28

VERSKO-INFORMATIVNI LIST PAROHIJE LINC - AUSTRIJA Godina ◊ÛÛ, Broj 28. oktobar-novembar-decembar 2005. Izlazi tromese~no

Излази са благословом епископа средњеевропскога Г. КОНСТАНТИНА • • • Издаје: Српска Православна црквена општина Линц – Аустрија. • • • Главни и одговорни уредник: протојереј Драган Мићић • • • Технички уредници: протојереј Милан Пантелић Слободан Благојевић • • • Уређивачки одбор: Г–дин проф. Душан Миладиновић Г–ђа Мирјана Стефановић, вероуч. Г–ђа Милка Шурлан, вероучитељ Г–ђа Гроздана Мићић • • • Уредништво и администрација: Kirchengasse 2, 4481 Asten Tel/Fax: 0722/465 438 • • • Сарадници: Г–дин Душан Јоксић из Скопља Протојереј Милован Средојевић, Канада, Г-дин Небојша Ћосовић из Краљева • • • Дописе слати на адресу: Posthofstraße 41, А–4020 Linz-Аустрија, са назнаком: за лист ”ПРАВОСЛАВАЦ” или на имејл: [email protected] • • • Посетите нас на Интернету: www.srpska-crkva-linz.org • • • Оснивач: ДРАГАН МИЋИЋ, свештеник парохије у Линцу

9(56.2,1)250$7,91,/,673$52+,-(/,1&$8675,-$ *RGLQDদ%URMRNWREDUQRYHPEDUGHFHPEDU,]OD]LWURPHVHaQR

SV. MATI PARASKEVA - SVETA PETKA (14. тј. 27. октобар)

За свету Параскеву или Петку кажу да је била српског порекла. Рођена је у месту Епивату, између Силиврије и Цариграда. У њеном житију пише да су јој родитељи били имућни и побожни. И своју децу, Петку и сина Евтимија, васпитавали су у побожности: учили су их свакој врлини и животу по Богу. Једном је Петка као 10-годишња девојчица када с мајком беше у Цркви, чула речи божанског Јеванђеља: „Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде“ (Мк. 8,34) И ове су јој се речи дубоко урезале у срце. По изласку из Цркве она је срела просјака. Кришом од мајке скинула је са себе своју скупоцену хаљину и дала је просјаку, а сама обукла његове дроњке. Када је дошла кући и родитељи је угледали у дроњцима, изгрдили су је и строго запретили да то више не чини. Али је она продужила и даље тако радила. На грдње због тога, родитељима је одговарала да другачије не може живети. Када је дошло време родитељи су брата Евтимија дали на школовање. Тада је Петка остала сама у кући. Наставила је да живи као и пре. Сигурно је да јој је веома недостајао брат. Везивала је њих дивна братско-сестринска љубав, али пре свега љубав према Господу. Много су дана и ноћи они провели заједно молећи се Богу. Али, знала је Петка да оно што не може да промени, мора да прихвати. Да је то воља њених родитеља, а то значи воља Божја. Сада је у својим пламеним молитвама молила да Господ подари њеном брату снаге

PRAVOSLAVAC

да успешно оконча своје школовање, на славу Божју и њихових родитеља, а на корист отаџбини. Срце њено молило се можда још и више да он изабере за себе најкориснији пут – пут Божји. Њене сестринске молитве биле су услишене јер је Јевтимије по завршетку школе изабрао управо монашки пут. То је сигурно помогло да и девојчица Петка у срцу од малих ногу одабере исти такав пут – живот у пустињи, усамљено, што и значи само име монах. За такав пут она се од детињства припремала постом и молитвама, а пре свега великом љубављу коју је према Богу имала. И зато је Господ и наградио да целим својим животом од детињих дана до блажене кончине иде из подвига у подвиг. Онако како се ни мушкарци не подвизавају. И да до данашњих дана она остане узор свим љубитељима подвижничког живота.



KAKO SE BORITI PROTIV "BELE KUGE" „Друмови ће пожелети Срба, али Срба нигде бити неће…“ Како страшно звучи ова клетва. Замислите Србију без њене деце у школама, у парковима, на игралиштима, у колевкама. Тешко вам је да замислите? Онда погледајте око себе, па ћете схватити да је то већ постала реалност. Одувек смо се поносили својом историјом – ускоро ћемо постати историја! Последњи је тренутак да се освестимо и да коначно почнемо да испуњавамо завет св. Николаја Српског, златоустог проповедника васкрслога Христа: „Дај Боже да се Срби сложе, обоже и умноже!“ Између истока и запада Како се са проблемом ниске стопе наталитета суочавају у другим деловима света? На почетку можемо лако на-

правити једну специфичну разлику између тзв. про-лајфера (pro-life, борци за Културу Живота) на западу и на истоку, посебно у Русији, па и у нашој земљи. Наиме, у западним земљама се у кампањама акценат ставља на поштовање



живота као највеће светиње, што подразумева у пракси једну ширу кампању борбе против вештачког прекида трудноће и еутаназије, затим инсистирању на поштовању елементарног правa сваког човека да се роди и да живи и сл. На истоку међутим, вештачки абортус се никада не издваја из контекста „беле куге“. И у једном и у другом случају постоје ваљани разлози: на западу се (пре свега због чињенице да већина про-лајф организација припада римокатоличкој цркви, која, с једне стране обједињује све њене вернике под једну капу, не правећи много разлику по основу националне припадности, а с друге стране има тај систематичан приступ решавању сваког социјалног проблема, па и проблема абортуса) акценат више ставља на промоцију људских права и заштити саме светиње живота; са друге стране, на истоку, код нас и у Русији нарочито, Култура смрти је тако успешна да ми немамо избора него да акценат ставимо на питање „беле куге“, а да проблем вештачког прекида трудноће посматрамо само у оквиру шире проблематике. Прави пример западног приступа решавању ових проблема је организација Human Life International. Ова организација, коју је основала римокатоличка црква тренутно је присутна у 51 држави широм света. Себе сматрају, и то потпуно исправно и заслужно бранитељима живота, породице и вере. Њихов приступ се састоји пре свега из образовања активиста широм света и њиховог умрежавања у глобални систем про-лајф

PRAVOSLAVAC

организација. Њихово учење у својој основи садржи учење римокатоличке цркве које се, што се тиче делова који уче о светињи живота, скоро и не разликује од учења Православне цркве. Организација је основана још далеке 1981. године, и од тога су организовали преко 70 међународних конференција на тему заштите живота. Посетили су небројено много земаља у којима су одржали многа предавања на тему борбе против Културе смрти. Процењује се да је само у Мексику, захваљујући њиховом ангажовању спашено преко 40000 нерођене деце, што је заиста фасцинантан успех! Треба напоменути да ова организација нема своје представништво у Србији, али и да постоје планови за повезивањем наших про-лајфера са активистима из њихове мреже. Руски модел је сличан, с тим што се већи акценат ставља на социјални моменат. То је потпуно разумљиво, ако се има у виду да је вештачки абортус у Русији легализован још далеке 1928. године (чиме је Русија неславно постала прва земља са правном регулативом абортуса) и да се годишње у тој земљи обави неколико милиона абортуса. Прави представник руских бораца за светињу живота је Православни медицинско-просветитељски центар „Живот“. Центар је основан 1993. године у оквиру једне од многобројних парохијских заједница Москве. Циљеви Центра су обавештавање јавности о абортусу, контрацепцији и последицама употребе контрацептива, пружање хришћанских одговора на ове проблеме и борба против заговорника Културе смрти. Центар располаже великим људским потенција-

PRAVOSLAVAC

лом од неколико стотина добровољаца широм Русије. Њихов приступ подразумева: штампање и дистрибуција образовног и информативног материјала, одржавање предавања по школама и болницама, стално присуство у масмедијима. Своје летке су поделили у скоро милион примерака, одржали су скоро 1300 предавања, трибина и скупова, њихови материјали се могу наћи у преко 700 медицинских институција широм Русије. За разлику од колега са запада, који ипак располажу много већим средствима, браћа из Русије свој рад издржавају само од донација. Право питање је шта је нама чинити? Који од ова два модела (мада их има много више) треба применити у Србији? Чини се да не смемо бити претерано избирљиви, већ да од искуснијих морамо преузети све што нам може помоћи да се ухватимо укоштац са Културом смрти. Пре било какве акције потребно је схватити да „бела куга“ настаје као последица мноштва удружених појава у друштву. То су вештачки прекиди трудноће, који су попримили размере геноцида у Србији, масовна употреба контрацептива, ратни погроми, расељавање станов-



ништва и масовна емиграција, катастрофална економска ситуација која не пружа скоро никакву наду за боље сутра. Но, чини се ипак да суштински разлози смањења стопе наталитета леже у природи модерног човека, па и човека у Србији. Постали смо егоисти и хедоности најгоре врсте. Потпуно одсуство воље да се поднесе жртва је лајт мотив живота савременог Србина. Тежимо једино лагодностима, уживањима и достизању лажне среће по било коју цену. Рушење породице као темеља друштва у периоду комунизма (а данас у нео-либерализму још више!) мора узети свој данак у виду празних колевки и одсуства дечијег смеха. Наша неспремност да сопствени овоземаљски живот посветимо другом људском бићу и потпуно непознавање суштине Живота нас је и довела на ивицу биолошког изумирања. Сви други разлози су или мање битни или последица ових претходних. Доказ за ову тврдњу, барем што се наше земље тиче, лежи и у резултатима истраживања спроведеног од стране др Хаџи Стојана Адашевића о узроцима вештачког прекида трудноће, која показују следеће податке: 66% жена је дошло на вештачки абортус јер не жели да има децу (чисто егоистични разлози), 26% са оправдањем типа „довољно ми је једно дете; нећу да се заробим?!; модерно је бити мајка тек у четрдесетој“ (прикривени егоизам), док је само у 8% случајева у питању било материјално стање мајке. Зато се наша борба мора усмерити најпре на освешћивање народа о чињеницама везаним за сам живот, на афирмативан приступ животу као највећој светињи. Као народ морамо да дођемо



до културног и моралног обрасца који каже да живот почиње од зачећа и да је апсолутни национални приоритет Србије повећање стопе наталитета. У нашим настојањима да повећамо стопу наталитета у Србији морамо при том пазити на замке које нас очекују. Једна од највећих је оптуживање и осуђивање мајки које су извршиле абортус. Огроман је грех детеубиства, то стоји, али је још већи дар покајања. Сваком човеку се мора пружити прилика да свој грех окаје, ма колики да је тај грех. Веома је велики број оних жена које су учиниле абортус из чистог незнања о суштини живота; исто тако, после више од пола века прогона Христа и Цркве Његове у нашем народу није ни чудо што нема тог моралног бедема у нама који би предомислио жену када помисли о вештачком прекиду трудноће; мноштво је и оних жена које су из страха од оца, мужа или брата учиниле овај грех. Као хришћани морамо пружити руку помоћи, али само онима који желе да се покају! Наш је задатак дакле јасан: мисионарење увек и на сваком месту о светињи људског живота. Пројекат „ЖИВОТ“ Да претходни редови нису само понављање нечега што нам је добро познато, сведочи и Пројекат борбе против беле куге „ЖИВОТ“. Овај Пројекат је представљен у једном од претходних бројева „Православља“ те ће овде бити наведени само кључни појмови. Пројекат „ЖИВОТ“ има за циљ да младе Србе и Српкиње образује о светињи људског живота. Пројекат представља скуп различитих идеја, предлога па и чита-

PRAVOSLAVAC

вих мањих пројеката који су прикупљени на прошлогодишњем Сабору српске омладине и који су систематизовани у једну целину састављену од три подпројекта. То су подпројекти „Беба зна“, „Плодност“ и „Породица“. Подпројекат „Беба зна“ је окосница борбе српске православне омладине који се обраћа свим узрасним категоријама на тачно одређен и специфичан начин, као и женама и девојкама које се налазе у репродуктивном периоду свог живота. Подпројекти „Плодност“ и „Породица“ за циљ имају изналажење и примену правне регулативе и економских могућности за повећано државно субвенционисање парова који се лече од стерилитета, као и олакшавање процедуре усвајања деце. У ширем контексту, Пројекат ће се кроз низ акција бавити и реафирмисањем породичних вредности, борбом против вештачког абортуса, сексуалног образовања Новог доба, порнографије и осталих елемената Културе смрти. Пројекат се спроводи у организација Сабора српске омладине, а под руководством Удружења грађана „Српски Сабор Двери“ и Удружења православних медицинара „ВИТЕЗ“. Овом приликом желимо да све читаоце „Православља“ позовемо да се прикључе реализацији Пројекта „ЖИВОТ“. Пред нама је велики изазов. Пред нама је задатак да сви заједно, организовано и мудро, плански и постепено, наступимо и започнемо акцију на решавању овог проблема. Нама је јасно да се проблем ниског наталитета до краја може решити само акцијом саме државе путем специфичних мера широког спектра – од закона, преко пореза, помоћи

PRAVOSLAVAC

у лечењу стерилитета, до материјалне стимулације и других бенефиција за родитеље и мајке. Ми можемо да помогнемо, да стварамо духовну климу у народу у којој ће таква државна акција, када једном крене, а мора кренути пре или касније, боље и лакше заживети. Ми такође можемо да ангажујемо велики правни потенцијал који поседујемо

да до те акције дође што пре. Планира се да Пројекат заживи пуном снагом од септембра месеца текуће године, када би у издању часописа „Двери Српске“ и Гласила православних медицинара „Видар“ изашао специјални број који ће разобличите све елементе Културе смрти: абортус, контрацепција, планирано родитељство, сексуално образовање, порнографија, хомосексуализам итд.

