Seminarski Rad Iz Naratologije.docx

Универзитет у Нишу Филозофски факултет Департман за српску и компаративну књижевност

Наратолошка анализа приповетке Светионик Владана Матијевића Семинарски рад из Наратологије

Ментор:

Студент:

Проф. др Снежана Милосављевић Милић

Јована Јанковић, 2340

Ниш, 2016.

Садржај: 1.0. Фабула (прича) 2.0. Оквири: когнитивни (генерички), паратекст,морфолошки оквири 3.0. Хронотоп; Простор и време 4.0. Наративни светови и урањање; актуализовани, наеактуализовани (виртуелни наративи) 5.0. Сиже (композиција радње, етапе) 6.0. Приповедни темпо (критеријуми редоследа, трајања и учесталости) 7.0. Облици приповедања (нарација, коментар, опис, дијалог, монолог, полилог) 8.0. Приповедач (типови, функција) 9.0. Наратер и наративна публика 10.0.Ликови (типологија, мотивација, карактеризација); Трансфикционални идентитет јунака

1.0. Фабула

Приповетка Светионик објављена је у књизи Пристаништа Владана Матијевића 2014. године у издању Агоре. Главни јунак се налази у непознатом граду како би обавио неке, њему непознате послове, за које сматра да су можда нелегални. У то место је дошао у друштву непокретне ћерке коју је оставио на некој представи или у биоскопу или на некој забави. Догађаји који су уследели након његовог растанка са ћерком нама нису представљени и о њима се може само спекулисати. Главни јунак се нашао у дугачком ходнику у ком је чуо музику, али није успевао да пронађе њен извор. У тој потрази прекида га човек који у пиџами отвара врата и започиње разговор са њим. Из тог разговора главни јунак сазнаје да он заправо ништа не зна ни о себи, ни о свом детету, ни о времену и месту на ком се налази, као ни о разлогу његовог постојања у том датом тренутку. Једино на шта се ослања су осећаји, он зна да га ћерка чека и да мора што пре да оде по њу, али се он заправо не сећа ни њеног имена, у свест му је урезана само мисао да јој је име Вук, иако је свестан да је то име мушко. Још један осећај којим се води наводи га да мисли да тај град у ком се налази излази на море и да има луку у којој га можда чека ћерка која се у том тренутку игра са снегом. Он покушава да пронађе одговоре код групе људи који су се грејали око ватре. Док је покушавао да схвати све што су му ти безимени људи објашњавали све је више падао у очај, тај мрак прекинуо је космати човек који му све потребне информације ставља на папир. Он се коначно осећа сигурно, али том благостању долази крај када поглед спусти на ту белу хартију која одједном почиње да се пуни непотребним и збуњујућим информација и он поново ништа не зна и ништа не разуме. Осећа срамоту и због тога без речи одлази од тих људи и поново се препушта сопственом осећају који га одводи до луке, ту чује музику са бродова, пролази поред великог брода „Вук“ и девојке којој се снег налази у крилу и сам одлази у мрак.

