Teorija Komunikacije.docx

Univerzitet umetnosti u Beogradu Fakultet dramskih umetnosti Master akademske studije Katedra za Teoriju i istoriju

ISPITNI ZADATAK IZ PREDMETA: TEORIJE KOMUNIKACIJE

TEMA: KOMUNIKACIJA U SLUŽBI POLITIKE (POJAM MITA U DELU ROLANA BARTA)

PROFESOR: Mirjana Nikolić

STUDENT: Jovan Marković

Beograd, 2016.

BART I KOMUNIKACIJA. UVOD

Teorije komunikacije sa delom Rolana Barta možda nisu dobile toliko pregledan i jasan komunikološki model, koliko podsticaj za preispitivanje i problematizovanje samog pojma na kome počivaju. Komunikacija, sa Bartovog aspekta posmatrana, toliko je kompleksan pojam da je svako svođenje na komunikološke šeme neminovno pojednostavljivanje. Ne radi se o tome da obrazac “adresanta i adresata” po Bartu ne funkcioniše, već da informacija, kao treći član šeme, nikada ne postoji u nekakvom čistom obliku. Bartovo shvatanje neodvojivo je od ideološkog, marksističkog poimanja buržoaskog društva. Shodno tome, masovni mediji proizvode sadržaje koji održavaju trenutno stanje stvari. Do informacije se, dakle, ako je uopšte i ima, teško dolazi. Bart nastupa sa pozicija demistifikatora, onoga koji dešifruje jezik vladajuće klase koji se putem medija nameće kao dominantan. Ono što se kao rezultat takvog dešiforavanja dobija zapravo i nije informacija, već intencija, skrivena namera koja se nalazi iza takvog načina komuniciranja. Ipak, da bi se Bartovo shvatanje dobro razumelo ne treba striktno ostati u domenu političke propagande i manipulacije (iako ih ne treba ni gubiti iz vida). “Javni govor”, na koji se Bart obrušio u svom delu Mitologije, više je pitanje samog jezika nego politike. Efekat koji taj govor ostvaruje na građane nije toliko proizvod smišljenog plana na kome se svakodnevno radi, koliko sposobnosti “mitološkog” jezika da se neprestano regeneriše. Precizinije rečeno, nije potrebna nikakava viša instanca koja bi se neprestano brinula o propagandi, pošto je određeni diskurs već formiran i ustoličen kao dominantan. Na dalje, on se sam od sebe umnožava i samog sebe održava dominantnim. Stoga, Bart o političkoj propagandi govori tek kao o nuspojavi same prirode jezika koji je neprestani plen mita. Da bismo razumeli sve ovo, treba prvo da se pozabavimo samim pojmom mita, koji je, kako ćemo videti, kod Barta u mnogome različit od onoga što taj pojam inače označava.

