zakon o svojini RS), navodno radi njene zaštite i bolje upotrebe – nužno su doveli do suprotnih posledica neracionalnog korišćenja državne svojine i, sledstveno tome, do

radikalnog smanjenja njene vrednosti. - Ukidanje gotovo svih oblika "fiskalnog federalizma" ne samo da nije povećalo racionalnost budžetske potrošnje i ne samo da nije dovelo do pravednijeg prikupljanja fiskalnih prihoda – nego je izazvalo upravo suprotne posledice. Budžetska potrošnja i dalje favorizuje nepodnošljivi opstanak starog stanja I zamrzavanje neracionalne matrice odlučivanja o fiskalnim troškovima, a prikupljanje fiskalnih prihoda ide nasuprot razvojnoj politici i širi nepravde, to jest, preko sistema pretežno indirektnog oporezivanja (pretežno najšire potrošnje) sve više opterećuje ekonomski najslabije društvene slojeve, a štiti interese uskog kruga moćnih finansijskih centara. - Vojvodina je zbog takve centralizacije finansijske moći u vrhu državnog aparata u nemogućnosti da izvrši bilo kakav značajniji uticaj na poželjnu alokaciju akumulacije u regionalnom javnom interesu i na distribuciju javnih troškova u skladu sa konkretnom poreskom snagom pojedinih slojeva i lokalnih teritorija, što bitno usporava njen regionalni razvoj, a ne donosi nikakvu korist drugim krajevima Srbije. - Prema podacima koje je objavila nevladina organizacija Forum V-21 (Novi Sad, 2002), oslanjajući se na podatke Saveznog zavoda za statistiku u Beogradu, godišnji društveni proizvod u Vojvodini 1989. godine je bio 6.095 miliona dolara, a 1999. tek 2.534 miliona dolara. Eksperti V-21 su izračunali da je Vojvodina u tom razdoblju izgubila 27.679 miliona dolara društvenog proizvoda, samo u poređenju sa fiksiranim društvenim proizvodom iz 1989. godine. U istom vremenskom segmentu, godišnji društveni proizvod Srbije bez AP opao je sa 12.169 miliona dolara na 5.089 miliona dolara, a ukupno je centralno područje republike izgubilo 54.516 miliona dolara. Kad se, međutim, ovi gubici podele sa brojem stanovnika, vidi se da je svaki Vojvođanin u Miloševićevih 11 godina izgubio 13.578 dolara proizvoda (ili oko oko 30.000 tadašnjih nemačkih maraka), a svaki stanovnik centralne Srbije 10.642 dolara (ili oko 24.000 tadašnjih nemačkih maraka). Izgubili su, ponavljamo, mnogo više i Vojvodina i Srbija, jer ova računica polazi od zamrznutog stanja iz 1989. godine, dakle polazi od pretpostavke decenije bez razvoja. Kad bi se pošlo od pretpostavke da bi Vojvodina i centralna Srbija u toj poslednjoj deceniji XX veka imale normalnu stopu rasta za nerazvijene zemlje, od, recimo, 5 odsto godišnje, zajednički gubitak proizvoda bio bi verovatno dvostruko veći, znači najmanje oko 150 milijardi dolara. - Centralizacija je u Vojvodini ostavila najteže posledice na kapitalnim objektima javne i privredne infrastrukture i bez revitalizacije autonomnih nadležnosti Vojvodine u ovoj oblasti, ugrožena je nekada ključna komparativna prednost Pokrajine u razvojnoj perspektivi. - Nekada sa znatnim kapacitetima saobraćajne infrastrukture, Vojvodina je u proteklih 15 godina potpuno izgubila korak u njihovoj modernizaciji i povećanju protočnosti – što je u domenu željezničkog transporta, telekomunikacija, vazdušnog i vodenog prevoza, pa i drumskog saobraćaja – postalo zabrinjavajuće i objektivno usporava investicionu aktivnost i pozicioniranje Vojvodine na evropskom tržištu. - Željeznička mreža je u celini zapuštena, a čak i jedan od dva glavna željeznička pravca (onaj na pravcu sever-jug) tek u 2005. godini doživljava elementarnu rekonstrukciju. Željeznička veza sa zapadom, preko mosta kod Bogojeva bila je u prekidu duže od decenije. Veza sa istokom ima protočnost iz XIX veka. Veze sa Republikom Srpskom su neadekvatne izvanredno povećanim potrebama. Gradnja željezničkih terminala u Subotici i Novom Sadu je blokirana nestašicom finansijskih sredstava i niskim nivom stručnog vođstva. Centralizovano željezničko preduzeće u državnoj svojini je nedovoljno stručno i aktivno u potrazi za međunarodnom finansijskom potporom, niti ima dovoljnu podršku nadležnog republičkog ministarstva; vojvođanska administracija nema nikakav uticaj ni u pogledu revitalizacije željezničke mreže i staničnih postrojenja i terminala na teritoriji Pokrajine, ni u pogledu modernizacije samog željezničkog transportnog preduzeća, što u krajnjoj konsekvenci blokira inplementaciju savremenog sistema integralnog transporta.