2.0. Оквири: когнитивни, паратекст, морфолошки оквири У поднаслову Пристаништа стоји одредница приче. Тим појмом активирају се одређени генерички оквири и ми као читаоци очекујемо да ће текст који читамо садржати одређене елементе које појам прича подразумева. Елемент који се најпре очекује је свакако један догађај, ако је реч о минималној причи или више различитих догађаја, ако је реч о сложеној причи. (Џералд 2011: 105). Читајући приповетку Светионик можемо уочити да не постоји централни догађај око ког се формира прича, заправо догађај у правом смислу и не постоји јер је читав текст испуњен нејасним ситуацијама и правих информација у њему нема. Код Џералда налазимо дефиницију појма који се може искористити приликом анализе Светионика. „Антинаратив је (вербални или невербални) текст који усваја „мапу“ приповести, али непрестано доводи у питање логику приповедања и наративне конвенције. (Џералд 2011: 21) Као што се из претходног поглавља може видети овај текст има своју фабулу и ликове, али су они, пишчевом интенцијом, веома нубедљиви. Главни лик је у покрету из непознатог разлога, нејасно је одређен његов циљ, а догађаји који га можда мотивишу су назначени, али чак су и самом јунаку непознати. „Погледом је тражио агенцију за информације, мада није био сигуран да ће му она бити од користи. Није знао ни да ли говори језик становника града, ни како да формулише питање. Чинило му се да је кћерку одвео у биоскоп или позориште и да је затим хитно морао да изађе и обави неки важан посао.“ (Матијевић 2014:181) Кључне речи које приповедач користи и на које се ослања су неодређене заменице или придеви, ништа није познато и ништа до краја испричано, дакле можемо закључити да је очекивање које смо имали због одреднице приче изневерено, бар у случају Светионика. „Жерар Женет употребио је термин „паратекст“ да означи материјал који се налази на самој граници са наративом али му не припада.“ (Абот 2009:63) Полазећи од тога под паратекстуалне елементе спадају наслов, поднаслов, фусноте, мото

илустрација, име аутора итд. Оно што је карактеристично и од чега ћемо поћи јер стоји на самом почетку је сам наслов текста, Светионик. Овим насловом се активира и интертекстуални оквир, јер неодољиво подсећа на наслов познатог романа Вирџиније Вулф Ка светионику. Веза ова два текста није очигледна и није истакнута у први план, али неколико занимљивих подударања је лако уочити већ након првог читања. Доминантна тема у оба романа је усамљоност и духовни (унутрашњи) свет јунака и заплет око ког је изграђен текст је слаб, слаб у поређењу са традиционалиним прозним врстама (реализам). Интересантно је и то да је једино властито име које се појављује у овој приповетку Вук 1. Ова кратка приповетка у себе обједињује четири поглавља са различитим поднасловима. Ти поднаслови не само да садрже асоцијацију на приповедање које следи него се и могу пронаћи у самом тексту тог поглавља. То је случај и у првом делу Лавиринт: Помислио је да је закривљени ходник у ствари упрошћени лавиринт, нимало мање опсесиван и страшан од правог. (Матијевић 2014:179). Исто налазимо и у Мапи и у Размери: Трагови чизама исписивали су нову мапу, стара је постала неважећа. (Матијевић 2014:181,182) Писала је ту и размера између дужине стварног и дужине нацртаног... (Матијевић 2014:183) Од овог поступка писац одступа само у последњем поглављу приче, у Граници главни јунак напушта свет у ком се налазио и одлази тамо где га ми не можемо пратити. Ипак, може се уочити заокруженост овог текста јер се реч светионик сем у наслову јавља и у последњој реченици. Он је прошао поред њих, прошао је и поред силног прекоокеанског брода Вук, и поред девојке у чијем крилу је био снег, и поред светионика, и ишао је самом ивицом мола ка све гушћем мраку. (Матијевић 2014:185) Почетак дела који је и иначе означен као јако место иманеку функцију пребацивача јер нас на самом почетку, већ првом реченицом, помоћу хронотопа 1

Woolf – Вулф - Вук

уводи у свет приче. Корачао је дугим, слабо осветљеним ходником... (Матијевић 2014: 179) Приповедач нас доводи у баш тај ходник из ког главни лик ове приче покушава да пронађе излаз. Крај има функцију да заврши причу, то се може тумачити као поновно пребацивање, али овај пут из света приче у стварност. Наш јунак одлази у мрак и постаје нам невидљив, укида се, а самим његовим нестанком нестаје и прича.

