Rajko Maksimovic - Osnovi Notnog Pisma - B-5

FAKULTET DRAMSKIH UMETNOSTI U BEOGRADU

Rajko Maksimović

OSNOVI NOTNOG PISMA sa elementima muzičke teorije i (kompjuterske) notografije -skripta-

Beograd 1999

2

SADRŽAJ

Predgovor

5

1 1.1 1.2 1.3 1.4

TONSKI SISTEM - podela na oktave i njihovo obeležavanje - linijski sistem i pomoćnice - ključevi - octava sopra, octava bassa, loco

7 7 8 9 10

2 2.1 2.2 2.3 2.4

INTERVALI - dijatonski intervali (na belim dirkama) Tabela svih dijatonskih intervala - predznaci, crne dirke, alteracija - dijatonske lestvice, stalni predznaci - ostali tipovi lestvica

11 11 13 13 15 16

3 3.1 3.2 3.3 3.4 3.5 3.6 3.7

NOTE I NOTNE VREDNOSTI - vrste notnih vrednosti - pauze - povezivanje "rebrima" (beaming), - punkturanje - nepravilne tonske grupe (triola, kvintola, septola, itd) - ukrasi - korona, cezura

17 17 17 18 18 19 19 20

4 4.1 4.2 4.3 4.4 4.5 4.6 4.7 4.8

METRIKA - metrička organizacija; takt - metrička jedinica - taktiranje; teza, arza - vrste takta: prosti, složeni, mešoviti - taktica, dvostruka taktica, završna taktica - repeticija; repeticija al segno - promenljiva metrika - takt i tempo

21 21 21 21 21 23 24 25 25

5 5.1 5.2 5.3 5.4

TEMPO - osnovne vrste tempa i nazivi - metronomske oznake - promena tempa, accelerando, ritardando, ritenuto, sostenuto, Tempo I - rubato, senza tempo (liberamente), quasi imrovisando

27 27 27 29 28

6 6.1 6.2 6.3 6.4

DINAMIKA - dinamički znaci - crescendo i diminuendo - akcenti - artikulacija

29 29 29 30 30

3

7 7.1 7.2 7.3 7.4 7.5

NAČINI ZAPISIVANJA ZA POSEBNE INSTRUMENTE - gudački - duvački instrumenti - klavir, harfa, čembalo, orgulje - udaraljke - glas (solo i u horu)

31 31 31 31 33 33

8 8.1 8.2 8.3 8.4

INSTRUMENTALNI ANSAMBLI, PARTITURA - Orijentiri (partiturski brojevi, slova, brojevi taktova) - Grupisanje srodnih instrumenata, akolade, taktice - Nazivi instrumenata, problem skraćenica - "Alternativni" ili srodni instrumenti; muta in …

35 35 36 37 37

9 9.1 9.2 9.3 9.4 9.5 9.6

ORKESTARSKA PARTITURA - partiturske grupe, partiturski red i skraćenice - akolade, taktice - optimizovana partitura - divizirani gudači - dinamika, opšta dinamika, diferencijalna dinamika - oznake za tempo i promene tempa

39 39 41 41 44 45 46

10 10.1 10.2

NOVA (AVANGARDNA) NOTACIJA - (Ograničena) Aleatorika - Notna grafika

47 47 49

KVINTNI KRUG

51

TABELA 1 (durske i molske lestvice) TABELA 2 (varijante dura i mola) TABELA 3 (modusi) TABELA 4 (folklorne i ostale lestvice)

52 53 53 53

4

Predgovor Kao dugogodišnjeg nastavnika Muzičkih instrumenata (Orkestracije I) na Muzičkoj akademiji (FMU), inicijativna grupa za osnivanje Katedre za snimanje i obradu zvuka na FDU pozvala me je da predajem taj predmet budućim generacijama studenata ovog novog Odseka na FDU. Bilo je to s jeseni 1997. Na prijemnim ispitima nisam bio prisutan a na pristupnom predavanju i upoznavanju sa novim studentima konstatovao sam da od njih desetoro većina nema nikakvo ili jedva da ima ikakvo muzičko (školsko) obrazovanje. Neki od njih imali su izvesnu muzičku praksu (sviranja gitare ili bubnjeva u rok-bendovima) ali opet bez ikakvog teorijskog znanja. Našao sam se u potpuno novoj situaciji – da predajem Muzičke instrumente nekome ko ne zna ni note, ni šta su ključevi, intervali, registri, tonalitet … tj. da neću moći da računam kod njih ni na najelementarniju muzičku pismenost! Stoga je pala brza odluka: da u prvom semestru predajem Osnove notnog pisma a u drugom Muzičke instrumente. Planirajući svoju nastavu za oba predmeta nametnula se potreba za sasvim novim profilom gradiva, s obzirom da su studenti FDU, u stvari, potencijalni ton-majstori, snimatelji zvuka, muzike, radio-drame i sl., što studenti Muzičke akademije svakako (ili po pravilu) nisu. Za Osnove notog pisma postavio sam sebi kao glavni cilj da na kraju završenog kursa oni mogu da se snalaze kako u klavirskim notama, tako i u različitim partiturama, uključujući i orkestarske. (Pretpostavka je da će im takvo snalaženje biti od koristi u praksi, kada budu tražili pogodno mesto za sečenje trake i montažu). Ka tome cilju je išao čitav kurs i na ispitu je pobrao lepe plodove. Osim pismenog testa studenti su imali i praktični deo ispita: slušanje i istovremeno praćenje (prstom) notnog zapisa – klavirskog komada, fragmenta gudačkog kvarteta, fragmenta orkestarske kompozicije (desetak stranica u partituri). Svi studenti su sa uspehom položili ne samo test nego i ovaj praktični deo. Prirodno je da su se oni koji su od ranije imali muzičko obrazovanje bolje snalazili, ali i ovi drugi su se sa uspehom "nosili" sa partiturom i sa uspehom položili ispit. Taj ispitni zahtev – praćenje orkestarske partiture – svakako je bio nov problem čak i za one koji su prošli kroz muzičku školu ali i tokom izlaganja ostalog gradiva sigurno je da su imali dosta toga da čuju po prvi put. Skripta koja slede za ovim tekstom nastala su posle dvogodišnjeg iskustva sa predavanjem ovog predmeta na FDU. Organizovana su što je kraće moguće – kao potsetnik – ali ipak dovoljno podrobno i detaljno, da bi bila od koristi i nekom ko nije slušao odgovarajuća predavanja. Usmeren ka muzičkom opismenjavanju budućih tonskih snimatelja, ovaj kurs odnosno skripta – možda i nehotice – postigli su još jedan cilj. Ovde su izložena bazična pravila i principi muzičke (kompjuterske) notografije, kao i elementi muzičke teorije, tako da mogu da budu od koristi i nekim drugim profilima zainteresovanih. U Beogradu, septembra 1999

R. M. 5

6

Rajko Maksimović

OSNOVI NOTNOG PISMA sa elementima muzičke teorije i (kompjuterske) notografije

1 1.1 1.2 1.3 1.4

TONSKI SISTEM - podela na oktave i njihovo obeležavanje - linijski sistem i pomoćnice - ključevi - octava sopra, octava bassa, loco

1.1

Podela na oktave i njihovo obeležavanje U muzičkoj praksi se koriste tonovi koji se mogu odsvirati na klaviru, a mnogo češće i u mnogo manjem opsegu. Klavirska klavijatura (sa svojim specifičnim rasporedom crnih dirki – 2-3-2-3…) deli se na nekoliko oktava (koje su identičnog izgleda), s tim da svaka od njih počinje tonom c (koji se nalazi ispred grupe od 2 crne dirke). U 1 primeru 1 data su imena dirki u dve oktave i njihov zapis notama. Pr. 1

Imena klavirskih dirki i njihova notacija u dve oktave

U nedostatku klavira ovako krupna slika dêla klavijature može da posluži za vežbanje intervala (vidi: poglavlje 2, str. 11) Slede nazivi svih oktava tonskog sistema i njihovo obeležavanje: SUBKONTRA oktava je nepotpuna jer njoj pripadaju samo tri gornja tona: A, B i H. Kada se ovi tonovi obeležavaju slovima, to su onda velika slova abecede koja dobijaju ispred njih indeks 2. Npr. 2B. 1

U zemljama engleskog govornog područja ton (dirka) h naziva se b

7

KONTRA oktava je sledeća i ona je, kao i sve ostale osim poslednje – potpuna. (To na klaviru znači da ima 7 belih dirki, počev od c i 5 crnih). Pojedini njeni tonovi, prilikom obeležavanja slovima (takodje velikim) dobijaju ispred njih indeks 1. Npr. 1D. VELIKA oktava je sledeća a njeni tonovi se obeležavaju samo velikim slovima bez indeksa. Npr. F. MALA oktava, tj. njeni tonovi pišu se malim slovima bez indeksa. Npr. g. PRVA oktava se piše malim slovima, s tim da dobija indeks 1 iza slova, (u formi matematičkog eksponenta). Npr. e1 DRUGA, TRE]A, ČETVRTA i PETA, slično prvoj, pišu se malim slovima i dobijaju odgovarajuće indekse posle slova. Npr. a2, fis3, h4, c5. PETA oktava je nepotpuna, tj. ima samo prvi ton – c5. 1.2

Linijski sistem i pomoćnice Da bi se ovako veliki broj (preko 50 samo belih dirki na klaviru) tonova mogao zabeležiti, koristi se linijski sistem od 5 paralelnih linija. Nota (notni znak) se postavlja ili na jednu od linija ili izmedju njih – u prazninu, odnosno ispod donje ili iznad gornje linije. To je, ukupno 11 različitih pozicija. A nama je potrebno daleko više. Kao prvo, u praksi se koriste i pomoćne linije, zvane pomoćnice, najčešće do 3, a redje 4 ili čak 5, ali svakako ne više od 5, koje su sasvim kratke (–) a njihov medjusobni razmak je isti kao i razmak linija u linijskom sistemu. Postavljajući note na pomoćnice ili iznad/ispod njih dobijamo još 10 pozicija iznad linijskog sistema i 10 ispod sistema. Iako je ovo prilično veliki broj pozicija, muzička praksa koristi jedno mnogo efikasnije sredstvo za proširenje (povećanje) broja pozicija. To su ključevi. U pr. 3 treba zapaziti kako ton c1 služi kao svojevrsna osa simetrije za violinski i bas ključ. Pr. 2 Klavijatura sa paralelnim prikazom belih dirki notama – u dva linijska sistema, sa pomoćnicama (uz primenu octava sopra i octava bassa)

