Andrej Muravjov - Pisma O Muhamedanstvu

Андреј Николајевич Муравјов (кратка биографија) (1806-1874)

Изузетни руски духовни писац, пјесник, драматург, црквени историчар и друштвени дјелатник, Андреј Николајевич Муравјов родио се у Москви 30. априла 1806. године. Његов отац - чувени математичар, Николај Николајевич Муравјов, генерал-мајор, оснивач Школе за геодезију и војну топографију која је обучавала официре руске армије. Мајка пишчева, Александра Михајловна, потицала је из чувеног рода Мордвинових. Андреј Николајевич је добио име по Апостолу Андреју Првозваном. Већи дио свог живота Муравјов је посветио "утврђивању Православља у свој његовој пуноћи у савременом животу". Дјела Муравјова су била прве књиге духовног садржаја писане на руском језику које су се читале у високом руском друштву. Муравјов је успио да добије разрјешење да штампа раније неиздата житија светих, што се до тада није дозвољавало свјетовним лицима, и тим самим отворио могућност да свјетлост дана угледа савршенији труд преосвећеног Филарета. Његова многобројна дјела са описима светих мјеста, историјом Цркве и богословља била су прожета живим духом Свете Русије и пријатно се разликовала од многих званичних црквених издања. Хроничарски стил духовних текстова Муравјова, по мишљењу савременика, зближавао га је са Н.М. Карамзином. За заслуге у руској словесности 1837. године Андреј Николајевич Муравјов је био изабран за члана Руске Академије. У вријеме својих путовања по светим мјестима Муравјов је сакупио богату колекцију икона и других православних реликвија, коју је поклонио Румјанцевском музеју. 18. августа 1874. године Андреј Николајевич Муравјов је отишао код Господа. Погребен је у подземном прилазу цркве Андреја Првозваног у Москви, чије је небеско покровитељство он свето штовао читав свој живот. Своју љубав благовјеснику хршћанске вјере у Русији А.Н. Муравјов је изразио написавши акатист Апостолу. Данас књиге А.Н. Муравјова добијају нови живот, налазећи читаоце међу ревнитељима отаџбинске православне културе. Главна дјела његова су: "Путешествие по святым местам в 1830 году" (1832); "Письма о богослужении Восточной кафолической церкви" (1836); "История Российской Церкви" (1836); "Путешествие по Святым местам русским" (1836 и касније); "Изложение Символа Веры Православной Восточной кафолической церкви" (1838); "Первые 4 века христианства"(1840, 1866); "О литургии" (1841); "Правда Вселенской Церкви о Римской и прочих патриарших кафедрах" (1841 и 1849); "Письма о магометанстве" (1848); "Православие - источник спасения отечества" (1849); "Саровская пустынь" (1849); "Письма с Востока в

1

1849-50 годах" (1851); "Святые Горы и Оптина Пустынь" (1852); "Раскол, обличаемый своею историей" (1854), "Жития святых Российской Церкви, также Иверских и Славянских" в 12 т. (1855-58; 1859-68), "Подвиги Соловецкой обители" (1855); "Русская Фиваида на Севере" (1855); "Письма о Православии" (1867) и друге.

Андреј Николајевич Муравјов ПИСМА О МУХАМЕДАНСТВУ

ПИСМО I.

Ти си ме тако убједљиво молио, љубљени мој друже, да ти напишем о превасходству хришћанске вјере над мухамеданством; ти си ми тако живо приказао твој незгодан положај када се у друштву мухамеданаца којима командујеш заподјене дискусија о вјери, да сам се ја напокон одлучио да удовољим твојој жељи, али сам једно вријеме одлагао њено испуњење. И ево данас, само што сам се вратио са јутарње службе на Врбице, са радосном гранчицом палме у рукама, пред вратима ме је дочекао официр - Татарин којег си послао и у твоје име ме питао да ли има неко писмо за тебе. Признајем, ја сам то доживио као знак с висине и, не губећи ни једне минуте, сјео да ти пишем. Нека ти, помислих, твој посланик, не знајући сам шта му је повјерено, донесе прво писмо о предмету који се тиче његовог властитог спасења. Нека Господ, Који свим људима жели да се спасу и у разум истине приђу, дарује да и ова чеда Аврамова, по Измаилу и Агари, познају на концу - Ко је уистину био Син Давида и Авраама, Којег они сами признају за великог пророка! Нека и они једном, опонашајући дјецу јеврејску, заједно са нама запјевају: Осана Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње! Осана на висини! (Мт. 21:9). И Он, Којем, без обзира на Његово земаљско смирење, хорови ангелски непрестано пјевају: "осана!", Он ће сићи, по непобитном Његовом обећању, ка онима који Га зову у име Господње, само ако буду спремни да Га прихвате са отвореним срцем, сићи ће и настанити се код њих са Оцем Својим небеским! (Јн. 14:23). У тај дан, као што је некада говорио Он ученицима Својим на посљедњој вечери са њима, у тај дан, од прекомјерне своје радости, неће Га више ни за шта питати (Јн. 16:23), то јест, неће радознало испитивати: да ли је стварно Он - Син Божији? Него ће, добивши у

2

свом срцу изобилно изливеног Духа Божијег, сами осјетити да су дјеца Божија и појмити да је само Бог, тијесно се сјединивши са нама, могао узвисити људе до толико блаженог њиховог усиновљења. О, какав ће то тренутак бити, друже мој, ако се икада деси! Бојим се само да ми хришћани, гријесима својим, који саблажњавају нашу браћу, сами не правимо препреке њиховој душевној користи! Молићемо се да Господ употријеби, макар и недостојна оруђа, за њихово спасење; јер Он најбоље зна какву ће из свакога извући корист. А ми ћемо, са дјетињим смирењем и без икаквог уздизања, ништа не приписујући своме ситном разуму, само испричати један другом оно што нам лежи на срцу, и ја ћу, памтећи питања која сам слушао од тебе, настојати, према свом разумијевању, да им удовољим, ослањајући се на истине вјере. Тешку си ми, ипак, обавезу задао, љубљени друже, тешку не толико што се тиче суштине предмета, зато што нећу од себе и нећу своје излагати у писмима теби, колико у односу на оне којих се предмет тиче: јер ствар се дотиче вјеровања блиског њиховом срцу, а не бих хтио да их повриједим - не само ријечју, него чак ни за њих непријатном мишљу. Ја бих хтио да ме они разумију и увјере се да ме само искрена љубав према њима покреће да говорим, упркос мојој властитој жељи, иако савршено у складу са мојим осјећањима; а чиста љубав - може ли кога повриједити? Ако ја стојим на ивици амбиса и ако ме неко снажном руком одгурне одатле, могу ли ја то сматрати неприличним? Или, ако неко ко зна да се у чаши слатког вина крије отров избије ту чашу из моје руке - зар ћу то сматрати дрскошћу? А ако се према томе у случајевима који се тичу спасавања пролазног овоземаљског живота такво упозорење прихвата са благодарношћу, - може ли се негодовати на човјека који се брине о спасењу ближњега свог, на сву вјечност? А када сам истински убијеђен, као што ме у томе увјерава Свето Писмо, да нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти (Дј. Ап. 4:12) осим благословеног имена Господа нашега Исуса Христа, и да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом; и да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Флб. 2:10-11), зар на мени не лежи свештена обавеза, и зар није дуг савјести сваког вјерника да упозна са овим спаситељним именом оне који у њ не вјерују из незнања? Слушам, не без страха, тужна размишљања неких људи из образованог свијета: "Срамота је мијењати вјеру отаца! У свакој вјери је могуће спасити се; нека свако слиједи ону у којој се родио и не срамоти себе непостојаношћу!" Како тако може? Како може бити једно те исто - бити хришћанин, јевреј или мухамеданац? И то дрзавају да говоре људи на које је стављен печат имена Христовог, који су искупљени Његовом Крвљу, који се користе плодовима Његовог благодатног васкрсења! Али зар је једно те исто - вјеровати у Христа као у Бога (јер само на овом неопходном услову је засновано наше спасење), или, заборавивши ову основну истину, признавати Христа само за човјека, мада и пророка, као што расуђују о Њему мухамеданци? Или и још, што је ужасно и изговорити, хулити на Њега као јевреји, чији су Га преци распели?

3

Зар овакво страшно размишљање не разобличава савршено одсуство вјере, или савршено незнање онога у шта би требало вјеровати? А како другачије усагласити, у образованом уму, такве противрјечности, од којих се човјек, чим их постави једне поред других, са ужасом удаљава? Према томе, може ли хришћанин, ако има трунку савјести, себе називати овим свештеним именом, ако говори да се мирне душе може остати у закону Мухамедовом, без познања свјетлости Христове? А да ли хришћанин, који дубоко вјерује да је немогуће спасити се иначе осим кроз ову вјеру у Христа, може ли он мирне савјести да остане равнодушан према невјерју других? Зар не треба он да настоји да убиједи мухамеданце, не само у морална начела, која ником нису страна, него у најкорјенитију истину, која служи као темељ за све остале, у Божанственост Господа нашега Исуса Христа?! Али на који начин? - Теби ће се учинити чудним мој одговор: тако што ће прије тога постати искрени мухамеданац! Исто као што ни јевреја није могуће другачије обратити ка свјетлости Христовој, прије него што не постане истинити Израиљац, и пажљиво испита све оно што се у књигама пророка говори о обећаном Месији, јер: Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о Мени (Јн. 5:39). И заиста, ја сам видио да се један учени јеврејски рабин управо на тај начин обратио. А шта са своје стране треба да уради мухамеданац да би се обратио? Да изучи Куран и послије тога га упореди са истинама Старог и Новог Завјета из којих је Мухамед црпио своје изреке, како би установио да ли је он вјерно предао оно о чему је слушао од других, и на основу тога хладнокрвно просуди - до ког степена се може вјеровати Мухамеду и у његовим властитим ријечима? За то вријеме, строго испуњавање моралних правила Курана, у којима има и много тога корисног, припремиће човјека за прихватање виших истина, и моралних и догматских. Било би ми веома драго да моја писма дођу до уха и срца мухамеданаца који су по свом образовању једнаки Русима, по свему осим по хришћанству. Њихово духовно стање мене много више боли него што је то случај са њиховом сабраћом која, не размишљајући о својим осјећањима, у дубини свог незнања умију само да узвикују "нема Бога осим Аллаха, и Мухаммед је његов пророк!", али зато строго испуњавају његове заповијести. Ако према ријечима Апостола Павла незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону (Рим. 2:14), лако може да се деси да свуда дејствујућа благодат Божија, раније или касније, пробуди њихову савјест, а смирено њихово послушање, макар и слијепо, припремиће срце за још брже послушање оној свијетлој истини, без које нема спасења и која ће пред њима јасно стати у дан када Бог кроз Исуса Христа буде судио сва тајна дјела људска (Рим. 6:16) и када ће се, по Његовом властитом увјеравању, показати знак Сина Човјечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човјечијега гдје долази на облацима небеским са силом и славом великом (Мт. 24:30). Али они који су се окористили плодовима образовања само да би одступили од властитог предања и под маском свјетског образовања из обје вјере подједнако пренебрегавају

4

оно што им није по укусу и мислима, они који на такав начин пливају по бурном мору страсти, далеко од обје обале, на трошном чамчићу самоувјерености и слијепе равнодушности - каквог другог пристаништа они могу да се докопају, ако не пакла? За њих се помолимо, друже мој, њима са обале пружимо спасилачку руку, ради нашег сопственог спасења, и ако се барем један од њих обрати ка истини, биће о њему радост на небу, као и на земљи, према ријечима Господњим: Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једнога грјешника који се каје, неголи за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем (Лк. 15:7).

Тифлис, 16. марта 1847. године

ПИСМО II.

Обећао сам ти, друже мој љубљени, да ћу наставити писма о истом предмету чим се вратим у сјеверну пријестоницу, и ево сад журим да одржим задату ријеч, иако не знам како и када ће ови редови доспјети до тебе. Ти си сад у највећем жару ратних дејстава, тамо гдје највише кипти сав фанатизам мухамеданства, уз покличе: "нема Бога осим Аллаха, и Мухаммед је његов пророк!". Можда је баш сад вријеме да ти историјски објасним ко је био овај пророк и на који начин је положио такав огњени почетак своје проповиједи, тако да се и послије дванаест вијекова она још увијек силно разгара, и то увијек уз звекет оружја. То може бити корисно не само за тебе, него и за пристрасне сљедбенике ове проповиједи, зато што, не разобличивши пред њима лице њиховог пророка, уз дужно поштовање према њиховим осјећањима, неће се моћи приступити његовом учењу или Курану, како би се разоткрила истина. Према томе, ко је био Мухамед? Одговараћу ријечима једног скромнијег арапског писца, Абулфеде, да не бих утонуо у високопарне говоре синова Истока који су глорификовали начелника њихове вјере. Мухамед потиче од Авраама, у тринаестом покољењу; ова покољења су исто тако помно проучена код Арапа, колико код нас родословље једног другог Сина Авраамовог, Који потиче од законите његове жене Саре, а не од робиње Агаре, која је уклоњена из Патријарховог дома, према ријечима Светог Писма, да род њезин не би имао наслијеђе са дјецом обећања, рођеном од слободне (1 Мој. 21:10). Ти ме разумијеш, љубљени друже, и знаш да ја говорим о Господу нашем Исусу

5

Христу, у лицу Којег је Бог обећао благослов свим народима земаљским, и Који је такође био син Авраамов, али по Исаку (1 Мој. 22:18). Изузетно је пророчанство о Измаилу и његовом потомству, баш у истих оних Пет Књига Мојсијевих, за које сам Мухамед вели да им се неизоставно треба вјеровати, вишекратно их помињући у свом Курану, и не знајући да ријечи Мојсијеве на њега указују: "Тај ће бити човјек диваљ; руке његове на свих и руке свију на њега, и пред лицем све браће ће се уселити и у велики народ израсти" (1 Мој. 16:12, 21:18). Није ли се све ово збило са дивљим арапским племеном, које је војевало са читавом васељеном, у дане Калифата и проповиједи Курана? Мухамед је поријеклом из славног племена Кореишита, којем је било дато искључиво право да у Меки чува главно њихово светилиште Кабу, или дом Авраамов; дјед његов Ел Моталеб, према тајном предосјећању будуће славе младенчеве, надјенуо му је име Мухамед, тј. славни, какво име до тада није носио нико у њиховој породици. Ово громко име је касније послужило да се код сљедбеника Курана оформи чудно и ни на чему засновано мнење, које им је и сам Мухамед наметнуо. Наиме, он у LXI глави свог Курана (ст. 6) говори како је наводно Исус, син Марије, рекао синовима Израиљевим: "ја сам Божји Посланик (послат вама) да утврдим Теврат (Петокњижје Мојсијево) који је објављен прије мене, и да вас обрадујем послаником који ће доћи послије мене, а чије ће име бити Ахмед, тј. славни". На чему је ове ријечи заснивао Мухамед? - У Јеванђељу код Јована пише како је Господ, опраштајући се са ученицима, рекао: И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек, Духа Истине (Јн. 14:16). Даље је говорио и о дејствима Његовим: А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене (Јн. 15:26). И какву је везу Мухамед могао успоставити између овог обећања нашега Спаситеља и свог посланства? - Ево какво: на грчком језику се ријеч "утјешитељ" изражава ријечју параклитос, а "славни" ријечју периклитос, и овом сличношћу ријечи по звучности се окористио ново-законодавац, како би на себе упутио пророчанство. Да ли је поштено ово? - О томе остављам да суде његови сљедбеници, јер су и Јеванђеље и Куран пред њима, и главне стихове сам им указао; уосталом, истина се показала и из самих дејстава обећаног посланика. Господ је отворено указивао да ће Утјешитељ посвједочити о Њему исто оно што је и Сам о Себи свједочио, тј. да је Он истинити Син Божији, раван Оцу, и то је апостолима запечатио Дух Свети, обилно се изливши на њих; а онај који је неправилно на себе примјенио ријечи Христове, није Му указао одговарајућу славу и част, јер сам није био просвећен Духом истине, без Којег нико не може познати Сина Божијег и кроз Њега доћи небеском Оцу (Јн. 14:6). Враћам се сада Мухамедовом животу. Неколико дана после рођења он бива лишен оца и васпитава га његова дојиља у пустињи. Тамо су једном, према арапским наводима, два човјека у бијелим хаљинама спустили младенца на земљу, раздрљили му одјећу на грудима и на њих ставили нешто небеско. Уплашена дојиља је пожурила да врати шестогодишњег дјечака мајци, која је

6

ускоро после тога умрла и он је остао у рукама свога стогодишњег дједа све до његове смрти. Ујак Абу-телеб му је замијенио родитеље; али сво наслиједство Мухамедово, сина Абдалиног, састојало се од пет камила и једне етиопљанске робиње. Абу-телеб, који се бавио трговином, настојао је да своје знање и искуство преда младом сестрићу, те га је због тога узимао са собом на својим далеким караванским путовањима по Сирији. Мухамед је тада имао 13 година, али је његов разум далеко превазилазио узраст, и необичне способности, спојене са изузетном наочитошћу, наговјештавали су у њему неко необично предодређење. То је нехотице поразило и настојатеља једне хришћанске обитељи у близини Бостре, гдје су гостопримство затражили ови трговачки путници; Абу-телебу је један инок претсказао будућу славу његовог сестрића, упозоравајући га на јудејске сплетке и опомињући га да му чува живот. Претсказање је узбудило дух младог Кореишита, већ спремног на све велико. Начин његовог живота у кући Абу-телеба, чувара Кабе, отворене за све кнезове арапске, припремио га је за будуће народно поприште, и још као дијете он је стекао свеопште повјерење. То се показало приликом обнављања храма Кабе. Сва кољена арапска су учествовала у заједничком дјелу благочешћа, свако од њих је због тога хтјело да има ту изузетну част, да унутар светилишта, на старо мјесто, постави црни камен који је, према арапским предањима, првим градитељима Кабе, Аврааму и Измаилу, донио Архангел Гаврило. Заједнички су се сагласили да се спор ријеши тако да се та част укаже првом човјеку који уђе у храм, а десило се да то буде баш Мухамед; он је предложио да се свештени камен положи на тепих којег ће за његове крајеве држати по један човјек из сваког племена и тако га подићи, а сам он га је узео одатле и поставио на мјесто. На тај начин Мухамеду је још у младом добу било уступљено изузетно важно дјело међу његовим истоплеменицима, што је касније послужило као предзнамење будуће његове славе. Био је напунио двадесет пет година када му је богата удовица, из истог знаменитог племена Кореишита, повјерила - прво своје караване, а потом и властиту судбину, изабравши га за свог супруга; без обзира на разлику у годинама, јер је Кадижа имала четрдесет година, овај је брак био овјенчан породичном срећом; до саме своје смрти она је била једина жена Мухамедова и код његових сљедбеника сматра се једном од четири жене које је Бог нарочито прославио и заволио. Питаћеш ме - које су остале три? - То је једина кћерка Мухамедова од Кадиже, по имену Фатима, коју је удао за Алија (остала његова дјеца су умрла као мала), и још преблагословена Марија, коју они признају за дјеву и при рођењу Господа Исуса Христа, према свједочењу Курана (Гл. III. XXI.) Чудно и самољубљиво зближавање! А ко је четврта? - Сам ћеш се зачудити: безимена жена фараона из времена у којем се родио Мојсије! И зашто се она удостојила такве почасти? Тешко је одговорити: то је једно од произвољних предања арапске маште. Могуће је да је по забораву предања ова почаст допала фараоновој жени умјесто њене кћери, која је спасила и васпитала Мојсија. Послије брака Мухамедовог, историја о њему савршено ћути наредних петнаест година, до његовог четрдесетогодишњег узраста, и сав овај период је покривен мраком неизвјесности, који просвјетљава само једна ријеч

