Zivot I Delo-platon

Život i delo

Platon je potomak jedne od atičkih plemićkih porodica, kojoj je po majci sest generacija unazad pripadao atinski zakonodavac, pesnik i jedan od "sedmorice mudraca" - Salon. Po očevoj porodičnoj liniji, govorilo se da je Platonov daleki predak bio legendarni atički kralj Kodrus. Pošto se dan Platonovog rođenja poklapao sa praznikom rođenja Apolona delfijskog, stvoren je u potonjim vremenima mit da je Apolon bio pravi Platonov otac.

Platon se rodio 428. godine stare ere, godinu dana pre Periklove smrti, a Sokrat je tada imao nešto više od četrdeset godina. Živeo je dugo: osamdeset i jednu godinu. Njegovi antički biografi kažu da se Sokratu pridružio kao dvadesetogodišnji mladić, da je pre toga pisao tragedije i hteo da učestvuje u takmicenju tragičkih pesnika, ali da je, prisustvujući po prvi put jednom sokratskom razgovoru, spalio svoje tragedije. Posle Sokratove smrti, kažu isti biografi, pridružio se Heraklitovom sledbeniku Kratilu, a slušao je izlaganja i jednog Parmenidovog sledbenika. Tvrdi se, takođe, da je putovao u severnu

1

Afriku i Južnu Italiju i da je tamo izučavao matematiku i obaveštavao se o pitagorejskom učenju. Tvrdnja da je putovao u Egipat i razgovarao sa egipatskim svestenicima ne može se uzimati kao previse verodostojna; tako nešto je pripisivano gotovo svim slavnim ljudima, jer se verovalo da su egipatski sveštenici bili čuvari najstarije mudrosti. Ali o Platonovim putovanjima na Siciliju svedoče njegova pisma, kojih sto autentičnih, sto sumnjive autentičnosti ima 13 na broju. Bibliotekar aleksandrijske biblioteke Trasil sredio je Platonovu književnu zaostavštinu, podelivši je na devet tetralogija, po ugledu na ranije (u Platonovo i Sokratovo vreme) uobičajeno grupisanje dela tragickih pesnika. U svakoj tetralogiji bila su po cetiri zasebna dela. Na taj nacin, Trasilovo izdanje Platonovih sabranih dela obuhvatilo je ukupno 36 spisa: 35 dijaloga i 13 pisama uvrstenih u jednu celinu. Kasnije se pokazalo da jedan od dijaloga - Epinomi (Dodatak Zakonima), nije napisao Platon, već neko od njegovih sledbenika. Ostalo je dakle 34 dijaloga, od kojih verovatno još neki nisu autentični. Neizvesno je da li naslovi tih dijaloga potiču od samog Platona, ili od Trasila, koji je najverovatnije dodao i podnaslove, na primer: Drzava ili O pravičnosti, Fedon ili O dusi, Gozba ili O ljubavi, i sl. Naslovi su davani pretežno prema imenima ličnosti koje sudeluju u dijalogu (Protagora, Gorgija, Fedon, Timaj, Fedar, i sl.), ali i prema predmetu (Apologija, Drzava, Zakoni), a vrlo retko prema nekom dogadjaju, pa i tada se imao u vidu dogadjaj koji se moze neograničeni broj puta ponavljati (Simposion = Gozba). Diogen Laertije tvrdi da je Platon prvi počeo da piše dijaloge, mada su drugi stari pisci to poricali. U svakom slucaju, Platon je bio i ostao nenadmašan u toj vrsti filozofskog istraživanja. Njegovi ranijij dijalozi imaju izrazeniju dramsku formu od starijih, a svi su uglavnom srednjeg ili manjeg obima, izuzev Drzave i zakona koji su prilično obimna dela. Svi su Platonovi dijalozi sačuvani u celini, mada su izvorni rukopisi mestimično iskvareni ili nejasni. Sadašnja izdanja i prevodi Platonovih dela po pravilu sadrže na marginama posebnu paginaciju, koja potice od izdanja celokupnih Platonovih dela na grčkom jeziku 1578. godine u Lionu. Ovo izdanje je s velikom akribijom priredio francuski helenista H. Stefanus (Anri Etjen). On je zapravo prvi podelio svaku stranicu na pet približno jednakih odeljaka, označavajuci svaki odeljak redom prvim slovima abecede: a, b, c, d, e. Ovo je znatno olakšalo citiranje Platonovih dela i pronalaženje citiranih mesta: dovoljno je staviti naslov dijaloga i stranicu sa slovima koja blize pokazuje početak citiranog mesta, na primer, Drzava, 526c, ili Resp. 526c, sto je isto (jer Resp. je skracenica od Republika = Drzava).