8

Pr. 2a Ton c1 kao osa simetrije za violinski i bas ključ

1.3

Ključevi

Na početku svakog linijskog sistema nalazi se odgovarajući ključ koji odredjuje relativnu vrednost pozicija u okviru tog linijskog sistema. Stara (barokna) praksa koristila je veliki broj ključeva koji su opseg glasa ili instrumenta smeštali u granice linijskog sistema, bez, ili uz minimalnu upotrebu, pomoćnica. Današnja praksa ceo raspoloživi opseg tonova (klavirska klavijatura) može – kao što smo videli u pr. 2 – sasvim uspešno da zabeleži sa samo dva ključa (violinski i bas), uz korišćenje pomoćnica i još nekih oznaka (vidi 1.4). Ipak, kod nekih instrumenata, koriste se ključevi zaostali iz barokne prakse, jer ovi omogućuju bolje i prirodnije pokrivanje registra (odnosno: dela registra) bez, ili uz minimalnu upotrebu, pomoćnica. To su: alt-ključ za violu i tenor-ključ za violončelo, fagot i trombon. Oni pripadaju porodici C-ključeva. Alt-ključ se postavlja na treću liniju linijskog sistema i ona dobija vrednost c1. Tenor-ključ se postavlja na četvrtu liniju sistema i sad ona dobija vrednost c1. UPOZORENJE: Čitaoce ovog teksta koji se prvi put susreću sa alt- i tenor-ključem a imali su bar minimalnu praksu sa violinskim i bas-ključem savetujem i upozoravam da ni pod koju cenu ove ključeve (alt i tenor) ne uporedjuju sa onima već poznatim (violinski i bas), jer će to sigurno dati pogrešan rezultat! Ovo govorim na osnovu velikog i dugog iskustva sa takvim "slučajevima". Uvek treba krenuti od početka, tj. od definicije da je u alt-ključu ton c1 na trećoj liniji, a u tenor-ključu na četvrtoj. Zatim, polako ići od tona do tona dok se ne dodje do traženog tona i u nekoliko takvih primera počeće učenje i shvatanje tih ključeva. Pr. 3 Paralelni prikaz alt- i tenor-ključa u odnosu na violinski odnosno bas-ključ; ton c1 zapisan u raznim ključevima

9

1.4

Octava sopra, octava bassa, loco

Kao što je ranije rečeno, da bi se izbegla stalna i redovna upotreba velikog broja pomoćnica, pribegava se promeni ključa. Današnja muzička praksa poznaje i drugi način rešavanja ovog problema. To su oznake: 8-va (sopra), 8-va bassa, (čitaj: oktava, oktava basa) koje čitav označeni sektor prebacuju za oktavu više odnosno oktavu niže. Poništavanje ovih oznaka vrši se oznakom loco (čitaj: loko), što znači – mesto. Pr. 4

8-va, 8-va bassa – i njihovi ekvivalenti

10

2

INTERVALI

2.1 2.2 2.3 2.4

-

2.1

Dijatonski intervali (na belim dirkama)

dijatonski intervali (na belim dirkama) predznaci, crne dirke, alteracija dijatonske lestvice, stalni predznaci ostali tipovi lestvica

U muzici interval je razmak izmedju dva tona. Ako pogledamo sliku klavijature videćemo da su crne dirke interpolirane izmdju belih dirki, osim samo u dva slučaja (naravno, situacija se ponavlja kroz sve oktave) – izmedju tonova e i f, odnosno h i c – gde nema crnih dirki. Taj razmak, tj. interval izmedju tonova e i f, odnosno h i c nazivamo mala sekunda2 (ili polustepen) – obeležavamo ga sa: m2. To je najmanji interval koji poznaje muzička praksa3 i njegovu vrednost ćemo obeležiti sa 1. Izmedju ostalih susednih belih dirki interval je dvostruko veći i naziva se velika sekunda (celi stepen) – obeležavamo ga sa: v2, a njegovu vrednost, kao dvostruko veću – sa 2. Kao što se vidi na klavijaturi, gledajući samo susedne bele dirke, celi stepeni (odnosno velike sekunde) znatno pretežu. I u pesmama koje se svakodnevno pevaju (kod kuće, "u narodu", na radiju i televiziji) – kada bismo pravili statistiku – velike sekunde su u velikoj većini. Ipak, malih sekundi još uvek ima dovoljno da bi melodije bile gipke, pevljive, prirodne, prihvatljive. Melodije bez malih sekundi bile bi tvrde, usiljene, neprirodne. U folkloru balkanskih naroda, pa i našem, nalazi se karakterističan interval prekomerne (povećane) sekunde (pr2) koja nastaje povišenjem gornjeg ili sniženjem donjeg tona neke velike sekunde. Ako od jednog tona (jedne bele dirke) preskočimo susedni ton (dirku) i skočimo na treći ton – naviše ili naniže – dobijamo interval tercu (ital.: terza). Tercu, dakle, treba razumeti kao zbir dve sekunde, koje (kao što smo videli) mogu biti velike i male. Zbir jedne velike i jedne male sekunde čini – malu tercu (2+1=3) a zbir dve velike sekunde čini veliku tercu (2+2=4). U skraćenom obeležavanju: m3 = 3, v3 = 4. Skok na četvrti ton (dirku) naviše ili naniže naziva se kvarta (ital.: quarta). Kvartu treba, dakle, razumeti kao zbir tri sekunde. U svim slučajevima osim jednog, radi se o zbiru dve velike i jedne male sekunde (u raznim redosledima) i to predstavlja – čistu kvartu (č4), a njena vrednost je 5 (2+2+1=5). Onaj jedan, izuzetan slučaj – zbira tri velike sekunde – predstavlja prekomernu kvartu (pr.4) (neko obeležava sa 4+), a njena vrednost je 6 (2+2+2=6). Skok na peti ton se naziva kvinta (ital.: quinta) a nju treba shvatiti kao zbir četiri sekunde. U svim slučajevima osim jednog, to su tri velike i jedna Na talijanskom: druga U XX veku neki kompozitori (najpre Čeh Alojz Haba, kasnije Poljak Penderecki, ali i drugi) koristili su još manje intervale – četvrt-stepene – i to pre svega na gudačkim instrumentima (koji su za to najpogodniji) ali i na nekim drugim. Ipak ovo je ostala upadljivo retka pojava, pa ćemo je u ovom osnovnom kursu – zaobići. 2 3

11

mala sekunda – opet u raznim redosledima – i one čine čistu kvintu (č5) a njena vrednost je 7 (2+2+2+1). Onaj jedan, izuzetan slučaj je umanjena kvinta (um5, ili: 5-), čija je vrednost 6, a koja se sastoji od dve velike i dve male sekunde, i to u redosledu (1+2+2+1=6). Okolnost da prekomerna kvarta i umanjena kvinta imaju istu vrednost – 6 u mnogo čemu izjednačava ova dva intervala. Odsvirani van konteksta, oni zvuče isto4 pa im se i naziv često izjednačava kao – tritonus (3 tona, odnosno 3 cela stepena). Skok na šesti ton se naziva seksta a nju treba shvatiti kao zbir pet sekundi. Ako se radi o tri velike i dve male sekunde (u različitim redosledima), onda je to mala seksta (m6) a njena vrednost je 8 (npr.: 1+2+2+1+2=8), a ako je samo jedna mala i četiri velike sekunde, onda je to velika skesta (v6) a njena vrednost 9 (npr.: 2+2+1+2+2). Skok na sedmi ton se naziva septima a nju treba shvatiti kao zbir šest sekundi. Ako se medju njima nalaze dve male sekunde i četiri velike, onda je to mala septima (m7) a njena vrednost je 10 (npr.: 2+1+2+2+1+2=10), a ako je samo jedna mala a sve ostale velike, onda je to velika septima (v7) a njena vrednost 11 (npr.: 2+2+1+2+2+2=11). Oktava je skok na osmi ton, koji je uz to i istoimeni sa početnim. Ovde nas interesuje samo čista oktava (č8) koja se sastoji od sedam sekundi (5 velikih i 2 male, u različitim rasporedima) a njena vrednost je 12 (npr.: 2+1+2+2+2+1+2=12). Intervale preko oktave – nona (9), decima (10), undecima (11), duodecima (12), tercdecima (13), kvartdecima (14) i kvintdecima (15) – treba razumeti kao složene (zbirne), od oktave i gore pobrojanih intervala. Celu izloženu diskusiju, naravno, nema smisla ponavljati, ali dajemo jedno važno upozorenje, da neko nevičan ne bi uleteo u grešku. Recimo, ako na oktavu (8) dodamo tercu (3) svakako ćemo dobiti decimu 10. Ali, kako to, kad je 8+3=11? – upitaće neko. Radi se o tome da se u ovom slučaju decima postiže u dva skoka, ali tako da je doskočni ton prvog skoka i odskočni ton drugog skoka – jedan isti, tj. zajednički ton, pa njega ne treba računati dva puta. Stoga ili ovim zbirovima preko oktave treba oduzeti 1 (zato što je jedan ton zajednički) ili u tim složenim intervalima oktavu treba uzimati kao 7 (sedam sekundi!) i na tih 7 dodavati brojeve osnovnih intervala.

Ovde se misli na klavir i druge slične (temperovane) instrumente. Na gudačkim instrumentima, pa i u ljudskom glasu, koji su zasnovani na prirodnom a ne temperovanom sistemu, ovi intervali su bitno drugačiji.