JEZIK I MIT

U svom eseju Mit danas, koji čini završno poglavlje Mitologija, Bart teorijski obrazlaže ono što je do tada, kroz prehodna poglavlja, činio praktično – analizira i demistifikuje principe po kojima mit funkcioniše. Pre svega, treba napomenuti da mit za Barta ne predstavlja izolovan pojam, nikakvu instancu van samog jezika. Moglo bi se reći da taj pojam koristi kao jednu osobinu jezika ili govora, tačnije osobinu same komunikacije. Na početku eseja, on će sam reći da je mit “sistem komunikacije”1. To znači da mit ne nosi značenja sam po sebi i da određeni pojmovi kao takvi ne mogu biti mitski, već ih mit prisvaja ili kako će Bart reći – “sve što je vezano uz diskurs može da bude mit”2. Dakle, da li je nešto mit ili ne, ne određuje se predmetom (o čemu se govori), već formom, načinom (kako se govori). Zbog toga, mit je forma, način i sistem funkcionisanja jezika.3 Da bi objasnio taj sistem, Bart se koristi terminologijom koju je uspostavio Ferdinand de Sosir, otac moderne lingvistike i semiologije. On preuzima od Sosira osnovni koncept o strukturi jezika. Prema tom konceptu, značenje određene reči sastoji se od označitelja i označenog. Prvi član bi se odnosio na formu, dok bi se drugi odnosio na ono što ta forma označava ili na šta upućuje. Treći član je znak. Preciznije rečeno, on je korelacija prva dva člana, on postoji tek kao njihov spoj. Ilustrativan je Bartov primer kojim pokušava da predstavi ovaj sistem. Muškarac ženi poklanja ruže kao označitelja svoje strasti prema njoj. Postoje, dakle, ruže kao označitelj, označena je strast, dok njihov spoj predstavlja znak – ruže koje iskazuju strast. Ovo može delovati zbunjujuće, ali zapravo je stvar u načinu posmatranja, u analitičkom raslojavanju. U sušitini, takva analiza podrazumeva neku vrstu temporalnog odnosa u interakciji ovih članova. Podrazumeva se da su ruže kao označitelj postojale same za sebe pre njihove upotrebe u konkretnoj situaciji, takođe i označeno (strast). Tek njihovim spojem dobijamo znak.

1

Rolan Bart, Mitologije, Karpos, Beograd, 2013. (str. 183.) Isto, str. 183. 3 Pojam jezika koristimo najpribližnije moguće Bartovom pojmu diskursa, govora, dakle jezika u širem smislu. Tako shvaćen jezik obuhvata širok spektar medija, od verbalnog jezika, preko fotografije, sve do određenih predmeta u slučaju kada nešto označavaju. Takođe, određeni događaji, takozvani „obredi društvenog života“, mogu biti prenosioci određene poruke, mogu nešto označavati. 2

Bart insistira na uočavanju znaka kao korelacije između prva dva člana u velikoj meri i zbog toga što mu pojam znaka služi da premosti sistem za jedan stepen više. Na tom drugom stepenu se i odigrava ono što Bart naziva mitom. Naime, ono što je proizvod prvog sistema – znak – postaje označitelj drugog sistema. Na dalje, drugostepeni sistem se odvija isto kao i prethodni. Označitelj i označeno tvore novi znak. Razlika je, međutim, u tome što veza između označitelja i označenog u prvostepenom sistemu ne podleže arbitrarnosti. Za određeni pojam (na primer – drvo) postoji određena reč. Sa druge strane, u mitskom jeziku postoji mnogo maglovitija i labavija veza. Kao primer mita, Bart navodi sliku iz jednog francuskog lista, koji prikazuje crnca u vojničkoj uniformi kako salutira francuskoj zastavi. Označitelj ovog mita jeste ono što vidimo na fotografiji. Međutim, crnac koji salutira francuskoj zastavi u vreme kada se francuske kolonije bore za nezavisnost, nesumnjivo govori još nešto više – govori o opravdanosti francuske imperijalnosti, o tome kako svi građani dobrovoljno služe Imperiji. Na ovom primeru se dobro vidi kako mit koristi označitelja, oduzima mu njegovu istorijsku konkretnost. Da bi ovaj sistem bio još jasniji, moramo slediti Barta u još dubljem poniranju u odnos među pomenutim članovima. Bart raščljanjuje označitelja mita, tačnije posmatra ga sa dva aspekta. On se može sagledati kao poslednji član prvog stepena ili kao prvi član drugog. U prvom slučaju, Bart ga naziva smislom, a u drugom formom. Kada mit preuzima znak, on mu suspenduje smisao, koristi ga kao formu u koju treba uliti drugi smisao. Bart, međutim, naglašava da mit ne oduzima smisao u potpunosti, jer mu je on potreban. On ga samo preoblikuje, krivi. “Označitelj mita pojavljuje se na dvosmislen način: on je u isti mah i smisao i forma, pun s jedne strane a prazan s druge.”4 Jednostavnije rečeno, mit koristi crnca koji salutira da bi mu pridodao svoje značenje, opravdanje imperijalnosti. U tom smislu, pomenuta slika nije simbol, ona zadržava svoju životnu konkretnost onoliko koliko je mitu potrebno da se održi. Kako bi Bart rekao, crnac je “previše prisutan da bi bio simbol, izdaje se za bogatu, proživljenu, spontanu, nedužnu, nespornu sliku.5

4 5

Isto, str. 190. Isto, str. 191.