Немања Д. Зарић, Удружење Православних Медицинара „ВИТЕЗ“



ISKUSTVO VERE Свако се од нас бар једном у животу запитао одакле ми нa планети и како се живот уопште почео формирати ? Замислите сада да вам кажу да је то питање без одговора. У том случају се правој истини губи траг, то буди нашу тежњу да пошто пото сазнамо неки крајњу узрок свему, а да на неки начин иза свега не стоји реч Бог наше знање би занавек остало непотпуно а крајња истина незадовољена. Тако човека и сами ум упућује ка познавању Бога – ка религији. Постоји ли овоземаљски закон који би у нас усадио праву основу морала, а да при томе буде базиран на нашој грижи савести и да се тај део човечије психе алармира кад год је у недоумици за „ово је добро“ a „ово није“? Размислите боље. Да ли је то што вас законом ограничава оно што „заиста не смете“ или „заиста не желите“? Ако подробније сагледамо одговор на ово питање видећемо да праву моралност градимо само када је истински код нас алармирана грижа савести тј. неки унутрашњи стид, и ако још боље размислимо она ће постојати само ако се угледамо на нешто савршено, а то, признаћете је за не поверовати, да може бити иједан човек, можда и не зато што неко не може да буде толико добар, поштен, одан, пријатан, скроман… до тога што је он ипак само човек и што припада људској врсти баш као и ми. То савршено, свето и праведно биће коме је сваки човек потчињен, сложићете се може бити само свемоћни Творац. И тако нас, дакле, савест поново упућује к’ Богу, учећи да га признамо за



нашег вишег законодавца и судију, а то признање себи је људска творевина звана религија. Када би размишљали о огледалу своје душе и о једном његовом делу које је најкристалније и најјасније, признали би смо да се само као човек никада не можемо идентификовати са тим делом савршенства, али то не значи да му никада нисмо тежили и да никада нисмо са њим откривали наше жеље и њиме се управљали ка различитим путевима и објектима. Можемо да помислимо и постанемо свесни чињенице да никада нисмо били толико безгрешни да би смо себе окарактерисали као светињу и савршенство и то је нормално, а да ли би сте заиста признали или желели да тог дела нема у вама? Помоћи ћу вам. Да ли вам ласка кад вас хвале за добро обављен посао, понашање, учињено добро дело? Наслућује се одговор да. Е баш то ДА стоји на путу између ваше грешне личности и савршеног лика у огледалу ваше душе које тежи да му се придружи. То ДА изискује религија, а тај део вас представља веру у Творца у нама! Шта би вас мотивисало на добра дела, бега од разних слабости и страсти, а да унапред знате да већ сутра нећете бити међу живима? Постоји ли већа мотивисаност од оних тзв. „најјачих побуда“ које воде вечном, и има ли веће награде од те? Како би сте иначе владали собом у тренуцима беде и невоље, како би сте савладали ваше зле жеље и страсти, те постали толико морално јаки и рекли заиста НЕ свим вашим пороцима, да не

PRAVOSLAVAC

мислите да и на вас мотри неко као на појединца међу једнакима. Човек сам себе прогласи неверником не зато што је он то заиста, већ зато што тумачење вере, религије и Бога ставља под оквире натприродног и недоказаног и никада не покушава да у том свом тумачењу оде даље, а то даље је ближе себи и спознаја те исте вере у огледалу своје душе. Да, па она није ништа даље до у нашој унутрашњости, ни на небу, ни у космосу па и да је ту нема тачке до које људска мисао не може доћи, а та мисао је опет у нама. Да ли сте икада размишљали колики је ваш учинак у напредовању људског друштва? Без обзира да ли сте поглавар или поданик, морате бити свесни чињенице да и од вас као појединца зависи поредак, благостање и напредак у држави, а да би тога било свако од нас треба превасходно да зна шта је право значење речи праведност, послушност и верност. Па и овде је религија баш та која нас томе учи и то проповеда. Како каже Волтер: „Свуда где год постоји државни живот, религија је потребна, закони бдију над јавним моралним владањем, а религија над приватним животом појединца“. Па онда ћемо лако изградити моралну и правну државу. Једна религијски мотивисана особа не дозвољава себи слабости већ зна за све своје мане и што је још битније зна како их исправити, па још један такав појединац, па још један и тако даље, и ето народа коме је лако објаснити шта су вредности за које се треба борити, чега се не сме одрећи, на чему мора радити и како ће, придржавајући се тога доћи до општенародног и духовног благостања.

PRAVOSLAVAC

А шта је са људском емоцијом? Хоћете ли рећи да и она траје сама од себе вечно или се и она троши у оној мери у којој све мање верујемо у њу? Емоција исхрањује људску душу, душа исхрањује нашу мисао, а наша мисао спроводи наша дела. Тешко је и замислити да ће емоција постојати у нама или из нас испарити само зато што је то неко други рекао, а не зато што ми у то верујемо и што желимо да она постоји. То значи да било какво осећање у нама проузрокујемо ми сами, прихватамо га

уз одобрење сопствене жеље, спроводимо до мисли и дела, и та позитивност или негативност наших дела поново побуђују нашу емоцију. Значи, у питању је узрочно. последична веза која изграђује управо оно што ми јесмо. Зато је битно да та наша духовна храна буде позитивно оријентисана, а то се постиже превасходно вером у Бога путем религије. Невена Жакула



KOW MILO[A OBILI]A Ждралин, коњ Милоша Обилића, био је јунак као и његов господар. Чак је с њим заједно и погинуо. То је једини легендарни српски коњ, који је погинуо у боју. А пратила га је слава, једнако као и његовог господара. О Ждралину има мало података и прича, а то је можда, због тога што је његов допринос у Милошевом делу огроман, а о великим и светим стварима се не говори много. Познато је да је Ждралин био висок коњ. То истиче и народни певац и то не без

јаког разлога. Кажу да је Ждралин био толико висок да је међу другим коњима изгледао као џин. И плашили су га се. Зато је Милош имао мало двобоја.

10

И ни један се не памти, није их забележила прича и песма, јер су сви Милошеви двобоји трајали кратко: нико није имао прилику да се дуже бори против таквог коња и јунака. Ждралину су приписане све велике и значајне особине легендарних коња, осим моћи летења. То му ваљда није требало, јер је све коње надмашивао својом величином и снагом. Његов господар је био оклопник, сав у панциру и гвожђу, па је панцире стављао и своме коњу. Кажу да је у двобојима и биткама Ждралин био сав у гвожђу. Никад није био ни огребан, а камоли рањен. Он је једноставно својом огромношћу рушио све пред собом, па је Милош на њему био недостижан за своје противнике. Ждралин није из царске ергеле, иако је Милош Обилић био дворски човек. Могао је да за себе и своје оклопнике, као командант пограничних јединица, бира коње у царској коњушници. Али он то није чинио. Имао је сâм своју ергелу, као високи официр и племић. Била је то мала ергела, али довољно велика да задовољи потребе и укус једног витеза и војсковође. Милош је у њој сам вршио селекцију коња. Ту му се ождребио и Ждралин. Летописи кажу да се Милошева коњушница налазила на северној падини планине Цер, на месту где је пре тога у време цара Трајана, био римски логор, а које се и данас зове Коњуша. Чак, легенда даље каже да се и Милош родио испод Цера, у селу Дворишту, и да је ванбрачни син Цара Душана. У време Косовске битке Милош Обилић је имао четрдесет, а Ждралин десет

PRAVOSLAVAC

година. Обојица, дакле у најбољим годинама. Дело које су извршили остаће упамћено по свом историјском значају и начину на који је извршено. Лаж је, кажу најновији архивски подаци, да се Милош приближио цару Мурату на превару, глумећи предају, јер цару није могао прићи нико наоружан, а најмање један пребег из противничке војске. Милош је дошао до Мурата на своме Ждралину, пробивши се кроз турску ордију са својим оклопницима. Милошеву предају измислили су Турци јер од срамоте нису могли признати да се неко успео пробити до њиховог цара. Хтели су на тај начин да умање подвиг Милоша и његових витезова. Па и Ждралина. То чудо од коња и јунака запрепастило је Турке и њихове коње, па је ту тренутну турску забуну и страх Милош искористио и дошао до Мурата. Ждралин је све испред себе газио, док је Милош све око себе секао. Гажење и сеча трајали су дуго, па су се човек и коњ уморили, али су, ипак, успели доћи до агарјанског владара и распорити му утробу.

И Ждралин и Милош су погинули на истом месту. На најславнијем месту у земљи Србији. На Газиместану. Хиљаде турских коња и јунака навалило је на њих двојицу, који падоше, борећи се, обојица, до задњег даха. Ждралин је погинуо као човек, витешки. И заслужио је да му се име нађе у списку косовских витезова. Није важно што је коњ: Смрт му је била људска, јуначка.

PRAVOSLAVAC

БИСЕРИ ВЕРОНАУКЕ 1. Милице, како се зову наши прародитељи? – Тата, како се зову моји прабаба и прадеда?… Живко и Милојка! 2. Немања, који су делови Свете Литургије? – Увод, Разрада и Закључак. 3. Биљана, Како се зову лева и десна страна на иконостасу? – Ђаконостас! 4. Реци ми Наталија, ко је издао Господа? – Јода. 5. Наброј ми Небојша делове Цркве? – Олтар, Лађа и... Светионик. А Милица из 3. разреда набраја: Олтар, Једрилица и ... Звоник. САВЕТИ РОДИТЕЉИМА Моја кћи, Старче, живи грешним животом, Како да је спасем? – Само светошћу твог живота. Светост родитеља спасава њихову децу. – Ваша деца ни једанпут не треба да вас чују како се свађате, па чак ни да подигнете глас једно на друго. – Па, је ли то могуће Старче? – Свакако да јесте. И то како вам кажем: ниједанпут да вас не чују. – Шта да радимо са нашим дететом, Старче? Препуно је несигурности и страхова? – Ви у потпуности сносите одговорност за то. Још од мајчиног стомака ви сте му, својим лошим међусобним односима, створили те психичке трауме, које он носи читав свој живот. Старац Порфирије (Барјактарис), 1991.

11

OTAC MATEJ Отац Арсеније се једно време није добро осећао, па је проводио већи део дана у кревету. Баш у то време дође му у посету човек од својих 55 година. Не обазирући се на наше негодовање, отац Арсеније устаде из кревета и радосно поздрави свог посетиоца. После вечере коју је спремила Надежда Петровна, отац Арсеније и његов посетилац се повукоше у собу и проведоше читаву ноћ у разговору. Следећег јутра није било потребе да се оцу Арсенију намешта кревет. Тог јутра су отац Арсеније и отац Матеј одслужили литургију заједно. Надежда Петровна и ја смо присуствовали служби. После тога су разговарали цео дан. Било је тешко убедити их да на тренутак прекину разговор како би нешто појели. Док смо вечерали, отац Арсеније је изгледао и осећао се много боље. Све време је с љубављу гледао у оца Матеја. Отац Матеј је мирно седео, разговарао, казивао нам своје доживљаје и одговарао на питања. Провео је са нама шест дана. Четвртог дана боравка у кући Надежде Петровне испричао ми је многе ствари о свом животу. Његови послератни доживљаји као и прича о томе како је пронашао своју породицу и поново је изгубио оставили су на мене незабораван утисак. Замолила сам га да ми дозволи да забележим његово казивање, што је он учинио. Следе моје белешке. Априла 1941. изненада сам мобилисан у Армију. Имао сам тада 28 година, а моја Људмила 25. Оженио сам се њоме из велике љубави. Нас двоје нисмо могли да замислимо живот једно без друго-

12

га. Првих неколико месеци у војсци нисам имао мира. Писали смо једно другом сваки дан. Људмила ми је била све. Чини ми се да сам је волео више од рођене деце. Она је изузетна особа, изразито снажне воље, доследна, истинољубива и простосрдачна. Знао сам да ме воли колико и ја њу. Наша љубав није почивала на физичкој привлачности, него на дубокој духовној блискости и привржености. Ја сам завршио физику, а Људмила педагошку школу. Предавала је нижим разредима средње школе. Рат, као и свака друга трагедија, затиче људе неспремнима. Од самог почетка сам учествовао у тешким и опасним биткама у којима смо се озбиљно тукли и чак неколико пута били приморани да се повлачимо. Често сам јој писао, али сам много касније сазнао да моја писма са фронта никада нису стизала до ње. Ни ја тада нисам добијао писма. Неколико пута сам рањаван. Опорављао сам се по болницама на Уралу и у Сибиру и тада сам јој писао и добијао писма од ње. Но, чим сам поново послат на фронт, писма су престала да стижу. У фебруару 1945. поново сам тешко рањен, а 7. маја, по опоравку, послали су ме у Праг. Ту сам дочекао крај рата. Груди су ми биле окићене медаљама, но мисли су ми увек биле код куће. Нисам био једини који се тако осећао, сви смо мислили на своје породице и домове. Рат се завршио, одбранили смо Отаџбину. Шест дана по завршетку рата изненада сам ухапшен. Првог јуна сам осуђен на стрељање, а казна ми је касније преиначена на дванаест година робије.

PRAVOSLAVAC

Оптужбу је измислио један од мојих претпостављених који је тврдио да сам водио кампању против своје земље у сарадњи са непријатељем. Покушао сам да убедим иследника, а касније суд, да то није истина. Ништа није вредело. Слушали су само мог претпостављеног. Касније сам сазнао да је исто учинио и неким мојим колегама. Борио се, ваљда, за већи положај и бољу плату. Осуђен сам и послат на робију. Променио сам неколико логора до 1957. када сам ослобођен. У једном од тих логора успознао сам оца Арсенија и постао веома везан за њега. Заволео сам га. Тада сам већ поверовао у Бога. У томе ми је помогао један пријатељ, такође затвореник у логору, диван човек и прави Хришћанин. Он ми је пружио велику утеху док сам живео у логору. Никад нисам успео да јавим својој породици да сам послат у логор, али сам се надао да ће Људмила то некако успети да сазна код државних власти или преко пријатеља. Провео сам последње године у једном сибирском логору, одакле сам ослобођен 1957. Остало ми је још да издржим три месеца казне у Норилску. Одатле сам писао у Москву и распитивао се за породицу, но нисам добијао одговор. Очајнички сам тражио своју породицу. Најпре сам покушавао да их нађем званичним путем, но то ми није ништа помогло. Најзад се обукох што сам пристојније могао и сам се дадох у потрагу преко пријатеља. Сазнадох да је Људмила за време рата пребачена у град Кострому и да је тамо остала. Био сам веома

PRAVOSLAVAC

узбуђен, јер је требало ускоро да их видим, па сам се све време питао у каквом стању ћу их затећи. Шта ли се њима све догодило? Ево Костроме. Стигао сам у град у седам сати увече и најпре сам морао да пронађем улицу у којој станују. Кад сам је коначно пронашао и закуцао на врата, било је већ око девет часова. Отворио ми је непознат човек који ме је дуго гледао, стресао се, коракнуо уназад и најзад рекао: „Уђите, Александре Ивановичу.“ Уђох у кућу и скидох капут. Човек ме је посматрао у тишини, затим се окренуо према вратима собе и викнуо: „Људмила! Имамо посету.“ На вратима се појави Људмила. Чим ме виде, притрча ми и стаде да виче: „Саша! Саша! Јеси ли то ти? Где си био?“ Она ме грли, љуби ме, а ја заборављам на све, на цео свет. Привијам је уз себе, љубим јој лице, руке, осећам како јој лупа срце. Колико дуго је то трајало, не знам. Но када напокон погледах човека који ми је отворио врата, видех на његовом лицу израз тако искрене туге, да то не могу ни описати. Упитах: „Људа, ко је ово?“ Она се одмакну од мене, погледа нас обојицу и плачним, промуклим гласом рече: „Мој муж.“ У трену схватих да сам изгубио све. Осећао сам се изгубљено, сломљено. Сео сам на столицу и све што сам могао да питам било је: „А ја?“ Обоје су ћутали. Ухватио сам се за главу и почео да плачем. Тресао сам се од плача, као никад до тада у животу. Као да су се све оне године страдања, стрепње и ишчекивања поновног сусрета свом тежином обрушиле на мене. Био сам очајан. Осетих нечију руку на раме-