3.0. Хронотоп; Простор и време Термин хронотоп обликује и наглашава међузависност простора и времена у (уметничким) представама: његово дословно значење је „простор-време“ (Џералд 2011:70) Јунак књижевног дела остварује своју егзистенцију у времену и простору и из конфликта јунака с тим „намењеним“ временом и простором настају драмски сукоби на којима се гради сиже приповедног или драмског дела, а тежња да се они савладају покреће јунака на акцију без које не би ни било приче. (Величковић 1994:153) У Светионику јунак је у потрази за одговорима, он не познаје ни време ни простор у ком се налази, али га управо то непознавање тера на кретање и делање. Хронотп ове приче никако није у позадини и снажно утиче на самог јунака и на радњу иако није познат. Може се рећи да је читава прича изграђена око питања где, када и ко. Место је нејасним описима представљено, ради се о некаквом граду који излази на море, а одређени делови приче (сијалица, телевизор, Господар прстенова) указују на 21. век, а снег на улицама на зиму. Стиче се утисак да је свет у ком се јунак налази иреалан и да он не припада ту. Најпростије информације њему нису јасне и немогуће је да их разуме, он је усамљен и тескоба се лако преноси и на нас читаоце. Овако представљен хронотоп можемо назвати хронотоп апсурда. Лако уочавамо сличности са романима чија је стварност мрачна и апсурдна (Чекајући Годоа, Процес...) а ликови неиспуњене и недовољно мотивисане особе које никако не припадају описаном свету.

4.0. Наративни светови и урањање; Актуелизовани и неактуелизовани светови (виртуелни наративи)

Абот (2009: 261) каже да сви наративи било које дужине стварају светове са све четири димензије простора и времена. Те светове насељавају ликови који имају сопстене унутрашње светове који могу да преокрену емотивну и интелектуалну атмосферу која је доминантна и чак да се прошире ван простора и наратива. Дакле, посматрајући конкретно један текст уочићемо свет коме припадју ликови и у који је смештена радња. Тај свет је део наратива који је остварен, актуелизован, али поред тог света постоји читав низ могућих светова, оних неактуелизованих. Принс (2011: 108) истиче важност везе између стварног и виртуелног света за саму приповест: Приповести обухватају темпорално устројене низове стања ствари за које се држи да су актуалне/фактуалне („оно што се дешава“) и да су повезани са другим стањима ствари које нису актуалне или су контрафактуалне, и плод су менталне активности ликова (њихова веровања, жеље, планови, халуцинације, замишљања итд. Наш јунак борави и дела у актуелизованом свету, али је он често из њега измештен и пребацује се у неке друге хипотетичке и виртуелне светове, а то је последица његовог незнања и небаратања основним информацијама. У његовој свести све је предпоставка и он ништа не зна са сигурношћу. Можда му је улазак у биоскоп био алиби за убиство? Или је у питању била само обична мала прељуба? Али,осећао је да то више није важно, до сада је требало да се врати и кћерку сачека на излазу. Да ли је гледала Господара прстенова или Лутајућег Холанђанина? А можда је она била на некој забави и сада га чека у луци? (Матијевић 2014: 181) Ови могући сценарији имају функцију да још више појачају слику његове изгубљености, он је уплашен јер нема представу ко је и шта је способан да учини, сумња да

је убио човека је само врхунац његове параноје. Већ у првом делу приповетке видимо назнаке његовог скретања у неки други свет када се сусретне са мишем. Помислио је да га миш прати, окренуо се иза, али миша нигде није било. (Матијевић 2014: 180) Лутајући улицама непознатог града он долази до људи са испруженим длановима и у том тренутку убеђује себе да они имају све одговоре и буди себи лажну наду. Он заиста није морао да им образлаже свој проблем, само има је рекао да не разуме и они су сви знали одговор на његову збуњеност. Контраприповест која је један од видова неактуелизованог наратива јер представља елементе приповести који се експлицитно баве и упућују на оно што се није десило (Принс 2011: 92), огледа се на релацијама: Осећао је да је то што му објашњавају разумљиво и малом детету, али залуд, њему није било. – Постајало му је јасно да то што му објашњавају и није тако просто, тако лако схватљиво, онако како му се на почетку чинило. И одважно, скоро свађалачки, рекао је ја вас ништа не разумем. (Матијевић 2014: 182) Наш јунак није ништа разумео и није ништа открио. Он је толико отуђен од света и себе самог да о рођеној ћерци размишља преко виртуелног наратива, јер је и сам свестан да је се неће ни сетити ни пронаћи. Слутио је да његова кћерка обликује беспрекорно правилну грудву. Њене руке су беле, био је сигуран у то. (Матијевић 2014: 184)

