Putevima Reci - Darin Zbornik Urednik Rajna Dragicevic.pdf

ПУТЕВИМА РЕЧИ Зборник радова у част Даринки Гортан Премк

Издавач: Филолошки факултет Универзитета у Београду Катедра за српски језик са јужнословенским језицима За издавача: Проф. др Љиљана Марковић Уредник: Рајна Драгићевић Рецензенти: Академик Предраг Пипер Проф. др Божо Ћорић Проф. др Срето Танасић Идејно решење корица: Лепосава Кнежевић Лектор и коректор: Мср Весна Николић и аутори Припрема и штампа:

[email protected] www.chigoja.co.rs

Тираж: 300 ISBN 978-86-6153-464-5

ПУТЕВИМА РЕЧИ Зборник радова у част Даринки Гортан Премк

Уредник: Рајна Драгићевић

Београд 2017.

Проф. др Даринкa Гортан Премк

Садржај Уредничка белешка.................................................................................

11

Биографија проф. др Даринке Гортан Премк.......................................

13

Марија С. Ђинђић Библиографија проф. др Даринке Гортан Премк.................................

15

ДОПРИНОС ДАРИНКЕ ГОРТАН ПРЕМК СРПСКОЈ ЛИНГВИСТИЦИ

Рајна М. Драгићевић Лексиколошка истраживања Даринке Гортан Премк..........................

41

Марина Љ. Спасојевић Допринос проф. др Даринке Гортан Премк српској лексикографији.........................................................................

53

Александра М. Марковић Граматичка истраживања Даринке Гортан премк...............................

73

Александар М. Милановић Даринка Гортан Премк као историчар језика......................................

91

ЛЕКСИКОЛОГИЈА

Милорад М. Радовановић Градабилна vs неградабилна антонимија............................................. 109 Милорад П. Дешић Кроатизми у једнотомном рјечнику српског језика............................. 121 Данко М. Шипка Лексички слојеви словенског културног идентитета.......................... 131 Jasmina Moskovljević Popović Prve reči i kako ih odrediti: teorijsko-metodološki problemi u proučavanju ranog leksičkog razvoja..................................... 143 Драгана Д. Вељковић Станковић Реификација човека у српском жаргону............................................... 157



Путевима речи

Весна Р. Крајишник Асоцијација у настави српског као страног језика.............................. 173 Мариана З. Алексић O галицизмима у савременом српском и бугарском језику (семантичка анализа).............................................................................. 187 Елизабета М. Бандиловска Примена на компоненцијално-семантичката анализа врз материјал од македонскиот јазик (во знак на благодарност и почит кон личноста и делото на проф. Даринка Гортан Премк).......................................... 199 СИНТАГМАТСКИ ЛЕКСИЧКИ ОДНОСИ, ФРАЗЕОЛОГИЈА

Ольга И. Трофимкина Библеизмы юдоль плачевная и земля обетованная в русском и сербском литературных языках........................................ 215 Стана С. Ристић Правила спојивости у реализацији лексичког значења и начин њиховог представљања у дескриптивним речницима.......... 223 Првослав Т. Радић О фразеологизму „набити се у ћутинце” (лингвокултуролошки приступ)............................................................ 231 Гордана Р. Штрбац Фразеологизми са значењем карактерних особина људи................... 245 Наташа С. Вуловић Принципи и методе лексикографске обраде фразеолошке грађе у описном речнику савременог српског језика.................................... 259 ЛЕКСИКОГРАФИЈА

Твртко Т. Прћић Какав нам специјализовани речник српског језика највише треба...... 275 Ивана В. Лазић Коњик Ка речнику језика фолклора.................................................................. 297 Ђорђе Р. Оташевић Класификација школских речника српског језика............................... 314

Садржај



Ненад Б. Ивановић Лексикографски поступак у огледу речника ска (1944) и речнику сану (на примеру обраде полисемних речи)................... 325 СЕМАНТИЧКО-ДЕРИВАЦИОНА ИСТРАЖИВАЊА

Zuzanna V. Topolińska Derywacja semantyczna........................................................................... 341 Вера М. Васић Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта (на примерима основних лексема лексичко-семантичке групе ’особа’ у српском језику)............................................................. 345 Branko Đ. Tošović Derivacioni internet.................................................................................. 375 Гордана Р. Штасни Суфиксална синонимија у српском језику........................................... 387 Dušanka S. Vujović Glagoli kretanja pomoću prevoznog sredstva – leksičko-semantičke i tvorbene karakteristike.......................................... 399 Јасмина Н. Дражић Семантичко-деривационо гнездо лексеме брат и његове културолошке имликације у српском рјечнику вука ст. Караџића...... 415 Марија C. Ђинђић Семантичко-деривациони речник српскога језика – модел за семантичко-деривациони речник турцизама у српском језику...... 427 Мирјана К. Илић Деривационо гнездо придева бео у српском језику............................ 441 Неђо Г. Јошић Народни називи воћака у српском језику у свјетлости важнијих творбених модела................................................................... 461 СЕМАНТИка, прагматика

Милош М. Ковачевић Стилски маркиране конструкције корекције у српскоме језику........ 477 Душка Б. Кликовац О употреби заменичких прилога за време онда и тад(а)................... 495

10

Путевима речи

дијахронијска истраживања

Гордана М. Јовановић Бог је на прави начин сачинио наш словенски језик, јер све што Бог сатвори добро је веома................................................ 519 Јасна Б. Влајић-Поповић Из историјата једног српског лингвистичког термина (позајмљèница – једна пòзајмица којa се не узима пòзајмицē)........... 527 Марта Ж. Бјелетић Лексикографска обрада с.-х. глагола капати ’stillare’ (полисемија или хомонимија?).............................................................. 537 Милица Н. Радовић Тешић О лингвистичким састанцима у институту за српски језик сану (од 24. 10. 1952. до 12. 5. 1958. године)................................................ 549 МОРФОЛОГИЈА, СИНТАКСА И ПРАВОПИС

Branka Z. Tafra Gramatička polisemija.............................................................................. 563 Живојин С. Станојчић Један пример развојне дијалектике у тумачењу језичких јединица у синтакси................................................................ 577 Радоје Д. Симић, Јелена Р. Јовановић Симић О неким аспектима граматичког и физичког времена у структури српског језика.................................................................... 583 Весна Ј. Ломпар Енклитички облик заменице себе у генитиву?.................................... 595 Миливој Б. Алановић Пример лексикализације значења: улога допунске реченице уз један тип именичког регенса................. 601 Ljudmil A. Spasov Interviews of three macedonian language speakers, two from Boboshtica (Boboshticë) and one from Shestevo (Sidirohori)................. 615 Вељко Ж. Брборић О растављању речи на крају реда......................................................... 629 Владан З. Јовановић О облицима компаратива у описним речницима српског језика....... 639

Уредничка белешка Овај зборник је посвећен професорки Даринки Гортан Премк, уваженом српском лексикографу и лексикологу, оснивачу Лексикологије као универзитетског предмета на Универзитету у Београду. Колеге, сарадници и пријатељи др Даринке Гортан Премк објављују своје радове у овој књизи у част њеног осамдесетог рођендана. Приспели су радови из свих већих лингвистичких центара у Србији, али и из Македоније, Хрватске, Аустрије, Русије и Америке. Своје уважавање и љубав према професорки Гортан Премк аутори радова показали су кроз избор тема којима су се бавили у својим истраживањима. Скоро сви радови у вези су са дугогодишњим интересовањима Даринке Гортан Премк, а то су лексикологија, лексикографија, деривациона семантика, али и граматика у синхронијској и дијахронијској равни, као и области које се граниче са лексикологијом, а то су фразеологија, стилистика и прагматика. Радови су условно обједињени у поглавља с насловима наука којима претежно припадају, али испоставило се да су се аутори потрудили да своје прилоге осмисле интердисциплинарно. Најчешћа је идеја била да се понуде лексикографска решења за одређене граматичке или семантичке проблеме. У првом поглављу зборника и у Библиографији детаљно је приказан велики допринос Даринке Гортан Премк српској лингвистици. Указано је на њена широка интересовања, пре свега из семантичких области, али и из граматике, из перспективе савременог српског језика, али и из визуре историје српског језика. Честитамо јубиларни осамдесети рођендан професорки Гортан Премк и желимо јој дуг живот, добро здравље, још много радова и књига, као и обрађених одредница у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, за који је животно везана. Када посустане, када јој на тренутак понестане снаге, она има обичај да каже да јој ослонац пружају сви томови Речника САНУ, јер је у сваки од њих уградила део себе. Нека се још дуго ослања на резултате свог рада и нека је тај рад испуњава оптимизмом и вољом! У Београду, јануар 2017. године

Уредник зборника

Биографија проф. др Даринке Гортан Премк Општи подаци. Даринка Гортан Премк рођена је 27. маја 1937. у Новом Саду. Основну школу и два разреда гимназије завршила је у Београду, а остале разреде са великом матуром завршила је у Крагујевцу 1955. Дипломирала је на Филозофском факултету у Београду на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик 1959, а 1960. на Групи за српскохрватски језик. Докторирала је 1969. на истом факултету одбранивши тезу Акузативне синтагме у српскохрватском језику. Кретање у служби. Oд 1961. до 1968. асистент je у Институту за српски језик САНУ, од 1968. до 1975. била је научни сарадник, од 1975. до 1981 – виши научни сарадник, од 1981. до 1984. била је ванредни професор на Филолошком факултету у Београду, а од 1984. до 1998. године редовни професор. Године 1998. отишла је у пензију. Школске 1987/88. и 1988/89. била је лектор за српскохрватски језик у Москви на Московском државном универзитету М.В. Ломоносова (МГУ). Професорски рад. Предавала је Лексикологију, Лексикографију и Морфологију са творбом речи (на редовним и постдипломским студијама) на Филолошком факултету у Београду. Од 1997. до 1999. године одржала је као професор гост неколико курсева из лексикологије на постдипломским студијама на Филолошком факултету „Блаже Конески” Универзитета „Св. Кирил и Методиј” у Скопљу. Од 1999. до 2001. године предавала је Лексикологију на постдипломским студијама у Новом Саду. Лексикографски рад. Један је од уредника Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (од 1965. до данас); била је један од уредника Речника српскохрватскога књижевног језика МС; један је од коаутора једнотомног Речника српског књижевног језика МС. Творац је концепције и један од редактора Семантичко-деривационог речника српскога језика. Консултант је у више једнојезичних и двојезичних речника. Рад на пројектима. Била je руководилац пројекта Катедре за српски језик и јужнословенске језике Филолошког факултета у Београду Иновације у савременом српскохрватском језику (1984–1990). Такође je била

14

Путевима речи

руководилац пројекта Матице српске Лингвистички речници (1990–2000). Учествовала je у пројектима: Лингвистичка истраживања савременог српског књижевног језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (од 1961. до данас); израда Речника срспкохрватскога књижевној језика 1–6 Матице српске, Речника српскога језика Матице српске и, на крају, Семантичко-деривационог речника. Учествовала је и у пројекту Српска енциклопедија. Осмислила је и организовала Међународни научни скуп о лексикографији и лексикологији, који је одржан у Београду и Новом Саду у априлу 2001. године. Зборник радова са тога скупа изашао је 2002. године у издању Српске академије наука и уметности, Матице српске и Института за српски језик САНУ. Учешће у комисијама за магистарске и докторске дисертације. Била је ментор за више магистарских и докторских дисертација на Филолошком факултету у Београду; била је члан комисија за одбрану више магистарских и докторских дисертација на Филозофском факултету у Новом Саду и на Филолошком факултету Универзитета у Скопљу. Редакцијски и рецензентски рад. Члан је редакција часописа Наш језик и Јужнословенски филолог. Рецензирала је многе студије и чланке објављене у тим часописима, као и књиге објављене у Библиотеци Јужнословенског филолога, Матици српској, у Заводу за издавање уџбеника, у лексикографској издавачкој кући Алма, и на многим другим местима. Рецензент је 18, 19. и 20. тома Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ. Чланство у стручним организацијама. Редовни је члан Матице српске; била је члан и њеног Одељења за језик. Била је члан Комисије за творбу речи Међународног славистичког комитета. Члан је (а била је и председник) Комисије за лексикологију и лексикографију Одбора за стандардизацију српског језика. Признања. Године 1976. добила је Повељу Матице српске за неговање језичке културе. Године 1985. одликована је Орденом рада са сребрним венцем. Као један од аутора Речника српскога језика Матице српске добитник је награде Павле Ивић Славистичког друштва Србије за 2008. годину.

Марија С. Ђинђић

Институт за српски језик САНУ Београд

БИБЛИОГРАФИЈА ПРОФ. ДР ДАРИНКЕ ГОРТАН ПРЕМК Библиографија проф. др Даринке Гортан Премк садржи дела објављена од 1962. године, подељена према врстама: I. Лексикографија; II. Књиге; III. Приређена издања; IV. Студије и чланци; V. Прикази, критике, рецензије, хронике. У оквиру сваког одељка дела су распоређена хронолошки. Библиографија не садржи податке о дисертацијама при чијој изради је проф. др Даринка Гортан Премк била ментор. До сада објављене библиографије проф. др Даринке Гортан Премк: 1. Објављени радови наставника и сарадника : др Даринка Гортан Премк, редовни професор (потпуна библиографија) // Анали Филолошког факултета. – Бр. 17 (1986), стр. 61–64. 2. Даринка Гортан Премк // Анали Филолошког факултета : библиографија наставника и сарадника Филолошког факултета Универзитета у Београду. – Св. 1, А–Д. – Ванредна књига (2012), стр. 407–423. I. Лексикографија 1962. [1] 1. Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, књ. II. – Београд: САНУ, Институт за српскохрватски језик, 1962; XII + (4) + 800 + (2); 4° [Учешће у техничким пословима и штампарској коректури].

16

Марија С. Ђинђић

1965. [2] 2. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. III. – Београд: САНУ, Институт за српскохрватски језик, 1965; XIV + (2) + 794 + (1); 4° [Учешће у основној обради, техничким пословима и штампарској коректури]. 1966. [3] 3. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. IV. – Београд: САНУ, Институт за српскохрватски језик, 1966; (8) + 798+ (1); 4° [Учешће у основној обради]. 1968. [4] 4. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. V. – Београд: САНУ, Институт за српскохрватски језик, 1968; (6) +798 + (1); 4° [Учешће у основној обради и основној редакцији: заврискати – загладнелост и закачити – заклептати]. 1969. [5] 5. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. VI. – Београд: САНУ, Институт за српскохрватски језик, 1969; (8) + 798+ (1); 4° [Учешће у основној обради и основној редакцији: занимив – заовица; запах – записница; заповјед – заравањ; зародити – засењеност; збрисавање – звавољити]. 1971. [6] 6. Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, књ. VII. – Београд: САНУ, Институт за српскохрватски језик, 1971; XI + (5) +798 + (1); 4° [Учешће у основној редакцији: злоглав – злоследичан; известиочев – извлачити; излазић – излупати; изрезивање – изумило; изумиље – икона1; интац – интонирање]. 1973. [7] 7. Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, књ. VIII. – Београд: САНУ, Институт за српскохрватски језик, 1973; (6) + 800 + (1); 4° [Учешће у основној редакцији: интонирати – ирша; истрaгати – истурити; истуркати – исцветати; јагњило – јадуљица; јатмице – јачина; Јеврејка – јединик; јет – Јовета].

Библиографија проф. др Даринке Гортан Премк

17

1975. [8] 8. Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, књ. IX. – Београд: САНУ, Институт за српскохрватски језик, 1975; (6) + 800 + (1); 4° [Учешће у основној редакцији: кам – каменисати; карлица – кастролчина; касу – кафтор; клапрати – клацнути; коврљан – коздолац. Учешће у суредакцији: кестити се – килореџа; кисело – кицоштво; клач1 – клепашица; Клобук – кљочка; козевина – кокарда; кокање – колаузин]. 1976. [9] 9. Речник српскохрватскога књижевног језика, књ. V. – Нови Сад: Матицa српскa, 1976; 1038+ (2); 8° [Учешће у основној редакцији. Учешће у суредакцији већег дела књиге]. [10] 10. Речник српскохрватскога књижевног језика, књ. VI. – Нови Сад: Матицa српскa, 1976; 1038+ (2); 8° [Учешће у основној редакцији. Учешће у суредакцији већег дела књиге]. 1978. [11] 11. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. X. – Београд: САНУ, Институт за српскохрватски језик, 1978; VIII + 800 + (1); 4° [Учешће у основној редакцији: корисан – коровача; коровина – коса; косaбаша – космак; кратковремен – крвников; кривка – крикњава; крчмарица – кувати. Учешће у суредакцији: колунел –команац; команда – комерцијски; Комесар – Комуловић; комун – коница; Корен – корион; космат – котарно; космат – котарно; котарски – кочијаштво; кочије – коштуњав; коштуњавац – крај; краљити се – кратковратаст; креативност – кремљ; кремницер – кретуш; крећ – кривичност; крила – кришпетље; кришпин – крнтијетина; крнути – крошни; крошња – крсташић; круба – кружић; кружје – крустуменка; крут – крушац; крушва – Крчмарић; куваћи – кујџија; кук – кукурек; кукурека – кукутица]. 1981. [12] 12. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. XI. – Београд: САНУ, Институт за српскохрватски језик, 1981; (12) + 800; 4° [Учешће у основној редакцији: купушњача – курјачан; куцати – кшефтовати; л – лад; Лада – Лазорчанин; ли – лијун. Учешће у суредакцији: кукутка – кумирство; кумис – купина; купинара – купушњак; кућа – куцатања; лазукић – лак-полако; лап – ласцивност; лат – лашчица; ле – леден; леденаст – лекарење; лекарија – леотиња; леп – лепутирац; лепух – летњосечина; лето – лешчрба; липолист – листарица; листарка – лицемјер-; лицен – ли-

18

Марија С. Ђинђић

шчић; ло – лозовача; Лозовина – Ломпар; лон – лошчура; луб – лужаћи; лужењак – лупарски; љ – љубај; љутић – љушчица; м – магуша]. 1983. [13] 13. Речник Његошева језика, књ. 1. – Београд: Вук Караџић, Народна књига, Просвета, САНУ, СКЗ; Цетиње: Обод; Титоград: ЦАНУ, 1983, 608 стр. [Суредакција дела текста]. [14] 14. Речник Његошева језика, књ. 2. – Београд: Вук Караџић, Народна књига, Просвета, САНУ, СКЗ; Цетиње: Обод; Титоград: ЦАНУ, 1983, 660 стр. [Суредакција слова с]. 1984. [15] 15. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. XII. – Београд: САНУ, Институт за српскохрватски језик, 1984; (11) + 800; 4° [Учешће у основној редакцији: маки – малешност; Милосавић – мимични; молика – мозурица. Учешће у суредакцији: малокаван – малуља; малуљица – Мамцић; Мањак – мархата; мастија – матафјун; Маук – махова; мезгати – мелекшкаст; мердевинице – мерџанац; мерџан-грожђе – месњача; месо – метач; метва – мехов; миловезак – Милосавац; миран – мирџика; мистик – михана; михача – мјузикхолски]. 1988. [16] 16. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. XIII. – Београд: САНУ, Институт за српскохрватски језик, 1988; (8) + 800 [Учешће у основној обради: н – на-. Учешће у основној редакцији: молика – Моравчић; Mуња – мусјаин; муш1 – Mхољац; н – на-. Учешће у суредакцији: мочварница – мрвке; мртавац – мршчица; музност – мукао; мусјак – мутљање; навејати – наводаџисати; надтрајати – назадњак; назадњачки – наизредице; наизуст – највећма; највећост – најмовнина; најмодавац – накицошити]. 1989. [17] 17. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. XIV. – Београд: САНУ, Институт за српскохрватски језик, 1989; 8 + (800) [Учешће у суредакцији: нањихати се – напасник; настамба – насушти; нат – натмурити; натмушити (се) – натурање; натурати1 – наћева; начкаљати – нашчињати се; недосадан – недотруо]. 

У називу обраде дошло је до штампарске грешке код речи молика.

Библиографија проф. др Даринке Гортан Премк

19

1990. [18] 18. Речник српскохрватскога књижевног језика, VI књ. – Нови Сад: Матицa српскa, 1990 [2. фототипско издање]. [Учешће у припреми и суредакцијском прегледу у свих шест књига]. 1996. [19] 19. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. XV. – Београд: САНУ, Институт за српски језик, 1996; XI + 799 + (1) [Учешће у суредакцији: Новаци − новожидовски]. [20] 20. Речник одомаћених речи и израза Иве Андрића / Даринка Гортан Премк. – Београд: Свеске Задужбине Иве Андрића. – Год. 15, св. 12 (1996), стр. 9–51. [21] 21. Речник одомаћених речи и израза Иве Андрића / Даринка Гортан Премк. – Београд: Посебан отисак из Свезака Задужбине Иве Андрића. – Год. 15, св. 12 (1996), стр. 9–51. 2001. [22] 22. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. XVI. – Београд, САНУ, Институт за српски језик, 2001; XII + (4) + 781 + (1) [Учешће у суредакцији: нормалан – нотесић, нотешче – нука, обожавати – образ, обрвача – обрстлајтнаница]. 2003. [23] 23. Семантичко-деривациони речник, Свеска 1: Човек – делови тела / редакторке: Даринка Гортан Премк, Вера Васић и Љиљана Недељков // Лингвистичке свеске 3. – Нови Сад: Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику, 2003. – Стр. 7–373. [24] 24. Семантичко- деривациони речник, Свеска 1: Човек – делови тела / предговор Даринка Гортан Премк // Лингвистичке свеске 3. – Нови Сад: Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику, 2003. – Стр. 7–18. 2006. [25] 25. Велики речник страних речи и израза / Иван Клајн, Милан Шипка. – Нови Сад: Прометеј, 2006. – Стр. 7–1646 [Консултантски послови и послови коначног обликовања текста]. [26] 26. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. XVII. – Београд: САНУ, Институт за српски језик, 2006; CX + (6) + 800 +

20

Марија С. Ђинђић

(1) [Учешће у суредакцији: одело – одјељ-; одјене – одљокнути; одскочница – одузетост; ођа – оздоњи]. [27] 27. Семантичко-деривациони речник, свеска 2: човек – унутрашњи органи и ткива, психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине, сродство / редакторке: Даринка Гортан Премк, Вера Васић и Рајна Драгићевић // Лингвистичке свеске 5. – Нови Сад: Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику, 2006. – Стр. 3–774. [28] 28. Семантичко-деривациони речник, свеска 2: човек – унутрашњи органи и ткива, психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине, сродство / поговор Даринка Гортан Премк // Лингвистичке свеске 5. – Нови Сад: Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику, 2006. – Стр. 763–770. 2007. [29] 29. Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска 2007. – Стр. 1561 [Секција: пропадати – пшеничник]. 2010. [30] 30. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. XVIII. – Београд: САНУ, Институт за српски језик, 2010; VII + (3) + 800 + (1) [Учешће у суредакцији: останац – осудан; откоракнути – отолошки. Учешће у рецензији текста: ормар – оцарити]. 2014. [31] 31. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. XIX. – Београд: САНУ, Институт за српски језик, 2014; CXVI + (4) + 800 + (1) [Учешће у суредакцији: ошипка – ошчуро; пастила – патљикаш; патљица – пaушалски; паф – пашчурина; Пеак – пекарија. Учешће у рецензији текста: оцат1 – ошчуро п1 – петогласник]. II. Књиге 1971. [32] 1. Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику / Даринка Гортан Премк. – Београд: Научно дело, Институт за српскохрватски језик, Библиотека Јужнословенског филолога, Нова серија, књ. 2, 1971. – 180 стр.