2

Nijedan od starih pisaca ne pominje neki Platonov dijalog, koji nama nije poznat, pa iz toga mozemo da zaključimo da su svi Platonovi dijalozi sačuvani, sto je samo po sebi izuzetno i začuđujuće. Objašnjenje tog začuđujućeg fakta moramo potražiti ne samo u izuzetnoj vrednosti, koja je od davnina pridavana Platonovim pisanim tvorevinama, nego i u posebnoj instituciji koju je Platon za zivota osnovao i koja je veoma brizljivo čuvala uspomenu na svoga osnivača. Ta je institucija dobila ime Akademija, i to po jednom gaju koji je vec nosio to ime i koji se nalazio izvan gradskih zidinana na desnoj strani tzv. svetog puta kojim je o Dionisovim svečanostima isla povorka u Demetrino svetiliste u Eleusini (današnji Elefsis na putu od Atine prema Megari ili Korintu). Akademija je bila prva filozofska škola u doslovnom i strogom smislu te reči. Njen uzor je verovatno bio pitagorejsko bratstvo, ali za razliku od ovog Akademija je ustrojena kao pravo sveučilište sa neophodnim zgradama i prostorom za predavanja i razgovore, verovatno i sa prostorijama za smeštaj gostujućih prijatelja Akademije koji su dolazili iz drugih helenskih gradskih republika. Sigurno je da je Akademija imala sopstvenu biblioteku za koju su pribavljeni rukopisi i u kojoj su čuvani i prepisivani rukopisi Učitelja Platona. Sumnjiva je verodostojnost legende, prema kojoj je na ulazu u Akademiju pisalo: "Neka ne ulazi ko ne zna geometriju". Ova je legenda nastala verovatno zbog izuzetnog značaja koji je, u Platonovo vreme i neposredno posle njegove smrti, pridavan istrazivanjima u geometriji i matematici uopste. Akademija, po svemu sudeći, nije mogla biti običan "univerzitet". U nju su primani mladići kao i ljudi starijeg uzrasta, u potonjim vremenima i zene, ali izvesno je da je prijem morao biti uslovljen nekom vrstom proveravanja obdarenosti za učenje i spremnosti da se zivot posveti ljubavi prema mudrosti, odnosno sklonosti za trajnim istraživanjima i sticanju znanja. Gaj u kojem je Platonova skola bila smestena imao je svoj gimnasion (gimnaziju), tj. vežbaliste za jačanje tela - "gimnastiku". Ali Akademija nije spremala atlete. U dugom trajanju Akademije (s prekidima od oko 900 godina) bilo je uspona i padova, bilo je i preseljenja u okviru same Atine, pa i u druge gradove; bilo je, takodje, i promena u duhovnim orijentacijama (jedan period je npr. poznat kao skeptički), ali uspomena na Platona nikada nije bila potisnuta i odbačena.

