Beckovic, Matija

Intervju: Matija Bećković Govorim o svom trošku "Ako ste rođeni kao Srbin, morate imati veze i sa srpskom sudbinom i sa srpskom krivicom. To je jedina krivica koju prihvatam i priznajem" Matija Bećković je pesnik kome ne nedostaju čitaoci i publika. Isto se može reći za njegovo političko "recitovanje". Jednostavno, Matija ume da kaže ono što hoće, da zavede. Zbog toga ima onih koji vele, pa i potpisuju, da je na ovaj način "kumovao" nevolji u koju su Srbi dospeli. Na Dan republike - na svoj 60. rođendan - Matija je u Valjevu govorio svoju novu poemu "Kad dođeš u bilo koji grad" koja je, kao i ona po kojoj je postao poznat, posvećena njegovoj supruzi Veri Pavladoljskoj, koja je umrla prošle godine. Poemu je, kao dodatak, objavila valjevska revija "Kolubara". U prethodno navedenom su povodi za ovaj razgovor. "VREME": Na 60. rođendan, kao pre 40 godina... BEĆKOVIĆ: Kao pesnik rodio sam se u Valjevu pre 40 godina. Vera Pavladoljska je moja prva poema, i moja prva ljubav. I ne znam baš mnogo onih koji su se oženili svojom prvom ljubavlju. Pomešali su se život i poezija. A poezija je moj život, i moja prva i poslednja ljubav. Rođen 29. novembra! Uvek sam se družio sa starijima od sebe. Bojim se da ću ubuduće sve teže održavati ovu svoju naviku. Ipak se nadam da neću dospeti u rubriku "najstariji Jugosloven", i da neću doživeti da dajem savete kako sam dosegao toliku dugovečnost. Uostalom, to i nisu neke godine. Bilo je predloga da se u pojedinim krajevima punoletstvo priznaje i lične karte izdaju tek sa 60 godina. A što se tiče republike Srbije, ona je zaista maloletna pa se tako i ponaša. I ne mora da odgovara, ni po zakonu, za svoje postupke. Dvadeset deveti novembar ne slave one republike koje su toga dana nastale, nego jedino Srbija koja je nestala. Zar to nije originalno. Jednom ste nam rekli da je ovo po svojoj originalnosti takvo da ne može ni nestati ni na jedan normalan način. Kako je nastalo, tako će i nestati... Možda se sa tom originalnošću malo i preteralo. Sasvim originalno je sasvim neuspelo delo, čini mi se da je rekao Borhes. Imali ste direktne susrete sa predsednikom Miloševićem. Da li se ova "dijagnoza" odnosi i na njega? Bog zna. Mi nismo iz iste partije, ni iz iste partijske organizacije. I nisam ga pri tim susretima podsećao kako sam ja bio sekretar partije tokom celog studiranja, dok je on bio sekretar samo na jednoj godini. Niti smo bili na per tu...