Što se tiče označenog, Bart ga u ovom slučaju naziva pojmom. To je, uslovno rečeno, onaj drugi, preoblikovani smisao koji mit pridaje formi, označitelju. Iz pomenutog primera vidimo da pojam može biti dosta širokog opsega. Dečak koji salutira govori o opravdanju francuske imperijalnosti, o tome kako se svi građani, pa i crnci, osećaju kao građani Francuske, kako joj odano služe i kako su, na kraju krajeva, sloboda, bratstvo i jednakost vrednosti na kojima Imperija počiva i koje važe za sve njene građane. Pojam mita, dakle, uključuje istorijski kontekst, tako što priziva razne asocijacije. Međutim, njegovo je značenje, stoga, u velikoj meri zamagljeno, neodređeno. Takođe, pojam se može okarakterisati i kao intencija, “on je pokretač iskazivanja mita.” 6 Za onoga ko dešifruje mit, sam pojam predstavlja ne samo njegovo značenje, već i razlog zbog koga je napravljen. To znači da je, donekle, mit ipak neodvojiv od određene instance ili određene svesti koja ima svoje namere. Kao što smo na početku napomenuli, ta se svest ne mora striktno povezati sa određenim osobama na vlasti ili u medijima, jer je ona šireg opsega od toga. Međutim, njeno delovanje je u skladu sa namerama određene klase. To je ono na čemu Bart insistira, a čime ćemo se mi pozabaviti u sledećem delu rada.

6

Isto, str. 192.

JAVNI I MEDIJSKI GOVOR

Možda i najveći doprinos Bartove teorije jeste ukazivanje na jezik kao sredstvo manipulacije. Mitologije su danas aktuelne barem u istoj meri, ako ne i većoj, kao u vreme kada su objavljene. U suštini, Bartovo seciranje javnog govora nije mnogo više od jednog stanja budnosti, obazrivosti prema sadržajima koji nas sa svih strana okružuju. Zapravo, glavno oružje mita i jeste u njegovoj sposobnosti da se prikrije, da se ne obznanjuje kao mit. Takođe, značenje koje mit proizvodi po pravilu se predstavlja kao prirodno. Zbog toga je čitanje Barta osposobljavanje za čitanje medija, političkog i javnog govora. Svedoci smo svakodnevnog obasipanja raznim znakovima koje primamo “zdravo za gotovo”. Određeni pojmovi su, sa jedne strane, toliko prisutni u medijima, dok su, u isto vreme, potpuno neprimetni, u smislu da ne izazivaju polemiku i preispitivanje. Suština mita i jeste u tome da se ne predstavlja kao provokativan, njegova forma može da privlači pažnju, ali način na koji on govori nešto je više od obaveštenja – on obznanjuje istinu koja se podrazumeva, koja se ne dovodi u pitanje. Mit po ovim osobinama jeste autoritaran, ali ne u onom nasilnom i, pre svega, vidljivom smislu. On toliko ne nameće, ne poziva nas da ga kritički gledamo, koliko se čini kao oduvek prisutan i, stoga, izvan polemike. Ukoliko uzmemo govor političara kao primer, pretežno onih koji su trenutno na vlasti, videćemo da u njemu postoji određen korpus pojmova koji se ponavljaju bez kritičkog prosuđivanja, čak bez prethodnog definisanja. Ukoliko uzmemo za primer Srbiju, možemo u nedogled navoditi veliki broj za dešifrovanje veoma podsticajnih primera, bilo da oni dolaze iz nacionalističke retorike devedestih godina ili postpetooktobarsih promena. Zanimljivo je da se i sam termin “devedesetih” u Srbiji posle dvehiljadite godine koristio za sve samo ne u svom doslovnom, prvostepenom smislu po kome označava vremenski period. Kao što smo napomenuli, zajedničko za sve ove znake mitskog govora jeste njihova, uslovno rečeno, neutralnost, sposobnost da se prikažu kao istine o kojima se ne polemiše. Otuda i naizgled začuđujuće odsustvo kritičke rasprave o nekim ključnim pitanjima našeg društva, kao što su na primer Evropska unija ili Kosovo. Ovim pojmovima oduzeta je istorijska konkretnost, zanemaruje se njihova realna vrednost. Oba ova pojma, što se tiče javnog govora, postoje