4

12

Tabela svih dijatonskih intervala vrednost naziv skr. struktura 1 mala sekunda m2 1 2 velika sekunda v2 2 um3 1+1) (2 umanjena terca5 pr2 3 3 prekomerna sekunda6 3 mala terca m3 2+1 (1+2) 4 velika terca v3 2+2 4 umanjena kvarta um4 1+2+1 5 čista kvarta č4 2+2+1 (2+1+2)(1+2+2) 6 prekomerna kvarta pr4 2+2+2 6 umanjena kvinta um5 1+2+2+1 7 čista kvinta č5 2+2+1+2 (i druge kombin.) 8 prekomerna kvinta pr5 2+2+2+2 8 mala seksta m6 2+1+2+2+1 (i druge komb) 9 velika seksta v6 2+2+1+2+2 (i druge komb) 9 umanjena septima um7 1+2+1+2+2+1 (i dr. komb) (10 prekomerna seksta pr6 2+2+2+1+3) (i dr. komb.) 10 mala septima m7 1+2+2+1+2+2 (i dr komb.) 11 velika septima v7 2+2+1+2+2+2 (i dr komb.) 12 čista ostava č8 2+2+1+2+2+2+1 (i sl.) Pr. 5

Intervali i njihova struktura

2.2

Predznaci, crne dirke, alteracija

Povisilica (#) je znak koji stoji ispred note i njenu visinu povišava za pola stepena a njeno ime dobija sufiks is. Npr. Od g – gis. Ovo se odnosi i na sve note iste visine do kraja takta. Snizilica (b) je znak koji stoji ispred note i njenu visinu snižava za pola stepena a njeno ime (slovo) dobija sufiks es. Npr. Od d – des. Ovo se takođe odnosi i na sve note ist e visine do kraja takta. Napomena: Izuzetno, umesto hes kažemo b, a umesto aes – as. Dvostruka povisilica (X)povišava ton za dva polustepena, s tim da ime tona (slovo) ostaje isto a dobija sufiks isis. Napr. fisis. Kao i ranije, predznak važi do kraja takta. 5 Umanjena terca i prekomerna seksta kao hromatski intervali ne spadaju ovde, ali su dati zbog potpunijeg pregleda. 6 Prekomerna sekunda, umanjena septima, umanjena kvarta i prekomerna kvinta se ne nalaze na belim dirkama (u C-duru) ali su dijatonski intervali jer se nalaze u molskim lestvicama (vidi 2.3).

13

Dvostruka snizilica (º) snižava ton za dva polustepena, s tim da njeno ime (slovo) ostaje a dobija sufiks eses. Npr. geses. Izuzetno, kaže se asas; osim toga, saa je heses a ne 'bes'. Razrešilica (§) do kraja takta poništava prethodno važeći predznak na toj visini. Primarno, stavljanjem povisilica ili snizilica dobijamo tonove na crnim dirkama klavira (vidi pr. 6 i 1). Ipak, to nije baš uvek slučaj. Povišavanjem tona e dobijamo eis što je na klavijaturi dirka f ! Slično je i sa tonom h. His je, u stvari, dirka c. Analogno, snižavanjem tona c dobijamo ces, a to je na klaviru dirka h. Slično je sa snižavanjem tona f - fes, što je dirka e. S obzirom da su ovi poslednji slučajevi srazmerno retke pojave ostavićemo ih po strani a malo pobliže ćemo osmotriti crne dirke. Pr. 6

puna linija – pokret dijatonskog polustepena; isprekidana linija – pokret hromatskog polustepena (na klaviru)

Najpre u prethpdnom primeru pogledajmo tonove e i f, a takodje i h i c. To su već poznate male sekunde. Njihova udaljenost je polustepen; vrednost intervala – 1. S obzirom da se radi o raznoimenim tonovima takav polustepen se naziva dijatonski.7 U pr. 6 (ali i u pr. 1) vidi se da crne dirke možemo obeležiti na dva načina – kao povišeni donji ton ili sniženi gornji ton. I kombinacije jedne crne i jedne bele dirke mogu da budu u dijatonskom odnosu ako su tonovi raznoimeni (c-des; cis-d; es-d; e-dis i sl.) Ako je polustepen dobijen povišavanjem odnosno snižavanjem istog tona onda se radi o hromatskom polustepenu (c-cis; des-d; e-es, fis-f i sl.) Povišavanje ili snižavanje lestvičnog tona8 naziva se zajedničkim imenom – alteracija. Povratak u prirodni (lestvični) ton posle povišavanja ili snižavanja naziva se realteracija ili povratna alteracija. Klavir (a osim njega i: gitara, harfa, vibrafon, kao i drveni duvački instrumenti) je temperovan9 instrument, što znači da su kod njega izjednačeni dijatonski i hromatski polustepeni. Ljudski glas a takodje i svi gudački kao i limeni duvački instrumenti zasnovani su na drugačijem – prirodnom sistemu – u kome su hromatski i dijatonski polustepen bitno različiti! Kao posledica toga, u prirodnom i temperovanom sistemu, svi intervali se više ili manje razlikuju. Jedino su oktave iste i u jednom i u drugom. O tome detaljnije na premetu Muzički instrumenti. po grčkom: dia-tonos (dva tona) o lestvicama vidi u 2.3 9 J.S. Bach je povodom pronalaska temperovanog sistema napisao dve sveske sa po 24 preludija i fuga za Dobro temperovani klavir – u svim durskim (ukupno 12) i svim molskim (ukupno 12) tonalitetima. 7 8

14

2.3

Dijatonske lestvice, stalni predznaci

Već više puta naveden niz tonova od c do c (bele dirke na klaviru) predstavlja na neki način osnovnu lestvicu – C-dur. Osnovnu, u smislu: početnu. Nešto kao nulta tačka. U muzici dijatonskom lestvicom se smatra niz od 7 različitih tonova koji se stepenasto prostiru u okviru jedne oktave.10 Osmi ton je istoimeni sa prvim. Čitava evropska muzička tradicija, tokom više vekova, oslanjala se upravo na dijatonske tipove lestvica. Najpre to su bili modusi11 a negde od polovine XVII veka to su bile durske i molske lestvice, odnosno durski i molski tonalietet. Kako bi iole ozbiljnija rasprava o modusima i tonalitetu izišla izvan okvira ovog osnovnog kursa, ovde ćemo dati samo osnovne pojmove. Primer br. 1 može da posluži kao priručna klavijatura. Za moduse možemo da kažemo da su bele dirke njihov tonski fond, uz zbilja samo sporadično korišćenje ponekih crnih dirki. Najvažnija su četiri modusa: dorski12 (od d), sa karakterističnom velikom (dorskom) sekstom; frigijski (od e), sa karakterističnom malom (frigijskom) sekundom; lidijski (od f), sa karakterističnom prekomernom (lidijskom) kvartom; i miksolidijski (od g), sa karakterističnom malom (miksolidijskom) septimom. Vidi Tabelu br. 3. Teorija poznaje još dva modusa: jonski i eolski. Oni su istorijski najkasniji i predstavljaju istorijsku sponu ka durskim i molskim lestvicama. Naime, jonski modus (od c) identičan je sa C-dur lestvicom a eolski modus (od a) sa a-molom. Durska lestvica je takav niz od sedam tonova koji ima polustepene izmedju III i IV odnosno VII i VIII stupnja. Već je rečeno da su I i VIII istoimeni. Moldur (ili harmonski dur) je durska lestvica sa sniženim VI stupnjem. Ona ima i treći polustepen – izmedju V i VI stupnja, a izmedju VI i VII – prekomernu sekundu. Molska lestvica je takav niz tonova koji ima polustepene izmedju II i III odnosno V i VI stupnja. Harmonski mol ima povišeni VII stupanj pa ima i treći polustepen (VIIVIII). Ima i prekomernu sekundu izmedju VI i VII, slično harmonskom duru (molduru). Melodijski mol (uzlazno) ima polustepene izmedju II i III i VII i VIII stupnja. U silaznom smeru je identičan prirodnom molu. Varijantni tipovi durskih i molskih lestvica, sa svojim karakteristikama, nalaze se u Tabeli br. 2 u Dodatku na kraju. Moguće je izgraditi dursku (odnosno molsku) lestvicu od svakog tona (od bilo koje od 7 belih ili 5 crnih dirki). Ali da bi durska lestvica imala svoje karaskteristike (polustepene izmedju III i IV odnosno VII i VIII stupnja) svaka od lestvica mora da ima svoje specifične stalne predznake. Vidi Tabelu br. 1 u Dodatku.

10 11 12

i mnoge folklorne lestvice (recimo, balkanskih naroda) se povinuju ovom načelu. često nazivani i starocrkveni modusi svi nazivi potiču iz starogrčke teorije.

15

Ako odredjeni tonski niz neke durske lestvice započnemo za tercu niže, dobićemo molsku lestvicu i to paralelni mol dotičnog dura. To znači da svaka durska lestvica i njena paralelna molska lestvica imaju istovetan tonski niz, a to znači i iste stalne predznake. Zbog toga su ove lestvice tako i prikazane u Dodatku – paralelno. Napomena: Stalni predznaci se odnose na istoimene tonove u svim oktavama! Potsetimo: predznak upisan pred notu važi samo do kraja takta i odnosi se samo na tu visinu (u dotičnoj oktavi). 2.4

Ostali tipovi lestvica

Već je rečeno da osim starih modusa i dursko-molskih lestvica, postoje i brojne folklorne sedmotonske lestvice, koje se mogu shvatiti kao varijante ovih prethodnih. Uglavnom se radi o samo jednom hromatski promenjenom tonu neke od ranije navedenih lestvica. Pa tako: Ciganski mol je harmonski mol sa povišenim IV stupnjem. Frigijski moldur je moldur sa sniženim drugim stupnjem. Balkanski mol je dorski modus sa povišenim IV stupnjem. Orijentalni dur je frigijski modus sa povišenim trećim stupnjem. (vidi Tabelu br. 4 u Dodatku) Sve ove lestvice, kao i harmonski mol, sadrže vrlo karakterističan interval – prekomernu sekundu, a prve dve sa ovog spiska – čak dve prekomerne sekunde. Pored toga ciganski mol ima još i jedan krajnje neobičan (hromatski) interval – umanjenu tercu – koji je u tabeli intervala (str. 5) dat u zagradama baš zato što je hromatski. Pentatonska lestvica (ili samo: pentatonika13) ima samo pet tonova, u specifičnom rasporedu velikih sekundi i malih terci. Najjednostavniji primer su crne dirke na klaviru koje su upravo u pentatonskom rasporedu. Naravno, moguće je napraviti i samo po belim dirkama, kao i kombinovanjem belih i crnih. Napomena: može se početi od bilo kog tona! Glavna karakteristika pentatonike je odsustvo male sekunde i tritonusa. Pentatonika se smatra najstarijom lestvicom. Karakteristična je za kinesku muziku. Celostepena (celotonska) lestvica ima šest tonova (a sedmi je identičan prvom). Kao što joj naziv kaže, ona se dobija nizanjem samo velikih sekundi (celih stepena). Hromatska lestvica je, za razliku od prethodne, dobijena nizanjem isključivo malih sekundi, tj. kombinacijom dijatonskih i hromatskih polustepenova. Načelno, pri pisanju hromatske lestvice u uzlaznom smeru koriste se povisilice a pri silaznom -- snizilice, osim u dva pojedinačna izuzetka (v. Tabelu 4).