Mnogi su izneli svoje utiske o predsedniku, kakvi su vaši? On je bio prvi predsednik Republike koga sam video. Nadam se da će biti i poslednji. Vi ste monarhista, Partije, koje su po programu monarhističke, sve su dalje od te ideje. Bili ste u Budimpešti, na susretu dijaspore i opozicije, nešto se i potpisivalo... Za monarhiju je sigurno narod, a možda nisu političari. I partijsko članstvo, pre nego rukovodstvo. Monarhija je jedini izlaž za sve. Drugog izlaža nemamo, a taj nećemo. Najveće partije su članstvo pridobile zalažući se za obnovu monarhije. Najmanje su ostale najmanje zato što ovu ideju neće ni da spomenu. To je moje mišljenje. Stranke sa dva procenta pristalica nisu za monarhiju zato što monarhiju podržava samo 18 odsto biračkog tela. Recimo da je to istina, u šta sumnjam. Koga još podržava toliko pristalica? Nikoga. I ako monarhija ima toliko pristalica, uprkos svemu što se čini protiv nje, koliko bi ih imala kad bi samo deo te energije založili za nju. Da budemo kraljevina, to bi bio povratak u srednji vek. Zato uvek govorimo, Švedska, Belgija, Holandija, Engleska... A nikad Kraljevina Švedska, ili Ujedinjeno Kraljevstvo. Čuvamo im obraz. Republiku Srbiju nisu uspostavili ni Srbi, ni prijatelji srpskog naroda. Uspostavljena na uvredljiv i nelegitiman način, ona je i ostvarila ono zbog čega je uspostavljena. Srbija se rastala sa sobom i svojom pameću, svojom istinom i duhovnošću, prošlošću i budućnošću... Centar se raspao, veze pokidale i, kako kaže Jejts, "najbolji ni u šta ne veruju, a najgori se nadimaju od žestine". Spominjanje kralja i kraljevine pola veka je bilo najteže krivično delo i najgora politička kvalifikacija. To je ostavilo traga na sve, pa i na sam srpski jezik koji se zavadio sa sobom i pojmovima. Za pola veka Srbija je zaboravila šta je bila osam vekova. I zato nema ništa neprirodnije nego kad se Republika Srbija poziva na svoju slavnu prošlost, Svetog Savu i Kosovski zavet. Oni koji su pretemeljili i prekrojili joj kapu kažu da su naslednici svojih slavnih predaka i čuvari njihovih ideala. Predsednik car Dušan. Sastanak u Budimpešti je pokrenuo i ideju monarhije. I svi su bili saglasni. Naročito je bila uzbudljiva podrška tzv. nacionalnih manjina. Videćemo šta će od svega biti, jer je opozicija sasvim preuzela bugarsku gestiku. Klimanje glavom znači ne! Deset godina se smenjuju Milošević i ovaj režim. Za to vreme, po vama, svi su postali dobitnici, jedino je narod na gubitku. Kao kada biste ulicama, o svom trošku, nosili reklamu Mekdonaldsa, a da vam Mek za to ne da ni kesicu čipsa - tako izgledaju pozivi opozicionih vođa da im se pridružite. Imamo li mi uopšte opoziciju? Koja bi opozicija dozvolila da je zovu lupeškom, plaćeničkom i izdajničkom? Možda ona bogata, a bogate opozicije, sem kod nas, nigde nema. Ovde se radi o tome da su se različite frakcije komunističke partije pojavile pod novim imenima. Ali, tu promenu smo već videli, i to promena nije. Milošević ih je već tukao, i čak im davao pravo na revanš. Promena je ono o čemu sam govorio. Nijedna druga promena većinu ne interesuje, niti se u nju veruje.

Opozicija veli da je neuspešna i zbog inteligencije, koja je Srbiji nametnula prošlost i nerešeno nacionalno pitanje iz 1918? I komunizam i NATO su se saglasili da je reč o velikoj krivici inteligencije. Ne bih se začudio da ovo pitanje unesu i u testove i utvrde koliko poena donosi tačan odgovor. Ta "istina" je već kanonizovana. A to objašnjenje je dovoljno samo onom kome objašnjenje ne treba, niti ga interesuje. U polupismenoj zemlji krivi su pismeni. U zemlji u kojoj niko nikog ne sluša i ne zarezuje sve se okrenulo tumbe zbog rečenice koju je izgovorio ili napisao neki pop ili pesnik. Čak i da je tako, mrzelo bi me da se saglasim. Ako ste rođeni kao Srbin, morate imati veze i sa srpskom sudbinom i sa srpskom krivicom. To je parafraza Tomasa Mana, i jedina krivica koju prihvatam i priznajem. Vi, nekako, dođete "zgodni" za prozivanje. Samo "potegnu" vaše reči: "Srbi u Hrvatskoj su ostaci zaklanog naroda", "Kosovo je najskuplja srpska reč"... Jad i beda je već i samo uzimanje na ispit zbog neke izgovorene reči, samo to inventarisanje, to hvatanje za reč, to taknuto-maknuto, taj pjesto-šeh dežurnih naganjača i dostavljača... To su oni što još u osnovnoj školi počnu da nekoga prijavljuju kličući "molim, učitelju". Zanimljivo da se povodom pogroma Srba na Kosovu ne čuju onolike organizacije i toliki "pobunjenici savesti" koji su bili tako glasni u Srbiji poslednjih godina. Nije valjda da je onaj isti, ili ono isto, što im je usta otvorilo sada i zatvorilo. Za mene je istinito ono što je lepo kazano. I neistinito ako se to može reći bolje. Jedino bi me to i pogodilo. Sve što sam rekao, rekao sam o svom trošku i na svoju odgovornost. I nisam ni za jednu od tih izjava ništa dobio, ni stan ni položaj. Što se inkriminisanih rečenica tiče, nemam ništa protiv da mi ih uklešu na grobu. Uostalom, Kosovo nije bilo nikad skuplje, a ni ostatka više nema. Dragan Todorović

