Ts2-pitanja-i-odgovori.docx

1-Klasična teorija bazičosti 2-da li su mogući sintetički sudovi apriori 3-Poboljšanje klasične definicije znanja 4-Problem regresa u opravdanju. 5-Getieova kritika klasične definicije znanja 6-Teškoće koherentizma(prigovori izolovanosti) 7-Kako izgleda klasična definicija znanja 8-Kvajnova kritika pojma analitičnosti 9-Koherentizam 10-Naturalistička epistemologija(Kvajn,Straud) 11-zašto isinito verovanje ne može biti znanje 12-da li postoje iskazi u pogledu čije istinitosti se nikako ne možemo prevariti 13-Poboljšanje klasične definicije znanja 14-internalistički regres,kako ga rešavaju koherentisti i fundamentisti 15-Internalističko shvatanje opravdanja 16-da li su mogući nužni aposteriori iskazi(Kripke) 17-Fundamentizam-klasična verzija(teorija bazičnosti) 18-Eksternalističko shvatanje opravdanja 19-Nužni aposteriori sudovi(Kripke) 20-Eksternalizam-pouzdanost indikatora 21-Kripkeova distinkcija nužnost ne povlači apriori 22-Teorija bazičnosti 23-internalistička teorija opravadanja-da li je opravdanje u glavi

24-teorija bazičnosti-neklasična verzija 25-internalistički model opravdanja u klasičnoj definiciji I regres u opravdanju 26-Kvajnova kritika analitičnosti 27-odsustvo relativne lažnosti I neponištivost opravdanja 28-teškoće kohernetizma-prigovor izolovanosti 29-kako nastaje internalistički regres 30-poboljšanje klasične definicije znanja 31-getijeova kritika klasične definicije znanja 32-storsonova kritika kvajna 33-Kant,Hjum sintetički I analitički sudovi apriori I aposteriori 34-Kvajn kritika redukcionizma 35-tradicionalni model opravdanja 36-regres u opravdanju I rešenje tog regresa 37-kantova odbrana principa uzročnosti 38-eksternalizam-teorija pouzdanosti procesa 39-poboljšanja klasične definicije znanja-konkluzivni razlozi ili kauzalna analiza 40-kako nastaje internalistički regres 41-Kripke o distinkcijama,analitičko sintetičko,aprirori apsosterror,nužno kontigentno 42-Fundamentizam-klasična verzija 43-Ima li iskaza imunih na reviziju-Kvajn 44-kako izgleda regres u opravda nju I koja su moguća rešenja 45-analitički I sintetički sudovi kod Kvajna

Klasična definicija znanja Da bi smo došli do tradicionalne definicije znanja,možemo poći od Platonovog dijaloga Teetet.Prvi pokušaj definicije znanje od Teeteta je da je znanje percepcija. Sokrat smatra da ni ta definicija nije održiva i navodi neke od razloga zašto treba odustati od takve definicije. Ako bismo prihvatili da je znanje percepcija, onda se to nužno svodi na relativizam Protagorinog učenja o čoveku kao meri svih stvari. Naime, percepcije se razlikuju i svakome je nešto onakvo kako mu se čini da jeste. Na primer, kada duva vetar, nekome može biti hladno, a nekome ne i odatle se ne može reći kakav je vetar po sebi.1 Sokrat primećuje da ono što opažamo jednim čulom ne možemo da opažamo drugim kao i da postoje osobine koje su zajedničke objektima raznih čula kao što su istost,različitost,postojanje.Njih saznajemo samo pomoću mišljenje,pa pošto su one mogući predmet zannja,znanje ne može da bude svedeno na percepciju.Percepcija ne može da bude znanje i iz još jednog razloga,zato što nam opažanje ne otkriva distinktivnu prirodu nekog predmeta,ono po čemu taj predmet jeste upravo to što jeste i po čemu se razlikuje od drugih predmeta.Distiktivno svojstvo jedne stvari Sokrat naziva-usia.Za znanje je potrebno otkriti usiju.Distinktivno obeležje sunca je da je ono najsvetlije telo na nebu.Imati znanje o suncu znači potvrditi ovu činjenicu.To nije moguće samo opažanjem već je neophodno i mišljenje.dakle može se opažati a da se još uvek ne poseduje znanje.Teetet zato predlaže poboljšanje definicije znanja.Možemo reći da je znanje-pravo shvatanje ili istinito verovanje.I ova će definicija kasnije biti odbačena od Sokrata.Međutim to što znanje nije istinito verovanje ne implicira da istinito verovanje nije nužan uslov za znanje.Ono je nužan uslov ali nije dovoljan uslov.To je opšte mesto u analizma znanja-da istinito verovanje nije dovoljno za znanje.Nije sporno da znanje podrazumeva istinitost i izvesno psihološko stanje subjekta kojem se znanje prirpisuje.Istinitost znanju obezbeđuje objektivan karakter predmeta,dok je predmet znanja subjettivno predstvaljen u odgvarajućen psihološkom stanju-bilo da to znanje nazovemo mišljenjem,mnenjem ili verovanjem.To stanje će se zvati dokstatično stanje(doxa).Nama je bitno da otkrijemo istinu,šta objektivno jeste slučaj, i da naša subjektiva predstava o nekom stanju stvari odgovara samom stanju stvari.Dakle zahteva se tačnost naših verovanja.Uglavnom istinto verovanje nije dovoljno za znanje,zato što nije sve jedno kako je neko(subjekat) došao do verovanja.Može se desiti da je neko zaista ima istinito verovanje,ali da je istinitost tog verovanja sasvim slučajno istinito.da on uopšte nije imao odgovarajuće svedočanstvo ili razlog za pretpostavku da je 1

Platon, Teetet, 152 b.

