A Mar Cord

Kako smo preživeli?

Uključi zvuk !

Ako si bio/la dete za vreme 70, 80-tih ( kao ja…)... Kako si preživeo/la ??? !!!!!!!!!!!

Deca su se vozila u autu bez sigurnosnih pojasa i airbag-ova. Putovati na zadnjem sedištu bila je simpatična šetnja. Prava zabava. Još se sećam...

Naše kolevke bile su obojene sjajnim bojama na bazi olova !

Nisu postojali sigurnosni čepovi na flašicama lekova, niti brave na fijokama ili vratima...

Kad smo vozili bicikle, nismo imali ni kacigu, ni štitnike za laktove i kolena.

Pila se voda iz česme u dvorištu ili gde bi je našli, sve dok više ne bi bili žedni. Nisu postojale boce sa vodom za piće.

Satima smo izrađivali automobile od kutija, daski i cevi, a oni srećniji koji su imali prijatelja sa biciklom, uhvatili bi se odpozadi da ih vuče na vrh uzbrdice… , gde bi se setili da nemaju kočnice!!!

Nakon nekoliko padova našli bi rešenje problema, ... Zaustavljali bi se udarom u stablo ili zemlju. Eh da! U to vreme nije bilo puno saobraćaja.

Izlazilo se napolje da se igramo pod jedinim uslovom – vratiti se na ručak ili večeru... ili kada padne mrak.

Išli smo u školu samo ujutru ili samo popodne, u jednoj smeni i vraćali se kući na ručak ili večeru usput probajući voće koje bismo našli uz put...

Nismo imali mobilne telefone... Tako niko nije mogao da zna gde smo !!! !!! Nezamislivo !!!

Padali smo, ranjavali se, lomili kosti, gubili zube, ali nikad nije bilo tužbi za ove incidente. Niko nije bio kriv... Samo mi.

Jelo se sve: kolači, hleb, čokolada, sladoled. Pili smo zašećerene sokove, ali nismo imali problema s težinom, jer smo provodili dane trčeći i igrajući se..

Jedna Coca Cola delila se na četiri (kada bismo mogli da je kupimo i to je bila staklena flaša od litar)... Pili smo svi iz iste flaše i niko nije zbog toga umro.

Nismo imali Play Station-e, MP3-e, Nintendo 64, XBox-ove, video igrice, 99 TV kanala na kablovskoj, kućni bioskop, “surround” zvuk, PC, “chatsobe”, Internet, itd ... Imali smo umesto toga: Prave PRIJATELJE !!!

Izlazili smo ! Na biciklu ili peške išli smo kod prijatelja, zvonili smo ili...ulazili jednostavno bez zvona i išli da se igramo...

Tamo napolju ! U ovom okrutnom svetu ! Bez čuvara koje plaća tata!

Igrali smo se klikera, žmurke, policajaca i lopova, graničara, fudbala, a ako neko nije bio izabran u tim za igru to nikad nije bila drama.

Neki nisu bili dobri u školi, morali su jednostavno da ponove godinu ako su je pali. Niko nije išao kod psihologa ni pedagoga. Ponavljala se godina i svakom se davala druga prilika

Imali smo slobodu uspeha i neuspeha. Odgovornosti... I naučili smo da biramo.

Jesi li iz te generacije ? Ako jesi, potroši minut na sećanje i pošalji ovu poruku svojim prijateljima. Možda na tren zaborave užurbani život koji provode i ponovo postanu deca kao nekad... Neki će sigurno reći : « Kad je to sve bilo ? !!! » Ma... onda kada smo bili srećni sa tako malo ..... !!!

ŽELIM TI PRIJATNO VEČE !