13

нима и чух глас: „Смирите се. Испричајте нам шта се све догађало са вама свих ових година.“ Подигох главу и схватих да ми се обратио Људмилин муж. Сео је преко пута мене, док је Људмила и даље стајала. Гледао сам је, неспособан да одједном схватим све што се догодило. Мисли су ми биле магловите и недефинисане. Док сам је посматрао све је то нестало и ја сам видео само њу, Људмилу. Лице јој је било бледо, а њене крупне очи пуне суза и ужаса. Стајала је тако и гледала наизменично у мене и у Бориса – касније сам сазнао да се тако звао њен муж. Њено драго и познато лице било је и даље веома лепо. Моја жена, моја драга, моја једина Људмила, била је сада туђа жена. Моја Људа, о којој сам непрестано мислио свих ових година. Преживео сам дванаест година у логору једино захваљујући нади да ћу је поново видети. Сада сам је нашао и истог тренутка је поново изгубио. Погледао сам Бориса и на његовом лицу видех одраз истог бола и изгубљености које сам и сам осећао. „Причајте нам“, поновио је. „Молим вас.“ Почео сам да причам све од почетка. Вероватно сам дуго говорио. Причао сам им о рату и о писмима која сам писао. Испричао сам им о Прагу, о хапшењу, о суђењу и пресуди: дванаест година робије у сибирском логору. Све сам им испричао, а затим поново утонуо у ћутање. Ћутали су и они. У том тренутку, као кроз густу маглу, проби ми се до свести помисао о Богу и ја Му се немо обратих: „Господе! Ти нам помози. Ти пресуди по правди Твојој јер Ти једини знаш шта је за нас добро.“

14

Људмила обиђе сто који је стајао између нас, стаде испред мене и рече: „Саша, опрости ми, крива сам пред тобом. Када сам престала да добијам од тебе писма, распитивала сам се о теби код власти и чекала сам. Одговор је увек био: нестао у борбама. „Помислила сам да си вероватно погинуо. Последње вести од тебе добила сам из Прага. Само сам на тебе мислила, али онда сам упознала Бориса и навикла се на њега. Заволела сам га и удала се за њега четири године пошто смо се упознали. Родила нам се девојчица, нашим синовима сестрица. Зове се Нина, седам година јој је. Опрости ми. Само сам ја крива. Нисам довољно дуго чекала. Опрости...“ наставила је да говори кроз сузе. Борис је ћутао. Шта ми је било чинити у том тренутку? Нисам знао, нисам видео излаз, а било је очигледно да излаз не виде ни њих двоје. Тада угледах на зиду собе неколико урамљених фотографија на којима сам био ја, пре него што сам отишао у рат. Одједном је све изгледало другачије. Нејасно осећање гнева и осуде ишчезе и нека чудна благост ми загреја срце. Није ме заборавила, сећала ме се и за целу ову ситуацију нико није био крив. Но шта нам је сада чинити? У соби је владала непријатна тишина. Тишина тешка и болна. „Где су деца?“ упитах. „Отишли су код баке. Тамо ће преноћити.“ Погледао сам моју жену. Знао сам, био сам убеђен у то, да ако јој овог тренутка кажем да пође са мном, да ће ме послушати. Да ће узети децу и оставити Бориса. Знао сам то. У том случају, могао бих

PRAVOSLAVAC

да заборавим на тог њеног другог мужа и да је волим, исто као и пре. Али деца? За ових последњих осам година, деца су се зближила са својим очухом и заволела га. Ту је, затим, и девојчица. Како би деца реаговала на то? Да ли би могла да ме поново заволе? Да ли би могла да схвате све ово што се догодило? Да ли би била у стању да тек тако забораве на Бориса? Што сам дуже о томе размишљао, све сам више схватао да бих на тај начин уништио једну сложну породицу, породицу у којој постоји љубав и разумевање. Зар сам имао шта да опростим Људмили? Због чега је она крива? Чекала ме је, тражила, патила се сама са наша два сина. Удала се тек пошто је била сигурна да сам погинуо. Но ни тада ме ова нова породица није заборавила: доказ за то су биле моје слике које су висиле на зиду. Ја сам сада сам, а њих је четворо. Зар сам полагао икаква права на њих? Ни она, ни ја нисмо били криви за ово, а Борис још мање. Волео сам Људмилу (и још је волим), но то ми није давало право да уништим једну породицу, због својих себичних интереса. Тиме бих само посејао зло семе, запатио бих тугу и раздвојио своју децу од човека који им је био отац свих ових година. Моји синови сигурно воле Бориса. Да ли воле мене? А шта са девојчицом којој је Борис рођени отац? Поново се у мислима обратих Богу. Не знам шта ме је тада натерало да одем у другу собу. Видео сам три кревета уза зид. Очигледно су ту спавала деца. Изнад узглавља најмањег кревета на црвеној пантљици висила је иконица. Нисам могао да видим који је светитељ био изображен на њој, али сама помисао да је

PRAVOSLAVAC

Људмила, за коју сам знао да не верује у Бога, дозволила да изнад дететове главе стоји икона, испунила ми је срце топлином и радошћу. Док сам био у логору, човек који ме је упутио у Хришћанску веру увек ми је говорио да су добра дела према ближњима једини пут к Богу, а да је у исто време неопходно обуздати оно наше огромно, људско „ЈА“ кога сви непрестано истурамо испред себе. Такав је био, отприлике, ток мојих мисли тада. Знао сам да постоји само један прави избор: да одем одатле и да изађем из Људмилиног и Борисовог живота и из живота деце. Људмила је изгледала јадно. Притискала ју је неизвесност која се тако изненадно обрушила на њу. Лице јој је имало израз најдубље туге, а Борисова глава је била погнута, па је и он изгледао као притиснут тешким теретом. Осетих стид што их обоје држим у неизвесности. Устадох и рекох им: „Идем. То је једини прави и праведни излаз из свега овога. Ви сте сада породица, а ја сам део прошлости. Ти, Људа, имаш два сина и кћерку, а ја немам ништа. Ви се волите. Идем. Ово није никаква жртва, већ воља Божја.“ Узео сам свој капут и обукао га. Борис ме је гледао забринуто, а Људмила повика: „Не, не иди!“ У њеном гласу се осећала извесна несигурност. Борис ми приђе, пружи ми руку и рече: „Тешко јој је. Пати због нас обоје и због деце.“ Отишао сам из њиховог стана, као да се овај сусрет са Људмилом и њеним мужем никада није ни одиграо. Сада је остала само прошлост. Поново сам био

15

сам. Жена коју сам волео била је за мене изгубљена заувек. Чекао сам, пун наде, толико година и једино сам кроз ту наду живео и остао жив. Пронашао сам Људмилу, а сада сам је изгубио заувек. Лутао сам мрачним улицама Костроме, сломљен оним што сам управо доживео. Схватао сам да другог излаза нема. Но и даље ми је пред очима био само Људмилин лик. Био сам веома болестан шест месеци. Помогли су ми неки добри људи, каквих свуда има. За то време сам се привио уз Цркву, што ме је спречило да пођем погрешним путем и да доносим погрешне одлуке. Запослио сам се као физичар на једном институту, посветио сам се послу и, хвала Богу, постизао добре резултате. Постао сам чак и познат у извесним круговима, па су моји научни радови штампани и ја сам добро зарађивао. Сећање на Људмилин лик ме није напуштало. Градић у ком сам живео није био много велик. У њему је остала само једна црква, све остале су порушене или затворене. Црква ми је била спас, место где сам могао да одморим душу и где сам добијао утеху. У тој цркви сам упознао једног лекара, доброг верника који ми је много помогао. Његов дом је, колико се сећам, био једини који сам тада посећивао и у коме сам могао да се осећам пријатно и да разговарам о духовном животу. Нисам покушавао да пратим шта се дешавало у Људмилином животу. Сматрао сам да то не би било корисно ни за мене, ни за њу. Једном сам само писао Борису и замолио га да приме од мене материјалну помоћ. Преко пријатеља који је живео у

16

Костроми, послао сам им скоро сав свој новац. Те године су ми биле врло тешке. Много сам пропатио, јер нисам био у стању да заборавим Људмилу и децу. Четири године након тога, сазнадох да је отац Арсеније жив. Писао сам му, а касније га и посетио. Тако је отац Арсеније постао мој духовни отац и саветник. Много касније, замонашио сам се и примио свештенички чин. То сам одавно желео, али отац Арсеније ми је саветовао да још није време да се замонашим. Дао ми је благослов тек пре две године. Оставио сам посао, на велико запрепашћење мојих колега, и почео да служим у цркви. Сада живим у маленом индустријском градићу и служим у једној малој цркви. Имам велики број парохијана од којих су многи искрени и добри верници. Смирио сам се, прошлост се некако зацелила; но пре отприлике пола године десило се нешто што меје дубоко дирнуло и потресло. Вратио сам се кући једног дана по одслуженој литургији, а власник стана ми рече да ме је тражио неки средовечни човек који није оставио име. Рекао је да ће навратити поново око четири сата. Нисам обратио посебну пажњу на то. Међутим, тачно у четири сата огласило се звонце на вратима. На прагу је стајао човек педесетих година, жут у лицу и некако сав изнемогао. Једино су му очи биле светле и изражајне и у њима се огледала доброта. Човек уђе у мој стан и поздрави ме, ословљавајући ме мојим световним именом. Однекуда ми је изгледао познат, али нисам могао да се сетим одакле га знам.

PRAVOSLAVAC

„Зар ме не препознајете?“ упита ме. Тада сам се сетио. Био је то Борис, Људмилин муж. Борис одмах поче да говори. „Дошао сам да вам јавим неке новости везане за децу. Ја сам болестан. Имам рак, два пута су ме оперисали, а сада идем на хемотерапију. Сав сам пожутео од ње, али стање ми се није поправило. Кажу да имам још највише два месеца живота. Но то је само увод. Хтео бих, пре свега, да вам се захвалим на помоћи. Ваша помоћ нам је много значила. Поштовао

Бог је добар. Сва наша деца су верници. Људмила некада није веровала у Бога, но кад сте ви отишли у рат, то се у многоме променило. Дошао сам да вам се јавим. Увек сам се старао да знам где живите. Мислио сам да је то важно, јер су наше судбине тако болно и чудно испреплетане. Знам колико је вама било тешко, но желим да знате да је све ово оставило ране и на мојој и Људмилиној души. Људмила вас је волела и још увек вас воли. Ваш одлазак ју је још више везао за вас, јер сте

сам вашу жељу и никад Људмили нисам рекао да сте нам ви послали новац, но сигуран сам да она то и сама зна. Она вас веома добро познаје. Ваши синови сада имају своју децу. Људмила је од њих двојице направила добре људе. Обојица су инжењери. Наша кћерка Нина је уписала студије:

својом жртвом показали снагу ваше љубави према њој. Тешко ми је било да живом у сенци њене љубави према вама. Али не би имало смисла рећи да ме није волела после оног догађаја. Никад према мени није била одбојна нити хладна, никад ме није осуђивала. Но сећам се, будио

PRAVOSLAVAC

17

бих се понекад ноћу и осетио да она не спава, да се само прави да спава. Знао сам тада да размишља о вама.“ Затим ми је подробно испричао све о деци и на растанку ми рекао: „Није ми остало још дуго да живим, дани су ми одбројани. Ако у вашој парохији има још који свештеник, радо бих се исповедио. Помозите ми!“ Гледајући Бориса схватио сам да му је живот после мог одласка био врло тежак и болан, пун сумња и брига. Упркос томе, успео је да подигне нашу децу и да их васпита у вери, а и да Људмилу уведе у веру. Његов живот је био много тежи, одговорнији и компликованији од мога: прави подвиг. Борис је остао код мене три дана. Отац Андреј, мој сабрат у храму у коме сам служио, исповедио га је и причестио. Сећам се да ми је после тога рекао: „Довели сте ми доброг човека. Добар је човек тај Борис. Ретки су такви.“ Док ми је отац Матеј причао о свом животу, отац Арсеније је пажљиво слушао његово казивање. Знам да је све то већ чуо раније. Отац Матеј је остао са нама још неколико дана. Више га никада нисам видела, али се сећам да ми је, пет месеци после његове посете, отац Арсеније споменуо да је од њега примио писмо. „Тежак је и врло замршен био живот оца Матеја“, рекао ми је отац Арсеније. „Али упркос томе, успео је, уз Божју помоћ, да донесе једину праву одлуку. Нека би Бог увек био са њим!“ Животна прича оца Матеја ме је дубоко потресла и оставила на мене снажан утисак. Нећу га заборавити докле год будем жива.

18

OD RO\EWA NA DIJETI Због поремаћаја метаболизма девојка на сме да користи намирнице које садрже фениналин. Јеловник састављен од воћа, поврћа и специјалне врсте млека и брашна који могу да се набаве искључиво у иностранству. Када се пре 16 година по трећи пут породила Љиљана Ранђеловић (47) из великог Извора код Зајечара лекари су констатовали да рођена девојчица болује од не тако честог поремећаја метаболизма који се назива фенилкетонурија и да због тога у исхрани никако неће смети да користи намирнице које садрже фининалин, јер то може бити кобно по њу. Вељку и Љиљани Ранђело-

PRAVOSLAVAC

вић годину и по дана по рођењу Александре од исте болести умро је и другорођени деветогодишњи син Верољуб. Ова врста поремећаја метаболизма је код дечака касно откривена, тако да је због повећања фениналина у крви страдао нервни систем. Због тога је Александри одмах наком рођења урађена анализа која је на жалост показала присуство истог поремећаја. Са Александриним рођењем започиње велика борба Ранђеловића за њен живот. Беба није смела да користи мајчино млеко, али ни било коју врсту вештачког, већ само оно које не садржи фениналин и које се и данас производи и продаје искључиво у иностранству. Прве три године ову врсту млека обезбеђивала је београдска болница. Након тога Ранђеловићи су морали да се сналазе како знају и умеју. – Најквалитетнија врста тог млека коштала је 217 ондашњих марака по кутији и ми то никако не би смо могли да издржимо да није било људи добре воље који су нам помагали – каже Љиљана Ранђеловић. Ранђеловићима је данас, када Александра има 16 година теже него икада. Петочлана породица живи од пензије бака Верице која износи пет хиљада динара. Вељко је запослен у зајечарском грађевинском предузећу „Тимоградња“ где седам месеци није примио плату. Син Дејан је такође остао без посла. Хлеб који Александри месе од специјалне врсте брашна, свакодневно мере у грамима, како би га било довољно до нечије добре воље и следеће пошиљке. Када смо посетили Ранђеловиће, Александра је имала хлеба само за три

PRAVOSLAVAC

дана. За месец дана Александри треба 20 кутија брашна „Дамин“. – Требало је из Немачке да стигне камион са хуманитарном помоћи намењеној инвалидима и ту се налази и брашно за Александру, али не можемо да добијемо пошиљку, јер има проблема око плаћања ПДВ-а. Неизвесно је када ће брашно да нам буде допремљено, а Александра стално пита шта ће да ради уколико не буде имала хлеба. Она је сада у пубертету и потребе су јој веће. Љиљана каже да у кући има резерве млека за неколико наредних месеци али не и брашна и тестенина. Александра сме да једе само поврће пржено на уљу и воће, али никако месо и рибу и веома мале количине кромпира. – Као мала девојчица није схватала да не сме да једе исто што и ми, па је крала храну – прича мајка Љиљана. – Тада би се на редовним лекарским контролама увећавала количина фениналина у крви. Онда нисам смела да се од ње никако одвајам. Виђала сам је како крадом прстићима чупка наш хлеб или се спрема да оглође кост коју је понела псу. Било је срамота да у школи једе своју ужину која се најчешће састојала од хлеба, па га је кроз рупу убацивала у школску шупу. Када је чистачица видела брдо баченог хлеба позвала нас је да то видимо и онда смо у кантама тај хлеб без мириса и укуса однели кући. Тако је седела гладна све док се не врати из школе. Пролила сам много суза због тога. Александра, ученица прве године Економске школе у Зајечару храбре одлуке да са занимањем кувара буде на сталном искушењу, данас је свесна своје разлике у односу на друге, али се

19

труди да се не жали на њу, али ни да је сакрива. Александра никада није смела да окуси своју рођенданску торту, али је редовно позивала другарице и другове да их почасти. – Морали смо у јавност онда када више нисмо могли да се сами изборимо за њен живот – каже Љиљана. – Из Париза нам је Мирослав Ранђеловић помагао скоро седам година. Било је помоћи и из Немачке и других крајева. Куцали смо на многа врата и она су се пре или касније отварала. Нећемо ни сада одустати. Желимо да Александра живи и надамо се да ће нам у томе помоћи људи добре воље. Ранђеловићи у разговору ни једном нису споменули неке друге ствари које су потребне, сада већ девојци Александри, ни то да када нема новаца, до школе у Зајечару путује седам километара пешице (сазнали смо од других), већ само то да су њиховом детету потребни хлеб и млеко који су много скупљи од оног уобичајеног и мере се десетинама евра, а које многи у Србији не би могли да плате. Александрин живот умногоме зависи од оних који имају и могу да помогну. Контакт адреса за оне који желе да помогну је: Александра Ранђеловић, улица Вука Караџића 13а, 19206 Велики Извор – Зајечар, телефон: 019/467-068.