5.0. Сиже (композиција радње, етапе)

Сиже се може схватити као уметничка организација радње, односно као уметничка обрада фабуларног материјала. (Величковић 1994: 106) Другим речима, сиже је скуп приповеданих ситуација и догађаја оним редоследом којим су представљени читаоцу. Композиција радње се одвија кроз одређене етепе (експозиција, заплет, кулминација, перипетија и расплет). Радња приповетке Светионик је представљена хронолошки. Главни лик путује од тачке А (ходник/тунел) до тачке Б (пристаниште/светионик). Прва етапа у овом тексту је експозиција – Наш јунак се налази у дугачком ходнику који га подсећа на лавиринт, тај простор који се налази на самом почетку дела испуњен је детаљима (сиви зидови, гола сијалица, пластична канта за отпатке, размак од 10 или 15 метара између врата...), али већ при крају описа који подсећа на некакв реалистички опис ентеријера наилазимо на прве знаке необичне ситуације у којој се јунак налази. Није му било јасно како се нашао у том дугачком ходнику и зашто су тоолика растојања између врата. (Матијевић 2014: 179) Заплет почиње у тренутку када главни лик у току разговора са човеком из собе седам схвати да нема никаква сећања нити знања о себи и свету око себе. Након што успева да изађе ходника који се претварао у тунел он има неку врсту флешбекова, сећа се да има ћерку која је у колицима, да га она чека, али не зна ни где ни зашто. Као што смо у претходном поглављу установили он помоћу хипотетичке нарације покушава да се сети тачних информација и о својој кћерци и о себи самом, али му то не полази за руком. Све је веома нејасно и само појачава црнило које обузима његов ум. Лутајући градом долази до групе људи која покушава да му објасни, ту долазимо до кулминације. Њему непознати људи имају информације које он жели али не успева да разуме, врхунац агоније исказан је његовим речима, одважним, скоро свађалачким – Ја вас ништа не разумем. (Матијевић 2014: 182)

Перипетија је у трагедијама имала функцију да завара гледаоца да ће расплет донети срећан крај, то је случај и у овом тексту. После само неколико потеза по листу папира, њему је све било јасно. Космати човек му је нацртао мапу града и обележио место на ком се они налазе, и место на ком га чека ћерка, изнад је написао име града, испод његово име и име његове кћерке... Из главе му је нестала сва тама, тело му је обузела лакоћа. (Матијевић 2014: 183) Али, ова прича нема срећан крај, он поново није занао ништа, на крају се удаљио од те групе људи, стигао до пристаништа, али прошао је поред могућих одговора и одшетао у мрак. Са аспекта самог плана приче, расплет не постоји. Проблем са почетка приче, незнање, који је мотивисао јунака да иде напред у потрази за одговорима није решен. Јунак овог дела јесте открио тражене информације, али само на тренутак, а ми, читаоци, смо остали ускраћени за било какав вид одговора. На крају наслућујемо да је девојка са снегом у крилу његова ћерка, али опет из самог текста не видимо зашто он пролази поред ње и нестаје из света приче. Ипак некаква заокруженост се може уочитина плану симболике. Већ смо у другом поглављу овог рада напоменули „шему“ која се уочава. Прво поглавље Лавиринт у себи садржи исту ту реч, то је случај и са поглављима Мапа и Размера, али не и са Границом ту се, у последњој реченици налази наслов приче Светионик. Симболика је у том његовом путовању, он излази из тунела (на крају тунела је светлост) на почетку, а накрају приче пролази поред светионика и одлази у све гушћи мрак. Супротностима светлост-мрак појачава се супротност почетка-краја.