njegovo verovannje istinito.Pod uticajem SF romana počinjem vaerujem da da u sazvežđu Alfa Kentauri ima života.Ispostavi se da zaista ima života.Ali nećemo reći da sam ja znao da na Alfa Kentauri ima života,jer nisam imao odgovarajuće svedočanstvo,odnosno nikakve adekvatne razloge na osnovu kojih bi mogao da sudim da u Alfa ima života.dakle ovo je sasvm slučajno istinito.Tradicionalno shvatanje slučajnosti istinitosti verovanje je da se tu radi o epistemičkoj modalnosti.,da je u pitanju slučanost gledano iz perspektive subjekta,šta on očekuje da se u stvarnosti dogodilo,događa se ili će se dogoditi.Sa druge strane imamo i metafizičku modalnost,u smislu da se radi o nekoj objektivnoj slučajnosti,naspram neke prirodne nužnosti.Ovde da znanje ne bi bilo slučajno,onda istintos verovanje mora biti osigurana uzročnom ili nomološkom vezom između verovanja i objekta verovanja.nešto što nije slučajno u prvom može biti slučajno u drugom smislu.Primer-nisam slučajno prosuo kafu.Metafizički-uzokovan predhodim događajima dakle nije slučajan.Epistemološki-slučajno sam prosuo kafu-nisam želeo,nisam imao nameru da prospem kafu.dakle o događaju mogu da govorim i kao o slučajnom i kao i neslučajnom,jer o slučajnosti govorim u dva različita smisla.Slično tome ja mogu u nešto istinito da verujem i da to bude objetivno nužno,dakle postojaće neka uzročna veza,a da ja toga uopšte nisam svestan i da nemam razloge ili evidenciju za istinito verovanje.Dakle istinitost verovanja u jednom smislu nije slučaja a u drugom je slučajna.Od toga u kom smislu budemo govorili o slučajnosti ili ne slučajnosti istinitosti verovanja,zavisiće i konepcija znanja i epistemička opravdanja.Sokratov primer da pokaže da za znannje nije dovoljno istinito verovanje jeste sa sudijom i advokatima.Advokati kreiraju ubedljivu priču i ubeđuju sudiju da povreuje u njihovu priču.I pored toga što je sudija stekao istinito verovanje pod ustiskom sugestivne priče,Sokrat poriče da sudija zna šta se dogodilo.Istinito verovanje je ovde nedovoljno jer ni advokti koji ni sami ne veruju u istinitost priče a ni sudija u koji je u priču poverovao nisu u stanju da dokažu tačnost svoje priče.Njegovo verovanje je istinito ali pukim sticajem okolnosti,nije potkrepljeno razlozima i svedočanstvima(recimo neposredno čulno svedočanstvo o zločinu kji se dogodio).Prvi uslov za znanje nazvaćemo-aletičkim,drugi uslov verovanje nazvaćemo-doksatičkim uslovom.Teetet i Sokart sada traže dodatne uslove neophodne za dobijanje potpune definicije znanja.Teetet predlaže objašnjenje(logos) kao dodatni uslov.Mnogi smatraju da je uvodeći ovaj treću uslov Platon imao u vidu tradicionalnu,standardnu,klasičnu definiciju znanja,gde je znanje definisano kao istinito opravdano verovanje.Osoba S zna da je p istinit ako 1-iskaz p jeste istinit 2-S veruje da je iskaz istinit 3-S opravdano veruje da je iskaz p istinit.Ponaosob ovi uslovi su nužni,zajedno oni su dovoljni uslovi za znanje.Prvi uslov izražava obajktivni aspekt(činjenice,stanje stvari).Drugi uslov izražava subjektivni aspet(verovanja o stvarnosti).Znanje zahteva podudarnost ova dva aspekta i da nije slučajna podudarnost.Zato je uveden treći uslov-opravdanog verovanja,kojim se zahteva da je podudarnost uspostavljenja saznajnom aktivnošću subjekta,time što stiče razloge ili svedočanstava za istinitost iskaza.Ova racionlana aktivnost bi subjekta dovela u odgovarajući epistemički položaj iz kojeg bi mogao s pravom tvrditi da zna da je taj iskaz istinit.Uslov opravdanosti je uveden kao specifično epistemički uslov.Subjektivno verovanje stiče epistemički status kada je subjetak u stanju da navede svedočanstvo ili razloge zbog kojih je uveren u istinitost iskaza u koji veruje.Epsietmičko opravdanje se razlikuje od recimo praktičnog ili moralnog po svojoj povezanosti sa istinom kao cilje do kojeg nam je stalo.Možemo navesti dve definicije koje je Getije imau u vidu kada je kritikovao standardnu definiciju znanja.Čizolmova I Ejerova.Čizlomova: S ima adekvatnu evidenciju za p.Ejerova:S ima pravo da bude siguran da je iskaz p istinit.U primeru sudije,sudija nema pravo da bude siguran u to ko je počinio zločin ali bi imao pravo da zasnovao svoj sud na usvojenim I priznatim procedurama za utvrđivanje istine u takvim okolnostima(procedure mogu da se

razlikuju od okolnosti).Ovde je primarni predmet procene subjekat-sudija kao epistemički odgovoran subject koji mora da utvrđuje istinu na priznate načine a sekundarni je doksatični stav.Treba primetiti da opravdanje ima funkciju da premosti jaz između verovanje I istinitosti. Sokrat postavlja pitanje-šta se podrazumeva pod objašnjenjem.Najviše pažnje poklonjeno je tumačenju da objasniti neku stvar znači navesti njeno distinktivno obeležje ali ne samo misliti razliku nego spoznati razliku.To znači da bi neko znao da je pre dnjim Teetet,potrebno je osim toga što veruje da je pred njim Teetet,zna koje je distinktivno obeležje Teeteta.Sokrat kaže da je ovakva definicija znanje cirularna pošto proizilazi da je znanje pravo shvatanje spojeno sa znanjem razlike.Tako da se traganje za definicijom znanje završava neuspešno.Način da izbegnemo ovu cirkularnost je da objašnjenje protumačimo kao opravdanje.Dodavanjem opravdanja za verovanje,razloga zašto mislimo da je ispred nas Teetet.Recimo da kažemo da verujemo da je pred nama teetet zato što znamo karakeristične osobine teeteta,na osnovu kojih ga prepoznajemo I da nam to znannje,tih osobina pruža dobar razlog da verujemo da je pred nama Teetet.Ukoliko je to verovanje I istinito,onda znamo da je pred nama Teetet.Ali time opet upadamo u cirkularnost,jer smo u obrazloženju opravdanja,upotrebili pojam znanja-znamo osobine Tetetta.Pozvali smo se na znanje da bi objasnili opravdanje kojim bi dobili znanje.Ipak uvođenje opravdanje ima izvesne prednosti.Prvo nije uvek sigurno da svako verovanje svoju opravdanost uvek mora da stiče iz nekog drugog znanja,da se opravdanje ne može definisati bez pozivanje na pojam znanja.Možda je moguće izdvojiti klasu verovanja koja je u odgovarajućim okolnostima intristično opravdana ili su opravdana zahvaljujući nekim nedoksatičkim stanjima.Ta varovanja bi onda predstvaljala slučajeve znanja.Ili se pojam opravdanje može definisati isključivo preko neepistemičkih termina(verovanja,uzročnosti,pouzdanih kognitivnih procesa).Prva prednost izmenjene definicije znanja je u tome što nas ne obavezuje unapred na određeni ili jedinstveno važeći model epistemičkog opravdanja,pa tako ni na specifikaciju trećeg uslova koji bi definiciju učinio neiznbežno cirkularnom.Druga,možda značajnija prednost je u tome jeste što pojam opravdanja ukazuje na jedna dijahrinički I idnamički apsekt koji izmiče poslednjoj Teetetovoj definiciji koja je sinhrinički I statički interpretirana.Radi se o tome da je u pitanju uvek neka manje ili više složena aktivnost u okolnostima u kojima stičemo verovanja.Preduzimamo određene korake da bi smo dospeli u položaj da se uverimo u istinitost našeg verovanja.Ovi koraci obuhvataju određene postupke,primenu procedura,sprovođenje određenih tehnika koju se dostupne I pouzdane.U zavisnosti od konteksta zavissiće I koju procedure primenjujemo.Kada je reč o tome znamo lid a je ispred nas teetet –uložićemo određen napor da se prisetimo njegovog karaketrističnog lika,pažljivo ćemo ga osmotriti,pa ćemo na osnovu njegovog izgleda,govora,pokreta zaključiti(indukcijom) da je to Teetet.kada tvrdimo da nešto znamo,očekuje se da budemo spremi da potkrepimo naše tvrđenje,da opravdamo našu pretenziju na znanje,ali niejj izvesno da to moramo u svim kontekstima moramo to da radimo na jedinstven način,primenom jednog modela. Izlaganj opravdanja nekog verovanja predstvalja racionalnu rekonstrukciju aktivnosti sticanja znanja(kada opisujemo razloge koji opravdavaju verovanje do kojeg smo došli) ili opis puta kojim smo došli do znanja navodeći razloge na osnovu kojih smo došli do verovanja.U oba slučaja dinamički moment I dijahronička dimenzija ogledaju se u tome što svoje sadašnje istinito verovanje opravdavamo pozivajući se na predhodno stečeno znanje o Teetetovim osobinama.Uobičajena epistemološka praksa je da se oslanjamo na predhodno stečena znanja,u suprotnom ne bi smo daleko odmakli.kako znamo da je to teetet.reći

