Arhimandrit Georgije - Uznemirenost Zbog Sjedinjenja

Арх. Георгије, Игуман манастира Преподобног Григорија, Света Гора

УЗНЕМИРЕНОСТ ЗБОГ СЈЕДИЊЕЊА

Православни началници и екуменисти, пријатељски настројени и учтиви према папи римском, не би изазивали озбиљно узнемирење савести великог броја православних када би уследиле неке од наговештених измена од стране Ватикана. Промене се, међутим, не примећују. Напротив, унија уистину ојачава, примат (првенство) и непогрешивост се изјављују од стране Папе слободно и неумесно, а дипломатија Ватикана ради све што може да подстакне сједињење са православнима сагласно духу Ферарско-Флорентинског сабора и Другог Ватиканског концила, који су позивали „отцепљену браћу" православне да се врате у папску цркву, јер само заједница са наследником Петра обезбеђује пуну и истиниту црквеност. Папизам обавезују одлуке четрнаест „васељенских" сабора, насупрот седам Светих Васељенских сабора недељиве Саборне Цркве, што значи да није могуће договарати се или тражити други облик уније осим „повратка" православних. Заиста, према одлукама Другог Ватиканског концила утврђујемо да, осим неких.безболних и површних отварања Ватикана према православним, примат и непогрешивост не само да се не ограничавају (или макар прећуткују), већ се у односу на Први Ватикански концил ојачавају. „Други Ватикански концил... није пропустио да уздигне и ојача још више папско достојанство, до таквог степена да се, према његовим глорификаторима, заиста створила сумња да глава Цркве није више Христос већ Петар, и преко њега папа", и, што се тиче његовог отварања, „ради се о мењању спољње политике и представљања Римске цркве, а не о унутрашњим променама њеног учења" Доследну упорност папизма у његовим догматима потврђују током времена римске папе. Папа Павле VI је нпр. после свог избора, првом својом посланицом (енцикликом) „Ecclesiam suam" (6/8/1965), током II Ватиканског концила изјавио: „Варају се они који верују да ћемо ми укинути наше привилегије, које су Богом дате кроз апостола Петра" . И папа Јован Павле II, својом енцикликом „Lumen Orientalis" (25/3/1995) наставља истим путем, као што коментарише блаженоуснули проф. Јоанис Панајопулос: „Енциклика поново наступа са непомирљивошћу и крутошћу у објави о екуменизму II Ватиканског концила... Сваки разговор о црквеном јединству претпоставља безусловно прихватање папског првенства, које је Бог установио као трајни и видљиви почетак и основ јединства'' . Тако, дакле, не треба да гајимо лажне наде да је могућ некакав договор на основу неновотарене апостолске вере, која се одржала до данас у Православној цркви. Проучавајући пожљиво етапе које прате односе православних и римокатолика, може се уочити да постоји нацрт Ватикана, који се поступно примењује док се не оствари „уједињење". О плану Ватикана за напредовање ка унији пише блаженопочивши проф. Јоанис Кармирис: „Папа Павле VI и око њега римокатолички теолози обрадили су добро изучени широки програм римоцентричног екуменизма, сагласног са латинском еклисиологијом". Високопреосвећени Митрополит Перистерија, г. Хризостом, разјашњава начин планираног сједињења: „Браћа римокатолици, посредно или непосредно, дају да се схвати да Православна црква може да се уједини са римокатоличком таквим видом сједињења, који је исти или сличан оном који постоји између ње и црквених унијатских група. Па и о. Јоанис Романидис је изнео да му се римокатолички бискуп поверио да, према нацрту Ватикана, сједињење неће бити са врха, тј, од