Библиографија проф. др Даринке Гортан Премк

21

1997. [33] 2. Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику / Даринка Гортан Премк. – Беогрaд: Библиотека Јужнословенског филолога, књ. 14, 1997. – 188 стр. 2004. [34] 3. Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику / Даринка Гортан Премк. – 2. измењено и допуњено изд. – Беогрaд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004. –188 стр. III. Приређена издања 1999. [35] 1. Правописи : правописи, Белић о правописима, граматичка терминологија / [Александар Белић; приређивач Даринка Гортан Премк]. – [1. изд]. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1999. – 499 стр. – (Изабрана дела Александра Белића ; т. 11, св. 1). [36] 2. Изабрана дела Александра Белића, Правописи : правописи, Белић о правописима, граматичка терминологија / [Александар Белић; приређивач Даринка Гортан Премк] – [1. изд]. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1999. – Стр. 504–1000. – (Изабрана дела Александра Белића ; т. 11, св. 2). 2000. [37] 3. Изабрана дела Александра Белића Граматике ; О граматикама / [Александар Белић; приређивач Даринка Гортан Премк]. – [1. изд]. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2000. – 474 стр. – (Изабрана дела Александра Белића ; т. 12). [38] 4. Изабрана дела Александра Белића, О различитим питањима савременог језика / [Александар Белић; приређивач Даринка Гортан Премк]. – [1. изд]. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2000. – 694 стр. – (Изабрана дела Александра Белића ; т. 13).

22

Марија С. Ђинђић

IV. Студије и чланци 1962. [39] 1. Библиографија радова Јужнословенског филолога за 1959, 1960. и 1961. годину : [библиографија] / Даринка Гортан Премк и др… // Јужнословенски филолог. – Бр. XXV (1961–1962), стр. 437–551. [40] 2. Падеж објекта у негативним реченицама у савременом српскохрватском књижевном језику / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 12, н. с., св. 3–6 (1962), стр. 130–148. 1963. [41] 3. Синтагме с предлогом до с обзиром на својства предлога уопште / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 13, н. с., св. 1–2 (1963), стр. 64–80. 1964. [42] 4. Библиографија радова Јужнословенског филолога за 1962. и 1963. годину : [библиографија] / Даринка Гортан Премк и др… // Јужнословенски филолог. – Год. XXVI, св. 3–4 (1963–1964), стр. 631–738. [43] 5. Падежне и предлошко-падежне узрочне конструкције код Вука / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. XXVI, св. 1–2 (1963–1964), стр. 437–457. 1969. [44] 6. Библиографија радова Јужнословенског филолога за 1964, 1965. и 1966. годину : [библиографија] / Даринка Гортан Премк и др… // Јужнословенски филолог. – Бр. XXVII, св. 3–4 (1968–1969), стр. 589–755. [45] 7. Приступ обради падежних синтагми у средњој школи : I. О синтагми, о суштини деклинације и појму падежа уопште. II. О независним падежима. О номинативу. О вокативу / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 17, н. с., св. 3 (1969), стр. 143–154. [46] 8. Приступ обради падежних синтагми у средњој школи : О зависним падежима и o својствима предлога. О генитиву (без предлога и са предлозима) / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 17, н. с., св. 5 (1969), стр. 307–319.

Библиографија проф. др Даринке Гортан Премк

23

1970. [47] 9. Библиографија радова Јужнословенског филолога за 1967. и 1968. годину : [библиографија] / Даринка Гортан Премк и др… // Јужнословенски филолог. – Год. XXVIII, св. 3–4 (1970), стр. 579–721. 1971. [48] 10. Приступ обради падежних синтагми у средњој школи (наставак) : О дативу без предлога. О дативу с предлозима / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 18, н. с., св. 4–5 (1971), стр. 263–271. 1972. [49] 11. Приступ обради падежних синтагми у средњој школи (наставак) : О акузативу без предлога. О акузативу с предлозима / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 19, н. с., св. 1 (1972), стр. 43–52. [50] 12. Приступ обради падежних синтагми у средњој школи : О инструменталу без предлога. О инструменталу с предлозима / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 19, н. с., св. 2–3 (1972), стр. 170–180. 1973. [51] 13. Библиографија радова Јужнословенског филолога за 1969. и 1970. годину : [библиографија] / Даринка Гортан Премк и др… // Јужнословенски филолог. – Бр. XXIX, св. 3–4 (1973), стр. 641–790. [52] 14. О еволутивним тенденцијама акузативних синтагми без предлога у српскохрватском језику / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. XXX, св. 1–2 (1973), стр. 281–295. 1974. [53] 15. Поводом седамдесетогодишњице рођења и одласка у пензију професора Михаила Стевановића // Наш језик. – Год. 20, н. с., 1–5 (1973–1974), стр. 145–156. 1975. [54] 16. О употреби двају глагола: 1. користити (се); 2. захвалити (се) / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 21, н. с., св. 4–5 (1975), стр. 270–274. [55] 17. Приступ обради падежних синтагми у средњој школи (свршетак) : О локативу / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 21, н. с., св. 4–5 (1975), стр. 233–239.

24

Марија С. Ђинђић

1976. [56] 18. Белић о „Нашем језику” и нашим задацима : Уз стогодишњицу рођења Александра Белића, оснивача и првог уредника часописа „Наш језик”/ Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 22, н. с., св. 1–2 (1976), стр. 3–7. 1977. [57] 19. О значењу речи лила / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 23, н. с., св. 1–2 (1977), стр. 47–49. [58] 20. О неким питањима двојаке глаголске рекције / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. XXXIII (1977), стр. 237–246. [59] 21. Уз Речник српскохрватског књижевног језика : неколико података и неколико речи / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 23, н. с., св. 1–2 (1977), стр. 3–5. 1978. [60] 22. Неколико речи о терминолошким задацима писаца уџбеника / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 23, н. с., св. 5 (1978), стр. 224–225. 1979. [61] 23. Концепција уџбеника за општестручне и ужестручне предмете друге фазе средњег усмереног образовања / Даринка Гортан Премк и др… // Концепција уџбеника за општестручне и ужестручне предмете, књ. 1, Београд: Завод уџбенике и наставна средства, 1979. – Стр. 1–33. [62] 24. Концепција за ужестручне предмете / Даринка Гортан Премк и др… // Концепција уџбеника за општестручне и ужестручне предмете, књ. 2, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1979. – Стр. 1–65. [63] 25. Концепција уџбеника за српскохрватски језик за 2. фазу средњег усмереног образовања / Даринка Гортан Премк и др… // Просветни преглед, Београд, 1979. 1980. [64] 26. О граматичкој информацији и семантичкој идентификацији у великом описном речнику / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 24, н. с., св. 3 (1980), стр. 107–114.

Библиографија проф. др Даринке Гортан Премк

25

1981. [65] 27. О неким проблемима синтаксичке норме у Речнику САНУ / Даринка Гортан Премк // Научни састанак слависта у Вукове дане. – Бр. 10, св. 1 (1981), стр. 91–95. [66] 28. Питања и одговори / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 25, н. с., св. 1–2 (1981), стр. 106. 1982. [67] 29. О семантичком садржају лексикографске дефиниције / Даринка Гортан Премк // Лексикографија и лексикологија : зборник радова / ур. Драго Ћупић. – Београд: САНУ, Институт за српскохрватски језик, Филолошки факултет у Београду; Нови Сад: Институт за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду; Матица српска, 1982. – Стр. 49–51. 1983. [68] 30. O semantičkoj identifikaciji u dvojezičnom rečniku / Darinka Gortan Premk // Prevodilac. – God. 2, sv. 1 (1983), str. 15–18. [69] 31. Više pažnje nastavi maternjeg jezika / Darinka Gortan Premk // Prevodilac. – God. 2, sv. 3 (1983), str. 92–93. [70] 32. Синонимски низ у лексикографској дефиницији / Даринка Гортан Премк // Научни састанак слависта у Вукове дане. – Бр. 12, св. 1 (1983), стр. 45–50. [71] 33. Уз осамдесетогодишњицу рођења Михаила Стевановића / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 26, н. с., св. 1 (1983), стр. 59–60. 1984. [72] 34. Обрада предлога у великим описним речницима / Даринка Гортан Премк // Лексикографија и лексикологија : зборник реферата / ур. Јован Јерковић. – Београд: Институт за српскохрватски језик ; Нови Сад: Матица српска, 1984. – Стр. 35–39. [73] 35. Полисемија и хомонимија у српскохрватском језику / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. XL (1984), стр. 11–19. [74] 36. Српскохрватска лексикографија XIX века : преглед лексикографских концепција / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 26, н. с., св. 2–3 (1984), стр. 139–146. [75] 37. Srpskohrvatska leksikografija 19. veka / Darinka Gortan Premk // Zadar: Jugoslovenski seminar za strane slaviste. – Knj. 33–34 (1984), str. 29–37.

26

Марија С. Ђинђић

[76] 38. Усавршавање опште концепције уџбеника за основну школу. Савремени уџбеник / Даринка Гортан Премк // Београд: Просветни преглед : Гласило Завода за уџбенике и наставна средства. – Бр. 1 (5. октобар 1984), стр. 5–6. 1985. [77] 39. Још о регуларној полисемији / Даринка Гортан Премк // Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. – Бр. XXVII–XXVIII (1984–1985), стр. 183–188. 1987. [78] 40. О семантичком односу деривата према творбеној основи / Даринка Гортан Премк // Научни састанак слависта у Вукове дане. – Бр. 16, св. 1 (1987), стр. 101–107. 1990. [79] 41. О месту термина у лексичком фонду / Даринка Гортан Премк // Научни састанак слависта у Вукове дане. – Бр. 18, св. 1 (1990), стр. 15–21. [80] 42. Реч као јединица лексичког система / Даринка Гортан Премк // Преводилац. – Год. 9, бр. 1–2 (1990), стр. 21–24. 1991. [81] 43. О неким моделима метафоричне полисемантичке дисперзије / Даринка Гортан Премк // Научни састанак слависта у Вукове дане. – Бр. 20, св. 2 (1991), стр. 251–259. [82] 44. О терминолошким јединицама и њиховој обради у Речнику САНУ / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 29, н. с., св. 1–2 (1991), стр. 49–54. [83] 45. Речи са којима живимо : раздруживање – Спонтани или вољни разлаз / Даринка Гортан Премк // Политика. – (30. јуни 1991), стр. 19. 1992. [84] 46. Лексичка синонимија у дескриптивним речницима и у језику уопште / Даринка Гортан Премк // Конфронтациона проучавања српског и других словенских језика : зборник теза и резимеа Саопштења са научног колоквијума одржаног 8. маја 1992, на Филолошком факултету у Београду, Катедра за славистику и Центар за научноистраживачки рад Филолошког факултета. – Стр. 5–6.

Библиографија проф. др Даринке Гортан Премк

27

[85] 47. О месту речи у језичком систему = O meste slova v jazykovoj sisteme / Даринка Гортан Премк // Анали Филолошког факултета, Свеска посвећена Миљану Мојашевићу. – Књ. 19 (1992), стр. 151–156. [86] 48. О семантичкој позицији као месту реализације једне лексеме / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. XLVIII (1992), стр. 13–23. 1993. [87] 49. О регуларности семантичког варирања / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. XLIX (1993), стр. 23–28. 1994. [88] 50. О лексичкој синонимији / Даринка Гортан Премк // Научни састанак слависта у Вукове дане. – Бр. 22, св. 2 (1994), стр. 5–11. [89] 51. О новоме типу дескриптивног речника / Даринка Гортан Премк // Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. – Бр. XXXVII, св. 1–2 (1994), стр. 203–208. [90] 52. Типови и врсте речи / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. L (1994), стр. 117–128. 1995. [91] 53. Метафора, метонимија и синегдоха у језику и стилу / Даринка Гортан Премк // Научни састанак слависта у Вукове дане. – Бр. 23, св. 2 (1995), стр. 61–70. 1996. [92] 54. Гост Другог програма Радио Београда : прва емисија, 08.12.1996. [Звучни снимак] / Даринка Гортан Премк ; [разговор водио] Милош Јевтић. – Београд: Милош Јевтић [1996] | Разговори са славистима – одговори на унапред постављена питања. [93] 55. Митар Пешикан, велики и необичан човек / Даринка Гортан Премк // Задужбина Вука Ст. Караџића. – Задужбина (септембар 1996), стр. 1. [94] 56. О лексикографској дефиницији и систему лексикографских дефиниција у једнојезичком речнику / Даринка Гортан Премк // Скопје: Македонска академија науките и уметностите. – Прилози. – Год. 21/2 (1996), стр. 105–123.

28

Марија С. Ђинђић

[95] 57. О несамосталним семантичким елементима у структури лексема / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. LII (1996), стр. 19–24. [96] 58. О платисемији / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 31, н. с., св. 1–5 (1996), стр. 76–84. [97] 59. О структури и семантици деривата / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 30, н. с., св. 1–5 (1995–1996), стр. 76–81. 1998. [98] 60. Гост Другог програма Радио Београда : друга емисија [Звучни снимак] / Даринка Гортан Премк ; [разговор водио] Милош Јевтић. – Београд: Милош Јевтић, 1998 | Интервју – исповест о животу и стваралаштву. [99] 61. О језику на ципелама и свесци купусари / Даринка Гортан Премк // Свет речи. – Бр. 4 (1997–98), стр. 31. [100] 62. О лексици Слободана Јовановића / Даринка Гортан Премк // Слободан Јовановић Личност и дело : зборник радова са научног скупа одржаног од 17. до 20. фебруара 1997. године / ур. Миодраг Јовичић. – Београд: Српска академија наука и уметности, 1998. – Стр. 749–755. – (Научни скупови ; књ. XC. Одељење језика и књижевности ; књ. 21). [101] 63. О универзуму једнотомног дескриптивног речика стандардног језика – лексикографске недоумице / Даринка Гортан Премк // Македонски јазик : Билтен на Катедрата за јужнословенски јазици при Филозофскиот факултет во Скопје. – Год. XLV–XLVII (1998), стр. 107–114. [102] 64. Полисемија : предавање одржано 17. јануара 1998. на Републичком семинару за наставнике и професоре српског језика и књижевности / Даринка Гортан Премк // Књижевност и језик. – Год. XLVI, бр. 1 (1998), стр. 1–10. 1999. [103] 65. За лексикографската дефиниција и системот на лексикографските дефиниции во еднојазичниот речник / Даринка Гортан Премк // XXV Научна дискусија на XXXI Меѓународен семинар за македонски јазик, литература и култура. – Скопје, 1999. – Стр. 23–26. [104] 66. Још о томе кад Срби уче српски / Даринка Гортан Премк // Актуелни проблеми граматике српскога језика: Зборник радова са другог, међународног, научног скупа „Актуелни проблеми граматике српског језика”. – Суботица: Градска библиотека Суботица; Београд: Народна библиотека Србије, Институт за српски језик САНУ, 1999. – Стр. 165–168. [105] 67. Напомена приређивача / Даринка Гортан Премк // Правописи : правописи, Белић о правописима, граматичка терминологија / [Алексан-

Библиографија проф. др Даринке Гортан Премк

29

дар Белић] ; [приређивач Даринка Гортан Премк] – [1. изд]. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1999. – Стр. 5–7. – (Изабрана дела Александра Белића ; т. 11, св. 1). [106] 68. Напоменa приређивача : Правопис из 1923. и Упутствo из 1929, Граматичка терминологија / Даринка Гортан Премк // Правописи : правописи, Белић о правописима, граматичка терминологија / [Александар Белић] ; [приређивач Даринка Гортан Премк] – [1. изд]. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1999. – Стр. 221–223. – (Изабрана дела Александра Белића; т. 11, св. 1). [107] 69. Напоменa приређивача : Правопис из 1934, О правописима из 1930. и 1934. / Даринка Гортан Премк // Правописи : правописи, Белић о правописима, граматичка терминологија / [Александар Белић] ; [приређивач Даринка Гортан Премк] – [1. изд]. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1999. – Стр. 481–483. – (Изабрана дела Александра Белића; т. 11, св. 1). [108] 70. Напоменe приређивача : О правопису из 1950, Напомене о правописним речницима / Даринка Гортан Премк // Изабрана дела Александра Белића, Правописи : правописи, Белић о правописима, граматичка терминологија / [приређивач Даринка Гортан Премк] – [1. изд]. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1999. – Стр. 933–936. – (Изабрана дела Александра Белића; т. 11, св. 2). [109] 71. Напоменe приређивача : О припремама за заједнички правопис / Даринка Гортан Премк // Изабрана дела Александра Белића, Правописи : правописи, Белић о правописима, граматичка терминологија / [приређивач Даринка Гортан Премк] – [1. изд]. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1999. – Стр. 948. – (Изабрана дела Александра Белића; т. 11, св. 2). [110] 72. Напомене приређивача : О правопису из 1960 / Даринка Гортан Премк // Изабрана дела Александра Белића, Правописи : правописи, Белић о правописима, граматичка терминологија / [приређивач Даринка Гортан Премк] – [1. изд]. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1999. – Стр. 999–1000. – (Изабрана дела Александра Белића; т. 11, св. 2). 2000. [111] 73. Напоменe приређивача : Белић о задацима средњошколских граматика, О ономе што је код Белића друкчије него у садашњим српским средњошколским граматикама / Даринка Гортан Премк // Изабрана дела Александра Белића, Граматике: О граматикама / [Александар Белић; приређивач Даринка Гортан Премк]. – [1. изд]. – Београд: Завод за уџбенике

30

Марија С. Ђинђић

и наставна средства, 2000. – Стр. 6–10. – (Изабрана дела Александра Белића ; т. 12). [112] 74. Напоменe приређивача : Изабрана дела Александра Белића, О различитим питањима савременог језика / [Александар Белић; приређивач Даринка Гортан Премк]. – [1. изд]. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2000. – Стр. 7–14. – (Изабрана дела Александра Белића ; т. 13). [113] 75. О наредним задaцима српске лексикографије стандардног језика / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. LVI/1–2 (2000), стр. 289–294. [114] 76. O semantici i strukturi derivata / Darinka Gortan Premk // Slowotwórstwo a inne sposoby nominacji : Materialy z 4 konferencji Komisji Slowotwórstwaprzy Międzynarodowym Komitecie Slawistów, Katowice 27–29 wrzešnia 2000. – Str. 40–46. [115] 77. О традиционалном и модерном у нашој лингвистици (трибина) / Даринка Гортан Премк // Лингвистичке актуелности. – Год. 1, бр. 2 (2000), стр. 101–104. 2001. [116] 78. Семантичко-деривациони речник српскога језика / Даринка Гортан Премк // Лингвистичке актуелности. – Год. 2, бр. 5 (2001) | електронски извор. [117] 79. Семантичко-деривациони речник српскога језика / Даринка Гортан Премк // Језик данас. – Год. 5, бр. 13 (2001), стр. 6–10. [118] 80. Речник деривационих гнезда као основа за упоредно испитивање лексичких система словенских језика / Даринка Гортан Премк // XXVII научна конференција на XXXIII меѓународен семинар за македонски јазик, литература и култура (Охрид 2000). – Лингвистика 1 (2001), стр. 19–24. 2002. [119] 81. Завршна реч / Даринка Гортан Премк // Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе: Београд, Нови Сад, 10–12. априла 2001. године. – Нови Сад: Матица српска ; Београд: Институт за српски језик САНУ, 2002. – Стр. 379–380. [120] 82. Још о критеријима хомонимије придева / Даринка Гортан Премк // Славистички студии: списание за русистика, полонистика и бохемистика: орган на Катедрата за славистика при Филолошкиот факултет на Универзитетот Кирил и Методије во Скопје. – Бр. 10 (2002), стр. 145–149.

Библиографија проф. др Даринке Гортан Премк

31

[121] 83. Отварање Скупа / Даринка Гортан Премк // Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе: Београд, Нови Сад, 10–12. априла 2001. године. – Нови Сад: Матица српска ; Београд: Институт за српски језик САНУ, 2002. – Стр. 7–9. [122] 84. Семантичко-деривациони речник српскога језика / Даринка Гортан Премк // Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе: Београд, Нови Сад, 10–12. априла 2001. године. – Нови Сад: Матица српска ; Београд: Институт за српски језик САНУ, 2002. – Стр. 103–110. [123] 85. Семантичко-деривациони двојезични речници: семантичко-деривациони српско-македонски речник / Даринка Гортан Премк, Милица Миркуловска // XXVIII научна конференција на XXXIV Мегународен семинар за македонски јазик, литература и култура (Охрид, 13–14. август 2001). – Скопје: Универзитет „Св. Кирил и Методиј”, 2002. – Стр. 121–131. 2003. [124] 86. Лингвистички речници (наредни задаци) / Даринка Гортан Премк // Научни састанак слависта у Вукове дане. – Бр. 31, св. 1 (2003), стр. 111–117. [125] 87. Семантичко-деривациони речник, Свеска 1 : Човек – делови тела / Даринка Гортан Премк // Просветни преглед: Пројекти. – (06. 11. 2003), стр. 16. 2005. [126] 88. Једно закаснело извињење / Даринка Гортан Премк // Живот и дело академика Павла Ивића : зборник радова са трећег међународног научног скупа Живот и дело академика Павла Ивића, Београд, Нови Сад, Суботица, 17–19. септембар 2001 / ур. Јудита Планкош. – Суботица: Градска библиотека; Београд: САНУ, Институт за српски језик САНУ, Народна библиотека Србије; Нови Сад: Матица српска, Филозофски факултет, 2005. – Стр. 289–292. 2007 [127] 89. Српска лексикографија данас. Три предлога / Даринка Гортан Премк // Шездесет година Института за српски језик САНУ: зборник радова. Књ. 1 / ур. Срето Танасић. – Београд: Институт за српски језик САНУ, 2007. – Стр. 243−247.

