Anarhizam I Nasilje (errico Malatesta)

Svi znaju da se anarhisti protive nasilju. Osnovni program anarhizma je uklanjanje nasilja iz meÄ‘uljudskih odnosa. To je život zasnovan na slobodi pojedinca, bez intervencije žandarma. Iz tog razloga, mi smo neprijatelji kapitalizma koji zavisi od zaštite žandara kako bi primorao radnike da dozvole da ih neko eksploatiše – ili Ä​ak da ostanu nezaposleni i gladni kada nije u interesu njihovih šefova da ih eksploatišu. Zbog toga smo mi neprijatelji države koja je prinudna, nasilna organizacija društva. Ali ako Ä​astan Ä​ovek izjavi da veruje da je glupo i varvarski raspravljati sa palicom u ruci i da je nepravedno i zlo prisiljavati nekoga na meti pištolja da sluša volju drugoga, nije li možda logiÄ​no zakljuÄ​iti da taj gospodin namerava da dopusti da bude pretuÄ​en i potÄ​injen volji drugoga bez da pribegne ekstremnijim naÄ​inima svoje odbrane? Nasilje je opravdano samo kada je nužno braniti sebe i druge od nasilja. Tu prestaje nužnost a poÄ​inje zloÄ​in... Rob je uvek u položaju legitimne odbrane i, prema tome, njegovo je nasilje protiv šefa, protiv tlaÄ​itelja, uvek moralno opravdano i treba biti kontrolisano samo takvim razmatranjima kojima se najbolje i najekonomiÄ​nije koristi ljudski trud i ljudska patnja. (Umanita nova, 25.kolovoz 1921) Sigurno postoje drugi ljudi, stranke i škole mišljenja koje su motivisane opštim dobrom koliko i najbolji meÄ‘u nama... ali ono što odvaja anarhiste od svih ostalih je zapravo njihov strah od nasilja, njihova želja i namera da uklone fiziÄ​ko nasilje iz meÄ‘uljudskih odnosa... Ali zašto su onda, postavlja se pitanje, anarhisti u sadašnjoj borbi (protiv fašizma) podržavali i koristili nasilje, kada je ono u suprotnosti sa njihovim izriÄ​itim ciljem? Mnogi kritiÄ​ari, oni dobronamerni i svi oni koji to nisu, poÄ​inju verovati da je razlikovna karakteristika anarhizma u biti nasilje. Pitanje se može Ä​initi neugodnim, ali se na njega može odgovoriti u nekoliko reÄ​i. Ako dvoje ljudi živi u miru, oni oboje moraju želeti mir; ako jedan od njih insistira na upotrebi sile kako bi prisilio drugoga da radi za njega i služi mu, drugi će, ako želi saÄ​uvati ljudsko dostojanstvo i ne biti podvrgnut bednom ropstvu, uprkos svojoj ljubavi prema miru, biti prisiljen da se odupre sili na odgovarajući naÄ​in. Borba vlasti je, prema poslednjim analizama, fiziÄ​ka, materijalna. Vlasti stvaraju zakone. Oni zato moraju raspolagati materijalnom silom (policijom i vojskom) da bi nametnuli zakone, jer bi ih inaÄ​e slušali samo oni koji bi to želeli i to više ne bi bili zakoni već jednostavna grupa predloga koji bi se mogli slobodno prihvatiti ili odbaciti. Vlasti ipak imaju tu moć i koriste je kroz zakone kako bi ojaÄ​ali svoju moć i služili interesima vladajućih klasa, ugnjetavajući i eksploatišući radnike.