1

епископа, геолога и дијалогом, већ вероватно кроз тзв лаички (световни) екуменизам, односно, преко узајамних контаката и постепеног примењивања светотајинских служби (intercommunio) које се, барем од Рима, већ остварује. Сагласно са програмом римоцентричног екуменизма, до сада су учињени следећи кораци: а) Поништавање анатеме из 1054, без да су укинуте догматске разлике. б) Размена посета поглавара и уступање светих моштију од стране Ватикана. Тако се ствара утисак да Ватикан изражава наклоност према православнима; г) Почетак теолошког дијалога сједињујућих. На овај начин је Мешовита богословска комисија дијалога кроз низ заједничких православних текстова - који, међутим, садрже клице међусобних признавања такве вере, таквих уводећих тајни, таквог свештенства и апостолског прејемства од стране православних и римокатолика, што је у суштини признавање двају Цркава као „братских цркава" - стигла дотле да са свим торжеством у усаглашеном тексту VII Скупштине, „тексту Баламанда" (23/6/1993), изјави њихов еклисиолошки идентитет на следећи начин: „Од почетака Свеправославних већања и II Ватиканског концила, од новог проналажења и вредновања Цркве као заједнице, колико од православних толико и од католика, промењене су коренито претпоставке и, према томе, темељни ставови. Са обе стране се признаје да оно што је Христос поверио Његовој Цркви -исповедање апостолске вере, учествовање у истим Тајнама, пре свега у јединственом свештенству које врши јединствену Христову жртву, апостолско прејемство епископа - није могуће да се сматра као својина само једне од наших Цркава. У оквиру овога јасно је да се свака врста покрштавања искључује". Све ово, наиме, признавање римокатолика од стране православних као потпуне и истините Цркве, догодило се и поред пажљивог чувања догматских раздвајања од вере Православне, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве! д) После застоја прекида Дијалога због проблема уније (VIII Скупштина, Балтимор 2000), обнова Дијалога, без да је решен проблем уније, штавише, са учествовањем унијата у Дијалогу као легалних саговорника православних. Потпуно је јасно да је унија, осуђена на речима као метод уједињења, прописана, међутим, од римокатолика као једини пут његовог остваривања, сагласна са начелима II Ватиканског концила, и бива толерисана од право-славних. Независно од усаглашеног у Дијалогу, Папе подржавају унију. Садашњи папа бенедихг XVI је, у свом писму унијатском архиепископу Украјине Љубомиру Хузару, хвалио борбе унијата за чување њихове особености, и за унију је додао следеће: „Унутар заједнице са наследницима апостола, којих видљиво јединство гарантује наследник апостола Петра, Украјинска католичка заједница је успела да сачува живо свето предање у његовој це-ловитости... Двострука је мисија која је задата Гркокатоличкој цркви, која се налази у пуној заједници са наследником апостола Петра: са једне стране, да унутар Католичке цркве видљиво сачува источно предање; на другој, да буде наклоњена спајању два предања, сведочећи да се она не само слажу међу собом, већ и образују једно дубоко јединство унутар њихове различитости"... Такође је у Ефесу, приликом његове последње посете Турској и Фанару, подржао унију, рекавши да „...према томе, најбољи начин за сједињење у Цркви јесте унија". Нажалост, иако су православни на III Свеправоелавном скупу изјавили да „...су унија и дијалог истовремено непомирљиви", од оваквог почетка православно-римокатоличког дијалога догађају се недопустиви уступци захтевима Ватикана:

2

- признавање унијатских „цркавава'' „текстом Баламанда": „Што се тиче Католичких цркава источног обреда јасно је да, као чланови Римокатоличке (црквене) заједнице, имају право да постоје и да делују са циљем задовољавања духовних потреба својих верних". - са прихватањем присуства унијата на двостраним контактима, као и последње свечано и почасно присуство унијатског епископа у Фанару, приликом посете папе у новембру 2006. Упорност папизма, не само да одржава унију, већ и да је спроводи преко унијатске парохије Св. Тројице у Атини и под унијатским епископом (као да нису довољни латински епископ Атине и папски нунције), представља саблазан за православне, не мањег значаја од саблазни инквизиције и сапостојања световне и црквене власти у личности папе, и поред изричите Господње заповести - „дајте цару царево и Богу Божје". е) Припрема, излагање и подржавање новојављених теорија, од којих се Filioque, примат и непогрешивост тумаче од римокатолика на такав начин како би били прихваћени од православних. Пре отприлике четрдесет година учествовао сам на скупу православних теолога у Атини, на коме нам је позвани, познати римокатолички клирик и угледник Ватикана, Пјер Дипре, рекао: „Првенство ћемо изразити на такав начин да ћете га прихватити". Крити-ковао сам га да нас не интересује формулација, већ суштина примата. Не долази у обзир да прихватимо примат у смислу који поима римски папа. ђ) Организовање заједничких православно-римокатоличких теолошких конференција као Босе, које, док тобоже приказују православну духовност, гаје идеју сједињења упркос догматских разлика. Папизам користи школство да би имао утицаја на убеђења православних младих, и то оних образованих. Познато је да је папа Гргур XIII 1575. установио у Риму грчки Колегијум Св. Атанасија, који, сагласно са званичним лапским актом, за циљ „...најпре жели духовно уздизање Грка...; затим тежи учењу догмата Римокатоличке цркве и повратак православних 'шизматика' у њен загрљај" . Ученици Колегија су се растурили по туркократској Грчкој и радили на унијаћењу својих православних земљака. Такође је познато да данас, поред додељиваних стипендија богословима за студије на папским теолошким школама у Риму, у Грчкој ради више папских школа првог и другог степена. Линија зацртана од ватикана се следи са тачношћу. До данас је наглашавано од стране православних бргослова да постоје догматске разлике између православних и римокатолика, без чијег решавања не може бити сједињења. Сада се од православних истиче да имамо заједничку веру, заједничко Предање, и да ћемо под одређеним претпоставкама моћи да прихватимо папско првенство: „'Имамо исту веру и исто предање. Главни проблем који треба решити јесте првенство епископа Рима, односно, улога папе', изјавио је митрополит (Пергамски) Јован. 'Верујем да можемо наћи решење. Реч је о прецизном одређивању положаја епископа Рима у склопу свесветске Цркве. Православни су спремни да прихвате идеју о једном свесветском примату и, према канонима древне Цркве, епископ Рима је био primus (...) Неслагање се јавља код једног темељног питања: Може ли епископ Рима да се умеша у живот месне Цркве;', изјавио је поред осталог и додао: 'Не може да се умеша без одлуке донесене у заједници са другим епископима. Укратко, епископ Рима треба увек да делује у сагласности са синодом'" .

3

Овде бих најпре желео да приметим да свест Православне Саборне Цркве никада није прихватила да после раскола православни и римокатолици имају заједничку веру и заједничко Предање. Сведоци те свести јесу велики јерарси и богоносни Оци, као Св. Григорије Палама, Св. Марко Ефески, Св. Мелетије Пигас, Св. Никодим Свеотогорац, Св. Нектарије Пентапољски, Доситеј Јерусалимац, и многи други, као и Синодска изјашњавања Православних патријараха 1848, 1868, 1895. Али и прост православни народ, и поред патњи за време туркократије, и поред систематске латинске пропаганде и притисака које су повремено трпели од Уније, није се одрекао - осим мањих изузетака - већ је остао веран догматима и вери своје Цркве. Уз то, сједињење које се остварује, иако се већ више деценија добро припрема од Ватикана, неће бити прихваћено од већине православних, али ће допринети њиховом расколу, пошто ће бити без суштинског решавања догматских разлика, без одрицања римо-католика од јеретичких догмата (Filioque, примат, тварна благодаг итд.), већ са њиховим претумачењима, на начин безболан за Ватикан и прихватљив од православних. Наравно, наше посветовњачено друштво, задојено идејама глобализације и Новог доба, нема догматску осетљивост православних који некада нису прихватили одлуке „уједињујућег'' Ферарско-Флорентинског сабора. Међу таквима и данас постоји народ Божији, пророковани остатак савесних православних, који ће се супроставити било којем облику уније која не буде у истини православне вере. Узнемиреност многих православних због онога што се збило у последње време, потврђује да православна савест дела. Нека, дакле, припазе они који журе ка унији, да можда уместо да Сједине разједињено, не разјуре сабрано православно стадо. Драма непрекидних подела, која је пратила исхитрено наметање новог календара у Грчкој цркви, треба да упозори наше црквене вође. Треба још да нас поучи и опрез многих Православних цркава које за државају стари календар, како се не би цепало њихово стадо, Иакосмо забринути шта ће се одлучити, надамо се да православни неће подлећи вечитим тражењима папе, да неће амнестирати Унију, да неће признати папи неки облик примата власти и свесветске надлежности, нити прихватити да сарађују у ватиканским нацртима за сједињење, које ће посредно или непосредно искварити неновотарену православну веру.

Св. Гора, 20. јун 2007. превео јеромонах Никодим (Богосављевић) ''ПРАВОСЛАВЉЕ'' број 977, Београд, 1.децембар 2007.

4