ćemo daznamo da Tetet ima prćast nos I da nema jedno oko I da ima ožiljak na bradi,pa pošto vidimo da osoba pred nama ima te karakterisike veruejmo da je to Teetet.Može se desiti da grešimo-da je to njegov brat blizanac ili robot.Sve je to moguće ai nije stvarno.Zato se uslov opravdanosti verovanja standardno predstavlja kao nezavisan od aletičkog uslova:iz toga što imamo opravdanje da nešto verujemo ne znači da je verovannje istinito.Za znanje je osim opravdanosti verovanja potrebna I njegova istinitost.Epistemička uloga opravdanja je da upućuje na istinitost verovanja,da uveća njegovu verovatnoću,da otkloni slučajnost njegove istinitosti,ono ne mora da ga nužno čini istinitim. Ako opravdanje jeste jedna aktivnost kojom povlačimo razliku između predhodono stečenog znanja I znanje ka kome težimo(za čiji ststus se pitamo),moći ćemo da otklonimo cirkularnost iz definicije(znanja kao istinitog verovanja praćenog distinktivnim obeležjem)pošto se na levoj i desnoj strani definicije ne nalaze isti slučajevi znanja.Propoziconalni sadržaj znanja na koje primnjujemo definiciju razlikovaće se od znanja na koje smo se pozvali u definiensu.Ipak ovim nisu isčezli svi problem.Tu je još I regres u opravdanju I internalistički regres.U opravdanju svog verovanja subjekat se mora pozvati na predhodno stečena znanja,ili u opštoj formi rečeno-opravdavanje verovanja sastoji se u navođenju razloga na osnovu kojih smatramo da je to verovanje istinito.Ali Sokrat zahteva još dve stvari.Da moramo znati razloge kojima opravdavamo verovanje i moramo znati da ti razlozi zaista opravdavaju naše verovanje.Svaki od ovih dodatnih uslova preti da nas uvuče u regres. U prvom slučaju regres se pojavljuje sa znanjem na koje se pozivamo u opravdanju svog verovanja.Ako imam verovanje V i opravdavam ga skupom razloga p,p1,p2…koje moram da znam,moje znanje razloga p,p1,p2…takođe mora da podrazumeva da o njima imam istinita opravadana verovanja V1,V2…Opravdanost ovih verovanja opet zahteva,pozivanje na neka druga predhodna znanja,odnosno na neke druge razloge koje moram da znam.i tako u beskonačnst.Dakle model opravdanja u kome data verovanja moramo da potkrepljujemo prethodno stečenim znanjima kako bi smo mogli da pretendujemo na nova znanja,uvlači nas u beskonačni regres.Teškoća sa ovim regresom-regresom u opravdanju,što izgleda kao da opravdanje nikad ne možemo dovršiti jer se ne nazire kraj u nizu razloga i potrebi za njihovim znanjem.Druga vrsta regresa se javlja kada subjekat mora da zna da razlozi p koje navodi u prilog svom verovanju V zaista opravdavaju V.Znanje da p opravdavaju V podrazumeva u skladu sa standardnom defincijom znanja da S ima istinito opravdano verovanje V1,da p opravdavaju V.Opravdanost ovog novog verovanja V1 iziskuje nove razloge p1,kojima je ono potkrepljeno ali prema navedenom zahtevu I to da S zna da su razlozi P1 adekvatni,da oni zaista opravdavaju V1.Na ovom nivou ponovo se traži da S ima istinito opravdano verovanje,sada V2,da p1 opravdavaju V1 i ponovo je potrebno da S ima razloge,sada p2 kojima opravdava V2.I pred nama je regres.Dok je prvi regres imao linearni karakter I varćao nas nazad bez izgleda da ćemo se negde zaustaviti,ovaj drugi regres je kao uspinjenje uz stepenice koje vode u nedogled.Zbog toga što subjekat zna ne samo razloge nego I to da li su oni valjani,odnosno da oba kjlučna momenta kojima razlozi opravdavaju verovanje(sadržaj razloga i njihova adekvatnost) bude sadržana unutar subjektove kognitivne perspektive,ovaj regres nazvaćemo internalističkim. Ublažavanjem zahteva ova dva regresa se ne mogu otkloniti.Neko može da tvrdi da je zahtev da subjekat mora da zna razloge I da su oni adekvatni prejak I da je umesto toga dovoljno opravdano verovanje.Ali opet jedno verovanje moramo da opravdamo drugim verovanjem za koja nam opet treba opravdanje I

tako u nedogled.U drugom slučaju regresa smo opet prinuđeni da uvodimo verovanja višeg red od kojih zavise opravdanost verovanja na nižm nivoima I tako u nedogled.Ako zahteve još ublažimo I umesto opravdanog verovanja u razloge I njihovu adekvatnost od subjekta tražimo samo da veruje u te razloge I da su oni adekvatni,regres biva zaustavljen ali ne na prihvatljiv način.Jer neopravdana verovanja ne mogu da posluže za opravdanje drugih verovanja.Nije dovoljno prosto verovati das u razlozi adekvatni da bi smo time opravdali neko verovanje.Čak I da je istinito puko verovanje nemože da služi za opravdanje drugog verovanja zato što se ne vidi kako bi neko slučajno istinito verovanje moglo da opravdava neko drugo verovanje I da je ono ako je isinito ne bude slučajno istinito. problem regresa je jedan od najkrupnijih problema u epistemologiji I neke od alterantiva da se on reši se sledeće:1-regres je beskonačan. 2-regres se zaustavlja kod verovanja kojima nije potrebno nikakvno opravdanje. 3-regres se zautavlja kod verovanja koja su opravdana,ali čije opravdanje je tako da ne uključuje pozivanje na neka dalja verovanja. 4-regresa nema zato što opravdanje ide u krug 5-Regresa nema zato što opravdanje nema linearan nego holistički karakter. Epistemolozi iozbiljno zastupaju 2,3 I 5. 1-beskonačni regres znači pomiriti se sa tim da nema ni znanja ni oprvadanog verovanja.4-Ako izbegnemo regres ali opravdanje postane cirkularno,znannje I opravdanje tada mogu početak u biloo kojoj tačci kruga,ali I završiti u istoj toj tačci,tako da znanje I opravdanje zavrašavaju tamo gde su I počeli. Odgovor (2) takozvani kontekstualizam. Znanje i oprvdanje morjau imati svoj početak ali je on u kontekstualno prepostavljenim iskazima koji su od epistemičke zajednice prihvaćeni kao neosporni i konstituitivni za svako dalje oprvadavanje i saznanje. . Odgovor (3) je verovatno najrasprostranjeniji i najuticajniji u epistemologiji, i zastupljen je u teorijama koje sam nazvao teorijama o bazičnim verovanjima; za njih je karakteristično da naše empirijsko znanje zamišljaju kao građevinu koja u svom manje ili više čvrstom temelju ima verovanja koja su intrinsično opravdana (bazična verovanja). Međutim, odgovori (2) i (3) se ipak slažu u jednoj važnoj tačci, da proces opravdavanja mora imati svoj početak u nekoj klasi verovanja čiji je položaj, bilo iz ne-epistemičkih ili iz epistemičkih razloga, poseban u odnosu na ostala verovanja. Zbog toga ću i kontekstualistički odgovor smatrati jednom verzijom teorije bazičnosti, verzijom koju ću, za razliku od onih pod (3) koje su klasične, nazvati ne-klasičnom. Odgovor (5) nalazimo u teorijama koje epistemičko opravdanje verovanja analiziraju pomoću pojma koherencije sistema verovanja.Koherentističe teroije rešavaju problem regresa tako što uklanjju pretpostavku koja do njega dovodi.Ta pretpostavka je da opravdanje ima linearan karakter, da u opravdavanju jednog verovanja navodimo skup razloga koji onda u odnosu na to verovanje stoje u asimetričnoj relaciji potkrepljivanja. Odnos između razloga koji opravdavaju jedno verovanje i samog tog verovanja najčešće se predstavlja kao (induktivni ili deduktivni) odnos između premisa i zaključka, što nas suočava sa regresom čim se postavi pitanje opravdanosti premisa. Koherentizam potpuno odbacuje takav model opravdanja i umesto njega uvodi holistički model. Prema tom modelu, pitanje opravdanosti jednog verovanja postavlja se samo u sklopu čitavog sistema verovanja, gde onda opravdanost verovanja zavisi od njegove koherencije sa ostalim verovanjima unutar sistema.