3

Platonova konstitucija dijalektike

Sadržinski, dijalektika kao određena metoda pobijanja ili dokazivanja bila je i pre Platona poznata. O tome je ranije bilo reči, vezanih za razmatranja o Zenonu i o retorici. No sasvim je sigurno da niko pre Platona nije poznavao reč dijalektika. Tu je reč sam Platon skovao kao ime za filozofsku istrazivačku aktivnost. Mogli bismo pomisljati da samo ime nema tako veliku važnost, ali bi to, nesumnjivo, u ovom i u drugim sličnim slučajevima bilo pogrešno. Jer, Grci su uopste imenima i rečima pridavali znatno veću vaznost, nego sto smo mi spremni da činimo. Prava reč je za helenske mislioce isto sto i logos, jezički izraz nečeg sustastvenog. A i pravo ime je taj logos, svedočenje da je nesto na putu da bude shvacćeno kako treba. Kad to pravo ime posedujemo, onda je manje više lako tražiti sadržaje u proslosti na koje se to ime može odnositi. Bez toga imena, ne možemo one sadržaje u proslosti ni prepoznati ni identifikovati, jer, u stvari, i ne znamo sta bi trebalo da u proslosti trazimo. Za ono sto je Platon nazivao "dijalektikom", Zenonovi "dokazi" nisu bili neki blizi ili direktni uzor. Samo se indirektno može zenonovsko pobijanje i dokazivanje dovesti u smisaonu vezu s Platonovom "dijalektikom". Sada ćemo podsetiti na to da je zenonovska metoda u suštini bila onaj "put" koji vodi izvan područja neposrednog opažajnog i životnog iskustva. Neposredni uzor za konstrukciju Platonove "dijalektike" bili su sokratski razgovori, sokratska ispitivanja. Ali Platon je nesumnjivo sve to stavio u drugačiji kontekst. On je svakako zadrzao čudnovatu sintezu sokratske "ironije" i "majeutike", ali je tu sintezu upotrebljavao samo kao pomocno sredstvo za uzdizanje i osvesćavanje individualne duše na putu saznanja. Taj put je uzlazni, progresivan, pocinje od "najnizeg" stepena saznanja (od onoga sto pokazuju čula), ide preko proučavanja i razumevanja matematickih oblika i relacija, da bi dospeo do onog "najviseg" (do uvida u vrhunsko dobro, koje je dobro po sebi, a ne po necemu drugom). To bi bio jedan od mogućih opisa puteva kojim ljudska duša može napredovati da bi dospela do najviseg savršenstva, postajući uvidom u ovo i sama usavršena do najvišeg stepena. Taj put je ovde opisan samo po njegovoj polaznoj tački, posredniku i onom sto se nalazi na njegovom kraju. No izmedju početka i krajnjeg cilja mogu se umetnitu mnogi drugi posredni stupnjevi, sačinjeni iz istraživanja i spoznavanja u različitim naukama, kao sto su one matematičke, one koje se tiču ustrojstva svemira ili ustrojstva države, kao i one koje se odnose na muziku i pesništvo. U svim tim naukama, dijalektika je kao poseban način ispitivanja i vođenja onaj oput koji individualnu dušu oplemenjuje saznanjem i vodi je do uvida u pojmove, a time i do "učestvovanja" u onome sto je večno.

4

Drugi mogući opis dijalektike kao puta (metoda) koji dušu vodi ka vrhunskom dobru i vrhunskoj lepoti bio bi onaj koji Platonov Sokrat daje u dijalogu Gozba. Ovaj put je neposredno povezan sa ljubavlju, jer je pojam ljubavi odredjen kao zudnja za lepotom i radjanje u lepoti. Buduci tako odredjena, ljubav se najpre vezuje za lepo telo i u toj vezi jednoga sa drugim radjaju se u dusi lepe misli. Drugi, visi stepen nastupa kad dusa shvati medjusobnu srodnost svih lepih tela i ljubavlju se vezuje za telesnu lepotu uopste, pri cemu je i sama dusa sposobna da takvu lepotu iz sebe radja (ta se lepota nahodi u tzv. umetnickim tvorevinama). Treći stepen uspona imenuje se izrazom lepe duše; u toj lepoti se rađaju velika prijateljstva, a u njoj sudeluju, na primer, učitelj i njegov učenik. Nadalje, pomoću prethodnog stupnja, otkrivaju se lepa dela u poslovima i običajima i duša, žudeći za takvim lepim delima rađa ih i sama. Peti stepen uspona u ljubavnom saznanju vezuje se za lepo u naukama, a žudeći za takvom lepotom, duša u sebi rađa znanje i razumevanje svih prethodnih stupnjeva. Najzad, šesti i najviši stepen na tom usponu ljubavi otkriva se kao filo-sofia, kao ljubav prema mudrosti, a duša koja je potpuno obuzeta ovom ljubavlju rađa, u lepoti najdubljeg razumevanja, u sebi uvid u vrhunsko lepo i dobro, u onon sto je lepo i dobro po sebi, a ne po nečemu drugom. Opisani put ili metoda koja se zove dijalektika podrazumeva učešće ljubavi: ni do čega vrednog se ne moze dospeti bez tog zanosa. Ali Platon je u nekoliko svojih dijaloga (Sofist, Drzavnik, Parmenid) prikazao dijalektiku i sa njene tehnicke strane, kao vestinu dolazenja do pojmovnog saznanja. Karakteristično je da je za te svrhe uzimao, ne Sokrata, nego Parmenida i "stranca iz Eleje". Ovim je verovatno svojim čitaocima indirektno stavljao do znanja da se taj hladni tehnički prikaz dijalektike kao instrumenta za otkrivanje pojmova može izvesti samo u duhu hladne elejske dijalektike. Osnovnu strukturu tog tehničkog oblika dijalektike sačinjavaju dva elementa: "hipoteza" (polazni pojam, odnosno reč kojom se polazni pojam imenuje) i "dijareza" (diairesis, deoba). Treba na primer odgovoriti na pitanje: sta je državnik? Da bi se došlo do pojma državnika, potrebno je sprovesti komplikovan i dug tehnički postupak. Prvi korak u tom postupku sastoji se u otkrivanju prvog para suprotnosti, takvog da se neposredno može uvideti kojoj suprotnosti utom paru pripada državnik. Suprotnosti su: "oni koji imaju znanje" - "oni koji nemaju znanje". Državnik nesumnjivo pripada prvog grupi - "onih koji imaju znanje". Drugi korak je deoba pojma znanje na "teorijsko" i "rukotvorno" znanje. Sada se odlučuje da drzavnik mora pripadati prvom članu ove nove deobe, jer on ne pravi nista rukama nego upravlja ljudima.