Kada bih znao Kad bih znao da bih se ponosno držao Na robijama i pred sudovima: Žario bih, palio, i sve izdržao I svemu se odupro golim udovima! Kad bih znao da bih sto ispod stopala Sam ćušnuo i sam omču namakao: Večnosti bi se moja duša dokopala A moj dželat bi za mnom zaplakao! Al bojim se da bih počeo da molim Da plačem, klečim i sve da izdajem, Da bih sačuvao samo život goli Na sve da pljunem, na sve da pristanem!

Kosovo polje Kradu mi pamćenje, Skraćuju mi prošlost, Otimaju vekove, Džamijaju crkve, Araju azbuku, Čekićaju grobove, Izdiru temelj, Razmeću kolevku. Kud da čergam s Visokim Dečanima? Gde da predignem Pečaršiju? Uzimaju mi ono Što nikome nisam uzeo, Moje lavre i prestonice, Ne znam šta je moje, Ni gde mi je granica, Narod mi je u najmu i rasejanju, Pale mi tapije I zatiru postojanstvo. Zar da opet zatrapim Svete Arhangele? Da mi pomunare ponovo Ljevisu? Očni živac su mi odavno rasturili, Sad mi i beli štap otimaju, Žrtveno polje sa krvavom travom Ne smem da kažem da je moje. Ne daju mi da uđem u kuću Kažu da sam je prodao, Zemlju koju sam od neba kupio Neko im je obećao. Ko im je obećao Taj ih je slagao, Što im ne obeća Ono što je njegovo? Zato jurišaju na mene udruženi Kivni što sam ih poznao. 1987.

Lažne mi puteve Lažne mi puteve pod noge poturaju. Lažne mi reči u usta guraju. Pun mi je život laži pune uši. Do grla u strasnoj laži što me guši. Sve što je moje lažni prizvuk ima. Sve šo je moje ko da je od dima. Laž je podržna lažnim svedocima. I istina nigde nikog ne zanima. Kako da izdvojim laž iz tog što dišem. Kako da ne lažem u tome što dišem. Kad me lažima kao pticu pune: Ko i druge laži moja glava trune

Reče mi jedan čoek Rece mi jedan coek na jednom mestu, kod jednog coeka, jednu stvar, ne mogu ti reci dje, odma bi se setio koji je. Taman se dan od noci odvajao, kad ono, no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo, i dje ti bijag poceo pricat, taman u cik zore, a zove neko po imenu ta i ta, dodje tu i tu, u tome u cemu si, te ja iz onijeg stopa, ja s ove bande, on s one, ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj, kad imam koga i vidjet. Samo ja ovo s tobom, da ostane medju nama, kazem ti ko tebe, ovo ti pricam s ovu stranu vrata, to znamo ja i ti i crna zemlja, to nije da reces ko bilo i o cemu bilo, no zaista biranik izmedju nas, bez omrazi i ikakve ile, znas ga ti posigur. Te ti on mene tupa i tupa, da te strag uvati, da ne vjerujes usima, da se to moze desiti onome coeku, nije coce - jes bogomi, - ama velis li velim, sve istinsku istinu, istinit coek, nije od onijeg, visega cuda nijesam cuja u moje dnevi. A Bog ti jedan, zadjosmo u debeli dan, zadjosmo u duge i siroke, a ono se naoblaci, Bog naredi uljev kisani, mece svecice, pukli Bozje nerimi, suvo ni pod pazuo, sve cicera voda, a mene koto na vatru, ona uzica bjeljavine, a ocu da cunem sta ce mi reci, te ja poitaj, a on ceki ceki da zavrsim.