Internalistički regres Uzmimo situaciju u kojoj subject jedno svoje uverenje(verovanje) pravda pozivanjem na skup verovanja V1,…,Vn. I zadržimo se na relaciji V i V1,…Vn.Razlozi na koje se subjekta poziva da bi opravdao svoje uverenje moraju biti adekvatni(činiti istinitost verovanja visoko verovatnom).Internalizma od subjekta

zahteva da ima kognitivni uvid u adekvatnost razloga.Prirodno je očekivati da će svako ko svoje verovanje opravdava razlozima biti ubeđen u njihovu adekvatnost,pa i ovaj uvid možemo opisati kao subjektovo uverenje da razlozi zaista opravdavaju njegovo polazno verovanje.Ovakva verovanje o verovanjima nazivaju se meta-verovanjima ili verovanjima višeg reda.Shematski prikazano,oprvadavajući V pozivanjem na V1,…Vn,subject mora istovremeno na višem nivou verovati da V1,…Vn zaista opravdavaju V I ovo njegovo metaverovanje o logičkoj relaciji između verovanja V i V1,…Vn.Možemo označiti kao V’.Sada se postavlja pitanje epistemičkog statusa metaverovanja V’.Da li je dovoljno da subjekat veruje da V1,...,Vn, opravdavaju V.Stiče se utisak da nije,ljudima ponekad iz raznin razloga,emotivnih ili nekih drugih,čini da između nekih verovanja postoji logička povezanost koje u stvari nema.Dok olako veruje u predizborna obećanja svoje stranke,, prosečni glasak ima verovanje višeg reda da verovanje u iskrenost predizbornih obećanja zaista opravdava verovanje da će ih oni ostvariti ukoliko osvoje vlast.Za internalističko opravdanje verovanja prvog reda nije dovoljno to što je subjekat uveren na meta-nivou u adekvatnost razloga.Na meta nivou neophodno mu je neko opravdanje za verovanje o adekvatnosti razloga na prvom nivou,odnosno mora imati opravdano V'. O tome da V1,...,Vn opravdavaju V.Sa ovim dodatnim zahtevom zakoračujemo u novi beskonačni regres.Ako se držimo tradicionalnog modela opravdanje bi na metanivou moralo imati strukturu zaključivanja,to jest moralo bi da se sastoji od nekog niza verovanja koja su na istom nivou kao V’,recimo V1',....Vn'.Sa njihovim uvođenjem obnavalja se internalistički zahtev za uvidom u adekvatnost razloga, što znači da bi subjekt morao imati novo metaverovanje sada V'',da verovanja V1',...,Vn' zaista opravdavaju V'.Iz istih razloga kao na predhodnom nivou,i verovanje V'' je neophodno opravdati,što sada iziskuje nova verovanja istog reda V1'',...Vn''.zatim obnavaljanje internalističkog zahteva i tako ad infinitum.Ovaj regres mžemo sprečiti ili tako št ćemo na nekomnivou ostati pri blažem internalističkom zahtevu da je za racionalnu zasnovanost verovanja na tom nivou dovoljna subjektova uverenst u adekvatnost razloga ili tako što ćemo se potpuno odreći internalizma i tvrditi da z aoprvadanost verovanja na tom nivou nije neophodan nikakv subjetov uvid u adekvatnost razloga.

Teorija bazičnosti Najzastupljeniji tradicionalni pokušaji da se reši problem regresa u opravdanju mogu se grupisati pod nazivom teorija bazičnosti.Zajednička obeležja teorjia bezičnosti su sledeća:Unutra skupa empiriskih verovanja K,postoji poseban podskup bazičnih verovanja B,u koji spadaju ona verovanja čiji epistemički status je nazavistan od drugih verovaja i na kojima počiva opravdanost drugih verovanja iz skupa K.Teorija bazičnost pokušavaju da spreče dva regresa u opravdanju.Prvi regre zavisi od pretpostavke da opravdanje ima izveden karaketr,inferencijalnu strukturu:kada je opravdano verovanje V svoju opravdanost duguje skupu verovanja V1...Vn iz kojih se indukcijom,dedukcijom ili uz pomoć neke druge procedure može izvesti.Druga pretpostavka je da verovanja V1...Vn, mogu da posluže kao razlozi koji opravdavaju V,jedini ako su i sami opravdani. Klasične teorije zadržavaju pretpodtvaku da verovanja koja služe za opravdanje i sama moraju da budu opravdana,ali ističu da bazična verovanja svoje opravdaje ne duguju drugim verovanjima.Ona su inherentno opravdana(nepogrešiva,nesumljiva,ili samoočigledna) ili su opravdana nekin nedoksatičkim stanjima(osetima ili opažajima).Neklasične teorija bazičnosti primenjivost opravdanja ograničavaju samo na ona verovanja koja je uopšte potrebno opravdavati,dok bazična verovanja