- U oblasti poštanskog saobraćaja i telekomunikacija tek poslednjih godina dolazi do elementarnih investicija u modernizaciju fiksne telefonske mreže – a taj zaostatak je, srećom, umanjen snažnim razvojem mobilne telefonije. Ipak, te komunikacije ostaju usko grlo bržeg razvoja informatičkih usluga i stvaranja sistema obaveštavanja u realnom vremenu. - Uprkos dovršetka jedne trake autoputa između Novog Sada I Subotice i dogradnje druge trake autoputa između Beograda i Novog Sada (koja još nije okončana), na evropskom koridoru E-75, Vojvodina u drumskom saobraćaju zaostaje za potrebama razvoja drumskog prevoza na njenoj teritoriji, a istovremeno se odlukama o izdavanju pod koncesiju čitavog osnovnog pravca (Subotica-Beograd) ekonomski i finansijski obesmišljava eventualno buduće pravo Vojvodine da vodi politiku izgradnje i održavanja drumske mreže na sopstvenoj teritoriji. - U energetskoj oblasti, samo zahvaljujući naporima Izvršnog veća Vojvodine očuvan je (u domenu nafte i gasa) princip da javna preduzeća u energetici, koja posluju resursima i industrijskim kapacitetima na tlu Vojvodine, imaju sedište na tlu Vojvodine. Očuvanje sedišta JP "Transnafta" na tlu Vojvodine veoma je bitno s obzirom da postoji evropski interes da se izgradi naftovod Konstanca-Trst, te ova odluka obezbeđuje i institucionalno učešće AP Vojvodine u koordinaciji energetske zajednice jugoistočne Evrope u domenu nafte i gasa, pa i u domenu elektroenergije (s obzirom da distribucioni sistem u elektroprivredi Srbije neće biti privatizovan, a očuvan je subjektivitet "Elektrovojvodine"). - Rekonstituisanjem JP "Vojvodina vode", posle promena 2000. godine, stvoren je elementarni preduslov da Pokrajina oživi vodoprivredne objekte u Vojvodini koji su tokom razdoblja centralizacije vodnih doprinosa doveli ceo vodoprivredni sistem na tlu Vojvodine do ivice kolapsa. Ostaje problem da ovaj sistem stekne samostalne, izdašnije prihode, kako bi se jedna od ključnih komparativnih prednosti Vojvodine, bogatstvo vodom, valorizovala. - Rekonstituisanje JP "Vojvodina šume", takođe je preduslov da se ovaj resurs Pokrajine unapredi i stavi u funkciju hemijske i drvne industrije, kao i u funkciju bolje ekološke zaštite. 6. Za ekonomski razvoj Vojvodine jedno od ključnih pitanja je pitanje fiskalne decentralizacije, kojoj se nije pristupilo ni posle 5. oktobra 2000. godine. Zadržani stepen centralizacije odlučivanja u javnoj potrošnji, i posle demokratskih promena nakon 5. oktobra 2000. godine, moguće je ilustrovati na razne načine. Na primer, prema izveštaju Ministarstva finansija Vlade Srbije za period januar 2001. godine – februar 2003. godine (Beograd, 2004), na dan 31. decembra 2003. godine u registru imalaca računa korisnika budžetskih sredstava bilo je u funkciji 22.758 računa, preko kojih su poslovala 9.392 korisnika – od čega je, na nivou Republike 3.517 korisnika (37,4 odsto) sa 10.207 računa (44,8 odsto), na nivou državne zajednice Srbija i Crna Gora 53 korisnika sa 86 računa, a na nivou lokalne samouprave 5.822 korisnika (61,9 odsto) sa 12.456 računa (54,7 odsto). Kada se ovim podacima, međutim, dodaju konkretni podaci o obimu sredstava koja se transferišu preko tih računa, tek tada se uočava veoma visoka koncentracija faktičke moći odlučivanja na uskom, najvišem republičkom nivou državne administracije. Pri svemu tome treba imati u vidu da se preko propisa o obezbeđivanju prihoda opštinama, gradovima i gradu Beogradu iz budžeta Srbije ovim korisnicima transferiše samo nešto više od 11 odsto republičkih budžetskih prihoda. U politici određivanja dela poreza na zarade i poreza na promet koji će Republika vratiti opštinama i gradovima mnogi analitičari vide velike međuregionalne nepravde koje se ne ispravljaju ni posle propasti Miloševićevog režima. Uporedimo, na primer, Novi Sad (300.000 stanovnika) i Niš (250.000 stanovnika), gradove slične veličine. U 2002. godini procenjeno je da se iz poreza na promet i poreza na zarade u Novom Sadu sakupi oko 7 milijardi dinara, a u Nišu 3,1 milijarda dinara, dakle duplo manje. Od tog prikupljenog