6.0. Приповедни темпо (критеријуми редоследа, трајања и учесталости)

У оквиру приповедног текста разматрамо његов редослед, трајање и учесталост. На основу наративног редоследа посматрамо како се догађаји о који се приповеда распоређују на просторном плану текста: да ли су испремештани раније, или се приповедни текст држи хронолошког редоследа збивања. Варијације на плану приповедног темпа Женет испитује у оквиру категорије трајања, која обухвата однос између трајања у причи њиховог трајања у приповедању. Учесталост подразумева колико често се одиграо догађај на нивоу приче, а колико често је то приказано на нивоу дискурса. (Марчетић 2004: 178) Као што смо у претходном поглављу навели, приповедање у овој приповетки је линеарно, представљено је хронолошким редом. Човек се налази у ходнику, тражи излаз, излази, тражи одговоре, налази их, па их затим губи и на крају одустаје и одлази у мрак. Једини прекид у овој правој путањи представља део текста у ком се он пита шта га је довело у ту позицију и даје претпоставке за догађаје који су претходили. Ипак овај искорак, са иначе праве путање је само у свести књижевног лика и чисто је хипотетички, нема доказа да се било шта од тога заиста десило. Није јасно одређено трајање радње, али се може закључити да све траје мање од неколико сати. Уочава се сажетак као стандардни пиповедни темпо. Најочигледнији је у деловима приче где главнилик покушава да сазна информације од људи, стиче се утисак да су они покушавали да му објасне ситуацију дуже од онога што је нама представљено, читава та сцена је као препричана. А што се учесталости тиче, приповедање у овом тексу је сингулативно, што значи да су догађаји приповедали онолико пута колико су се десили.

7.0. Облици приповедања (нарација, коментар, опис, дијалог, монолог, полилог)

У тексту који је тема овог рада на самом почетку присутан је опис ентеријера у експозиционој функцији. Као што смо већ то истакли, описан је ходник у ком се први пут сусрећемо са гланим ликом. Опис простора који је непознат и самом јунаку се може одредитикао реалистички. Детањно је описан изглед тог простора, можемо да замислимо избледели итисон који је некада био тамноцрвен. Осим на почетку опис, али овај пут екстеријера налазимо на самом крају, ово је још један пример супротности које се налазе на почетку и на крају. Нарација је најзаступљенија у читавом тексту, приповедач је у свезнајући у трећем лицу и углавном из његовог приповедања сазнајемо шта се догађа коме и где. Монолог је присутан у облику индиректног дожиљеног монолога: Да ли је гледала Господара прстенова или Лутајућег Холанђанина? А можда је она била на некој забави и сада га чека у луци? Иза њених леђа је можда уктовљен велики брод. Да ли овај град уопште запљускују морски таласи? (Матијевић 2014: 181) Дијалог се јавља неколико пута у тексту, али само у облику реплике. Није посебно издвојен и онај ко се обраћа саговорнику углавномостаје без одговора, или нама тај одговор није представљен. Ви сте још ту, упитао га је човек обучен у пиџаму. Није забрањено боравити у ходнику, али малопре самимао утисак да страшно журите. (Матијевић 2014: 180) Неко га је веселим гласом упитао разумеш ли сад? Погледао је испред и његов поглед, заједно са театралним покретом руке, јасно је саопштио разумем, ко ово не би разумео. (Матијевић 2014: 183)

8.0. Приповедач (типови, функција)

Приповедање је у трећем лицу (er-Form). Фоклаизација је унутрашња, све што нам је представљено пролази кроз свест главног лика. Приповедач користи доживљени говор када нам приказује збуњеност и питања која муче јунака ове приче. Описи који су дати на почетку дати су из перспективе јунака. На то указују речи у трећем лицу једнине мушког рода: корачао је, није могао, помислио је, знао је... (Матијевић 2014: 179) Приповедач је хетеродијагетички, не припада свету приче, а причу нам представља преко свести јунака. У овом тексту је врло добродошао овај начин фокализације јер главна тема у унутрашњој борби коју главни лик води са самим собом због тоталне празнине у сећању. Приповедач је ту да нам представи хаотичност која се дешава у његовој глави, а приповедање у трећем лицу прави неку врсту дистинкције и ствара утисак истинитости.

