Varga Silvija - Prikaz Mesta Bica U Hartamnovoj Ontologiji, Seminarski Rad

Odsek za filozofiju Filozofski Fakultet Univerzitet u Novom Sadu

PRIKAZ MESTA BIĆA U HARTMANOVOJ ONTOLOGIJI (seminarski rad iz predmeta Ontologija)

Kandidat:

Mentor:

Varga Silvija

prof. Prole Dragan

Novi Sad, oktobar 2009.

Sadržaj:

Realističko i idealističko shvatanje bića

4

Prikaz mesta bića u Hartmanovoj ontologiji

7

Literatura

10

2

Abstrakt: Ovaj rad se bavi temom Hartmanovog razumevanja položaja bića u odnosu na prethodne filozofske sisteme. U izvesnom smislu, Hartman obnavlja I revitalizuje ontologiju prvih decenija dvadesetog veka. Ontologija prethodno zapada u niz problema koje rešava na isključive načine, ne dajući pri tom jasno rešenje ili makar naznake rešenja problema bića i spoznaje bića. Hartmanova objašnjenja ovih problema se crpe prevashodno na temelju rastumačenja rešenja prethodnih filozofskih sistema u kojima on nalazi problematične elemente.

Ključne reči: Naivni i naučni realizam, idealizmi, spoznajne kategorije, kategorije bića, kategorijalna analiza

3

Realističko i idealističko shvatanje bića

Pre svake naučnosti i filozofičnosti postoji prirodno stanje. Takvo prirodno stanje nije stečeno, nije naučeno nego je dato kao zdrav ljudski razum. Ovo je stanje svesti koje ne reflektuje još, koje još nije u sposobnosti da sebe reflektuje. Prirodno stanje svesti zatiče sebe u svetu, ono jeste deo tog sveta ali sebe shvata zatečenog u tom svetu, okružen zbiljom. Prirodna svest pri tom sebe ne shvatao kao drugo od prirode nego delom prirode u tolikoj meri da sebe ne shvata kao posebno drugačije. Kategorije mišljenja, ukoliko je moguće o njima govoriti, su kategorije bića koje je priroda. Bitak je shvaćen konačno, kao nestajanje i nastajanje, kao kontinuum konačnosti, u skladu sa onim što nereflektovana svest spoznaje kao saznanje o onome što je okružuje. Nepromenljivost, konačnost pomaže u razumevanju promene i procesa. Bitak kao takav jeste konačan i dovršen i iz tog razloga on je shvaćen kao vremenski beskonačan jer supstancija ne nestaje, ona kruži unutar te dovršenosti, zatvorenog procesa. Saznanje nije nikakvo drugačije nego putem čula i na osnovu takvog saznanja čovek sebe uvrštava i određuje i ono svoje uređuje u odnosu na ono spoznato tim čulima; u odnosu na saznanje o onome što ga okružuje. Svest u tom slučaju samo recipira, prima nadražaje. „...spoznaja ima tendenciju da bude verni odraz onog zbiljskog, i ukoliko se ona praktički potvrđuje, govori se o istinskoj spoznaji.“

1

U skladu sa onim što je primećeno, recipirano putem čula, stvara se slika sveta u kojoj postoji element koji je vremenski večan, koji je dovršen i konačan a koji je predstavljen kao materija koja kruži u prirodi dajući svemu drugom život. Postavljanje jednog elementa kao pra-uzora je utvrđivanje postojanosti tog elementa u svemu što su čula primetila i primila. Specifično ustoličavanje ousia-e, jednog pra-elementa je karakteristično za predfilozofsko mišljenje koje se u Zapadnoj civilizaciji javlja u doba antičke Grčke, u periodu pre Sokrata kod prvih fisičara. Bitak predstavljen kao pra-element 1

Hartman, Nikolaj, “Osnovne crte jedne metafizike spoznaje”, Naprijed, Zagreb, 1976., str. 140.