7

Абулфеде: "Бог му је усадио љубав ка осамљивању и свако љето је он проводио по мјесец дана у пећини на планини Хара". Овдје, у дубокој тишини, сазрело је оно што се давно тајило у његовом уму и пламеном срцу. Прије него што почне да увјерава друге, вјероватно је сам настојао да увјери себе у своје посланство, јер је првобитни његов циљ био добар: истријебити идолослужење у свом народу и привести га познању истинитог Бога, уништивши идоле који су окруживали свештено здање Кабе. Али ево гдје је погријешио нови законодавац: он је пожелио да сазда властити систем вјере, да ли из осјећања властите узвишености, које је одувијек заводило људе, чак и неке из редова хришћана, у сличне заблуде, или из незнања стварних источника учења хришћанског, тј. Свештеног Писма. Тешко је усагласити грубе погрешке и бајколика мјеста која се у Курану често сусрећу а тврде да је то сам текст Библије, са вишеструким увјеравањем, у истом том Курану, у божанственост књига Мојсијевих, и Јеванђеља. Не мислим да је Мухамед намјерно хтио да исквари текстове Светог Писма, нарочито оне који за њега нису имали догматске важности; ја сам већ показао како је неке текстове измјенио у своју корист. Много је вјероватније да он није имао прилике да темељно изучи божанствене књиге, него је само слушао доста тога из њих, јер се за вријеме својих путовања стално кретао међу хришћанима и јеврејима, који су чак и живјели међу арапским племенима. Затим, када се са таквом тајанственошћу осамио како би саздао нову вјеру, и ради већег утиска свима тврдио како уопште не зна да пише и чита, он је у свом Курану изложио само предања из Старог и Новог Завјета која су се сачувала у његовом сјећању, у оном виду, у којем их је чуо, или онако како су се њему урезала у сјећање након многих година. Због тога се и појављује, међу безбројним понављањима једних те истих прича о Авраму, Ноју, Мојсију и другим Патријарсима и Пророцима, таква чудна несагласност са Светим Писмом. Нарочито када се ради о Господу Исусу Христу види се савршено неразумијевање спаситељног догмата нашег искупљења; у исто, пак, вријеме натприродно рођење Његово од Дјеве Марије и благовијест Архангела, испричано је готово дословце ријечима Јеванђеља. Често се у Курану говори о чудесима Господњим, али због чега? Нејасно је због чега, када према ријечима Мухамедовим Христос није ништа више до човјек и када његово учење још мора бити запечаћено свједочанством другог пророка, тј. самог Мухамеда. До те мјере може да се заблуди ум људски, када тражи своје, а не Божије. Прво јављање Мухамеда ради проповиједања његовог Курана веома је свечано приказано код арапских писаца. По обичају он се осамио у планинској пећини и тамо је пред њим, усред ноћног мрака, стао Архангел Гаврило и рекао: "Читај!" - "Не умијем да читам", - одговорио је нови пророк. "Читај, - ускликнуо је Ангел, - именом свога Господа који је (све) створио; створио је човјека од згрушане крви (ембрија); читај, а твој је најплеменитији Господ који је научио (човјека) перу (и писању); научио је човјека ономе што није знао" (Куран XCVI). Мухамед, понављајући ове стихове, кренуо је према средини планине и ту је опет зачуо глас: "О Мухаммеде, ти си посланик Божији, а ја сам Џибрил (Гаврило)!" Са овим ријечима ишчезло је пред њим виђење. Шта ми хришћани

8

да кажемо о овом новом посланству, о којем свједочи само посланик и које никада нико није претсказао свијету? Није такво било благодатно јављање Господа нашега на Јордану, предречено и ишчекивано од почетка свијета, о коме је свједочио низ пророка, током много стољећа, и посљедњи од њих Јован Претеча, у сам тренутак Његовог доласка; јер Јован отворено и директно читавом народу указује на Господа, говорећи: Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета (Јн. 1:29). А каква би чудна противрјечност била када би Архангел Гаврило, који се јавио Пречистој Дјеви Марији да јој благовијести оваплоћење Слова Божијег, Које је представљало испуњење закона и пророка, јавио опет да уздигне новог пророка, који ће противрјечити учењу Христовом! Прије свих повјеровала је у изасланство свога мужа Кадижа, његова супруга, и прихватила ислам, тј. посвећење Богу. Одмах за њом слиједио је млади сестрић Мухамедов, Али, и усвојени Саид, којег је Мухамед узео као роба и ослободио га ради исламизма; тако је обраћење започето у њедрима његове породице. Абу-бекр, најбогатији грађанин Меке, први је прихватио учење Мухамеда од људи који нису припадали његовој породици, и сам је убиједио у истину његовог изасланства још девет уваженијих грађана. То је био велики тријумф за Мухамеда, и он је тај догађај празновао раскошном вечером на коју је позвана сва многобројна родбина његовог ујака Абу-телеба. Али када је почео да проповиједа сам о себи, по завршетку вечере, нико му није хтио повјеровати; на његово питање "ко хоће да буде мој брат, намјесник, калиф?" само је ватрени Али ускликнуо: "Ја, о пророче!" и овај га је прогласио калифом. Племе Кореишита, раздражено новим учењем једног од његових припадника који их је громко корио због идолопоклонства, обратило се његовом ујаку, Абутелебу, да присили на ћутњу свог сестрића; али Мухамед му је одговорио: "и да Кореишити наоружају против мене сунце и мјесец, једно са десне, а друго са лијеве стране, ја бих и тада остао непоколебљив". Ипак, он је био принуђен да се склони у оближњи планински замак, зато што су сви његови приврженици били осуђени на изгнанство и многи од њих су побјегли у Абисинију. Утицај Абу-талеба је спасао самог проповједника, иако он није дијелио његов начин размишљања; ипак, и у замку Мухамед умало није постао жртва мржње свога племена. Омар, један од најсуровијих Кореишита, био је изабран као њихов џелат, и већ је ишао са ножем у руци да умртви одступника од вјере отаца. Путем је свратио у кућу своје сестре: тамо су му прочитали неколико стихова из Курана и он је, изненада се обративши, пожурио у замак да исповиједа своју вјеру у учење новог пророка. Арапски писци тврде да су у храму Кабе црви појели пергаментни лист на којем је писала осуда Мухамедових сљедбеника и да је то послужило као повод за његов повратак. Али ускоро га је смрт Абу-талеба и Кадиже лишила потпоре у Меки, и он је био принуђен да се удаљи из свог завичаја, гдје му је пријетила опасност. У околини Меке он је срео становнике Медине који су долазили на поклоњење у Кабу, и силом говорништва убиједио их у своје посланство, с обзиром да су они, живећи у сусједству са два кољена јевреја, много од њих слушали о

9

Месији освајачу; затим су они припремили своје суграђане за прихватање новог пророка. Међутим, сам Мухамед је у Меки поколебао повјерење многих, чудном причом о свом ноћном путовању до седмог неба, из храма Јерусалимског, на огњеној кобили Ел-борак. Неумјесно самоуздизање Мухамеда, који је наводно разговарао са Адамом, Авраамом, Мојсијем, Ароном и самим Господом Исусом, побудило је свеопште негодовање; Абу-бекер је клетвом морао да посвједочи истину виђења, како би умирио ускомешане умове. Становници Медине су искористили његов отежан положај у Меки како би га свечано позвали да дође код њих. Мухамед, увјерен у оданост својих нових присталица, упутио је код њих своју породицу, а сам се одлучио да се још једном врати у Меку, са само двојицом својих вјерника - Абу-бекром и Алијем. Још једном су покушали да га убију Кореишити; дознавши о завјери, Мухамед је у своју одјећу преобукао одважног Алија а сам је ноћу побјегао из Меке; убице, не нашавши жељену жртву, поштедиле су младића и дале се у потјеру за омраженим проповједником. Према арапским писцима, њега је спасило чудо; престрашени прогонитељи пали су са својих коња под његове ноге; он је успио да се сакрије у Медину. Ово бјекство је послужило као почетна тачка за мјерење времена код мухамеданаца, под именом Егира. Прво што је изградио Мухамед у својој новој отаџбини била је џамија поред куће у којој се настанио, и ту су почели да се искупљају муслимани или, према значењу ове ријечи, вјерни. Он је настојао да утврди савез духовног братства међу својим многобројним присталицама у Медини и, како би наградио Абубекра за његову непоколебљиву оданост, оженио је његову деветогодишњу кћерку Ајшу, без обзира на њен дјечији узраст. Она је увијек била омиљена жена арапског пророка, којој је повјеравао све своје тајне, и њен утицај је касније даровао Абу-бекру калифат, упркос законитим правима Алија. Али љубав према Ајши за Мухамеда није представљала препреку да постепено ступа у супружнички савез са још четрнаест других жена, зато што је он, према ријечима његових историчара, био нарочито расположен према женском полу: својство једва достојно законодавца духовног?! - и како је чудан тај процват чула, у позним годинама, након петнаестогодишњег моногамног брака са Кадижом, у напону снаге! Да се њен живот продужио, ко зна, многоженство можда не би ни ушло у морално учење и законе исламизма. Али чулност Мухамеда се разгарала све више и више, до тог степена, да се од његових сладострасних жеља није сакрила ни жена усвојеног сина Саида, и усвојеник, по прорачуну људске мудрости, добровољно ју је уступио човјеку који га је посинио. Али како је у Медини дошло до ускомешаног роптања поводом таквог родоскрнављења, Мухамед је тражио начин како да се оправда небеским разрјешењем, и изненада су му, наводно са висине, били послани сљедећи стихови, који се до дан-данас могу прочитати у XXXIII глави Курана: "(Сјети се) када си ти рекао ономе коме је Аллах учинио доброчинство (тј. Саиду, Зејду): "Задржи себи своју жену и бој се Аллаха!" а ти си крио у својој души оно што је Аллах показивао, и ти се бојиш људи, а Бог има највише право да се Њега бојиш. Пошто је извршио Зејд своју жељу (раставом од ње), Ми смо је

10

теби вјенчали, да не буде вјерницима гријех у (растављеним) женама својих посинака, када они према њима изврше жељу (разводом од њих). А Божја је воља извршива. Нема Божјем Посланику гријеха у ономе што му је Аллах дозволио." (ст. 37, 38) Шта рећи за овакву родоскрвну заповијест, измишљену ради личне своје похоте? Напослијетку, када му се прохтјело да још више умножи број својих жена, он је објавио да је опет зачуо небески глас: "О, вјеровјесниче, Ми смо ти учинили дозвољеним твоје жене којима си дао њихове дарове, и оне које имаш у власти (робиње) које ти је Аллах дао (као ратни плијен), и кћери твога стрица и кћери твојих тетака (по оцу) и кћери твога ујака и кћери твојих тетака (по мајци), које су се с тобом иселиле, и жену вјерницу, ако је себе даровала вјеровјеснику, ако вјеровјесник хоће да је вјенча; (ово посљедње је) искључиво теби, мимо остале вјернике. Ми свакако знамо што смо одредили њима о њиховим женама и о онима које се налазе под њиховом влашћу да не би било теби какве потешкоће. Аллах је опросник и милосник." (Куран, глава XXXIII, ст. 49). Тако да је Мухамед разрјешавао себи, у својству пророка, оно што није другима: није ли чудно на овакав начин се поигравати са виђењима и надахнућем с висине, ради својих плотских наслађивања? У исто вријеме Мухамед је тражио начина да силом оружја рашири своје учење изван Медине; његови војници су нападали караване који су ишли у Меку, и сам он је ишао у борбе против неких њима сусједних арапских племена, присиљавајући их да му се покоре. Његови успјеси су пробудили ревност Кореишита; они су ступили у рат против разарача њиховог отачког богослужења, да би заштитили своје караване. На обалама Црвеног мора, у близини оазе Бедр, први пут су се сударили пукови многобожаца са муслиманским, који су били малобројнији, али су их надмашали духом, јер их је надахњивао сам Мухамед. Он је пут масе невјерника бацио прегршт праха, обећао својим ратницима помоћ легиона Ангела, наредио Абу-бекру да побиједи и побиједио; ватрени стихови Курана су прославили Бедрско поље, као прво поприште побједе ислама над многобоштвом. Али, који је започео битку срећним двобојем, као супругу је добио Мухамедову кћер Фатиму; пети дио богатог ратног плијена био је одређен Богу, пророку, његовој родбини, сиротим и убогим; двоје заробљеника, окорјелих непријатеља Мухамеда, кажњени су смрћу. Абу-Софијан, старјешина арапских многобожаца, кренуо је са својим одредом јахача на Медину, да се освети за пораз на Бедру, и побјегао када се пред њима појавио муслимански вођа. Други поход Кореишита је био срећнији, и опсада Медине замало није скршила растућу величину Мухамедову. Он сам, окрвављеног лица, рањен, окружен свим ужасима смрти, само што није постао жртва непријатеља; само крајњи напори његових присталица су успјели да га спасу у жару битке. Међутим, Кореишити су отишли, не задавши непријатељу смртни ударац; ослободивши се од њихове страшне најезде, арапски законодавац је наставио да управља Медином као цар и пророк, у исто вријеме издавајући одредбе и грађанске и духовне садржине, смирујући оружјем сусједна јеврејска племена. Тада је увео строги пост мјесеца рамазана, у спомен тога да му је Куран послан са неба у пустињи, и забранио употребу вина, зато што је за вријеме својих ратних похода видио у какав страшни неред

11

је упадала војска захваљујући овом омамљујућем напитку који је узбуркавао узаврелу арапску крв. Након што су се удаљили од Медине, Кореишити су надмено изазивали Мухамеда да опет одмјере снаге на Бедрском пољу, и он се појавио, али није нашао непријатеље. Ускоро су становници Меке, ипак, удруживши се са другим арапским и јеврејским племенима, поново опколили Медину. Мухамед их је чекао и утврдио је град; сам је радио са својим народом, расијецао је камење да би ископали ров око зидина. Три пута је ударио чекићем по једној клисури коју други нису могли сасјећи, и три муње су сијевнуле под његовим рукама: према ријечима Абдул-феде, овако их је објаснио пророк: "прва значи да ће Бог моме оружју предати сву Арабију, друга значи покоравање Сирије и Запада, а трећа Истока." Храброст Мухамедова је опет надвладала нападе његових непријатеља, упркос пометњи у самој Медини. Мало по мало, ратни табор око Медине се расипао; први примјер бјекства дали су јевреји, који су и иницирали ову битку: арапски вођа је брзо послао своју војску да их покори и опколио утврђење Караидита. После дугог отпора они су одлучили да своју судбину повјере милосрђу побједника. Мухамед је као посредника у разговорима о примирју и одлуци о њиховој судбини послао једног од арапских старјешина који је крајње мрзио јевреје, којег су они ранили за вријеме опсаде Медине, и он је, још патећи од ране, изговорио горку пресуду: "усмртити све мушкарце, поробити жене и дјецу и раздијелити њихову имовину!" - "То је пресуда Божија! - ускликнуо је пророк, она је достигла већ до седмог неба и са висине била откривена Сеиду!" и као посљедица овог, наводно небеског суда, седам стотина јевреја је пало под мачем побједника; најљепша од њихових жена је припала Мухамеду и постала супруга онога ко је био обливен крвљу њених ближњих: опет се чулност сјединила са крвопролићем! Када упоредиш ове ратничке почетке проповиједи Мухамедове, који је оружјем распростирао своје учење по устрепталој Арабији, са кротким почецима проповиједи Јеванђеоске: зар се неће умилити свачије срце, ако само оно збиља хоће да спозна истину, гледајући разлику у почецима? - Са једне стране огањ и мач, који широко пробијају пут Курану, који у пламеним стиховима обећава, наводно са висине, да ће оправдати свако дејство, сваку страст страшног пророка Арабије; са друге Божанствени учитељ, Који мирно обилази пустиње Палестине, трску стучену не преломивши и жижак тињајући не угасивши (Мт. 12:20). Он Своје ученике изабира на обали језера, како би од рибара направио ловце на људе, и проповиједа покајање за гријехе, јер се приближило Царство Небеско. Овдје се опипљиво осјећа близина - не земаљског, вањског царства, које се шири и скупља по мјери успјеха или пада силе оружја, него унутрашњег, духовног и небеског, какво на земљи нису могли саздати људи, већ само и једино Творац њихов, дошавши на земљу у људском образу. Какав је био почетак, такве су биле и посљедице, и како је Спаситељ наш запечатио Својом крвљу учење које је проповиједао, тако се Његово небеско царство на земљи и наставило да гради, на костима мученика који су за Њега пострадали, на исти начин на који је и Сам пострадао за сав род људски. Насупрот томе, учење законодавца арапског, савршено противно