32

Марија С. Ђинђић

2008. [128] 90. Istorija reči / Darinka Gortan Premk // Lingvistika Milke Ivić / ur. Predrag Piper i Milorad Radovanović. – Beograd: Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2008. – Str. 219–231. 2010. [129] 91. Ирена Грицкат-Радуловић – велики лексикограф и учитељ лексикографије / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. LXVI (2010), стр. 21–30. [130] 92. Синонимија и синоними у македонском језику и словенским језицима уопште / Даринка Гортан Премк // XXXVI научна конференција на Меѓународен семинар за македонски јазик, литература и култура (Охрид 24–25 август 2009). – Скопје: Универзитет „Св. Кирил и Методиј”, Меѓународен семинар за македонски јазик, литература и култура, 2010. – Стр. 7–12. 2011. [131] 93. О квалификатору фигуративно у српским (српскохрватским) дескриптивним речницима / Даринка Гортан Премк // Лексикологија, ономастика, синтакса : зборник у част Гордане Вуковић / ур. Владислава Ружић и Слободан Павловић. – Нови Сад, 2011. – Стр. 27–37. 2012. [132] 94. О наредним задацима српске дериватологије из угла једног лексикографа / Даринка Гортан Премк // Творба речи и њени ресурси у словенским језицима : Зборник радова са четрнаесте међународне научне конференције Комисије за творбу речи при Међународном комитету слависта / ур. Рајна Драгићевић. – Београд: Филолошки факултет, 2012. – Стр. 555–559. 2014. [133] 95. Дефинисање у српској лексикографији / Даринка Гортан Премк // Савремена српска лексикографија у теорији и пракси : (колективна монографија), Београд: Филолошки факултет, 2014. – Стр. 131–139. [134] 96. O лексикографској дефиницији и систему лексикографских дефиниција / Даринка Гортан Премк // Лексика, граматика, дискурс : зборник у част Вери Васић / ур. Миливој Алановић и др... – Нови Сад, 2014. – Стр. 31–39.

Библиографија проф. др Даринке Гортан Премк

33

[135] 97. Фигуративна значења у српској лексикографији / Даринка Гортан Премк // Савремена српска лексикографија у теорији и пракси : (колективна монографија), Београд: Филолошки факултет, 2014. – Стр. 155–165. 2015. [136] 98. Још о обради предлога у дeскриптивним речницима савременог српског језика / Даринка Гортан Премк // У простору лингвистичке славистике : зборник научних радова поводом 65 година живота академика Предрага Пипера / ур. Људмила Поповић, Дојчил Војводић и Мотоко Номаћи. – Београд: Филолошки факултет, 2015. – Стр. 287–292. 2016. [137] 99. Неколико речи о савременој српској дескриптивној лексикографији / Даринка Гортан Премк // Теме језикословне у србистици кроз дијахронију и синхронију : Зборник у част Љиљани Суботић / ур. Јасмина Дражић, Исидора Бјелаковић и Дејан Средојевић. – Нови Сад: Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, 2016. – Стр. 431–437. V. Прикази, критике, рецензије, хронике 1976. [138] 1. О једном корисном терминолошком приручнику [Научно-технички речник руско-српскохрватски] / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 22, н. с., св. 3 (1976), стр. 160–161. [139] 2. Уз Речник жаргона / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 22, н. с., св. 3 (1976), стр. 161–162. 1980. [140] 3. Retrográdny slovnik slovenščiny / Jozef Mistrík. – Vydala Univerzita v Bratislave, 1976. / Даринка Гортан Премк, Гордана Јовановић // Јужнословенски филолог. – Бр. XXXVI (1980), стр. 191–195. 1981. [141] 4. Грамматический словарь русского языка / А. А. Зализняк. – Москва: Словоизменение, 1977. / Даринка Гортан Премк, Гордана Јовановић // Јужнословенски филолог. – Бр. XXXVII (1981), стр. 287–291.

34

Марија С. Ђинђић

1983. [142] 5. О Речнику нових речи [Ј. Ћирилова] / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 26, н. с., св. 1 (1983), стр. 42–47. [143] 6. O Rečniku Njegoševa jezika / Darinka Gortan Premk // Prevodilac. – Sv. 4 (1983), str. 52–55. 1989. [144] 7. Govorimo slovenački / Katjuša Zakrajšek. – Beograd: Naučna knjiga, 1989. / Darinka Gortan Premk // Prevodilac. – Sv. 4 (1989), str. 42–43. [145] 8. O leksikologiji i leksikografiji / Darinka Gortan Premk // Prevodilac. – Sv. 4 (1989), str. 44–47. 1990. [146] 9. Савремени српскохрватски језик и култура изражавања (уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе) / Живојин Станојчић, Љубомир Поповић и Стеван Мицић. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства ; Нови Сад: Завод за издавање уџбеника, 1989. – 440 стр. / Даринка Гортан Премк // Живи језици. – Бр. 32, св. 1–4 (1990), стр. 91–93. 1992. [147] 10. Начински прилози у савременом српскохрватском књижевном језику (лексичко-граматички приступ) / Стана Ристић. – Београд: Институт за српскохрватски језик (Бибилиотека Јужнословенског филолога, нова серија, књ. 9), 1990. – Стр. 1–172. / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. XLVIII (1992), стр. 177–179. 1996. [148] 11. О зеленом коњу (нови лингвистички огледи) / Милка Ивић. – Београд: Словограф, 1995. / Даринка Гортан Премк // Књижeвност. – Бр. 3–4 (1996), стр. 465–468. [149] 12. Синтаксис современного сербохорватского языка : Словосочетание и простое предложение / Ольга Ивановна Трофимкина. – Учебное пособие для студентов славистов, Санкт-Петербург, Издательство С.-Петербургского университета, 1993. / Даринка Гортан Премк // Књижевност и језик. – Год. 44, св. 3–4 (1996), стр. 153–156.

Библиографија проф. др Даринке Гортан Премк

35

1997. [150] 13. Italijansko-srpski rečnik / Ivan Klajn. – Beograd: Nolit, 1996. / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. LIII (1997), стр. 217–220. [151] 14. Лексичка хомонимија ; на примјеру српскохрватског стандардног језика / Данко Шипка. – Београд: Институт за српскохрватски језик САНУ, 1990. – Стр. 9–173. / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. LIII (1997), стр. 237–243. 2000. [152] 15. Jezikoslovna razdvojba / Branka Tafra. – Zagreb: Matica hrvatska, 1995. – 199 str. / Даринка Гортан Премк // Лингвистичке актуелности. – Год. 1, бр. 3 (2000), стр. 7–13. [153] 16. Osnovi leksikologije i srodnih disciplina / Danko Šipka. – Novi Sad: Matica srpska, 1998. / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 33, н. с., св. 3–4 (2000), стр. 301–306. [154] 17. Српско-бугарски речник, тематски • хомонимни, Лексикон међујезичких хомонима и полисема / Сръбско- български речник, тематичен • омонимен, Лексикон на међуезиковите омоними и полисеми / Ценка Иванова и Мариана Алексић. – Велико Трново: Издателство ПИК, 1999. – Стр. 5–287. / Даринка Гортан Премк // Славистика. – Бр. 4 (2000), стр. 288–290. [155] 18. Filologija 30–31. – Zagreb: Razred za filološke znanosti, 1998. – 351 str. /Даринка Гортан Премк // Лингвистичке актуелности. – Год. 1, бр. 1 (2000), стр. 34–38. 2001. [156] 19. Обратни речник српскога језика / Мирослав Николић. – Београд, 2000. / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 34, н. с., св. 1–2 (2001), стр. 170–172. [157] 20. Придеви са значењем људских особина у савременом српском језику – творбена и семантичка анализа / Рајна Драгићевић. – Београд: Институт за српски језик, Библиотека Јужнословенског филолога, Нова серија, књ. 18 (2001). – 1–281 стр. / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. LVII (2001), стр. 110–121. 2002. [158] 21. DU YU SPEAK ANGLOSRPSKI? Rečnik novijih anglicizama / Vera Vasić, Tvrtko Prćić, Gordana Nejgebauer. – Novi Sad, 2001. / Даринка

36

Марија С. Ђинђић

Гортан Премк // Лингвистичке актуелности. – Год. 3, бр. 8–9 (2002) | електронски извор. [159] 22. Придеви са значењем људских особина у савременом српском језику – творбена и семантичка анализа / Рајна Драгићевић. – Београд: Институт за српски језик САНУ, Библиотека Јужнословенског филолога, Нова серија, Књ. 18, 2001. – 281 стр. / Даринка Гортан Премк // Лингвистичке актуелности. – Год. 3, бр. 8–9 (2002) | електронски извор. 2004. [160] 23. Rečnik tvorbenih formanatа : početne leksičke liste / Danko Šipka. – Beograd: Alma, 2003. – Стр. 5–279. / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. LX (2004), стр. 226–235. 2005. [161] 24. Асоцијативни речник српскога језика (I део; од стимулуса ка реакцији) / Предраг Пипер, Рајна Драгићевић, Марија Стефановић. – Београд: Београдска књига, Филолошки факултет Универзитета у Београду, Службени лист, 2005. – Стр. 5–525. / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. LXI (2005), стр. 255–260. [162] 25. Асоцијативни речник српскога језика (I део; од стимулуса ка реакцији) / Предраг Пипер, Рајна Драгићевић, Марија Стефановић. – Београд: Београдска књига, Филолошки факултет Универзитета у Београду, Службени лист, 2005. – Стр. 5–525. / Даринка Гортан Премк // Наш језик – Год. 36, н. с., св. 1–4 (2005), 143–145. [163] 26. Od riječi do rječnika / Branka Tafra. – Zagreb: Školska knjiga, 2005. – Str. 7–318. / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. LXI (2005), стр. 274–279. [164] 27. Толковен речник на македонскиот јазик, том I А – Ж, Скопје: Институт за македонски јазик, „Крсте Мисирков”, 2003. / Даринка Гортан Премк // Македонски јазик: Билтен на Катедрата за јужнословенски јазици при Филозофскиот факултет во Скопје. – Год. LVI (2005), стр. 203–208. 2007. [165] 28. Лексикологија српског језика / Рајна Драгићевић. – Београд: Завод за уџбенике, 2007. – Стр. V–XV + 17–366. / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. LXIII (2007), стр. 232–237. [166] 29. Међујезичка српско-бугарска (бугарско-српска) лексичка хомонимија / Мариана Алексић. – Београд: Филолошки факултет Уни-

Библиографија проф. др Даринке Гортан Премк

37

верзитета у Београду, 2006. – Стр. 5–281. / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог – Бр. LXIII (2007), стр. 277–282. [167] 30. Речници Ђорђа Оташевића / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 38, н. с., св. 1–4 (2007), стр. 120–125. 2010. [168] 31. Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу / Рајна Драгићевић. – Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2010. / Даринка Гортан Премк // Књижевност и језик. – Год. LVII, бр. 1–2 (2010), стр. 167–169. 2012. [169] 32. Лексикологија и граматика у школи : Методички огледи / Рајна Драгићевић. – Београд: Учитељски факултет, 2012. – 241 стр. / Даринка Гортан Премк // Лингвистичке актуелности. – Бр. 21 (2012), стр. 34–36. 2013. [170] 33. Речи о човеку (Номинација човека у српском језику) / Гордана Штасни. – Нови Сад: Филозофски факултет, 2013. / Даринка Гортан Премк // Књижевност и језик. – Бр. 60, св. 1 (2013), стр. 157–160. [171] 34. Фразеолошки речник српског језика / Ђорђе Оташевић. – Нови Сад: Прометеј, 2012. / Даринка Гортан Премк // Република Србија: Управа за заједничке послове републичких органа (одељење за информационо-документационе и библиотечке послове). – Информативни билтен. – Бр. 12 (2013) | електронски извор. 2014. [172] 35. Yeni Türkçe–Szrpça Sözlük [M. Đinđić] / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 45, н. с., св. 1–2 (2014), стр. 93–97. 2015. [173] 36. Поредбена српско-украјинска фразеологија / Дејан Ајдачић, Лидија Непоп Ајдачић. – Београд: Алма, 2015. – 242 стр. / Даринка Гортан Премк // Лингвистичке актуелности. – Бр. 26 (2015), стр. 67–70. [174] 37. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, XIX том, Београд 2014: САНУ, стр. I–CXVII и 1–800. / Даринка Гортан Премк // Јужнословенски филолог. – Бр. LXXI, св. 3–4 (2015), стр. 311–315. [175] 38. Толковен Речник на македонскиот јазик / Даринка Гортан Премк // Наш језик. – Год. 46, св. 1–2 (2015), стр. 63–66.

ДОПРИНОС ДАРИНКЕ ГОРТАН ПРЕМК СРПСКОЈ ЛИНГВИСТИЦИ

Рајна М. Драгићевић*

Универзитет у Београду Филолошки факултет Катедра за српски језик са јужнословенским језицима

Лексиколошка истраживања Даринке Гортан Премк Проф. др Даринка Гортан Премк први је лексиколог у српској лингвистици у правом смислу те речи. Конципирала је и Лексикологију као универзитетски предмет на Катедри за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду. У овом раду износе се најважније поставке њених лексиколошких истраживања. Кључне речи: Даринка Гортан Премк, лексикологија, полисемија, деривација, српски језик.

Лексиколошка истраживања у правом смислу те речи започињу у Србији осамдесетих година ХХ века када је на Филолошком факултету Универзитета у Београду уведен предмет Лексикологија, чији је први предавач била проф. др Даринка Гортан- Премк. Своје лексиколошко образовање проф. Д. Гортан Премк стицала је под утицајем релевантне славистичке, посебно руске лексиколошке литературе, а унапређивала га сопственим научним истраживањима, која су произлазила из два основна извора, а то су њено лексикографско и њено предавачко искуство. Израда Речника САНУ, Речника МС и Једнотомника МС инспирисали су је на бројна истраживања, запажања и закључке. С друге стране, обликовање предавања из Лексикологије подстицало ју је на заокруживање знања, прављење система и увезивање чињеница и закључака. Тако је у првој фази настао велики број радова које је проф. Даринка Гортан Премк износила на научним конференцијама у Србији и у иностранству, а који су, након верификовања стручњака из области лексикологије, објављивани у научним часописима и зборницима. Касније су ти *

[email protected]

42

Рајна М. Драгићевић

радови уз извесне прераде и допуне, некад веће, а некад мање, објављени у виду монографије Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику. Прво издање ове књиге публиковао је 1997. године Институт за српски језик САНУ, а друго је 2004. године издао Завод за уџбенике и наставна средства. Полисемија. У књизи се износи заокружен поглед на лексикологију у целини, иако је централна реч у наслову књиге – полисемија. Кроз полисемију се рефлектује стање у целокупном лексичком систему и зато се њој даје кључно место у приступу лексикологији. Проф. Гортан Премк дефинише полисемију као способност лексеме да се реализује у више значења, да има више семантичких реализација. Вишезначност је својствена свим речима општег лексичког фонда. Она је последица богатства основног семантичког садржаја, богатства семантичких елемената у њему. Ови елементи (архисема и семе) јесу, како каже проф. Гортан Премк, фокуси, индуктори за асоцијације које омогућавају развитак нових семантичких реализација једне лексеме. Да би се ова индукција реализовала, потребна је употреба лексеме у новом контексту, односно у посебној семантичкој позицији. Моносемичне су само специјалне речи, као термини (волт, ампер), затим речи као бицикл, тролејбус или као интервју, сако, мекинтош, које су или сличне терминима, као прве, или су туђице, семантички још неадаптиране. Према проф. Гортан Премк, једнозначност туђица проистиче отуда што оне у свом семантичком садржају имају само појмовну вредност, док остали елементи значења изостају, а једнозначност термина проистиче из конвенционалности номинације у затвореним лексичким системима. Асемантичне су властите, индивидуалне именице (Петар, Морава); оне имају само способност номинације, док способност означавања код њих изостаје. За полисемију je задужено пет основних механизама, а то су три динамична (метафора, метонимија, синегдоха) и два статична (платисемија и симилисемија). Проф. Гортан Премк дефинише метафору као пренос номинације са једног појма на други, односно с једног семантичког садржаја на други, мотивисан аналошким повезивањем семантичких компонената, сема нижег ранга, уз обавезно замењивање појмовне вредности, архисеме полазног семантичког садржаја појмовном вредношћу, архисемом, циљног семантичког садржаја. Професорка објашњава своје разумевање метафоре на примеру лексеме глава. Једно од секундарних значења ове лексеме гласи заобљени, проширени, задебљали крај или део предмета (глава клина, глава бедрене кости). Архисема овог семантичког садржаја јесте део предмета, а семе су крајњи, округласт, проширен. Заједничка сема овог садржаја и садржаја примарне семантичке реализација јесте

Лексиколошка истраживања Даринке Гортан Премк

43

округласт (и крајњи). И само је овај семантички елемент омогућио асоцијативно повезивање основног и секундарног семантичког садржаја, које је резултирало настајањем секундарне семантичке реализације. На оригиналан и сасвим нов начин у српској лингвистици проф. Гортан Премк објашњава како долази до преноса номинације. Када се у комуникативном акту јави потреба да се назове проширени део клина, а особа која шаље поруку не зна или не може да се сети одговарајуће лексеме за то, онда се у језичкој свести адресанта одвијају четири процеса: 1) декомпозиција (анализа семеме коју треба номиновати и уочавање карактеристичних семантичких елемената у њој, у овом случају перцепција основних карактеристика дела клина – округласт, проширен); 2) претрага лексичког фонда у језичкој меморији, потрага за лексемом у чијем се семантичком садржају налазе такви елементи, што у овом случају значи активирање у језичкој меморији лексеме глава и елемената њеног садржаја; 3) повезивање елемената семантичког садржаја у претрази нађене лексеме са елементима садржаја који треба номиновати (тј. повезивање сема округласт, проширен из циљног и нађеног семантичког садржаја); 4) композиција, синтеза елемената циљног садржаја око сема округласт, проширен. Као резултат свих ових процеса настаје секундарна номинација, тј. значење горњи део човечијег, односно предњи део животињског тела у коме се налази мозак и главна чула искоришћено је за настанак секундарне семантичке реализације заобљени, проширени, задебљали крај или део предмета (глава клина). Проф. Гортан Премк сматра да лексема која ће послужити за именовање новог појма мора припадати основном лексичком фонду и мора бити проста, неизведена реч или дериват који у свом семантичком садржају има цео семантички садржај речи која му је у творбеној основи. Свака сема нижег ранга може бити мотивациона база за асоцијативно повезивање двају семантичких садржаја, односно може бити фокус за развитак новог значења. Разликују се метафоричне асоцијације по облику, по боји, по месту/положају, по трансформацији типа конкретно – апстрактно, затим апстрактно – конкретно, метафоричне асоцијације простор – време итд. Посебну пажњу привлаче метафоричне асоцијације засноване на семама колективне експресије, које омогућавају да, на пример, лексема лав секундарно означава храброг, неустрашивог човека, буква – глупог човека, незналицу, гуска – глупу женску особу итд. Размишљања и примери проф. Гортан Премк о колективној експресији често се цитирају и користе као теоријска база за велики број научних радова, јер представљају прва лингвокултуролошка полазишта у српској лингвистици. За разлику од метафоре, чији је фокус у семама нижег ранга, архисема представља извориште метонимијских трансформација. Пошто је

44

Рајна М. Драгићевић

архисема заједничка за све чланове једне тематске групе, метонимијска трансформација је процес који се на исти начин развија код свих лексема из групе. Због тога се метонимија често назива и регуларном полисемијом. О регуларној полисемији прва је у српској лингвистици писала М. Ивић. Проф. Гортан Премк усваја и развија полазишта М. Ивић, наводећи бројне примере потврђене у лексикографској пракси. Метонимијској трансформацији подлежу лексеме које означавају посуду, направу у којој се нешто држи или носи (а које метонимијски могу означавати количину материје која може да стане у такву посуду), лексеме које означавају делове људског тела (а које се секундарно односе на меру), називи за просторије (метонимијски могу означавати намештај у тим просторијама) итд. По први пут у српској лингвистици проф. Гортан Премк говори о најразличитијим метонимијским формулама, од којих за многе нисмо имали прилике да читамо ни у страној литератури. По правилу се теоријска полазишта везују за лексикографску праксу, што даје одличне резултате. За разлику од неких домаћих и страних аутора који синегдоху третирају као подврсту метонимије, проф. Гортан Премк синегдохи даје аутономију. Архисема је, каже она, фокус трансформација индукованих синегдохом, баш као и оних индукованих метонимијом. Међутим, код метонимијских трансформација долази до мутације архисеме и десемантизације неких сема. Код трансформација индукованих синегдохом долази до мутације и измене архисеме (било губљењем партитивне семантике, било каквим другим семантичким проширењем или сужењем) и развитка нових диференцијалних сема. Осим тога, наглашава Д. Гортан Премк, метонимија је регуларна, а синегдоха није, она захвата појединачне лексеме. Пажњу је привукла донекле преобликована уобичајена дефиниција синегдохе коју је изнела проф. Гортан Премк. Готово у свим приручницима, наглашава она, синегдоха је дефинисана као пренос имена дела какве целине на саму целину и обрнуто. Тога обрнутог нема, изричита је проф. Гортан Премк, или га ми бар нисмо нашли. Она наглашава да је могућ само пренос имена дела какве целине на саму целину, и то не било ког дела, већ оног најважнијег, који је, на неки начин, симбол целине. Проф. Гортан Премк уводи и појам ситуациона синегдоха. Каже да таквих има више него лексичких. Могуће је рећи да отац храни петора уста, али лексема уста ипак не успева да развије значење особа, лице, па таква синегдоха, која може бити реализована само у одређеном контексту, представља ситуациону синегдоху. Озбиљни научници, у које спада и проф. Д. Гортан Премк, проверавају и понекад мењају своје ставове у вези са неким питањима. То је очекивана појава, јер се развојем научне теорије и праксе мењају и углови сагледавања научних чињеница и дотадашњих закључака. Тако је проф. Гортан Премк