maglovito, pomoću njih se održava, ovakvo ili onakvo, trenutno stanje svesti društva. Čak i ako može delovati da često potenciranje ovih pojmova u javnom diskursu vodi ka osvešćivanju i sagledavanju problema, to nije slučaj. Da se poslužimo Bartovim esejom, mit ne prikriva stvari, ali o njima govori jezikom mistifikacije. “Mit ne poriče stvari, njegova funkcija je, naprotiv, da o njima govori; on ih jednostavno pročišćava, čini ih nevinim, utemeljuje u prirodi i u večnosti, daje im jasnoću koja nije jasnoća objašnjenja, već jasnoća činjeničnog iskaza”7 Mit ima jednu paradoksalnu osobinu da pojmu u isto vreme oduzima i proširuje značenje. Sa jedne strane, kao označitelj, određena stvar biva redukovana, uprošćenja, njoj se oduzima njena konkretnost i, kao što smo videli, koristi se kao forma. Sa druge strane, mit proizvodi maglovito značenje koje se, stoga, otvara da u sebe primi razne asocijacije koje počivaju na trenutnim okolnostima. Kao u slučaju crnca koji salutira, forma je ispraženjena od konkretnog znanja o onome što predstavlja, ali u sebe prima jedno drugo znanje. Bitno je reći da povodom ovoga, Bart napominje da je “ono što se smešta u pojam manje je stvarno a više izvesno poznavanje onog stvarnog; prelazeći sa smisla na formu, slika gubi znanje da bi bolje primila znanje sadržano u pojmu.”8 To Bartovo manje stvarno znanje odgovara onome što smo nazvali maglovito značenje. Ono je toliko neodređeno da je zaista otvoreno za razne asocijacije. Međutim, ne treba ovo pobrkati sa otvorenošću za tumačenje koje srećemo na primer kod poetskih slika. Za razliku od mita, poetska slika poziva na tumačenje, ona obznanjuje svoju otvorenost. U slučaju mita, pre se radi o jednoj prećutnoj otvorenosti, tačnije nedefinisanosti koja pokušava da se predstavi kao očigledna činjenica. Tako da se i asocijacije ne mogu razvijati u pregršt pravaca. Može se reći da su to više klice asocijacija nego razvijene misli, one su suspendovane posle granice gde počinje zapitanost. i to što ih ima više govori pre o zamagljenosti pojma nego o njegovom značenjskom bogatstvu. Glavni problem medijske komunikacije krije se upravo u tome što se predstavlja kao svima jasna. Neprestano multipliciranje određenih znakova stvara utisak međusobnog razumevanja. Međutim, mi samo prepoznajemo znakove koje smo već videli, mi ih i sami preuzimamo i

7 8

Isto,str. 219. (podvlačenje J.M.) Isto, str. 192.