12

Христовом, иако је он себе издавао за утјешитеља којег је Он претсказао, наставило је да се шири у духу свог оснивача, потоцима крви оних који нису хтјели да му се покоре. Ко има уши да чује, нека чује! (Лк. 8:8), вратимо се опет дјелима Мухамедовим. Наставак ратовања је одвојио његове сљедбенике од поклоњења њиховој родној светињи Каби, али њихова срца су горјела жељом да испуне свој свештени, по њиховим урођеним представама, дуг. Мухамед им је обећао да ће убрзо испунити њихове пламене жеље и, већ осјећајући своју снагу, кренуо је према Меки, са хиљаду и четири стотине наоружаних ратника. Седамдесет камила, богато украшених, ишло је за њима, намијењено је било за жртву: старозавјетно проливање крви животиња сачувало се у новом учењу, јер он није разумио цијену божанствене крви Искупитеља, која је једном и за свагда проливена и надомјестила гријехе наше: јер шта је свака жртва, ако не образ примирења човјека са Богом? А Мухамед, без икаквог циља, задржао је знамење, одбацивши његово испуњење. Јер Закон имајући само сјенку будућих добара, а не сами лик ствари, не може никада једним те истим жртвама, које се приносе стално сваке године, усавршити оне који приступају. Јер није могуће да крв јунаца и јараца спере гријехе. А Он, принијевши једну жртву за гријехе, занавијек сједе с десне стране Бога. Јер је Он једним приносом учинио савршенима заувијек оне који се освећују. (Јевр. 10:1, 3, 12, 14). У своје вријеме о томе ћемо попричати опширније. Кореишити су се смели када су чули за наоружани покрет пророка којег су одбацили; сами су му пожурили у сусрет и послали једног од својих старјешина да преговара. Са запањеношћу је он својима описао страхопоштовање које су новом законодавцу указивали његови сљедбеници: када би умивао руке, они би пажљиво сакупљали воду, кад би пљунуо, они би узимали пљувачку, сакупљали су сваку длаку која би случајно пала са његове главе, јер је он, према Абдул-феди, био као Бог међу себи сличним. И такве су почасти божанске указивали човјеку ревнитељи јединства Божијег! Са своје стране Мухамед је на преговоре са многобошцима послао Отмана, једног од својих најближих сарадника, и он је, због својих смјелих одговора, био окован ланцима. Раздражио се и уједно обрадовао вођа муслимана, јер му је то дало повод да оружјем доврши започето ходочасништво; већ су се сви припремали за битку, када су испрепадани Кореишити отпустили сужња и молили за мир; написани су услови. Мухамед је хтио да поред његовог имена пише титула 'посланик Божији', али представник Кореишита није хтио да се сагласи са тим, и пророк је био принуђен да попусти. Безгранично одани Али је упорно одбијао да напише његово име без титуле; тада је он сам, заборавивши у том одлучном тренутку да је некада прије Аргангелу Гаврилу исповиједао, а и касније, током читавог свог живота, да не зна да пише, узео перо у руке и својом руком написао, умјесто громког имена посланика Божијег, скромније: "Мухамед, син Абдалин". Овај заборав је касније протумачен као чудо. Закључили су десетогодишњи мир између Кореишита и Муслимана, за чије вријеме је свим племенима било дозвољено да подржавају и једну и другу страну, а

13

муслиманима је било дозвољено да, без оружја, посјећују њихова света мјеста, али не дуже од три дана. Мирни договор је породио негодовање муслимана који су ишчекивали освајање; Мухамед их је тешко успио да умири, и властитим примјером је испунио свети дуг поклоњења Каби, а ради утјехе одмах након повратка је наредио да се опколе два јеврејска утврђења; она су се покорила; али освајање трећег замка стајало их је многих жртава. Храбри Абу-бекр и Омар узалудно су насртали на бедеме; Мухамед је своје знамење повјерио Алију, којег је, према ријечима Абдул-феде, истог часа исцијелио од очне болести, иако сам Мухамед о себи у Курану свједочи да је његово посланство без икаквих чуда (XXIX, 50); Али, поразивши на бедему вођу јевреја, пробио се у замак. Становници су умакли смрти, али не и ропству, и опет је једна од прекрасних робиња постала супруга пророка арапског, као да је он постановио као стално правило да својој плоти угађа након сваког крвавог освајања. Ипак, ово освајање га је скупо коштало: сестра убијеног јеврејског вође на брачном пиру му је дала отровано јагњеће месо. Чим је загризао, осјетио је отров и успио да га испљуне; међутим, оштрина отрова већ је била проникла у крв и умногоме скратиле дане његове, често изазивајући јаке болове. Ова издаја још је више раздражила његову мржњу према јеврејима. Пожурио је да покори сва њихова племена и са земљом сравнио њихове утврде. Обогаћен ратним плијеном, испуњен славом, заповједник муслимана већ је почео да осјећа своју моћ и да мисли, као цар, о савезу са околним владарима; придружили су му се његови сународници који су раније побјегли у Абисинију; послао је молбу цару Абисиније да га удостоји браком са кћерком њему непријатељски настројеног вође Кореишита, Абу-софијана, која се још увијек налазила код абисинијског цара. Овај је са радошћу испунио његову молбу и са богатим поклонима отпустио нову пророкову невјесту. Затим, урезавши за себе печат са натписом: "Мухамед, посланик Божији", нови законодавац је упутио одане људе цару Персије Хозроју и Императору Грчком Ираклију. Моћни владар Персије се разгнијевио због надмене титуле њему непознатог Арапина и, поцијепавши писмо, наредио намјеснику у Арабији да му свезаног доведу дрског самозванца. Он још увијек није знао за његову снагу, и ускоро га је убио властити син. Арапски писци тврде да је Мухамед видио Хозројеву смрт, у истом тренутку кад се тај догађај одиграо, и да се намјесник, престрашен том прозорљивошћу, преобратио у његову вјеру. Са великом пажњом, пак, лукави Ираклије је примио писмо арапског вође, у којем је позивао Императора да се са свим народом покори његовом учењу и да вјерује у јединог Бога, како не би било многобожаца. Тако је мало поимао Мухамед, да хришћани не мање, и много чистије од њега, признају јединство Божије! Ираклије је отпустио Мухамедовог повјереника са богатим даровима, јер није желио да ствара нове непријатељске сусједе Светом Граду, који тек што је био избављен од персијског јарма. Међутим, неки од најближих арапских владара су са презиром одбацили Мухамедову посланицу; други су се ипак покорили исламу.

14

Мухамед је искористио мир да би још једном извршио обред поклоњења Каби, и овог пута није наишао ни на какав отпор; град је опустио када се он појавио. Према посебној олакшици, коју је сам себи дозволио, против свих установљених правила, он је још једном ступио у брак у самој Меки, када још није стигао да са себе скине ходочасничке хаљине: толико су његове мисли биле обузете чулним предметима, чак и за вријеме благочестивог ходочашћа. Неке од старјешина Кореишита су му се покориле у Меки, између осталих и Отман, чувар Кабе, и два будућа освајача Сирије и Египта, Калед и Амру, који су се прославили својом храброшћу. У жељи да потчини владара Бостре, који је градом управљао у име Императора, Мухамед је послао изасланика са предлогом да овај прими ислам; али изасланик је још на путу био убијен, и три хиљаде Арапа се наоружало да се, по вољи њиховог пророка, освете Грцима због нарушавања права, иако је први право нарушио арапски намјесник. То је био први окршај мухамеданства са хришћанством, и од тада до данас се није угасио пламен рата. Недалеко од Мртвог мора, надомак замка Карака, узаврела је прва крвава битка; она је коштала многих жртава Арапе и њихов војни заповједник Сеид је пао у њој; међутим, њихова очајничка храброст је надвладала многољудније Грке. Плач над мноштвом погиинулих умањио је радост побједе, и први тријумф Мухамеда над хришћанима протекао је у погребној атмосфери. Нови непријатељски насртаји Кореишита скренули су поново Мухамедову пажњу на Меку. Одбивши заступништво свога таста Абусофијана за непокорне суграђане, он је на њих кренуо са силном војском. За вријеме преговора под зидинама града букнула је битка, и Кореишити су били поражени, овај пут дефинитивно. Мухамед је наредио да се прекине крвопролиће и као побједник ушао у Меку, и то у смиреној одјећи богомољца. Али је пред њим носио знамење ислама; свој поход су усмјерили право према Каби, и у једном моменту је под руком духовног вође Арапа пало 360 идола који су окруживали свештено здање Авраамово. Он је такође истријебио и женске ликове Ангела, унутар Кабе, са сликама Авраама и Измаила, који су у рукама држали стријеле судбине; затим је седам пута обишао храм, поклонио се црном камену Патријарха, изговорио молитву намаз поред бунара Агаре који се зове Земзен, и довршио обред поклоњења обичним умивањем. Истог дана је ступио у храм Кабе у достојанственом својству врховног имама, и изговорио са катедре установљене молитве; али у бризи да утврди своју власт није се одлучио да вријеђа суграђане, и сваком племену је оставио његово мјесто при светилишту. Милостиво се понио и према народу, који је очекивао невоље. "Како желите да поступим са вама?", питао је побједник сметени сабор Кореишита. "Као великодушни брат", одговорили су они. "Слободни сте!" Тако је поступио и са најокорјелијим дотадашњим непријатељима, чак и са онима који су унапријед били осуђени на смрт, само ако се јаве да моле за поштеду, или ако се други за њих заступе; веома мало их је пострадало том приликом. Некада је и против своје воље морао да прашта, и приговарао је својим друговима - зашто прије нису извршили пресуду? Двије недеље је провео побједник у Меки, али није хтио тамо да остане, јер је у својим поступцима био свезан светошћу мјеста, древним обичајима и слободним духом Кореишита, док

15

је насупрот томе у Медини царовао и, немајући пред собом Кабе, усредсређивао благоговеније својих сљедбеника на себе самог. Прогласивши своје учење о једном Богу, и Меку за главно светилиште своје вјере, он је послао своје ближње у наоружану проповијед, по свим предјелима Арабије, да свуда руше идоле и привлаче покорности Курану. Међутим, на највишем степену своје моћи, арапски законодавац замало да буде уништен, устанком двају најјачих паганских племена. Он је из Меке изашао са дванаест хиљада војника, ноћу, и у планинским клисурама се нашао опкољен непријатељима. Његова војска се расула у страху, остао је само са шачицом најоданијих, спремних да за њега пролију посљедњу кап своје крви. Абу-бекр, Омар, Калед и Али служили су му као несавладиви штит. Узалуд је он довикивао разбјежалим муслиманима: "Ја сам Мухамед! Ја сам посланик Божији!" Покличи његови само су привлачили непријатеље, а не заштитнике. Већ је хтио да се очајнички баци у масу непријатеља како би тамо нашао славну смрт; али један од његових најоданијих приврженика, Ал-Абас, погодио је његову тајну замисао и узео узде његовог коња. "Ако ме задржаваш, сазови онда моје војнике", рекао му је Мухамед, и громки глас Ел-Абаса је искупио око њега неколико бјегунаца. Они су се постидјели своје малодушности, и битка се наново распламсала: пагани су хтјели да задрже побједу, а муслимани да изгладе своју срамоту. Мухамед, видјевши одушевљење, опет је бацио, као на Бедрском пољу, прегршт пијеска према непријатељу, обећавши побједу, и непријатељи су се разбјежали. Никада до тада није био изложен таквој опасности. Неуспјешан поход на замак у који се закључао вођа пагана, Малек, није ипак спасао од јарма Мухамедовог оне који су се скривали у њему, зато што је мноштво заробљника и ратног плијена којег су се дочепали током посљедње битке принудило Малека да прихвати ново учење. За његовим примјером пошли су готово сви кнезови различитих арапских племена, поражени необичним успјесима проповједника Курана. Они су послали код њега своје изасланике са даровима и били примљени у његов духовни савез. Само један од њих, кнез Иемамски, размаштао се да ће бити раван са њим и дрзнуо да му овако напише: "Мосејлам, посланик Божији, Мухамеду, посланику Божијем, мир! Пола земље да буде твоје, а пола земље мени". Али он му је одговорио. "Мухамед, посланик Божији, Мојселаму лажову: земља припада Богу и он је даје у наслијеђе коме хоће". Оружје Каледа сломило је гордог кнеза. Већ је потпуно била покорена Арабија; Мухамед је свој поглед усмјерио према богатој Сирији и прогласио свети рат против Грка. Он сам и сви његови ближњи дали су велике новчане прилоге како би сакупили 30,000 војника, са којима је Мухамед прешао ужарену пустињу, али нигдје није срео грчку војску и његова ратна дејства су се ограничила тиме што је покорио неколико малих хришћанских владара у околини Црвеног мора. Друго изасланство код Императора Ираклија са приједлогом прихватања ислама завршило се само на ријечима.

16

По мјери увећања моћи законодавца, његова правила против идолопоклоника су бивала строжија. Више нико од њих, под пријетњом смртне казне, није смио да се приближи светилишту Кабе. Најзаосталија и најудаљенија арапска племена гомилама су хрлила да се покоре учењу Курана. Кнезови и цареви њихови падали су пред ноге пророка који је управљао читавом Арабијом, малтене непрестано се налазећи под дејством и утицајем сила са висине. Последња покрајина Арабије је прихватила проповијед из уста Алија; само је једно племе хришћанских Арапа, Назрањ, сачувало вјеру отаца и умјесто издаје Јеванђеља одабрало плаћање данка. Још једном, посљедњи пут, Мухамед се запутио на поклоњење Каби и извршио га са великом свечаношћу и тријумфом, као да је предосјећао свој скори крај: зато се оно до дан-данас код муслимана назива опроштајним путовањем. Са врха једне од околне планине још једном је Мухамед проповиједао једног Бога, да сав народ чује, и објаснио тајанствени смисао вањских обреда које је сам извршио покрај дома Авраамова: скратио је себи косу, ослободио 63 роба, власторучно заклао исто толико оваца, према годинама своје старости, и раздијелио их за јело својим вјерним. Тада је, према ријечима арапских писаца, зачуо следеће ријечи са неба, записане у Курану, од чијег је звука под њим пала камила: "Данас положих печат ја твоје вјере и испуни се милост моја над тобом, јер ми угодно бијаше да теби дам ислам". Након повратка у Медину, када су све мисли законодавца биле обузете покоравањем грчке империје, достигла га је неумољива гошћа свих од смртнога рода. Први напад болести осјетио је док се налазио код једне од својих жена, које је посјећивао наизмјенично, и молио је да му се дозволи да сво вријеме своје недаће проведе у покоју код његове љубимице Ајше, кћерке Абу-бекра. "О, Ајша, говорио је он, откако загризох оно отровно парче Хаибарино, не престах да осјећам његово погубно дејство; а сада отров трза моју унутрашњост и раздире жиле мога срца". Али без обзира на то, усред највећих мука, Мухамед и даље само машта о рату против Грка, како би се осветио за смрт усвојеног сина Сеида. Позвао је свог младог сина код одра и, без обзира на то што је овај био још дијете, повјерио му војску, у нади да нико неће боље осветити оца од његовог сина. Сам он му је, хладном руком, уручио знамење ислама и тврдим гласом рекао: "Наоружај се за дјело Божије, води храбро свети рат, оштрицом мача сатри незнабошце." Када гледаш зачетника наше вјере Господа Исуса, на висини крста, на који Га је прибила мржња непријатеља, како се моли Оцу да им опрости тај гријех, и када, као сушта супротност овоме, слушаш како законодавац арапски, који је оболио од тровања у загрљајима жена, завјештава дјечаку да пролије крв хиљада невиних људи да би осветио оца, и назива то дјело Божијим, како у срцу нехотично не никне питање: Да ли је Божије дјело читава његова проповијед? Не види ли се ту испуњавање пророчанстава Светог Писма о духу који ће се јавити у свијету, али не о Духу Утјешитељу, који је сишао на ученике одмах након вазнесења Господа Исуса Христа, него о духу Антихристовом, савршено противном Његовом небеском учењу? Међутим, они, ослијепљени земаљском славом свог пророка, не налазе ништа недолично у овим самртним

17

његовим поступцима, док им се, напротив, високо смирење Божанственог Страдалника на крсту чини толико понижавајуће да, иако као и ми признавају његово чудесно рођење од Дјеве и славно вазнесење, сматрају за привиђење Његову смрт на крсту, којом су наводно преварени били јудеји; тако су се обистиниле ријечи апостолове: Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1 Кор. 1:18). Достојним духовног законодавца било је то што је и у последњим данима живота, потпуно физички изнемогао, наредио да га воде у џамију и, успевши се на катедру, питао своје вјерне муслимане "да ли је увриједио кога од њих, и има ли неко против њега тужбу или незадовољство, јер је свакога од њих био спреман да задовољи новцем и то чак лично, трпљењем било какве увреде". Али и ту су посљедње ријечи ове умилне проповиједи биле заповијест: "силом оружја протјерати све незнабошце из Арабије и проклетство на јевреје". Мухамед већ више није могао да се покрене са свог одра, али није престајао да увјерава своје ближње како непрестано има виђења Ангела. Само једном су га издале моралне снаге и тада је ускликнуо, према ријечима Абул-феде: "Донесите хартије и мастила да вам напишем књигу која вам неће дозволити да се икада више вратите у заблуду". Његови блиски су се збунили: "Шта говори пророк?, - питали су једни друге, - Зар немамо Куран? Какву још књигу хоће?" Почеле су жучне расправе поред одра болесника, и шум гласова дозвао га је из заборава: "Изађите, - рекао је он, - не доличи расправљати се пред пророком!" Од тада, осјећајући своју слабост, забранио је посјете ближњима и друговима. Само вјерна Ајша је имала право да остане крај њега, јер је био увјерен у њену оданост; од ње су муслимани слушали чудесне приче о посљедњим минутама њиховог пророка и о састрадавању са којим је наводно Архангел Гаврило долазио пред његова врата молећи га за дозволу да анђео смрти уђе, говорећи да "Бог жели његово пламено присуство на небу и да његове властите, анђеоске стопе, више никад неће дотаћи земљу након што пророк оде са ње". Онда је ангел смрти приступио и тек након сагласности пророкове примио његову душу. Свеопшта чамотиња је обузела муслимане када се раширила горка вијест о Мухамедовој смрти; нико у њу није хтио да вјерује; свирепи Омар је пријетио да ће убити свакога ко дрзне да каже да је пророк умро, јер је он, попут Мојсија, само на четрдесет дана отишао код Господа. Такво очајање је било разумљиво, када су очекивали нешто натприродно од човјека који је поштован као неко толико близак Богу. И ученици Исуса Христа су се расијали у ужасу када су разапели њиховог Господа, и они су жалосно говорили на путу са незнанцем који им се придружио: А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди (Лк. 25:21). Али шта им је одговорио њихов Божанствени сапутник? О безумни и спорога срца за вјеровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју? (25, 26). И када су у Њему препознали васкрслога Господа, божанственом се радошћу испунило њихово срце, и са овом вијешћу су пожурили ка осталим апостолима, које је утјешио Васкрсли својим јављањем. Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побједа?