Sve da mi je neko prico ne big vjerovao, toga kukanja, u snu se snilo, te savi one djuzine, pa jopet nagradi, Samosazdana ruko Bozja, sapti, sapti, sapti, a obrni se da ko ne cune, taman ko ovo mi, nije coce - jes bogomi - e vidio - vidio, jes - nes, dana mi danasnjeg, more li to bit - more. Te zivni, zivni, necemo nikud, vidji dje je sunce, zaranci, omrkosmo, te ta dan to tu osta, zemlje mi u koju cu, pricam ti ko da cu sjutra da mrem, ovo bez tebe danas nijesam nikome, a ne big voleo ni ti posele, tu nije bilo nikoga do Boga, pod kaul, to ni zemlja ne zna, nemoj preko usta da grdan nijesi, ne gubi dusi mjesta, e sam ja coek od svojega posla, ljudi su me tako cijenili dosad, a tako mislim i posad, dok mi se ne uspe zemlja na obraz, oba mi svijeta, umrloga mi sata. Na jad mi dodje dan i dje ga sretog, a kuces mimo ljude, da me puska ubi bio bi raetni, to je bilo za nevjerovati, ne mogu ti reci sta odma bi se sjetio, to je on mene u povjerenju, a mene je ko podkamen, a to u tebe gledam, tisti me na dusu, ne mogu ti reci sta, ne cula mi se rijec, gluvo bilo, olaknulo mi je, a znam neces nikome.

Kune se u jedno dijete, u kamen zatuca, glave mi, prs u grlo, jes pa jes, pod garanciju, ako je on mene lago ja polagujem, a sto bi me lago - da izlaze kolac, a ne vjerujem bogami, to je medju nama zaista ko najbolji, ne mogu ti ga kazat, odma bi se sjetio, znas ga ti, da ga ne imentujem, no otvori oba, vidis koja su vremena. Rece mi ta coek, kojega nikad ocima nijesam vidio, sad me ne zapitkuj kako to, iskoci abgara ko djavo iz torbe, tuknu mi na uvo, a ne znam vljedomo, ma nemoj - moj bogomi - ama neka, e kad je tako - vjeruj bogomi, tako ce i biti, ovijem rijecima zasu, pomagaj sude nebeski, a kako to - kako im se trag utro. Rijece mi pod cijenu zivota, ja nikako da se alavertim da se to moze desit. vjeruj ga - taman je tako, nije to iz njegove glave, pade cic na zemlju, svojijem bi prstom oko izbio, a on udri, udri, Gospodu se poklanjam, sve mu zadnja prvu pritiska, ko da mu kisa naodi iz jezika, reko bi coek nece nikad, nemoj ovo kome, ni crnoj zemlji, no prs na usta, e bi se odma znalo ko je reko, ma sta velis - velim bogumi.

Tucismo se taman nonje, og junace, e volig bi da nijesmo, e moze bit nesto pa cudno na mene, to se mene uvijek scelo, da me snadju jadi na pravdi Visnjega, da se sve izlize i istanji, na kule na vile, da se spuze ko led izmedju prsta, pa da od toga ne bidne nista, pa ce bit da sam ja reko, a ova godina znas kakva je bila, ni suve, ni sirove, ni okolisa, kuj bi ona pilez, prosula po famelja, desetoro onijeg puza, jedno drugome do uva, no rijec iz usta ko kamen iz ruka, je li - jes, nije coce - jes bogomi, nema se kuj, a u jednu ruku milo mi je te mi rece, da to ne cug ne big prezalio, ne smijem ti reci sta, no se pripazi dobro. Nemoj da bi ovo kome za otkup zivota, ja ovo tebe, a ti nemoj nikome, to on ne bi drugome, a mene je ko podkamen stanac, povrg svega jada jos i to, nemoj me nista pitat, kazo big ti da mogu, nemoj ovo daljit, to je coek koji zna svake niti, nijesam ti smio ni ovoliko, ako jes - ako nije. Te ti se on mene takvu i takvu stvar, da me ne zapadne jedne da izgovorim, koliko izgovori li ti odje, no ne zaboravi na koju si, medom ti se presjekla, dusmanin ti je ne prekinuo, taj jezik u vilice ne uvodi, a imo je i rasta, noci mi nocasnje, valjetno ime Bozje, granu zora a on zaparadio, sve iz jednog vitilja , a ja slusa, slusa, slusa, ovijeg mi nebesa, aug, aug.