13

Prema grčkom: penta = pet

16

3

NOTE I NOTNE VREDNOSTI

3.1 3.2 3.3 3.4 3.5 3.6 3.7

-

3.1

Vrste notnih vrednosti

vrste notnih vrednosti pauze povezivanje "rebrima" (beaming), punktuacija nepravilne tonske grupe (triola, kvintola, septola, duola, kvartola) ukrasi korona, cezura

Smatra se da je osnovna notna (ritmička) vrednost – četvrtina note. Ona odgovara otkucajima srca, koracima i sl. Njen grafički simbol ima dva dela: glavu i vrat. Glava je crna, blago elipsastog oblika; njena širina je jednaka rastojanju izmedju dve susedne linije linijskog sistema. Normalna dužina vrata je tri praznine u linijskom sistemu. Po pravilu, ako je glava četvrtine napisana na trećoj liniji i višim pozicijama, vrat je okrenut naniže. U ostalim slučajevima – naviše. Duže notne vredosti su: polovina, cela i brevis (dvostruka cela) Glave su im bele, tj. nepopunjene. Jedino polovina ima vrat za koji važi pravilo kao kod četvrtine. Cela i brevis – nemaju vrat. Kraće notne vrednosti su: osmina, šesnaestina, treidesetdvojka, šezdesetčetvorka i (eventualno) stodvadestosminka. Ove vrednosti osim glave i vrata imaju jedan ili više barjačića. Ako je nota izolovana smer vrata je kao i kod četvrtine a barjačić je uvek s desne strane, bez obzira na smer vrata! 3.2 Pauza je oznaka za tišinu, tj. odsustvo note. Vrednosti pauze su istovetne, tj. analogne kao i kod nota, s tim što su grafički simboli drugačiji. Cela pauza znači ceo takt bez nota pa se ona primenjuje bez obzira na vrstu takta (vidi 3.1) Pr. (7)

Brevis

cela

½

¼

1/8

17

1/16

1/32

1/64

3.2

Povezivanje rebrima ("beaming")

Notne vrednosti manje od četvrtine, ako se nadju po dve ili više za redom, obično se povezuju rebrima. Broj rebara odgovara broju barjačića. Spajanje dve ili više manjih notnih vrednosti zajedničkim rebrom/rebrima obično se vrši, preglednosti radi, po metričkim jedinicama (pr. 8a) (vidi kasnije: 4.1). Ako se zajedničkim rebrom/rebrima povezuju note čiji su vratovi raznosmerno usmereni – zajedničko rebro zahteva zajednički smer vratova – a on se, načelno, odredjuje prema većini, odnosno prema onom smeru koji preteže (pr. 8b). Nekada se pod glavnim rebrom mogu naći i različite ritmičke vredosti, s tim da svaka zadrži svoj broj rebara (pr. 8c). U ekstremnim ili nejasnim slučajevima treba probati obe alternative, pa oceniti koja je prihvatljivija, odnosno koja manje smeta. U nekim tipičnim notnim grupama dešava se da je prva nota ekstremno različitog registra (i smera vrata) pa u tom slučaju istim glavnim rebrom se povezuju note sa raznosmernim vratovima (pr. 8d). Ovaj slučaj može da se proširi na delove grupe koji imaju zajednički smer vrata – (pr. 8e). Pr. 8

3.4

Punktiranje

Tačka s desne strane notne glave (ukoliko je nota na liniji onda je tačka u susednoj gornjoj praznini) produžava nominalnu notnu vrednost za polovinu njene vrednosti i to se naziva punktuacija ili punktiranje. Svaka nota i pauza se može punktirati, osim, naravno, stodvadesetosminke. Još jedna (druga) tačka produžava osnovnu vrednost za njenu četvrtinu, treća za osminu itd. Na isti način se produžavaju i pauze (pr. 9)

18

3.5

Nepravilne tonske grupe (triola, kvintola, septola, duola, kvartola)

Umesto pravilne, parne podele na manje ritmičke vrednosti, moguća je i nepravilna, tj neparna podela na tri – triola, pet – kvintola, sedam – septola, devet – nonola itd. (pr. 10a) Kod većih grupa i neke parne podele se smatraju nepravilnim, recimo na šest – sekstola, (10c) na deset – decimola itd. Medjutitm, ako je trodelna podela normalna, recimo, u taktu 6/8, metrička jedinica je punktirana četvrtina, pa se ona pravilno deli na tri osmine, onda bi se nepravilnom smatrala parna podela! Tako mogu da nastanu duola (podela na dve), kvartola (podela na četiri), ali i kvintola i septola opet bi se smatrale nepravilnim, jer nisu trodelne. (pr. 10b) I odgovarajuće pauze -- na početku, u sredini ili na kraju -- mogu biti obuhvaćene nepravilnom grupom (10d).

3.6

Ukrasi

U muzičkoj praksi se koriste različiti ukrasi, tj. dodatni (sporedni) tonovi koji ukrašavaju "glavne" tonove melodije. To su, kao što prikazuje primer 11: – prost (jednostruki) predudar, silazno (a1) i uzlazno (a2) – dvostruki predudar, silazno (b1) i uzlazno (b2) – višestruki predudar (c) – triler; veliki (d1) i mali (d2) – mordent (e) – arpedjo (f)

19

3.7

Korona i cezura

Korona je poseban simbol koji se postavlja najčešće iznad završne note (12a), nekad iznad poslednje note neke fraze (12b) i takodje produžava nominalnu vrednost obično za njenu polovinu, ali to nije strogo i često se dešava da to produžavanje bude i duže. Razlika od punktuacije je ta što korona produžava notu ne deformišući pritom takt, dok bi punktuacija nužno promenila takt. Cezura (grafički simbol je zarez ili zapeta) se postavlja (ne obavezno) na kraju neke fraze, kada (recimo u horskoj ili uopšte vokalnoj muzici) treba uzeti dah, a njeno fiksiranje pauzom bi poremetilo metrički izgled takta (12c) (vidi 3.1)

20

4

METRIKA

4.1 4.2 4.3 4.4 4.5 4.6 4.7 4.8

-

4.1

Metrička organizacija; takt

metrička organizacija; takt metrička jedinica taktiranje; teza, arza vrste takta: prosti, složeni, mešoviti taktica, dvostruka taktica, završna taktica repeticija; repeticija al segno promenljiva metrika takt i tempo

Skupno sviranje ili pevanje, radi vertikalne sinhronizacije zahteva odgovarajuću metričku organizaciju, kako bi svi učesnici u svakom momentu znali gde se nalaze. Radi lakšeg snalaženja čitav (muzički) tok se deli na taktove – najmanje skupine nota koje na svom početku imaju blagi akcenat. Najčešće ti akcenti nastupaju u jednakim vremenskim razmacima (periodično se ponavljaju) pa se onda radi o stalnom taktu. Recimo, kada vojska maršira – leva-desna, leva-desna, leva-desna, … – leva je uvek nešto jača, a grupa: leva-desna bi se mogla nazvati taktom. 4.2

Metrička jedinica

Upravo dati primer marširanja (ili uopšte koračanja) najbolje objašnjava pojam metričke jedinice. U datom slučaju to je korak. A dva koraka čine takt. 4.3

Taktiranje; teza, arza

Dok je koračanje (marširanje) uzeto samo kao pripomoć za početno stvaranje pojma takta, taktiranje (rukom) je s jedne strane mnogo praktičnije (izvodi se u mestu) a s druge, daleko je obuhvatnije jer može da prikaže i druge odnose i situacije a ne samo leva-desna. Ali o tome, nešto kasnije. Umesto koračanja (leva-desna) mi ćemo rukom, pokretom naniženaviše zame-niti naše koračanje, a akcenat koji nosi korak levom nogom možemo postići udarom dlana o sto. Taj udar, odnosno jaki deo takta, naziva se teza, dok se slabi naziva arza. 4.4

Vrste takta; prosti, složeni, mešoviti

Upravo gore opisan slučaj (koračanje ili pokret dole-gore) predstavlja najjednostavniji tip dvodelnog takta. U muzičkom smislu, ako korak ili umereni pokret rukom poistovetimo sa četvrtinom note onda smo dobili takt 2/4. I to je najčešći slučaj medju dvodelnim taktovima. Medjutim dvodelni može biti i 2/8 (retko) ili 2/2 koji se češće beleži simbolom . Ali oni ne donose ništa suštinski novo u odnosu na 2/4. Koraci, odnosno pokreti rukom, mogu biti dvostruko brži ili sporiji, ali svakako ostaju dva pokreta: naniženaviše, a to je suština dvodelnog takta. (vidi pr. 13a)

21

Drugi vrlo bitan i čest tip takta je trodelni. Tu koračanje, naravno, više ne može da nam pomogne (jer je ono uvek parno) ali bi zato neka dečja razbrajalica (sa tri deteta) mogla da bude ilustrativna. Ovde se radi o periodičnom ponavljanju pokreta: 1-2-3, 1-2-3... Umesto (dečjeg) horizontalnog kruženja (prvo dete - drugo dete - treće dete) mi taktiramo trodelni takt na sledeći način: dole-desno-gore, doledesno-gore… Opet, naravno, potez nadole može (ali ne mora!) ujedno da bude i udarac o sto, dakle, akcenat. Ako su naši potezi bili umereni, mi ih označavamo četvrtinama, pa se, znači, radilo o taktu 3/4. Slično kao gore, moglo bi se raditi i o taktu 3/8, ali u svakom slučaju radi se o trodelnom taktu. (vidi pr. 13b) Oba opisana tipa takta smatraju se osnovnim ili prostim taktovima. Svi ostali su na neki način od njih izvedeni. Ukoliko se isti prosti takt multiplicira (dva ili tri puta), radi se o složenom taktu; ako se kombinuju dvodelni i trodelni tip takta (jednokratno ili višekratno, to zovemo – mešoviti takt. Dva dvodelna takta čine četvorodelni (4/4, 4/8, 4/2); . (vidi pr. 13c) Tri dvodelna čine šestodelni (2+2+2) takt; ali i dva trodelna čine šestodelni takt, samo što je njegova struktura (potpodela) drugačija – 3+3. što je, inače, i češći slučaj. Pošto je to češći slučaj, on se i podrazumeva (v. pr. 13d), a onaj prethodni se stoga nikad i ne piše kao šestodelni (sa potpodelom koja bi morala da se naglasi) nego odmah kao trodelni, ali sa dvostruko većom metričkom jedinicom (v. pr. 13e). Najzad tri trodelna stvaraju devetodelni (3+3+3), najčešće: 9/8 i 9/16, a četiri trodelna čine dvanaestodelni (12/8 i 12/16). (vidi pr. 13f i 13g) Kod taktiranja složenih taktova, praksa je da se na jedan potez sada uzima čitav prosti takt, tako da broj poteza odgovara broju prostih taktova od kojih je složeni takt sačinjen. Recimo, 6/8 postaje dvodelni, 9/8 trodelni a 12/8 četvorodelni. Tako|e, često se i 4/4, naročito u brzom tempu, shvata kao dva dvočetvrtinska, pa se diriguje (taktira) na dva poteza, kao 2/2.