VE^NA RADOST ILI VE^NE MUKE У Еванђељу Господа Христа све је божанска истина, сушта божанска истина: све од почетка до краја, од врха до дна. Све што је речено о блаженству праведника и покајаних грешника, сушта је божанска истина. Но исто тако, све што је речено о вечним мукама богохулних безбожника и непокајаних грешника, такође је све сушта божанска истина. И мене и тебе, и свако људско биће очекује или вечно блаженство или вечне муке. Трећега нема. И ја и ти сва-

Славица Марковић

20

PRAVOSLAVAC

ки дан и сваке ноћи само једно радимо: идемо или ка вечном блаженству или ка вечним мукама. Пут светих Јеванђелских врлина води нас у вечно блаженство – рај; пут непокајаних и неисповеђених грехова води нас у вечне муке – пакао. О томе ево једног светоотачког сведочанства. Била два друга; један од њих даде завет да ће престати волети све земаљско и отићи у монахе, а други се предаде озлојеђењу и безочно исмеваше Јеванђелске истине. Монах надживе мирјанина; и када овај последњи умре, монах зажеле да сазна у каквом је стању душа умрлога иза гроба. Дуго и са искреном вером мољаше се монах Богу, да му испуни ову жељу, ако је то угодно светој вољи Његовој. Господ услиши монахову молитву, и након неколико дана монаху се јави његов умрли друг. „Шта је с тобом; како ти је; је ли ти добро?“ упита монах, обрадован појавом умрлога друга. – „Ти хоћеш то да сазнаш“, потресно јечећи одговори мртвац. „Тешко мени кукавцу! Неуспављиви црв гризе ме, не даје ми, и неће ми дати покоја сву вечност“. – „А какво је то мучење?“ продужи монах питати. – „То је мучење неподношљиво“, јекну умрли, „али нема се куд, гњев се Божији избећи не може. Мени је сада дата слобода ради молитава твојих; и ако хоћеш, ја ћу ти показати моје мучење. Само, хоћеш ли стварно да га видиш или не? Васцело моје мучење ти не можеш поднети; ја ћу ти показати само један делић…“ Рекавши то, умрли подиже мало један крај своје одеће, и – ужас и смрад тако поразише монаха да се он

PRAVOSLAVAC

тог тренутка пробуди. Сва нога коју му показа његов друг беше покривена страшним црвом, и из рана излажаше тако одвратан смрад да нема речи које би га могле описати. Тај паклени смрад тако захвати монахову келију да он једва узможе истрчати из ње, не успевши чак ни врата да затвори за собом. Тај смрад се разли по целоме манастиру тако, да су монаси били приморани напустити манастир и на другом месту тражити себи уточишта. А друг покојников не могаше се ничим избавити од смрада удахнутог једном, нити спрати са руку својих паклени задах, нити га икаквим мирисима уклонити. авва Јустин

21

MISIONAREWE U SAVREMENOM SVETU Мисионарење у савременом свету Мисионар је посланик Божји, то је служба апостолска. Он је благовесник Јеванђеља спасења. У призиву и послању Божјем, апостолство је исто у свим временима, јер је исти Бог јуче, данас, сутра, исти Пут, Истина и Живот, иста благодат и подвиг, исто познање и откривење, иста љубав богочовечанска којој ништа није немогуће. Божји посланик је онај који је од Бога спасен и благодаћу  Божјом сарађује на спасењу  ближњих. Смисао мисионарења је – сведочење присуства Божјег у свету и времену: животом, делом, речју, ћутањем – онога што нам је од Бога откривено, ш т о нам је Светим Писмом и Светим Предањем предато, што смо у Цркви Христовој научили, свагда  у славу Оца и Сина и Светога Духа, на спасење своје и ближњих. Хришћанин бити је велико избрање од Господа, и велика одговорност пред примљеним даром ради свете службе потребитима. Хришћанин се постаје вером у спаситељску мисију Христа и

22

Цркве, а остаје непрестаним подвигом подражавања Христа и Светих, који испунише меру светости и савршенства, свима заповеђену. Сусрет љубави Божје и човечје у души која се одазвала на позив Спаситељев „хајде за мном“, свесно, слободно, одговорно. Сваки хришћанин јасно распознаје време у свом животу по старом човеку, и време сусрета с Христом, време Новог Савеза душе с Христом. Храм душе и тела зида на темељу покајања, јер сам Господ устима светих кроз сву историју људску позива себи све који хоће спасење, узаном стазом покајања, која је почетак и крај идења путем спасења. Ду ховна припрема целог човеков ог бића које води преображењу старог човека и  благодаћу на дар добијеном, у рађању и препорађању новог, је неопходна, јер је мисионар – сведок. Сведок спасоносности Јеванђеља које опитно куша. Сам мора живети, па тек онда проповедати како би му реч била осољена „сољу истине“, и то је мисионарење животом. Сведок је истовремено и мученик; мученик душе и савести који, пробуђен из духовне смрти, от-

PRAVOSLAVAC

вореним очима ума гледа бојиште света на коме гину сви они које греховни живот убија; али и мученик тела, које добровољно даје на жртву за друге; мученик срца који у срдачном болу и плачу познаје љубав јачу од смрти, распет на крст богочовечанске љубави за све и сва, а коју својим добровољним мучеништвом исповеда, тако да је мисионар увек и исповедник понеке од бескрајних тајни Царства Небеског. По љубави Божјој за спасење човека, којом нам је откривена спасоносна лудост Крста Христовог, који уздиже из пада огреховљену палу људску природу, он радосно узима учешће у ношењу његовом, познајући на себи спасоносност тог голготског пута, којим је сам Господ прошао, и сви мартири и сведоци ове истине после Њега. Крстоносно живљење је слава Господња и сведочење самим животом. Свети Оци кажу да је унутрашње мисионарење, молитвено, исихијско, созерцатељно-подвижничко, које води есхатолошкој стварности Царства Божјега, претежније од спољашњег, историјског мисионарења. Спаси себе и спасићеш многе око себе, речено је, – јер ко сам не ходи путем спасења, не може помоћи спасењу ближњих. По неопходности љубави Божје човек се у заједници спасава – Господ подиже једног ради користи свих, а човек, опет по љубави, радо себе жртвује ради свих. Ово је смисао небоземног живљења, и ради те мисије спаситељне љубави неопходно је и спољашње мисионарење, у чијој су служби били велики, средњи и мали апостоли претходних времена.

PRAVOSLAVAC

Сусретом подвига и откривења, благодатном силом Божјом преображава унутрашњег и спољашњег човека по лику Христовом, и познајући Спаситеља може о Њему истинито сведочити. Ово знање није од овог света, већ је Духом Светим откривено кроз пророке, апостоле, светитеље – а посланик предаје онако како је примио, и ништа своје не чини, у светој послушности вишњем закону коме служи. Мисионарење речју је неопходно: како ћемо веровати ако не чујемо, како разумети ако не знамо, а како ћемо знати ако нам није проповедано (види Рим. 10,14–15). Речју Божјом коју твори па тек онда говори, како не би био већма осуђен, са осећањем страха Господњег да нас грех не одвоји од љубави Божје коју смо познали, страха да нећемо достојан одговор дати на праведном суду, страха да се не постидимо пред анђелима и светима дела својих, и да се речи наше не нађу празне. Без борбе нема победе, а без победе нема венаца победничких. Посланик је истовремено и свети ратник који ратује против сила таме и духова зла у себи и око себе, вечних и непомирљивих непријатеља нашега спасења. Ратује и са светом, који користи са слободом неусловљености стихијама света, ратује и са својом природом, склоном паду и пропадању. Али ратује „свеоружјем Божјим“, наоружан врлинама јеванђелским, огрнут благодаћу, подржаван од анђела и светих и од Свепобедног Бога, који је свет зла већ победио. Радост жртвовања себе и свога, радост опраштања свега свима, радост духовне и телесне милостиње, радост

23

молитвеног труда и свих јеванђелских врлина, јесте рај душе хришћанске, јер опитно куша напредовање из славе у славу, примање силе с висине, и види плодове свог мисионарења делом. Ову радост нико од њега узети не може: ни смрт, ни гоњење, ни клевете, јер она није од овога света, нити од људи, већ од Сверадосног. Мисионар је апостол љубави. И нема другог апостолства – до откривења  Љубави, до сведочења Љубави, до живљења и умирања за Љубав! Постоји само различита мера љубави која се ме-

Логос Божји осмишљава наш живот нови и пуни у свим појединостима, чиме је испуњена наша радост у Господу. Душа незасито чезне да непрестано пребива у блаженствима откривеним, чезне за храном светих и савршених и зато „идење за Јагњетом куд год пође“ не престаје до смртног часа, а ни после њега. Човек радо одбацује своју вољу и жељу, свој покој и сигурност овоземаљског живљења, и све што га удаљава од заједнице са Христом и светима, како би свагда био што ближе Ономе кога љуби, како се не би огрешио о једини непролазни закон Неба и земље – закон Љубави. Душа и тело, очишћени и преображени, постају храм у који се уселио Бог, који са својим пријатељима дели своју богочовечанску стварност, чини да нови, охристовљени и обожени човек, благовести нови живот Царства Божјега – који носи у себи, тајно и невидљиво, унутра, да се не види, и, објављује га – ћутањем. Учесник светлости недоступне, удивљен пред тајном коју Духом сори дубином и висином и ширином – тј.  зерцава, речима је не може исказати, и величином жртве за оно што се љуби, зато је тихо и смирено мисионарење ћустрадањем за Бога и све Божје у свету, у тањем пред дубинама Божјим, речитије коме је скривена тајна милости Божје за од речи и дела. нас. Бог се јавио и своје нам постојање Најприближнија реч је „свадба“ Жеобјавио, ради нас и нашега спасења, и ника, Христа и Невесте, душе човечје, послао у свет да са путева и раскрсница на коју, до последњег дана, до последњег све позовемо на „вечеру Царства Божје- даха, анђели и свети људи, слуге и прига“. Души се даје да опитно позна да је јатељи Женикови позивају, позивају, почедо благодати и васкрсења, и тај залог зивају… а то се човечјим језиком зове вечног живота који куша још на земљи, мисионарење:  „Хајдете, све је готово!“ чини је неуморном у богољубивом тру- Амин.   ду апостолства, жудећи да сви буду  Јања Тодоровић, мисионар Мисионарске учесници блаженства Неба. секције ВДС Српске Патријаршије

24

PRAVOSLAVAC

NAJLU\A NO]

Брате Србине знаш ли како, зашто и на који начин славиш „најлуђу ноћ“? Оно што празнујеш – то си, тиме живиш и причешћујеш се. А празници су или празници светлости или анти антипразници таме. Због тога смо читаоцима понудили неколико речи о празновању новогодишње – најлуђе ноћи која је Србима у данима испирања мозгова наметнута од Тита и његових сабораца.

УОЧИ „НАЈЛУЂЕ НОЋИ“ Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају, а неки од њих су и следећи: 1. мај, „међународни празник рада“, који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име „диктатуре пролетеријата“, преко шездесет милиона људских живота); 7. јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој цркви (први Србин је био „Шпанац“, припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29. новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због којег ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово; 8. март, „међународни дан жена“, уствари – комунистички празник жене – револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И Срби пристају, Срби се мире са таквим празницима; Срби… Уосталом, ко пита Србе?

PRAVOSLAVAC

Суштина празника, сваког празника, јесте религијска. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости пре свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском облику; када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу; када славимо Савиндан, лице у лице срећемо се са оцем наше Цркве и отаџбине; на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром и његовом светом и честитом војском… А када славимо послератне празнике? „тада славимо“ тријумфалне моменте једне лажне религије која „верује у Маркса и Енгелса“, религије која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом Србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице. У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народом почели да славе Совјети када су окупирали Царску Русију. И ова заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, не питајући се зашто и како. Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима). – Свуда у хришћанском свету, и код православних и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: „Срећни Новогодишњи и Божићни празници!“ и кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе „србску нову годину“, што је по свему судећи јединствени пример у свету

25

– две нове године и обе – славља! Могло би се ускоро десити да се прославља и кинеска нова година – вероватно би за њу било заинтересованих; – Кићење јелке на западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову Годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелка за нову годину у Србији не значи баш ништа; – Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; Бадње дрво за Србски Божић, је само грана или гранчица храста која остаје на свом месту да расте у висину и ширину;

– Када се слави католичка – међународна нова година православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожији, јер се и тело и душа спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Све-

26

тог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови „ослободиоци“ који су донели нове законе и нове празнике; – У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала трошити свој муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије и испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време, искрено ће моћи да се веселе само они који су претходних година били: посланици, одборници, министри, као и многи челници тзв. невладиних организација финансираних од стране запада. – У најлуђој ноћи ће пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, не дај Боже, мртвих. – У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити и питати – шта су то дочекивали; – У најлуђој ноћи ретко ко је свестан да ли се слави долазак по свему црне претходне или улазак по свему судећи још црње наредне године. – После најлуђе ноћи за све оне који се нису пружили колики им је губер, долази најдужи месец звани јануар кога са тешком главом као туч и празних џепова треба премостити, па треба озбиљно размислити да ли назив „најлуђа ноћ“ треба ставити под знаке навода или она то заиста јесте. Рећи ћемо и то: „Наше није да убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а убедити се – то је ствар оних који слушају – читају“, како је говорио Свети Јован Златоусти. Биће сасвим довољно ако овај скромни текст било кога подстакне на размишљање.