Tako ni prodje dan i noj, dvije poluredice, sve od rasvita do smirovista, granu li to zore - ogranu bogami, ne umjesmo se razdvojit, taman ko ovo mi, ne bilo primjenjeno, no ja ne misljag ni o cemu no o svome jadu, ali kad navlaci pricu i jade zaboravig, a pogotovu kad mi spomenu za toga coeka, to i to, tu i tu, na tome i tome mjestu. A nije ni do Bog, a jes bogomi, a prekrsti se lijevom kod desne, moze li to bit - moze bogomi, nemo me sad nista pripitkivat, i da ti kazem neces mi vjerovati, a mene da je neko drugi vaistinu ne big, to je ostalo tu i tutilo, i tu zapecati, zemlje mi u koju cu, oba mi svijeta, umornog mi sata, ovoga mi nimeta, zivota mi svacijega, no otvori cetvere, i pazi, ne smijem ti reci na sto, i nemoj, ne mogu ti reci sta, no dobro utuvi i ne izvrzaj iz glave, e ces svakogaa svoga u crno zavit, svakoga ko ima ise u tebe, nemo me nista zapitkivat, nijesam ti smio ni voliko.

Vera Pavladoljska Lukavica je htela da me nadlukavi Punio se mesec u avgustu kao lokva Ispaljivane pune duge preko jezera i glava Na radilistima u rudnicima boksita Ubedjivao sam nepoznate ljude U tvoje ime Vera Pavladoljska Gresile su pijane ptice u prostoru Prepelica je kljunom gore okretala Svest je mrcala medju liticama Gonjen tocilima krsima i gubom Do grla u zivom blatu mislio sam Koliko si me volela Vera Pavladoljska Mrak je u mraku sjao kao zivotinja Grom u lancima camio za brdima Molio sam za sluh fizickih radnika Divio se njihovom surovom apetitu Zaklinjao jednog gluvonemog mladica Da izgovori tvoje ime Vera Pavladoljska Ceo dan u nebu izgoreo mesec Pod laznim imenom leci svoj pepeo U mrcavi medju dvojnicima Dok muzika sneg u usi ubacuje Kleo sam se u obe ruke narocito desnu Da te nisam voleo Vera Pavladoljska Udvarao se nepoznatoj devojci U kanjonu Tare kod Kolasina Govorio istine na svim jezicima Zario i palio da ih poveruje Dok je cutala secao sam se Da si mi najkrupnije lazi verovala Vera Pavladoljska Pevao je slavuj sa grlom grlice Sve na svetu me na te podsecalo Hvalio sam se da si luda za mnom Cela plaza da ti se uzalud udvara Kako te teram da ides iz glave I kako neces Vera Pavladoljska

Kulo crnog zara pod slepim ocima Zarazna zvezda sve i svasta sazdi Dok mi se padobran nije otvarao I kad sam u zavicajne bezdane padao Pricali su da te zovem iz sveg glasa Al nisam priznavao Vera Pavladoljska Ronio u najdublje bezao u gore Da te glasno zovem da niko ne cuje Bio sujeveran - pitao prolaznike Kako tvoje lice zamisljaju Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene Pa da se ne okrenem Vera Pavladoljska Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde Nevidljivi uhoda ima nesto protiv Zedj za rakijom je slicna fantaziji U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta Bile su dve usne nepismenih zena Po ugledu na tvoje Vera Pavladoljska Po nevremenu sam lovio na ruke Med zlatnih meridijana u vodi Opisivao oci jedne zene mesec dana U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu Ubedio da su mi sve sto imam u zivotu Misleci na tebe Vera Pavladoljska Pita za mene metak lutalica Sada me pogresno trazi oko zemlje Vucen tajnim magnetom mog cela Napija mesec da prokaze gde sam Zlostavlja mora kusa vazduh i podmicuje Ti ces me izdati Vera Pavladoljska Traje monotona biografija sunca Sve sijalice gore usred dana Slovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazu Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje Jedan od vlasica sklon je porocima I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju Nekoliko drzava tvrdi da si njina Ti si na svoje ime ljubomorna Kablogrami se u dubokoj vodi kvare

Niko ne zna gde su slova tvog imena U mrtvim i laznim jezicima u pogresnim naglascima U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika Koje ptica kuka Vera Pavladoljska 1960.