22

Kao što je već nagovešteno, kombinovanje jednog ili više dvodelnih taktova sa (obično) jednim trodelnim14 – stvara mešoviti takt. U folklorima balkanskih naroda (bugarski, makedonski, južnosrpski, albanski) često se javljaju mešoviti taktovi ovog tipa – jedan, dva, tri, pa čak i četiri dvodelna i jedan trodelni (5/8, 7/8, 9/8, 11/8). Po pravilu, ovaj trodelni deo dolazi na kraj takta, pa se to donekle i podrazumeva. Ipak praksa je (i to dobra!) da se sve potpodele i označe, jer postoje i drugačije mogućnosti, recimo, poslednja tri slučaja u primeru br. 14 (8/8, 10/8 i 7/8 ali nestandardna podela. Naravno, prilikom taktiranja mešovitih taktova, troosminski potez traje duže od dvoosminskih.

4.5

Taktica, dvostruka taktica, završna taktica

Taktica je tanka vertikalna linija kojom se završava takt. Ona je njegova zadnja granica i istovremeno prednja granica sledećeg takta. U jednoglasnoj muzici taktica se prostire vertikalno preko linijskog sistema. U klavirskoj muzici (koja se normalno piše u dva sistema) taktica se prostire od pete linije gornjeg sistema do prve linije donjeg sistema. U ansamblima homogenog sastava (gudački trio, gudački kvartet, hor i sl.) taktica spaja sve sisteme (Pr. 15a). Kod raznorodnih ansambala (violina + klavir, glas + klavir, flauta + violončelo + klavir i sl.), taktice se prekidaju, tj. nalaze se samo u pojedinim sistemima a ne i u medjusistemskom prostoru, kao gore (Pr. 15b). Ovaj postupak prekinutih i neprekinutih taktica je naročito važan kod pisanja orkestarskih partitura. Preglednost partiture se znatno povećava ako taktice spajaju srodne instrumente (iste grupe – drveni duvački, limeni duvački, udaraljke, gudački), odnosno svojim prekidom ih razdvajaju. Dvostruka taktica se primenjuje za razgraničavanje dva odseka različitog tonaliteta,15 različitog tempa (u prošlim vekovima: i prilikom promene takta) i sl. (15b) 14 15

znatno je redji slučaj da se pojavljuju dva ili tri trodelna vidi tabelu tonaliteta u dodatku, na kraju

23

Završna taktica (na kraju stava ili cele kompozicije) takodje je dvostruka, s tim da je ona druga taktica još i zadebljana (15a). Pr. 15 (razne vrste neprekinutih i prekinutih taktica)

4.6

Repeticija; repeticija dal segno

Znaci za repeticiju veoma su slični završnoj taktici, s tim da imaju još i dve tačke (u drugoj i trećoj praznini) sa unutrašnje strane. Na početku odseka koji će se ponoviti stoji debela taktica, tanka taktica pa dve tačke, a na kraju tog odseka – isti elementi obrnutim redom. (16a) Ako ponavljanje treba se desi od početka kompozicije dovoljan je samo znak na kraju odseka, koji vraća na početak. Ako repeticija treba da bude samo delimična, to se označava (talijanskim) izrazom: ripetizione dal segno () e poi… što znači da repeticija počinje od znaka () a zatim se preskoči 1. volta (prvi put) i skače na znak za kodu. (16b) Ova praksa je naročito česta i potrebna u zabavnoj muzici.

24

4.7

Promenljiva metrika

Kao što je već rečeno, za klasičnu praksu metrička promena je zahtevala dvostruku takticu. U XX veku metričke promene su postale maltene redovna pojava, tako da je pisanje dvostruke taktice postalo izlišno. Kompozitori kao Stravinski i Bartok (naravno i drugi) u nekim svojim delima menjaju metriku iz takta u takt!

4.8

Takt i tempo

Sve što je do sada rečeno u vezi sa metrikom, odnosno taktovima, razmatralo je problem ne uzimajući u obzir jedan vrlo bitan muzički činilac – tempo. Da bi se videlo koliko je to važan, čak presudan činilac, recimo na početku samo ovo: četvrtina u umerenom tempu traje približno kao polovina u brzom tempu, odnosno kao osmina u sporom tempu! Stoga sve što je rečeno o metrici treba sagledati i u funkciji tempa, što daje realni smisao svemu.

25

26

5

TEMPO

5.1 5.2 5.3 5.4

- osnovne vrste tempa i nazivi - metronomske oznake - promena tempa, accelerando, ritardando, ritenuto, sostenuto, Tempo I - rubato, senza tempo (liberamente), quasi imrovisando

5.1

Osnovne vrste tempa i nazivi

Kao što je rečeno u 4.7 ritmičke vrednosti van tempa imaju samo relativni smisao prilikom medjudobnog poredjenja. Tek kada se uvede dimenzija tempa one tada dobijaju apsolutni smisao, tj. realno trajanje. U svakodnevnom životu svako zna šta znači spori hod (recimo, na pogrebu), normalni hod, ubrzani hod i trk. Ili: spori puls (srca), normalni puls i ubrzani puls. Korak je korak, ali koliko svaki korak realno traje – zavisi od tempa. U muzici, slično koračanju ili kucanju srca, imamo spora tempa, umerena tempa i brza tempa. Izrazi koji se koriste za oznaku tempa su talijanski i kao takvi su opšteprihvaćeni u svetu, s tim da se u XIX i XX veku, osim talijanskih izraza, javljaju i engleski, francuski, nemački, ruski (veliki jezici), uz napomenu da svi muzičari, bez obzira na naciju, moraju da znaju talijanske izraze, dok izraze na ostalim jezicima mogu ali ne moraju da znaju. Izrazi koji će upravo biti dati primarno označavaju tempo ali isto tako oni donekle odredjuju i karakter muzičkog komada, odnosno odseka na koji se on odnosi. Za bliže odredjivanje karaktera ovim osnovnim izrazima dodaju se drugi – opisni – koji se primarno tiču karaktera muzike. Oznaka za tempo (i karakter) upisuje se na početku kompozicije (odnosno odseka) iznad linijskog sistema. Pored nje može (ali ne mora) da stoji i metronomska oznaka (vidi 5.2). U nekim slučajevima, srazmerno retkim, stoji samo metronomska oznaka! U spora tempa spadaju: Grave (teško), Adagio (lagano), Lento (sporo), Largo (široko) Umerena tempa su: Moderato (umereno), Comodo (ugodno), Andante (hodajući), Allergetto ("veselkasto") Brza tempa su: Allegro (veselo), Vivo (živo), Vivace (živahno), Presto (brzo), Prestissimo (najbrže) 5.2

Metronomske oznake

Metronom je jednostavna naprava (na bazi klatna) koja zvučno artikuliše učestalost ponavljanja metričke jedinice u datom tempu. Postoje i druge vrste metronoma – džepni (sličan spiralnom metru), elektronski itd. Metronomska oznaka je broj otkucaja metronoma (broj metričkih jedinica) u jednom minutu. Upravo kao što se meri puls (srca) – broj otkucaja u jednom minutu. Metronomska oznaka se stavlja posle oznake za tempo, kao dodatni (i precizniji) orijentir. Najpre se upisuje metrička jedinica (najčešće je to četvrtina, ali može biti i osmina, polovina, punktirana četvrtina itd.) a posle znaka jednakosti – broj metronomskih otkucaja u jenom minutu. 27

Metronomske oznake za spora tempa nalaze se u rasponu od MM 40 do MM 64. Srednja tempa od MM 68 do 108, a brza tempa od MM 112 do 200 (Data podela nije sasvim precizna!) 5.3

Promena tempa, Tempo I

accelerando, ritardando, ritenuto, sostenuto,

Neki komad može ceo da protekne u istom tempu, ali isto tako dešava se da se tempo promeni dva ili više puta u toku stava. Promene se najčešće vrše postepeno, npr. neki tempo postepeno se ubrzava (izraz: accelerando) dva–tri takta a kad se postigne dovoljna (stabilna) brzina upisuje se novi, brži tempo. Slično je i sa postepenim usporavanjem (izrazi: ritardando, ritenuto, sostenuto), koje, medjutim, obično znatno kraće traje od ubrzavanja (nekada samo pola takta). Ukoliko se u istom komadu desi ubrzanje do novog tempa a zatim usporenje do prvobitnog tempa, taj povratak se označava kao Tempo I. 5.4

Rubato, senza tempo (liberamente), quasi imrovisando

U nekim tipovima muzike kompozitor želi da tempo ne bude striktan, nego da se pomalo "ljulja" napred i nazad. To se beleži izrazom rubato. Još drastičniji slučaj od ovoga je potpuno odsustvo tempa, što se sugeriše izrazom senza tempo ili liberamente, odnosno quasi improvisando, što znači da se ne treba držati nekog čvrstog tempa, nego svirati sasvim slobodno, kao improvizujući.