PRAVOSLAVAC

БЕЗПРАЗНИЧНИ СВЕТ И ЧЕЖЊА ЗА ПРАЗНИКОМ Има ли бесмисленијег празника од секуларне грађанске Нове године којом су се безбожници тако упорно борили против Божића? Људи на тај дан журе и јуре „припремајући“ се хистерично за дочек Нове године. И та јурњава није ништа друго до последица тога што су људи подсвесно „свесни“ да у темељу њиховог „празновања“ Нове године нема радовања години која долази, већ панично бекство од бесмисла старе године у којој није – како вели о. Александар – било истинске среће и истинског живота. Људи се свесно заваравају надом да ће кратким самозаборавом у новогодишњој ноћи моћи да се избаве од осећања понављања и бесмисла времена у коме је „човек увек на губитку“. А шта је та ноћ ако не управо ноћ трагизма, самоће, очаја, грозничаве потраге за „мрвама среће“, ноћ разочарења и самоодбране после које се људи буде само још очајнији и огорченији? Сва та брзина и бука, прегласна музика и масовне журке, рок концерти и диско клубови, целодневни телевизијски програми, модни и спортски спектакли са конфетама и балонима... једном речју сав тај заслепљујући „лајт–шоу“ савременог света и није ништа друго до покушај бекства од ужаса безпразничког живота, узалудни покушај потраге за изгубљеном заједницом и изгубљеним празником, покушај који остаје на нивоу јаловог симулирања празника и заједнице, симулирања које људима још више појачава чамотињу и самоћу.

PRAVOSLAVAC

ДЕЦИ ТРЕБА ДАВАТИ СРПСКА ИМЕНА

Име је трајна ознака којим се физичка лица међусобно разликују. Име представља и оличава личност, а презиме – традицију, порекло, корене и претке. Лично име је трајно обележје човеково, његов украс, знак препознавања и именовања. Векова традиција у Србском народу је да се деци дају српска хришћанска имена. То је и знак препознатљивости мећу другим народима. Помодарство да се деци дају имена тренутно популарних јавних личности у свету политике, уметности и сл. треба избегавати, јер та имена могу касније да проузрокују, чак и непријатности ономе који носи тако име. Право давања имена деци припада родитељима. Код Срба је обичај да се приликом давања имена консултује и кум, који мора бити православне вере. У давању имена Србски народ је врло често исказивао већу нежност у односу на друге народе и тако исказивао више љубави према својој деци. Имена Ранко и Зоран говоре о рођењу ујутру или рано, а имена Недељко и Васкрсија указују на рођење у недељу или о васкрсу. Имена Божидарка и Ристо су рођених о Божићу; Ђорђе и Ђурђија о Ђурђевдану итд. Давање имена предака, деке, баке… има за циљ да би се очувале успомене на претке. То би требало да буде и главни циљ сваког родитеља, члана Србске православне цркве и припадника Србског народа. Из календара за 2005 г., Издање епархије Средњеевропске

27

O PRI^E[]IVAWU DECE

Неки кажу да Деца не треба да посте средом и петком и у четири вишедневна поста која је Црква прописала, све до своје седме или треће године живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца посте као и одрасли хришћани? ОДГОВОР: Одговор на горње питање (или на горња питања) не може бити заснован на светим Канонима (као што смо до сада најчешће чинили), јер нема ни једног Канона који би се директно бавио проблематиком поста код деце, као одговор се може добити из целокупног нашег сазнања о појму поста, а што је расправљано у ранијем одговору. Имајући у виду све оно што је тамо речено о посту, можемо одмах и одлучно одговорити на последњи део вашег питања: Деца не посте и немају потребе да посте као и одрасли хришћани, из простог разлога што деца још не поседују оне грехе, страсти и навике, за исцељење, укроћење и уништење којима пост представља моћно оруђе у рукама хришћанина, због чега је од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан. Па ипак, ово још не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да не треба никако да посте. Како ће пак деца постити и колико не зависи више од позитивних црквених прописа (јер њих, као што рекосмо, нема), него од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста

28

треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета. Када о томе говоримо, умесно је такође поставити питање: до када је „дете“ дете. Свима је познато да дечије доба има више фаза развоја кроз које дете пролази. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2–3 године), па је дете предшколског узраста, па је дете ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово је дете „дете“ све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства“ применити један и исти принцип у погледу поста. У решавању тога питања, ту постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети“ од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, док оно не схвата и не поима смисао истога, може код њега изазвати одвратност и одбојност према посту. Иако ће, као мало, слушати своје родитеље и „постити“, али ако се у томе претера, када одрасте може задобити аверзију према посту, и потпуно га избацити из свог живота, што бива веома погубно по његову душу. С друге пак стране, ко од малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу

PRAVOSLAVAC

и привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што ни по чему није мање погубно. Избећи обе ове крајности, и провести своје дете између Сциле и Харибде, заиста је права уметност. То знају само родитељи, који, пре свега, и сами интензивно живе духовним животом, и свесно се боре како за своје спасење, тако и за спасење душе свога детета. Јер дужност родитеља није само да донесу дете на свет, да га уведу у овај земаљски живот и обезбеде му телесни развој, него да га васпитањем у вери православној учине грађанином Царства Небеског. То знају у пракси да чине многи родитељи код православне браће Грка и Руса, и ми бисмо се могли од њих много томе научити. Никад се по души младе мајке не проспе миље као онога дана кад први пут причести своје дете. Дивне мисли тада испуне њену душу: „Бог ми га је дао, а ја сам га данас Богу привела. Дете ми се причестило, с Богом сјединило… Бог тебе чува, радости моја“. Смемо ли да ускратимо ту радост себи и деци својој? Дете је највећи дар Божји, најдрагоценији цвет нашега живота. Па кад цвеће собно негујемо и износимо на сунце да му живот одржава, смемо ли децу одвојити од сунца вечног живота – Христа Бога нашега? Боже сачувај! Примера ради, ништа нормалније није за младу мајку него да своје воље-

PRAVOSLAVAC

но чедо сваке недеље и празника доноси у наручје (касније у колицима) у цркву, и да га одмах после крштења, на свакој светој Литургији причешћује. То у Грчкој многе мајке чине са дететом од месец–два дана, па даље кроз све његово детињство. Природно, тада нити мајка, нити свештеник и не помишљају на некакав „пост“, који би тобоже био потребан детету пред причешће. Дете тог јутра, нормално буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у светој тајни Причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. И тако, оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, на светлост воштаница, на мирис тамјана, на свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму почиње да се осећа пријатно као у дому оца свога. Тако одгајено дете, тешко ће ико и ишта касније у животу моћи да одвоји од љубави према Христу и Цркви његовој. Код нас, нажалост, бива све обратно. По неким „бапским“ саветима и мишљењима дете „не ваља“ причешћивати до његове треће или чак пете године. Па када га први пут донесу на причешће, и оно, најчешће, први пут види свештеника, удари у плач и отимање, око чега често настају веома непријатне сцене, да га је и немогуће причестити. Неретко, таква деца се враћају кући непричешћена. Тај страх од свештеника (а често га и старији плаше да, ако не пости, „попа ће му одсећи језик“), скоро редовно остаје и даље, и ретки су они који када одрасту промене свој став према свештенику и светом Причешћу.

29

С друге стране, родитељи који брину о духовној страни живота своје де-

на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема

це, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено од 3–4 године живота узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него само ради привикавања да одмалена почне да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен благо целог живота. Што важи за пост, важи и за свету тајну Исповести и Покајања. По учењу Цркве дете до седме године нема греха (односно не урачунавају му се греси – по неким до десете године). Али код браће Грка и Руса, родитељи приводе децу од 4–5 године свештенику на „исповест“, опет не због неких њихових грехова него да се одмалена привикну

напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником. Тек сада, сматрамо, јасно је свакоме какав треба да је однос деце према посту, и да сва та различита мишљења изнесена у вашем питању, у ствари су искључива било у једном, било у другом правцу. Заиста они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на свом личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави излаз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа, и свете тајне Покајања и Исповести. Мир ти и радост од Господа.

30

Епископ Артемије

PRAVOSLAVAC

PSOVKA На земљи одувек постоје две врсте плодова: телесни и духовни. Плодови су највећи украс на земљи, јер без њих свет би био одвратна пустиња. У плодове се рачуна биље, животиње и људи. У духовне плодове улазе само мисли људске и оне су управо цвет и украс свега осталога. Није мало чудо кад једно зрно, бачено у земљу, пропадне и свој живот, помоћу сунца и воде, принесе у клас и подигне се изнад земље и умножи се. Оно једно претвори се у многе наследнике, и сваком од њих преда своје наслеђе у потпуности. Но хиљаду пута веће је чудо кад се човек, по рођењу немоћнији од младунчади све домаће стоке, уздигне до слободног посматрања свега видљивог света, а вером се уздигне до хвале и благодарења Богу. То је први и славни духовни плод. Кад човек види више него што се очима види. Јер свет није заснован на хлебу, него на речи Божијој. Храна долази и пролази као вода, и не може да се запамти њен пут, јер њене стопе не могу да се урежу у душу. Мисао је много ближа души него трулежна храна. Ко би сад могао знати куда је се све растурила, по облацима и морима, она вода којом су апостоли толили своју жеђ! Знамо да та вода није пропала, али не знамо где је. Но речи апостолске ево једнако долазе до нас, као и што ваздух долази до нас, као што и светлост долази до нас, и помажу нам да гледамо свет. Дакле, зрели плодови духа, загрејани Божјом истином, долазе до нас, да би и наша душа сазрела у сличан плод. Ма колико човек да отпадне од Бога, кад

PRAVOSLAVAC

чује реч Божију, то дубље залази у његову опијену душу неголи ма која сласт његовог греха. Што очевидно значи да је душа суд, лонац, у који се смештају духовни плодови, било зли, било добри. Наш српски народ збаци турске ланце и окове, ради којих је добијао велику плату од Бога, па се лати најпакоснијег заната да зида паклену тамницу од псовке. Данас се српска села деле на правилно говорећа и псовковладајућа. Прва помисао псовка, псовка увод у сваки посао. Као Адам што обележи све именима, и на све стави мислену марку, тако многи Срби данас већину ствари печате псовком. То им улази у речник, граматику, у синтаксу, у идеологију, то је врста пљувачке којом они пљују на све. Потпуно су пијани, не могу никако да се истрезне, те да размисле како изгледа њихово пијанство. Дошла је једна генерација сеоске омладине, срећом делимично, која је потпуно усвојила епикурејску догматику – слушајући развратне речи и апологију неморала. Треба признати, да су црквене и државне власти, сагласно и у договору, предузимале оштре мере против псовке и неморалног говора. Но, авај, авај, свака наредба, то је администрација. Лек против оваквих болести треба да је много живљи. Лекар мора прићи болеснику, хтео не хтео. Мора упознати болест, па ма колико она била заразна. Ми сви, који смо ма колико у могућности, морамо са својим народом поделити, не само историјску славу, него и савремену срамоту. Наш је народ увек био племенит, па зар сад да му дозволимо да постане

31

шегрт и мајстор псовке и хуле, ружног језика и мрачне душе! Многи из народа потрчаше за новцем, за меницама, за сластима, и данас доста кафана на селу личе на паклена предсобља јер пробају колико су слободни и духовити у злу. Христос је пред народ излазио са апостолима, да би народ, видећи Човека кога прате људи, лакше поверовао у истину. Јер је за човека човек ипак највеће сведочанство. Па истина Божија заједно са сведоцима постаје за народ велика, потребна стварност. Добро и вера уче се као сваки занат. И апостол Павле ишао је са пратиоцима да би слушаоци са поверењем слушали проповед, и блажени Августин, епископ, уредио је своју збуњену и узбуњену епархију са једном десетином монаха, са којима је заједно живео, заједно се молио Богу, заједно проповедао, заједно исповедао, заједно читао многобројне књиге црквене. Богумили су били разорили верску свежину у нашем народу за време Св. Саве. Но, Св. Сава имао је доста својих помоћника кад је путовао по народу и бранио га од слепила и пожара. Од времена Св. Саве, морална ведрина у народу никад тако није била у опасности као данас. Није псовка теоријски облак, него је она нејестествени живот: гњев, јарост, непоштовање, отпад од Бога, отпад од људи, отпад од самог себе. Коров неморала укоренио се у душу, слободно се развио, и кроз уста избија напоље. Псовка је чисто безумље, одвратна бесмислица, ватра пламена пакленог.

32

У њој нема ни разлога ни сенке од разлога. Но она је, у исто време, печат, наслов и жиг једне велике душевне болест: псовац изјављује и исповеда чиме је испуњена његова душа. Јер Писмо вели: „дан се са даном разговара, а ноћ са ноћом размишља“. Историја једног дана прелази у историју другог дана. И мудрост једне ноћи проноси се у мудрост друге ноћи. Тај језик васељена слуша, и ту мудрост васељена разматра – језик и мудрост који се стално носе и као време стално падају. Свака твар казује се шта је. Добар човек сија Божијом добротом, а псовац се јавља из псовачке тамнице. Јер неваљали слуга не мрзи на господара који није био његов, него мрзи на господара чија је добра и дарове на своју пропаст упропастио. И дану и ноћи, и Сунцу и камену, и живима и мртвима, псовачи казују ко су, шта су и какви су: Дављеници страсти и скверних мисли. Мир и благост немају куда да им уђу у душу. У молитвама које Црква са правом прописује да се читају пре него што се причестимо, каже се да је Света Причест огањ који спаљује у нашој души скверне и паклене помисли, злобу и завист, гњев и мржњу и масу мрачних болести од праоца Адама. Кад су те паклене мане на својој души осећали свети људи, који су се молитвом, даноноћном молитвом чували од свакога зла, колико више ми, у доба индустрије неморала, морамо неморал скидати са душе помоћу спаљујућег огња, помоћу Светог Причешћа. Близу је памети, да псовка није ништа друго него бунцање душевно у гре-

PRAVOSLAVAC

ховном заносу. Одвратна бљувотина нити може да стоји у души, нити може да нахрани душу, већ је само мучи. Душа се превија и јадикује, па повраћа зло у земаљски свет. Зло се разгласује јер је несносно. Свака дела говоре својим језиком. Доста њих у народу изгубише црквени ред, некоме 10, а некоме 20 година како се није причестио. Ко год се одели од Бога, њега земаљске бриге и греси почну притискати и гурати у мрак, а нема већег мрака него мислити само о ономе што се очима види. Речи су слепе, памћење је слепо, све ослепи кад љубав према добру ослепи. Бог са човеком разговара тајно и човек са Богом разговара тајно. Умишљаји, планови и намере, у томе се састоје човеков морал, и највиша човекова способност. Човек је велики ако тајно призива Бога и све своје намере потчињава Божијим намерама. Радник је и сарадник на делима Божијим. Против очевидне болести треба очевидан лек: проповед слова Божијег масама народним. Лабаво и примитивно одбацујмо. Оставимо наредбоносну администрацију и узмимо у своје руке апостолску слободу проповеди: помоћу власти треба сакупљати људе. Па онда по два, три свештеника да су заједно. Говорити само о ономе што се види у животу. Помоћи људима да раздвоје добро од зла. Научити их шта је грех. Замолити их да се исповеде. Замолити их да се ма колико боје Бога. Замолити их да се макар са две речи моле Богу: „Боже, помози ми“! Замолити их да се клоне зла. Замолити их да не мрзе суседе. Замолити их да чувају образ и поштење. Замолити их да чувају пост као очи у глави.