4

je deo sveta, ovostran. Ovo predstvlja i prve napore ljudske misli da svet shvati unificirano kao jedinstveno, monistički što će biti lajtmotiv potonje celokupne istorije filozofije. Međutim, jedino je taj monizam, težnja za jednim a onda i težnja za apsolutnim jednim ono što će se održati. Bitak će dugo biti shvatan kao jedan, koji je osnova svemu drugom. To će takođe predstvljati jedan od kamena spoticanja razumevanja karaktera bitka. Na tragu naivnog realizma

razvija

se

naučni

realizam

koji

pokušava

da

prevaziđe

suprostavljene stavove nestajanja i nastajanja. Naučni realizam će primetiti da „...vidljive stvari koje kao takve imaju na sebi ovo bivanje i iščezavanje ne mogu biti ono istinski realno.“

2

Ono što će pripadati biti stvari i samom bitku nije nešto što u sebi sadrži momente nestajanja i nastajanja, jer bitak kao takav oduvek jeste i uvek je isti na njemu neće biti delova niti će on kao celina moći da nastaje ili nestaje jer oduvek jeste. Na osnovu ovoga, sve ono koje na sebi ima momente nestajanja i nastajanja biće deo privida. Nad totalitetom svega što je shvaćeno kao privid, upravlja ono istinsko jedno, pravi bitak stvari hladna i ravnodušna uzročnost. „Sve što se događa, i ono prividno nepovezano duboko je nužno i ne može se događati drugačije, nego kao što se činjenično događa.“

3

Budići da je postalo jasno da postoje stvari koje nije moguće objasniti ovakvim uzročno-posledičnim odnosom, postavilo se pitanje šta je to što će da bude temelj, šta je to što bitak zapravo jeste. U tom momentu, pored naučne slike sveta stvoriće se i slika sveta koja ne pripada spoznatljivoj zbilji na temelju naivnog ili naučnog realizma. Taj svet stoji s one strane naučnog iskustva s obzirom na prirodu problema i moć spoznaje koja više nije dovoljna. Stvara se slika sveta koji stoji s one stranu sponznatog i spoznatljivog. Ta strana je metafizički realizam koja predstavlja bitak kao Svetsku Dušu kod Stoika, Svetska Volja kod Šopenhauera. Međutim, problem na koji se ovde nailazi jeste igra analogije gde ono što je potrebno objasniti već se pretpostavlja kao princip. Transcedencija i iracionalnost supstancije koji su trebali da budu odgovor na to iza zapravo postaju prepreka u objašnjenju. Drugi problem koji se javlja jeste, kako takav princip može da 2

Ibid., str. 143.

3

Ibid., str. 144.

5

proizvede objekat. Naime, u objašnjenju bitka zadržava se razumevanje da je on ono istinito jedno a da je sve drugo samo privid, da to istinito jedno daje uslov i temelj svemu drugom. Uslov je da se objekat proizvodi po uzoru na bitak, međutim objekat je razumljen kao privid, stoga je pitanje kako je moguće proizvođenje neistinite slike iz istinskog. Metafizički realizam je za svoj zadatak imao da usidri pitanje bitka na dubljim temeljima, a na tragu naučnog realizma. Transcedentnost bitka i metafizički realizam je naišao na kritiku u prvom redu od strane Skeptičara. Postavilo se pitanje kako je moguće saznanje o nečemu koje stoji van domašaja mogućeg saznanja, koje je naučno. Mi poznajemo samo predstave koje realno postoje, koje opažamo te je nemoguće i zamisliti da postoji objekat koji se nalazi negde izvan jer on tada nije ni privid nego puka fikcija. Jedina izvesnost koju možemo da imamo jeste znanje o sebi i svojim predstavama. Ukoliko bismo skinuli sa svih stvari sva njihova svojstva ostalo bi jedino da se misli neka supstancija koja ne bi imala prostornost i vremenitost. Međutim, kada bi takva supstancija uopšte bila moguća, mi je opet zbog takve njene prirode ne bismo mogli misliti, ona bi ostala nespoznatljiva i uvek u nekom „prostoru“ koji je van domašaja. Takva supstancija koja je van domašaja nikako ne može da bude bitak svih stvari, ona ne dohvata objekat. Neko nešto koje nije u vremenu i nije u prostoru ne može da bude paradigma onome koje je u vremenu i prostoru. Opšte kao takvo ne može da postoji realno, samo nominalno kao ideal. Ovde je jasno prozvan i otvoren problem dualizma. Taj problem se problem pokušava razrešiti u transcedentalnom idealizmu učestvovavenjm subjekta u spoznaji onog koje je izvan koje je pak ravnodušno prema samoj toj spoznaji. Ovde se prvi put govori o stadijumima spoznaje (a ne o jednom načinu spoznaje) kojim se uokviruje celokupni put spoznaje. „Transcedentalni idealizam teži zaokruživanju subjekta i predmeta spoznaje u čitavom procesu spoznaje. Objekat ne proizvodi empirijski pojedinačni subjekat. Objekat stupa kao gotov dat; gde ta datost nije nikakav privid, a nije ni nekakva stvar po sebi, on je realan u smislu pojave koja nezavisno o

6

ponašanju čoveka ima svoju vlastitu, zatvorenu zakonistost i primereno njoj je nužna.“4 Ovakvo razrešenje problema je moguće jer i subjekt i objekt počivaju i izgrađeni su na istim pricipima te ovo omogućava subjektu da spozna i razume objekat bez da poseže van sebe. Međutim, problem se javlja uvođenjem pojma stvari po sebi koja predstavlja transcedentalni objekat koji je prestavljen kao razumljiva nesaznatljivost. Metafizički idealizam u tome ide toliko daleko da se u potpunosti napušta kritička pozicija koja se preobražava u metafizičku; „transcedentalni idealizam postao je transcedentnim“5.