OČINSTVO Mogao bih biti otac svome ocu a, evo, još sam dete i siroče, mlađi si bio od mene, moj oče, kad me ostavi tvome ubiocu. I sad mi oca on ne da za oca i ne oprašta mi svoja nepočinstva i drži me žedna bez kapi očinstva i ne uklanja s mene motrioca. Ali ja silazim na dno praočinstva da tražim svome sopstvu nosioca i srž svoju zagrejem kod svog stvorioca i primim sramotu zbog toga zločinstva. Ako duh nema groba, ni pepela, o, daj mene meni, tvorče i praoče, jer, evo, svako sa svoga raspela vapi: što si me ostavio, oče? I huli kao Vlah sa nabikoca zato da bi ga mogli doubiti, i za smrt moli iskorenioca, a sve reči su samo jedna: biti.

BOGORODICA TROJERUČICA Ja ti ne dođoh, brza pomoćnice, Da bi mi otsečenu šaku zamirila, Niti da te nosim kući, Svemoćnice, Da bi zavađenu braću izmirila ... Iščupane su mi ruke iz ramena, Kuća raskućena, a braća poklana, Pa siđoh do svog najdonjeg kamena Da sebe tražim, Majko sa tri dlana. Jedino ovde, Carice Nebesa, Na mom jeziku se moli bez zastanka, I ne laže ništa, i ne jede mesa, I osam vekova posti bez prestanka. I kad bi mi zemlju i jezik zbrisali, Sve, sem ove stope na kojoj sad stojim, Znam: još se iz ljudi nismo ispisali, A dok tebe ima da i ja postojim.

PRIČA O SVETOM SAVI Kada je Sveti Sava išao po zemlji, Još pre svoga rođenja, Dok se zvao Rastko, Kao što ide i sada, Samo ga ne vidimo, A možda je to bilo i docnije. Krenuo je Savinim stopama, Ka Savinom izvoru Na Savinom vrhu, Kuda i mi idemo, Jer drugog puta i nema. Kada je negde oko Savina dana Naišao Savinom stranom, Napali su ga psi, Kao što i sad napadaju Svakoga ko se uputi Savinim tragovima. Putnik je najpre sastavio tri prsta, Kako je odredio da se i mi krstimo, Plašeći ih zakonom Od koga su još više pobesneli, A ni do danas nisu uzmaknuli.

Onda se sagnuo da dohvati kamen, Ali kamenje beše zamrznuto, Svezano za zemlju studenim sindžirima, Jer beše jaka zima, Kao i ove godine, Kao uvek oko Savina dana. Već su raznosili Savina stopala, Savin kuk i Savin lakat, Po prodolima i jarugama zemlje Zbog koje je podeljen svet, Kad je Sceti otpasao mač usta, Jedino oružje koje je nosio, A koje je i nama ostavio, Govoreći ove reči: — Neka je prokleta zemlja u kojoj su Paščad puštena, a kamenje svezano.

BODEŽ Po čuvenoj priči Sa dalekog severa Lovci na vukove Bodež sa dve oštrice Umoče u svežu krv Balčak pobodu u led I ostave u snežnoj pustinji. Gladan vuk Oseti krv nadaleko Pogotovu na čistom oštrom vazduhu Pod visokim mraznim zvezdama I brzo pronađe krvavu udicu. Oblizujući smrznutu sukrvicu Poreže jezičinu I svoju toplu krv Lapće s hladnog sečiva. I ne ume da stane Dok se ne skljoka Nadut od sopstvene krvi Kad su takvi vukovi Koji se najteže love Kakvi li su tek ljudi Pa i čitavi narodi A pogotovu naš Koji se vlastite krvi Ne može nadostiti I pre će nestati Nego se opsetiti Da će krvav bodež Ostati Jedini Spomenik I krst Iznad nas.