PRAVOSLAVAC

А народ је племенит па ће разумети. Ако је био тврдоглав у греху, постаће питом када размисли о греху. Биће га срамота када види да има људи који се противе злу. Бринути о ближњем, и замолити га да се спасава, значи не срдити се на његове псовке, него их лечити. Не мрзи мати болесно дете које умире, него плаче за њим. И Бог не воли пропаст људску, него хоће да се сви спасу. Нека нам Бог свима помогне да наш народ оздрави од псовке.  Поуке оца Јакова (Арсовића)

ДЕСЕТ БОЖЈИХ ЗАПОВЕСТИ

Ко не верује у једнога Бога, тај не поштује матере своје, брата, сестру, а ни оца свога. Ко поштује и верује у идоле, јадне су им душе, ко камење голе. Ко не светује Божје име, има л` да се дичи чиме ?! Ко не поштује седми дан у недељу, може ли образа чиста ка Праведноме Створитељу ?! Онај који родитеље не поштује, тај ни у Бога не верује. Онај ко убије, грехом се умива, прља Божје име. Ко прељубу учини, мајку своју, а ни сестре не воли. Ко се крађом слади, немирне је душе, род се њега гади. Ко клевета ил` сведочи лажно, том је душа, а и срце празно. Ко пожели туђе за себе да има, тај се храни грехом и проклетствима. Витомир М. Малешев

33

PRI^E[]E NA LITURGIJAMA

За децу Деца се могу причешћивати на недељним литургијама до седме године старости без претходне припреме. Родитељима се препоручује да благим родитељским примером уводе децу у молитвено и посничко предање Православне цркве бринући о томе да навикавају децу на благи пост средом и петком.

За одрасле Верни који се придржавају свих постова у дане црквом прописане, практикују дневно молитвено правило и редовно приступају Св. тајни исповести, по благослову надлежног свештеника – духовника, могу се причешћивати на литургијама такође изван вишедневних постова. По црквеном предању, женама није добро примати Св. причешће за време Богом-даног месечног периода. За труднице и мајке које доје децу Труднице и мајке које доје нису обавезне да узимају посну храну али се њима препоручује молитвени пост и често сећање на Бога у духовној радости, како би својим примером дале пример свом

34

детету у благодатном духовном животу. Уз обавезну исповест, по савету духовника одређује се учесталост причешћивања. За болесне Зависно од врсте болести, духовне и физичке кондиције верника, по савету духовника одређује се начин поста и причешћа у сваком појединачном случају. Пажња – Св. причест благослов или осуда! За савесне вернике који се труде да живе честито у овом свету, Св. причест је Божанствени лек и утеха за све патње душе и тела. Зато свети оци препоручују вернима да се чешће причешћују. Са друге стране, они који приступају Св. причешћу без молитвеног страхопоштовања и узимају га по навици „јер се тако ваља“, макар то било и једном годишње, узимају себи суд и осуду јер омаловажавају Божанску љубав Господа Исуса Христа који се на свакој литургији поново оваплоћује, приноси на жртву и дарује човечанству ради нашег спасења и духовне радости. Како се прилази Св. причешћу Када свештеник или ђакон уздигну пред народом Св. путир изговарајући речи: Са страхом Божијим и вером приступите, верници који су се исповедили и добили благослов свештеника да се причесте, приступају ка олтару. По обичају се прво деца причешћују, труднице и мајке са малом децом, онемоћале и старије особе па тек онда верници зрелог доба који могу без тешкоћа дуже

PRAVOSLAVAC

стајати у реду. Изговори се у себи молитва пред Св. причест коју свештеник са путиром у руци гласно изговори: Верујем Господе… Затим се прекрсте руке и при узимању Св. причешћа, наглас се изговори своје крштено име које свештеник изговара у краткој молитви за сваког причасника. По примању Божанског тела и крви Христове, обришу се усне убрусом и целива се Св. путир. Тада се никако не љуби рука свештеника јер је Божански гост кога су причасници примили на својим уснама и у себи, узвишенији од свештеничке руке. Свети Јефрем Сирион о Посту Заволи сиромаштво Христово, како би тамо богат постао Божанством Христовим. Заволи пост – најдивнијe дјело веома поштовано и богоугодно. Пост је кочија што узноси на небо. Пост рађа Пророке; законодавцима мудрост даје. Пост је души одбрана добра, тијелу поуздан сустанар. Пост је оружје одважнима, школа подвижницима. Пост одбија искушења, он блиста на подвигу побожном. Пост је одважност у биткама. Пост је кротио силу огњену. Пост је затварао раље лавовске. Пост узноси молитву на небо. Пост је мајка здравља. Пост је младости поука, украс стараца, путницима пратилац добри. Код оних што посте, тијело је часно и душа је драгоцјена. Пост је смирио Лазара у њедрима Аврамовим. Зато га и ми заволимо, да бисмо прихваћени били у окриље Аврамово. Уклањаћемо се од раскоши и пијанства што га прати смијех гласни, те мајке блуда. Пијанство не прихвата Господа. Пијанство удаљује од нас Дух Свети. Пост је благостање града, честитост

PRAVOSLAVAC

тржнице. Пост је мир у домовима. Пост је старатељ и заштита невиности. Пост је пут ка покајању. Пост је сузама источник. Пост не воли свијет, ни оно што је у свијету. Због тога нећемо туговати док постимо; зато што анђели у својој цркви уписују оне који посте. Пост не допушта памћење зла. А они који у сјећању чувају огорчење и зло што им је учињено, иако се, споља гледано, моле и посте, налик су људима који захватају воду и сипају је у разваљено буре. Не прихвата Господ молитву од онога ко памти зло на брата свога. Господу слава и власт на вјеки вјеков. Амин. ШТАМПАЊЕ ОВОГ БРОЈА ПРАВОСЛАВЦА ПОМОГЛИ СУ: Спасић Миломир Видовић Перо и Бранка Фам. Величковић Сладојевић Милорад Ракић Радивоје Караћ Марија Филиповић Милорад Летић Зденко Фам. Гајић Радиц Миле Лукић Невенка Николић Миленко и Миланка Јерковић Радован Мијатовић Чредо и Босиљка Фам. Ћурлик Станковић Мира Снежана Фам. Арсенић Радовановић Никола,  Драгослав и Василије

20€ 10€ 30€ 5€ 20€ 10€ 10€ 7€ 10€ 10€ 15€ 20€ 10€ 5€ 20€ 5€ 10€ 20€ 30€

35

POST I TELEVIZIJA Многи хришћани сматрају да је пост установљен само ради тога да се тело потчини души. Св.Григорије Богослов је назвао тело „ноћном и страсном служавком“. Душа је царица, а плот нема робиња која је дужна да учествује у слави своје царице. Но, ова „раба“ је својевољна, непослушна, склона јогунству, и зато је треба често принуђавати на послушност. Ово је само једна страна поста. Постоји и друга, још важнија: укроћавање душевних страсти да би могао да се пробуди и дејствује дух. Пост подразумева, такође, ограничавање у храни и

њено ретко узимање, искључивање мрсних јела. Душевни пост треба да укључи у себе: ограничавање примања спољашних утисака (храна душе), смањивање обима информација, искључивање оно-

36

га што раздражује страсти; продужавање периода усамљености, ћутања, безмолвија (молитвено тиховање) пребивања са самим собом које омогућује човеку да препозна своје грехе и оствари главни циљ поста – ПОКАЈАЊЕ. Са постом су несагласни сви видови забава и игара, „лака“ литература, шаљиви разговори, посета местима и домовима где влада светски – нецрквени дух и све оно што расејава човека, одвлачи ум од молитве, а срце од покајања. Наше страсти су тесно повезане са чулним образима (сликама). Страст се пројављује у свести у виду греховних образа, који примљени са стране, побуђују страст у нашем срцу. Сценом на којој се непрестано демонстрирају људске страсти у свој њиховој разноликости, у наше време јавља се ТЕЛЕВИЗОР. Он је сличан извору непрестане радијације која „озрачује“ људску психу. Телевизор држи човека у страсној напрегнутости и као да се дубини његовог екрана налази талог свих чулних страсти, свирепости и злочина. Оно са чиме се у прошлим вековима човек могао сусрести једном или неколико пута у животу (рецимо слика убиства), сада он гледа свакодневно. Чини се да је телевизор обухватио земни шар, као лопту у своју мрежу. Он је достигао врхове планина, продро у тундре и тајге, ушао као домаћин у скоро сваки дом. Телевизор повлађује најнискијим људским страстима: чак и у тобоже моралним режијама убачене су сексуалне сцене – можда из предострожности да човек не заспи од сувишног моралисања, а понекад ове

PRAVOSLAVAC

сцене представљају главни садржај читавог програма. Човек укључујући телевизор добровољно пушта у своју душу нечисте слике и мисли. Каже се да демони не могу сами учинити блуд, већ обитавају око оних места, где се твори мрски грех, мислено се наслађујући њиме и „њушећи смрад блуда и крви“ – по речи древних хришћанских писаца. Слично овоме, гледаоци ТВ и видео филмова хране се „медитацијом секса“ и при томе бестидно сматрају себе честитим људима: они би се увредили и негодовали, ако би их неко назвао духовним развратницима и блудницима. Неки пак говоре да они потпуно бестрасно гледају еротске филмове. То је обмана, јер када би они били бестрасни, никада не би губили време у таквим занимањима. У древна времена, Црква је на дуго година одлучивала од причешћа блуднике, јер тај грех прожима смрадним отровом све душе и тела, и потребно је много времена да би се човек очистио и отрезнио. Блудник је духовно мртав, све док не принесе искрено покајање и не испуни епитимију. После гледања еротских програма на телевизији човек присуствује у Цркви као мртвац кога су донели ради опела: дакле, само се чини да он стоји у храму, но њега тамо нема и његова душа не осећа благодат и не може се искрено молити. Покајање подразумева одлучну жељу и решеност да се више не чини тај грех – а овде човек чак и после причешћа проводи сате и сате пред телевизором. Он, не само да је духовно опустошен, већ у њему одумире и сама способност искреног кајања, тј. могућност повратка изгубљене благодати.

PRAVOSLAVAC

Друга „ињекција зла“ коју човек добија од телевизора је посматрање сцена убистава и насиља, на које се тако привикава. У древном Риму, борба гладијатора, борбе људи са дивљим зверима и др. слична „увесељавања“ привлачили су хиљаде људи. Девиза римске гомиле била је „хлеба и игара“, као да се у тим речима састојао сав живот. Тако телевизор постепено чини од људи садисте, који спокојно и са потајним наслађивањем посматрају мучења и смрт. Да је у њима остало људске љубави и састрадавања, то би се они са ужа-

сом окренули од таквих кошмара. Но, телевизор је учинио злочин и свирепост нечим уобичајеним. Нека неко проба да каже да му је страшно да гледа сцене насиља и убистава, и сматраће га хистериком и нервним болесником. А ако човек каже да је испод његовог достојанства гледање сексуалних сцена, то ће му се отворено рећи да је „лицемер“, и да су његови погледи старомодни. Душа има три способности: разум, осећање и вољу. Од нераздвојног дружења са телевизором човекова воља слаби, као код оних који често бивају подвргнути хипнози, а осећања отупљују и потребују још оштријих и новијих до-

37

пинга: а разум се покорава сликама које смењују једна другу. Примање неконтролисаних информација, и то у хипердозама, слично је преједању. Ум постаје млитав и пасиван, и преобраћа се у потрошача туђих мисли и идеја. Слике које је човек видео на екрану, остају у његовој подсвести, па се промаљају и у сновима као опсене. Мишљење постаје пасивним, а језик брбљивим. Одбрамбене силе психе се испошћују, будући да нису у стању да „обраде“ читаву лавину утисака. А где још ту наћи времена за духовно делање, за молитвено тиховање, за усрдну молитву? Човек не види самог себе, већ дословно живи у измишљеном свету. Св. оци кажу да постоје три вида делатности ума: – духовна – то је созерцање које се рађа у безмолвију молитве;

38

– душевна – расуђивање, и – имагинација – машта. При томе је ова последња најнижи вид мишљења, сједињен са чулним страстима и фантазијом. Св. оци нам саветују да пребивамо у непрестаној молитви, дајући место расуђивању и размишљању, само када је то нужно у практичном животу; а са уобразиљом се треба борити као са својим противником. Постојано непромишљено гледање ТВ-програма доприноси супротном: развијању уобразиље, гушењу стваралачке снаге ума и губљењу молитве. Зато је човек који проводи време пред телевизором сличан прождрљивцу и пијаници који гута све без размишљања, а при томе још сматра да он држи по уставу Цркве. Размислите о овоме! Игуман Висарион:

PRAVOSLAVAC

PUPOQAK NA WIVI GOSPODWOJ Не идем ја у цркву да се научим да лажем, да крадем и да будем неваљала. Ја у цркву идем да се благословим. А ви? Чијем се благослову ви надате?“ Овим речима је малена Невена Срећковић узвратила старијем човеку који се шуњао око храма и који је, грубим питањем шта ће она у цркви, покушао да је заустави пред капијом црквене порте. Овој сцени присуствовала је неколицина верника, међу њима и један стари прота. И сви су били запањени одговором девојчице. Сви, осим старог проте који је три године раније, кад је први пут видео у храму, рекао да је она најлепши пупољак на њиви Господњој, да у њој види будућност Србије. И оног старијег човека, који се у времену зла отуђио од Бога и цркве, збунила је својим одговором, готово ошамутила. Мислио је да ће збунити и уплашити девојчицу, а десило се обрнуто: она је збунила њега. Нико му у његовом дугом животу такву „лекцију“ није дао! Невени је у то време било само седам година, била је ђак – првак, али и на другој години веронауке. Било је то њено прво искушење и први отпор једном очигледном безбожнику. То ће јој свакако помоћи да се, захваљујући том чврстом православном корену у својој души, још жешће одупире разним искушењима и насиљу сваке врсте…