prihoda Novom Sadu se vraća 6,2 odsto, a Nišu 12,5 odsto, dakle duplo više. Ova razmera ima tendenciju učvršćenja pa je u zakonu o povraćaju sredstava u 2003. godini bilo predviđeno da se u Novom Sadu skupi 14,3 milijarde dinara, a u Nišu 6 milijardi dinara – s tim da se Novom Sadu vrati 4,9 odsto prihoda, a Nišu 10,6 odsto, itd. Pri tome, generalno treba imati u vidu da su u Vojvodini, na primer, 2001. godine, u više od 75 odsto opština naplaćeni natprosečni iznosi poreza na dobit preduzeća, na prihode od samostalnih delatnosti i na imovinu, dok se natprosečlna naplata ovih poreza utvrđuje samo u 34,7 odsto opština centralne Srbije. Da bi se ilustrovao pravi raspored moći u Srbiji i patuljasta ovlašćenja organa autonomne Vojvodine u fiskalnoj oblasti može se navesti primer iz 2003. godine, jer je to godina za koju su objavljeni potpuni podaci. Te 2003. godine, ukupni rashodi republičkog budžeta Srbije bili su 354 milijardi dinara – a o njima je generalno odlučivala Skupština Srbije. Iz tog budžeta transferisano je tek stvorenoj državnoj zajednici Srbija i Crna Gora 41 milijarda dinara. Ukupni rashodi AP Vojvodine te 2003. godine bili su samo 13 milijardi dinara, a Skupština Vojvodine nije mogla odlučivati o 10 milijardi dinara od tih sredstava, jer je reč o transfernim sredstvima čija upotreba je predhodno određena republičkim zakonomi i državnim budžetom. Dakle Skupština Vojvodine je odlučivala o 3 milijarde dinara, a Skupština Srbije o 354 milijarde dinara budžetskih rashoda. Pojednostavljeno, u Vojvodini se odlučuje o oko 1 odsto budžetskih prihoda Srbije, mada se u njoj stvara trećina proizvoda Republike. Ogromna razlika u kapacitetu odlučivanja između Skupštine Srbije I Skupštine Vojvodine u velikoj je diskrepanci sa činjenicom da se na teritoriji AP Vojvodine, sudeći po učešću u BDP Srbije od 35 odsto, sakupi najmanje 35 odsto ukupnih fiskalnih prihoda (a sigurno i daleko više) – a to znači da se od ukupnih fiskalnih prihoda Srbije od oko 5 milijarde eura, u Vojvodini ubere najmanje 2 milijarde eura, a, verovatno i znatno više, dok se u Skupštini Vojvodine stvarno odlučuje o 50-60 miliona eura tih prihoda. Zbog svega toga je neodrživa današnja praksa da AP Vojvodina sada institucionalno, osim prava da samostalno prikuplja neke takse, ima samo još regulisano pravo na 42,7 odsto poreza na dobit preduzeća na njenoj teritoriji I 18 odsto poreza na zarade. Ako se, međutim, ne smetne s uma da je ukupan porez na dobit u Srbiji 10 odsto, a porez na zarade 14 odsto, ispada, kolokvijalno rečeno, da sama Vojvodina, u svoju korist, oporezuje dobit po stopi od samo 4,27 odsto, a zarade po stopi od samo 2,5 odsto. Znači ni po ova dva tanka institucionalizovana stalna prihoda, Vojvodini ne pripada ni pola od tih prihoda. 7. S obzirom na značaj poljoprivrede za privredu Vojvodine, pošto ona daje blizu 25 odsto društvenog proizvoda Pokrajine (a proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića sa 35 odsto učestvuju u društvenom proizvodu ukupne industrije u Pokrajini), treba se prevashodno raspraviti oko tipa ekonomske politike koja toj strukturi odgovara, a s tim u vezi je I pitanje da li funkcionalna autonomija podrazumeva i formiranje samostalnog agrarnog budžeta Vojvodine; Ako se, pojednostavljeno govoreći, zagovara onaj tip ekonomske politike koji u državi ili autonomnoj pokrajini vidi vodećeg koordinatora ekonomije, organizovanu silu koja mehanizmima zaštite unutrašnjeg tržišta I koncentracije kapitala može uplivisati i ubrzavati tehnološki i opšteprivredni razvoj, onda se u teorijskom ishodištu javlja upravo onaj tip države kakvu danas zagovaraju vodeće političke snage u Srbiji. U takvom slučaju ekonomska autonomija doseže samo do pitanja preraspodele političke moći u centru države, koja bi, dakle, trebalo da vodi proagrarnu politiku beneficiranih agrarnih kredita i raznih drugih regresa i premija, zaštitnu politiku zasnovanu na iskustvima agrarnog protekcionizma i izvoznu politiku podržanu podsticajima i potpunim poreskim olakšicama; Smatramo da funkcionalna autonomija u uslovima privatizovane poljoprivrede ne podrazumeva to da se na vojvođanskom nivou konstituše neodržavna dirižistička ekonomska, pa ni agrarna politika, jer Pokrajina ne može koncetrisati kritičnu masu kapitala preko koje se mogu nivelisati finansijske potrebe aktivne agrarne politike i razvojne politike u celini. Uostalom, ceo instrumentarij agrarne politike u Srbiji moraće

se harmonizovati sa agrarnim sistemom unutar Evropske unije. Uticaj Vojvodine na agrarnu politiku