5

Takav postupak deobe se nastavlja i moze biti duži ili kraći, a svrha mu je da se preko ovih "dihotomija" rasvetle sve strane drzavničkog posla po načelu da jedna suprotnost odredjuje drugu. Ceo postupak se završava definicijom u kojo su nabrojane sve prethodno otkrivene karakteristike. Ali i ovaj tehnički vid dijalektike nije, u Platonovim prikazima, dat sasvim bezlično. I ovde je, naime, neophodno da u postupku sudeluju ucitelj i ucenik. Ucitelj postavlja pitanja i vodi postupak, učenik potvrđuje ili poriče ono sto mu učiteljeva pitanja sugerišu. Pokatkad, on traži podrobnije razjašnjavanje, jer ako mu pitanje nije jasno, ne moze odgovoriti ni potvrdno ni odrečno. Na taj način, učenik postepeno napreduje u razumevanju ispitivanog predmeta. Ovaj tehnički vid dijalektike moga je jos da bude upraznjavan ili kao "gimnastički" (tj. kao uvežbavanje duha) ili kao "agonistički" (tj. kao nadmetanje izmedju suparnika, od kojih svaki naizmenično može da vodi dijalog).

Teorija ideja - njeno poreklo i osnovno značenje

Izraz "teorija ideja" priblizno odgovara našem izrazu "posmatranje oblika", mada ne doslovno, jer tu nije reč o nekom vizuelnom posmatranju niti o nekim oblicima kao sto bi mogli biti vestački napravljeni oblici geometrijskih figura, umetnicke forme (statue, slike, ili muzicke kompozicije koje se slušaju pomoću sluha), jezičke i gramatičke forme ili, najzad, prirodni oblici koji se mogu posmatrati čulima. Čulna saznanja su u "teoriji ideja" isključena na svaki način, osim kao pomoćno sredstvo koje služi kao polazna tačka za "dugo putovanje" onim putem koji je označen imenom "dijalektika" i koji na svom završetku treba da ima uvid, tj. shvatanje i razumevanje onoga sto je postaljeno kao predmet istraživanja i "posmatranja". Za pitanje o poreklu "teorije ideja" najbolje će biti da se poslužimo Aristotelovim svedočenjem, jer Aristotel je dugo bio neposredni učenik i prijatelj Platonov i njegovo bi svedočenje o tome moralo imati neophodnu verodostojnost. Sami Platonovi dijalozi sto se toga tiče vise odmažu negoli pomažu, jer je na mnogim mestima u tim dijalozima "teorija ideja" predstavljena ili kao nešto sto je odavno poznato ili kao Sokratovo otkriće.