18

(1 Кор. 15:55) могли су заиста да ускликну апостоли наглас читавој васељени, не само видећи, него и додирујући такво јасно испуњавање свих њихових нада, за чије су свједочанство пролили касније своју властиту крв, а не крв ослијепљених незнабожаца. Тада им се и дубоко тајанство страдања њиховог Господа представило у истинитом његовом смислу, јер је оно просијало животом пред њиховим очима, ради искупљења читавог свијета, у зрацима славе Његовог васкрсења. Али такву утјеху нису могли имати сљедбеници Мухамеда, јер, без обзира на сва наводна јављања Ангела и дозволу коју је он наводно дао Ангелу смрти, он је умро као човјек и мртав је лежао пред њима, не могавши васкрснути прије посљедњег општег суда, и то једнако као и други. Ту се видио жалац смрти и побједа пакла! Таст мртвог пророка, Абу-бекр, морао је да обузда јарост Омара и омекша очајање народа, подсјетивши их на сопствене ријечи њиховог пророка у његовом Курану: "Мухаммед је само посланик, а и прије њега је било посланика. Ако би он умро или убијен био, зар бисте се стопама својим вратили?" (III. 144). "Ти ћеш, зацијело, умријети, и они ће, такође, помријети" (гл. XXXIX. 30) Одишу ли ове горке ријечи оним животом којим је испуњено сво Јеванђеље, да ли је то налик на утјешни глас побједоносног васкршњег поздрава: "Христос Воскресе!"? А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша (1 Кор. 15:14), јер, заиста, само на тој нади је заснована сва вјера наша. Ево, љубљени друже, насликао сам ти укратко, заснивајући се на арапским изворима, сав живот овог Арапина, чији се дух силним поривом узнио од идолопоклонства до признања једног Бога, али је то праскозорје истине затамнио властољубљем и чулношћу; он може да се назове великим само по успјеху, зато што је створио калифат који је обухватио Азију и Африку, и до дан-данас има преко двије стотине милиона сљедбеника. Али пролазно његово царство, које се шири и смањује по мјери успјеха или пропасти оружја муслимана, савршено је супротно небеском царству Христовом, које није од свијета овога и због тога неће имати краја, као што је то претсказао Архангел (Лк. 1:33). Да бих ти још јасније представио ову истину, ја ћу се постарати да ти у сљедећим писмима разоткријем учење Курана, поредећи га са Јеванђељем, и посебно указати на она својевољна одступања од стварних ријечи Старог и Новог Завјета, које је дозвољавао себи нови пророк, упркос томе наређујући да се вјерује књигама Мојсијевим и Јеванђељу.

19

ПИСМО III.

Желиш ли да знаш какво високо мишљење је сам Мухамед имао о свом Курану? Задивићеш се његовим изразима, али они се тамо налазе: "Кад би се сви људи и џини удружили да сачине један овакав Кур'ан, они, такав као што је он, не би сачинили, па макар једни другима помагали" (Куран XVII. 88) Како би придао што већу вјеродостојност овој књизи, он на другом мјесту говори, наводно од лица Божијег: "И заиста је Он (Куран) Објава Господара свјетова. Њега је доставио повјерљиви дух (Џибрил) на твоје срце, да будеш од оних који опомињу на јасном арапском језику. И заиста је он (Куран споменут) у књигама пријашњих (посланика). Зар њима није био доказ (то) што су га знали учењаци Израелићана." (Куран, XXVI, 192-197). То би заиста било знамење за Куран; али, напротив, познаваоци Светог Писма могу да посвједоче да нигдје у књигама Старог и Новог Завјета није помињан или наговјештаван Куран. Већ сам ти у претходном писму показао како је неправилно на себе примјенио Мухамед оно што је Господ Исус рекао о Духу Светом Утјешитељу, док је у исто вријеме Свето Писмо је препуно пророчанстава и предзнамења о доласку Христовом. Самозвани пророк арапски неколико пута у свом Курану помиње како је та књига, према његовим ријечима божанствена, дата као потврда и допуна Петокњижја Мојсијевог и Јеванђеља Христовог, као најсавршенији закон за руководство људима. "О синови Исраилови, - говори он, - вјерујте у оно што објављујем, чиме се потврђује да је истинито оно што ви имате" (Куран, II, 41). "Реците: "Ми вјерујемо у Аллаха и у оно што се објављује нама, и у оно што је објављено Ибрахиму, и Исмаилу, и Исхаку, и Јакубу, и унуцима, и у оно што је дато Мусау (Мојсију) и Исау (Исусу), и у оно што је дато вјеровјесницима од Господара њихова; ми не правимо разлике међу њима, и ми се само Њему покоравамо" (II, 136). "Књига Мусаова (Мојсијева) је била путовођа и милост прије њега. А ово је Књига на арапском језику која њу потврђује да би опоменула оне који раде зло и да би обрадовала оне који чине добро" (XLVI. 12). Много сличних свједочанстава би се могло навести из Курана, али их прећуткујем због дужине писма: из свега овога слиједи да би се морало очекивати да се у Курану понове исте оне истине и догађаји, који се налазе и у Светом Писму, са неким њиховим развијањем и допуњавањем. Напротив - нису само догмати, него су и сами догађаји искривљени у Курану, или су представљени у потпуно другачијем виду. Коме онда вјеровати? Да ли Писму, за које и он сам наређује да се вјерује, или сопственим ријечима Курана, које исто то Писмо побија, по самовољи онога који га себи призива као свједока? Само незнање читалаца може да дозволи превид толиког незнања писца који са оваквом самоувјереношћу смјело указује на Свето Писмо. Тако напримјер, увјеравајући да је свака храна била дата Израиљу, осим оне коју је наводно још прије закона Мојсијевог себи забранио Патријарх Јаков (камиље месо), он

20

узвикује: "донесите Теврат (Петокњижје) па га читајте, ако истину говорите" (Куран III, 93). Послушајмо вољу Мухамедову, отворимо Петокњижје и ништа ни налик на то нигдје нећемо наћи, тако да се не може ни нагађати на које мјесто у Писму је хтио да укаже Мухамед! Међутим, он се не боји да одмах за овим дода: "Ко измишља лаж на Бога, убраја се у нечастиве". Поставља се питање - на кога се односи ова страшна ријеч, ако не на оне који искривљују Свето Писмо, надахнуто са висине? На исти овај начин, по свом нахођењу, Мухамед мијења библијске приче о свим пророцима и патријарсима, и упркос томе што их наводи у апсолутно другачијем виду, додаје, наводно од лица Бога: "Ми ти причамо о посланицима разне приче којима ћемо учврстити твоје срце." (Куран XI, 120). Али зар код Господа могу да постоје двије, једна другој противрјечне, истине? Нема потребе да се пролази сав Куран да бисмо се увјерили у непрестано понављане противрјечности са Светим Писмом, на које се он често позива; довољно је погледати прве двије или три главе да бисмо се убиједили у неистинитост наведених свједочанстава, само ако неко жели да сазна истину, а не само да слијепо дозива: "нема Бога осим Аллаха, и Мухаммед је његов пророк!". Чини се, авај, не само у Божијим дјелима, него и у људским, да ако неко наведе некога као свједока, и ако тај свједок каже нешто друго, а не оно што је овај тврдио, тај који је указао на свједока који му противрјечи бива осуђен и више немају повјерења у њега у следећим његовим исказима. Не би ли исто тако требало поступити и према Курану? Ево, послије прве величанствене главе, коју мухамеданци употребљавају на свакодневној молитви, у заглављу друге читамо: "Крава". Шта значи овај чудни наслов ове божанствене књиге и на чему је он утемељен? - Опет на неистинитој причи о крави коју је Мојсије назначио за жртву: ту се наводи читава бесједа законодавца са народом, која је веома чудна и које уопште нема у Светом Писму; чак и сам разлог приношења жртве је измишљен у Курану. Треба само завирити у књигу Бројева (19. главу) како бисмо се убиједили до које мјере Мухамед одступа од иситне. Мојсије заповиједа да се ради очишћења нечистоте у синовима Израиљевих закоље јуница риђа изван стана и крвљу њезином пошкропе седам пута пред вратима скиније свједочанства; затим да се потпуно спали ова жртва, а њен пепео сачува на чистом мјесту, да би, преливши преко ње воду, шкропили њоме оне којима треба очишћење. У Курану, пак, Мојсије именом Божијим заповиједа да се закоље крава и народ га пита: "да то није шала?" Мојсије одговара: "нека ме Бог избави да ме не уброје у безумнике". Тада га Израиљци опет испитују о годинама, длаци и особинама те краве, и са тешкоћом се саглашавају да принесу такву жртву. На крају, Мојсије заповиједа, као одмазду за убиство, да се мртвац удари једним од удова те краве и говори: "тако Бог васкрсава мртве и твори чудеса пред очима вашим". Одакле је све ово извучено? Каснији тумачи Курана овим поводом су саставили читаву приповијест, основану - не зна се на каквом предању: о убиству богатог јевреја које је откривено приликом клања риђе краве која је за велику цијену била купљена од младића-сирочета, по претсказању Ангела. Види се да Мухамед није пио из чистог извора Светог Писма, него из неких народом

21

искривљених тумачења и легенди, од јеврејских племена која су живјела међу Арапима и дјелимично позаборављала своју вјеру. Међутим, друга глава, која носи наслов "Крава", јесте једна од основних у Курану, јер се она тиче не само иначе мало важне старозавјетне жртве, него се у њој, на исти неодговоран и искрзан начин, помињу и други изузетно важни догађаји из Библије; то доказује на какав је несавршен начин састављена књига законодавца арапског, сабрана по листовима након његове смрти, и никада у себи не садржавајући ништа цјеловито, иако она до дан-данас служи као једини закон, и духовни и грађански, за све његове сљедбенике. Она је само препуна необичне поезије, и они ово човјечије надахнуће доживљавају као божанствено. Проучимо у њој мало детаљније опис стварања човјека (Куран, II, ст. 30-36). Господ бесједује са Ангелима, обавјештавајући их да ће да постави начелника на земљи, и одговара на њихове примједбе, боље рећи приговарања: "Ја знам оно што ви не знате", зато што Ангели приказују Богу будуће крвопролиће међу људима, умјесто химни које је сво вријеме слушао од хора духова. Послије тога Бог, назвавши за Адама имена свих животиња, испитује Ангеле: могу ли они да кажу њихова имена? И тјера Адама да им он каже ову тајну. Он заповиједа Ангелима да се поклоне човјеку; али Иблис, или Сатана, одриче се, због гордости, и као што је речено на другом мјесту у Курану (гл. XV, ст. 30-35), бивши проклет, моли поштеду за себе до дана васкрсења људи, и говори у лице Господу да ће, као што је Он њега преварио, и он (тј. ђаво) правити клопке људима, изузев изабраним. Одакле је Мухамед могао да позајми сву ову апсурдну причу? Како је, насупрот овоме, све величанствено у Библији: Бог се савјетује Сам са Собом, о стварању човјека, знаменујући тиме тајну Свете Тројице у јединству суштаства Својега, која се разоткрива и у самом дјелу стварања: јер, као што је написано у Мојсијевој Књизи Постања, Бог све ствара Ријечју Својом и Дух Божији се носи над безданом. Умјесто чудновате измишљотине Курана о испитивању Ангела поводом именовања животиња, Мојсије, који је боље познао назначење човјека, створеног по образу Божијем, говори да је сам Адам назвао сваку од њих по имену. Приповијест о греховном паду наших праотаца у рају два пута се понавља, у II и VII глави Курана, и оба пута искривљено. Мухамед такође прича о забрани да се окуша неки плод, али не именује дрво, о томе како је човјека преварио ђаво, о стиду голотиње након пада, о изгнанству из раја и о будућем непријатељству човјека и ђавола; али и овдје је допуштено одступање од истине и није спозната пророчка сила ријечи Божијих о долазећем Искупитељу. У књизи Мојсијевој: ђаво обмањује жену, као слабију, и обећава да ће људи бити као богови ако пробају плод дрвета познања добра и зла (1 Мој. 3:6). У Курану, пак, ђаво обмањује обоје заједно, обећавајући им само да ће они постати Ангели, иако је мало прије тога у тексту Курана написано да је човјек постављен изнад Ангела, јер је и ђаво наводно пао зато што није хтио да му се поклони, и хвалио се у лице Господу да ће прогонити његову творевину до посљедњег суда. А какву ће заштиту против њега имати човјек и какве су посљедице његовог пада и протјеривања из раја? - У књизи Постања то је објашњено: смрт је посљедица гријеха, труд и болести јој

22

претходе; али у исто то вријеме је човјеку обећано да ће сјеме жене, то јест онај који се од ње роди, Господ Исус Христос, скршити главу змије, тј. ђавола (1 Мој. 3:15). Код Мухамеда, пак, записан је само дио пророчанства, о непријатељству човјека и ђавола, али он није појмио радосно обећање о долазећем Искупитељу, као што није могао појмити ни у чему се састојао пад човјеков; а без пада какво се искупљење може очекивати? Због тога је тако туђе Божанствено лице Искупитеља у образу човјечијем, и он се непрестано устремљује против њега у свом Курану. Ја сам већ указао на ову главну, основну погрешку против оне истине хришћанства, на којој је утемељено сво наше учење. Треба ли помињати остале својевољне приче из исте главе Курана, које иду против стварних ријечи Светог Писма: напримјер, о томе како се у Мојсијево вријеме васкрсавају мртви (ст. 56), о претварању оних који су нарушили суботу у мајмуне (ст. 65) и друге? Треба ли говорити о Аврааму, како он моли Бога да му покаже Своју силу тако што ће васкрснути птице које је он расјекао ради жртве (ст. 260), и о сличним измишљотинама о осталим патријарсима? Сва предања су испретурана и изврнута, једно те исто се о истим лицима понавља на разним мјестима, уз често позивање на Петкоњижје Мојсијево, које, авај, никако не може да потврди ријечи Курана, иако Мухамед критикује саме јевреје због незнања, те да наводно они, а не он, замјењују истину бајкама (ст. 73). Навешћу још као примјер дирљиву причу о Јосифу, која је позната свим хришћанима, по књизи Мојсијевој, а заузима читаву XII главу у Курану, гдје се пак много тога драстично разликује од много древнијег казивања Библије. Како објаснити ову промјену? И какав је томе могао бити разлог, ако не незнање и навикнутост на својевољне измишљотине, тим прије што је већи дио ове приповијести Мухамед преузео, готово дословце, из Библије (1 Мој. 38-46). Почетак је веома сличан, што се тиче Јосифових снова и тога да су га браћа продала; али целомудрије Јосифово у односу на Пентефријеву жену је изгубило сво достојанство у Курану, јер је он тамо већ спреман да се сагласи на гријех, када га изненада задржава неко знамење, очева сјенка, као што говоре тумачи Курана. Пентефрије затиче Јосифа на вратима своје спаваће собе и када жена клевеће на Јосифа, царедворчеви другови сазнају истину на основу питања да ли је младићева хаљина била поцијепана сприједа или одострага. Пентефријева жена, да би се оправдала пред својим другарицама, зове их на трпезу за којом служи Јосиф, и све бивају тако опчињене његовом љепотом, да су, загледане у младића, порезале себи прсте: каква бајка! Пентефрије, убијеђен у невиност Јосифову, на почетку моли Јосифа да никоме не прича о срамоти његове жене, да би га потом, без икаквог разлога, бацио у тамницу гдје, према ријечима Курана, он проповиједа јединство Божије и разобличава идолопоклоничку вјеру својих сапатника у затвору. Објашњење мљекаровог и пекаровог сна је слично библијском, исто као и Јосифово тумачење фараоновог сна; али њега не зову прво код цара, него тек ослобођени мљекар служи као посредник међу њима, што је опет несагласно са

23

Библијом. Јосиф поручује да се Фараону каже да је он рекао да се египћанке упитају због чега су на пиру Пентефријеве жене порезале себи прсте (питање апсолутно неумјесно, јер је кривац за то била његова љепота), и то присиљава виновну супругу да открије истину, која је већ одавно била позната њеном мужу. Прича о Јосифовој браћи, која су дошла у Египат да купе хљеб, о томе како им је било заповијеђено да доведу најмлађег Вениамина и о чаши која је нађена у његовој врећи - сагласна је са Мојсијем; али и ту се појављује додатак: Јосиф, наводно, заједно са браћом оцу шаље и своју одјећу, како би овај прогледао када је стави на своје очи; али у то вријеме Јаков још није био слијеп и никада није био исцијељен синовом одјећом. Затим Јосиф поставља оца својега и мајку на високе столице, и они падају ничице пред њим, чиме се обистињује њихов давнашњи сан о томе како су се њему поклонили сунце, мјесец и звијезде. Али овога нема у Библији, и то би било потпуно неспојиво са Јосифовом скромношћу; уз то, познато је, према казивању Мојсијевом, да је Јосифова мајка, Рахиља, већ давно била покојна, послије порођаја најмлађег његовог брата Вениамина. Тако се на сваком кораку разобличавају незнање и измишљотине, чак и на мјестима гдје по историјском садржају није било разлога да се измишља; види се да је сам Мухамед слушао нетачно испричано казивање Мојсијево, са бајколиким арапским додацима. Међутим, он се не боји да их представи као откровење Божије и Ангел кобајаги говори њему, од лица Господњег: "То су вијести невиђених (догађаја). Ми ти их (Мухамеде) објављујемо. Ти ниси био код њих (па да би знао) када су одлучивали о својој ствари, а они који су сплеткарили (о Јусуфу - Јосифу). Већина људи нису вјерници, макар ти то желио. Ти од њих не тражиш никакве награде за то (што их упућујеш). Он (Куран) је само опомена свјетовима. Колико (много) има доказа на небесима и на земљи крај којих пролазе, а они од њих окрећу (главе и не размишљају). Већина њих не вјерују Аллаха, него Му приписују другове." (Куран, XII, 102, 105). Довољно је било обличења старог Завјета против измишљотина Курана; обратимо се Новом, односно Јеванђељу, којем он такође заповиједа да се вјерује, мада и њега такође изопачује. Послије друге главе Курана, "Крава", трећа носи наслов "Породица Имранова". Какво је то име? Мухамед је смислио да тако назове родитеља Пресвете Дјеве, али он га је замијенио са Мојсијевим оцем, који се заиста звао Амрам; име, пак, родитеља Дјевиног било је Јоаким. Да ли је опростива оваква грешка? Ипак, ова глава почиње веома громогласно: "Елиф. Лам. Мим. Аллах је (један). нема Бога осим Њега, (који) вјечно живи и влада (свим створењима). Објавио ти је Књигу с Истином, потврђујући оно што је прије (објављено). Прије је објавио Теврат (Петокњижје) и Инџил (Јеванђеља) као упуту људима, а објавио је и Фуркан (књигу одличја)". Погледајмо онда шта она каже о кћери Имрановој, у чијем се имену пророк већ отклонио од истине? - Почетак приповијести узет је из такозваног првог Јеванђеља Јаковљевог, које Црква није признала, иако се нека од предања која су тамо изложена признају за вјеродостојна. Даље иде претсказање Ангела Захарији о рођењу Јована (у Курану Јахије), позајмљено из Лукиновг Јеванђеља; али тамо је речено да ће Захарија остати нијем док му се не роди син, а код Мухамеда је дат само тродневни рок невољном тиховању: тако да