koristimo, ali ipak nismo sigurni da znamo šta znače. Čini se da je ova pojava nešto što se može pridodati na Bartov koncept, nešto što bi bio sledeći stepen mitologizacije. Naime, Bart je mit definisao kao govor koji održava trenutno političko stanje, koji izobličava smisao, ali koji ipak podrazumeva određeni stepen razumevanja. On u suštini jeste podvala, jer određene vrednosti buržoaskog društva uspostavlja kao prirodne, naturalizuje ih. Taj govor se može demistifikovati, dešifrovati. Tako se otkriva njegovo značenje, ali i njegova intencija. Međutim, postavlja se pitanje da li se može govoriti o takvom stepenu zamagljenosti znakova kojima se čak i ne može odrediti intencija, tačnije čija je intencija neprestano mistifikovanje, zbunjivanje, stvaranje utiska da smisao postoji, dok, zapravo, iza tog označitelja stoji praznina. U svakom slučaju, sigurno je da se komunikacija putem medija odvija, na neki način, mimo naše svesti, iako deluje kao direktan napad na nju. Kako se, onda, boriti protiv takvog načina komunikacije, a samim tim i protiv društvenog sistema koga ta komunikacija održava?

POKUŠAJI SUBVERZIJE

Otpor mitskom jeziku možemo posmatrati sa dva aspekta – kao ulazak u direktno obračunavanje sa njim, što podrazumeva upućenost na sam mitski jezik, i odbijanje takve komunikacije. Ovaj drugi aspekt daleko je teži i podrazumeva se da on ne može biti konstantno opredeljenje pojedinca koji neminovno učestvuje u društvu. Pod tim drugim aspektom podrazumevamo određena polja u kojima jezik može da se odupre mitologizovanju. Dakle, prvi aspekt se svodi na borbu, a drugi na nepristajanje i neučestvovanje. Za prvi slučaj paradigmatičan je primer samog Barta. On sebe definiše kao mitologa, dakle kao čoveka koji proučava mitove. Otpor mitu se tako uspostavlja kao njihovo dešifrovanje, ukazivanje na njihovu pravu prirodu. Demistifikovanje mitova u suštini jeste jedan pogled na svet, stanje budnosti i opreza prema svim mogućim sadržajima kojima nas društvo obasipa. Ne treba posebno naglašavati da je ovo zapravo ideološka pozicija. Mitolog se stavlja nasuprot vladajuće ideologije koja proizvodi svoje mitove i tako održava stanje društva koje joj odgovara. Mitologov zadatak je da ukaže na konstrukciju mita, da razobliči njegovu nameru i tako objasni da ono što mit pokušava da nam poruči nije nekakva vanvremenska istina, prirodno stanje, već politički poredak koji je istorijski i konkretan. Sumirajući definiciju mita Bart će reći: “Sada je moguće upotpuniti semiološku definiciju mita u buržoaskom društvu: mit je depolitizovani govor.”9 Mitolog, dakle, ide u suprotnom pravcu od onog po kome se kreće mit. On počinje kao intencija, koja je politička, da bi zadobio formu kojom prikriva svoju nameru. Mitolog taj proces okreće, vraća se intenciji koja stoji iza forme. Ukazuje na političku nameru i funkciju takvog govora. Da bi se bavili mitologijama, moramo dobro poznavati kontekst, biti pronicljivi i nepoverljivi prema bilo kom sadržaju. Jasno je da to nije lak zadatak i da je, možda, i osuđen na uzaludnost, jer nemoguće je u potpunosti se izboriti sa mitom. On je kao korov, neprestano i brzo se razvija, ulančava se, nadovezuje se na samog sebe. U tom smislu, postavlja se i jedno bitno pitanje – da li je mitolog u potpunosti imun na mitski govor, da li se i on služi njim? 9

Isto, str. 211.