Лексиколошка истраживања Даринке Гортан Премк

45

временом променила поглед на важну лексичку појаву – платисемију. О платисемији је први пут, још 1967. године, писала И. Грицкат. Одређује је као статичну полисемију, широкозначност, а не многозначност. Под ову појаву подводе се случајеви када се ни синхронијски, а ни дијахронијски не може утврдити примарност неког значења у односу на остала. Тако, на пример, придев велик има 29 значења, а као да су сва она ознака за једнуисту појаву. Ниједном значењу се не може дати предност. И. Грицакат везује овакав начин развоја значења углавном за придеве и глаголе. По правилу, према схватању И. Грицкат, под платисемијом се може сматрати однос између било која два значења или већег броја значења унутар значењске структуре једне лексеме. Д. Гортан Премк, међутим, сматра да се платисемија може односити и на друге лексеме које спадају у категорију примарних (простих) и које у својим основним значењима именују два веома слична појма, односно способност лексеме да се номинационо реализује у два семантичка садржаја чије су и архисеме и семе веома сличне. Као пример може се навести основно значење лексеме глава у Речнику САНУ: „горњи део човечијег, односно предњи део животињског тела у коме се налази мозак и главна чула”. Ова дефиниција односи се на два референта са сличним значењем, а однос међу њима може се одредити као платисемичан. Референти у платисемичним реализацијама нису истог ранга. Један увек припада лексемама оних семантичких поља која су способнија за индуковање семантичких процеса. У наведеном примеру предност има глава човека у односу на главу животиње. Овакав приступ платисемији проф. Гортан Премк касније мења, односно појаву коју смо управо описали назива симилисемијом, а под платисемијом подразумева процес који је описала И. Грикат (о овоме исп. СДР 1: 8). Деривација. Проф. Д. Гортан Премк спада међу прве лингвисте у Србији који су се творбом речи бавили из угла семантике. Једна од њених основних идеја јесте да се у полисемији и деривацији дешавају исти или слични процеси. Лексеме које имају богату полисемију (а то су, по правилу, просте речи и само неки деривати) имају и богату деривацију. Семе које су активне у процесу полисемије и које омогућавају богатство значења активне су и у процесу деривације, па омогућавају богатство деривата. Проф. Гортан Премк ову појаву назива семантичким варирањем. Овај термин назива терминолошким хиперонимом чији су хипоними полисемија и деривација. Исте процесе у полисемији и деривацији она назива регуларношћу семантичког варирања. Основну разлику у семантичком садржају простих речи и деривата проф. Гортан Премк види у чињеници да су просте речи једнореферентне и немотивисане, док су деривати најчешће двореферентни и мотивисани. Значење деривата зависи од творбеног модела којим је дериват сачињен,

46

Рајна М. Драгићевић

као и од семантичког односа између творбене основе и творбеног форманта. Оригиналан је начин на који проф. Гортан Премк види могућности преливања семантичког садржаја мотивне речи у мотивисану у процесу деривације. Прво. У једнореферентним дериватима (а то су речи субјективне оцене и моциони деривати) реч у основи јавља се са целокупним својим семантичким садржајем у свом основном значењу. Друго. Код двореферентних деривата реч у творбеној основи може имати или целокупан семантички садржај из основног значења или само архисему, без сема, или само неку од сема нижег ранга. Први случај постоји код именица које означавају вршиоца радње, а које имају глагол у основи (писац, извиђач). Други случај постоји, на пример, у творбеним моделима са општим значењем онај који се бави оним што значи именица у творбеној основи (зубар). Архисема лексеме зуб налази се као део семантичког садржаја деривата зубар, а изостају многе важне семе које поседује лексема зуб (нпр. клинаст, оштар). Трећи случај илуструје пример деривата муњевит. Лексема муња из свог основног семантичког садржаја у дериват уноси само три семе – нагло, праћено светлошћу и која се степенасто креће. Прва се реализује у примеру муњевит рат, друга у примеру муњевита светлост, а трећа у муњевита (коврџава) коса. Захваљујући проф. Гортан Премк, у српској лексикологији почиње да се истражује семантика простих речи имајући у виду и њен семантички потенцијал у деривационим процесима. Према проф. Гортан Премк, полисемантичка структура деривата може да се развије на више начина. Једнореферентни деривати (речи субјективне оцене и моциони деривати) развијају полисемантичку структуру по истом моделу као лексеме које су им у творбеној основи. Друга могућност, врло развијена код деривата, јесте развој семантике деривата понављањем истог творбеног модела. Све семантичке реализације лексеме белка (бела овца; кобила; кучка; врста рибе; беличасто воће; жена светлоплаве косе итд.) развијају се независно једна од друге понављањем истог творбеног модела. Трећи начин јесте семантичко-морфолошко варирање једног творбеног модела реализованог у више различитих циљних садржаја. Тако, на пример, лексема зубар може означавати и стручњака за лечење зуба, врсту кукуруза, зид стене, клесарски чекић. Четврти начин је онај за који је карактеристично да постоје два хомоформна творбена модела и два одвојена акта семантичко-морфолошког варирања, чији се резултати повезују у једну лексему. Пример за дериват који је на овај начин развио своја значења јесте звонар. Одређена значења овог деривата развијена су од глаголске творбене основе (звон- + -ар), а нека потичу од именичке творбене основе (звон- + -ар). Најважнији резултат творбено-семантичких истраживања проф. Гортан Премк и велики допринос српској дериватологији представља

Лексиколошка истраживања Даринке Гортан Премк

47

Семантичко-деривациони речник, који је сама осмислила и израдила са групом сарадника. Редакторке прве свеске биле су, поред Д. Гортан Премк, још и В. Васић и Љ. Недељков, а редакторке друге свеске биле су, опет, осим Д. Гортан Премк, још и В. Васић и Р. Драгићевић. У СДР обрађена су деривациона гнезда именица које су у вези са човеком – делови тела, унутрашњи органи и ткива, психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине, сродство итд. Проф. Гортан Премк је одлучила да се у СДР крене од деривационих гнезда именица које означавају делове тела због тога што су њена истраживања још раније показала да највећи потенцијал деривационог и семантичког развоја имају просте речи које припадају општем лексичком фонду, посебно оне којима се именују човек и делови људског тела. Критеријуму тематске повезаности лексема обрађених у овом речнику придружио се и семантички и деривациони критеријум. Показало се да заиста постоји зависност у семантичко-деривационом понашању међу члановима тематске групе лексема које означавају делове тела. Потврдило се да бројност и структура деривационог гнезда једне лексеме зависе од њеног семског састава и од улоге коју за човека има појам именован датом лексемом. Зато није необично што лексема глава има преко 300 деривата, рука има такође око 300 деривата, а бок само 40. У СДР обележен је деривациони статус сваког деривата. Испоставило се да је највише првостепених и другостепених деривата, док је четворостепених и петостепених деривата веома мало. Овај речник веома је користан у семантичким истраживањима. Пружа јасан увид у број деривата, њихово порекло, али и у њихову семантику. Уз помоћ овог речника лако се уочава које су семе у семској структури мотивне речи биле активне у развоју семантике деривата. Осим тога, показало се да сви чланови једне лексичко-семантичке групе развијају деривате на исти или врло сличан начин. Анализа деривационих гнезда именица у вези са човеком потврдила је да су лексеме из те групе од кључног значаја у лексичком систему српског језика. Парадигматски лексички односи. У описивању парадигматских лексичких односа, као и других семантичких процеса, Д. Гортан Премк користи се компоненцијалном анализом. Синониме дефинише као лексеме које у свом семантичком садржају имају исту архисему и бар једну или више истих сема. То су речи сличне или исте референцијалне вредности. Речи исте референцијалне вредности сачињавају синонимске низове, а речи сличне референцијалне вредности чине синонимске редове. На основу грађе из дескриптивних речника српског језика, проф. Д. Гортан Премк износи инспиративне закључке о природи синонимије. (1) Према њеном схватању, у основним значењима основне, просте лексеме не ступају у синонимске односе. Просте речи (глава, нога, језик...) немају апсолутне,

48

Рајна М. Драгићевић

идентичне синониме. Могу имати само делимичне синониме (глава, тиква, тинтара). (2) Једнореферентне секундарне речи (зубић, професорка) такође у основним значењима немају синониме. (3) Апсолутне синониме немају двореферентни деривати који у свом семантичком садржају имају готово целокупан семантички садржај речи која им је у творбеној основи (извиђач, млекар, четкар). (4) Само они двореферентни деривати који у свом семантичком садржају имају само једну сему (или више њих) из семантичког садржаја речи која им је у творбеној основи могу у основним семантичким реализацијама ступати у синонимске односе међу собом или са другим типовима речи (змијаст – кривудав – вијугав). (5) У секундарним значењима готово све лексеме могу ступати у апсолутне синонимске односе. (6) У релативне синонимске односе могу ступати све лексеме у свим значењима. На основу свих ових особина синонимског односа, проф. Гортан Премк закључује да је лексичка синонимија секундарна појава, настала регуларно у процесу полисемије и једног типа деривације, односно у процесу секундарне номинације. Д. Гортан Премк дефинише антониме као лексеме чији семантички садржаји имају исту архисему каквог појма особине, исту једну сему какве одређене особине и у овоме односу десемантизоване све друге семе. У антонимски однос ступају лексеме из исте лексичко-семантичке групе. Такве лексичко-семантичке групе јесу оне које се односе на особине, па је антонимија лексички однос који се пре свега односи на придеве и ретко на именице и глаголе, и то само онда када се односе на особине. Антоними се могу заснивати на односу сразмере знатна заступљеност/незнатна заступљеност и зову се градабилни (степеновани), а у другу групу спадају они чија се супротстављеност заснива на односу присуство/одсуство и зову се неградабилни (нестепеновани) антоними. У однос градабилне антонимије могу ступити прости, једнореферентни придеви који означавају особине, просторне и временске релације или понеки двореферентни (они у чији састав улази целокупан састав мотивне речи). Однос нестепеноване, неградабилне антонимије не остварује се регуларно. Супротстављеност њихових семантичких садржаја јесте у присутности/одсутности једне семе. У вези са антонимијом, проф. Гортан Премк износи занимљиво запажање о томе да је антонимија, заједно са полисемијом и деривацијом, основни механизам у организацији лексичког система. Овај закључак она изводи из чињенице да се антонимија остварује између простих, једнореферентних лексема, а то су лексеме које су подложне и полисемији и деривацији. Насупрот њима, ове лексеме не ступају у синонимски однос, због чега се он може сматрати секундарним. За хомонимију проф. Гортан Премк каже да то није системска појава. Она представља само могућност постојања више диверзних семантичких

Лексиколошка истраживања Даринке Гортан Премк

49

садржаја у формално истом облику. Проблем односа између полисемије и хомонимије решава се синхронијски. Дијахронијске и компаративне методе могу бити само помоћне. Професорка предлаже комбинацију семантичког и творбеног критеријума. На основу тих критеријума, лексеме предлог – изложено мишљење, препорука да се нешто уради и предлог – непроменљива врста речи спадају у хомониме јер нема семантичке кохезије међу њима, а, осим тога, развијају и различита деривациона гнезда: на једној страни – предложити, предлагати, предложак, предложеник, а на другој страни – предлошки и предложни. И афикси, према проф. Гортан Премк, могу бити у односу полисемије или хомонимије. Природа њиховог односа зависи од семантичко-категоријалне вредности која им је у основи и од типа референције добијене у лексеми у чијој творби учествују. Тако, на пример, творбени формант -ач у споју са глаголском основом твори двореференцијалну лексему без обзира на то да ли означава вршиоца радње или инструмент којим се врши радња, па су та два форманта и те две лексеме у односу полисемије, док, на пример, творбени формант -ац у моделу са глаголском творбеном основом гради двореферентну лексему (поклопац, писац), а у склопу са именичком творбеном основом гради једнореферентни дериват (братац). Оваква два типа образовања проф. Гортан Премк третира као хомонимична. Лексичке јединице. Своје заокружено виђење лексичких односа проф. Гортан Премк показује и кроз разматрања базичних семантичких јединица – лексема и несамосталних јединица из којих се она састоји. Д. Гортан Премк дефинише морфему као најмању језичку јединицу, најчешће несамосталну, која учествује у творби несамосталних и самосталних јединица лексичког система, односно која учествује у грађењу творбених и обличких основа, творбених форманата и лексема. Информација садржана у морфеми може бити лексичког, појмовног типа, затим семантичко-категоријалног типа или граматичког типа. Најважније закључке у вези са структуром творбено различитих лексема проф. Гортан Премк је овако формулисала: 1) лексичка морфема преноси општу, појмовну, идеографску информацију; као творбени елеменат функционише у номинационим облицима основних речи; у њима се трансформише у обличку основу и творбену основу првостепених деривата; 2) творбене морфеме преносе општу семантичко-категоријалну информацију; творбено не функционишу самостално, већ само као део творбеног форманта или творбене и обличке основе другостепених и даљих деривата; 3) граматичке морфеме преносе морфолошке информације; оне обликују све лексеме, код основних речи то чине саме или као субморфеме сложене деклинационе морфеме, код деривата у саставу творбеног форманта; код сложеница оне су обавезан

50

Рајна М. Драгићевић

елемент композиције; 4) префикси су несамостални лексички елементи на прелазу из лексемског у морфемски ниво. Проф. Гортан Премк дефинише реч као најмању самосталну јединицу лексичког система коју чини лексичка морфема оформљена граматичком морфемом, односно семантички конкретизована морфема (у основним речима) или творбена основа оформљена творбеним формантом (у дериватима) или најмање две творбене основе оформљене граматичком морфемом или творбеним формантом (у сложеницама) и која је способна да учествује у формирању синтаксичких јединица (синтагме и реченице). Значење лексеме зависи од њене семантичке позиције. Запажања о семантичкој позицији заузимају важно место у приступу проф. Гортан Премк семантичким питањима. Семантичку позицију она дефинише као место једне лексеме у линеарном поретку речи, односно семантичка позиција је место реализације једне лексеме. Каква ће бити реализација зависи од њеног семантичког садржаја. Семантичка позиција дефинисана је семантичким слагањем у синтагми или реченици и синтаксичком функцијом у којој се лексема реализује. Лексичко слагање је узајамни однос лексема у синтагми или реченици. Оно може бити тројако. У првом случају, оно може бити веома широко, обухвата велики број лексема, тј. све компатибилне лексеме. Овакво слагање назива се општим. Оно је довољан услов за реализацију основних, примарних значења свих лексема. У другом случају, лексичко слагање такође може бити веома опште и може обухватати велики број лексема. Међутим, бар једна од лексема у споју мора својим семантичким садржајем упућивати на семантички садржај лексеме која је у питању и та лексема која је семантички детерминатор посматране лексеме има и детерминативну функцију (нпр. лексема зуб може означавати дужу, оштру избочину на стени налик зубу само у синтагмама типа зуб стене). Овакво слагање се зове слагањем са семантичким детерминатором. У трећем случају, лексичко слагање обухвата мали број лексема (нпр. лексема крвав може значити усијан, зажарен само уз лексему пегла, утија). Овакво слагање назива се слагањем са заданим семантичким детерминатором. Семантичка позиција зависи и од синтаксичке функције, која такође може бити тројака. Слободна функција подразумева да лексема може реализовати одређено значење у свим синтаксичким функцијама које одговарају морфолошкој категорији којој припада. Ограничено слободна синтаксичка функција подразумева случајеве када се одређена значења не могу реализовати баш у свим синтаксичким функцијама лексеме. Тако се, на пример, врат не може реализовати у служби недетерминисаног субјекта када означава сужени или тањи део нечега поред проширеног крајњег дела или врха. Под задатом синтаксичком функцијом подразумевају се случајеви када синтаксичка функција као услов за семантичку реализацију

Лексиколошка истраживања Даринке Гортан Премк

51

није слободна, већ је одређена, унапред задата. Тако, на пример, лексема кућа може реализовати значење назив од миља (обично у обраћању мајке детету) само у вокативу једнине. Закључак. Истраживањима проф. Даринке Гортан Премк у српској лингвистици по први пут су покренута многа важна лексиколошка питања. Нико пре ње у србистици није писао о метафори, метонимији и синегдохи као лексичким механизмима, јер су до тада ови важни процеси третирани само као стилске фигуре. По први пут дефинише се лексема као јединица лексичког система. Одређује се важност семантичке позиције за идентификацију значења лексема. По први пут се осветљава и хијерархија у лексичком систему и убедљиво се доказује базичност основних, простих речи у лексичком систему. До истраживања проф. Гортан Премк, творби речи приступало се у српској лингвистици искључиво формално, граматички, а она је творбу речи везала за лексикологију, па је данас незамисливо истраживати семантички потенцијал лексеме независно од њеног творбеног потенцијала. На свему томе и на многим другим поставкама огромну захвалност дугујемо професорки Даринки Гортан Премк, утемељивачу српске лексикологије. ЛИТЕРАТУРА Гортан Премк 1984: Д. Гортан Премк, Полисемија и хомонимија у српскохрватском језику, Јужнословенски језик, 40, 11–19. Гортан Премк 1984–1985: Д. Гортан Премк, Још о регуларној полисемији, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 183–188. Гортан Премк 1987: Д. Гортан Премк, О семантичком односу деривата према творбеној основи, Научни састанак слависта у Вукове дане, 16/2, 101–107. Гортан Премк 1990: Д. Гортан Премк, О месту термина у лексичком фонду, Научни састанак слависта у Вукове дане, 18/1, 15–21. Гортан Премк 1990а: Д. Гортан Премк, Реч као јединица лексичког система, Преводилац, 1–2, 21–24. Гортан Премк 1991: Д. Гортан Премк, О неким моделима метафоричне полисемантичке дисперзије, Научни састанак слависта у Вукове дане, 20/2, 251–259. Гортан Премк 1991а: Д. Гортан Премк, О терминолошким јединицама и њиховој обради у Речнику САНУ, Наш језик, 29/1–2, 49–54. Гортан Премк 1992: Д. Гортан Премк, О месту речи у језичком систему, Анали Филолошког факултета, 19, 151–156.

52

Рајна М. Драгићевић

Гортан Премк 1992а: Д. Гортан Премк, О семантичкој позицији као месту реализације једне лексеме, Јужнословенски филолог, 48, 13–23. Гортан Премк 1993: Д. Гортан Премк, О регуларности семантичког варирања, Јужнословенски филолог, 49, 23–28. Гортан Премк 1994: Д. Гортан Премк, О лексичкој синонимији, Научни састанак слависта у Вукове дане, 22/2, 5–11. Гортан Премк 1994а: Д. Гортан Премк, Типови и врсте речи, Јужнословенски филолог, 50, 117–128. Гортан Премк 1995: Д. Гортан Премк, Метафора, метонимија и синегдоха у језику и стилу, Научни састанак слависта у Вукове дане, 23/2, 61–70. Гортан Премк 1995–1996: Д. Гортан Премк, О структури и семантици деривата, Наш језик, 30/1–5, 76–81. Гортан Премк 1996: Д. Гортан Премк, О платисемији, Наш језик, 31/1–5, 76–84. Гортан Премк 1996а: Д. Гортан Премк, О несамосталним семантичким елементима у структури лексеме, Јужнословенски филолог, 52, 19–24. Гортан Премк 2003: Д. Гортан Премк, Предговор, Семантичко-деривациони речник, свеска 1: Човек – делови тела, редакторке Д. Гортан Премк, В. Васић, Љ. Недељков, Нови Сад: Филозофски факултет, 7–22. Гортан Премк 2004: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, друго издање, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Гортан Премк 2006: Д. Гортан Премк, Поговор, Семантичко-деривациони речник, свеска 2: Човек – унутрашњи органи и ткива, психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине, сродство, редакторке Д. Гортан Премк, В. Васић, Р. Драгићевић, Нови Сад: Филозофски факултет, 763–771.

Rajna Dragićević Darinka Gortan Premk’s Lexicological Research Summary Prof. Dr. Darinka Gortan Premk is the first Serbian lexicologist in the true sense of the word. She outlined and introduced lexicology in the university studies at the Department of Serbian Language, Faculty of Philology, University of Belgrade. This paper outlines the most important thesis of her lexicological researches. Keywords: Darinka Gortan Premk, lexicology, polysemy, derivation, Serbian language.

Марина Љ. Спасојевић*

Институт за српски језик САНУ Београд

Допринос проф. ДР Даринке Гортан Премк српској лексикографији** У раду се, с једне стране, представљају резултати рада проф. др Даринке Гортан Премк у изради речника српског језика, пре свега, дескриптивних (Речника САНУ), али и специјалних речника, дакле, њен рад на практичној лексикографији. С друге стране, разматрају се питања и проблеми практичне лексикографије које је она решавала у својим бројним студијама, доприносећи тако унапређењу лексикографске праксе, али једнако и развоју теоријске лексикографије, и лексикологије, те радови о историји, стању и развоју српске лексикографије. Кључне речи: Даринка Гортан Премк, лексикографија, речници, Речник САНУ.