dafinišu kao ona za koja nije potrebno nikakvo opravdanje.Odbaciuje se takođe da jednino opravdana verovannja mogu posluiti za opravdanje drugih verovannja. Teorije bazičnosti dele uverenje da process opravdanje ima kraja.da se on završava kod verovanje koja više ne moramo pravdati drugim verovanjima.bazična berovanja služe kao polazište u oprvdanju ostalih naših verovanja.Čitavo naše znanje jse može predstaviti kao jedna piramida koja počiva na bazičnim verovanjima kao čvrstoj osnovi,sa kojih se uzdižemo na gore ka drugim nivoima određenim procedurama izvođenja,najčešće induktivnih. Rečeno u duhi logičkog empirizma ako većinu naših empiriskih iskaza verifikujemo posredno,preko drugih iskaza kao njihovih posledica,,onda moraju postojati iskazi koje verifikujemo neposredno,pozivajući se na činjenice.Oni predstvalju osnov procesa verifikacije.Zato su najprihvatljiviji kandidati za bazična verovanja(polazište i krajnjeg sudiju u opravdanju verovanja) ona verovanja koja se tiču sadržaja našeg neposredno iskustva o svetu. Epistemolozi skloni teorijama bazičnosti rukovode se sa još dva motiva u profilisanju svog stanovišta. Prvi je u vezi sa činejnicom da je predmet analitze empirijsko znanje.Empiriska istina ne može biti saznata drugačije osim preko naših čula.Empirisko znanje je povezana građevina, ali počiva u osnovi na neposrednim izveštajima koji nam daju čula.Ako hoćemo da se naše znanje odnosi na stvrani svet,ne može bit sasvim proizvoljno i arbitrarno od kojih ćemo verovanja poći u opravdanju ili kakvu će osnovu saznanje imati.osnova mora biti takva da je osigurnaa veza između saznanja i stvrnosti.Empirističko uverenje je da se potrebna veza uspostavlja preko bazičnih verovanja.Prema Luisovoj interpretaciji bazična verovanjase odnose na neposredne činjenice našeg čulnog sikustva koje nam otkriva kvalitativne aspektepredmeta opažanja.Opažanjem dobijamo najneposerednije informacije o stvarnosti,tako da bi svoju krajnju potvrdu saznanje moralo da ima u opažajnom iskustvu. Između Šlika i Nojrata je vođen spor oko protocol rečenicama. Najrop je tvrdio da u kohernetnom sistemu protocol rečenice imaju isti logički sstatus kao is vi ostali iskazi.Podležu pogrešci i reviziji tako da ne mogu sačinjavati traženu osnovi saznanja.provera svakog iskaza odvoja se su svetlu drugih prihvaćenih iskaza.Posledivca je da je potpuno arbitrarno koje ćemo protocol rečenice smatrati istinitim i uzeti kao polazište i krajnjeg sudiju u opravdanju.Važno je da imamo sisitem čiju ćemo koherentnost procenjivati .Šlik ukazuje na neprihvatljivost ovakve posledice.Kada ne bi bilo vervanja koja su u neposrednoj vezi sa činjenicama i koja bi ih na neki način neposredno predstavljala,naše saznanje bi izgubilo vezu sa stvarnošću.Provera verovanja u svetlu drugih prihvaćenih verovanja ne daju nikakve garancije da će se naši iskazi odnositi na stvarni a ne na imaginarni svet.iskaz treba da bude istinit u odnosu na svet koji živimo njegova istinitost bi trebala da bude određena nejezičkom stvarnošću,a ne koherencijom sa ostalim iskazima koje prihvatamo. Šlik je smatrao da se za istinu i znanje zahteva slaganje sa jednom posebnom klasom iskaza koji nisu arbitrarni i koji izražavaju činjenice neposrednog opažanja.Takve iskaze Šlik naziva konstatacijama shvatajući ih kao neposredne izveštaje o kvalitativnom sadržaju trenutnog subjektivnog iskustva.”Ovo

sada okruglo crveno”Neporedan odnos i ograničenost na ono što je u tom trenutku subjetu dato čni konstatacije apsolutno pouzdanom osnovo saznanja.One su besmislene u smislu das a njiva vremenski počinje saznanja,jer su one ograničene na trenutak.NJihov značaj je u tome što su završna tačka procesa verifikacije.Značenje konstatacije se shvata istog trenutka kada uviđa das u istinite;kada se radi o konstataciji besmisleno je pitati da li sam se možda prevario u pogledu njene istinitosti kada je u pitanju tautologija. Ovo sada ovde crveno je demonstrative koji preuzima ulogu gesta pokazivanja(ostenzije).Konstatcije su slične analitičkim iskazima(razumevanje značenja je ujedno i čin verifikacije) al ii sintetičkim(upoređivanje sa činjenicama je prisutno).Posebne su zato što se shvatanje njihovog značenja podudara sa utvrđivanjem njihove istinitosti. Protokolarne rečenice govore o tome šta je neko i nekom trenutku opazio,dok konstatacije strogo govoreći ne mogu se i izreći ni napisati,jer bi upotrebljeni demonstrative izgubili svoje prvobitno značenje.Pitanje je da li neizreciva verovanja mogu da poluže kao bazična,da li uvid subjekta u kvalitativne sadžaje svog iskustva obezbeđuje apsolutnu pouzdanost konstatacija. Drugi motiv koji je u pozadini klasičnih teorija bazičnosti jeste motiv za izvesnošću.Opet možemo da se osvrnemo na građevini znanja.U onovi su datosti.Do viših spratova dolazimo zaključivanjem,to zaključivanje može da bude pogrešno.Ako postoji mogućnost da u nešto možemo da posumnjamo onda nismo u osnovi građevine.Za datosti će biti karakeristično da se u njih ne može posumnjati..Zato da bi se pronašla ova osnova,ovi podaci treba se tragati za onom što je nepogrešivo. Nastojanja u klasičnoj teoriji bazičnosti da se dođe do osnove znanja takođe su nastojanja da se predupredi radikalni skepticizam.Traganje za apsolutno pouzdanim temeljom empirskog saznanja važno je i radi oklanjanja onih aakeptičkih argumenata koji ugrožavaju našu pretpostvaku o postojanju spoljašnjeg sveta.Za kartezijanisi nadahnutu epistemologiju zaista bi izgledalo da ne bi smo imali saznanja imuna na sumnju,onda ne bi smo mogli pretendovati ni na kakvo znanje. Luisova formulacija je da ukoliko nešto nije izvesno,ništa ne može biti čak ni verovatno.Lusi polazi od principa logičke verovatnoće.O verovatnoći iskaza x moramo govoriti u odnosu na evidenciju e.Verovatnoća x u odnosu na evidenciju se kreće se u rasponu od 0 do 1.Ukoliko ne dođemo do đemo do evidencije e koja se pokazuje apsolutno izvesna čija je verovatnoća 1 nećemo moći da zasnujemo ni ostale vervatnoće.Međutim to znači da kod svakog iskaza kod koga je verpvatnoća manja od 1 znači da postoji izvesna koliko god neznatna mogućnost da je iskaz lažan,što ond otvara put skeptiku i razloge za sumnju. Kanditati za bazična verovanja mogao bi da bude iskaz-Ovaj pair je beo.Ovo drvo je visoko.Ovo su verovanja o fizičkim objektima i njihovim opažljivm osobnama.Ona mogu da posluže kao polazana tačka u optavdavanju svih ostalih naših manje ili više opštih verovanja da pair gori ili da drvo spade u biljke.Opažajna verovanja zadovoljavaju motiv traganja za empiriskim znanjem.Ona nisu arbitrarana i ,nastaju kao rezultat uzročnih procesa i očigledno predstavlju dodirnu tački između saznanja i stvarnosti.Međutim sobzirom na motiv za izvesnošću opažajna verovanja o fizičkim objektima nisu dobri kandidati.Skeptički argumentti kao pozivanje na mogućnost sna ili obmane os Zlog demona