Jedina granica represiji vlasti je moć kojom se ljudi prikazuju sposobnim da joj se suprotstave. Sukob može biti otvoren ili skriven; ali on uvek postoji jer vlast ne obraća pažnju na nezadovoljstvo i umeren otpor osim ako je suoÄ​ena sa opasnošÄ‡u pobune. Kada se ljudi ponizno podvrgnu zakonu, ili su njihovi protesti slabi i sputani reÄ​ima, država pazi na svoj interes i ignoriše potrebe ljudi, kad su protesti puni života, energiÄ​ni, preteći, država se, zavisno od toga je li više ili manje razumna, povlaÄ​i ili pribegava represiji. Ali, pobuna se uvek vraća, jer ako se država ne povuÄ​e, ljudi će završiti buneći se; a ako se povuÄ​e, ljudi dobijaju poverenje sami u sebe i podnose sve veće zahteve, sve do vremena kad postane jasno da nije moguće udružiti slobodu i autoritet, a nasilna borba zagarantovana. Zato je neophodno biti spreman, moralno i materijalno, kako bi ljudi pobedonosno izronili kada se to dogodi. Ova revolucija nužno mora biti nasilna, iako je nasilje samo po sebi zlo. Ona mora biti nasilna jer bi bila ludost nadati se da će privilegovane klase prepoznati nepravdu njihovog privilegovanog statusa i zlo prouzrokovanog njime, i dobrovoljno ga se odreći. Ona mora biti nasilna jer je prelazno, revolucionarno nasilje jedini naÄ​in da se stane na kraj mnogo većem i neprekidnom nasilju koje drži većinu Ä​oveÄ​anstva u ropstvu. Buržoazija neće dopustiti da bude obezvlašÄ‡ena bez borbe, i moraće se pribeći coup de force (nasilje-op.prev.), povredi legalnog poretka nelegalnim naÄ​inima. Mi smo takodje nesrećni zbog ove potrebe za nasilnom borbom. Mi koji propovedamo ljubav, i koji se borimo za stanje društva u kojem će sloga i ljubav meÄ‘u ljudima biti mogući, patimo više nego iko zbog nužnosti sa kojom smo suoÄ​eni, da se protiv nasilja vladajuće klase moramo braniti nasiljem. Ipak odreći se oslobaÄ‘ajućeg nasilja, kad je to jedini naÄ​in za kraj svakodnevnih patnji i okrutnog krvoprolića koje muÄ​i Ä​oveÄ​anstvo, znaÄ​ilo bi prećutno dopustiti klasna neprijateljstva koja ne odobravamo i zlo koje iz njih proizilazi. Mi ne pokušavamo bilo šta da nametnemo silom, niti se želimo pokoriti nasilnom nametanju. Nameravamo iskoristiti silu protiv vlasti, jer je sila ta kojom nas vlast drži u podložnosti. Nameravamo obezvlastiti one koji poseduju imetak, jer je sila ta kojom

zadržavaju sirovine i bogatstvo, koje je plod ljudskog rada, i koriste je kako bi prisilili druge da rade u njihovu korist. Silom ćemo se odupreti svakom ko bi želeo silom zadržati ili povratiti sredstva za nametanje svoje volje i eksploatisanja rada drugih. Odupreli bismo se silom svakoj 'diktaturi' ili 'vlastodršcu' koji bi pokušali da se nametnu masama u pobuni. I borićemo se protiv republike kao što se borimo protiv monarhije, ako se pod republikom podrazumeva država koja, kako god došla na vlast, donosi zakone i raspolaže vojskom i kaznenom moći kako bi prisilila ljude da joj se pokoravaju. Izuzev ovih sluÄ​aja, u kojima je upotreba sile opravdana kao odbrana od sile, mi smo uvek protiv nasilja, a za samoodreÄ‘enje. Hiljadu puta sam ponovio da verujem da je ne odupreti se 'aktivno', primereno i na sve moguće naÄ​ine zlu u teoriji apsurdno, jer je u suprotnosti sa ciljem izbegavanja i uništenja zla, a u praksi nemoralno, jer je to negiranje ljudske solidarnosti i dužnosti koja mu se suprotstavlja da bi branila slabe i ugnjetavane. Mislim da se režim koji je roÄ‘en u nasilju i koji nastavlja svoje postojanje uz pomoć naslilja, ne može oboriti bez odgovarajućeg i srazmernog nasilja, i da onaj ko se oslanja na zakonitost kad ugnjetaÄ​i mogu promeniti zakon kako bi odgovarao njihovom interesu, mora biti glup ili zaveden. Ali verujem da je nasilje za nas koji težimo miru meÄ‘u ljudima, te pravdi i slobodi za sve, neugodna nužnost, koja mora nestati u