24

испада да је исти тај Ангел који је ово испричао Мухамеду - противрјечио сам себи!? Исто тако, нетачно је у Курану описана и благовијест Пречистој Дјеви. Мухамед поново за свог свједока призива откровење Божије, и посланик са неба наводно му говори: "ми ћемо теби открити незнане тајне", иако је та тајна већ обзнањена и записана у Јеванђељу, шест стотина година прије Мухамеда. Ангели, а не Архангел Гаврило, према ријечима овог наводног новог отрковења, рекоше Дјеви (Куран, III 45-47): "Када су мелеки (ангели) рекли (Мерјеми - Марији): "О, Мерјемо, Бог ти шаље радосну вијест с једном ријечју, (а то је) да му је (име) Месих Иса (Исус Христос), син Мерјемин, угледан (и) на овом и на будућем свијету, и (биће) од људи блиских (Богу). И разговараће (Иса) с људима (кад буде) у колијевци и као одрастао човјек, (а биће) од најбољих људи." Рече (Мерјема): "Мој Господару! Како ћу ја имати дијете, а (ниједан) ме човјек није ни дохватио" Рече (Бог): Тако (ће то бити). Аллах ствара шта хоће. Када нешто одлучи, само му рекне: "Буди!" и оно буде". (То су искривљене ријечи Јеванђелисте Луке: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји (гл. 1, 35). Даље у Курану Ангели говоре: "И Бог ће га подучити Књизи, мудрости, Теврату (Петокњижју) и Инджилу (Јеванђељу). (И послаће га) као посланика Израелићанима (којима ће рећи): "Донесох вам један знак од вашега Господара. Направићу вам од блата нешто као птицу, и дунућу у то па ће постати птица, с Божјом дозволом (узето из јеретичког казивања, које је Црква одбацила, о дјетињству Христовом). Излијечићу слијепа и губава и оживљаваћу мртве, вољом Аллаховом, казиваћу вам шта једете и шта у домовима својим гомилате (какав апсурд, послије толико великих чудеса!). То ће, уистину, бити доказ за вас, ако прави вјерници будете, и да потврдим истинитост Теврата, објављеног прије мене" итд. Исус је ускоро примјетио невјерје јудеја и узвикнуо: "Који ће бити помагачи моји на Аллаховом путу? - Ми, рекоше ученици, ми ћемо бити помагачи Аллахове вјере, ми у Аллаха вјерујемо, а ти буди свједок да смо ми послушни Њему. Господару, ми у оно што Ти објављујеш вјерујемо и ми посланика слиједимо, зато нас упиши међу вјернике" (Куран, III, ст. 45-53). И тако дакле, од Апостола стиже помоћ Господу, а не од Господа Његовим ученицима! "И невјерници (јудејци) почеше, - наставља Мухамед, - смишљати сплетке, али их је Аллах отклонио, јер Он то умије најбоље" (III. 54). Међутим, приличи ли Богу таква ратоборност? Овдје опет почиње да говори сам Господ умјесто Мухамеда, јер је и иначе све измијешано у Курану, и лица и предања, судећи по његовим случајним и непредвидивим узлетима маште; ове ријечи су упућене Христу: "О Иса, Ја ћу те усмртити, и уздигнути Себи и спасити те од оних који не вјерују, и поставићу оне који тебе слиједе изнад оних који не вјерују до Судњега дана" (ст. 55). Према томе, ево, Мухамед као да овдје признаје, иако нехотице, смрт Христову прије Његовог вазнесења, док, насупрот томе, на другом мјесту у Курану он тврди како је наводно на крсту разапет био човјек који је само личио на Христа, зато што је он, не спознавши сву висину смирења Христовог, сматрао за бешчашће крст, који је постао слава васељене. Јер, говори он, "зато што су завјет прекршили и што у Аллахове доказе нису

25

повјеровали, што су ни криве ни дужне вјеровјеснике убијали и што су говорили: "Наша су срца окорјела" - Аллах им је, због невјеровања, њихова срца запечатио, па их је само мало вјеровало - и због невјеровања њихова и због изношења тешких клевета против Мерјеме, и због ријечи њихових: "Ми смо убили Месиха, Исаа, сина Мерјемина, Аллахова посланика!" А нису га ни убили ни распели, већ им се причинило. Они који су се о њему у мишљењу разилазили, они су сами о томе у сумњи били; о томе нису ништа поуздано знали, само су нагађали; а сигурно је да га нису убили, већ га је Аллах уздигао Себи. А Аллах је силан и мудар. И нема ниједног сљедбеника Књиге који, када буде умирао, неће у њега онако како треба повјеровати, а на Судњем дану он ће против њих свједочити." (Куран IV. 155-159). Дрско закључује Мухамед, послије благовијесних ријечи Ангелских о рођењу Христовом од Дјеве: "Исаов (Исусов) је случај у Аллаха исти као и случај Адемов: од земље га је створио, а затим рекао: "Буди!" - и он би. Истина је од Господара твога, зато не сумњај!" (III. 59-60). Тако слијепо унижава Мухамед Божанство Христово, поредећи Господа са Адамом, којем је заиста био раван само по човјечанству. Али нека нам Мухамед објасни ради чега ће толико необична знамења приликом рођења обичног човјека, када је послије њега био потребан још један пророк, то јест сам Мухамед, наводно претсказани? И на каквом основу вјеровати њему, ако он сам уништава сва древна пророчанства о Христу? Већ смо видјели како се он осмјелио да искривљеним тумачењем на себе примјени оно што је Господ рекао о Утјешитељу, Духу Истине. А овдје, одмах након хулних ријечи против Божанства Христовог, исто толико дрско на себе примјењује пророчанство Мојсијево о долазећем Месији, наводећи само дио његових ријечи, али не показујући када и ко их је казао. Мојсије је у књизи Поновољени закони опраштајући се са народом Израиља рекао: "другога пророка ће вам уздићи Господ, као и мене, тога послушајте у свему што год вам буде говорио, свака душа која не послуша тог пророка биће истријебљена из народа" (2 Мој. 18:1518). И након васкрсења Христовог, када су се већ обистинила сва обећана знамења над Христом, Апостол Петар, у књизи Дјела Апостолска (глава 3) отворено указује на Христа као на претсказаног и већ дошавшег пророка. Али Мухамед, након 600 година, жели да присвоји себи права Христова, као што је себи присвојио и лице Духа Светога, и зато у истој тој глави Курана (III. 81-82) говори: "Аллах је од сваког вјеровјесника коме је Књигу објавио и знање дао обавезу узео: "Кад вам, послије, дође посланик који ће потврдити да је истина оно што имате, хоћете ли му сигурно повјеровати и сигурно га помагати? Да ли пристајете и прихватате да се на то Мени обавежете?" - они су одговарали: "Пристајемо!" - "Будите, онда, свједоци" - рекао би он - "а и Ја ћу се с вама свједочити. А они који и послије тога главе окрену, они су доиста невјерници". Није ли ужасно овакво лажно свједочење? У XIX глави Курана Мухамед опет понавља јеванђеоску приповијест о рађању Претече и благовијести Пречисте Дјеве, али другим ријечима, са измјенама које противрјече његовим претходним казивањима и на крају додаје много измишљотина, које је тешко и срамотно чак и помињати. У III глави Курана

26

Ангели су, у множини, благовијестили Дјеви, а овдје Бог шаље Духа у савршеном обличју људском, који се изненада појављује пред њом, која се у "источном дијелу куће заклонила, и један застор узела да се од укућана заклони", "А ја сам управо изасланик Господара твога, - рече он, - да ти поклоним дјечака чиста!" (XIX. 19), јер, по мишљењу мухамеданаца, Дух Свети и Архангел Михаило јесу једно те исто: тако мало они разумију тајне хришћанске, које дрзавају да осуђују! Ријечи Пречисте Дјеве и одговори Ангела разликују се од претходно наведених у Курану, који су били ближи јеванђеоским, а у тако високим предметима, мијењати ријечи значи исто што и измишљати. Даље, на супрот Светом Писму и чак и здравом смислу, Пречисту Дјеву сустижу порођајне муке, и она призива Бога да јој да смрт, као да је непорочно зачето у њезиној утроби, од Духа Светога, могло да је приликом порођаја подвргне уобичајеним мукама којима су подвргнуте жене које у гријеху рађају у гријеху зачету дјецу? - Због чега би се онда допустило натприродно зачеће од Духа? Према ријечима Курана, страдалница је као утјеху зачула глас новорођенчета како јој заповиједа да утоли глад и жеђ плодовима палме коју је стресла и водом из извора који се појавио под њеним ногама, јер је она, према помијешаним арапским предањима, побјегла у пустињу, да би тајно родила. - Одакле је могао да позајми такве измишљотине писац Курана, који их је прогласио за истините? Он затим приказује Пречисту Дјеву како се враћа са чудесним Младенцем у своју породицу, која је са дивљењем испитује о новорођенчету и, ко зна зашто, назива је Ароновом сестром. Мухамед је заборавио да је она измољена молитвом од неплодне, и овога пута је помијешао са Маријамијом, сестром првосвештеника јудејског, као што се њему често дешава са именима и лицима. Марија онима који је питају каже да питају младенца, и новорођенче им одговара: "Ја сам Аллахов роб" - рече оно, - "мени ће он Књигу дати и вјеровјесником ме учинити, и учиниће ме, гдје год будем, благословеним"". То је искривљена прича древног пророчанства, датог Аврааму, да ће у његовом сјемену бити благословени сви народи (1 Мој. 22:18). "И нека је мир нада мном на дан када сам се родио и на дан када будем умро и на дан када будем из мртвих устајао!". Свим овим измишљеним реченицама Мухамед, који их није нигдје могао прочитати, јер их у Писму нема, придодаје своју уобичајену хулу, утемељену на дубоком непознавању тајни Божијих: "Незамисливо је да Аллах има дијете, хваљен нека је Он!" (Куран XIX 31-35), као да хришћани признају Бога Сведржитеља да има дјецу у људском смислу! Али ево још један поражавајући примјер измишљотина Мухамедових, који безобзирно себе поставља на исту раван са највећим пророцима Божијим и описује на који ће начин Бог у посљедњи дан сабрати изасланике које је послао, између осталих и њега, да би од њих тражио извјештај о успјеху њихове проповиједи. Овдје он присаједињује сљедећу измишљотину, којом вјероватно мисли да замијени јеванђеоско казивање о Тајној вечери, која превазилази његове чулне појмове: "А када ученици рекоше: "О Иса, сине Мерјемин, може ли нам Господар твој трпезу с неба спустити?" - он рече: "Бојте се Аллаха ако сте вјерници! "Ми желимо" - рекоше они - "да с ње једемо и да

27

наша срца буду смирена и да се увјеримо да си нам истину говорио, и да о њој будемо свједоци. Иса, син Мерјемин, рече: "О Аллаху, Господару наш, спусти нам с неба трпезу да нам буде благдан, и првима од нас и онима каснијим, и чудо Твоје, и нахрани нас, а Ти си хранитељ најбољи!" - "Ја ћу вам је спустити" - рече Аллах - "али ћу оне међу вама који и послије не буду вјеровали казнити казном каквом никога на свијету нећу казнити." А када Аллах рекне: "О Иса, сине Мерјемин, јеси ли ти говорио људима: 'Прихватите мене и мајку моју као два бога уз Аллаха!" - он ће рећи: "Хваљен нека си Ти! Мени није приличило да говорим оно што немам право. Ако сам ја то говорио, Ти то већ знаш; Ти знаш шта ја знам, а ја не знам шта Ти знаш; Само Ти једини све што је скривено знаш. Ја сам им само оно говорио што си ми Ти наредио: "Клањајте се Аллаху, и моме и своме Господару!' И ја сам над њима бдио док сам међу њима био, а кад си ми Ти душу узео, Ти си их једини надзирао; Ти над свим бдиш. Ако их казниш, робови су Твоји, а ако им опростиш, силан и мудар си ти." (Куран V, 112-118). Може ли се измишљати са већом самоувјереношћу? - Како је мало разумио Мухамед - шта је био Господ наш Исус Христос, када Му ставља у уста такве ријечи и изједначава Га са смртном по плоти Његовом мајком! Међутим, на основу ових лажних свједочанстава, сљедбеници Курана мисле да ми поштујемо као Божанство пречисту Мајку Господа: јер, по сљепилу свог учитеља, не могу да разликују божанственост од човјечанства, па према томе и не могу да укажу потребну славу истинитом Сину божијем и Богу. Нико не зна Сина осим Оца (Мт. 11:27), говори Спаситељ наш, и да не бисмо помислили да Бога могу да спознају људи без Његовог посредништва, додаје: нити Оца зна ико осим Сина, и коме Син хоће да открије. О овом божанственом откровењу, Сина у Оцу и Оца у Сину, писаћу ти у сљедећим писмима, колико је то људским ријечима могуће објаснити, на основу свештеног откровења, од Самог Бога нама откривеном. Али прије тога, као закључак овог писма, питам те: може ли се вјеровати Мухамеду, послије свих ових измишљотина, којима Куран сам себе разобличава, кроз провјеру и поређење са Светим Писмом, мада га он и признаје за богонадахнуту књигу? Прост здрав разум довољно говори да ако се Мухамед позива на Јеванђеље, које су писала, шест стотина година прије њега, четири непристрасна свједока, и на Петокњижје Мојсијево, писано прије 2000 година: треба или прихватити као истинито свједочанство ове књиге и, упоредивши их са оним што је из њих извучено у Курану, одбацити ону књигу која их је искривила, или тражити нове књиге Мојсијеве и Јеванђеоске, које, авај, мухамеданци не могу да нам пруже; а и како их створити након неколико хиљада година, и како присилити некога да у то вјерује - не само хришћане, него чак и јевреје, који су свето чували код себе књиге Мојсијеве од самог почетка? Због тога човјек, прожет истинама Светог Писма, са ужасом чита измишљотине Курана, без обзира на сву поетичност његових казивања, и мора подсјетити мухамеданце на властите ријечи самог Мухамеда: "Реци: донесите Теврат па га читајте, ако истину говорите! А они који и послије тога износе лажи о Аллаху, они су доиста насилници." (Куран III, 93-94).

28

24. децембра 1847 године Сергијева пустиња

ПИСМО IV.

Прије него што приступимо објашњењу догмата вјере, не сматрам да је излишно да се упореди, макар само у главним цртама, морално учење Курана са учењем хришћанским, пошто сам ја већ поредио измишљена казивања Курана са истинитим догађајима из Светог Писма. Многи увеличају морално учење Курана и налазе "да оно не уступа јеванђеоском": ту и нема чему да се чудимо, мада је неприлично такво поређење. Апостол Павле говори како чак и пагани, који немају закон, од природе чине по закону (Рим. 2:11); односно, онај који само слуша глас своје савјести, већ је близу добра, иако нема довољно снаге да га изврши без благодати, која се одозго дарује од Бога људима. Тим прије је Мухамед, који се родио шест вијекова након што се утврдила вјера Христова на Истоку, и који је позајмио своје учење дијелом од јевреја, а дијелом од хришћана, могао имати пред собом чисте изворе из којих је могао да црпи моралне истине, те ако се нечему треба чудити - то је његов самовољни отклон ка другим начелима, у која су га увукли славољубље и чулност. Он сам неколико пута понавља да је књига његова писана ради потврде Светог Писма, и чак се понекад благонаколоно односи према другим вјероисповијестима: "оне који су вјеровали (тј. муслимане), па и оне који су били јевреји, кршћани и сабијци - оне који су у Аллаха и у онај свијет вјеровали и добра дјела чинили - доиста чека награда од Господара њихова; ничега се они неће бојати и ни за чим неће туговати!" (Куран, II, 62). Али у сљедећој глави, према чудном противрјечју које се, уосталом, веома често среће у Курану, говори: "А онај који жели неку другу вјеру осим ислама, неће му бити примљена, и он ће на ономе свијету настрадати" (III, ст. 85), односно, Мухамед прептоставља да су истинити јевреји и хришћани у суштини они који слиједе његово учење; међутим, већ смо видјели како је он сам изокренуо оно што је од њих позајмио, иако заповиједа да се вјерује њиховим књигама. Из овога је никло чудно мњење међу његовим сљедбеницима, као да се хришћани не користе правим књигама Светог Писма, те да се истинито предање налази у рукама мухамеданаца. Мњење је ово засновано на томе да су они слушали како је у првим вијековима хришћанства било распрострањено неколико лажних књига под именом Јеванђеља од стране јеретика који су то