pokazuju das u to verovanjau koja nikad ne možemo biti potpuno sugurni da su istinita.Nrma kriterijuma za utvrđivanje da i je neko verovanje istinito ili lažno,jer je iskustvo kvalitativno istovetno i u snu in a javi. Sledeći kandisati za bazična verovanja mogli bi da budu verovanja koje imaju karakter neposrednih izveštaja kje Šlik naziva konstatacijama.(Ovde sada bol,Ovde sada okruglo plavo,izgleda mi da vidim okruglu crvenu mrlju,izgleda mi da vidim slona...)Kada svoja varovanja ograničimo na sadržaje trenutnog neposrednog iskustva,čini nam se na nema prostora za pogrešku niti za sumnju.kako bih mogao da porešim u ograničivši sadržaj svog verovanja na(ovde sada okruglo plavo) ili (izgleda mi da je predamnom slon).Bilo da je moje iskustvo verodostojno bilo da sam u nekoj od situacija na koje ukazuje skeptik.Rukovođenemotivom za izvesnošću teroija bazičnosti su se opredeljival za ova verovanja kao klasu bazičnih verovanja.Različiti autori umesto govora o sadržaju verovanja imali običaj da koriste termin iskaz.Ova verovanja su bazična i subject ne može da pogreši u identifikaciji kvalitativnog aspekta tog iskustva,nemože imati ni najmanji razlog ada posumnja u tačnost svoje identifikacije,niti da postoji nikavo svedočanstvo kojom bi korigovao svoju identifikaciju.Dakle nepogešivost,nesumnjivost i nepopravljivost su svojstva koja određenoj klasi iskaza daju prioritet u odnosu na ostala naša verovanja.Recimo nepogrešivost je tako dafinisana da iz same činjenice da Verovanje V postoji sledi da je ono istinito.Nepogrešivost konstituiše opravdanost verovanja V.Iz same činjenice da subject ima V sledi subject zna ono u šta veruje. Verovanja o sadržaju neposrednohg iskustva naizgled zadovoljavaju sve uslove koji se postavljaju pred bazična verovanja.1-Da ih ne moramo oprvadavati pozvajući se na druga verovanja(niki smatraju das u ta verovanja samoopravdana,neki da ih opravdavamo nedoksatičkim neporednim uvidom)2-nemaju karaket hipoteza,vezani su za dati ternutak,ne podležu daljoj proveri,to jest neposredno su verifikovana.3-Ono što im osigurma priroritet i čini osnovom empiriskog znanja jesu osobine kao što je nepogrešivost. Kritika:uobičajena opažajna verovanja kao i bilo koja druga verovanja nemaju neki poseban saznajni status ili priroritet u odnosu na druga verovanja i njihov epistemički statsu kao i status ostalih verovanja zavisi isključivo od saznajnog položaja subjekta koji ih prihvata kao istinita.

Ne-klasične verzije teorije bazičnosti Ključno postavka neklasičnih teorija sadržana je u gesku vitgensštajna(u osnovi dobro zasnovanog verovanja leži verovanje koje nije zasnovano).Bazična verovanja bi trebalo da budu verovanja od kojih započinje process opravdanja,kojima nije potrebno opravdanje,ne zato što su intristično opravdana,nepogrešiva nesumnjiva,,samoočigledna,Vitgenštajnova poruka se razlikuje od one koju nalazimo kod Šlika,luiska i ostalih.Po Vitgenštajnovom mišljenju u bazičnim verovanjima nije ispoljen nikakav epistemički stav.Tačnije iskazi kojima se izražava njihov sadržaj,uopšte nisu predmet epistemičke procene.U bazična verovanja Vitgensštajn ubraja verovanja koja s tiču svakodnevnih sudova tipa-Ovo je ruka,ovo je sto,svet je postoja pre sto godina.Čini se da ovi sudovi obrazuju naše aktivnosti id a ih prihvatamo bez provere da nam osim u izuzetnim okolnosti ne pada na pamet da u njih sumnjamo.ur ih naziva reprezentnim primerima izvesnog znanja.Vitgenštajn ih zove sudovi murosvkog

tipa.Primedba klasičarima je das u stva prema murovskim sudovima shvatili kao epistemički.Greška je smatrati da mi znamo da su ti sudovi istiniti.Grešku prave i skeptici koji za ove sudove traže opravdanje.Nedostatak oprvdanje nije mana,on ii dalj eigraju posebnu ulogu u našem znanju,čineći bazični okvir naših saznajnih aktivnosti.Naš odnos prema njima prestavlja oblik života i ispoljava se u tome što ih mi kao članovi zajednice prihvatamo bez pogovora,jednom rečju oni su deo našeg socijlano-kulturnog nasleđa.fomulacije znam da,opravdano verujem da,sumnjam das u smislene samo kad za to imamo nekog posebnog razloga štu u murovskim iskazima nije slučaj.U sudovima murosvog tipa nema bolejg opravdanja od samoh iskaza-ovo je ruka.Ne može se postaviti smisleno pitanje pogreške,jer pogrešku utvršujemo ako nešto predhodno tvrdimo da znamo.Pogrešnost murovski sudova značila bi gubljnej svake takve pozadine,čime bi smo izgubili i osnovu za procenu pogrešnosti.Uklonjena bi bila osnova sveg suđenja.Ovo pokazuje da stva prema ovim usdovima nije epistemički.Dale Kod vItgenštajan je izvesnost matematičkih i logičkih sudova u našoj sposobnosti da računamo.Izvesnost proisteiče iz tehnika koje svo svi usvojili i koje primenjujemo kada računamo i zaključujemo.Izvesnost je preepistemička i za pravila i tehnike nije nij eprikladno postavljati pitanje istinitosti.Za nekog ko tvrdi da je 2+2 =5,rekli bi smo ne da je pogrešio već da nije ovladao tehnikom računjanja.I sad u vezi sa tim tehnike jezičkog opisivanja sveta su uspostavljene sistemom murovskih sudova koje članovi zajednice dele i bespogovorno prihvataju.U odnosu na aktivnost opisivanja igraju onu ulogu koju matematički i logički sudovi igraju u odnosu na aktivnosti računjanja i zaključivanja.NJihova je uloga d nam kau šta koja stva jeste,a ne da nam saopštavaju istine i leži o svetu.Sumnjati u jedna takva sud značilo bi lišiti značennjaupotrebjene reči.Kada kažem ovo je ruka time ne dajem primer znanja nego pokaujem a sam ovladao jednom tehnikom koja j u osnovi mog jezičkog opisivannja sveta.Vitgenštajn ipak nije klasu mUrovskih sudova smatrao za polazištenaše aktivnosti opravdanja i nepoložne epistemičkoj proceni.Radi se o sudovima koje de fakco bespogovrno prihvatamo kao članovi epistemičke zajednice i ako za to nema razloga ne podvrgavamo epistemičkoj proceni.Međutim time nije isklučna mogućnost da u našoj zajednici neki drugi sudovi zadobiju isto ono mesto koje murovski sudovi sada imaju ili da postoje neke druge zajednice koje prema nekim drugim sudovima zauzimaju ovaj stv koji mi zauzimamo prema murovskim sudovima.Bazični su oni sudovi koje članovi zajenivce prihvataju kao formu života,koje ne podvrgavaju epistemičkoj proceni.kao što je neprihvatljivo da je verovanja moguće podeliti po njohovom epistemičkom ststus ili prioritetu,neprihvatljivo je i gledište da postoje verovanja koja su iszuzeta od epistemičke procene.Svako verovanje može biti predmet procene.Uvek mogu nastupiti okolnosti u kojima ćemo prema mursvkim sudovima zauzeti epistemički stav.dakle one sudove koje smatramo neproblematične,bespogovorenei koje ne dovodimo u pitanje na kraju se može pokazati da ih ipak možemo dovesti u pitanje.Uzmimo sud ovo je češljugar.To je isto iskaz murosvkog tipa,zadovoljva sve uslove.Ali nema apsurdnosti ako neko pita-Da li si sigurna da je to češljugar.Nije li preparirani češljugar.Mi rastmeo uz stolove a ne uz češljugare.U zajednivi gde rastu uz češljugare a ne uz stolice bilo bi obrnuto.Ovo ima za posledicu arbitrarnost pri izboru bazčnih verovanja.Različite zajednice u različitim okolnostima,mogu da imaju različita verovanja kao bazična.Ovoliki stepen arbirarnosti je zaista neprihvatljiv ukoliko želimod a govorimo o vezi između znanjei spoljašnjeg sveta.

Getijeovi protov primeri Getije ne dovodi u pitanje nužnost tri uslova iz klasične definicije znanja,nego njihovu dovoljnost.