trenutku kad se postigne osloboÄ‘enje - tj. kada odbrana i sigurnost više nisu pod pretnjom - ili ona postaje zloÄ​in protiv Ä​oveÄ​anstva, i glasnik nove nepravde i ugnjetavanja. Mi smo iz principa protiv nasilja i iz tog razloga želimo da se društvena borba vodi što je humanije moguće. Ali to ne znaÄ​i da bismo želeli da ona bude manje odreÄ‘ena, manje beskompromisna; mi zaista mislimo da, na koncu, nepotpunost samo neograniÄ​eno produžava sukob, neutralizuje ga i isto tako podstiÄ​e još nasilja koje se želi izbeći. Niti to znaÄ​i da pravo na samoodbranu ograniÄ​avamo na otpor protiv postojećeg ili nailazećeg napada. Za nas su ugnjetavani uvek u položaju legitimne odbrane i njihov ustanak je sasvim opravdan bez da Ä​ekaju da budu zaista zapaljeni; takoÄ‘e smo potpuno svesni da je napad ponekad najbolja odbrana... Osveta, trajna mržnja i okrutnost prema pobeÄ‘enima su razumljive reakcije i Ä​ak se mogu oprostiti u jeku borbe onima Ä​ije je dostojanstvo bilo okrutno povreÄ‘eno i Ä​iji su najintimniji osećaji oskrnavljeni. Ali oprostiti okrutne neÄ​oveÄ​ne osećaje i uzdići ih do principa pa ih braniti kao taktiku pokreta, zlo je i kontrarevolucionarno. Za nas, revolucija ne sme znaÄ​iti zamenu jednog tiranina drugim, dominacije

drugih našom dominacijom. Želimo materijalno i fiziÄ​ko uzdignuće Ä​oveka, nestanak svake razlike izmeÄ‘u pobednika i pobeÄ‘enih; iskreno bratstvo Ä​itavog Ä​oveÄ​anstva-bez kojih bi istorija nastavila da bude, kao u prošlosti, izmenjivanje tlaÄ​enja/ugnjetavanja i pobune, po ceni stvarnog napretka i, dugoroÄ​no, na štetu svih, kako pobednika tako i pobeÄ‘enih. Savršeno je jasno da je nasilje potrebno kako bi se suprotstavilo nasilju neprijatelja i mi ga moramo zagovarati i pripremati ako ne želimo da se postojeća situacija maskiranog ropstva, u kojem se većina Ä​oveÄ​anstva nalazi, nastavi i pogorša. Ali nasilje u sebi sadrži opasnost transformacije revolucije u brutalnu borbu bez svetla ideala i bez mogućnosti korisnog ishoda pa se zbog toga moraju naglasiti moralni ciljevi pokreta te potreba i dužnost zadržavanja nasilja unutar strogih granica nužnosti. Ne kažemo da je nasilje dobro kada ga mi koristimo, a štetno kada ga drugi koriste protiv nas. Kažemo da je nasilje dužnost, da je dobro i 'moralno' i da ga je moguće opravdati kad se koristi u odbranu sebe i drugih, a protiv zahteva onih koji veruju u nasilje; ono je zlo i 'nemoralno' ako služi kako bi se pogazila sloboda drugih... Mi nismo pacifisti jer mir nije moguć ako ga ne žele obe strane. Smatramo da je nasilje dužnost i nužnost za odbranu ali samo za odbranu. I ne mislimo samo na odbranu od direktnog, iznenadnog, fiziÄ​kog napada već i od svih institucija koje koriste silu kako bi ljude zadržale u stanju ropstva. Mi smo protiv fašizma i želeli bismo da se oslabi suprotstavljanjem većeg nasilja njegovom nasilju. I, povrh svega, mi smo protiv vlasti, koja je trajno nasilje. Po meni, ako je nasilje moguće opravdati Ä​ak i izvan potrebe samoodbrane, onda ga je moguće opravdati i kada se ono koristi protiv nas, i tada ne bismo imali temelj za protest. Mi ne nudimo rešenje ljudskoj nesposobnosti, navedenoj kao izgovor, stavljajući sebe na mesto prošlih tiranina. Samo sloboda ili borba za slobodu mogu biti škola slobode. Ali, reći ćete, da bi se revolucija zapoÄ​ela i dovela do kraja, potrebna je sila koja je takoÄ‘e i naoružana. I ko to poriÄ​e ? Ali ta naoružana sila, ili radije mnogobrojne naoružane revolucionarne grupe, izvodiće revolucionarne zadatke samo ako će ti zadaci služiti za osloboÄ‘enje ljudi i za spreÄ​avanje ponovne pojave autoritarne vlasti. Ali ona će biti oruÄ‘e reakcije i uništiće svoja vlastita dostignuća ako se pokaže spremnom da je iskoristi za nametanje odreÄ‘ene vrste društvene organizacije ili programa odreÄ‘ene stranke...