28

6

DINAMIKA

6.1 6.2 6.3

- dinamički znaci - crescendo i diminuendo - akcenti

6.1

Dinamički znaci

U muzici dinamika znači doziranje snage izvodjenja (sviranja ili pevanja), a dinamički znaci upravo preciziraju koliko snage treba upotrebiti u izvodjenju. Najopštija, ili najgrublja skala dinamičkih vrednosti ima samo tri stepena: forte (f) mezzoforte (mf) piano (p)

= jako = srednje jako (čita se: mecoforte) = tiho

Ostale, bogatije ili bolje nijansirane dinamičke skale zadržavaju ove tri vrednosti u centru a dodaju po jednu, dve ili čak tri vrednosti na oba kraja. Pošto se u praksi isključivo koriste skraćenice, to ćemo ovde dati najbogatiju skalu: ffff - fff - ff - f - mf - mp - p - pp - ppp – pppp uz napomenu da je ovde dodata još jedna srednja vrednost – mezzopiano (mp) – srednje tiho, (koja jedva da ima nekog realnog smisla). Dinamički znaci se upisuju ispod linijskog sistema, tj. ispod nota na koje se odnose. Izuzetno od gornjeg pravila, u vokalnoj muzici gde se ispod nota piše pevani tekst, dinamika se piše iznad linijskog sistema. Takodje, u klavirskoj muzici koja se piše u dva linijska sistema, dinamika se upisuje u sredini, izmedju sistema, naravno, ako je ista za obe ruke; ako je različita – različito se i upisuje, prema gornjem pravilu. Ovde je važno naglasiti da se upisani dinamički znak odnosi na notu ispod koje se nalazi, kao i na sve sledeće note, (u tom linijskom sistemu) dok se ne pojavi novi (drugi) dinamički znak, kojim se prethodni poništava. U muzici za dva ili više instrumenata (glasova), ako jedan instrument (glas) ima dužu pauzu (od nekoliko taktova), posle te pauze se obavezno upisuje dinamika; ako je drugačija – to se podrazumeva, ali ovo upozorenje naročito važi za slučaj ako dinamika ostaje ista i posle duge pauze! 6.2

Crescendo i diminuendo (decrescendo) Data skala dinamičkih vrednosti, koliko god da je precizna ipak je organizovana stepenasto. Moguće je, medjutim, dinamiku postepeno pojačavati ili utišavati, dakle, kontinualno, i to na dužem ili kraćem nizu tonova, ali isto tako i na samo jednom tonu (naravno, ne na klaviru ili gitari, ali zato na svim gudačkim ili duvačkim instrumentima, kao i u pevanju). Pojačavanje zvuka se naziva crescendo a utišavanje diminuendo ili decrescendo. 29

U praksi se koriste dva načina obeležavanja ovih postupaka: grafički i rečima. Načelno, ukoliko je crescendo kratak, primenjuje se grafički znak; ako je crescendo dug – ispisuje se reč (cela ili skraćena – cresc.); a ako je veoma dug reč se deli na slogove: cre - scen - do ili se čak dodaje p o c o a p o c o c r e - s c e n - d o (malo po malo), tako da je moguće spacioniranjem (razmicanjem slova i reči) ovaj izraz rastegnuti i na velike dužine. Sve što je rečeno za crescendo važi, naravno, i za diminuendo, po analogiji. Pr. 18

6.3

Akcenti

Već je rečeno (u 5.2) da upisani dinamički znak važi do pojave sledećeg znaka. U praksi se dešava da neki znak ima važnost veoma dugo, dakle, da je dinamika konstantna, što se naziva dinamički plato. Ne remeteći opštu dinamiku platoa pojedini tonovi u njemu mogu biti istaknuti (naglašeni) akcentima. I u ovom slučaju, primenjuju se i grafički simboli (češće) kao i slova (skraćenice). Od grafičkih simbola najčešći je znak > ali se koristi i  praktično u

istoj ulozi. Oba znaka se stavljaju neposredno iznad, odnosno ispod notne glave. Od slovnih znakova primenjuju se sfz (ili samo sf), sffz, fp (čitaj: sforcato, sforcatisimo, fortepiano) Pr. 19

6.4

Artikulacija

U običnom govoru, artikulacija znači izgovor. U muzici je sličan smisao samo što instrumenti to čine na poseban način. Naročito su gudački instrumenti bogati artikulacionim mogućnostima ali bi njihovo nabrajanje izišlo izvan namene i okvira ovog teksta. (Uzgred, ni terminologija nije potpuno standardizovana u svetskim razmerama, nego se primenjuje zavisno od škole). Daćemo tri najglavnija (i najopštija) načina izgovaranja; to su: staccato (a), legato (b) i portato (c), koji imaju i svoje jasne (i opšteprihvaćene) grafičke ekvivalente. Pr. 20

30

7

NAČINI ZAPISIVANJA ZA POSEBNE INSTRUMENTE

7.1 7.2 7.3 7.4 7.5

-

7.1

Gudački instrumenti

gudački duvački instrumenti klavir, harfa, čembalo, orgulje udaraljke glas (solo i u horu)

Gudački instrumenti pišu se u jednom linijskom sistemu, uz primenu odgovarajućeg ključa/ključeva. Dinamički znaci se pišu (to je već ranije rečeno) ispod linijskog sistema a ostale oznake iznad (espressivo, marcato, molto/senza vibrato, pizzicato, arco, sul ponticello, sul tasto. itd.) (v. pr. 21a) 7.2

Duvački instrumenti (drveni i limeni)

Takodje, kao i gudački, pišu se u jednom sistemu, uz odgovarajući ključ/ključeve. Dinamički znaci se unose ispod a ostale oznake – iznad sistema. (v. pr. 21b) Neki duvački instrumenti su transponujući, što praktično znači da notni zapis ne odgovara zvuku! (po registru, tj. visini). O tome će biti više reči na predmetu Muzički instrumenti, a za sada ćemo ih samo nabrojati: klarineti (B i A), bas-klarinet, engleski rog, alt-flauta, svi saksofoni, horna i (ponekad) truba. U primeru 21a je zapisana viola sa promenom ključa i odgovarajućim oznakama iznad i ispod sistema. U primeru 21b zapisan je klarinet in B, koji zvuči istovetno kao i viola u pr. 21a! Ovaj klarinet, dakle, transponuje za veliku sekundu naniže. Pr. 21

7.3

Klavir, harfa, čembalo, orgulje

Klavir, harfa i čembalo se normalno pišu u dva linijska sistema – gornji, sa violinskim ključem, za desnu ruku, donji, u bas ključu, za levu. Ključevi se, po potrebi, mogu menjati. Dinamika se piše izmedju ova dva sistema (ukoliko je zajednička za levu i desnu ruku), a može i drugde, ako to okolnosti zahtevaju. (v. pr. 22a – klavir). 31

22b)

Kod harfe promena pedala se takodje unosi izmedju sistema. (v. pr.

Pr. 22 a - klavir, b – harfa

Izuzetno, nekada se klavir piše u tri, pa čak i u četiri sistema. (22c)

Orgulje se redovno pišu u tri sistema: prava dva za desnu i levu ruku, a treći za pedal (nožnu klavijaturu). (22d)

32

7.4

Udaraljke

Udaraljke koje imaju odredjenu visinu tona – timpan, ksilofon, vibrafon, marimba, zvona itd. pišu se u jednom sistemu, sa odgovarajućim ključem. (v. pr. 23a) Čelesta i zvončići se mogu pisati i u dva sistema. Udaraljke bez odredjene visine tona (velika većina) – doboš, bubanj, tom-tomovi, činela, triangl, kastanjete, štapići, marakas, itd. itd. – pojedinačno se pišu na jednoj liniji – samo ritam. (v. pr. 23b) Pr. 23

a, e - timpan; b, d - doboš

Ukoliko se koriste dva ili više istorodnih instrumenata (različitih veličina) onda se oni pišu na dve, odnosno više paralelnih linija, ali koje su medjusobno udaljene kao npr. 1. 3. i 5. linija linijskog sistema. (v. pr. 23c) Pr. 23 c, f - 3 tom-toma

Najčešće kod udaraljki, ali i kod svih ostalih orkestarskih instrumenata, često se primenjuje skraćena notacija, tj. primenjuju se simboli za: ponovljenu figuru (d), ponovljeni takt (e), ponovljeni dvotakt. (f) (v. pr. 23-d, 23-e, 23-f)

7.5

Glas (solo i u horu) Osim u retkim izuzecima, ljudski glas – pevajući – izgovara i tekst. Taj tekst se piše ispod linijskog sistema, i to tako da se slog reči stavlja tačno ispod odgovarajuće note. Čest je slučaj da se za svaki slog teksta nadje po jedan (drugi ili isti) ton melodije. Tada se tekst bolje razume a takav način se 33

naziva silabičnim. Reči podeljene na slogove – a ovi razdvojeni crticama – upisuju se tačno ispod odgovarajućih tonova. (v. pr. 24a) Ako se bar dva a nekad i više tonova pevaju na isti slog (vokal), onda se odgovarajuće note povezuju lukom – melizmatičan način. (v. pr. 24b) Pr. 24 (a, b)

Napomena: U tradicionalnoj praksi pisanja za glasove (solo i horske) osmine i manje vrednosti koje nose slog – ne povezuju se rebrima nego ostaju sa barjačićima. Ukoliko se, medjutim, bar dve osmine ili više njih pevaju na jedan slog onda se vrši povezivanje rebrima (prema metričkim jedinicama – v. 3.3) a takodje se sve note povezuju i lukom – vidi prethodni pasus. U novije vreme, medjutim, sve više se odustaje od ove prakse pa se povezivanje rebrima vrši kao u instrumentalnoj muzici. I u pesmama za solo glas (naročito u zabavnoj muzici) kao i u horskim kompozicijama (npr. himne), često se radi o strofičnoj pesmi. U tom slučaju, ispod melodije, upisuju se tekstovi svih strofa, s tim da se eventualna (manja) nepodudarnost medju strofama na pogodan način istakne. (v. pr. 24c) Pošto je prostor ispod sistema zauzet tekstom, u ovom slučaju dinamika se upisuje iznad sistema. Izuzetno od ovoga, u četvoroglasnom horu, ako je tekst podudaran u svim glasovima, onda se zajednički tekst piše za sopran i alt – u prostoru izmedju njihovih sistema, odnosno za tenor i bas, analogno. Ako je i dinamika podudarna u svim glasovima (što je najčešći slučaj), onda se ona može pisati kao zajednička, u srednjem medjuprostoru (izmedju alta i tenora) koji je nezauzet. (v. pr. 24d) Pr. 24 (c, d)

34

8

INSTRUMENTALNI ANSAMBLI, PARTITURA

8.1 8.2 8.3 8.4

Orijentiri (partiturski brojevi, slova, brojevi taktova) Grupisanje srodnih instrumenata, akolade, taktice Nazivi instrumenata, problem skraćenica "Alternativni" ili srodni instrumenti; muta in …