Početne pretpostavke za Getijeove protivprimere su 1-pretpostavka o logičkoj nezavisnosti opravdanja od istine(moguć je imati opravdana a netačna verovanja) 2-pretpostavka o epistemičkoj zatvorenosti imlikacije.Struktura Getijeovih protiv primera može se prikazati na sledeći način. S opravdano veruje u p.Iskaz p implicira iskaz q.PEZI omogućava prenošenje opravdanja sa verovanja da p na verovanje da q.Neočekivano se dešava da je p lažno a q ostaje istinito.Uprkos što se stiče oprvadano istinito vreovannje da q,pošto se temelji na netačnoom iskazu p,nameće se utisak da je q slučajno istinito, odnosno da S ne zna da q. Primer(polazi od modela opravdanja kao zaključivanja) Smit i džons se javljaju na konkurs za posao.Smit ima svedočanastvu u prilog sledećeg iskaza: p-Džons je čovek koji će dobiti zaposlenje i Džons u svom džepu ima deset novčića. Svedočanstvo za ovo je što mu je director rekao da će zaposliti Džonsa id a je on prebrojao novčiće u džonsovom džepu. Iskaz p povlači za sobom iskaz q koji glasi-Čovek koji će dobiti zaposlenje ima deset novčića u džepu.Jasno je da Smit opravdano veruje u iskaz q. Međutim iz nepoznatih razloga Smit a ne Džons dobija posao i takođe što je nepoznat Smitu i on sam ima deset novčića u džepu.Dakle sada dobijamo slučaj da je iskaz q istinit a istaz p lažan.Dakle Smit ima istinito oprvdano verovanje da q,ali pošto se temelji na ntačnom iskazu p,nameće se utisak da je q slučajno istinito,odnosno da Smit ne zna q. Opravdanje(svedočanstvo) ne uspeva da ispuni ulogu koja mu je namenjena u klasičnoj definiciji,nije u stanju da osigura vezu između verovanja i istine,odnosno da otkloni slučajnost istinitosti verovanja.

Predavanje-poboljšanje klasične definicije Jedan način je da pokažemo da nešto nije u redu kod samog getijea.Ali to ne izgleda kao put da uspe.Ukoliko se složimo sa getijeom da važe ona dva uslova-da je moguće imati opravdana a netačna verovanja.Druga pretpostvaka je princip deduktivne zatvorenosti opravdanja.Što znači da se oprvadanja prenosi preko implikacije.Oprvadnje je deduktivno zatvoreno.Ako su te dve pretpostavke prihvatljive onda getijeove pretpstvake odigravaju ulogu.U slučaju vi razmišlajte gde je vaš prijatelj.Vi imate oprvadnje da vaš prijatelj ima automobil marke jugo 45,viđate ga da se vozi svaki dan,pokazao vam je vlasnička dokumanta.I jednog dana nema njega u blizini,ali opravdano verujete da znate ko je vlasnik juga 45 .Ali onda izvedemo par disjunkcija koje izvodi Getije,pa onda razmišljamo na sledeći način ili moj prijatelj ima jugo 45 ili je sada u barseloni.ili moj prijatelj ima jugo 45 ili je sada u parizu.i kolko god hoćete izvedete takvih disjunkcija i uzmete jednu gde je sicajem okolnosti naš prijatelj u barseloni ali je sticajem okolnosti veče pred odlaska u barselonu prodao juga 45.I sad za disjunkcijje tačna kada da je jedan disjunkt tačan.Mi prenosimo opravdanje sa p na q.Ali p je netačan a q je tačna i disjunkcija je tačna.Mi dolazimo do tačnog naizgled opravdanog verovanja,ali teško da ćemo reći da je to znanje jer mi blage veze nemamo gde je naš prijatelj već smo slučajno pogodili.dakle vraćamo se na sokratovsku intuiciju nismo u stanju to oprvadno verovanje da nazovemo znanjem zato što jeverovanje slučajno

istinito.Poenta Getijeovske kritike da tri uslova nisu dovoljna za znanje jer nešto nije u redu sa tradiconalnom koncepciojm oprvadnja. Ako odbacimo pretpostavku da je moguće imati oprvadana a netačna verovanja ako bi smo tražili apsolutno izvesnost odnosno opravdanje koje garantuje istinitost,Onda bi smo već kod verovanja da naš prijatelj ima jugo 45 bili u neprilici jer nemmo odgovarajuće oprvadanje,jer upravo to verovanje je u datim okolnostima netačno. Da video u kom smeru pokušja da se pokaže da se izvrši dijagnoza na koji nedostatak kalsične definicije pokazuju getijevi protivprimeri i šta u samim protiv primerima ne bi bilo u redu.

pokušaji idu u dva smera 1-da se insistira na epistemičkom smislu 2- metafizički smisao Prvi smer u literaturi imamo dva pokušaja u tom smeru. 1-zahteva se slučaj relevantne lažnosti 2-zahteva se na ponišetenom opravdanju.

Relevantna lažnost. Šta nevalja u situaciji da verovanje koje izgleda da je opravadno ali slučajno istinito.U polaznom opravddnju imamo iskaze koji su se pokazali netačni. Prvo što nam može pasti na pamet je da kažemo pa dobro možda ni jedan iskaz koji je sadržan u opravadnju od kojeg smo krenuli ne bi trebalo da bude lažan,to izgleda kao privlačan predlog ali se pokazuje da stvari ne idu baš tako lako,nezgodno je kad imate situaciju u kojima je oprvadnje vrlo složeno,kad imamo niz iskaza koji su sastvani deo našeg opravdanja,kad bi zahtevali od svakog od tih iskaza da je tačan,onda ćemo drastično otežati situaciju.Ne mora tačnost svakog iskaza koji ulazi u opravdanje da bude podjednako bitan za zaključak i zaista tipična sistuacia tog tipa su složene detektivske situacije.šerlok Holms dolazi na mesto zločina i nalazi gomilu tragova,i pretpostavimo da je našao paklu omiljenih cirara osobe koja je osumnjičenja i pretpostavimo da su nađeni DNK i da ima još niz drugih iskaza,nedostatak alibija i tako dalje.Ako bi smo zahtevali da su svi ti iskazi tačni,onda bi se našli u nezgodnom položaju ako bi DNK zaista bio verodostojan a da je pakla od cigarette bila podmetnuta od neke osobe koja je paklu uzela iz njegovog stana i želela dodatno da optuži osobu koja je osumnjičena.Da li će taj jedna netačan iskaz da učini oprvadnje koji Šerlok ima