Odgovor je nesumnjivo potvrdan. Mitski govor nije uvek stvar medija i javnosti. Mi se u privatnoj, svakodnevnoj komunikaciji služimo mitovima. Kao što smo na početku napomenuli, mit je, pre svega, osobina samog jezika koja je neodvojiva od komunikacije bilo koje vrste. U tome se krije glavna problematika Bartove teorije. On mit definiše kao osobinu jezika, da bi se onda, na drugom nivou, njime pozabavio kao mehanizmom u službi politike. Naravno, može se reći da je sve politika, pa i naša privatna komunikacija. To, u nekom smislu, i jeste tačno iako može zvučati preterano. Zbog toga, nekim čitaocima Bartova teorija može delovati usiljeno, jer veza između nečega što je čisto jezičko pitanje i politike nije nešto što se podrazumeva. Takođe, kada Bart uspostavi šemu po kome se mit razvija, svakome postaje jasno da je mit toliko skopčan sa jezikom da je njegov neodvojivi deo, pa da se, stoga, mi verovatno svakodnevno služimo njim, a da, pritom, toga nismo ni svesni. Pored toga, postavlja se pitanje da li se sama Bartova teorija služi mitovima. I na ovo pitanje odgovor je verovatno potvrdan, ali ono nije sada predmet našeg razmatranja. Naveli smo ove primere, samo kako bi skicirali problem sa kojima se možemo sretati u proučavanju mitova i da ukažemo na veoma bitnu stvar – ne treba u potpunosti verovati ni samim mitolozima. Bartovo proučavanje mitova značajno je na još jednom nivou. Ne samo što razotkriva mitove, on pokušava da pronađe i neke opštije obrasce po kojima funkcioniše propaganda. Prvi u nizu tih obrazaca je pojava koju Bart naziva vakcina. To je postupak koji nam je poznat, kada, na primer, vlast priznaje neke svoje greške ili dopušta određene kritike, kako bi se zapravo odbranila od veće i radikalnije subverzije. Vakcina, u svesti građana, kompenzuje osećaj nezadovoljstva i želje za pobunom i tako blokira i odlaže akciju. Podrazumeva se da, ako je vlast nešto priznala, nema više potrebe za napadima na nju. U suštini, radi se o prevari, koja počiva na nekoj vrsti metonimije, po kojoj manje zlo zamenjuje veće, postaje simbol svega lošeg. Objašnjavajući kako funkcioniše vakcina, Bart se koristi lingivističkim i psihoanalitičkim terminima. On će reći kako se “kolektivno imaginarno imunizuje ubrizgavanjem male količine priznatog zla; na taj se način brani od opasnosti subverzije koja bi mogla da se proširi.”10 Termin “kolektivno imaginarno” odlično odgovara onome što Bart opisuje i u njemu se možda najbolje oslikava spoj svega onoga što smo do sada pokušali da povežemo, pitanje jezika, građana, politike i propagande. Ovaj pojam nam govori da postoji određeni potencijal ljudske 10

Isto, str. 220. (podvučeno J.M.)