Ako u izvodjenju kompozicije učestvuju dva ili više instrumenata to se naziva ansambl, a notni zapis za bilo kakav ansambl, hor ili orkestar naziva se – partitura. Partitura je, dakle, skup svih deonica koje učestvuju u izvodjenju. Često se dešava da u izvodjenju učestvuju homogeni ansambli (sastavljeni od istorodnih pa čak i istovrsnih instrumenata), pa se takvi ansambli nazivaju, npr. gudački kvartet, duvački kvintet, bras sekstet, mešoviti hor, odnosno klavirski duo, violinski trio, kvartet horni, muški oktet (8 muških glasova). Treba naglasiti da za razliku od instrumentalnih (duo, trio), odgovarajući vokalni ansambli se nazivaju – duet i tercet. Počev od kvarteta, nazivi su zajednički i za instrumentalne i za vokalne ansamble, a to su: kvartet, kvintet, sekstet, septet, oktet i nonet. Nehomogeni ansambli su sastavljeni od instrumenata različitih tipova i grupa. Recimo: duo violina-gitara; trio violina, klarinet i klavir; kvartet za flautu, trubu, violončelo i harfu; itd. Ipak, uprkos gore rečenom, izraz klavirski trio po tradiciji podrazumeva violinu, violončelo i klavir , a ne trio sačinjen od tri klavira! 8.1

Orijentiri (partiturski brojevi, slova, brojevi taktova)

Čim u izvodjenju učestvuje bar dva izvodjača a pogotovu više njih, u partituru (a to znači: i sve izvodjačke deonice!) obavezno se unose orijentiri, radi lakšeg i preciznog snalaženja. Na svakih, od prilike, 10 taktova (nekada i manje, a nekada više) upisuju se, na početku nekog takta, iznad notnog sistema, lako uočljivi brojevi ili slova abecede – uokvireni u krug, kvadrat i sl. (Pr. 25a) Pr. 25 a

35

Primera radi, na probi orkestra, dirigent kaže: – Idemo od broja 4 ili, drugi slučaj: – Idemo od trećeg takta u broju 5, odnosno: idemo dva takta ispred slova C. Naravno, ako dirigenta nema, onda ovakve "naredbe" daje vodja ansambla. Partiturski brojevi (slova) stavljaju se na karakteristična mesta, a naročito tamo gde ulazi instrument koji neko vreme nije svirao. Data mera na svakih 10 taktova je praktična stoga što se odbrojava najviše 5 taktova ispred, odnosno 5 taktova iza odnosno u broju X. Razumljivo je po sebi, kada bi brojevi bili na, recimo 30 taktova, moglo bi da se desi da dirigent traži 14 taktova ispred broja 5. U tom slučaju, mnogo bi se izgubilo vremena dok se izbroji 14 taktova, a bila bi moguća čak i greška u brojanju! Ukoliko se partiturski broj postavi na mesto na kome se u nekoj deonici nalazi blok od, recimo, 5 taktova pauze, onda se taj blok razdvaja na deo do broja i deo od broja. Napr. 4 takta pauze – BR. 16 – 1 takt pauze. (v. pr. 25b - Violoncello) Pr. 25 b

U kompjuterskoj notografiji u nekim programima se automatski upisuje redni broj svakog takta (obično neposredno ispod sistema). Smatramo da je to ipak preterano i da više smeta, odnosno preopterećuje, nego što koristi. Češća i bolja praksa je da se na početku svakog reda unese redni broj takta (ispod ključa). Koliko god da je poslednji slučaj moguć, čest, pa i ispravan, ipak se zalažemo za partiturske brojeve jer oni suštinski dele partituru, dok je redovi dele čisto formalno-mehanički. 8.2

Grupisanje srodnih instrumenata, akolade, taktice

U partituri za nehomogen ansambl (takodje i za orkestar – vidi 9.1), u njoj se drže zajedno instrumenti iste grupe/roda instrumenata. To se obavlja na dva načina: akoladama i takticama. Akolada je srednja zagrada ( [ ) kojom se povezuju istorodni instrumenti (s leve strane partiture). Analogno ovome, istorodni instrumenti se povezuju takticama a raznorodni se razdvajaju. To veoma doprinosi preglednosti partiture, bez obzira na vrstu ansambla. (v. pr. 25a)

36

8.2

Nazivi instrumenata, problem skraćenica

Spisak svih instrumenata koji učestvuju u izvodjenju mora se dati pre početka partiture. Takodje, isti spisak treba da bude i na početnoj stranici partiture, na levoj margini, bez obzira da li neki instrument na početku svira ili pauzira. Najbolje je da su imena instrumenata na italijanskom. U svetu postoji praksa (naročito u velikim jezicima) da se imena instrumenata pišu i na engleskom, francuskom, nemačkom, ruskom (možda i na kineskom, japanskom ili arapskom ?). I u našoj praksi se sreću nazivi na francuskom, engleskom ili nemačkom – što je sasvim legitimno – ali onda treba da bude dosledno. Pisanje na srpskom, pa još ćirilicom, sasvim je apsurdno, jer to samo po sebi ograničava domet te partiture, odnosno muzike na sasvim lokalni krug korisnika. Počev od druge stranice partiture, radi uštede prostora, praktikuje se upisivanje skraćenica umesto punih naziva instrumenata. Većina naziva može se skratiti na samo dva karakteristična slova, najčešće – suglasnika. Kod nekih naziva potrebno je tri, pa čak i četiri slova. Sasvim izuzetno i više od četiri. O ovome će detaljnije biti reči u 9.1. 8.4

"Alternativni" ili srodni instrumenti;

muta in …

Izvesni, pre svega drveni duvački isntrumenti, imaju svoje srodnike ili alternativne instrumente. To su obično registarske varijante istog instrumenta, a koje može da svira isti izvodjač. U tom slučaju u jednoj deonici (za jednog izvodjača) se specifikuju dva ili čak tri instrumenta koje će dotični izvodjač upotrebiti. Kada, u toku trajanja muzike, izvodjač (recimo, flautista) treba da predje na drugi instrument (recimo, piccolo flautu) to se u partituri (znači i u njegovoj deonici!) označava izrazom: muta in Fl. picc.

37

38

9

ORKESTARSKA PARTITURA

9.1 9.2 9.3 9.4 9.5 9.6

- partiturske grupe, partiturski red i skraćenice - akolade, taktice - optimizovana partitura - divizirani gudači - dinamika, opšta dinamika, diferencijalna dinamika - oznake za tempo i promene tempa

Orkestarska partitura je, načelno, najsloženiji vid notnog zapisa jer u njemu istovremeno učestvuje najveći broj različitih instrumenata. Da bi zapis (nekada vrlo) velikog broja instrumenata istovremeno bio što pregledniji – orkestarski instrumenti su podeljeni na partiturske grupe a one poštuju partiturskired (ili redosled) (9.1). 9.1

Partiturske grupe, partiturski red i skraćenice

Idući odozgo, u partituri se mogu (ali ne moraju) naći sledeće partiturske grupe i instrumenti: grupa

naziv

italijanaski naziv

skraćenica

- drveno-duvačka

flaute (mala i alt-flauta) oboe (engleski rog) klarineti (bas-klarinet) fagoti (kontrafagot) saksofoni, ako ih ima

Flauti (piccolo, alto) Oboi (Corno inglese) Clarinetti (Cl. basso) Fagotti, Contrafagotto Sassofoni

Fl (picc.) Ob (C. i.) Cl (BCl) Fg (Cfg) Sax

- limeno-duvačka

horne trube tromboni tuba

Corni Trombe Tromboni Tuba

Cor Tr Tbn Tb

timpani doboš tom-tomovi bongos konga veliki bubanj

Timpani Tamburo Tom-tomi Bonghi Conga Gran cassa

Timp Tamb Tomt Bgs Cng GC

drvozvučni

štapići marakas templblokovi castanjete bič ksilofon marimbafon

Claves Maracas Blocchi Coreani Castagnette Frusta Silofono Marimbafono

Cvs Mcs Templ Bl Cstg Fst Xyl (Sil) Mba

metalozvučni

činele triangl gong tam-tam cevasta zvona vibrafon

Piatti Triangolo Gong Tam-tam Campane tubolari Vibrafono

Ptti Tgl Gong Tamt Camp Vbf

(podgrupa) - udaračka opnozvučni

39

grupa

naziv

italijanaski naziv

skraćenica

(klavijaturni instrumenti)

zvončići(glokenšpil) čelesta harfa klavir orgulje

Campanelli Celeste Arpa Fortepiano (Piano) Organo

Cmp-li Cel Ar Fp (Piano) Org

- vokalni solisti, odnosno hor

soprani alti tenori baritoni basi

Soprani Alti Tenori Baritoni Bassi

Sop Alt Ten Bar Bas

- solistički instrument

(ako ga ima)

- gudački instrumenti

prve violine druge violine viole violončela kontrabasi

Violini I (primi) Violini II (secondi) Viole Violoncelli Contrabassi

Vn I Vn II Vl Vc Cb

Ako se neki od navedenih instrumenata, odnosno čitava grupa/grupe ne nalaze u partituri – redosled ostalih grupa i instrumenata u njima, odnosno njihov međusobni odnos – ostaje nepromenjen. Prilikom formiranja skraćenica najčešće se uzimaju suglasnici, kao karakterističniji, a samoglasnici, znatno ređe, odnosno samo onda kada je to neophodno. (Nešto slično se primenjuje i kod autimobilskih tablica, na kojima se ime grada skraćuje na DVA slova). Skraćenica mora da ispunjava dva bitna uslova : 1. – da bude nedvosmislena 2. – da bude što kraća (minimum 2 slova) Napomena : U mnogim /ranije) štampanim partiturama nalaze se i drugačije skraćenice od napred navedenih. Naročito je česta i upadljiva skraćenica za violine – Vl. U tom slučaju viole se skraćuju na Vl-e. Smatramo da je ovakva praksa bila pogrešna, i kao takva – odavno je napuštena. Radi se o sledećem : Za violu bi se moglo reći, da je – bar što se naziva tiče, dakle, u etimološkom smislu – osnovni gudački instrument. Sa samo dva suglasnika u svom nazivu – skraćuje se na Vl. Violino je italijanski deminutiv od Viola, i bukvalno znači violica. Stoga ono deminutivsko n mora da se nalazi u skraćenici kao njen bitan sastojak. U tom smislu, takođe se sreće skraćenica za violine – Vln. To, u načelu, nije pogrešno ali zbog onog drugog uslova (da bude što kraća) – bolje je rešenje i danas opšte-prihvaćeno – Vn. Takođe, s obzirom da su oba naziva od istog korena, besmisleno je da se duži naziv skraćuje na DVA slova a onaj kraći – na TRI !