PRAVOSLAVAC

Те исте године, као ђак првог разреда основне школе у Чачку имала је срећу не само да упозна Патријарха Павла него и да добије благослов и „поразговара“ с њим. Од Његове Светости добила је на дар икону Пресвете Богородице коју већ осам година држи на свом ноћном сточићу и сваког јутра и сваке вечери клечи пред Њом и моли се… Тада се десило нешто заиста необично. На питање да ли зна како се зове човек чију је десницу целивала, брзо је, у једном даху, одговорила: „ОВАЈ ЧОВЕК ЗОВЕ СЕ ПАТРИ­ЈАРХ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ГОСПОДИН ПАВЛЕ БУДИМО ЉУДИ!“ Сви су се насмејали, осмехнуо се и Патријарх Павле и даривао је иконом. Вратићемо се на овај догађај, будући да је згодна прилика да видимо како је све ово почело. Највише је благодарна очевој тетки Дуди: прву молитву научила је од ње, први улазак у свети храм био је с њом, прва сазнања о Богу и постанку света стекла је захваљујући њој, на прво причешће, у четвртој години живота, држала се за теткине скуте… После су дошли часови веронауке у којима је препознала све оно што јој је тетка говорила… Одрастала је уз цркву, молитве, постове. Нико је ничим није могао обманути. У вишим разредима, на часу биологије, на питање о постанку човека и свих живих бића, рекла је: „Ја ћу одговорити онако како пише у уџбенику, али ја знам истину!“ Наставница, паметна жена, само се осмехнула и дала јој – петицу…

39

Преварили су се они који су помислили да се Невена не одваја од молитвених књига, цркве, литургије… Стигла је, истовремено, да заврши Основну музичку школу у трајању од осам година – свира клавир и флауту; завршила је школу енглеског језика – може на овом језику да разговара са странцима; пева, рецитује, чита белетристику, а већ је осма година како није изостала, ни закаснила, на часове веронауке. Ниједна црквена свечаност готово се не може ни замислити без њеног

учешћа. Када је у својој седмој години, у дворани парохијског дома у Чачку, говорила стихове Војислава Илића Млађег, посвећеног Светом Сави, познати водитељ и дечији писац Раша Попов није могао да прећути своју зачуђеност: „Ово је чудо од детета! Изговорити, без застоја, готово 20 строфа, и то са сјајном дикцијом, може само неко кога је Бог обдарио раскошним талентом…“ А госпођа Ирена Чоловић, која Невени

40

осам година предаје веронауку, истиче, у први план, њено ревновање у вери, њену питомост, смиреност, општу културу, знање. Она је, каже госпођа Ирена, умиљато јагње које сви воле. Није она најбоља само у веронауци, кроз цело своје школовање зна само за одличне оцене. Невена је, истиче госпођа Ирена, Божији дар… Западала је млађана Невена у разна искушења, али их је савладавала снагом своје вере у Бога и надом у Божију милост. А једно искушење је, заиста, било велико: спремала се за свету причест – последње две седмице провела је у строгом посту, јела је само барено поврће и очекивала тај радосни дан. Уочи причешћа њена је радост била помућена: разболела се, па су је забринути родитељи хитно превезли у чачанску болницу, у којој су лекари брзо установили дијагнозу: слепо црево само што није пукло! Свесни ризика, лекари су родитељима саопштили да је нужна хитна операција, али се девојчица побунила. Чак је и услов поставила: прво причест па операција! Узалуд су је родитељи и лекари уверавали да јој живот може бити угрожен, али је десетогодишња Невена, трпећи јаке болове, остала при својој одлуци: прво причест… Помињала је и анђела – чувара кога је добила на крштењу, истичући да ће се и он молити за њен живот… И ко зна кроз каква би нова искушења прошла да њена упорност није најбржим путем стигла до парохијског проте Голуба Митровића: он је, носећи златни путир, брзином муње стигао у болницу и причестио Невену. Био је то, можда, онај судбоносни час у коме је Бог пру-

PRAVOSLAVAC

жио руку да заштити своје чедо… Операција је срећно окончана и Невена се убрзо вратила свом дому, својој школи и својој цркви. Данас је Невени петнаест година и много зрелије гледа на људе око нас. Примећује да живимо у времену безверја, лицемерја, лажи, превара, сиромаштва, насилне смрти, занемаривања наше богате традиције, одрицања од крсне славе, свог Божића и Васкрса. Не може томе да се начуди, иако та појава није масовна, реч је о појединцима. Смета јој, и то не крије, слабљење вере и пожуда за материјалним добрима. Недавно је слушала причу о једној породици у рудничком крају која се одрекла своје крсне славе, Светог Николе, и за некакву своју нову „славу“ изабрала – Титовдан! Зна она, у то се и сама уверила, да има мало „чукнутих“ људи, али не уме себи да објасни околност да на такве измишљене славе долазе и гости! Допрла је до њеног слуха и прича о неком вајном Србину из нишког краја који је такође одбацио своју прастару крсну славу а за нову изабрао „свети партизан“. Његову безочност уочили су нишки свештеници оног часа кад их је замолио да му прекаде и прережу „славски“ колач. Свештеници су се само насмејали овој глупости… Невена налази утеху у младој генерацији која све више испуњава не само храмове него и црквене порте – храмови постају тесни за српску младост… А онај сусрет са Патријархом Павлом збио се пре седам година. Датум „урезан“ у њено памћење: 27. јули 1997. године. Тада је Патријарховом звању и имену додала оне две речи: „БУДИМО

PRAVOSLAVAC

ЉУДИ!“ Мислила је да су оне део његовог имена и презимена. Није, дабоме, ни слутила да ће и она по томе бити позната – њене речи су, као крилатица, прелетеле преко висова Овчара и Каблара, стигле у српску престоницу и даље, на Цетиње и у манастир Тврдош у Херцеговини, и још даље, преко свих гора и мора. Цитирали су је, у одушевљењу, Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије, Владика Лонгин, игумани многих манастира, монаси у нашим светињама, њени школски другови… Пре неки дан њене речи навео је и један наш познати недељник. Многи је цитирају, а нико је није упознао и видео. Нико, осим оних који су је видели на црквеним свечаностима… Данас, упола старија, у својој петнаестој години живота, тумачи Патријархове речи БУДИМО ЉУДИ. Та порука, каже Невена, није упућена само нама, Србима, она је универзална, упућена је свету. Бити ЧОВЕК подразумева доброту, племенитост, поштење, искреност, а не грубост, насиље, лаж, превару, отимање… Мени се чини да нама, Србима, Патријарх поручује и ово: не узимајмо туђе, али бранимо своје! Добро је, још на почетку ове приче, рекао онај стари чачански прота да је Невена најлепши пупољак на њиви Господњој. Она је будућност Србије. Име јој казује да неће увенути: анђели ће тај цветак непрекидно заливати.

41

VELIKO ^UDO MAJKE BO@IJE U SIRIJI Децембра 2004. Саудио-арабијац, му­ с­ли­ман, појавио се пред неколико новин­ ских агенција да би испричао следећи невероватан догађај који је искусио и који је променио његов живот (ова при­ ча је пренета преко ТВ и радио станица, Интернета, и раширена у свим средствима информисања широм целе Саудијске Арабије, Сирије, Палестине, и сигурно у свим суседним државама). Пре неколико година, овај човек се оже­нио веома богатом муслиманком, али нероткињом. Како су године про­ла­ зиле, и упркос свим њиховим напорима и знатним медицинским трошковима (са многим докторима), они су остали бездетни. Његови родитељи су му саветовали да се ожени другом женом (пошто локални закон дозвољава до 4 брака). Иaко изморен од свега, забринут, и сломљен, он не прихвата родитељски савет, него, са својом женом, путује на одмор у Сирију. Тамо, они изнајмљују ауто са возачем који је уједно био и водич по местима која су планирали да посете. Како је одмор одмицао, возач је приметио да је Саудио-арабијски пар пун горчине, патње и жалости. Зближивши се са њима, он их је бојажљиво питао зашто изгледају тако утучено – да ли то није зато што су незадовољни његовом услугом? Пар се поверио возачу да је разлог њихове несреће то што они не могу да имају деце. Онда им је возач, који је исто био муслиман, рекао да у Сирији Православни хришћани, имају манастир Пресвете Богородице и многи људи који немају деце пронађу уточиште код Њене чудотворне иконе. Они оду

42

у манастир и добију уље из кандила које гори пред чудотворном иконом. А онда „Марија“ даје хришћанима према њиховој вери, шта они желе. Видно узбуђени, Саудио-арабијац и његова жена замолили су возача да из одвезе до манастира „Владичице хришћана“ у Сајднају и обећали су: „Ако добијемо дете, онда ћу се ја вратити овде и даћу теби 20.000 долара, а манастиру 80.000.“ Они су отишли у манастир и поступили су као што им је наложено. Касније, вратили су се у своју домовину и после неког времена жена је остала трудна. Неколико месеци касније она је родила предивног дечака. То је истинито чудо Наше Владичице Богородице! Убрзо пошто се његова супруга породила Саудио-арабијац се враћа у Сирију да испуни обећање које је дао. По његовом доласку он је позвао истог возача и замолио да се нађу на аеродрому у Дамаску. Али возач, лукав и покварен, убедио је своја два пријатеља да оду са њим на аеродром, да сачекају богатог Саудио-арабијца, узму његов новац и да га убију. Он је, док су га возили, не знајући да су планирали да га убију, обећао и пријатељима возача да ће и њима дати по 10.000 долара. Они незадовољни овим, скрећу са пута који води ка манастиру, одлазе у пусто место и убијају Саудио-арабијца, одсецајући његову главу и комадајући друге делове тела (руке и ноге). Заслепљени страшћу и савладани ужасним чином који су управо почи­ни­ ли, они стављају његове телесне остат­ке

PRAVOSLAVAC

у пртљажник аута, плашећи се да их оставе ту. После узимања његовог новца, сата, и свега што је он имао, они траже друго, још пустије место да баце тело. На главном путу, на сред пута, њихов ауто се гаси. Три човека излазе да утврде зашто је мотор стао. Један пролазник стаје да им помогне, али они, уплашени да њихов страховити чин не буде откривен, праве се да им није потребна никаква помоћ. Пролазник одлазећи примећује крв како капље са задње стране аута и зове полицију да интервенише јер му је цела сцена, са ова три човека, изгледала сумњиво. Полиција долази и угледавши крв испод аута, и на путу, наређује да се пртљажник отвори. Када су отворили пртљажник, гле, чуда, Саудио-арабијац је изашао напоље, више него, очигледно и чудесно, жив, у пуној снази, и рекао им: „Баш сада, ПРЕСВЕТА је завршила ушивање мог врата, овде десно (показује им простор своје Адамове јабуке), пошто је претходно зашила моје остале делове тела“. Видећи ово, три криминалца су одмах изгубила разум – полудевши. Полицајци су их привели, а криминалци су почели бунцати како није могуће да Саудио-арабијац кога су они убили, одсекли главу и убили опет буде жив. Саудио-арабијац је дошао на клинику да прође испитивања лекара који су потврдили и посведочили да су шавови који су сачињени веома савршени и нови, па је то потврдило чудесност догађаја. Шавови су били, а и још су, видљиви! Када је Саудио-арабијац изашао из пртљажника он је видео, буквално, себе

PRAVOSLAVAC

поново састављеног, што он непрекидно тврди и исповеда – да је ПРЕСВЕТА вратила његово тело и васкрсла га уз помоћ Њеног Сина. Одмах после овога, позвао је своје сроднике да дођу у Сирију и они су отишли заједно у манастир Пресвете Сајданајске и принели молитве, хвале и слављења, и уместо првобитног дара од 80.000 долара (као што је обећао), дао је 800.000 долара Пресветој Богородици. Данас, кад овај човек прича детаље овог огромног чуда, он почиње своју при­чу са речима: „Када сам био муслиман десило ми се ово…“ што указује да он више није муслиман, нити ико у њего­вом породици. Ово чудо је запрепастило цели арап­ ски и муслимански свет и цели Блиски Исток. ОЖИВЉАВА ГОСПОД НАШ И БОГ, ГОСПОД ХРАНИТЕЉ! Братство Св. Гроба, Јерусалимска патријаршија

DO YOU SPEAK ENGLISH? Kursevi engleskog jezika za sve uz­ ra­ste po pristupačnoj ceni! Rad po najnovijim metodama! Mo­ guć­nost rada u malim grupama! Za mesec dana steknite elemen­ tarno poznavanje engleskog jezika! INFO CALL: 06509104185

43

SVETLOST GORE SLAVUJA Гора славуја – то је брдо (у близини древног Ефеса – сада у Турској) обавијеног смоластим мирисом борова, чија зелена боја не бледи ни у време када траве околних равница вену под жарким сунцем Мале Азије. Некада су славуји угњеждени у њиховим крошњама певали Пресветој Богородици. Сада је земна обитељ Царице Небеске обновљена и преображена у светилиште поштовано од свих хришћанских цркви. Храм краси изображење Мајке Божије, која пружа руке према поклоницима, позивајући их у свој дом. Лелујави пламен свећа обасјава из полумрака икону Богородице насликану на каменом зиду. Данас се поред молитви верујућих чује и жагор на многим језицима из гомиле радозналих поклоника. Но, ништа не може пореметити чудесност овог Светог места, на коме нисходи мир на грешне душе и нада на узнемирена срца. Значајним центром хришћанског поклоништва, Гора славуја (по турски: Бјуљбјуљ-дажи) постала је недавно. При томе локално становништво поштовало је ову светињу од древних времена. Из века у век, из године у годину, поклоници су долазили овде празником Успења Пресвете Богородице, јер по црквеном предању последњи дани Њеног земног живота прошли су у Ефесу, над којим се узвисује ова гора. Када је овде дошла Приснодјева Марија праћена св. апостолом Јованом Богословом, коме је Господ поверио бригу о Својој Мајци, на Гори славуја се још подизао дим са паганских жртвеника.

44

Под гором се простирао Ефес – центар римске провинције Азије. О некадашњој величини града може се дознати и кроз шетњу по руинама улица поплочаних мрамором, које су окружене дворцима и паганским храмовима. Неумољиво време је до наших дана сачувало полуразрушени стуб Артемидиног храма – једног од седам светских чуда. У Ефесу су нашли пребивалиште Пречиста Богородица и св. Јован Богослов. Штитећи Мајку Божију, апостол Јован је носио човечанству спасоносно учење Исуса Христа. Заповест добијена од Спаситеља: „Љубите један другог“ – није силазила са уста светога. Када су ученици били у недоумици, зашто он понавља једно исто, Апостол је одговорио: „Све ће се испунити, ако ово једно испуните“. Кроз многе године потрудио се св. Јован над умножавањем пастве Христове и у дубокој старости је напустио свет. По предању ово се догодило такође у Ефесу. Излазећи из дома са 7 најближих ученика, Јован Богослов је легао у гроб и наложио да га прекрију земљом. Ефески хришћани су после нашли гробницу празном. Но, свакога 21. маја, на дан спомена Јеванђелисте, на месту његовог погребења појављивао се танани слој праха који је имао целебну моћ. Управу паганског Рима наследила је хришћанска Византија. У 6. веку је вољом цара Јустинијана над гробом св. Јована Богослова саграђен велелепни храм, упоредив ваљда само са св. Софијом у Цариграду. И сад су видне

PRAVOSLAVAC

у околини Ефеса, рушевине двоспратне шестокуполне цркве која је некада заблистала чудесним изгледом и многобројним мозаицима. Витки стубови који се уздижу у висину, означавају Светињу Светих – и место погребења јеванђелисте Јована. Овде још једна грађевина неодољиво привлачи пажњу православног поклоника – то је тзв. „Двојна црква“ посвећена Пресветој Богородици. У овоме храму се 431. године одржао III Васељенски Сабор. Божијим Промислом је Ефес изабран за место одржавања „Богородичиног Сабора“, који је осудио константинопољског епископа Несторија, који је запао у јерес, разделивши у Христу – људско и Божанско биће (суштност) и не схватајући васељенско предзначење Дјеве Марије.