svesti i to na kolektivnom nivou, koji traži znakove, koji se ne zadovoljava običnom, prvostepenom komunikacijom. Na tom nivou se stvaraju predstave. Očigledno Bart smatra da se na tom nivou nalaze i potencijali za subverzivno delovanje, za pobunu. Zbog toga se kolektivno imaginarno od strane vlasti imunizuje, štiti od “bolesti”. Svako subverzivno delovanje danas mora biti svesno ovoga i u skladu sa tim osmišljavati svoje zahteve. U suprotnom, može se desiti da, iako to ne žele, pobunjenici postanu instrument u službi vlasti, sredstvo vakcinacije.11 Iz svega navedenog, izvodi se zaključak da je borba mitologa konstantna i uvek aktivna. Pošto mit, po svojoj prirodi, teži okamenjivanju jezika, a sa njim i okamenjivanju vrednosti koje ideologija uspostavlja, zadatak mitologa je neprestana razgradnja, dekonstrukcija takvog govora. Mitologov zadatak, jednostavno rečeno, svodi se na obučavanje ljudi da i sami počnu da prepoznaju mitove. Podrazumeva se da bi takvo društvo onda trebalo da pruži veći otpor. Druga vrsta subverzije tiče se drugačije vrste govora od mitskog. Koji to govor ima potencijal da se u potpunosti otrgne mitu i da mu se na taj način suprostavi? Bart se u Mitologijama nije mnogo bavio ovim pitanjem, iako se ono na nekim mestima u ovoj knjizi može naslutiti. Poetski jezik ili jezik umetnosti uopšte može biti to potencijalno, čisto polje. Ako kao primer uzmemo modernu poeziju, koja svoj pun zamah doživljava u vreme kada Bart piše Mitologije, videćemo da se ona u velikoj meri bazira upravo na revoluciji u jeziku. Počevši od avangarde, pre svega od nadrealističkih eksperimenata, moderna poezija posle Drugog svetskog rata dostiže svoju punu zrelost, programsku samosvest koja se može definisati kao otpor automatizaciji jezika. Naravno, jezik u širem smislu biva dekonstruisan i u drugim umetnostima, poput modernističkog filma koji se protivi klasičnoj narativnoj dramaturgiji holivudskog obrasca. Ovo je, dakle, jedna druga vrsta subverzije kojoj predmet interesovanja nije razgradnja mitova, jer se ona njima i ne bavi, nije upućena na njih. Ona je pokušaj stvaranja drugačijeg govora od

11

Bart, pored vakcine, navodi još niz obrazaca po kojima se odvija sistem propaganda. Međutim, u ovom radu nemamo prostora za detaljnije obrazlaganje svakog od njih, te samo ukazujemo na njihovo psotojanje za one koji bi da se detaljnije pozabave ovom tematikom.

onoga koji dominira u javnosti. Ako pojednostavimo stvari, možemo reći da je takva subverzija borba protiv klišea, koji u suštini nisu ništa drugo do ono što Bart naziva mitovima. Isto kao i Bartov mit, kliše se predstavlja kao neosporna činjenica, kao vanvremenska istina. Počesto ćemo čuti kako je moderna umetnost nerazumljiva, pa zbog toga je čak i iritantna široj publici. Takva reakcija zapravo je ključni efekat takve subverzije. Drugačijim jezikom, umetnost udara u sam temelj ideologije, u njen jezik, dovodeći u pitanje njegov dominantni status. Međutim, problem i sa ovakvom subverzivnošću može nastati onda kada takva praksa sama postane mit. Besomučna reprodukcija modernističkog stila i dovela je do njegove krize i stadijuma istrošenosti, u onom trenutku kada je sama nerazumljivost postala označitelj takvog tipa umetnosti. Zbog toga se i avangarda može posmatrati dvostruko, u početku kao revolucija, a kasnije kao samodopadljiva igra, rekonstrukcija avangardnog stila. Zapravo tu se dešava nešto slično kao i sa levičarskim i revolucionarnim pokretima kada dođu do nekakve vlasti. Bart je pokušao da govori i o mitovima levice, mada je isticao kako levica, po svojoj prirodi, nije sklona stvaranju mitova, jer joj nedostaje “moć fabulacije”. Suština buržoaske mitologije sastoji se u prikrivanju svog buržoaskog porekla, dok se revolucija obznanjuje kao revolucija i zbog toga gubi sposobnost mitskog govora. Iz današnje perspektive, ovaj stav nam može delovati previše blagonaklono, jer smo mi danas i te kako svesni svih mitova koje je stvorila sama levica. Tako da ovaj stav možda treba proširiti tvrdnjom da ni levica ni desnica nisu imune na mitove, nego da se radi samo o poziciji na kojoj se nalaze. Stvaranje mitova zavisi u velikoj meri od posedovanja moći. Poznato je da su društvena uređenja zasnovana na levim idejama i te kako koristila medije u kreiranju poželjne slike i očuvanja trenutnog poretka. Zaključak je, dakle, da su i ideologije, kao i umetničke prakse, sklone okamenjivanju, pokušaju da ostanu dominantne, iako su nekada počele kao revolucionarne. Bart, međutim, nije toliko oduševljen ni samim umetničkim praksama koje imaju za cilj stvaranje drugačijeg jezika od onoga kojim se služi buržoazija. On ukazuje na jedan mogući problem u vezi sa tim, a to je svojevrsna zatvorenost u sam jezik, pa će reći kako “ono što avangarda ne podnosi u buržoaziji jeste njen jezik, a ne njen status.”12 U ovom Bartovom stavu možemo prepoznati odjeke one čuvene polemike na književnoj levici koje su u to vreme bile i te