6

Obratimo se dakle Aristotelu.: Aristotel nam izričito saopstava da je upravo Platon autor teorije ideja. Nadalje, on saopstava da ta "teorija" ima tri istorijska izvora: (I) "Heraklitovi govori (logoi) o večnom toku svih čulnih stvari, iz kojih govora je sledilo da, ako postoji o nečemu znanje i razumevanje, onda se to znanje i razumevanje mora odnositi na neke druge stalno-postojeće prirode, izvan onih čulnih, jer ne može biti znanja o nečemu sto je u stalnom toku"; (II) Sokratova istraživanja, koja se "nisu odnosila na celinu prirode, nego samo na područje etike"; ali u okviru tog područja Sokrat je otkrio "navoditeljske (induktivne) govore (argumente)" i "odredbe onoga sto je opste i svemu zajedničko" (univerzalnu definiciju ili definiciju univerzalnog); (III) Pitagorejska teorija brojeva. Sokrat, dakle, nije tvorac teorije ideja, mada je u Platonovim dijalozima najčešće baš Sokratu pripadala uloga onoga koji tu ideju skicira. Aristotel je otkrio da je Sokratov podsticaj za stvaranje ove teorije bio u traganju za onim sto je "opšte" i "zajedničko" svim stvarima i bićima vidljivog čulnog sveta. Ali Sokrat, po Aristotelovoj proceni, nije tretirao "opstosti ili opste odredbe kao odvojene" od čulima opazljivih stvari, niti je te "opstosti" nazivao idejama. U odnosu na Heraklita, jasno je da je Platon mogao da proučava njegove "govore" samo u pismenom obliku, a uz to da se o svemu tome obaveštava i kod Heraklitovog sledbenika Kratila. Platon je, dakle, prihvatio Kratilovo učenje o večnom toku, ali samo ukoliko se teza o "večnom toku" isključivo odnosi na svet vidljivih i opazljivih stvari i bića. Iz toga je on zaključio da bi bilo kakva nauka o stvarima koje su u večnom toku bila nemoguća, ukoliko ne postoji nešto stalno sto tim tokom upravlja i sto omogućuje da se on razume i osmisli. Po Aristetolovoj pretpostavci, pitagorejsci su već uveliko nagovestili da to sto je stalno (postojano i nepromenljivo) i sto upravlja "večnim tokom" jesu brojevi i brojevni odnosi. Na osnovu svega toga izgledalo bi, barem na prvi pogled, da Platon nije imao suviše težak zadatak i da su svi elementi za postavljanje teorije ideja već bili dati. Trebalo je samo izvesti njihovu sintezu. Sudeći po sadržaju Platonovih dijaloga, izvođenje teorije ideja pokazuje se kao znatno teže i zamršenije. Nema nijednog dijaloga u kojem je ta teorija izložena na potpun i nedvosmislen način; postoje samo skice teorija rasute po različitim dijalozima i često u važnim pojedinostima međusobno nesaglasne. Jedno je međutim izvan svake sumnje: teoriji ideja se pridaje odsudna važnost, bez nje (makar bila data samo i u nagoveštajima) ne bi bila moguća nikakva nauka ni filozofija. Naravno, mi ovde ne možemo da se upuštamo u finese teorije ideje, u njene različite verzije koje su nastale u toku dugog Platonovog filozofskog rada, kao ni u zagonetke koje proizlaze iz načina izlaganja te teorije u dijalozima. Stoga će najbolje biti ako se za upoznavanje sa suštinskim značenjem "ideja" obratimo nekom, po mogućstvu sažetom i jasnom, Platonovom kazivanju o toj stvari. To ćemo naći u prvom delu dijaloga Parmenid, kojem je Trasil stavio podnaslov "ili O idejama".

7

U tom dijalogu stoji da se bez dvoumljenja može trvrditi da pravično samo po sebi, lepo samo po sebi, dobro samo po sebi i sve sto je takvo zaslužuje da nosi naziv ideje. Ovo "po sebi" znači da idejama ne možemo nazvati nesto zavisno, sto za svoje postojanje duguje nečem drugom, što se izvodi iz nečeg drugog. Naprotiv, sve drugo treba da zavisi od ideja, da bude izvedeno iz njih i po vrednosti procenjeno pomoću njih. Drugim rečima, svaka iskustvena pravda, svako lepo i dobro koje nalazimo u nasim svakodnevnim zivotnim prilikama, mogući su i mogu biti procenjeni kao pravično, dobro i lepo samo ako postoji neko apsolutno merilo za takve stvari. Na sličan način, uzima se daje jednakost takođe ideja. Tu je reč o idealnoj jednakosti, kao sto je prethodno bila reč o idealnoj pravdi, dobroti i lepoti. Jedino ako postoje takva idealna sustastva, neće nam napše ljudsko procenjivanje i poimanje jednakog, pravičnog, dobrog i lepog biti relativno i zavisiti od načina merenja i pocenjivanja, od "tačke gledišta" i od "ukusa". Nadalje se postavlja pitanje o tome da li za sve stvari empiriskog sveta postoje odgovarajuće ideje. Na primer: da li postoji idealni čovek, čovek uopste, univerzalni čovek, a ne samo ljudi različitih rodova i vrsta, pa i ljudi koji to jesu samo u nekom biološkom smislu, a u svemu ostalom su "neljudi" i zveri? Isto pitanje se postavlja i za tzv. elemente: da li postoji "vatra po sebi" i "voda po sebi"? pri čemu se aludira na "fizičare", koji su na takva pitanja potvrdno odgovarali. Kod takvih pitanja, Platonov Sokrat se ozbiljno dvoumi: on više nije tako siguran u to da li u takvim slučajevima treba govoriti o idejama. Drugim rečima, on nije siguran u to da li za sve o čemu smrtnici mogu imati neki pojam postoji odgovarajuća ideja. Razlog te nesigurnosti je razumljiv, jer bi jedna teorija ideja koja bi se poklapala sa teorijom opštih pojmova morala da se suoči s velikim teškoćama. Deo tih teškća otkriva se već sledećim pitanjem: da li i za takve stvari empirickog sveta, kao sto su dlaka, blato i nečistoća, takodje, postoje ideje, različite od stvari koje dotiču naše ruke? Nedoumica Platonovog Sokrata ovde je najveća. On priznaje da je o tome mislio, da je pri tom bio uznemiren logičkom obavezom da se pretpostavka o postojanju ideja mora dosledno sprovesti na sve stvari empirickog sveta, a ne samo na neke koje imaju izuzetnu vrednost. On kaže da je od takvog promišljanja bežao "iz straha da ne porpadne, tonući u bezdano brbljanje". Ovo se može uzeti i šire, kao Platonova poslednja reč o idejama: ono sto je za čovekovo znanje i mudrost najdragocenije, vrlo je tesko a možda i nemoguće dostići. Da je Platon uspeo da to dostigne, istorija filozofije bi njegovim uspehom bila završena. A možda ona nikad i ne moze biti završena.