4

Ibid., str. 157

5

Ibid., str. 163.

7

Prikaz mesta bića u Hartmanovoj ontologiji

Hartmanovo ontološko istraživanje započinje pod uticajem Marburške škole koja Kopernikanski obrt dovodi do tog nivoa da celokupno saznanje predstavlja kao proizvođenje objekta. Ovaj uticaj na njegov filozofski sistem neće biti dugoročan jer on već pod uticajem Edmunda Huserla zaključuje da saznanje nije stvaranje, rađanje, proizvođenje, već zahvatanje onog nečega što postoji pre svakog saznanja nezavisno od njega. Hartman kaže da kategorije saznanja nemaju bezuslovnu vrednost, nego smatra da su one samo pretpostavke, predstave onih delova bitka koje se ne mogu definisati. Bivstvo i svest se ne poklapaju bezuslovno a ponajmanje svest može da proizvodi objekat. Novo učenje o bivstvu se ne može predstaviti kao ontologija suštine. Ustvari, on smatra da je to bio jedan od največih kamena spoticanja prethodnih filozofskih sistema koji su predstavljali ono opšte kao ono principijelno. On navodi primer upravo koji je predstavljen u naivnom realizmu- postoje ista ili slična svojstva u različitim pojedinačnostima i to predstavlja njihov opšti zajednički princip, međutim on ne predstavlja

i nije nužno opšti princip

drugih sličnih pojedinačnosti. Princip bivstvujućeg ne leži u zajedničkim crtama njihovih spoljašnjih pojava. Ipak, sasvim je jasno da ono što je principsko jeste opšte, međutim nije sve ono što je opšte u istom mahu i ono principsko. Nedostatak prethodnih ontologija je bio u pokušaju određivanja i razumevanja problema bivstva upravo na osnovu onoga opšteg zajedničkog, izdvajajući time neku od odredbi ili oblika ispoljenja bivstva i ograničavajući se na tu odredbu kao definitivno objašnjenje. No, veći problem od ovoga Hartman vidi u stavu u kom se bivstvujuće postavlja u onostranu sferu, gde je istinski bivstvujuće ono koje nije dato spoznaji putem čula, ono koje se uopšte ne pojavljuje niti se pokazuje u pojavi samoj. Postavljajući bitak s one strane stvarstvenog, iza pojave on se određuje kao supstancija, osnova sveta, ideja, element, stvar po sebi kojem je jedino moguće pristupiti umskim putem. Stavlja se spoznajno moguća opreka između subjekta i objekta koju nije više bilo moguće razrešiti bez

8

uvođenja trećeg elementa u spoznajnom procesu, bio on racionalan ili iracionalan ili prosto besmislen. Hartman međutim smatra da ono što premošćuje jaz između subjekta i objekta (spoznaje) se upravo nalazi u činjenici da su i subjekt i objekt modaliteti bitka, što on smatra da je moguće neposredno videti na biti jednog i drugog. „...bit subjekt-objekt odnosa razume se iz ontologijske biti.“

6

Hartman je, pod uticajem Huserla, zaključio da je prirodna nastrojenost subjekta nastrojenost prema predmetu. Taj predmet je uvek transcedentalan u

odnosu

na subjekt i ovaj

odnos

se ne može obrnuti.

Međutim,

nereflektirajućoj svesti objekt će uvek da bude ono koje stoji u suprotnosti. Subjekt se ne mora veštački usmeravati na objekt, on je uvek već usmeren. Bitak se dakle razume kroz spoznaju i sve što znamo o bitku znamo kroz spoznaju „ali sve što spoznaja daje ne važi u prvom redu za nju samu, već za bitak“ ...Ako bitak i jeste nezavistan od spoznaje, spoznaja bitka ipak zbog toga nije nezavisna o spoznaji spoznaje“.