12

Isto, str. 210.

kako aktuelne. Postavlja se pitanje, dakle, koliko je ova vrsta subverzije praktično delotvorna, koliko menja stanje u društvu, a koliko ostaje zatvorena u sopstvene polje delovanja. Stvaranje drugačijeg tipa jezika u suštini i jeste neka vrsta eskapizma, te se tadašnji napadi ovakav tip stvaranja karakterisali kao formalizam. Međutim, iz današnje perspektive se čini da ni konkretna društvena aktivnost nije učinila mnogo više na menjanju stanja u društvu, pa takvi zahtevi od umetnosti deluju još neosnovaniji. Avangardna umetnost svoje potencijale iscrpljuje u provokaciji publike, time što joj nudi jedan drugačiji jezik, sve ostalo izlazi iz domena umetnosti. Čini se da bi neka saradnja između političke i umetniček borbe bila najdelotvornija, ali do toga teško dolazi. Bart će kritikovati upravo nedostatak sluha jednih za borbu drugih. Oni koji se bore jezikom, često nisu svesni svog ideološkog usmerenja, dok oni koji se bave ideologijom i politikom, oni koji se na taj način bore protiv buržoazije propuštaju “da dubinski osude njene predstave: često čak idu tako daleko da ih dele sa njom.”13

13

Isto, str. 210.

ZAKLJUČAK

Nedostatak osvešćenosti prema predstavama buržoazije govori zapravo o snazi dominantnog jezika. U ovome se krije i najveći kvalitet Bartove teorije, ukazivanje na teško savladiv problem – kako se boriti protiv vladajuće ideologije kada smo u velikoj meri prinuđeni da govorimo njenim jezikom. Da li je borba uopšte moguća dok se služimo istim jezikom? To je, po našem mišljenju, ključno pitanje koje postavljau Bartove Mitologije. Odgovor je još uvek neizvestan. U ovom radu smo pokušali da predstavimo Bartovu teoriju i povežemo je sa opštim pitanjem medijske i javne komunikacije, koja je neodvojiva od politike i moći. Stiče se utisak da je trenutno stanje u medijima i društvu još kompleksnije nego u vreme Barta, ali da njegova teorija ni malo nije zbog toga izgubila na aktuelnosti. Naprotiv, kako se sa pojavom interneta drastično raširio prostor za svaku vrstu govora, Mitologije su aktuelnije nego ikada. Zbog toga, smernice za buduće istraživanje, koje svakako zahteva daleko veće napore, može biti upravo pitanje jezika na internet – u kojoj meri internet podstiče, a u kojoj možda, suprotno, sprečava stvaranje mitova. Da li pluralizam mišljenja, koji se navodi kao jedan od najbitnijih kvaliteta interneta, može biti početak nešto ozbiljnije dekostrukcije mitova ili će se oni razvijati i većim intenzitetom, pritom na vrlo komplikovanije načine koje takav tip komunikacije sa sobom nosi?

LITERATURA 1. Rolan Bart, Mitologije, Karpos, Beograd, 2013.