29

чинили ради своје користи; али они не знају да је у исто то вријеме, на самом почетку, Црква хришћанска разобличила ове лажне књиге, свето чувајући у себи оне које је примила од најближих ученика Господа. Познато је да је Јеванђелиста Јован, који је сам био апостол и који је живио преко стотину година, још за свога живота прочитао и утврдио три Јеванђеља од Матеја, Марка и Луке, написао као допуну њима четврто Јеванђеље, тако да послије овога више не може остати ни најмање сумње у истину ова четири свједочанства Христових савременика. Без обзира на то, хришћанима су познате све апокрифне књиге које су ширили јеретици и, што је веома карактеристично, изузев два или три случаја, на које сам указао у претходном писму, казивања Курана се разликују чак и од ових, од наше стране неприхваћених списа; а наравно да мухамеданци не могу да нам представе ниједан вјеродостојан текст ових апокрифа који нама није познат, јер су сви они били разобличени давно прије рођења Мухамедовог. Али ево шта још боље може разоткрити истину: Петкоњижје Мојсијево, на које се непрестано позива Мухамед, написано је хиљаду и по година прије Христовог рођења и до тог степена чувано код јевреја, да су у њему избројане не само ријечи, него и слова, тако да никада и никоме није чак ни пало на памет, ни у древна ни у новија времена, да напише апокрифно Петкоњижје; то је тим прије вјеродостојније, што се ове књиге и дан-данас чувају код јевреја, који су према нама непријатељски расположени. На који начин Мухамед није у својим списима сагласан ни са најдревнијим књигама Мојсијевим, и непрестано мијења, по свом нахођењу, то што је освештано временом и непрекинутим предањем? Међутим, без обзира на такве неправедне појмове о хришћанима и јеврејима, и они, као невјерници, заједно са незнабошцима бивају подвргавани гоњењима, јер Куран заповиједа да се без икакве милости изгони и убије сваки невјерник (IV. 89). Он чак прекоријева оне који се уклањају од борбе: "Прописује вам се борба, мада вам није по вољи!", кличе он (II. 216); до те је мјере сво његово учење прожето духом рата, а не мира. "Најгора бића код Аллаха су они који поричу, они који неће да вјерују, они с којима ти уговоре склапаш, па они сваки пут, не бојећи се посљедица, крше уговор свој. Ако се у борби с њима сукобиш, тако их разјури да се опамете они који су иза њих. Чим примјетиш вјероломство неког племена, и ти њему исто тако откажи уговор - Аллах уистину не воли вјероломнике. И нека никако не мисле они који не вјерују да ће се спасити; они доиста неће моћи умаћи. И против њих припремите колико год можете снаге и коња за бој, да бисте заплашили Аллахове и ваше непријатеље, и друге осим њих - ви их не познајете, Аллах их зна. Све што на Аллаховом путу потрошите надокнађено ће вам бити, неће вам се неправда учинити. Ако они буду склони миру, буди и ти склон и поуздај се у Аллаха, јер Он, уситину, све чује и све зна. А ако те хтједну преварити - па, теби је доиста довољан Аллах; Он те подржава Својом помоћи" (Куран VIII. 57-62). Ко говори ове ратоборне ријечи? Судећи по њиховом духу, а и по самом наслову ("Плијен"), наравно, неки војсковођа; али не, то је законодавац и родоначелник вјере; али и он, као да сам осјећа непримјереност таквих

30

ратоборних поклича његовом духовном чину, додаје: "Ниједном вјеровјеснику није допуштено да држи сужње док не извојује побједу на Земљи; ви желите пролазна добра овога свијета, а Аллах жели онај свијет. Аллах је силан и мудар" (ст. 67). Али по самим овим особинама Божијим, ми не можемо повјеровати да су те ријечи биле од Бога! Не, знамо ми другог Пророка, и сам Мухамед Га зна, јер је покоју ријеч и од Њега позајмио: трску стучену није преломио и жижак тињајући није угасио (Исаија 42:12, Мт. 12:20), управо како су за Њега прорекли пророци који су били прије Њега и Који је, према истим тим пророчанствима, изашавши на висину, заплијенио плијен и подијелио дарове ученицима (Исаија, 67:19), своје ученике, рибаре, начинивши ловцима људи, и не само то, него је и сломио несаломљива врата пакла, срушивши његово царство, и све то само снагом ријечи, додуше - божанствене: зато што је Он био ваистину Бог и човјек који не дође да погуби душе људске него да спасе (Лк. 9:56). Он у многобошцима, који због сљепила нису знали Бога, није видио гнусне животиње, већ само заблудјеле овце (Јн. 10:16) које је требало довести у овчији тор, и они су са радошћу слушали глас Његов. Он није забрањивао да се моли за њих, како је то заповиједао Мухамед, наводно од имена Божијег, објављујући: "Вјеровјеснику и вјерницима није допуштено да моле опроста за многобошце, макар им били и род најближи, кад им је јасно да ће они становници у Џехеннему бити" (Куран IX. 113). Не, Он се Сам молио за оне који су Га разапели, са висине искупитељног крста: Оче, опрости им, јер не знају шта раде (Лк. 23:34) јер је ради тога Он и дошао у свијет у образу човјечијем, да би принио Себе у жртву за сво човјечанство; али законодавац арапски није могао да спозна духовну висину овог необичног смирења. Због тога и постоји такво растојање између заповијести, истински божанствених, датих са висине, заједно са благодатном силом да се оне изврше, и заповијести људских, које се само на први поглед чине високим. Мухамед сматра да је довољно рекао овим ријечима: "Ако хоћете да на неправду узвратите, онда учините то само у оноликој мјери колико вам је учињено; а ако отрпите, то је, доиста, боље за стрпљиве" (Куран XVI. 126). Али шта нам говори Божанствени наш учитељ? - Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5:44-48). Због строгости, Мухамед хвали Мојсијев закон око за око, зуб за зуб, мада такође заповиједа и руковођење Јеванђељем (Куран. V. 52). Али он сам из њега није усвојио ове божанствене ријечи: Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; и који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину (Мт. 5:38-40).

31

Само једну заповијест, о милостињи, са љубављу је прихватио Мухамед, и често о њој говори у Курану, заповиједајући је својим сљедбеницима. Али ако се загледамо у тајне дубине свога срца, неизоставно ћемо признати да је много лакше чинити милостињу, од свог вишка, па чак и од недостатка, и примити туђинца у своју кућу, него ли опростити непријатељу, и то не оном који са оружјем иде против нас, већ оном који нас вријеђа по питањима најосјетљивијим за наше срце. За то је потребно остварити савршену побједу над самим собом и достигнути висину смирења и љубави коју усадити у нас може само Господ Који је пострадао за нас. Онај ко зна до ког је степена Бог смирио Себе да би подигао палог човјека, моћи ће већ, ради те небеске љубави, све да опрости брату, јер имају заједничког Оца на небесима. Ето због чега само и једино Јеванђеље може савршено да препороди човјека, учинивши га чланом породице Христове и чедом Божијим, када, напротив, свако друго учење, које је потекло од људи, иако и даје неко морално образовање, не препорађа човјека савршено, јер га не прожима Духом Божијим. И како оно не усавршава човјека као јединку, исто тако га не образује ни у његовом породичном, друштвеном животу, због исто тако недовољних закона, који наизглед као и да имају неку основу у самој људској природи. Хоћу да говорим о многоженству, које је испочетка и сам Мухамед оповргавао властитим примјером, будући, за вријеме најватренијих младалачких година, вјеран супруг једине своје жене Кадиже, иако је она била много старија од њега, и које је тако широке руке допустио након њене смрти, када је имао већ четрдесет година и када се сам предао чулности коју је узаконио. Из његовог смо живота видјели да је имао до петнаест жена и да није пропуштао ни најмањи случај, у ратним походима, па чак и на ходочасничким путовањима, да ступа у нове бракове, са изговорима политичке природе; сама смрт његова проузрокована је отровом који је на пиру пробао од женске руке. Нарочите олакшице које је себи дао у својству законодавца и пророка превазилазе сваку могућу мјеру, тако да је био принуђен да се оправдава дозволама које су му наводно даване са висине, да ступа у недозвољене бракове са родицама и чак са женом усвојеног сина; све се то нужно одразило и на његово законодавство. "О, Мухамеде!, - наводно му је рекао Ангел, -" О, вјеровјесниче, Ми смо ти учинили дозвољеним твоје жене којима си дао њихове дарове, и оне које имаш у власти (робиње) које ти је Аллах дао (као ратни плијен), и кћери твога стрица и кћери твојих тетака (по оцу) и кћери твога ујака и кћери твојих тетака (по мајци), које су се с тобом иселиле, и жену вјерницу, ако је себе даровала вјеровјеснику, ако вјеровјесник хоће да је вјенча; (ово посљедње је) искључиво теби, мимо остале вјернике. Ми свакако знамо што смо одредили њима о њиховим женама и о онима које се налазе под њиховом влашћу да не би било теби какве потешкоће. Аллах је опросник и милосник." (Куран, глава XXXIII, ст. 49 и 50). Према томе, како сам законодавац признаје, чулна наслађивања су му дата као награда за вјеру коју проповиједа, и служе му као неко одличје којим се разликује од остале гомиле муслимана. Са каквим префињеним сладострашћем је описивао он све ове олакшице дате самом себи!

32

"Можеш занемарити оне међу њима које хоћеш и можеш позвати себи ону коју хоћеш, а можеш затражити ону коју си удаљио, ниједно од тога није твој гријех. Најлакше ће тако оне радосне бити и неће се жалостити и тако ће све оним што им ти дајеш задовољне бити - А Аллах зна шта је у срцима вашим; Аллах све зна и благ је" (ст. 51). Одвратно је пратити сва ова увијања сладострашћа и женских интрига, о којима се не једном у Курану говори, и које су давале поводе за нове законе са наводним надземаљским поријеклом; само то би било довољно да се разобличи ово лажно послаништво, које је до те мјере запрљано плотским помислима. Тако, напримјер, кад се једна од његових жена увриједила зато што је указао пажњу другој са којом је провео ноћ која је припадала њој, од тога су потекле сурове погрде које су усковитлале пророкову душу. Истог трена, у својству надземаљске поруке, појавила се читава глава у Курану, под насловом "Забрана" (LXVI), у којој су описане свакојаке женске сплетке и интриге: како једна од жена није сачувала повјерену јој тајну, и како је све то пророк дознао по небеском надахнућу, и како је на то додато "A aко се против њега удружите, - па (срамотно је и писати о томе, али ово су оригиналне ријечи Курана, ст. 4!) Аллах је заштитник његов, и Џибрил, и честити вјерници; најпослије, и сви мелеки (Ангели) ће му на помоћи бити". Да ли је ово достојно Божанства и чистога свијета Ангелскога? Већ сам почетак ове главе разоткрива чулност којом је сва она прожета: О Вјеровјесниче, зашто себи ускраћујеш оно што ти је Аллах дозволио - у настојању да своје жене задовољиш? А Аллах прашта и самилостан је. Аллах вам је прописао како да своје заклетве искупите; Аллах је ваш Господар, он све зна и мудар је". И након свег овог спомињања светог имена Божијег, толико хулно и често изговараног узалуд, ради предмета грубе чулности, још увијек има људи који искрено вјерују небеском изасланству њиховог пророка? До тог степена се помрачила душа Мухамедова, и све му се представљало у чулном виду, да је чак и рајске насладе духовног свијета, којих, према изреци Апостола, око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1 Кор. 2:9), и то је успио да преврати у чулно: "А оне који вјерују и чине добра дјела увешћемо, сигурно, у џеннетске (рајске) баште, кроз које ће ријеке тећи; у њима ће вјечно и заувијек остати, а у њима ће чисте жене имати, и у дебелу хладовину ћемо их увести" (Куран IV. 57). У глави LVI то је описано још чулније, тако, да је срамно то преписивати (ст. 34-37), и шта? - Ово обећање небеских хурија заварава многе чулне људе, и тјера их да величају достојанство Курана и да у њега слијепо вјерују! Пошто је Мухамед себи дозволио тако много, и пошто је обећао толико много грубих наслада у будућем животу, наравно, и у овом животу се побринуо да удовољи плотским похотама својих сљедбеника, како би их што чвршће привезао за себе нечистим ланцима. "Жене су ваше њиве ваше, - говори он, - и ви њивама вашим прилазите како хоћете" (Куран II. 223). Какво недостојно поређење! Погледајмо ипак, шта забрањује, а шта допушта Мухамед у својим брачним уставима: "Забрањују вам се, - говори он (али може ли се чак и

33

помислити на овакав ужас?) - матере ваше, и кћери ваше, и сестре ваше и сестре очева ваших, и сестре матера ваших и братичне ваше, и сестричне ваше, и помајке ваше које су вас дојиле, и сестре ваше по млијеку, и мајке жена ваших, и пасторке ваше које се налазе под вашим окриљем од жена ваших с којима сте имали брачне односе - али ако ви с њима нисте имали брачне односе, онда вам није гријех - и жене ваших рођених синова, и да саставите двије сестре - што је било, било је, Аллах заиста прашта и самилостан је" (Куран IV. 23). Не долази ли овдје до родоскрнављења? Али ово дозвољава Мухамед, и то у име Божије! Даље он забрањује да се узимају удате жене, осим оних које вјерни заробе, и овоме придодаје: "то су вам Аллахови прописи" (ст. 24). Али зар се брак робиње разликује од брака слободне, светошћу ланаца? И све ово се издаје и прихвата за ријеч Божију! Интересантно је, ипак, погледати каквим логичким расуђивањем се руководи Мухамед ради узакоњивања свог овог хаоса, у IV глави Курана, које носи наслов "Жене". Он на њеном почетку говори: "О људи, бојте се Господара свога, који вас од једног човјека ствара, а од њега и другу његову створио, и од њих двоје многе мушкарце и жене расијао". Према томе, на почетку стварања, приказује нам се један једини пар, створен руком Божијом и благословен на рађање себи сличних. Зар не проистиче из тога брак хришћански, једнога мужа са једном женом, према ријечи Божијој, реченој првом човјеку, коју је потврдио и Спаситељ наш у Јеванђељу: Због тога ће оставити човјек оца својега и матер, и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело (1 Мој. 2:24; Мт. 19:5). Због тога, није ли многоженство мухамеданаца видљива противрјечност - не само закону Божијем, него и закону природном, који нам је указан и приликом самог стварања човјека, и повраћен у првобитну чистоту у богонадахнутом закону хришћанском? Овдје се може видјети јарка црта разлике између устава људских и устава божанствених. Ако бисмо питали чулну природу човјека, то разрјешење, које је даровао Мухамед ради задовољавања плотске похоте у виду озакоњених бракова, чини се много разумније од строгости јеванђеоске, која не дозвољава, ни под каквим изговором, да се изађе из наизглед тјескобне двојности брачних лица, и сви људи који траже како да угоде својој плоти - тако размишљају; али и у том случају, као и код других, узвишенијих, у потпуности се оправдава истинити закон Божији, у којем је све усмјерено на очишћење и узвисивање духа човјечијег, кроз умртвљавање плоти са страстима и похотама. Нека најревноснији, али непристрасни мухамеданац завири у свакодневни породични живот својих јединовјераца који су ожењени са по неколико жена, по уставу Курана, и нека их потом упореди са хришћанским: постоји ли, и може ли постојати, мир и сагласност између неколико жена једног те истог мужа, које завидују једна другој, не само у моралном, него чак и у чулном расположењу према њима њиховог заједничког властелина, када чак и Куран критикује такав неред у домаћинству, који је владао унутар породице самог законодавца? А шта рећи још и за многобројне робиње, које преко тога буде завист и самих законитих жена? И какви су плодови овог међусобног, унутрашњег превирања? Потпуно уништење породичне хармоније, гдје нема

34

једнакости природне и хришћанске, између мужа и жене, него само однос господара према њему потчињеном бићу, које се назива законитом женом или наложницом, тамо нема и оне срчане слоге која је заснована на узајамном уважавању оба супруга; а да и не говорим о недостојним свађама и сплеткама између жена, због привлачења к себи чулних страсти њиховог супруга. А шта рећи о њиховој дјеци, васпитаној на неједнаким правима, у зависности од положаја њихових мајки, и у непрекидној мржњи једних према другим? Само она која потичу из исте утробе већином бивају сложна између себе, и то доказује да природно увијек побјеђује противприродно; али највеће могуће непријатељство дијели дјецу разних мајки, јер она са млијеком сисају мржњу својих мајки. Сама немогућност да се у јединомислију васпитава таква разнородна породица доводи до тога да равнодушни родитељи настоје да одвоје од себе дјецу и предају их у туђе руке на васпитање, па се она очинском крову враћају савршено туђа; а ако их и васпитавају у кући, каква је могућност да се дјетету дају исправна морална начела усред унутрашњег хаоса раздора који трује породичну свакодневницу готово сваког муслимана? Може ли се и поредити ово тужно стање са благословеном организацијом породице хришћанске, гдје је муж, будући само глава, а не господар жени, сједињен са њом савезом духовним, који знаменује тајанствени савез Самог Господа нашега са Црквом (Еф. 5:32). Са проласком првог жара љубави остаје међу супрузима њежна дружба, заснована на узајамном уважавању, и плод његов јесте морално васпитање дјеце, тј. образовање њиховог духа и срца до оног степена савршенства, на којем би у свим својим поступцима, а највише у дјелима љубави према ближњем, колико је то могуће у овом животу, наликовали на свога Творца, и до тог наликовања достизали кроз подражавање Онога Ко је на Себи носио заједно и образ човјечији и образ Божији - Господа нашега Исуса Христа. Такво породично благоустројство, засновано на личном духовном образовању човјека, производи и грађанско благостање, јер оно постепено из породице прелази у друштво, из друштва у државу. Али, нажалост, ми не можемо наићи на државно благостање у земљама муслиманским, управо зато што су они лишени поретка друштвеног и породичног. Осим овог основног разлога, чак и само то, што свако муслиманско друштво жели да се руководи искључиво Кураном као јединственим духовним и грађанским законом, са произвољним и често пристрасним његовим тумачењем својих кадија и мула - само то већ чини препреке за успостављање жељеног поретка; јер сам Куран, иако у себи садржи неке законе, ипак не може представљати њихов потпуно задовољавајући и исрцпан зборник. - Такву искључиву пристрасност према њему подсјећа нас на поступак другог калифа Омара, који је на питање свог војсковође Амруа о томе шта да ради са величанственом Александријском библиотеком одговорио: "Ако она у себи садржи исто што има и у Курану, она је бескорисна, те је према томе треба спалити; а ако садржи противно Курану, онда је тим прије треба спалити", па је на овај начин у пламену погубљена најдрагоцјенија ризница људских

35

познања, сабирана током мноштва вијекова, у којој је било сакупљено сво учење древних људи. Пресуда ова над образовањем и ученошћу читавог свијета послужила је као камен-темељац и за насљеднике овог калифа; због тога је уобичајена последица ширења Курана увијек било гашење свјетлости науке, са изузетком малог броја њених огранака, и потпуно истребљење умјетности, без обзира на сву вањску славу брзо ширећег се калифата. Нека такође непристрасни муслиман упореди начин овог ратоборног ширења своје вјере са кротким ширењем хришћанства, и нека каже, положивши руку на срце: које од ово двоје је достојније Божанства? У једном огањ и мач који крше, по заповијести арапског пророка, све који не вјерују његовом Курану; у другом - такође проливање крви, али крви добровољних жртви, које су себе приносиле за исповиједање истине и - чудно дјело! - на костима мученика се гради тврдо здање вјере, које погодује сваком умном развитку, док, напротив овоме, мухамеданска потискује просвјету и сама слаби са опадањем физичке силе својих проповједника. Зар ово не доказује божанствено начело - једне, и људско - друге вјере? Тим прије што, ако се задубимо у догмате обје религије, Мухамедова се, као изум овоземаљски, чини ближа људским појмовима и лакша је за испуњавање својих заповијести. И на који онда начин она која је својственија људима може да се у човјека усели само напрезањем чулне силе, а она која поражава наш разум необичајношћу својих догмата и моралних начела усмјерених ка обуздавању људских страсти - прониче у душу, кроз кротку ријеч убјеђивања и, смиривши прво ум, узноси га потом до највише тачке созерцања која је уопште могућа и доступна на земљи? Није ли и то знамење њене божанствености, испуњење пророчанских ријечи Апостола, који је и сам био један од чудесних њезиних проповједника: Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, да се не похвали ни једно тијело пред Богом; Да вјера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој (1 Кор. 1:27-29; 2:5).