7

Bitak je indiferentan prema činjenici u kojoj meri i kako je on spoznatljiv, on stoji indiferentan prema postavljanju granica spoznatljivog i nespoznatljivog. Problem leži upravo u tome što se naše razumevanje kategorija spoznanje poklapaju samo sa jednim delom principa bivstva. Spoznajnim kategorijama možemo jedino shvatiti samo ono što je isto sa principima bivstva. Ovde se otvara problem kategorija spoznaje i kategorija bivstva koji se rešavao prvenstveno kroz kategorije spoznaje tvrdeći da se kategorije bitka jedino mogu spoznati kroz spoznajne kategorije. Hartman smatra da je to upravo suprotno. Ukoliko je bilo šta moguće spoznati pre, onda će to biti kategorije bivstva pa tek onda kategorije spoznaje. „Katgorije saznanja se, naprotiv, zahvataju tek iz uočenih kategorija bivstva unazadno (refleksijom o saznajnoj funkciji).“8 Put kojim se dolazi do spozjanih kategorija a mnogo pre o kategorijama bivstva nije aprioristički niti se tiče transcedentalne refleksije, a takođe nije ni empiristički nego je analitički i postavljen je kao kategorijalna analiza koja 6

Ibid., str. 189.

7

Ibid., str. 191.

8

Hartman, Nikolaj, “Novi putevi ontologije”, BIGZ, Beograd, 1973., str. 17.

9

„...pretpostavlja celokupni obim iskustva, kako iskustva svakodnevice i praktičkog života tako i naučnog iskustva. Naravno, mora se dodati da taj put pretpostavlja i filozofsko iskustvo...“.9 Ovakva ontologija pokušava da razreši problem uzimajući od realizma i idealizma samo ono u vezi sa čim su i jednii drugi u pravu. Krajnji zaključak kategorijalne analize jeste da bivstvo nije i ne može da bude nešto drugo od realiteta, ne može da bude realitet neke druge vrste jer ne postoje dva realiteta ili čak više i isto tako ni jedan deo realiteta ne može da bude shvaćen kao opšti princip svemu drugom. „Duh ne stoji izvan realnog sveta, on tom svetu sasvim pripada, ima istu vremenitost, isto nastajanje i prolaženje kao i stvari i živa bića. Ukratko, on ima isti realitet.“10 Dilema oko realiteta se nastavlja u razumevanju realiteta. Naime, realitet je u prvom redu shvatan kao ono što se tiče materije i prostora. Prostor i vreme, smatra hartman, nisu ontološki jednako vredne kategorije, vreme je fundamentalnije. Samo ono što je opšte se uvek vraća a ono što se vraća je bezvremeno, uvek bivstvujuće, večno. Upravo ovakvo bivstvo koje za svoj opšti princip ima da je bezvremenito, večno, vraćajuće predstavlja određenje bivstva kao ono ne-savršeno. Ovakavo bivstvo nije bivstvo nižeg reda jer je nepotpuno nego je idealno, a ono idealno nema realitet nigde drugde do u vremenskim slučajevima. Za vremenitost Hartman vezuje individualitet jer „...ono što je opšte nema svoj realitet nigde drugde do u vremenskim i individualnim realnim slučajevima“.11 Realitet je shvaćen kao pravi način bivstva, tvorevina i proces koji čine svet. Ideja dynamis-a više nije dovoljna jer novo rastumačenje problema bivstva traži i novo postavljenje pojma dynamis-a koje se više „...ne svodi na prostu mogućnost bića, već predstavlja totalitet uslova u svakom konkretnom stanju realne povezanosti“. Što znači, da realnost i mogućnost nekog pojedinačnog nije više samo puka mogućnost nego se odnosi na čitav niz uslova stanja i njihove kombinacije koje predstavljaju novi pojam mogućnosti.

9

Ibid., str. 18.

10

Ibid., str. 22.

11

Ibid., str. 23.

10

Celokupnost realnosti treba shvatiti na način na koji se shvata samo bivstvo a koje se razumeva kao celina zahvatanjem svih delova koje je moguće ljudskom spoznajom obuhvatiti.

U skladu sa ovakvom svojom ontologijom Hartman pruža slojnu izgradnju realnog sveta (anorganske, organske (životne), duševne i duhovne pojave koje su osobeni slojevi realnog sveta) nasuprot velikoj težnji celokupne istorije ontologije za monizmom i jedinstvenim odgovorom na pitanje problema bivstva.

11

Literatura

•

Hartman, Nikolaj, “Osnovne crte jedne metafizike spoznaje”, Naprijed, Zagreb, 1976.

•

Hartman, Nikolaj, “Novi putevi ontologije”, BIGZ, Beograd, 1973.

12