8

Teorija države

I ovde reč "teorija" znači isto što i u prethodno razmatranim sadržajima; ona naime, upćuje na "umno posmatranje" ne ove ili one empiricki postojeće države, nego na "umno posmatranje" ili istraživanje konstitucije države uopšte. Ovo "posmatranje" ili razmatranje treba da ima za rezultat jedan sadržajno obogaćeni pojam države, koja odgovara svojoj osnovnoj svrsi, tj. sreći i dobrobiti svih svojih građana. Odmah se može uvideti da je tako nešto veoma težak i ambiciozan poduhvat, koji možda neće dovesti do očekivanog rezultata, ali koji se pravda time da je znatno bolje imati neko znanje o državi (makar to znanje bilo i veoma sporno), nego nikakvo. Da je Platon pridavao veću vrednost empirijskim metodama nego dijalektici, tada bi on sigurno proučavao ustrojstvo neke empirijske države, recimo Persije, ili Egipta, ili Sparte. Nista od svega toga. U njegovoj "teoriji države" ispituje se, u stvari, kakva bi trebalo da bude neka empirijska država da bi u njoj bile značajno prisutne one ideje koje su imenovane kao "pravično po sebi", "dobro po sebi", i "lepo po sebi". U istraživanjima te vrste, koja se danas nazivaju "političkom filozofijom", Platon nije imao nikakvog uzora, nego samo podsticaje u "sokratskim razgovorima", u onome sto su sofisti govorili o vrlinama i u pesničkoj mudrosti koja se katkad odnosila na vrline i na jake strasti koje iz sebe rađa ljudska duša u borbi za vlast. Platon je "političkoj filozofiji" posvetio sadržaj tri svoja dijaloga, a to su: Država, Zakoni i samo delimicno dijalog Drzavnik (ho Politikos). Prvi od ovih (Drzava) je najvažniji i može se reći da je taj dijalog najkompletnije izvedeno Platonovo delo. Nasa reč "država" ne odgovara ponajbolje izvornom naslovu Politeia, koji se odnosi na celokupnost javnog (ili građanskog) života u organizovanoj zajednici ii koji ujedno označava ono što mi zovemo ustav. "Javni ili građanski život" razumeva se po načelu suprotnosti, ukoliko se posmatra naspram onoga sto se naziva "privatni ili pojedinačni život". Ovo naravno nije samo suprotnost u rečima, nego i u stvarnim interesima, pa je Platon imao da reši težak problem - kako da se lični interesi na najbolji mogući način usklade sa javnim interesima, odnosno sa celinom državne zajednice, te kako da se celina državne zajednice organizuje a da sasvim ne unisti ili potisne pravo na lični život, vrlinu i sreću. Dijalog Država počinje i zaključuje se razmatranjima koja se odnose na lični život. Ali početak i završetak dijaloga postavljeni su izvanredno vešto, tako da se u početku lični život postepeno uvodi preko porodice u sklop državne zajednice, a na kraju se lični zivot preko mita o ponovnom radjanju (Erov mit) uvodi u sklop konstitucije celokupnog kosmosa.