neadekvatnim.Teško.Izgled nam da možemo da uočimo da je tačnosz nekih iskaza(DNK) daleko važnija i bitnija u okolnostima u kojima se nalazimo,od nekih drugih iskza(pakla cigara)za to da li će verovanje biti oprvadano ili ne,to jest da li će se verovatnoća njegove istinitosti podići do dovoljnog stepena da ćemo biti spremni da kažemo da imamo dovoljno uverljivo oprvadnje i da smo spremni pod uslovom i još da je verovanje tačno da kažemo da imamo i znanje.zato se ovaj zahtev za poboljšanjem klasične definicije obično formuliše tako što ćemo reći potrebno je odsustvo relevantne lažnosti.NIjedan od onih iskaza koji su bitni za opravdanje ne bi trebalo da bude lažan.dodatne teškoće sa kojim se ovaj pokušaj suočava može da predstavlja činjenica da imao slučajeve znanja kod kojih nije očigledno da imamo inferencijalnost, pa seonda dovodi u pitanje smsiao zahteva.Ima filozofa koji tvrde kada su u pitanju slučajevi neposrednog opažajnog znanja da su to slučajevi koji ne uključuju zaključivanje,da onog trenutka kada nešto neposredno opazimo,steknemo odgovarajuće perceptivno verovanje-recimo sneg je beo,da tu uopšte nnije reč da ja zaključujem na osnovu nečega već da ja jednostavno vidim taj sneg kao beo i formiram perceptivno verovanje.Ukoliko ima neinferencijalnog zannja onda bi se ovaj zahtev pokazao kao neadekvatan. Na sličnoj liniji imamo ono što je generalno nezgodno.što će pogotovo biti slučaj u ovom drugom manevru koji otprilike ide u sličnom smeru je što kada je reč o empiriskim verovanjima,odnosno o empiriskom znanju,sećate das mo rekli da je ova veza induktivna(pokazuje na tabli).Šta je nezgodno kojih hipotetičkih verovanja.To svedočansto,ti razlozi,to opravdanje,su poništivi,moguće je dodati neki izakaz ovom nizu iskaza i osujetiti induktivnu vezu izemđu premise i zaključka,odnosno drastično smanjiti ili potpuno poništiti verovatnoću istinitosti ovog iskaza.NIz primera nam može pasti na pamet.Primer sa sestrama bliznkinjama.Imamo koleginicu sa filozofije,asistenkinju Danu,koja je ardila ovda na fakultetu i šta nam se moglo desiti,da je vidimo kako izlazi iz biblioteke i nosi skeptički priručnik,ja prepoznam danu,vidim je,sve je u redu sa mojim čulima,okonosti su normalne,i prepoznam knjigu koji nosi u ruci,i izgleda da u tim okolnostima moje opravadnja koje mogu da izložimi u vidu niza iskaza je da ću reći-imam opravdanje da je Dana uzela primerak te knjige u biblioteci.To opravdanje je naizgled sasvim dobro ali šta ako mu dodam iskaz Dana ima sestru bliznakinju Daru,taj iskaz ugoržava snagu mog svedočanstva,jer postoji mogućnost i dana i dara rade na filozofskom fakultetu,dana je filozof,dara je psiholog ali nije isključeno da se dara zaisnterosvala za problem skepticizma i da je došla i uzela knjigu skeptički priručnik i da ta knjiga znači nije kod dane nego kod dare.Postoji bar jedna iskaz koji je takav da kada ga dodamo ovom nizu iskaza koji konstituišu oprvadnje konstituišu opravdavajuću snagu svedočanstva,poništava vezu jer je sada verovatnoća da je skeptički priručnik kod dane drastično manja nego što bi u slučaju da dana nema sestru bliznakinju.Ali kao što i u predhonom slučaju,da su neki iskazi koji učestvuju u getijeovim protiv primerima,das u neki iskazi koji učestvuju u opravdanju očigledno lažni i onda nam to smeta i onda postavljamo ovaj zahtev da u oprvadnje ne bi trebalo da bude relevantnih iskaza koji su lažni tako nam i ovaj manevar,koji uočava ovo opšte svojstvo induktivnog zaključivanja i status svedočanstva na koje se oslanjamao,u svetlu te činjenice možemo da uočimo das u u oba getijeova protiv primera,da je moguće naći iskaz koji su takvi da kada bi smo ih dodoali svedočanstvu,poništili bi smo njegovu oprvadavjuću ulogu.Da je jdan od dvoje kandidata(Džons)čuo da je director promenio mišljenje,i umesto Džonsa da će da zapolsi Smita,njegovo razmišlajnje bi bilo drugačije a još uvek ne zna da ima deset novčića u džepu.Ako u primeru sa Jugom 45 dodamo iskaz da je Prijtelj prodao kola juče,dodavanjem tog iskaza poništavamo opravdanje.Možemo biti u položaju da imamo opravdanje,da

oprvadno verujemo u nešto, da je to verovanje tačno a da to još ne bude zannje ukoliko je naše oprvdanje takvo,da ćemo u datim okolnostima dodavanjem nekog tačnog iskaza poništiti snagu tog opravdanja.Drugim rečima zahteva se neponišteno opravdanje.Još više se pojačava ova neslučajnost istinitosti verovanja,jer se ova veza između svedočanstva i iskaza u čiju tačnost verujemo obezneđuje tako što isključujemo mogućnost da bi neko dodavanje nekog tačnog iskaza to opravdanje poništilo.Što bi značilo onda u onim getijeovim protiv primerima ne bi trebalo da je prijatelj prodao auto ili ne bi trebalo,ne bi smelo da se desi da je director firme promenio mišljenje i umesto jedne osobe zaposlio drugu.Nevolj stvara to što i kad imamo iskaz koji je tačan i koji kad dodamo može da poništi opravdanje,u datim okolnostima uvek može da psotoji neki dodatni iskaz čijim doadvanjem bi smo poništili poništavajuću snagu prvog iskaz.Šta se desi.MOje oprvadnje da je skeptički priručnik kod Dane jer sam je vido kako izlazi iz biblioteke je poništeno činjenicom,drastično je smanjena verovatnoća tačnosti iskaza, da Dana ima sestru bliznakinju Daru.Ali šta ako je u tim okolnostima tačan dodatni iskaz,da je Dana dobila stipendiju i daj eotišla godinu dana u Ameriku.To odjednom poništava poništavajuće dejstvo onog prvog iskaza.Priča ne mora ni tu da se zaustavi možemo dodati i novi iskaz.Dara je zaista dobila stipendiju ii ma jednogodišnji boravak u americi ali je došla da poseti svoje roditelje i ovih dana je zaista u beogradu i tako dalje i tako dalje.Ta sada priča odnosno ovaj pokušaj poboljšanja tradiconalne definicije znanja,i to je veoma očigledno,biće nam važno kada se budemo bavili nekim tradicionalnim koncepcijama opravdanja odnoso strukturom opravdanja.Izgleda da se u tom postupku niza isaza koji poništavaju jedan drugi,da bi smo onda morali da uzmemo u obzir sve iskaze koji su u tom trenutku tačni kada je reč o svetu u kojem se nalazimo.Što ne mora da bude teškoća ako smo koherentisti.Ovaj pokušaj poboljšanja klasične definicije znanja ide u jednom smeru koji nas vodi ka tome da jedan iskaz ne može da bude tačan izolovan od svih ostalih iskaza, da se tačnost iskaza uvek procenjuje u kontekstu svih iskaza koji su u datom ternutku tačni za svet koji nas okružuje.Uzmemo sve istine koje važe za ovaj svet i pitamo se Da li znamo da naš prijatelj ima Jugo 45.Ako imamo opravdanje,imamo iskaze za koje smatramo da su tačni,i još ako jeszu tačni-super,zadovoljen je prvi zahtev,naizgled imamo oprvadanje da veujemo da naš prijatelj iam juga 45.Ali da bi naše opravdane bili neponišteno među svim osatlim iskazima koji važe za ovaj naš svet,morao bi da bude tačan iskaz da naš prijatelj nije prodao juga 45,al ii niz drugih potencijalnih poništavača.Znači svi iskazi bi morali da budu tačni,i takvi da kada ih dodamo našem opravdanja,ne osujećuju ovu induktivnu vezu,ne umanjuji verovatnoću,odnsosno ne poništavaju opravdanje.Jedan vrlo jak zahtev ali izgleda da maksimalno čini vezu između oprvadanja i istinitosti verovanja tkvom da ako je to zaista tačno u datim okolnosima onda istinitost našeg verovanja zaista nije slučajna.Uslov koji ako da dodamo klasičnoj definicji znanja,čak čini uslov istinitosti suvišan,jer imati ne poništeno oprvadanje u ovom jakom smislu reči znači sigurno imati tačno verovanje u datim okolnostima. Drugi čas