1. У библиографском опису лингвистичког рада проф. др Даринке Гортан Премк значајно место заузимају јединице из српске речничке продукције, јединице везане за различита питања практичне и теоријске лексикографије, као и јединице везане за српску, али и речничку продукцију уопште. Овим прилогом биће представљен лексикографски рад проф. Гортан Премк на изради различитих типова речника, али на првом месту на изради тезаурусног Речника САНУ, као и бројна решења и предлози за различита питања практичне и теоријске лексикографије, као и за правце и перспективе развоја српске лексикографије, које је у својим лексиколошко-лексикографским студијама и написима о разним речницима и поводом разних речника износила. [email protected] Овај рад је настао у оквиру пројекта Лингвистичка истраживања савременог српског књижевног језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (бр. 178009), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. *

**

54

Марина Љ. Спасојевић

2. Практичан лексикографски рад проф. Д. Гортан Премк састоји се из учешћа у изради дескриптивних једнојезичних речника и специјалних речника – речника семантичко-деривационих гнезда, те речника језика писаца и речника страних речи. 2.1. У Институт за српск(охрватск)и језик САНУ Д. Гортан Премк долази 1961. године. Како се тада припремала за објављивање друга књига Речника САНУ (1962), Д. Гортан Премк је, као почетник, учествовала у техничким пословима и штампарској коректури, те се њено име од тада до данас налази на страницама нултог табака овога тезауруса. Прошла је у своме раду од почетне до највише фазе израде Речника САНУ: основну обраду, редакцију и суредакцију, а од осамнаесте књиге проф. др Д. Гортан Премк је рецензент текста речника. У трећој књизи, поред тога што је Д. Гортан Премк потписана као учесник у техничкој редакцији и ауторској коректури, појављује се и као обрађивач грађе (1965), од пете књиге (1968) као основни редактор, а од девете књиге (1975) учествује у фази суредакције, веома осетљивом послу, који се поверава најискуснијим лексикографима и језичким зналцима. За седам година преданога рада напредовала је до највишег лексикографског звања. 2.1.1. На крају рада доносимо прилог о досадашњем учешћу Д. Гортан Премк у изради Речника САНУ према фазама. Њено учешће није било могуће до краја квантитативно изразити, јер се тек од осме књиге Речника САНУ бележе ауторства за основну обраду, у којој је учествовала у припреми рукописа треће, четврте, пете, шесте и тринаесте књиге. Редакцију је радила од пете до тринаесте књиге и урадила у овој, најважнијој, ауторској фази, према нашем бројању, више од једне књиге речничког текста – 1.688 стубаца (подаци у табели су изражавани у ступцима, а један том Речника САНУ садржи 800 страна двостубачно преломљеног текста). Суредакцију је радила од девете до деветнаесте књиге и досад је безмало урадила три књиге – 4.621 стубац. Подаци показују да је њено учешће било највеће у изради десетог и једанаестог тома овог речника, у којима је у фазама редакције и суредакције прешла по готово три четвртине књиге. 2.1.2. Према личном сведочењу, њена занетост језиком била је подупрта и знањем и интересовањем њених учитеља лексикографије и језика, подстицајних и плодних саговорника, академика Ирене Грицкат и Митра Пешикана (Гортан Премк 2010: 28), тако да је, како се види према учешћу у изради књига Речника САНУ, много радила, брзо учила и развијала се и као лексикограф и као научник. Више деценија је учествовала и учествује у овом колективном послу и своја (са)знања преноси млађим сарадницима. Иако је формално отишла из Института 1981. године и пре

Није забележено да је Д. Гортан Премк учествовала у помоћној редакцији.

Допринос проф. др Даринке Гортан Премк српској лексикографији

55

шла на Филолошки факултет Универзитета у Београду, где је у наставу и увела лексикологију, њен рад на Речнику САНУ практично никада није престајао. Она је доследно остала представник београдске лексикографске школе, формиране око израде српског тезауруса, са данас препознатљивом методологијом, концепцијом и метајезиком (уп. Ристић 2007). 2.1.3. Своја искуства и знања у изради дескриптивних речника применила је и као редактор у петој књизи Речника МС, односно као редактор и суредактор шесте књиге овога вишетомног речника српског језика. Такође, учествовала је и у изради једнотомног Речника МС 2007 (секција пропадати–пшеничник). 2.2. Када је реч о специјалним речницима, Д. Гортан Премк је осмислила и израдила концепцију и принципе сегментације Семантичко-деривационог речника (СДР 1; СДР 2) и учествовала у његовој изради. Радила је редактуру деривационог статуса лексема у гнезду, редактуру сегментације готово свих гнезда, учествовала у писању предговора за прву и поговора за другу свеску, радила ексцерпцију и обраду, табеле префикса и суфикса, па и техничке послове попут коректуре. Овај речник је настао на основу договора из Закључака са Међународног научног скупа о лексикологији и лексикографији (Гортан Премк 2002а: 380). Концепцију речничког чланка Д. Гортан Премк је представила на овом скупу на примеру гнезда лексеме зуб (Гортан Премк 2002а; уп. и Гортан Премк 2003а). Речник је настао из семинарских радова постдипломаца Одсека за српски језик Филозофског факултета у Новом Саду и радова на пројекту Стандардни српски језик. 2.2.1. Семантичко-деривациони речник је урађен по принципу тематске повезаности: човек – делови тела, односно унутрашњи органи и основна физиолошка стања, људска емотивна и интелектуална својства, појмови из тематског круга човек у окружењу (сроднички односи и сл.), основне радње (нпр. кретање). Као врста специјалног лингвистичког речника, семантичко-деривациони речник доприноси разумевању семантичких (полисемија), деривационих и других парадигматских лексичких односа. Обрада даје податке и о типу и правцу семантичких и деривационих модификација и потенцијала у зависности од категорије речи у иницијалном положају. Добијају се подаци о различитим типовима морфолошко-семантичког варирања, а тако представљен систем омогућава лексичко нормирање, посебно при успостављању терминологија. Речник такође омогућава испитивање префиксалне и суфиксалне творбе, те попис лексема које учествују у стварању композита итд. Употребна вредност овог специјалног лингвистичког речника је вишеструка. Он се, најпре, може користити за семантичке анализе, те као база за израду других типова специјалних речника, потом као дериватолошки приручник, а даје важне

56

Марина Љ. Спасојевић

податке и за нормативистику. Такође, може се употребљавати и у настави српског као матерњег и страног. 2.2.2. Проф. Д. Гортан Премк је сарађивала и на изради два речника језика писаца – радила је суредакцију Речника Његошева језика, а била је сарадник и у критичком приређивању Речника одомаћених речи и израза Иве Андрића. Своје лексикографско искуство као консултант Д. Гортан Премк уткала је и у Велики речник страних речи и израза И. Клајна и М. Шипке. 3. Учествујући у изради српског тезауруса, проф. др Д. Гортан Премк сусретала се са многим практичним проблемима. Тражећи решења за њих, прегледала је претходно урађене томове, систематизовала решења и критички им прилазила, покушавајући да из њих извуче оно што је најбоље за речничко представљање неких лексема. Тако је настао велики број радова у којима се нуде препоруке за унапређење лексикографске праксе, а неретко на основу лексикографске праксе долази се до одговора на низ лексиколошких питања. Питањима која су је интересовала проф. Гортан Премк враћала се више пута, тражећи најбоље решење. Своје претпоставке и концепције износила је и проверавала на научним скуповима, врло често на Научном састанку слависта у Вукове дане, али и у сарадњи са колегама из Македоније. Радови из лексикографије такође се могу поделити у више група: 1) они који су посвећени структури речничког чланка и врсти дефиниције, 2) потом конкретним лексикографским проблемима, односно питањима обраде и речничког представљања појединих врста и типова речи, фигуративности и сл., 3) затим типовима речника и, условно на крају, 4) историјској и развојној перспективи и стању српске лексикографије. 3.1. Прегледно и систематично са информацијама које нам доноси речнички чланак Речника САНУ, односно са тим каква је његова структура (одредничка реч лево : десно граматички квалификатори, квалификатори употребне и стилске вредности, различите врсте дефиниције, синтаксичка позиција, упућенице, примери), упознајемо се у раду Гортан Премк 1980. Убрзо потом, у раду Гортан Премк 1981, говори се о исказивању синтаксичке информације, односно синтаксичке позиције у речницима и начинима на које се сигнализује са становишта књижевнојезичке норме неприхватљива рекција – допунским информацијама у загради испред дефиниције, где се наводи одговарајући тип допуне и квалификују некњижевне синтаксичке конструкције. 3.1.1. Проблемима дефиниција у лексикографији, односно проблемима идентификације семантичког садржаја лексема Д. Гортан Премк је посветила већи број радова. Она је анализирала дефиниције из Речника САНУ и Речника МС, издвојила и описала типове лексикографских дефиниција: описна, синонимска и комбинована описна и синонимска (упућивачке су

Допринос проф. др Даринке Гортан Премк српској лексикографији

57

конвенционалне и зависе од речника до речника) (Гортан Премк 1982). Описна без синонима се употребљава када објективне (или субјективне) околности не дозвољавају могућност образовања синонимског низа. Синонимској дефиницији прибегава се да би се економисало простором, у два случаја: када постоји довољан број одредница синонимних са том лексемом, од којих је бар једна већ обрађена, и када је та лексема маркирана у погледу ширине употребе. Неколико деценија касније Д. Гортан Премк (2014а; 2014б) издваја: основни тип лексикографских дефиниција, који је карактеристичан за идентификацију семантичког садржаја лексема код основног значења, у коме имамо директан однос између номинационе јединице и оног што је њоме означено; секундарни типови лексикографских дефиниција везани су за секундарна значења примарних лексема и деривате; помоћне лексикографске дефиниције типа: в. то и то. У овим радовима даје се и образлаже поредак значења у хијерархијској структури полисемантичне лексеме: прво се наводи дефиниција којом се идентификује основни семантички садржај, па семантички садржаји настали метонимијом, па синегдохом, па метафором и, најзад, специјални терминолошки и други маркирани садржаји. 3.1.2. Употреба синонима, односно синонимског низа у дефиницији на примерима из Речника САНУ и двојезичних речника анализира се у раду Гортан Премк 1983а. Навођење синонима иза описног дела дефиниције карактеристично је за велике описне речнике (првим делом се идентификује појам директно и наводе елементи значења, а синонимом се индиректно упућује на семантички садржај). Синонимске дефиниције карактеристичне су за двојезичне речнике, а њихова функција много је сложенија и условљена је наменом речника: омогућава контрастирање, односно конфронтативно сагледавање лексичких система различитих језика, превођење и опште идентификовање семантичког садржаја лексичким  Лексеме попут глава, рука, нога не садрже синониме у дефиницији, јер просте, основне речи немају синониме. Синонимија је секундарни лексички механизам настао у процесу полисемије (Гортан Премк 1997: 140–145).

Углавном, у својим промишљањима проф. Гортан Премк све посматра кроз призму речника, из перспективе лексикографа, па тако и дериватолозима поставља задатак да творбу речи испитују системски и у систе­му, јер само тако лексикографи могу добити праве информације за идентификацију семантичког садржаја и уочавање семантичког варирања и представљање лексеме у лексичком систему (Гортан Премк 2012: 555). 

 Проблему лексикографске дефиниције ауторка се враћала и у радовим Гортан Премк 1996; Гортан Премк 1999.  О дефиницији, односно семантичкој идентификацији у двојезичним речницима писано је у раду Гортан Премк 1983б.  О лексичкој синонимији и њеном представљању у дескриптивним речницима писано је у раду Гортан Премк 1992.

58

Марина Љ. Спасојевић

еквивалентом. У једнојезичним речницима она се даје ради економисања простором, ако постоји обрађени еквивалент и ако је одредничка лексема стилски маркирана. Постоји већи број критеријума за употребу синонима у описним речницима: да су речи из општег лексичког фонда, у примарном значењу без синтагматских и стилистичких ограничења. Међутим, то није обавезно у двојезичним речницима, с обзиром на то да је реч о конфронтирању двају језика: поред општих, употребљавају се и маркиране лексеме са одговарајућим квалификацијама, уз показивање лексичко-граматичких ограничења и специфичности. 3.2. Значајно место по домету међу радовима заузимају свакако радови о обради предлога. Важно је напоменути у овом случају да је проф. Д. Гортан Премк урадила, између осталог, предлоге до и на у Речнику САНУ. У два наврата, у раду Гортан Премк 1984а (односно на скупу о лексикографији и лексикологији 1983) и 2015, изнела је своје виђење представљања предлога у лексикографској обради, али и лексичком и граматичком систему. На основу обраде у речнику, могу се издвојити три модела у српској дескриптивној лексикографији: 1) предлог се обрађује заједно са речју уз коју стоји дефиницијом типа: предлог заједно са самосталном речју одређује предмет (на 1, Речник МС), којом се одређује однос у који ступа именичка реч с предлогом према другим члановима реченице и синтагме, односно предлог се одређује не као реч већ као (суб)морфема сложене морфеме којој је други члан падежни наставак; 2) предлог са самосталном речју одређује положај, место, што је заправо дефиниција којом се предлог одређује и као релациона реч и као детерминатив падежног односа именичке речи, дакле, опет као семантички празна јединица, која тек у вези са самосталном речју добија релационо значење (за 1а, Речник САНУ); 3) предлог се детерминише као синсемантичка релациона лексема којом се одређује, с једне стране, релација према именичком појму уз који стоји и, с друге стране, према појму управне речи дефиницијом типа: предлог одређује место завршетка какве радње које се налази у близини појма уз чије име стоји, негде у односу на тај појам (до, Речник САНУ, на 1, Речник САНУ). Посматрана грађа је показала да је већа неуједначеност код обраде старих, немотивисаних предлога (до, за и сл.) него код конверзива (близу, чело). Из анализе може се издвојити следећи закључак и препорука за лексикографску праксу, али и за граматичке описе: „Дефиниција предлога у дескриптивним речницима требало би да садржи и семантичку идентификацију, идентификацију индивидуалног лексичког значења и информацију о граматичкој позицији, о синтаксичком односу  Д. Гортан Премк наглашава, такође, да су предлози вишезначни, као и друге речи, али да фигуративна значења не могу имати.

Допринос проф. др Даринке Гортан Премк српској лексикографији

59

према управном члану синтагме. Наш трећи модел дефинисања предлога управо садржи оба ова захтева, те га стога предлажемо као универзални модел идентификације предлога у дескриптивним речницима” (Гортан Премк 2015: 291). 3.2.1. Лексикографском представљању термина проф. Д. Гортан Премк пажњу је посветила у раду Гортан Премк 1991 (али је о терминима у лексичком систему писала и раније, в. Гортан Премк 1988; Гортан Премк 1997: 116–125). Наиме, препоручује се у овим разматрањима да оне лексеме, односно њихова значења која припадају и општем и специјалном, специфичном, стручном и научном лексичком фонду треба обележавати стављањем квалификатора (и бот., и зоол., и анат. и сл.), а она значења која функционишу само као део терминолошких система маркирати одговарајућим квалификатором. 3.2.2. Проблем фигуративности, односно употребе квалификатора фиг. често је био предмет разматрања у српској теоријској лексикографији (од Ирене Грицкат, преко Милице Радовић Тешић и др.), али лексикографска пракса и даље показује непреврело стање, те је своје виђење овога проблема Д. Гортан Премк изнела, осим у Полисемији (Гортан Премк 1997: 112–116), и у раду Гортан Премк 2011 (прештампано у Гортан Премк 2014в). Она закључује да квалификатор фиг. треба да стоји пред примерима фигуративне употребе основних значења, без обзира на то да ли иза следи кратка дефиниција (као код главе ’цваст’ – део биљке), мада дефиниције треба избегавати. Другачије би решење у овим случајевима, али некоришћено у нашој пракси, био квалификатор слик. – сликовито (међутим, он би се поклапао са слик. – сликарски). Квалификатор фиг. не треба стављати испред секундарних значења, тј. одузети му могућност да означи фигуративна значења. Овде би прелазно решење било пренесено. Платисемичне и метонимијске секундарне реализације не могу бити фигуративне, док оне настале метафором могу, али ту је реч обично о експресивној маркираности и тада треба користити квалификатор експр. Секундарне семантичке реализације индуковане синегдохом нису експресивне, а поготову при преласку имена са ширег појма на ужи. 3.3. Са искуством потеклим из рада на дескриптивним речницима тезаурусног типа и речника средњег обима, проф. Д. Гортан Премк (1998) разматрала је шта би то требало да се нађе у једнотомном речнику српског језика, за којим је последње деценије прошлог века вапила српска научна и интелектуална јавност и када се овакав речник очекивао од Матице српске. Веома систематично у овом раду Д. Гортан Премк износи које су тешкоће исписивања тзв. леве стране и десне стране речничког чланка. Пажњу ћемо сада посветити њеном „виђењу” леве стране, док је о информацијама на

60

Марина Љ. Спасојевић

десној страни писано и раније (в. т. 3.1, 3.1.1, 3.1.2). Наиме, на левој страни се лексикограф сусреће најпре са питањем које су то одреднице које ће ући у речник ако имамо у виду чињеницу да је реч о стандардном језику који траје дужи период: да ли уносити све речи, тј. обухватити лексику целог периода развоја стандардног језика, да ли изостављати речи из почетних фаза стандардног језика и усмерити пажњу на актуелну лексику. Решење, према Д. Гортан Премк, јесте да се старија лексика „скромније, шкртије” обрађује, а новија детаљније и у семантичком и у прагматичком погледу. Исто тако, недоумица је на овој страни да ли узимати само лексику из књижевних дела или и из разговорног, колоквијалног, супстандардног језика. Њено решење је да се књижевним, научним и публицистичким делима прикључи разговорни језик, али без жаргона. Оно где Д. Гортан Премк предлаже одступање у односу на класичну лексикографију јесу вулгаризми, јер сматра да треба бележити у одређеној мери „опште вулгаризме”. Када су у питању асемантичне речи, попут антропонима и топонима, њен став је, такође, другачији од традиционалног – да се не уносе, а термине уносити само до обима који би одговарао општеобразовном нивоу. Као новину, Д. Гортан Премк је предложила да се у загради бележи и акценат у експресивном изражавању ако одступа од књижевног. Када је посреди организација речничког текста, односно његове леве стране, питање је да ли се определити за азбучни редослед или груписање према деривационим гнездима. Сматра да је примаран азбучни редослед, а груписање по гнездима је пожељан, виши, следећи ступањ, коме треба тежити и који нам обезбеђује нове информације и начине сагледавања лексике. 3.3.1. Стално праћење теоријских лексиколошких достигнућа и тежња за њиховом практичном применом изнета је у раду из 1994. године, мада се ту констатује: „Лексикографска пракса увек је претходила лингвистичкој, посебно лексиколошкој теорији, с друге стране, мање је познато и признато да се теоријске синтезе, лексиколошке и др., понекад тешко и закаснело враћају у лексикографску праксу.” Овде се предлаже израда и образлаже значај и употребна вредност новог типа речника у коме би лексички систем био експлицитно презентиран методом компонентне анализе и компонентне синтезе. Из таквих дефиниција би се могао јасно видети развој полисемантичне структуре и деривата. 3.3.2. Посебну пажњу Д. Гортан Премк посветила је разматрању израде лингвистичких речника (2003б). Од Обратног речника М. Николића (2000) види могућност израде више нових: преко потребан акценатски речник, нормативни граматички речник итд. Из (тада предстојећег) речника Десна страна обухвата показатеље граматичке категорије, податак о етимологији (посредник и/или изворник), квалификаторе употребне и стилске вредности, семантичку идентификацију и семантичку позицију и на крају примере употребе. 

Допринос проф. др Даринке Гортан Премк српској лексикографији

61

семантичко-деривационих гнезда може произаћи дескриптивни речник савременог српског књижевног језика чија ће лева страна бити дата по гнездима. Он се може допуњавати примерима из нових корпуса. Даље, могу се правити двојезични речници гнезда, који имају велику научну вредност; омогућавали би поређење и разумевање развоја полисемије и других семантичких процеса. Трећи речник који би произашао био би речник морфема. 3.3.3. Када је реч о типовима речника (специјалних), Д. Гортан Премк највише је пажње посветила и писала о речнику семантичко-деривационих гнезда, чију је израду конципирала и реализовала (в. т. 2.3, 2.3.1). Писала је са колегама из Новог Сада о његовој структури, концепцији, његовом значају, могућностима његове употребе за различита семантичка, дериватолошка и др. проучавања (Гортан Премк 2002а), као и о упоредном српско-македонском речнику (Гортан Премк 2002б; 2003а). Речник деривационих гнезда може послужити као основа за упоредно испитивање лексичких система словенских језика, што је образложено у раду Гортан Премк 2001. 3.4. Када је реч о развоју, стању и будућности српске лексикографије, у радовима проф. др Д. Гортан Премк, осим представљања значаја и вредности великих остварења, издвајају се задаци и недостаци српске лексикографије, а често се предочавају и предлози за њихово испуњавање или решавање. 3.4.1. Представљајући 2000. године стање у српској лексикографији, као задатке поставља: 1) израду филолошких речника и 2) израду различитих лингвистичких речника. Од филолошких треба приступити изради леве стране различитих типова речника којима је први језик српски. То је задатак лексикографа који раде описне речнике. Овако урађена номенклатура убрзала би рад двојезичних речника и стално би се могла ажурирати; наставити рад на школским и отпочети рад на студентским речницима, потом на речнику страних речи или појединих страних језика (од њих је изашао, нпр., Речник страних речи Клајна и Шипке и др.). Лингвистички речници које би требало урадити јесу: тада започети речник деривационих гнезда, речник морфема итд. Предлаже да се оформи и обучи тим у МС по принципима модерне лексикографије и компјутерске обраде грађе. 3.4.2. Када је дигитализација српске лексикографије посреди, веома су значајни њени предлози изнети поводом обележавања шездесет година Института за српски језик САНУ. Наиме, проф. Д. Гортан Премк предлаже и образлаже три опције: 1) речници треба да буду на интернет порталу Српска лексикографија; да буду на ВАП порталу, што омогућава приступ корисницима мобилне телефоније; омогућити тражење и добијање инфор

О развоју српске лексикографије у 19. веку в. Гортан Премк 1984б.