9

Sokrat u početku razgovora sa bogatim i ostarelim trgovcem Kefalom, pita ga kako podnosi starost i u kakvim je sada odnosima sa erosom (može li se jos da opšti sa svojom ženom), potom se razgovor prenosi na sticanje i nasleđivanje bogatstva. Iza toga sledi uvođenje jedinke u zivot zajednice, a to je uvodjenje izvršeno uz pomoć jedne na oko uzgred ispričane anegdote o Temistoklu i Serifljaninu, iz koje se, u stvari, vidi kako ugled i slava jednog čoveka ne zavise samo od njega nego i od države u kojoj taj čovek živi. Najzad, uvodni deo se završava Kefalovim govorom o strahu od smrti i nadanju, o pravičnom i nepravičnom životnom putu. Ovo poslednje je neposredni povod da se postavi pitanje sta je pravičnost. Uobičajeno je, naime, da svi govore o tome kako treba živeti i postupati pravično, ali pitanje je da li iko zna sta je, u stvari, pravično. Pominju se reči mudroga pesnika Simonida: "pravično je vratiti svakome ono sto mu duguješ". Ali pesnik govori zagonetno, a kad se Simonidove reči pojasne, izlazi da je "pravično dati svakome ono sto mu pripada". To je u osnovi Platon prihvatio kao definiciju pravičnosti, ali tome je lako suprotstaviti obično zivotno iskustvo, pa je Platon udesio da retor Trasimah to učini, ukazavši na fakat da u državama pravo određuje onaj ko drži vlast. "Svaka vlast, opet, pravi zakone u svoju korist: demokratija demokratske, tiranin tiranske, a tako čine i sve ostale vlasti." Time je već rasprava o pravičnosti uvedena u vode državne konstitucije. Ova se pak može razmatrati ili empirički ili dijalektički i Platonov Sokrat se odlučuje za ovu drugu mogućnost. To praktično znači da će se o državi govoriti prema njenom pojmu, a ne prema njenim raznolikim empiričkim modelima. Ova odluka podrazumeva mnogo raznovrsnih ispitivanja, koja se i sprovode u daljem tesktu Dijaloga. Mi ta ispitivanja ovde, razume se, ne možemo pratiti. Ono sto je u njima osnovno, to je problem uskladjivanja ličnih i opstih interesa, naznačen na početku. Platon je verovao da se taj problem može rešiti dvostrukim dejstvom: jednim koje se odnosi na vaspitanje i obrazovanje mladih generacija, i drugim koje zahvata u konstituciju same države. Vaspitanje i obrazovanje treba da ostvari prirodnu selekciju osnovnih grupa ili klasa koje ce sačinjavati državu. Oni koji, u procesu obrazovanja, pokažu najmanje sposobnosti i sklonosti za učenje i za "častoljublje", najpre će završiti svoje obrazovanje i formiraće klasu "rukotvoraca", tj. onih koji znaju da rade rukama i telesnom snagom. Oni koji pokazuju veću sklonost ka učenju, ali samo u funkciji postizanja ličnog uspeha u počastima i slavi, formiraće klasu "branilaca države", tj. neku vrstu profesionalnih vojnika.

10

Najzad, oni koji u toku obrazovanja pokazu i dokažu sklonost i sposobnost za najvisu mudrost do koje ljudi mogu dospeti, formiraće vladajuću klasu. Za ovo poslednje vezana je čuvena Platonova teza o filozofima vladarima: "Dok u državama filozofi ne postanu vladari, ili dok sadašnji vlastodršci ne postanu pravi i dobri ljubitelji mudrosti, i dok politička moć i ljubav prema mudrosti ne postanu jedno,... neće prestati nesreće ne samo za države nego ni za ljudski rod". To je u osnovi sprovodjenje onog polaznog načela, onog koje kaže "pravično je dati svakome ono sto mu pripada". Ljubiteljima mudrosti ("filozofima") ne daje se vlast zato što oni za njom žude, nego zato što im ona po suštini dobre države pripada, jer bi jedino takvi - kako je Platon verovao - znali da vlast upotrebljavaju mudro i dalekovido, a ne da je zloupotrebljavaju vođeni žudnjom za vlašću. To je Platonova utopija, koju su mnogi kasniji pisci s manje ili više misaone dubine nastojali da oponašaju. U pojedinim svojim aspektima, Platonova utopija dobija obeležje totalitarne države: ljubav je, na primer, ukinuta kao mogucnost slobodnog izbora partnera, a ostavljena samo kao mogućnost planskog sklapanja kratkotrajnih bračnih veza u funkciji eugenike; sve umetničko stvaralaštvo ima da služi iskljucivo u didaktičke svrhe, a pesnike kao sto je Homer treba lepo primiti, čak i ovenčati lovorovim vencem, ali ujedno i sto je pre moguće, na lep nacin isterati ih iz države. Jer, takvi bi pesnici uneli nekontrolisanu radost i nepredvidljivo ponašanje u toj Platonovoj racionalnoj, ali istovremeno tužnoj i praznoj planskoj ustanovi.