ПИСМО V.

Након свега што смо говорили о моралним разликама између Јеванђеља и Курана, подсјетимо се још једном - које истине заједно са нама исповиједа Куран. Као прво, то је јединство Божије, догмат који је Мухамед толико ревносно исповиједао, да је чак мислио да смо ми од њега одступили, зато што он није хтио да проникне у тајну која је само још више утврдила нашу вјеру у ову истину. Затим, признаје он стварање свијета, видљивог и невидљивог, силом Божијом, стварање Ангела и пад једног од њих, Сатане; стварање Адама

36

и Еве и искушавање њихово у рају од ђавола, кроз окушање забрањеног плода. Све то су истине библијске, иако су предане другим ријечима и са произвољним додацима. Куран допушта и свјетски потоп, и откровење Божије људима кроз изабране мужеве, патријархе и пророке, и закон, дат кроз Мојсија народу Израиљском, и на крају посљедњи суд и свеопште васкрсење мртвих. Он исповиједа и основну јеванђеоску истину: рођење Господа нашега Исуса Христа, од Пречисте Дјеве Марије, наиласком Духа Божијег, називајући чак рођеног од ње Ријечју Божијом. У чему је онда разлика, питаћеш ти, после оваквих исказа, потпуно сличних хришћанским? - Разлика се састоји у удсуству једне велике истине: признања Божанства у лицу Исуса Христа, без чега изрази Курана о Њему као рођеном од дјеве и као о Ријечи Божијој немају значаја; јер се они могу односити само на Бога. До Господа Исуса није било никога ко би се родио од Дјеве, не од сјемена мушког, него од наиласка Духа Светога; и пошто је сваки човјек природни плод мужа и жене, само то необично рођење из дјевичанске утробе, без сјемена мушког, - не разоткрива ли оно неко натприродно Биће, које никако не може да стане у исти ред са другим пророцима? И може ли Оно имати потребу за још једним каснијим пророком ради потврде своје божанствености? Према томе, мухамеданци, исповиједајући чудесно рођење Господа Исуса, сами то не знајући, ћутке исповиједају Његову Божанственост, под омотом човјечанства и ето која гласна, неопходна истина недостаје пуноћи њиховог исповиједања! Ето због чега - због тога што је Мухамед насилно истргнуо овај основни камен спасења свих људи из обећања Старог Завјета и њиховог благодатног испуњења у Новом - ето због чега не може бити стабилно његово здање, јер је утврђено само на људским начелима, без везе са божанственим. А основ овај, веза ова, кључ Старога и Новога Завјета, кључ неба и земље, без Кога, према ријечима јеванђеоским, ништа не постаде што је постало (Јн. 1:3) јесте Господ наш Исус Христос - Ријеч Божија, како Га назива и Куран (IV. 171), описујући благовијест Ангела Дјеви, - Син Божији, мада и неће тако да Га назове Мухамед; чулни његов разум није могао да се узвиси до духовног созерцања Божанствене природе, колико је Она сама себе благоизволила да открије убогој човјечијој природи. Омрачен плотским помислима, Мухамед чак није могао да појми и спозна могућност другог, духовног рођења за саме људе, о којима говори Јеванђелиста Јован: који се не родише од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога (Јн. 1:13). Колико је онда тим прије Онај Који је посредством ове вјере могао даровати људима благодат да постају дјеца Божија (и то већ не само по благодати, него и по самој својој природи, која далеко превазилази нашу) морао бити Син Божији, јединац небескога свога Оца! А тако и свједочи о томе Јеванђелиста: У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог (Јн. 1:1). Он Га назива: свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази на свијет (Јн. 1:9), али, објављујући Његово тајанствено рођење од Бога, не боји се да јавно исповиједа: У свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде, и свијет га не позна. Својима дође, и своји га не примише. (Јн. 1:10-11).

37

А ако Јеванђелист тако смјело и јавно исповиједа да Логос постаде тијело и настани се међу нама (Јн. 1:14), то је зато што је лично видио славу јединородног Сина Божијег, како сам пише о томе у свом Јеванђељу и у саборној посланици свим људима: Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота: и Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама; што смо видјели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом. И ово вам пишемо да радост наша буде потпуна. (1 Јн. 1:4). Таквом очигледном свједочанству се може повјеровати, и у сваком случају оно заслужује да испитамо његове ријечи, јер нам одмах за тим исповиједа истину коју нико нико од нас не може да не призна: Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. (1 Јн. 1:8). Али ево какву утјешну ријеч додаје уз ово Јеванђелиста: Ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде (1 Јн. 1:9); Дјечице моја, ово вам пишем да не сагријешите; и ако неко сагријеши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника. А он је жртва помирења за гријехе наше, и не само за наше него и свега свијета. (1 Јн. 2:1-2). Овдје постаје јасан разлог Његовог рођења у образу људском, и разјашњавају се сва откровења Пророка и закон Мојсијев, који је пред-указивао Јудејима будућег Избавитеља рода човјечанског. На тај начин, све што је недоречено или исјечено у Курану, искључивањем из њега неопходног лица Богочовјека, испуњава се и попуњава оваплоћењем Исуса Христа. Ако је нашем ограниченом уму непојмљиво крајње снисхођење Господа нашега и Бога према људима, онда је барем доступна, нашем греховном срцу, неопходност таквог снисхођења, без којег бисмо вјечно остали у стању пада. И мада се средство нашег поновног подизања чини необичним, како је ипак оно просто и са-образно са оним што нам је било неопходно! Заиста је велико само оно што је једноставно. - Пошто смо болесни, треба да тражимо лијек који је супротан ономе што је проузроковало болест; а од чега смо болесни? - Од гордости, зато што је она била виновник нашег пада и до дана данашњег нас вуче ка истом том. Према томе, чиме морамо да се лијечимо? - Смирењем; али ту већ није било довољно само наше смирење, да нас подигне из бездана греховног пада, зато што је гордост људска утиснула у човјека страшну мисао да "постане Бог", те је, сходно томе, било потребно обратно дејство самог Бога, ради корјенитог исцјељења ове људске гордости. И шта се десило? - Премудро и просто пјева о овоме Црква, у једној од својих пјесама, на дан Благовијести: "Адам прохтједе да постане Бог, и превари се; Бог постаје човјек, да обожи Адама". О, дубино премудрости и крајњега човјекољубља! Бог, Који све испуњава Собом, јавља се на земљи, да би васпоставио свој образ, помрачен у човјеку и, примивши на Себе људски образ, кроз ово творачко дотицање Божанства са човјечанством, поново га саздаје, као што га је некада створио из земље: јер преобразовати, једнако као и стварати, може само Творац, и никаква сила

38

људска није у стању да обнови пало човјечанство. Неуспјех Нојеве проповиједи и свјетски потоп који је за њом услиједио служили су као горки доказ ове истине; закон Мојсијев, дат од Бога изабраном народу, још је више посвједочио недовољност средстава људских, мада и освештаних с висине. Требало је да Сам Творац дође у помоћ својој творевини, и као што зрак сунца прониче обасјава предмете које освјетљује, тако је и Он благоизволио да божанственим животом прожме нашу палу природу. Послије овога постаје јасна благовијест Ангела Пречистој Дјеви, и зачеће њезино од Духа Светога: јер она је послужила, као некада дјевичанска у то вријеме земља, за формирање новог Адама, који је морао имати првобитну чистоту, која послије пада није могла да произађе из сјемена људског. На овај начин мени је јасан догмат Хришћански; али ја не могу да схватим разлог тако необичног рођења ако се родио само обичан човјек, како лажно мудрује Куран; и шта? - У натприродном се проналази смисао који узалуд тражиш у природном, зато што је, по ријечима Апостола, лудост Божија мудрија од људи (1 Кор. 1:25). Можда ће се следбеници Курана сумњичаво запитати: како је духовно биће Божије могло да се сједини са пропадљивим саставом човјечанским? - А зар душа, која је сједињена са тијелом и која са њим заједно сачињава једног човјека, такође није биће духовно, мада и у неизмјерном растојању од Божанског? Али љубав Божија је скратила ово растојање, и свемоћ Божија је попунила оно што се нама чини немогућим. И опет устаје против Бога чулни разум, који се пак није препао, још у првом Адаму, да тражи једнакост са Богом, због чега је и пао до тог степена, да чак не може ни да појми до које мјере се распростире човјекољубље Саздатеља! "Шта је то Ријеч божија? - пита он, - какав Син може бити код небеског Оца?", јер грубост људске природе уноси и људске помисли у духовна созерцања. Али шта је то што нам даје могућност да се узвисимо над бесловесном природом животиња, ако не разумни говор, који нас оштром цртом раздваја од њих, који полаже на нас печат божанственог подобија? А ако ријеч људска у нама има улогу подобија Божанства, може ли онда само Божанство бити лишено ове прво-образне Ријечи, Која Га је творачки открила свијету? Јер је свијет саздан Ријечју Божијом; али Она је толико изнад наше људске ријечи, колико и само Божанство превазилази човјечанство. У постојање ове Ријечи Божије у Богу ми безусловно морамо да повјерујемо, ако се само загледамо у саме себе; спознати, пак, тајанствене односе Ријечи Божије са Богом Оцем ми не можемо, по немоћи нашој, јер нисмо у стању да спознамо ни нашу властиту природу; због тога морамо са вјером да прихватимо оно што је Божанствена Ријеч благоизволила да нам о Себи открије, објављујући Духом Светим о Свом предвјечном рођењу од Бога, Оца свега. Мисао о Оцу неопходно порађа и мисао о Сину, и ми вјерујемо у Сина Божијег, Који је благоизволио да нам се открије у за нас приступачнијем образу Сина Човјечијег. До каквог степена, ипак, може да ослијепи људски разум, ако још увијек страда под бременом пада Адамовог и туђ је обновљења Христовог! - То што сачињава најбоље преимућство рода људског и што се открива једино у вјери

39

хришћанској, за њега представља камен спотицања. Само ми хришћани називамо Бога Сведржитеља сладосним именом Оца нашега: јер само ми вјерујемо да је Он саизволио Сину Своме јединородном да постане Син Човјечији и кроз Његово земаљско са нама братство узвео нас у небеско достојанство чеда Божијих, насљедника вјечног царства Господа нашега Исуса Христа. Како су утјешни ови родбински ланци творевине са Творцем! - они нису засновани на било каквом узношењу ума и срца од земље ка небу (јер никакво наше созерцање не може да попуни бездан који их раздваја), него на стварном снисхођењу самог Творца ка својој творевини, у образ које се Он обукао, да би је савршено усвојио себи и себе њој. Ако уму не просвијетљеном вјером изгледа чудно ово снисхођење: тим прије би требало бити чудно, па чак и недостојно Божанства, да је Бог оставио своју творевину у вјечном стању пада и отуђења, када је Он сам утиснуо људима пламену жељу да што ближе познају Њега и да се са Њим сједињују. Нека сваки непристрасни мухамеданац положи руку на срце и каже: да ли је он тако близак Богу, кроз посредство проповиједи његовог пророка, као што је небеском Оцу својем близак сваки хришћанин, кроз Христа? Јер Христос се, будући Бог, обукао за нас плоћу, и кроз Своје свима доступно човјечанство нас приближио иначе недоступном Божанству. Није ли такво средство зближавања израз крајње љубави Божије према људима, у потпуности достојно Бога, Који је сам, по ријечи Апостола, љубав (1 Јн. 4:16). А да се благодатна сила Његовог оваплоћења не би простирала само на савременике очовјечења Христовог, Он се саопштава сваком од нас, кроз приопштавање божанственог Његовог Тијела и Крви. Али прије тога ми морамо повјеровати у Њега срцем, и крстити се не само у име Његово, него и у име небеског Оца, Који Га је к нама послао, и у име Духа Светога, кроз Чији се наилазак Он оваплотио и Којег је Сам послао на земљу, да би боравио у људима искупљеним Његовом крвљу. Такво је основно значење двају основних тајанстава хришћанства, крштења и причешћења, која сједињују човјека са Богом. Вањска умивања, која свакодневно понављају мухамеданци, само ради вањске чистоће, не садрже у себи никакво духовно значење, јер она не препорађају човјека ка вјечном животу, што код хришћана чини јединствено, непоновљиво тајанство крштења, које нас омива од првородног, наслиједног гријеха Адамовог. Подједнако и обрезање крајичка плоти, које је служило као знамење Старог Завјета код јевреја, до јављања Новог, обећаног Завјета у лицу Месије, изгубило је свој духовни значај код муслимана, јер они не очекују никаквог Месију. Оно њима не служи чак ни као морално знамење обрезања плотских страсти, јер нигдје као код њих није отворено тако широко поље за њихово дјеловање. У чему се онда састоји видљиви залог њиховог општења са Богом? Јер, само молитве, које се могу наћи код свих народа, чак и паганских, нису довољне: оне су само узношење душе ка Богу, више или мање чисто, у складу са степеном духовног образовања, али то није печат божанственог са нама општења. Само тајанства, то јест видљиви знаци невидљиве благодати Божије, које управо због тога и носе назив тајанства, запечаћују савез наш са Богом,

40

кроз за нас пострадавшег Богочовјека; због тога вјера хришћанска тако тврдо исповиједа да без њих људима нема спасења. Али ја чујем да код мухамеданаца има један обред, који они врше након завршетка јединог њиховог поста Рамазана, на празник Бајрама, који код њих као да замјењује нашу Пасху. То представља свечано приношење у жртву изабраног овна или јагњета од стране главе породице, и ја узалуд тражим тајанствени смисао овог жртвоприношења; видим само доследност предања које је предато од отаца, али које је изгубило духовну силу, заједно са духовним значењем. - Авраам и Измаил, родноначелници племена арапског, приносили су жртве, и Мојсије је установио њихов законити поредак за народ Израиљски; али шта су предзнаменовале ове жртве? - Јер, по ријечима Апостола Павла, које сам већ наводио: Међутим, те жртве сваке године подсјећају на гријехе. Јер није могуће да крв јунаца и јараца спере гријехе. (Јев. 10:3-4). Код хришћана за ово постоји рјешење, као и за саме гријехе на које су подсјећале жртве, те је стога укинуто ово подсјећање. Христос је, наставља исти овај Апостол, једним приносом учинио савршенима заувијек оне који се освећују (Јев. 10:14). Тако је стари закон Мојсијев, који је био само сјенка будућих добара, а не сам образ ствари, испуњен овом спаситељном и јединственом жртвом и предзнаменовања њезина постало су сувишна. Али Мухамед, не постигавши смисао ових тајанствених предзнаменовања, задржао их је у свом закону, и до дан-данас се код њега пролива крв бесловесних животиња, умјесто бескрвног приношења умилостивитељне жртве, у спомен оне која је помирила Бога са људима. Родоначелник његов Авраам, који је, према ријечима Јеванђеља, видио дан Христов (Јн. 8:56), духовно је пред-видио и ову искупитељну жртву када је, ради послушања, као жртву паљеницу хтио да принесе љубљеног свог сина Исака, који је био образ за нас пострадалог Сина Божијег, и тада му је било обећано да ће у сјемену његовом, тј. у Оном Ко је имао да произађе од његовог рода, бити благословена сва племена земаљска (1 Мој. 22:18). Прича о добровољној Аврамовој жртви налази се и у Курану (XXXVII 101-113), иако није објашњен њен стварни, тајанствени смисао. И када се обистинио претсказани благослов над васељеном, у лицу Господа Исуса Христа, Који је Својом крвљу искупио сав свијет, Мухамед, који је живио шест стотина година послије овог благодатног догађаја, није разумио тајну коју је још прије двије хиљаде година созерцавао његов праотац Авраам. Толико је оштро око духовно, да може да пред-види и на хиљаде година унапријед, и толико је слијепо око чулно, да не примјећује ни оно што се прије њега већ догодило! И какве велике тајне, или, тачније је рећи, каквог јединственог, насушног блага је лишио Мухамед, из свог незнања, оне који повјерују његовим ријечима више него ли Христовим? - Искупљења, тј. ослобођења од вјечне духовне смрти која нас очекује за гријех Адамов и која нам је пред-знаменована привременом, пролазном тјелесном смрћу! - Страшно је и мислити о том лишавању, тим прије што је оно добровољно и више се ничим не може надокнадити: то није неки "споредни" догмат, који нема утицаја на нашу