62

Марина Љ. Спасојевић

мација СМС порукама (финансирање – да се СМС наплаћује или да се од Европе траже донације / или да држава сноси трошкове); 2) завршетак Речника САНУ на следећа три начина: први, наставити овако, што је споро, али са упутствима за селекцију грађе; друго, што су М. Пешикан, Д. Гортан Премк и неки млађи сарадници предлагали, да се постојећи томови ставе у електронску форму, као и остатак грађе, с тим што би се грађа лематизовала и заглавља била граматички обрађена, и ставити на ЦД; треће, компромисно, тако што би се постојећих тада 17–18 томова ставило у електронску форму и на основу њих, као корпуса, наставио рад до краја; 3) дефинисати корпус српског књижевног језика. Наиме, после скоро десет година, на путу смо да реализујемо њене предлоге, нарочито други, за завршетак Речника САНУ и, на срећу, још повољније од очекиваног. Поред дигитализованих томова, имаћемо и дигитализовану грађу, која ће се обрађивати по досадашњим принципима. Надамо се – неће се одступити од концепције и квалитета, а рад ће се убрзати и осавременити. Из постојеће базе биће могућности за реализацију нових лексикографских остварења и ажурирање и осавремењивање постојећих томова. По овоме се види колико испред нас корача искусни и обавештени лексикограф. 3.4.3. Као највећи проблем српске лексикографије, и десет година после претходног рада, у раду Гортан Премк 2016, издваја се непостојање дефинисаног корпуса српског стандардног језика. Наиме, наши дескриптивни речници покривају период од Вука до половине прошлога века, а дескриптивни речници који треба да покрију период од тог времена до данас немају дефинисан и оформљен корпус савременог стандардног језика. Проф. Гортан Премк оцењује да је сада српска дескриптивна лексикографија нешто застала, а узрок види у броју лексикографа (и за РСАНУ немогућност дигитализације, за шта се надамо да је иза нас). Дакле, задаци су: први, вертикално и хоризонтално одређивање стандардног српског језика, други, стварање корпуса тога језика и трећи се тиче наредних задатака српске лексикографије, а то је најпре израда стандардног дескриптивног речника, средњег обима од око 120.000 лексема. 4. Велики број приказа и написа о речницима сведочи о томе да је Д. Гортан Премк непрекидно пратила лексикографску продукцију – домаћу и страну, једнојезичну и двојезичну. Осим о појединим томовима Речника САНУ и Речнику МС, писала је о Речнику нових речи Јована Ћирилова, Речнику жаргона, специјалним терминолошким речницима, Обратном речнику Мирослава Николића, Асоцијативном речнику, Речнику творбених форманата Данка Шипке, речницима Ђорђа Оташевића, турско-српском речнику Марије Ђинђић и др. У свим овим написима истицала је значај ових лексикографских остварења, уочавала њихове добре методолошке стране и даље о њима размишљала, дајући и сугестије.

Допринос проф. др Даринке Гортан Премк српској лексикографији

63

5. Допринос проф. Д. Гортан Премк видљив је и на пољу организовања научног живота. Била је у уредништву зборника са првог међународног скупа о лексикологији и лексикографији, који се одржао у Београду и Новом Саду 1980. године (зборник 1982). Потом су, до распада Југославије, уследила још три скупа: у Београду 1983. године (зборник 1984), у Сарајеву 1986. године и у Загребу, пред рат, али без реферата српских лингвиста. Скоро деценију након тога, проф. Д. Гортан Премк је настојала да обнови овај вид научне активности и 1999. године организовала овакав скуп. Он је због бомбардовања сачекао 2001. годину, а зборник Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе изашао је 2002. године.10 Такође, проф. Д. Гортан Премк увек је рада да учествује на трибинама Речника САНУ и тако доприноси обучавању и усавршавању лексикографског кадра. 6. Лексикографски рад проф. Даринке Гортан Премк може се пратити на два нивоа – у колективној изради српских, пре свега, дескриптивних речника, али и других типова специјалних речника, и у теоријској лексикографији. На оба поља урадила је много – и као лексикограф и као теоретичар лексикографије. Она је познавалац историје практичне и теоријске лексикографије, српске металексикографије – она је и њен стваралац, могло би се рећи и усавршавалац и пратилац, јер све што је радила, радила је с циљем да проникне у тајну устројства лексичког система и тајну његовог представљања у речницима. И тај спој налазимо у монографији Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику (1997). ЛИТЕРАТУРА Гортан Премк 1977: Д. Гортан Премк, Уз Речник српскохрватског књижевног језика: неколико података и неколико речи, Наш језик, XXIII/1–2, 3–5. Гортан Премк 1980: Д. Гортан Премк, О граматичкој информацији и семантичкој идентификацији у великом описном речнику, Наш језик, XXIV/3, 107–114. 10 Према њеним речима на отварању: „Циљ је овога скупа, с једне стране, осавремењивање српске лексиколошке теорије и лексикографске праксе и, с друге стране, у научној размени мишљења провера онога што смо досад учинили и онога што желимо да учинимо” (у зборнику под Гортан Премк 2002а: 7), а његови закључци су: „1. Овакве би међународне скупове требало одржавати сваке четири године, евентуално сваке три. 2. Између оваквих скупова требало би одржавати мање скупове, претежно националне, о појединим конкретним проблемима. 3. Наставити рад на Семантичко-деривационом речнику. 4. Постављена питања на овоме скупу треба теоријски и пратктично решавати. А то значи да треба радити и између скупова” (Гортан Премк 2002а: 380).

64

Марина Љ. Спасојевић

Гортан Премк 1981: Д. Гортан Премк, О неким проблемима синтаксичке норме у Речнику САНУ, Научни састанак слависта у Вукове дане, 10/1, 91–95. Гортан Премк 1982: Д. Гортан Премк, О семантичком садржају лексикографске дефиниције, у: Д. Ћупић (ур.), Лексикографија и лексикологија, Београд – Нови Сад, 49–51. Гортан Премк 1983а: Д. Гортан Премк, Синонимски низ у лексикографској дефиницији, Научни састанак слависта у Вукове дане, 12/1, 45–50. Гортан Премк 1983б: D. Gortan Premk, O semantičkoj identifikaciji u dvojezičnom rečniku, Prevodilac, 2/1, 15–18. Гортан Премк 1984а: Д. Гортан Премк, Обрада предлога у великим описним речницима, у: Ј. Јерковић (ур.), Лексикографија и лексикологија, Београд: САНУ, Филолошки факултет – Нови Сад: Институт за јужнословенске језике Филозофског факултета, Матица српска, 35–39. Гортан Премк 1984б: Д. Гортан Премк, Српскохрватска лексикографија XIX века: преглед лексикографских концепција, Наш језик, XXVI/2–3, 139–146. Гортан Премк 1988: Д. Гортан Премк, О месту термина у лексичком фонду, Научни састанак слависта у Вукове дане, 18/1, 15–21. Гортан Премк 1991: Д. Гортан Премк, О терминолошким јединицама и њиховој обради у Речнику САНУ, Наш језик, XXIX/1–2, 49–54. Гортан Премк 1992: Д. Гортан Премк, Лексичка синонимија у дескриптивним речницима и у језику уопште, у: Конфронтациона проучавања српског и других словенских језика, зборник теза и резимеа Саопштења са научног колоквијума одржаног 8. маја 1992, Београд: Филолошки факултет, Катедра за славистику, Центар за научноистраживачки рад Филолошког факултета, 5–6. Гортан Премк 1994: Д. Гортан Премк, О новоме типу дескриптивног речника, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXXVII/1–2, 203–208. Гортан Премк 1996: Д. Гортан Премк, О лексикографској дефиницији и систему лексикографских дефиниција у једнојезичком речнику, Прилози, 21/2, Скопје: Македонска академија на науките и уметностите, 105–123. Гортан Премк 1997: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Библиотека Јужнословенског филолога, н. с., књ. 14, Београд: Институт за српски језик САНУ.

Допринос проф. др Даринке Гортан Премк српској лексикографији

65

Гортан Премк 1998: Д. Гортан Премк, О универзуму једнотомног дескриптивног речника стандардног језика – лексикографске недоумице, Македонски језик, XLV–XLVII, 107–114. Гортан Премк 1999: Д. Гортан Премк, За лексикографската дефиниција и системот на лексикографските дефиниции во еднојазичниот речник, у: XXV Научна дискусија на XXXI Меѓународен семинар за македонски јазик, литература и култура, Скопје, 23–26. Гортан Премк 2000: Д. Гортан Премк, О наредним задaцима српске лексикографије стандардног језика, Јужнословенски филолог, LVI/1–2, 289–294. Гортан Премк 2001: Д. Гортан Премк, Речник деривационих гнезда као основа за упоредно испитивање лексичких система словенских језика, у: XXVII научна конференција на XXXIII меѓународен семинар за македонски јазик, литература и култура (Охрид 2000) 1, Лингвистика, 19–24. Гортан Премк 2002а: Д. Гортан Премк, Семантичко-деривациони речник српскога језика, у: Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе, Београд: Институт за српски језик САНУ – Нови Сад: Матица српска, 103–110. Гортан Премк 2002б: Д. Гортан Премк, М. Миркуловска, Семантичко-деривациони двојезични речници: семантичко-деривациони српско-македонски речник, у: XXVIII научна конференција на XXXIV Мегународен семинар за македонски јазик, литература и култура (Охрид 13–14. август 2001), Скопје: Универзитет „Св. Кирил и Методиј”, 121–131. Гортан Премк 2003а: Д. Гортан Премк, В. Васић, Предлог заснивања заједничког пројекта: Српско-македонски семантичко-деривациони речник, у: Предавања на XXXV Меѓународен семинар за македонски јазик, литература и култура (Охрид, 5–23. август 2002. г.), Скопје: Универзитет „Св. Кирил и Методиј”, Меѓународен семинар за македонски јазик, литература и култура, 2003. Гортан Премк 2003б: Д. Гортан Премк, Лингвистички речници српскога језика (наредни задаци), Научни састанак слависта у Вукове дане, 31/1, 111–117. Гортан Премк 2007: Д. Гортан Премк, Српска лексикографија данас. Три предлога, у: С. Танасић (ур.), Шездесет година Института за српски језик САНУ, књ. 1, Београд: Институт за српски језик САНУ, 243−247. Гортан Премк 2011: Д. Гортан Премк, О квалификатору фигуративно у српским (српскохрватским) дескриптивним речницима, у: В. Ружић,

66

Марина Љ. Спасојевић

С. Павловић (ур.), Зборник у част Гордане Вуковић, Лексикологија, ономастика, синтакса, Нови Сад: Филозофски факулет, 27–37. Гортан Премк 2012: Д. Гортан Премк, Наредни задаци српске дериватологије из угла једног лексикографа, у: Р. Драгићевић (ур.), Творба речи и њени ресурси у словенским језицима, Београд: Филолошки факултет, 555–559. Гортан Премк 2014а: Д. Гортан Премк, O лексикографској дефиницији и систему лексикографских дефиниција у једнојезичном речнику, у: М. Алановић, Ј. Дражић, Г. Штасни, Г. Штрбац (ур.), Зборник у част Вери Васић, Лексика, граматика, дискурс, Нови Сад: Филозофски факултет, 31–39. Гортан Премк 2014б: Д. Гортан Премк, Дефинисање у српској лексикографији, у: Р. Драгићевић (ур.), Савремена српска лексикографија у теорији и пракси, Београд: Филолошки факултет, 131–139. Гортан Премк 2014в: Д. Гортан Премк, Фигуративна значења у српској лексикографији, у: Р. Драгићевић (ур.), Савремена српска лексикографија у теорији и пракси, Београд: Филолошки факултет, 155–165. Гортан Премк 2015: Д. Гортан Премк, Још о обради предлога у дeскриптивним речницима савременог српског језика, у: Људ. Поповић, М. Номаћи, Д. Војводић (ред.), У простору лингвистичке славистике: зборник научних радова поводом 65 година живота академика Предрага Пипера, Београд: Филолошки факултет, 287–292. Гортан Премк 2016: Д. Гортан Премк, Неколико речи о савременој српској дескриптивној лексикографији, у: Ј. Дражић, И. Бјелаковић, Д. Средојевић (ур.), Зборник у част Љиљани Суботић, Теме језикословне у србистици кроз дијахронију и синхронију, Нови Сад: Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, 431–437. Клајн, Шипка 2006: И. Клајн, М. Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј. Речник одомаћених речи и израза Иве Андрића, Свеске Задужбине Иве Андрића, XV/12, Београд, 1996, 9–51. Речник МС: Речник српскохрватскога књижевног језика, књ. V–VI, Нови Сад: Матицa српскa, 1976. Речник МС 2007: Речник српскогa језика, ур. М. Николић, Нови Сад: Матица српска, 2007. Речник Његошева језика, књ. 1–2, Београд: САНУ, ЦАНУ, Вук Караџић, Народна књига, Обод, Просвета, СКЗ, 1983. Речник САНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Београд: САНУ, Институт за српскохрватски језик, 1959–.

Допринос проф. др Даринке Гортан Премк српској лексикографији

67

СДР 1: Семантичко-деривациони речник, Свеска 1: Човек – делови тела, ред. Д. Гортан Премк, В. Васић, Љ. Недељков, Лингвистичке свеске, 3, Нови Сад: Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику, 2003. СДР 2: Семантичко-деривациони речник, Свеска 2: човек – унутрашњи органи и ткива, психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине, сродство, ред. Д. Гортан Премк, В. Васић и Р. Драгићевић, Нови Сад: Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику, 2006. Ристић 2007: С. Ристић, Прва лексикографска школа у Институту за српски језик САНУ, у: С. Танасић (ур.), Шездесет година Института за српски језик САНУ, књ. 1, Београд: Институт за српски језик САНУ, 130–149.

Marina Spasojević The Contribution of Professor Darinka Gortan Premk to Serbian Lexicography Summary The paper presents the results of Prof. Dr. Darinka Gortan Premk’s work related to compiling dictionaries of the Serbian language – primarily descriptive dictionaries (Dictionary of the Serbian Academy of Sciences and Arts, Dictionary of Matica Srpska, single-volume dictionary of Matica Srpska), but also specialized dictionaries (dictionary of semantic derivations, dictionary of the language of individual writers, etc.). On the other hand, it discusses issues related to the problems of practical lexicography, which Prof. Premk sought to resolve in her numerous studies, contributing both to the improvement of lexicographic practice (the structure of dictionary entries and information they offer, types of lexicographic definitions and the use of synonyms in these definitions; problems related to the lexicographic treatment of prepositions, the treatment of figural meanings, lexicographic treatment of terms, etc.). Through the discussion of these problems and the study of topics related to the history, state-of-the-art and perspectives of Serbian lexicography, as well as critical reviews of various lexicographic works, she left a significant imprint on the development of Serbian theoretical lexicography and lexicology. Accordingly, the lexicographic work of Prof. Darinka Gortan Premk may be traced along two lines: the collective work dedicated to compiling Serbian descriptive and special dictionaries and theoretical lexicography. Keywords: Darinka Gortan Premk, lexicography, dictionaries, Dictionary of the Serbian Academy of Sciences and Arts.

68

Марина Љ. Спасојевић

Учешће проф. др Даринке Гортан Премк у изради Речника САНУ Речник САНУ фаза израде том и година 2, 1962. 3, 1965. 4, 1966. 5, 1968.

6, 1969.

7, 1971.

8, 1973.

технички послови и штампарска коректура + +

основна обрада

+ + +

+

редакција

заврискати – загладнелост 48; закачити – заклептати 27,5 = 75,5 занимив – заовица 32,5; запах – записница 42; заповјед – заравањ 96; зародити – засењеност 53; збрисавање – звавољити 18 = 241,5 злоглав – злоследичан 35; известиочев – извлачити 45; излазић – излупати 43; изрезивање – изумило 50; изумиље – икона1 27; интац – интонирање 32 =232 интонирати – ирша 52; истрaгати – истурити 53; истуркати – исцветати 26; јагњило – јадуљица 41; јатмице – јачина 16; Јеврејка – јединик 28; јет – Јовета 29,5 =245,5

суредакција

рецензија укупно стубаца

75,5

241,5

232

245,5

Допринос проф. др Даринке Гортан Премк српској лексикографији

9, 1975.

10, 1978.

кам – каменисати кестити се 22; карлица – килореџа – кастролчина 63; кисело 57; касу – кафтор – кицоштво 74; клапрати 47; клач1 – клацнути 30; – клепашица 24; коврљан – коздолац Клобук – кљочка 43 45; козевина = 226 – кокарда 39,5; кокање – колаузин 50,5 = 269 корисан – коровача колунел 37; коровина – коса – команац 32,5; косaбаша 25; команда – космак 14; – комерцијски кратковремен 32,5; Комесар – крвников 46; – Комуловић 69,5; кривка – крикњава комун – коница 58; крчмарица 76,5; Корен – кувати 49,5 – корион 31; = 237 космат – котарно 40; котарски – кочијаштво 61; кочије – коштуњав 49; коштуњавац – крај 49,5; краљити се – кратковратаст 48; креативност – кремљ 26,5; кремницер – кретуш 37,5; крећ – кривичност 54; крила – кришпетље 63; кришпин – крнтијетина 54,5; крнути – крошни 54; крошња – крсташић 38; круба – кружић 15; кружје – крустуменка 36; крут – крушац 13; крушва – Крчмарић 24,5; куваћи – кујџија 50; кук – кукурек 43; кукурека – кукутица 8 = 999

69

495

1.236

70 11, 1981.

12, 1984.

Марина Љ. Спасојевић

купушњача – кукутка курјачан 32; куцати – кумирство 48,5; – кшефтовати 38; кумис – купина л – лад 35; Лада 43,5; купинара – Лазорчанин 37; ли – купушњак 28,5; – лијун 60 кућа – куцатања = 202 35,5; лaзукић – лак-полако 37; лап – ласцивност 47; лат – лашчица 40; ле – леден 65; леденаст – лекарење 33; лекарија – леотиња 46; леп – лепутирац 49; лепух – летњосечина 42; лето – лешчрба 32; липолист – листарица 43,5; листарка – лицемјер 35; лицен – лишчић 35; ло – лозовача 49; Лозовина – Ломпар 52; лон – лошчура 44; луб – лужаћи 33; лужењак – лупарски 43; љ – љубај 30; љутић – љушчица 15; м – магуша 48 = 974,5 маки – малешност малокаван 39; Милосавић – малуља 25; – мимични 41 малуљица = 80 – Мамцић 35; Мањак – мархата 64; мастија – матафјун 16; Маук – махова 21; мезгати – мелекшаст 46,5; мердевинице – мерџанац 39; мерџан-грожђе – месњача 33; месо – метач 44; метва – мехов 64; миловезак – Милосавац 15; миран – мирџика 43; мистик – михана 30; михача – мјузикхолски 44 = 519,5

1.176,5

599,5

Допринос проф. др Даринке Гортан Премк српској лексикографији

13, 1988.

14, 1989.

15, 1996. 16, 2001.

17, 2006.

18, 2010.

+ [н – на12]

71

молика – Моравчић мочварница 628 68,5; Mуња – мрвке 70; – мусјаин 38; муш1 мртавац – Mхољац 30; н – мршчица 57; – на- 12 музност – мукао = 148,5 15; мусјак – мутљање 50; навејати – наводаџисати 61; надтрајати – назадњак 40; назадњачки – наизредице 67; наизуст – највећма 33,5; највећост – најмовнина 27; најмодавац – накицошити 59 = 479,5 нањихати се 352 – напасник 62; настамба – насушти 55; нат – натмурити 65; натмушити (се) – натурање 71,5; натурати1 – наћева 28; начкаљати – нашчињати се 50; недосадан – недотруо 20,5 = 352 Новаци 29 – новожидовски = 29 нормалан 242,5 – нотесић 59; нотешче – нука 67; обожавати – образ 62,5; обрвача – обрстлајтнаница 54 = 242,5 одело – одјељ255 75; одјене – одљокнути 53; одскочница – одузетост 48; ођа – оздоњи 79 = 255 останац – осудан ормар 1.317 66; откоракнути – оцарити – отолошки 91 = 1.160 = 157

72

Марина Љ. Спасојевић

19, 2014.

укупно стубаца

1.688

ошипка – ошчуро оцат – пе80; пастила тогласник – патљикаш = 1.600 67,5; патљица – пaушалски 65; паф – пашчурина 57,5; Пеак – пекарија 74 = 344 4.621 2.760

1.944

9.069

Александра М. Марковић*

Институт за српски језик САНУ Београд

ГРАМАТИЧКА ИСТРАЖИВАЊА ДАРИНКЕ ГОРТАН ПРЕМК** У раду се даје преглед граматичких истраживања Даринке Гортан Премк. Монографија и радови посвећени граматичким питањима представљају се према тематским областима. Указује се на најчешће обрађивану проблематику (падежну), на теоријски оквир у ком су вршена истраживања (Белићево учење о синтагми), на методолошку доследност у примени семантичко-синтаксичке анализе грађе из дијахронијског и синхронијског угла, као и на најважније закључке и резултате. Указује се и на оно што аутор овог прегледа сматра драгоценим за дугогодишње успешно уређивање Речника САНУ, на плодну примену приступа у ком су повезани граматика и речник. Кључне речи: граматика, морфологија, морфосинтакса, синтакса, падеж, предлог, српск(охрватск)и језик.