40

9.2

Akolade, taktice

Kao što je već rečeno (8.2) istorodni instrumenti se povezuju u grupe i to akoladama ispred partiture i neprekinutim takticama u toku partiture. Suprotno tome, grupe se razdvajaju posebnim akoladama, prekidom taktice, kao i povećanim razmakom izmedju linijskih sistema (kada je to moguće). Ovo je pomenuto kod zapisa za ansambl, ali se još mnogo više i strožije odnosi na orkestarsku partituru. Okestarska partitura sa 20, 30 pa i više sistema mora biti pažljivo i pregledno organizovana da bi bila lakše i brže čitljiva. Akolade i neprekinute taktice, odnosno prekidi taktica, tome u mnogome doprinose. (v. pr. 26, 27, 28) 9.3

Optimizovana partitura

Načelno, jedna stranica orkestarske partiture je u stvari – jedan red. Da bi se uštedelo na broju stranica štampane partiture (pa i da dirigent ne bi morao suviše često da lista stranice) – pristupa se optimizaciji partiture. Kada u nekom odseku kompozicije veći broj instrumenata (ili čak čitave grupe) ne sviraju, onda se oni, umesto da im se upisuju pauze u praznim taktovima – u tom odseku – izostavljaju iz partiture. Na taj način mogu se dva ili čak tri reda smestiti na jednu stranicu. U tom slučaju redovi su malo više razmaknuti a na levoj i desnoj ivici notne slike, izmedju redova se nalaze po dve kose debele crte. (v. pr. 26) Ako, na primer, u nekoj orkestarskoj kompoziciji pisanoj na 30 notnih sistema, jedan duži odsek sviraju samo gudači (koji se pišu na samo pet sistema), onda se u tom odseku svi ostali instrumenti, odnosno grupe izostavljaju, pa možemo četiri ili čak pet redova staviti na samo jednu stranicu.

41

Pr. 26 - optimizovana partitura (Stravinski: Kralj Edip

U operskim i vokalno instrumentalnim kompozicijama često se primenjuje optimizacija kada čitavu numeru peva solo glas uz pratnju samo jednog ili 2–3 instrumenta, odnosno ako nastupi hor bez pratnje (a cappella). (v. pr. 27) Pr. 27 (Hendl: oratorijum Mesija, arija basa - fragment

42

Još drastičniji slučaj je kod koncerta za solo instrument i orkestar, kada solo instrument ima neki duži solo odesk (kadencu). Tada se čitav orkestar izostavlja a piše se samo solo instrument. 9.4

Divizirani gudači

U vezi sa prethodno rečenim, ali i nezavisno od toga, u orkestarskim partiturama (naročito u XX veku) dešava se da su u izvesnim odsecima (a nekada i tokom čitave kompozicije) neke ili sve deonice gudača divizirane, što znači podeljene na poddeonice – najčešće na po dve, ali dešava se i na tri, četiri, pa i više. To ima za neposrednu posledicu – povećanje broja linijskih sistema koje zauzimaju gudači – umesto nominalnih 5, može da bude: 7, 10, 12, 15, 18, pa i preko 20 sistema! U takvim slučajevima, osim glavne akolade koja obuhvata celu gudačku grupu, pojavljuju se dodatne akolade koje obuhvataju sve poddeonice jedne deonice. (v.pr. 28)

43

Pr. 28 divizirani gudači

(Petar Bergamo: Musica Concertante)

44

Srećom, ovakve situacije se najčešće dešavaju upravo kada su ostale grupe reducirane ili ih uopšte nema, tako da pomoću optimizacije još uvek ostajemo u prihvatljivom broju sistema. Dešava se, medjutim, doduše prilično retko, da se široko diviziranje primeni u punom orkestru, što za posledicu ima povećanje ukupnog broja sistema (sa pretpostavljenih 30 – na 40, pa i više) što izaziva prilične notografsko-izdavačke probleme (suviše veliki broj sistema na stranici, što znači da su oni i suviše sistni i nečitljivi, odnosno stranice dvostrukog formata i sl.). 9.4

Dinamika, opšta dinamika, diferencijalna dinamika

Kao što je već rečeno, partitura je skup svih deonica. Pošto svaka deonica mora da ima svoje dinamičke oznake onda se one (najčešće) nalaze i u partituri. Rekli smo "najčešće" jer ima i odstupanja od toga, upravo da bi se s jedne strane partitura rasteretila a s druge da bi dinamičke promene bile uočljivije za dirigenta. U tom slučaju piše se opšta dinamika za celu grupu. Znak se upisuje ispod grupe, odnosno u prostor izmedju dveju grupa, ali su znaci svakako krupniji od uobičajenih. (v. pr. 29) Postoje, medjutim, slučajevi kada instrumenti u orkestru istovremeno sviraju različitom snagom. To se naziva diferencijalna dinamika, tj. instrumenti imaju različite dinamičke oznake. U pr. 29 uporedi dinamiku dveju grupa. Pr. 29 opšta muove)

i

diferencijalna

dinamika

45

(Maksimović:

Eppur

si

9.6

Oznake za tempo i promene tempa

Oznake za tempo se obavezno pišu iznad prvog sistema (to su obično flaute) i iznad prvih violina, gde je i medjuprostor (do sledeće gornje grupe) upadljivo veći. Osim ova dva obavezna mesta, oznaka tempa se može upisati i iznad hora (ako postoji), odnosno vokalnog ili instrumentalnog soliste; nekada i ispod poslednjeg sistema. Promene tempa se upisuju na istim mestima kao i prvobitni tempo. (v. pr. 30) Pr. 30 Oznake za tempo i promene tempa (Musorgski-Ravel: Slike sa izložbe)

46

10

NOVA (AVANGARDNA) NOTACIJA

10.1 10.2

- (ograničena) aleatorika - notna grafika

10.1

(Ograničena) Aleatorika

Naziv je došao od latinske reči alea = kocka.(u smislu: kockanje) Suština aleatorike je u namernoj neodredjenosti, slobodi u izvodjenju, prepuštanju slučaju i improvizaciji. Aleatorika je nastala kao reakcija na prethodno vladajući kompozicioni sistem (50-tih godina u Evropi i Americi) – totalnu organizaciju (integralni serijalizam) – kao krajnju konsekvencu dodekafonije, odnosno serijalizma. Witold Lutoslawski, istaknuti poljski (i svetski) kompozitor bio je protagonista ograničene aleatorike, kod koje su notne visine, dinamika i zastupljeni instrumenti – fiksirani, a ritmičke vrednosti i njihovi medjusobni odnosi samo približno nagovešteni. Ovakvim postupkom, kaže Lutoslawski, postižu se najmanje tri stvari: a) izvodjači su prilično rasterećeni tehničkih problema (oni uglavnom sviraju kraće modele koji se ponavljaju) pa mogu više da se posvete intencijama dirigenta i uopšte skupnom zvučnom rezultatu; b) ritmička nefiksiranost u skupnom sviranju većeg broja instrumenata, kao ukupan rezultat daje bogato poliritmičko tkanje, za čim je, inače, integralni serijalizam uvek težio (i postizao ga, uz nadčovečanske napore izvodjača); c) pri ovakvom stanju stvari svako sledeće izvodjenje kompozicije donekle se razlikuje od prethodnih, pa to izvodjenju, odnosno slušanju, obezbedjuje dodatnu privlačnost, odnosno (oni smatraju) – životnost. Praktično, aleatorički zapis je ne-metrički, odnosno nemenzurisan. Nema taktova i taktica! Dirigent daje znake za početke novih odseka (u partituri su ta mesta označena malim i velikim, odnosno crnim i belim strelicama. Trajanja odseka (izmedju dve strelice) su približno data u sekundama, odnosno u santimetrima (2.5 cm = 1 sec) a posebno je zanimljiva mogućnost prelivanja ili filmski: pretapanja odseka jedan u drugi. Ukupan rezultat toga je – umesto oštrih linija u tradicionalnoj muzici – prelivanje fluidnih i neomedjenih površina, nešto slično kao u impresionističkom slikarstvu. Praćenje ovakve (aleatorične) partiture zahteva prethodno detaljno upoznavanje sa činiocima njene izgradnje, odnosno sa postupkom koji je kompozitor primenio. Primer br. 29 je ilustrativan i za aleatorički princip. Prve i druge violine su smeštene u zajedničku kutiju, koja ih objedinjava u jednu grupu. Grupa dinamički raste a zatim opada. Za vreme njenog opadanja započinje druga grupa svojim rastom. Dakle, dinamika je diferencijalna, grupe se pretapaju jedna u drugu, a počeci obeju grupa su odredjeni strelicama u partituri, koje predstavljaju znak dirigenta.

47

U jednoj od svojih prvih aleatoričkih kompozicija (pr. 31), Lutoslavski upravo organizuje naslojavanje orkestarskih grupa. Pr. 31 Lutoslavski: Paroles tissée

48

Notna grafika Još slobodniji (i neodredjeniji) postupak je notna grafika. Vrlo često tu nikakvih nota i nema ili jedva da ih ima! Umesto notama, partitura je ispunjena linijama, tačkama, raznim geometrijskim figurama, i uopšte crtežima. Uz njih se nalaze i neka (ne baš precizna) verbalna uputstva koja samo sugerišu uputstva za izvodjenje, odnosno globalno koordinišu ukupni zvuk. Ukupan rezultat je krajnje nepredvidiv (čak i za kompozitora), a to je bila i primarna želja. Improvizacioni udeo je ovde presudan – nešto slično kao u džez-improvizacijama. Praćenje ovakve "partiture" praktično je nemoguće, osim za vrlo uske specijaliste, koji su se detaljno upoznali sa svim namerama i zahtevima kompozitora. U tom pogledu je sledeći primer baš drastičan. U kompoziciji za orgulje Ligeti crtežima sugeriše sektore u kojima se svira -- verovatno dlanovima a ne prstima -- bez i jedne jedine note! PR. 32

Ligeti: Volumina za orgulje

49

U poslednjem primeru (33) Penderecki je izmedju aleatorike i grafike. Linijski sistemi postoje, ali nota jedva da ima (desno gore). U ostalom delu, debele horizontalne linije su u stvari note, ali zapisane grafički, tj. nacrtane u trajanju. Neobična šara u sredini stranice su u stvari klasteri koji se sviraju na klaviru i harmonijumu otvorenim šakama (a ne prstima) a crna mrlja u odnosu na linijski sistem približno prikazuje registar. Pr. 33

Penderecki: Capriccio za violinu i orkestar

50

KVINTNI KRUG

C G

F B

D

E

A

E

As H/Ces

Des/Cis Fis/Ges

51

52

53