У Ефесу је био обретен и чудотворни Богородичин образ. Као што сведочи черниговски игуман Данило, који је посетио светиње Ефеса (почетком 12. века), ова икона је по предању насликана јеванђелистом Луком за живота Приснодјеве Марије. Од тада се у Русији поштује чудотворна икона Богородице Ефеске (по месту свог последњег налажења икона се још назива и Торопецка Одигитрија, а такође и Ефеска, Цариградска, Корсунска и Полоцка. Данас се чува у Руском музеју у Петровграду). Пресвета Дјева Марија, заступница рода људског пред Богом, корачала је по древном камењу Горе славуја и тиме за свагда освештала овај благословени кутак земље.

Из часописа „Купељ“, бр. 3 – 1999 г. Превео Небојша Ћосовић.

REINKARNACIJA

Зашто смо забринути? Шта нас све чека и чему да се надамо? Јасно је да боље неће бити. Шта ће бити сутра, какве нас још чекају катастрофе – када не буде струје, гаса, огрева – што ми већ видимо последњих година у читавим рејонима наше земље? Одговор: Откуда код нас недостатак поверења према Богу? Зашто је наш живот тако пун брига, зашто је наша вера тако слаба? Зато што ми нисмо јасно учинили наш избор. Зато што ми, како каже Јеванђеље, хоћемо да служимо Богу, али и мамону. Немогуће је рећи да ми немамо вере у Бога. Но, та вера није свецела (неподе­

PRAVOSLAVAC

љена). Због раздељености нашег срца и настаје наша забринутост (узнемиреност). Веде о којима Ви пишете заиста се могу догодити. И чиме нам тада може помоћи вера у Бога? Ја мислим да нам она може помоћи у двоструком смислу. Прво, како каже псалм: „Бејах млад и остарих, и не видјех праведника остављеног и потомке његове да просе хлеба (Пс. 36, 25).“ И друго, ко се ослања на Бога, тај не тражи обавезно успешан живот. Он пре бира пут скромности и мира. Успех је ненасити господар. Ко њему служи, никада ништа неће имати довољно, али ће имати много брига.

45

Пре неколико година, по позиву православног свештеника, био сам у Америци и тако се упознао са православним Грком, бившим милионером. Он ми је са узбуђењем испричао како је велика милост Божија била за њега, губитак богат­ства. До тада он није виђао белог дана, ноћу небо, птице, дрвеће, уметничке ризнице. И најглавније – Црква – у коју он сада има могућности да иде скоро сваки дан. Но, ствар није у томе. Он је и раније био верујући човек, но како је раније било код њега тобоже више спољних снага за служење Богу и људима, то је он сада осетио у своме животу, неупоредиво скромнијем, присуство силе Божије. Ко се узда у Бога, тај ће бити задовољан и са малим. И имаће мир у души. Ко се буде старао да угоди Богу, тај

ће свагда увиђати у својем опиту како је спреман да нам помогне Бог, чак и у најмањем и најсвакодневнијим стварима; и колико нам Бог даје да осетимо да је Он наш Отац, Који се стварно брине о нама, водећи нас кроз „многе невоље“ у Своје Царство. Немогуће је са захвалношћу примити од Бога велика искушења, немајући у срцу Божије благодати. А пут ка њеном стицању води кроз учење о тајни целесног хришћанског живота. Ко љуби Бога и зна за његову благодат, тај ће се све више устремљивати ка Њему, благосиљајући Га за сва лишавања, па чак и за одузимање живота. Зато што Пасха Христова – није само Крст, него и Васкрсење.

П. Сухоњин, г. Кољугино (Владимирска област)

ПОШТОВАНИ РОДИТЕЉИ, У Суботу, 10. децембра 2005. године од 9 сати, у нашем хра­ му ће Свету Архијерејску Ли­ тургију служити наш епископ Г. Константин. Том приликом ће причести­ ти најпре ученике веронауке, а потом све оне који су се постом и исповешћу припремили за сје­ дињење са Христом. Позивамо вас да за тај дан своју децу припремите за при­ чешће и доведете у храм.

46

PRAVOSLAVAC

РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА ЗА ОКТОБАР, НОВЕМБАР И ДЕЦЕМБАР 2005. Субота Недеља Субота Недеља Субота Недеља Субота Недеља Четвртак Субота Недеља

01.10.2005 02.10.2005 08.10.2005 09.10.2005 15.10.2005 16.10.2005 22.10.2005 23.10.2005 27.10.2005 29.10.2005 30.10.2005

ОКТОБАР 2005. Призив Св.Духа на ученике веронауке Задушнице Недеља 16 по Духовима Недеља 17 по Духовима Недеља 18 по Духовима Света Петка

Недеља 19 по Духовима НОВЕМБАР 2005. Субота 05.11.2005 Задушнице Недеља 06.11.2005 Недеља 20 по Духовима Уторак 08.11.2005 Митровдан Субота 12.11.2005 Недеља 13.11.2005 Недеља 21 по Духовима Субота 19.11.2005 Недеља 20.11.2005 Недеља 22 по Духовима Понедељак 21.11.2005 Аранђеловдан Субота 26.11.2005 Недеља 27.11.2005 Божићне покладе ДЕЦЕМБАР 2005. Субота 03.12.2005 Недеља 04.12.2005 Ваведење Пресвете Богородице Субота

10.12.2005 Служи Епископ Константин.

Недеља Субота Недеља Понедељак Субота Недеља Субота

11.12.2005 17.12.2005 18.12.2005 19.12.2005 24.12.2005 25.12.2005 31.12.2005

Недеља Петак Субота Понедељак Недеља

01.01.2006 06.01.2006 07.01.2006 09.01.2006 10.01.2006

Недеља 25 по Духовима Детињци Никољдан Материце ЈАНУАР 2006. Оци Бадњи дан Божић Степањдан Сабор Пресвете Богородице

PRAVOSLAVAC

Вечерње Св. Литургија Вечерње Св. Литургија Вечерње Св. Литургија Вечерње Св. Литургија Св. Литургија Вечерње Св. Литургија

18,00 ч. 10,00 ч. 18,00 ч. 10,00 ч. 18,00 ч. 10,00 ч. 18,00 ч. 10,00 ч. 09,00 ч. 18,00 ч. 10,00 ч.

Вечерње Св. Литургија Св. Литургија Вечерње Св. Литургија Вечерње Св. Литургија Св. Литургија Вечерње Св. Литургија

18,00 ч. 10,00 ч. 09,00 ч. 18,00 ч. 10,00 ч. 18,00 ч. 09,00 ч. 09,00 ч. 18,00 ч. 10,00 ч.

Вечерње Св. Литургија Св. Литургија Вечерње Св. Литургија Вечерње Св. Литургија Св. Литургија Вечерње Св. Литургија Вечерње

18,00 ч. 10,00 ч. 09,00 ч. 18,00 ч. 10,00 ч. 18,00 ч. 10,00 ч. 09,00 ч. 18,00 ч. 10,00 ч. 18,00 ч.

Св. Литургија Вечерње Св. Литургија Св. Литургија Св. Литургија

10,00 ч. 18,00 ч. 05,00 ч. 09,00 ч. 10,00 ч.

47

СВОЈ РЕДОВНИ ГОДИШЊИ ПРИЛОГ У ВИДУ ПАРОХИЈАЛА ЦРКВЕНОЈ ОПШТИНИ ЛИНЦ ИЗДВАЈАЈУ Р. Бр 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16. 17. 18. 19. 20. 21. 22. 23. 24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31. 32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39. 40. 41. 42. 43.

48

ИМЕ И ПРЕЗИМЕ

1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006

Ђенић Горана Грабовац Војин Петровић Станко Вуковић Мирослав Зекић Угљеша Пејак Бранко Шолак Мирослав Матић Винка Стојчевић Ђорђе Арамбашић Љубомир Ветмић Бранко Делић Љубиша Радановић Момчило Лазаревић Младен Лукач Миле Миладиновић Душан Радановић Бранко Максић Драгољуб Митровић Милорад Ненад Ђорђе Милуновић Мирко Котуровић Миладин Теодоровић Љубисав Обрадовић Миодраг Вуковић Момчило Ковачевић Јово Давидовић Драган Бранковић Станислав

АТС АТС АТС АТС АТС АТС/€ € € € € 300 300 300 300 300 50 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 300 300 300 300 300 40 € 40 € 40 € 300 300 300 300 300 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 100 € 100 € 300 300 300 300 300 30 € 50 € 40 € 50 € 300 300 300 500 50 0 50 € 50 € 50 € 50 € 300 1000 300 300 300 300 30 € 30 € 30 € 30 € 40 € 30 € 30 € 300 300 300 300 300 30 € 30 € 30 € 30 € 300 300 300 300 300 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 300 300 300 30 € 30 € 30 € 30 € 300 300 300 300 300 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 300 300 300 500 500 500 50 € 50 € 300 300 300 300 300 30 € 30 € 30 € 30 € 500 500 500 30 € 30 € 30 € 300 300 300 300 300 30 € 30 € 30 € 30 € 300 300 300 300 500 50 € 50 € 30 € 30 € 300 300 300 300 300 30 € 30 € 30 € 30 € 300 300 300 300 300 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 700 500 500 500 500 40 € 40 € 40 € 300 300 300 300 300 30 € 30 € 30 € 30 € 300 300 300 300 300 300 300 300 300 300 30 € 30 € 30 € 30 € 30 €

Егељић Биљана Радић Никола Радонић Драган Видачковић Живко Карајица Драган Рајачић Михајло Божић Драго Пештић Славко Радановић Драгослав Михајлов Талка Николић Миленко Штрбац Стана Ожеговић Никола Загорац Ведрана

300 300 30 € 30 € 30 € 300 300 300 300 300 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 40 € 35 € 300 300 300 500 500 40 € 40 € 40 € 300 300 300 300 30 € 30 € 30 € 300 300 300 300 300 30 € 30 € 30 € 300 300 300 300 40 € 40 € 40 € 300 300 300 300 30 € 50 € 50 € 300 30 € 30 € 30 € 30 € 30 €

30 € 30 € 30 € 40 € 30 € 50 € 30 €

PRAVOSLAVAC

Р. Бр 44. 45. 46. 47. 48. 49. 50. 51. 52. 53. 54. 55. 56. 57. 58. 59. 60. 61. 62. 63. 64. 65. 66. 67. 68. 69. 70. 71. 72. 73. 74. 75. 76. 77. 78. 79. 80. 81. 82. 83. 84. 85. 86. 87. 88. 89.

ИМЕ И ПРЕЗИМЕ

1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 АТС АТС АТС АТС АТС АТС/€ €

€

€

Ђинић Јово Јеремић Јово Егељић Жељко Бранковић Радован

40 € 40 € 300 300 300 300 30 € 30 € 30 € 30 € 500 500 500 500 50 € 50 € 50 €

Перaћ Жељко Тосман Босиљка Ћопић Синиша Радовановић Милинко Живковић Саша Хеиц Мира Калкан Петар Јовановић Весна Шурлан Милка Гаврић Милка Бранковић Марија Лукић Ранко Малешевић Миле Симић Драго Остојић Драган Спасић Миломир Ковач Јован Живковић Радосав

300 300 300 30 € 1000 1000 1000 1000 70 € 30 € 1000 1000 1000 50 €

Арежина Тривун Зубић Урош Травар Анђелка Радошевић Драгица Радић Миле Стојковић Урош Фелдкирхер Максимијилан Честић Драженко Радован Мидић Мишковић Петар Богданић Божо Загорац Иле Величковић Тихомир Величковић Роланд Видовић Перо Марјановић Ненад Милосављевић Томислав Васић Зоран

PRAVOSLAVAC

500 500 500 30 € 300 300 300 30 € 300 300 300 30 € 300 300 300 30 € 500 500 40 € 300 300 50 € 40 € 40 € 500 1000 600 60 € 300 300 40 € 300 300 30 € 300 300 30 €

€

30 € 30 € 70 € 75 € 80 € 25 € 50 € 50 € 40 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 40 € 40 € 50 € 50 € 40 € 40 € 40 € 30 € 30 € 60 € 60 € 60 € 40 € 40 € 30 € 30 € 50 € 30 € 30 €

300 300 30 € 30 € 30 € 300 300 300 30 € 30 € 30 € 300 300 30 € 300 300 30 € 400 30 €

300 500 500 1000

30 € 50 € 50 € 75 €

30 € 30 € 30 € 30 €

30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 €

30 € 50 € 50 € 75 €

40 € 40 € 40 € 30 € 30 € 30 € 50 € сто € 50 € 50 € 75 € 75 € 30 € 70 € 30 €

49

Р. Бр 90. 91. 92. 93. 94. 95. 96. 97. 98. 99. 100. 101. 102. 103. 104. 105. 106. 107. 108. 109. 110. 111. 112. 113. 114. 115. 116. 117. 118. 119. 120. 121. 122. 123. 124. 125. 126. 127.

ИМЕ И ПРЕЗИМЕ Марјановић Драган

1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 АТС АТС АТС АТС АТС АТС/€ € € € 300 30 € 30 € 30 € 30 €

Ђукић Рајко

30 € 30 €

Јанковић Драгослав

100 € 100 100 € 100 €

Томић Борко Лукић Стојан Дујаковић Милка Поповић Јован Шулубурић Горан Стојановић Милорад Гајић Бошко Подрашчанин Мирослав Малиновић Зоран Бранковић Бране Миличић Мирослав Марковић Гордана Михајловић Бранко Симић Милена Ле Иванела Јевтић Мирослав Ковјенић Јован Филиповић Милорад Гајић Милорад Иванова Милена Зирић Светлана Шпољарић Зринко Симић Милан Пандуровић Дејан Микић Зоран Теодоровић Божица Аралица Даница Живковић Саша Савић Горан

€

300 300 300 300

300 30 € 30 € 30 € 40 € 500 50 € 50 € 30 € 30 € 500 40 € 40 € 500 40 € 40 €

300 30 € 40 € 40 € 40 € 500 40 € 30 € 30 € 40 € 30 € 500 30 € 30 € 300 30 € 50 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 40 €

30 € 50 € 50 € 50 € 30 € 30 € 30 € 30 € 30 € 50 € 30 € 30 € 30 € 30 € 50 € 40 € 50 € 30 € 30 € 30 € 100 € 100 € 100 € 30 € 30 € 40 € 40 € 40 € 30 € 50 € 50 € 30 € 30 € 30 € 30 € 40 € 30 € 50 € 50 € 30 € 30 €

Pomozite i Vi kupovinu hrama u Lincu, novac mo`ete dati na slede}e na~ine: - Kod blagajnika CO u hramu; - Ovla{}enim licima na terenu; - Putem mese~nog naloga banci (Dauerauftraga); -Putem uplate na: Serbisch Orthodoxe Kirchengemeinde Linz Knr.751-0571.75,BLZ 15000, Oberbank Linz-Stadthafen

50

PRAVOSLAVAC