1. Увод. Име професорке Даринке Гортан Премк везује се, наш је утисак, најпре за Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, чији је дугогодишњи уредник (од 1968. године) и рецензент. Везује се, затим, и за лексикологију, предмет који је професорка увела на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Чини нам се да Речник САНУ представља окосницу научно-истраживачког рада Даринке Гортан Премк – из Речника су потекла и граматичка и лексиколошка питања која је истраживала. Наш је задатак да у овом прегледу представимо радове посвећене граматичким питањима из синхронијске перспективе. Тај преглед нећемо [email protected] Рад је настао у оквиру пројекта 178009 Лингвистичка истраживања савременог српског књижевног језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, који у целини финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. ∗

∗∗

74

Александра М. Марковић

организовати хронолошки, већ према тематским областима, које су везане за следеће делове граматичког система: морфологију, морфосинтаксу и синтаксу. Представићемо укупно 18 радова. Највећи број везан је за област морфосинтаксе и тему која се намеће као доминантна у истраживањима Даринке Гортан Премк – падежну проблематику (падежима је посвећено 10 радова и једна монографија). У овим радовима, како ћемо ниже нагласити, падежи су или главни предмет испитивања, или се помињу у вези с неким другим семантичко-синтаксичким појавама (питање двојаке рекције, нпр.). Ове радове разматрамо у т. 3 овог прегледа. Падежна проблематика разматра се, мада не више као примарна тема, и у радовима посвећеним предлозима (в. т. 4). Ову групу чине три рада, од којих је први посвећен синтагмама с предлогом до, док су друга два посвећена обради предлога у описним речницима. У оквиру т. 5 разматрамо два рада посвећена семантичко-синтаксичким питањима, у којима се указује на начин обраде граматичких питања у описном речнику и износе препоруке у вези с тим (т. 5). У оквиру т. 6 разматрамо радове из области морфологије. 2. Теоријско-методолошки оквир граматичких истраживања. На теоријски приступ примењиван у радовима посвећеним граматичким питањима Даринка Гортан Премк најчешће не указује експлицитно. Јасно је, међутим, а то и сама ауторка истиче у монографији посвећеној акузативу без предлога, да се тај приступ заснива на Белићевом учењу о синтагми и идеји да „једино у синтагми могу доћи до изражаја све семантичко-синтаксичке нијансе сваког … падежног односа” (Гортан Премк 1971: 9). До теоријских закључака у раду долази се на основу уопштавања података добијених дескрипцијом анализиране грађе. Приступ анализи језичких појава доследно је семантичко-синтаксички. Појаве се често посматрају из више углова, дијахронијски и синхронијски, како би се утврдиле еволутивне тенденције. Ауторка употребљава и компаративни метод, пратећи стање посматраних појава и у сродним словенским језицима или у оквиру језика који чине балкански језички савез.  У овом смислу постоји континуитет у монографским испитивањима појединих падежних облика у српско(хрватско)м језику. За исти теоријски приступ изјашњава се, у монографији посвећеној инструменталу, и М. Ивић (1954: 5).  На тај се начин разматрају питања двојаке рекције разних глаголских поткласа: глагола лагати, саветовати, помагати, судити, служити, с допунама у дативу и акузативу (Гортан Премк 1971: 39–56); глагола којима се означава промена положаја објекта у границама истог места, с рекцијским допунама у акузативу и инструменталу, нпр. вртети, замахнути, витлати и др. (ibid., 58–61); глагола опажајно-сазнајних, емотивних и

Граматичка истраживања Даринке Гортан Премк

75

3. Монографија и радови посвећени падежној проблематици. Као што смо истакли, највише је радова посвећено питањима у вези са овом граматичком категоријом. У оквиру ове тачке размотрићемо и оне радове у којима се падежна проблематика обрађује као примарна тема, као и оне у којима се она јавља уз неку другу тему као главну (нпр. облик рекцијске допуне, када се разматрају дворекцијски глаголи). 3.1. По значају се издваја монографија посвећена акузативу без предлога (ауторкина докторска дисертација), трећа у низу монографија посвећених појединим падежним облицима у српскохрватском језику. Монографија је важна због своје теме – у питању је падеж којим се обележава функција директног објекта. Ауторка као основни циљ свог рада издваја дескрипцију слике стања акузативних синтагми у српскохрватском језику. Анализа се састоји из три дела, посвећена структури, значењу и функцији акузативних синтагми. У поглављу посвећеном структури акузативних синтагми истиче се да је управни члан акузатива без предлога готово увек глагол, док је зависни члан нека реч с деклинацијом (Гортан Премк 1971: 13). Централни део рада представља поглавље посвећено семантици акузативних синтагми (Гортан Премк 1971: 19–144). Издвајају се три основна типа синтагми према врсти односа који се њима изражавају: 1. синтагме објекатских односа; 2. синтагме двоструких објекатских односа и 3. синтагме адвербних односа (ibid., 19). Ауторка у оквиру ових синтагми издваја подтипове и за сваки подтип разматра постојање семантичко-синтаксичких синонима. На пример, што се синтагми објекатских односа тиче, глаголи лагати, помагати, судити и сл. још у првим писаним споменицима словенских језика јављају се са дативским и акузативним допунама, што указује на то да се однос према појму ком је намењено вршење глаголске радње може схватити и као однос посебног ангажовања (Гортан Премк 1971: 55). Међутим, основне поткатегорије у оквиру овог типа, којима се изражава креативни или деструктивни однос (зидати кућу, попалити ханове), однос модификације (оправити сат) или однос ангажовања с физичким контактом (ударити некога), не могу се изразити другим падежом (ibid., 152). Већ на основу структуре рада, чији је највећи део посвећен семантици акузативних синтагми, јасно је да се ауторка не приклања мишљењу др. односа, с генитивном и акузативном допуном, нпр. гледати, видети, слушати, желети и др. (ibid., 97–103). После монографије М. Ивић посвећене инструменталу (Ивић 1954) уследила је књига К. Фелешка посвећена српскохрватском генитиву (Фелешко 1970), на пољском језику (на српски преведена и објављена 1995). Поменућемо и то да је акузатив с предлозима обрадила, три деценије касније, Н. Арсенијевић (2003а и 2003б). 

76

Александра М. Марковић

које заступају неки теоретичари падежа (Курилович, на пример), по ком акузатив спада у граматичке падеже. Она истиче: „Нисмо се сложили са схватањима да акузатив (и уопште било који падеж) може бити лишен семантичког садржаја и сведен само на функцију допуне, с обзиром на то да смо пошли од тога да свака језичка јединица, без обзира на то како је употребљена (у зависном или независном положају) има и своје значење и своју функцију (посебан облик је факултативна појава), и да је као такву и треба испитивати” (Гортан Премк 1971: 149). У том смислу, ово истраживање је модерно, јер инсистира на семантичко-синтаксичком приступу. Иако се анализа не темељи на падежној граматици и теоријама произашлим из ње (актуелним током шездесетих и седамдесетих година ХХ века, али и касније), између неких идеја могле би се успоставити паралеле. Типови допуна глаголских класа (прецизније, супкласа), издвојених на основу танане семантичко-синтаксичке анализе, могу се упоредити са семантичким улогама, издвојеним у разним варијантама падежне граматике (нпр. однос семантичке улоге познате као тема и допуне глагола којима се означава промена места/положаја објекта у простору). На оправданост издвајања, у оквиру синтагми објекатских односа, две шире класе (с објектима конкретних и апстрактних односа), као и ужих класа у оквиру сваке од њих (седам у оквиру прве, шест у оквиру друге), указује и појмовно-терминолошка разноликост у разним верзијама падежне граматике у идентификовању семантичке улоге ентитета који трпи деловање неког другог ентитета, или се деловањем ствара, помера и сл. (фактитив, објектив, резултат, циљ и др.) (више о томе в. у Стипчевић 2006). Функција акузатива посматра се и у интерсинтагматском и у реченичком односу. Функција управног члана акузативних синтагми, како је већ поменуто, припада углавном глаголу (или изразу значењски блиском глаголу), док се акузатив налази у зависној функцији, одредбеној или допунској. Допунску функцију имају акузативи у синтагмама објекатског типа (с прелазним глаголом као управним: читати књигу) (Гортан Премк 1971: 144). Одредбена функција јавља се у синтагмама адвербног типа

 Веома је занимљив начин на који Д. Гортан Премк размишља о томе да ли синтагме типа појести колач, попити вино спадају у оне којима се означавају деструктивни односи. Истиче да се њихово сврставање у било коју другу категорију осим ове (нпр. у синтагме мобилних односа или модификативно-трансформативних односа) не би заснивало на лингвистичком становишту, већ на физичком или неком другом (Гортан Премк 1971: 29, у фусноти).

Граматичка истраживања Даринке Гортан Премк

77

(ићи цео дан) (ibid., 144–145). Подела на објекатске и адвербне синтагме чини и основну поделу акузативних синтагми. Што се реченице тиче, појам с именом у акузативу укључује се у њен предикатски део или као објекат (у допунској функцији) или као одредба (у детерминативној функцији). Појам с именом у акузативу као други акузатив (постави га старешину) укључује се у предикатску синтагму и добија садржај и функцију предикативности (Гортан Премк 1971: 146). Истаћи ћемо само неке од бројних закључака до којих је ова анализа довела, оне који су, како нам се чини, кључни. Као основна акузативна семантичка категорија издвајају се синтагме објекатских односа (Гортан Премк 1971: 19). Име у акузативу означава појам „који се глаголским процесом непосредно и у целини ангажује као пасиван или у пасивној улози” (ibid., 20). Увидом добијеним на основу дијахроне анализе, којом се ми нећемо детаљно бавити у овом прегледу, ауторка је закључила да је акузатив у српскохрватском продирао и у категорије у којима се првобитно није налазио, што је довело до промене у схватању акузатива и ширења његове „семантичко-синтаксичке вредности од појма који је у физичком контакту са радњом и који је њоме обухваћен у целини ка односу појма који је у непосредном контакту са радњом и који је директно и у целини ангажован њоме” (ibid., 159). 3.2. Неким темама обухваћеним монографијом о акузативу ауторка се касније враћала и додатно их разматрала. Тако се у раду Гортан Премк 1973 поново разматрају разлози нестајања беспредлошког акузатива у функцији прилошке одредбе места и времена (данас се исказују предлошко-падежним конструкцијама), експликативног акузатива, синтагми  Ауторка сматра да између датих синтагми не постоји разлика у степену зависности акузатива, јер је у оба случаја акузатив у зависном односу, допунском или одредбеном. Разлику види на семантичком плану („функционална зависност једног члана синтагме увек је једнаког степена, тј. увек је апсолутна јер је увек условљена управним чланом”) (Гортан Премк 1971: 145).  Како ауторка у закључку истиче, право падежно, објекатско значење подразумева две основне семантичке представе, ону о радњи и ону о захваћеном појму; прилошко значење подразумева само једну семантичку представу, о радњи детерминисаној у погледу времена или мере (Гортан Премк 1971: 150).

Уз то, на основу дијахроне анализе ауторка закључује да су из акузативне категорије током времена нестајале оне категорије које су имале као заједничку особеност непостојање прецизно одређене семантике односа појма обележеног акузативом према управном глаголу или оне у којима је тај однос био индиректан (Гортан Премк 1971: 158). 

 „Локалним акузативом без предлога означавао се циљ кретања уопште, без одређивања да ли се крајња тачка кретања налази у унутрашњости појма с именом у акузативу, или на његовој површини, или пак у његовој околини и сл.; предлошко-падежне везе смењују овај акузатив због унутрашње језичке потребе за ближом детерминацијом локалних односа” (Гортан Премк 1973: 282).

78

Александра М. Марковић

с двојним акузативом и оних с предикативним акузативом, као и разлози појаве неких нових акузативних категорија. 3.3. Глаголи с двојаком рекцијом. У раду Гортан Премк 1977 поново се разматрају питања двојаке глаголске рекције, која су у оквиру монографије чинила готово посебне студије. Ауторка дефинише рекцију као „компоненту опште глаголске вредности која условљава могуће директне, непосредне семантичко-синтаксичке односе зависних именичких речи према главној, управној речи у синтагми” (Гортан Премк 1977: 237); двојаку рекцију дефинише као „семантичко-синтаксичку особину глагола која му омогућава да се у … директном, непосредном типу односа јавља у истом или сличном значењу и у истој или сличној функцији у двема различитим врстама падежних синтагми, односно у конструкцијама с два различита падежна облика (нпр. лагати некоме и лагати некога, али само обмањивати некога)” (ibid.). Ауторка истиче да је испитивање класа глагола с двојаком рекцијом важно из више разлога. Наиме, двојака рекција може бити знак или двојаког значења глагола или промена у семантичко-синтаксичком систему зависности и његовог обележавања, или обеју ствари. За сваки глагол са двојаком рекцијом потребно је утврдити порекло и значење различитих рекција, ширину њихове употребе и идентификовати семантичко-синтаксичке категорије за које се глаголи везују (утврдити да ли је реч о генитивско-акузативној, дативско-акузативној или акузативно-инструменталној категорији). На основу (не)уклапања у дате категорије одређује се нормативност појединих случајева (Гортан Премк 1977: 245). Монографијом посвећеном акузативу обухваћена су и нека питања која је ауторка разматрала у својим ранијим радовима. 3.4. Падеж објекта у одричним реченицама. У раду Гортан Премк 1962 ауторка се бави питањима везаним за дистрибуцију падежа објекта у одричним реченицама. С обзиром на то да се у српском, као и у другим словенским језицима, учесталост употребе словенског генитива (у тој функцији примарно заступљеног) смањује на рачун акузатива, додуше у српском више него у другим флективним словенским језицима, ауторка испитује семантичко-синтаксичке услове који утичу на дистрибуцију поменута два падежна облика и, у складу с тим, покушава да утврди нормативност сваког од њих.

Питања двојаке рекције ауторка се дотиче и у раду Гортан Премк 1981, посвећеном питањима синтаксичке норме у Речнику САНУ (зато ћемо га и прокоментарисати под тачком посвећеној Речнику). 

Граматичка истраживања Даринке Гортан Премк

79

На основу анализе корпуса сакупљеног за дато испитивање,10 ауторка закључује да на употребу словенског генитива у српскохрватском књижевном језику утиче више чинилаца. Издвајамо неке од закључака до којих је дошла. Процес губљења словенског генитива у реченицама у којима је у функцији предиката било који глагол осим глагола немати, а у функцији објекта именица (или лична заменица) јесте очигледан, али није у потпуности извршен (Гортан Премк 1962: 147). На избор падежа објекта у реченицама овог типа утиче неколико чинилаца: генитив се чешће користи када објекат није детерминисан ни синтаксички ни семантички, затим када се наглашава потпуно одрицање обухватања објекта радњом, као и у устаљеним обртима. Са друге стране, у реченицама са глаголом немати у предикату словенски генитив је очуван, а акузатив се ретко јавља: „Ово се објашњава самом семантиком глагола немати, односно увек присутном партитивношћу” (Гортан Премк 1962: 148). Као последњи закључак ауторка наводи чињеницу да се у одричним реченицама са неодређеном заменицом у функцији објекта, без обзира на глагол у предикату, гентив не јавља у српскохрватском језику (ibid.).11 3.5. У раду Гортан Премк 1963–1964 анализирају се, са семантичко-синтаксичког становишта, падежи и предлошко-падежне конструкције са узрочним значењем на материјалу из Вуковог језика. Ауторка примећује да нема падежа у српском језику чије је значење искључиво узрочно, а да једино конструкције генитива с предлозима због и ради означавају само узрочни, односно циљни однос (Гортан Премк 1963–1964: 437), док остале конструкције само у одређеним условима добијају узрочна значења. „Ова значења најчешће стварају деклинациони облици са основном семантиком аблативног типа. То је и природно и разумљиво, јер оно од чега глаголска радња потиче лако може бити схваћено и као узрок саме радње. Али и извесне падежне и предлошко-падежне одредбе глаголске радње које означавају опште или пак специфичне околности у којима се одвија глаголски процес могу се у извесним случајевима схватити као оно што условљава У анализи се посебно посматрају случајеви у зависности од врсте објекта и предиката; наиме, издвајају се примери у којима је у функцији објекта именица или лична заменица од оних у којима је то неодређена заменица; затим, разликују се примери са глаголом немати у предикату од других глагола. Осим тога, чини нам се важним поменути и истанчан методолошки поступак који ауторка примењује у анализи прозних дела – посебна пажња посвећена је и чињеници да ли се посматра језик писца или језик личности и закључци се доносе с тим у складу: „Што у језику писца има мање словенског генитива него у језику личности, знак је да су га и сами писци осећали као дијалекатску особину и свој језик су свесно ослобађали те конструкције, било под утицајем књижевног језика, било под утицајем средине у којој су живели” (Гортан Премк 1962: 136–137). 10

11 Губљење словенског генитива ауторка убраја у једну од тенденција „изневеравања словенских традиција у синтакси нашег језика” (Гортан Премк 1971: 38).

80

Александра М. Марковић

вршење радње, или бар условљава посебан начин вршења радње” (Гортан Премк 1963–1964: 437–438). Ауторка у анализи издваја три групе: 1. Прву чине предлошко-падежне конструкције које имају само узрочно/циљно значење (због/ради12). 2. другу чине оне које имају узрочно значење као секундарно, а основна семантика им је аблативна (од, из, с); (нпр., у тзв. локационо-узрочним конструкцијама, предлошко-падежна конструкција од + генитив означава појам од ког се субјекат удаљава, што је узрок акције субјекта (утекао од зулума дахискога)). 3. трећу групу чине падежи и предлошко-падежне конструкције које имају значење блиско узрочном. То могу бити конструкције: а) са општом наменском и циљном семантиком, „јер се и оно чему је намењено вршење глаголске радње и оно ради чега се она врши лако може схватити као оно што покреће, проузрокује и само вршење глаголске радње” (Гортан Премк 1963–1964: 446), нпр.: Ја хоћу за љубав Паљковићу да је сакријем; б) оне које означавају „оно на чему се заснива процес глаголске радње, као и оно што омогућава вршење радње, што условљава глаголски процес” (ibid.), нпр.: На ову тужбу Турци Данила посијеку; в) „појмови који означавају ситуације, околности у којима се развијају глаголски процеси могу их условљавати, па чак подстицати и индиректно проузроковати” (ibid.). Такве су конструкције на + акузатив, за + акузатив, с + инструментал, по + локатив, у + локатив, као и облик инструментала: нпр. Победом овом на Полежу Срби су добили још и то… (ibid.). Ауторка разликује две врсте узрочних односа – праве и индиректне узрочне односе. Основна семантичка разлика међу њима заснива се на томе што конструкције првог типа означавају појмове који непосредно проузрокују процесе глаголских радњи, док оне другог типа означавају појмове који представљају основу, мотив, циљ, намену вршења радње или околности у којима се процес одвија и само непосредно утичу на глаголске процесе или начине вршења тих процеса (Гортан Премк 1963–1964: 453–454). Међу важне закључке овог рада спада и увид у то да се конструкцијом од + генитив могу означити скоро сви типови узрочног односа, као и да је најфреквентнија (ibid., 456). 12 Интересантно је тумачење значења предлога ради, које је, наравно, циљно, али се, као што је познато, често погрешно користи и са узрочним значењем. Ауторка каже: „Конструкција ради (заради) + генитив означава циљ вршења радње; она се може схватити као узрочна само ако се циљ ради чијег се остварења врши радња схвати као оно што покреће и само вршење радње” (Гортан Премк 1963–1964: 439).

Граматичка истраживања Даринке Гортан Премк

81

Оно по чему је ово истраживање модерно и више од пола века касније јесте смер испитивања, у ком се иде од форме ка значењу (узрочно значење и средства његовог изражавања). Уз то, осим падежа и предлошко-падежних конструкција, ауторка помиње и друга средства којима се изражава узрочно значење, лексичка (глаголске и друге прилоге) и синтаксичка (зависне узрочне реченице) (Гортан Премк 1963–1964: 437, у фусноти). Овакав попис језичких средстава различитих нивоа, којима се може изразити неко категоријално значење, типичан је за синтаксичку семантику и за теорију функционалне граматике, на чијим је основама рађена синтакса просте реченице П. Пипера и групе аутора (Пипер и др. 2005). 3.6. Као последњу у овој подтачки (али не и као најмање важну) поменућемо групу радова посвећену приступу обради падежних синтагми у средњој школи. Реч је о низу чланака, објављених у Нашем језику (Гортан Премк 1969а; 1969б; 1970; 1972а; 1972б; 1975), у којима ауторка указује на питања у вези с падежима која сматра посебно важним и предлаже метод за њихову обраду. Пажња се на почетку посвећује питањима везаним за појам синтагме и класификацију синтагми (Гортан Премк 1969а: 145–147), као и смисао деклинације и појам падежа (ibid., 147–148),13 а затим се бави функцијама независних падежа, номинатива (ibid., 149–153) и вокатива (ibid., 153–154). У раду Гортан Премк 1969б ауторка се у кратким цртама осврће на појам зависних падежа – дефинише их као зависне чланове детерминативних синтагми (ibid., 307) – као и на њихова значења (порекла, узрока, намене, средства, заједнице, места, времена, начина) (ibid., 307–308). Затим се бави својствима предлога у синтетичким и аналитичким језицима, истичући да је у оним првим њихова функција детерминација општих падежних односа, обележених обликом именице уз коју предлог стоји, док је у аналитичким језицима функција предлога и означавање општих падежних односа и њихова детерминација (ibid., 308). Затим се даје преглед генитивних значења – најпре генитива без предлога (Гортан Премк 1969б: 309–315). Напомиње се да генитив без предлога осим допунских значења има и одредбена, придевска (квалификативни генитив) (ibid., 312–313) и прилошка значења (темпорални генитив) (ibid., 313). Што се генитива с предлозима тиче, издвајају се месна (ibid., 315–316), временска (ibid., 316–317), затим значења одвајања, изузимања, узрока, циљно, компаративно и квалификативно (ibid., 317–319). Ауторка појам синтагме и класификацију синтагми представља у складу са одређењем које у српску лингвистику уводи А. Белић, а усваја М. Стевановић, уз мање терминолошке измене. Дели их, наиме, на детерминативне (зависне) и напоредне (копулативне) (Гортан Премк 1969а: 145). 13

82

Александра М. Марковић

Рад Гортан Премк 1970 посвећен је синтакси и семантици датива; рад Гортан Премк 1972а акузативу; рад Гортан Премк 1972б инструменталу и, на крају, рад Гортан Премк 1975 локативу. Оно што предложени начин обраде падежа у средњој школи чини драгоценим јесу и повезивања на која се током обраде појединих падежа скреће пажња: указује се на разлике између беспредложних падежа (на оно по чему се беспредложни акузатив одваја од генитива, датива и инструментала), на сличне семантичке вредности појединих падежних категорија (нпр. витла камџијом и витла камџију) и на падежну синонимију (сметати некоме и сметати некога). 4. Радови посвећени предлозима. Осим што је у Речнику САНУ урадила основну обраду и редакцију предлога тако богатих значењима какви су до и на,14 Даринка Гортан Премк посветила је предлозима и неколико радова. 4.1. У раду Гортан Премк 1963 анализира се предлог до, као стари словенски немотивисани предлог. Анализа се врши према неколико критеријума, у које спадају: структура синтагме, значење предлога и његова функција (Гортан Премк 1963: 64). Ауторка закључује да се као примарне предлошке синтагме јављају оне с глаголом у функцији управног члана, док су оне са именицом, придевом или прилогом у тој функцији секундарне (ibid., 65). Што се зависног члана уз предлог до тиче, то је најчешће нека именичка јединица у генитиву. Уз предлог до јављају се, у функцији зависног члана, и неки прилози (до сутра, па и као сложеница, дотамо), предлошко-падежна конструкција (у даљем тексту ППК, нпр. до пред кућу) или акузатив мере или времена. Свака од ових појава у раду се детаљно испитује. Осим предлога до, и предлози од и за јављају се уз готове ППК. Ауторка закључује да „од свих флексивних словенских језика једино српскохрватски језик има живу синтаксичку могућност одређивања предлогом већ готове предлошко-падежне везе” (Гортан Премк 1963: 67), а ППК у тој позицији посматра као прилошку одредбу (до под свој шатор). Употребу предлога до уз акузатив (али и предлога од и преко у истој позицији) ауторка објашњава прилошком природом овог падежа: остаће недељу дана : до недељу дана : преко недељу дана : мање од недељу дана (ibid., 67). Као основно значење предлога до ауторка издваја „одређивање крајње границе простирања процеса глаголске радње односно одређивање степена заступљености какве особине” (Гортан Премк 1963: 68), које се може развијати у различитим правцима, у зависности од семантичко-синтаксичких специфичности у синтагми. 14 Предлог на по фреквенцији следи одмах за предлогом у, као најфреквентнијим (Костић 1999; 2001).