41

судбину, него најнасушнији, најбитнији, на којем је засновано сво наше спасење, и у који нас горко убјеђује усковитлано осјећање наше греховности, које призива помоћ са висине. И каква нелогичност! - Ми у Курану видимо да Мухамед исповиједа пад Адамов у рају, према томе и свог рода људског у првом човјеку, који је добровољно себе предао искушењу ђаволском; међутим, у Курану нема никаквог спаситељног средства за васпостављање палог човјечанства, које је препуштено својим властитим снагама, већ у стању пада, без благодати Божије. Ми опет видимо старозавјетне жртве, које се настављају у новом учењу арапског законодавца, и више не можемо да појмимо њихово значење: зато што нас оне не приводе ка јединственој искупитељној жртви, једном за нас принесеној, и зато што оне мимо Голготе немају никаквог циља! Каквим сузама оплакати такву заблуду, која душе води у погибију? Крст Христов, који је на земљи највећа похвала и који не узалуд овјенчава чело оних који царују и врхове наших храмова, овај дивни крст Мухамеду се чини бешчашћем: зато што он није умио да постигне сву његову спаситељну славу, и не говори случајно Апостол: Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1 Кор. 1:18). Није ли то стварно знамење силе Божије, која се у немоћи врши, према ријечима истог овог Апостола, када је бесрамно оруђе казне послужило за спасење васељене и опет уздигло људе на једном изгубљено достојанство дјеце Божије? Шта је истински славније и достојније Божанства? - То, да су, како претпоставља Мухамед (Куран, глава IV) преварени Јевреји грешком распели непознатог, али Христу наоко сличног човјека, који је према томе због Њега невино пострадао, док је сам Христос, на овакав сраман начин се склањајући од смрти, био узет на небо? - Или то, како нам благовијести Јеванђеље, да је Он стварно био распет, али својевољно, а не против своје воље, јер је Сам о Себи говорио: Власт имам положити га и власт имам опет узети га (Јн. 10:18), што је и доказао на дјелу својим васкрсењем; док није, пак, било дошло вријеме да се закоље, а Јевреји хтједоше да га каменују због тога што је исповиједао своје Божанство, Он је прошао кроз њихову гомилу (Јн. 8:57). Да ли је и ово још мало за славу Распетог, што је у сам час Своје смрти сишао, у сили Свог Божанства, у ад, да би извео одатле душе у Њега вјерујућих праотаца, и тродневан васкрсао из гроба? - Тада је тек, дакле, након извршења на земљи свог небеског посланства, а не ради избјегавања смрти, како учи Куран, Он био узет на небо, и скршивши Својом смрћу жалац смрти, узнио се са славом ка Богу Оцу, да би нам ниспослао Духа Светога; и опет ће доћи, овај пут у слави, да суди свијет. Не пориче овај последњи страшни догађај ни Мухамед, када након своје измишљотине о томе како је Господ наводно избјегао славу крста додаје: "И нема ниједног сљедбеника Књиге (тако је он називао јевреје и хришћане) који, када буде умирао, неће у њега онако како треба повјеровати, а на Судњем дану он ће против њих свједочити." (Куран, IV 159). Заиста, према ријечима древних пророка, наведеним и у Јеванђељу, погледаће на онога кога прободоше. (Јн. 19:37). Али они који су се занијели другом крајношћу, неразумно сматрајући распеће недостојним Божанства и одбацивши због тога

42

искупљење, умјесто да себе освештају крвљу и водом које су истекле у часу распећа из прободеног ребра Господа нашега и Спаса, - неће ли морати да дају страшни одговор Богу за своју тврдовратост? Шта ће рећи они у дан суда, када на небу угледају ово знамење Сина Човјечијег, крст његов, пред којим ће, по ријечима Самог распетог Господа, проплакати сва племена на земљи (Мт. 24:30), али од којег су се саблазнили они, одбацујући сва спаситељна објављења? Страшно је пасти у руке Бога живога, - говори Апостол, - кад неко преступи Закон Мојсејев, по исказу два или три свједока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо Онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ. И опет: Господ ће судити народу својему (Јев. 10:28-31). А шта ми можемо да видимо? - Безумно урлање јевреја који на смрт предају свога Месију: крв Његова на нас и на дјецу нашу! (Мт. 27:25); и заиста је крв ова тешко легла на њих: још за живота оних који су распели Господа славе бијаше са земљом сравњен њихов преступнички град и сав народ бијаше расијан по лицу земље, да се испуни давно пророчанство Мојсијево, за то што нису послушали истинитог Пророка којег им је подигао Бог (Дј. ап. 3:22). Али зар није исто тако страшно одбацивати искупитељну ову Крв, проливену за сав свијет, која једино може да нас омије од првородног гријеха нашег праоца Адама и избави нас од вјечне смрти, смрћу за нас пострадалог Сина Божијег? И како је одбацити, када Он милосрдно шири своје руке у загрљај, са висине Свога спаситељног крста, и непрестано нас зове: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако (Мт. 11:28-30). Ево, друже мој, шта сам хтио да ти кажем, од вишка срца, како би ти са своје стране могао да предаш то следбеницима Курана који ти се обрате, не из радозналости, него са искреном жељом да спознају истину. А Господ наш Исус Христос, Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1 Тим. 2:4) боље од наше слабе људске ријечи може објаснити њиховом срцу оно што је неопходно за њихово спасење.

Петербург 20 марта 1848.

43

ПИСМО VI.

Не за тебе, и није теби било писано писмо ово, љубљени друже, зато што је оно претходило мом путовању у Грузију, гдје смо се ми и срели. Не, писао сам га једном другом мом познанику, једном од образованих и добронамјерних мухамеданаца; али га сада шаљем и теби, зато што сматрам да је корисно, након одговора које сам изложио на питања хришћанина о вјери Мухамедовој, да изложим своје мисли, макар и укратко, и следбенику Курана, као неко братско обавјештавање, ради његовог спасења. Овдје сам, у кратким цртицама, приказао оно о чему сам мало шире говорио са тобом, и можда ће директно упућена ријеч бити дјелотворнија од пренесене, само ако буде прихваћена отвореном душом и у простоти срца. И тако, шаљем ти ово неименовано писмо, и молим те да га примиш добронамјерно као и претходна: оно је прожето истом љубављу према нашој браћи (ако не још у Христу, а оно док се то не збуде) у заједничком нашем родоначелнику Адаму, чији је образ на Себе примио Господ наш Исус Христос ради спасења свих људи. "... Одговарам ти, љубљени К., на твоју честитку поводом наших Свијетлих празника, коју примити ми бијаше драго и од мухамеданца. Али моја духовна радост била је помућена оним што сам прочитао на крају твога писма, наиме несрећном мишљу, коју си позајмио од неуких људи, према којој је "свеједно да ли си хришћанин или мухамеданац, важно је да си частан човјек". Како је тешка ова непромишљена мисао, и како се јасно види да ти још увијек уопште не разумијеш шта је то вјера Христова! Иако си читао наше књиге, ја бих волио да вјера, колико је то могуће, буде доступна твоме разуму. Може ли се у исто вријеме разапињати Христос, и вјеровати у Њега? - Не: јер то би било исто што и ругање јевреја Христу, кад су Му се клањали и пљували Га, тукли и подругљиво узвикивали Здраво, царе јудејски! (Мк. 15:18), према томе, не може се у исто вријеме бити јевреј и хришћанин! Питам и ово: да ли је могуће признавати у исто вријеме Христа, Сина Божијег, о Којем су свједочили пророци од почетка свијета, и апостоли са мученицима до дана данашњег, и Мухамеда, који је, присвојивши за себе назив Утјешитеља којег је наводно у његовом лицу Исус Христос обећао својим ученицима, прогонио хришћанство у самој његовој колијевци, на Истоку, гдје је оно цвјетало већ шест вијекова? Према томе, ако он о себи није рекао истину, макар у једној ствари, може ли му се вјеровати у осталом? А што се тиче моралног учења у Курану, немој да заборавиш да га је он извукао, исто као и приче из Старог и Новог Завјета, додуше прерађене по његовом разумијевању, из наших Свештених књига и из усменог предања хришћана и јевреја. Рећи ћу и нешто више: ни Христу не би требало вјеровати, без обзира на високу моралност његових Божанствених Јеванђеља, ако би Он о Себи казао макар једну неистиниту ријеч; јер ако би човјек, из било каквих намјера, могао себе назвати Сином Божијим, а да то

44

није, - не би ли то био крајњи степен светогрђа, за који би оправдана била жеља јевреја да се каменује (Јн. 10:33), и како би до дан-данас могли вјеровати његовој проповиједи? И сам видиш да ту нема средине: или је Исус Христос Син Божији и Бог, раван Свом небеском Оцу, или ми са ужасом морамо да бјежимо од Њега, као од човјека који је хтио да нас превари! Али вјера Христова се не плаши ове сумње, јер онај који разумије шта је Син Божији, тај Му и вјерује, а невјерје углавном проистиче из незнања. Хајде, пробај: реци неком Черкезу, или нашем простом руском мужику, да се Земља окреће око Сунца, а да Сунце стоји на мјесту; он ће ти се насмијати у очи и рећи: "у шта ти хоћеш да ја повјерујем? зар не видиш својим очима како пред тобом сунце устаје и залази, и зар под ногама не осјећаш како земља стоји на мјесту?" Шта ћеш одговорити оваквом мудрацу, који се наизглед руководи и разумом и опитом? Како ћеш му доказивати, - можда астрономским прорачунима по којима, напротив томе, сунце стоји, а земља се око њега окреће? - Његово незнање ће се још више утврдити самоувјереношћу и предањем предака, и он ће остати при свом мишљењу, смијући ти се. - Не бива ли исто, друже мој, и са неукима у вјери, који не желе да проникну у њене догмате? Ти, међутим, видиш да Сунце испушта на Земљу своје зраке, које купају свјетлошћу и топлотом сву земљу, а које се у исто вријеме не одвајају од свијетлог тијела из којег истичу: због чега нећеш да повјерујеш у божанствено рођење Сина Божијег из крила Предвјечног Оца Својега, са Којим пребива нераздвојно? Када ти нешто говориш, осјећаш да твоја ријеч, излазећи из уста, изражава тајну мисао и јесте њен вјерни одраз, и ријечју својом људском много тога чиниш. Због чега онда нећеш да вјерујеш да је Божанствена Ријеч, Која тајанствено излази из Бога невидљивог, вјерни Образ Његов, стваралачка сила, која је створила васељену и открила нам Небеског Оца? Ти вјерујеш, по свједочењу Курана (гл. III, 45) да се Исус Христос родио наиласком Духа Божијег од Марије Дјеве, и признајеш такво рођење, које се по законима људским чини немогућим? Због чега онда, питаћу те опет, не вјерујеш у Господа Исуса као Сина Божијег, Који је сишао на земљу да нас спаси? Или хоћеш да испиташ и истражиш биће и природу Божију, и тајну Његовог Тројичног постојања, а сам, о човјече, од блата саграђени, своју сопствену природу не разумијеш, ни шта је то душа твоја? Мада је у себи осјећаш и мада је и у њој одражен тројични образ твога Творца: јер и у њој је начело свега ум, и ријеч која га изражава, и све испуњавајућа воља, мада се наше биће и не може поредити са бићем Божијим. О, спознај Господа Исуса Христа, љубљени друже, и вјероваћеш Му неизоставно! Ти мени кажеш да ја требам да ти опростим за све што си ми скривио, јер је Пасха дан свеопштег праштања; али на чему су засноване твоје ријечи? - Ако је Христос само праведник, правда једног човјека не спасава друге и страдања његова не искупљују од гријеха. Само Творац, Који је створио човјека, могао је и да га преобрази, поставши Сам Човјек, тако да сви ми, пали у праоцу Адаму, устајемо кроз новог Адама, тј. Исуса Христа. Адам је

45

хтио да буде Бог и пао је; Бог је ради нас постао човјек и ми смо устали: то је укратко сав систем хришћанства. - Али за то је неопходно да будемо у најближем могућем општењу са Христом; требамо да будемо Његово духовно тијело, пошто смо од Адама наслиједили тијело гријеха и трулежности; ради тога се ми морамо поново родити другим рођењем у Христа, кроз очиститељно крштење; иначе нећемо бити Његова дјеца и наследници; морамо се хранити Његовом духовном храном, како бисмо живјели, иначе ћемо умријети опет. Не може човјек, син старог Адама, да остане без материјалне хране; не може ни син Новог Адама да живи без Божанствене хране, коју му је са висине даровао Сам Христос: а какве хране? - Он нас чини причесницима властитог Тијела и Крви, да бисмо ми, хранећи се њима, истински постали најприснији удови Његовог тијела, тако што Он кроз ову храну сваком од нас саопштава заједништво са Својом силом и животом, и чини нас наследницима вјечног живота, којег смо се лишили кроз Адама. Сада је смрт у овом времену за нас само прелазак у вјечни живот, а прије Христа и изван Христа, Који је јединствена истина и живот, та смрт је била почетак вјечне смрти, јер смо се распадали у гријеху. И тако, спознај сада силу ријечи Христових: нико не долази Оцу осим кроз мене (Јн. 14:6). Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен (Мк. 16:16). Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6:56). Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи (Јн. 6:53). Да сви поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који га је послао (Јн. 5:23). Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему (Јн. 3:36). А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла (Јн. 3:19). Ово ти је, љубљени друже, укратко изложено хришћанство, колико у себе може да смјести тијесна форма писма. Сада ћу да кажем и неколико ријечи о теби самом. Ти претпостављаш да је за наше спасење довољно имати само људску врлину. - Из свега горе наведеног си већ могао да видиш да је то мишљење погрешно: јер врлина служи само као први степен ка сапасењу, а спасити може само вјера у Христа - Бога Који има власт да спасе. Имаш књигу Новог Завјета; прочитај тамо, у Дјелима Апостолским, 10. главу, о римском капетану Корнилију, који је био толико милосрдан према сиротињи и ревносан у молитви, да му се чак и Ангел јавио од Бога. Али шта му је заповиједио Ангел? - Да позове к себи апостола Петра и испуни то што му овај нареди. И шта му је наредио апостол? Да се крсти! Јер нема другог спасења. Према томе, врлина обраћа пажњу Божију на човјека; али тешко ономе ко, заслуживши ову пажњу, не ради на свом спасењу, нарочито када има толико средстава и људи који му откривају истину и зову га ка Христу. Ништа не може пред Богом оправдати такво нерађење, гдје се тами даје предност у односу на свјетлост. Онај који умре у тами у њој ће пребивати вјечно, јер док је још могао да ходи ка свјетлости на земљи, није хтио да иде, и сам је заволио више мрак него

46

свјетлост истине. Злочин ће овај бити добровољан, те ће и казна бити праведна. Рећи ћу ти вијест, радосну за тебе: можда ћемо се видјети ове јесени, зато што имам намјеру да зиму проведем у Грузији, а у Ставропољ и на море намјеравам доћи у септембру. Према томе, настој да се видимо, или са ове стране Кавказа, или са оне; али прије тога пожури да ми одговориш на писмо. Опрости: грлим те мисаоно и желим ти спасење више од свега. ..."

С. Петербург 22 априла 1846.

ПИСМО VII.

Не знам, љубљени друже, да ли ћеш бити задовољан оним што сам у кратким писмима настојао да да дам одговоре на твоја питања о мухамеданству. У крајњој линији, ту ћеш увидјети у чему се састоји разлика између истините вјере у Христа и вјеровања у пророка који је сам себе прозвао овим именом, али ничим није посвједочио своје небеско изасланство: јер властито увјеравање није довољно. Када бих могао да предвидим сва питања која ће се појавити међу следбеницима Курана, ја бих се, наравно, потрудио да и на њих, према могућностима, дам задовољавајући одговор. Али мени се чини да ће се њихово негодовање сводити или на неке конкретне, неважне детаље, или на позивање на народна предања, великим дијелом искривљена, на која нема пријеке потребе ни одговарати, јер она не чине суштину њихове вјере, пошто се све што је неопходно налази у Курану; а ја сам се већ дотакао темељних догмата на којима стоји здање њихове вјере. За оне који желе да познају истину, нарочито за образоване и добронамјерне, довољно је речено да би могли да сопственим очима увиде истину: каква неистинита свједочанства се наводе у Курану, и какво је огромно растојање у моралном учењу и догматима између ове двије вјероисповијести. Распростирати се више од овога би можда за њих било и заморно. За оне, пак,

47

који не желе да се приближе свјетлости истине и који више воле да труну у мраку само зато што су се у њему родили и што су и њихови очеви тако вјеровали - никаква људска ријеч убјеђивања не може бити довољна. Не би било лоше, ипак, подсјетити их, пошто се они тако тврдо држе отачког предања и сматрају срамним његову издају, да су ипак њихови очеви сами једном већ нарушили ову вјерност, јер, осим оних који су на ислам прешли из паганства, велики број њих се превратио у ислам из хришћанства, пошто је религија Христова на шест стољећа претходила Мухамедовој, и све области у којима данас господари учење Курана нарочито су цвјетале хришћанством: остаци многобројних црква у горама Кавказа јасно свједоче о томе. Према томе, ако нам морално осјећање говори да требамо да исправљамо своје грешке, и ако није добро, како неки мисле, издавати вјеру отаца: онда је повратак на стару њихову вјеру, ако је она била хришћанска, прије дјело части, а не срама, као исправљање давне грешке која је обремењавала читава поколења. Ја, пак, на ово питање гледам и са једне друге тачке гледишта. У свим нашим свјетовним пословима ми настојимо да напредујемо, и наше интелектуално образовање далеко је превазишло образовање наших отаца. Због чега онда ми желимо да останемо равнодушни према просвећењу духовном, ако се са њим сусрећемо на животном путу заједно са образовањем свјетовним? Уосталом, ово се питање не може односити директно на нас хришћане, пошто нас је свјетлост Божанствене истине озарила прије било које науке и, будући да потиче из небеског начела, руководила нама кроз сумрак варварских времена ка образовању какво имамо данас. Међутим, и код нас можемо да видимо разлике међу људима који су себе посветили изучавању узвишених истина хришћанства, и људи који се просто држе учења вјере, а не задубљују се у његове дубоке истине; наравно, и овдје, духовна просвјета, сједињена са чистом вјером, која се не плаши просвјећења, има ту предност, што може донијети много плодова, не само за себе, него и за друге. Због чега онда мухамеданци, који тако радо од нас прихватају свјетовно образовање, не желе да иду даље, и заустављају се на том првом, нижем степену, не водећи рачуна о томе шта су од нас стекли? Када би хтјели да проникну у истинито начело тог њима привлачног просвјећења, увидјели би да је и њему као темељ послужила вјера Христова, која прво образује срце, а после тога и читавог човјека, без чега не може бити ни истинског просвјећења, не само духовног, него чак ни свјетовног. Ако се та благочестива жеђ приликом читања ових писама која разобличавају учење Курана појави у срцима неких од његових следбеника: - нека се обрате, ради даљег изучавања истина хришћанства, светој Цркви, која ће их наставити кроз своје изабране проповједнике; јер мој циљ је био да само пробудим у њима тај осјећај, који врло често дријема, под бременом равнодушности и расијаности, али који је ради нашега спасења Сам Бог утиснуо у сваког од нас. Ако би се макар неко од многобројног скупа мухамеданаца покренуо на овај братски зов и отворио своје очи за свјетлост Христову - у потпуности би био награђен мој труд, предузет због свих, са искреном љубављу према њима. Заиста би била велика радост, не само на земљи, међу хришћанима, због добијања новога брата, него и на небу,

48

међу Ангелима Божијим (Лк. 15:10), због спасења још једне душе, ради које је такође пролио Своју драгоцјену крв заједнички Иксупитељ читавог свијета, Господ наш Исус Христос; само када би душа та у Њега повјеровала и ступила у спаситељно са Њим општење!

Москва, Велика Субота 10 априла

49