11

Utemeljenje matematike i matematičke kosmologije

Izum matematičke kao praktično-upotrebljivog znanja svakako pripada egipatskoj svešteničkoj kasti. Izum matematike kao misterijske discipline sa pretenzijama na kosmičko vazenje, u smislu važenja za svaki mogući i stvarni poredak, mora se pripisati Pitagori i njegovim sledbenicima. Platonu, medjutim, najvise pripada zasluga za stvaranje jedne stroge filozofije matematike. Ovo proishodi iz toga sto je Platon matematičkim bićima (brojevima, geometrijskim figurama) i matematičkim relacijama (jednakost, sličnost, proporcionalnost) pridavao posebno značenje i u strukturi postojećeg uopšte, čak i u strukturi države, ljudskog organizma i svemira. Matematička bića i matematičke relacije zamisljao je kao posrednike izmedju "vidljivog" sveta i nevidljivog, ali shvatljivog poretka ideja.

Shodno tome, tačke, prave, ravni i geometrijska tela mogli su biti predstavljeni crtežima i modelima, ali Platon je držao da se u matematičke stvari uopšte ne razume onaj ko veruje da ti crteži i modeli jesu nesto više od bledih kopija pravih matematičkih bića. Jer, ova se nikako ne mogu videti ni dodirivati, pa je razum jedini način da se matematička bića uopšte otkriju. Mora se imati u vidu da je Platon prvi uveo razlikovanje razuma od uma. Razum je neophodan za snalaženje u matematičkim stvarima, a um u onim najvišim koje se tiču "ideja". To nije sve. Platon je, po svemu sudeći, prvi dao snazne podsticaje za formulisanje matematičkih teorema i za njihovo strogo dokazivanje. Najstariji nama poznati geometrijski dokaz tzv. Pitagorine teoreme nalazi se u Platonovom dijalogu Menon. Kasnije sastavljen Euklidov spis pod naslovom Elementi (geometrije) sigurno je glavne podsticaje dobio od Platonove filozofije matematike, odnosno od istraživanja koja su u duhu te filozofije vršena u Akademiji.

12

Platon je tek u pozno doba odlučio da napiše delo koje će obuhvatiti one iste sadržaje koje su, kako smo videli, kontinuirano razmatrali presokratski "fizičari". Istina, on je u vise ranije napisanih dijaloga, uključujući tu i Državu, obično na kraju tih dijalogagovorio ponešto o svemiru, ali uvek u mitskoj formi. Ovo poslednje verovatno zbog toga sto se on tada pretežno bavio "ljudskom mudrošću", njenim mogućnostima, predmetima i ciljevima, držeći istovremeno da ono sto se odnosi na prirodu (physis) kao sferu "božanskih stvari" mora biti prikazano u mitskoj formi. U svoje pozno doba rešio je Platon da napiše dijalog Timaj. Ovaj spis je zapravo samo u prvom, uvodnom delu dijalog, dok je u preostalom većem delu dat kao dugo izlaganje Timajeve kosmogonije, matematičke fizike i antropologije. Uvodni deo je udešen tako kao da se razgovor u Timaju vremenski, s prekidom samo od jedne noći, nastavlja na razgovor vodjen u Državi. Stvarni vremenski razmak izmedju pisanja ovih dijaloga bio je, medjutim, neuporedivo duži. Platon je tu "neiskrenost" sebi dopustio iz teorijskih razloga: hteo je pokazati da izmedju poretka u državi i sveopsteg poretka kosmosa mora postojati neka povezanost, makar i takva da je poredak u državi znatno mlađi i kratkotrajniji. Tajanstvenu glavnu ličnost Timaja Platon je jednostavno izmislio, ali tako da ona po nečemu podseća na pitagorejce. Ovo zbog toga sto je kosmogonijska i kosmoloska tema, zajedno sa misterijskom upotrebom matematike, doista bila pitagorejska. No Platonov spis Timaj daleko je od toga da bi bio prosta reprodukcija onoga sto su govorili pitagorejci. U tom spisu ima jedna novina, koja je za helensko duhovno obzorje sasvim neobična i originalna. Tu je, naime, prvi put u helenskoj dotadašnjoj duhovnoj istoriji, Platon počeo govoriti o graditelju (demiurgu) kosmosa. Taj demiurg (majstor, zanatlija) prikazan je kao izvrstan matematicar.

13

Sadržaj

Život i delo Platonova kostrukcija dijaletike Teorija ideja-njeno poreklo I osnovno značenje Teorija države Utemeljenje matematike I matematički kosmos

14

1 4 6 9 12