Revolucija kao, nužnošÄ‡u stvari, nasilna akcija, teži da razvije, pre nego da ukloni, duh nasilja. Ali revolucija, onakvom kakvom je shvataju anarhisti, najmanje je nasilna od svih i želi da zaustavi svo nasilje Ä​im prestane potreba za upotrebom sile kako bi se oduprelo sili države i buržoazije. Anarhisti prepoznaju nasilje samo kao naÄ​in opravdane odbrane i ako ga danas opravdavaju, to je zato što tvrde da su robovi uvek u položaju opravdane odbrane. Ali anarhistiÄ​ki ideal je društvo u kojem je faktor nasilja eliminisan i njihov ideal služi da obuzda, ispravi i uništi duh osvete koji bi revolucija, kao fiziÄ​ki akt, težila razviti. U svakom sluÄ​aju, lek nikad ne bi bila organizacija i uÄ​vršÄ‡ivanje nasilja u rukama vlasti ili diktature, koja se ne može temeljiti ni na Ä​emu osim brutalne sile i priznavanja autoriteta policije i vojske. AnarhistiÄ​kom pokretu preti zabluda suprotna od one koju izazivaju teroristi. Delom kao reakcija na zloupotrebu nasilja poslednjih godina, delom kao rezultat opstanka hrišÄ‡anskih ideja te iznad svega, kao rezultat mistiÄ​nih tolstojevih propovedanja, koja svoju popularnost i prestiž duguju genijalnosti i visokim moralnim kvalitetima svoga autora, anarhisti poÄ​inju ozbiljno obraćati pažnju na stranku pasivnog otpora, Ä​ije je osnovno naÄ​elo da pojedinac mora radije dozvoliti da ga proganjaju i preziru nego da naškodi agresoru. To je ono što se zove pasivna anarhija. Budući da ima onih koji su, zbunjeni mojom nesklonosti beskorisnom i štetnom nasilju, nagoveštavali da sam razotkrio tendencije tolstojanizma, iskoristiću priliku da kažem da je ova doktrina, po mom mišljenju, koliko god se Ä​inila uzvišeno altruistiÄ​nom, zapravo negacija instikta i društvenih dužnosti. ÄŒovek može, ako je dobar... hrišÄ‡anin, trpeti sve vrste provokacija bez da se brani svim raspoloživim oružjem i da i dalje ostane moralan Ä​ovek. Ali ne bi li on, u praksi, Ä​ak i nesvesno, bio krajnji egoist ako bi dopustio da proganjaju druge a da ne pokuša da ih odbrani? Ako bi na primer više voleo da klasa bude svedena na kukavnu bedu, da ljudi budu pogaženi od otimaÄ​a, da ljudski život i sloboda budu zlostavljani, nego da zgnjeÄ​i meso tiranina? Može biti sluÄ​ajeva kada je pasivni otpor uÄ​inkovito oružje i tada bi to oÄ​ito bilo i najbolje oružje, jer bi bilo najekonomiÄ​nije glede ljudskih patnji. Ali mnogo Ä​ešÄ‡e pouÄ​avanje pasivnog otpora služi samo kako bi ponovno osiguralo ugnjetavaÄ​e protiv njihovog straha od pobune, i tako izdaje dobrobit potlaÄ​enih. Zanimljivo je primetiti kako i teroristi i tolstojanisti, zato što su oboje mistici, dolaze do praktiÄ​nih rezultata koji su manje više sliÄ​ni. Prvi ne bi oklevali da unište pola Ä​oveÄ​anstva dok ideja ne pobedi; potonji bi bili spremni radije

dopustiti da Ä​itavo Ä​oveÄ​anstvo ostane pod jarmom velike patnje, nego da prekrše naÄ​elo. Što se mene tiÄ​e, ja bih prekršio svako naÄ​elo na svetu kako bih spasio Ä​oveka, što bi zapravo bilo pitanje poštovanja naÄ​ela, jer, po mom mišljenju, sva moralna i sociološka naÄ​ela mogu se svesti na ovo jedno: dobro Ä​oveÄ​anstva, dobro Ä​itavog Ä​oveÄ​anstva. [Tekst 'Anarhizam i nasilje' je preuzet iz Errico Malatesta: Anarchism and Violence; Stormy Petrel/London ACF, London, 1995. (Prevod: Nikolina Majdak)]