9.0. Наратер и наративна публика

У тексту не наилазимо ни на какве знаке присуства наратера, па ни наративне публике. Нема коментара, уметнитих реченица, парентеза, деиктика. Приповедач у трећем лицу кроз свест јунака прича о његовој борби са мраком који је прекрио све оно што је човеку потрено да зна како би преживео.

10.0. Ликови (типологија, мотивација, карактеризација); Трансфикционални идентитет јунака Ликови који се појављују у овом тексту су: Безимени главни лик, човек у пиџами, кћерка главног лика, три групе људи (безличне замотане црне сподобе и људи са испруженим рукама и људи код пристаништа са препланулим насмејаним лицима), космати човек који припада другој групи људи, девојка на обали. Главни лик овог дела је како смо већ нагласили, неименован. Он не зна ни ко је ни где је ни зашто је ту, старосна доб се може само на слућивати јер нам је познато да има кћерку, али је нејасно да ли је она девојчица или девојка. Од споредних ликова први се појављује човек из собе седам, он је тај који својом репликом открива заплет – наш јунак се ничега не сећа. Након њега приповедач нас обавештава о кћерци главног лика. О њој имамо највише информација и чини нам се да је најбоље познајемо, иако она није делатни лик. Она током већег дела приче представља циљ којем Безимени тежи, она је та која га мотивише, он због ње жури, али та мотивација није спроведена до краја текста. Девојка чијег се имена отац не сећа, је непокретна, социјална је јер је у стању да остане сама на неком културном дешавању или чак на некој журци. Њен отац је заишља како се игра са снегом и када на крају приче прође поред девојке са снегом у крилу поставља се питање да ли је та девојка његова ћерка и ако није да ли она уопште постоји? Космати човек који се издваја из друге групе људи је лик који на кратко доноси одговоре гланом лику, он представља некакв ауторитет и издваја се из групе јер је једини који је успео да макара на трен приближи иситину Безименом лику. Групни ликови који су представљени у тексту имау симболична значења, јунак не прилази људима који су замотани и који су набили руке у џепове, он се окреће људима са испруженим рукама, а на крају текста и сам гурнувши руке у џепове постаје један од тих безличних и одбија позив људи откривеног лица који су се грејали алкохолом. Ликови у овом делу су статични, а због недостатка информација изостала је и карактеризација. Тешко је утврдити какав је јунак ове приповетке. Има назнака да се ради о особи ниског морала (сумња на убиство или на прељубу). Идентитет главног лика је непознат и самом главном лику, читав текст се изградио око те теме, тако да је тешко уочити везе са неким другим ликовима из других дела или стварности.

Извор: Матијевић, Владан, Пристаништа, Нови Сад: Агора, 2014. Литература: Величковић, Станиша, Књижевни процес, Ниш: Филозофски факултет, 1994. Марчетић, Андријана, Фигуре приповедања, Београд: Народна књига, 2004. Милосављевић Милић, Снежана, „Виртуелни наратив -. парадигма немогућих прича“,у: Српски језик, књижевност, уметност, зборник радова са VII међународног научног скупа, одржаног у Крагујевцу, 26–27.10. 2012, књига II, Немогуће: Завет човека и књижевности, Крагујевац, 2013, стр.87–101. Принс, Џералд, Наратолошки реник, Београд: Службени гласник, 2011. Porter, Abot, H., Uvod u teoriju proze, Beograd: Službeni glasnik, 2009.