Граматичка истраживања Даринке Гортан Премк

83

Ауторка издваја две групе значења. Прву чине она која су у директној вези са основним значењем (месно, временско, значење мере, узраста развитка, стања и начина) (Гортан Премк 1963: 68–73). Значења друге групе, антонимска значења изузимања и потпуног обухватања, нису у директној вези са основним, као ни опште значење тицања, зависности, узрока, намене и тзв. објекатско значење (ibid., 73–77). Као важне закључке овог рада издвајамо следеће: семантика предлога зависи од семантике управног и зависног члана синтагме (Гортан Премк 1963: 78). Затим, то што се указује на разлику у функцији предлога у језицима синтетичког и аналитичког типа. У оним првим предлозима се ближе одређују и спецификују општи падежни односи обележени обликом номинала уз који предлог стоји (што је основна функција предлога у словенским језицима са синтетичком деклинацијом), док се у оним другим језицима предлозима одређују општи падежни односи, чији су показатељи сами предлози – ова функција предлога нетипична је за синтетичке језике, али се јавља у српскохрватском, бугарском и македонском, и то код предлога до, од, за, „чије је значење толико опште да је створило услове да ови предлози приме на себе показивање општих падежних односа у синтагмама са зависним чланом прилошког типа (доћи до овамо; завршити за сутра; отићи до на извор; неће остати дуже од недељу дана). У оваквој употреби ови се предлози по функцији својој изједначују са предлозима аналитичког типа” (Гортан Премк 1963: 79–80). Крајњи закључак везан је за констатацију да се у српскохрватском језику синтетички тип деклинације приближава у неким случајевима аналитичком (ibid.). 4.2. У оквиру ове подтачке осврнућемо се на два рада у којима се ауторка бави обрадом предлога у великим описним речницима (Гортан Премк 1984; Гортан Премк 2015). Иако би се на први поглед могло чинити да излазимо из теме свог прегледа (граматичка истраживања), због важности везе између граматике и речника одлучили смо се да уврстимо и ове радове. У раду Гортан Премк 1984 даје се преглед модела обраде предлога у описним речницима српскохрватског језика. Ауторка анализира постојеће начине и предлаже нов модел обраде ове врсте речи, усклађен са традиционалном лексикографском праксом. У раду се постављају следећа питања: које су лексичке особине предлога; каква су њихова граматичка својства и који модел дефиниције би одговарао и лексичком и граматичком садржају предлога (Гортан Премк 1984: 36). Ауторка истиче да предлоге сматра синсемантичним несамосталним речима, а њихов семантички садржај види у „означавању релације између именичког појма у каквом падежном односу и управног члана синтагме. И означавање односа према именичком појму сматрамо примарном лексичком особином предлога, а означавање односа

84

Александра М. Марковић

именичке речи према управном члану синтагме сматрамо граматичким својством предлога. Нпр. предлог на означава примарно, лексички горњу површину каквог појма и секундарно, граматички – на коју неко/нешто доспева или на којој се неко/нешто налази.15 Или, предлог под означава лексички, индивидуално – место које се налази с доње стране, испод појма уз чије име стоји и граматички – на које неко/нешто доспева или на којем се неко/нешто налази” (Гортан Премк 1984: 37). Дакле, дефиниција предлога у описним речницима требало би да садржи и информацију о граматичкој позицији (о падежном облику или облицима, о прилозима и прилошким изразима уз које се предлог јавља) и семантичку идентификацију (интерпретација лексичког садржаја) (Гортан Премк 1984: 39).16 У раду Гортан Премк 2015 ауторка, као у претходном раду посвећеном обради предлога, разматра моделе обраде ове врсте речи у описним речницима српског (и српскохрватског) језика. Модел за који се сама залаже, а који предлаже као универзални модел обраде предлога у дескриптивним речницима, заснован је на ставу да је семантички садржај предлога у синтези њиховог индивидуалног значења и синтаксичке функције (Гортан Премк 2015: 289).17 Рад Гортан Премк 2015 представља синтезу ауторкиних граматичких, лексикографских и лексиколошких испитивања ове врсте речи. Закључује се да је последица релационог значења предлога чињеница да не могу вршити функције реченичних чланова (ту функцију врше именице заједно са предлозима уз које стоје). Релациони семантички садржај ове врсте речи омогућава развијање полисемије, творбу префиксалних твореница, али не и деривацију, која сасвим изостаје. „И предлошко антонимско и синонимско повезивање није право, оно је више последица контекста, него повезивања њихових семантичких садржаја” (ibid., 291). 5. Радови посвећени односу граматике и речника. На важност повезивања граматике и речника указивали су многи лингвисти. У више радова Дакле, граматичка својства предлога уочавају се у обележавању падежних односа у које ступа именичка реч у зависности од валенце управне речи и њене семантике (Гортан Премк 1984: 37). 15

Важна је и напомена везана за то да, у случају тзв. двопадежних предлога, семантичку идентификацију треба навести на једном месту, а не посебно за сваки падежни облик, како се то чини, нпр., у руским описним речницима (Гортан Премк 1984: 39). 16

17 Ауторка указује и на неке мање успешне моделе у Речнику САНУ, у којима се не указује на релационо значење предлога, на однос према именичком појму који се предлогом одређује, и истиче да је таквих неуједначености више код старих немотивисаних предлога него код мотивисаних (Гортан Премк 2015: 289). Истиче да се мотивисани предлози најчешће обрађују слично моделу који и сама заговара, захваљујући њиховом израженијем семантичком садржају (нпр. између, изнад).

Граматичка истраживања Даринке Гортан Премк

85

Даринке Гортан Премк граматика и речник се преплићу, али се у неким радовима експлицитно указује на начин обраде граматичких питања у речнику и износе препоруке у вези с тим. Поред два рада поменута у претходној тачки, посвећена предлозима и њиховој обради у описним речницима (Гортан Премк 1984; 2015), у ову тачку сврставамо и радове Гортан Премк 1980 и 1981. (Ми ћемо поменути само оне аспекте ових радова који су везани за граматичка питања.) У раду Гортан Премк 1980 ауторка разматра такозвану десну страну речника, на којој се, поред других информација, наводе и показатељи граматичке категорије и информација о синтаксичкој позицији речи (уколико је она у било чему специфична) (1980: 108). Показатељи граматичке категорије речи наводе се индиректно или директно.18 Што се информације о синтаксичкој позицији тиче, њом се дефинишу синтагматске карактеристике једне од компонената парадигматског значења речи, и то само оне „које су по било чему необичне, особене за општи лексички парадигматско-синтагматски тип коме реч припада” (Гортан Премк 1980: 110). Ауторка истиче: „Информација о синтаксичкој позицији посебно је значајна за речи чија је семантика општега типа (као што су глаголи бити, имати), затим за речи којима се у језику обележавају односи … (као што су предлози и везници), такође за модалне речи и узвике, а нарочито за речце, чија је семантика у неким случајевима, као, нпр., код речце ли, више синтагматског него парадигматског типа” (Гортан Премк 1980: 110–111). У раду се затим разматра и питање да ли је глаголски род синтаксичка или лексичка категорија. Ауторка сматра да је у неким случајевима више синтаксичка него лексичка категорија, док је у неким више лексичка, и то тамо где долази до неутрализације рода. „Из методолошких поступака спроведених у Речнику САНУ може се закључити да се транзитивност и интранзитивност схватају као елементи лексичког глаголског значења за чије је обележавање довољна … семантичка идентификација односно лексикографска дефиниција” (Гортан Премк 1980: 110, у напомени). У раду Гортан Премк 1981 анализирају се неки елементи семантичко-синтаксичког слагања речи, као и начин њиховог регистровања у Речнику САНУ. Ауторка настоји да одговори на питања у којим се случајевима и на који начин у великим описним речницима региструју синтаксичке позиције речи и како се у датим случајевима реагује са становишта књижевнојезичке норме. Нпр. у Речнику САНУ ознака рода (м, ж или с) уз одредницу показатељ је и граматичке, именичке категорије речи; квалификатори свр. и несвр. ... указују на глаголску категорију речи; ознаке, пак, прил. ... предл. ... узв. ... директни су идентификатори у овоме смислу” (Гортан Премк 1980: 108–109). 18

86

Александра М. Марковић

Што се првог питања тиче, истиче се: „У великим описним речницима, а тако је и у Речнику САНУ, дају се подаци о синтаксичкој позицији речи и њима се дефинишу синтагматске карактеристике једне од компонената парадигматског значења речи … дају се подаци само за оне синтагматске карактеристике речи (било целе речи било неког од њених значења) које су битне, неопходне за реализацију значења које се идентификује или које су по било чему необичне, особене за општи лексички тип коме реч припада” (Гортан Премк 1981: 92). Нпр. глагол дохватити само са допуном у облику у + акузатив може имати значење ’дирнути (кад је реч о наношењу штете, кварењу, уништавању)’, а само са допуном у облику до + Г или са допуном у акузативу може значити ’дотаћи, додирнути’. Уз то, указује се на важност регистровања двојаке рекције код глаголских значења код којих се јавља (нпр. у једном значењу глагола лагати, код кога су и дативска и акузативна рекција књижевне), као и на утврђивање нормативности рекцијских допуна (нпр. акузативна рекција глагола владати обележена је у Речнику САНУ као некњижевна; акузативна рекција глагола женити као варваризам) (Гортан Премк 1981: 94). 6. Радови посвећени морфологији. У последњој тачки осврнућемо се на два рада посвећена морфологији. У раду Гортан Премк 1996 преиспитује се, коригује и допуњава дефиниција морфеме. Она се дефинише као „најмања несамостална семантичка језичка јединица која, према одређеним законима морфемске комбинаторике, твори више несамосталне и самосталне јединице лексичког система, односно која твори основе лексема, обличке и творбене, творбене форманте, као и лексеме” (Гортан Премк 1996: 24). У раду се анализирају различити типови речи по творби (указује се на морфемски састав простих, основних речи, првостепених и другостепених суфиксалних деривата, префиксних твореница и сложеница) (Гортан Премк 1996: 19–22). У раду Гортан Премк 1994 разматрају се класификације речи на типове на основу семантичких, функционалних и морфолошких критеријума. Ауторка резултате постојећих класификација допуњава и тумачи с лексиколошког становишта и разматра могућности у оквиру сваке врсте речи и њених представника за међусобно повезивање различитим семантичким односима (који су то представници у оквиру сваке врсте подложни семантичком варирању, полисемантичном и деривационом, антонимском повезивању и синонимском замењивању) (Гортан Премк 1994: 117–118). Дакле, истиче се да све речи једне категорије немају исту способност индуковања лексичких подсистема; да деривацију развијају само речи које означавају поједине појмове, док речи које означавају релације (предлози и везници) немају деривацију; да антонимско и синонимско повезивање

Граматичка истраживања Даринке Гортан Премк

87

постоји код свих семантичких речи, чак и код оних релационих (Гортан Премк 1994: 127). 7. Закључак. У овом раду представили смо граматичка истраживања Даринке Гортан Премк. Предмет њених интересовања у тим радовима биле су захтевне, комплексне теме – падежи, предлози, глаголска рекција и валенца. Семантичко-синтаксички приступ у анализи омогућио је да се посматране појаве сагледају у својој сложености, да се опишу, али и објасне. Значај ових истраживања за граматику је велик. Монографијом посвећеном акузативу без предлога и појединим радовима описане су важне области граматике српског језика (конкуренција словенског генитива и акузатива уз одричне глаголе; типови глагола с двојаком рекцијом; падежи и предлошко-падежне конструкције с узрочним значењем; значења и функције предлога до и др.). Иако је наш задатак био да у овом раду представимо граматичка истраживања Даринке Гортан Премк, нисмо могли да направимо строгу линију разграничења између њих и радова посвећених лексикологији, теоријској и практичној лексикографији. И ту чињеницу искористићемо као повод да кажемо следеће: да би се у речнику ваљано могла представити нека реч тако комплексне врсте какви су предлози или глаголи, потребно је добро познавање граматике (што подразумева и знање о граматичкој, категоријалној семантици). Иако је свака реч припадник одређене класе и супкласе, она носи и нека идиосинкратична, лексичка обележја. Због тога је важно знати које синтаксичке информације навести у речнику и на који начин, како се не би рекло ни превише, ни премало. Сматрамо да је спој таквих знања важан, ако не и неопходан, за рад на описном речнику. Лексиколошки радови Даринке Гортан Премк већ представљају обавезну литературу за рад на Речнику САНУ. Наше је мишљење да би сви они који раде на овом речнику, као и они који ће радити на неким будућим описним речницима српског језика, требало да буду упознати и са граматичким истраживањима на која смо се овде осврнули. ЛИТЕРАТУРА Арсенијевић 2003а: Н. Арсенијевић, Акузатив с предлогом у савременом српском језику (I), Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XLVI/1, 107–263. Арсенијевић 2003б: Н. Арсенијевић, Акузатив с предлогом у савременом српском језику (II), Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XLVI/2, 53–216.

88

Александра М. Марковић

Гортан Премк 1962: Д. Гортан Премк, Падеж објекта у негативним реченицама у савременом српскохрватском књижевном језику, Наш језик, XII/3–6, 130–148. Гортан Премк 1963: Д. Гортан Премк, Синтагме с предлогом до с обзиром на својства предлога уопште, Наш језик, XVIII/1–2, 64–80. Гортан Премк 1963–1964: Даринка Гортан Премк, Падежне и предлошко-падежне узрочне конструкције код Вука, Јужнословенски филолог, XXVI/1–2, 437–457. Гортан Премк 1969а: Д. Гортан Премк, Приступ обради падежних синтагми у средњој школи, Наш језик, XVII/3, 143–154. Гортан Премк 1969б: Д. Гортан Премк, Приступ обради падежних синтагми у средњој школи (наставак), Наш језик, XVII/5, 307–319. Гортан Премк 1970: Д. Гортан Премк, Приступ обради падежних синтагми у средњој школи (наставак), Наш језик, XVIII/4–5, 263–271. Гортан Премк 1971: Д. Гортан Премк, Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику, Београд: Институт за српскохрватски језик (Библиотека Јужнословенског филолога), н. с., књ. 2. Гортан Премк 1972а: Д. Гортан Премк, Приступ обради падежних синтагми у средњој школи (наставак), Наш језик, XIX/1, 43–52. Гортан Премк 1972б: Д. Гортан Премк, Приступ обради падежних синтагми у средњој школи (наставак), Наш језик, XIX/2–3, 170–180. Гортан Премк 1973: Д. Гортан Премк, О еволутивним тенденцијама акузативних синтагми без предлога у српскохрватском језику, Јужнословенски филолог, ХХХ/1–2, 281–295. Гортан Премк 1975: Д. Гортан Премк, Приступ обради падежних синтагми у средњој школи (свршетак), Наш језик, XXI/4–5, 233–239. Гортан Премк 1977: Д. Гортан Премк, О неким питањима двојаке глаголске рекције, Јужнословенски филолог, XXXIII, 237–246. Гортан Премк 1980: Д. Гортан Премк, О граматичкој информацији и семантичкој идентификацији у великом описном речнику, Наш језик, XXIV/3, 107–114. Гортан Премк 1981: Д. Гортан Премк, О неким проблемима синтаксичке норме у Речнику САНУ, Научни састанак слависта у Вукове дане, 10/1, 91–95. Гортан Премк 1984: Д. Гортан Премк, Обрада предлога у великим описним речницима, у: Ј. Јерковић (ред.), Лексикографија и лексикологија. Зборник радова, Нови Сад – Београд: Матица српска – Институт за српски језик, 35–39. Гортан Премк 1994: Д. Гортан Премк, Типови и врсте речи, Јужнословенски филолог, L, 117–128.

Граматичка истраживања Даринке Гортан Премк

89

Гортан Премк 1996: Д. Гортан Премк, О несамосталним семантичким елементима у структури лексема, Јужнословенски филолог, LII, 19–24. Гортан Премк 2015: Д. Гортан Премк, Још о обради предлога у дескриптивним речницима савременог српског језика, у: Љ. Поповић, Д. Војводић, М. Номаћи (ред.), У простору лингвистичке славистике. Зборник научних радова. Поводом 65 година живота академика Предрага Пипера, Београд: Филолошки факултет, 287–292. Ивић 1954: М. Ивић, Значења српскохрватског инструментала и њихов развој (синтаксичко-семантичка студија), Београд: Српска академија наука (Посебна издања, књ. CCXXVII, Институт за српски језик, књ. 2). Костић 1999: Ђ. Костић, Фреквенцијски речник савременог српског језика, Београд: Институт за експерименталну фонетику и патологију говора и Лабораторија за експерименталну психологију.  Костић 2001: Ђ. Костић, Корпус српског језика, Београд: Институт за експерименталну фонетику и патологију говора и Лабораторија за експерименталну психологију. Пипер и др. 2005: П. Пипер, И. Антонић, В. Ружић, С. Танасић, Љ. Поповић, Б. Тошовић, Синтакса савременога српског језика. Проста реченица (ред. М. Ивић), Београд – Нови Сад: Институт за српски језик САНУ – Београдска књига – Матица српска. Стипчевић 2006: Б. Стипчевић, Семантичке улоге у савременој лингвистичкој теорији, Научни састанак слависта у Вукове дане, 36/3, 115–154. Фелешко 1970: K. Feleszko, Składnia genetiwu i wyrażeń przyimkowych z genetiwem w języku serbsko-chorwackim, Wrocław: Ossolineum. Фелешко 1995: К. Фелешко, Значење и синтакса српскохрватског генитива, Београд – Нови Сад: Орфелин – Вукова задужбина – Матица српска [с пољског превела Гордана Јовановић].

90

Александра М. Марковић

Aleksandra Marković The grammatical investigations оf professor Darinka Gortan-premk Summary The aim of this paper is to present a review of the grammatical investigations of Professor Darinka Gortan Premk. We point out the theoretical and methodological approaches on which her analyses are based upon and present the studies according to the subject in focus (papers dealing with the grammatical category of case, prepositions, morphology, the relation between grammar and lexicon etc.). It is our opinion that the investigations presented in this paper are of great importance for the grammatical description of the Serbian language, as well as for the lexicography as a whole. Keywords: grammar, morphology, morphosyntax, syntax, case, preposition, Serbian (Serbo-Croatian).

Александар М. Милановић*

Универзитет у Београду Филолошки факултет Катедра за српски језик са јужнословенским језицима

ДАРИНКА ГОРТАН ПРЕМК КАО ИСТОРИЧАР ЈЕЗИКА Даринка Гортан Премк је у монографији Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику (1971) као кључни фактор за развој форме, семантике и функције акузативних синтагми без предлога у историји нашег језика издвојила експанзију предлошко-падежних конструкција. Као синтаксичар, тј. граматичар, она је заправо превасходно семантичар, који пуну пажњу посвећује пре свега значењу управних речи синтагме у нашем језику и другим словенским језицима. При тумачењу узрока промена ауторка махом предност даје унутрашњем семантичком развоју у односу на могућност спољашњих, тј. страних утицаја. Кључне речи: Даринка Гортан Премк, историја језика, акузатив, синтагма, контаминација, аналогија, језички контакт, унутрашњи развој, синтакса, семантика.

1. Лексиколог и граматичар Даринка Гортан Премк. Без икакве сумње, Даринка Гортан Премк један је од најзначајнијих лексиколога и лексикографа не само у Србији већ и у бившој Југославији. Нити једна историја развоја лексиколошке и лексикографске мисли у Србији неће моћи да заобиђе њено имe, будући да се она у Београду није само суштински посветила изради Речника САНУ већ је и засновала лексикологију као универзитетску дисциплину на Филолошком факултету. На вредност и значај њених истраживања у области лексикологије више него убедљиво указују и монографије посвећене овој области лингвистичких истраживања (Драгићевић 2007, Шипка 1998 и др.). Тиме се, међутим, не исцрпљују заслуге Д. Гортан Премк за развој сербокроатистике и србистике у 20. и 21. веку. У области синтаксе незаобилазне су и њене расправе о падежним *

[email protected]

92

Александар М. Милановић

и предлошко-падежним конструкцијама, међу којима централно место заузима монографија Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику (Гортан Премк 1971), произашла из њене докторске дисертације, одбрањене 1969. године. Испитивање форме, семантике и функција ових конструкција извршено је „у синхроничној и дијахроничној перспективи” (Гортан Премк 1971: 9), а циљ нашега рада биће да се расветле домети дијахронијског приступа дескрипцији наведених акузативних синтагми, тј. да се уоче и истакну специфичности теоријско-методолошког оквира дијахронијских истраживања који је поставила Д. Гортан Премк, као и доминанте и константе у њеним закључцима. Подједнако изазован истраживачки задатак био би да се сагледа и поглед на формалне и семантичке промене у њеним лексиколошким истраживањима, али обим оваквог прилога искључује такве амбиције. Стога смо се фокусирали само на њене анализе промена у синтаксичко-семантичком домену. 2. Теоријско-методолошки оквири дијахронијског приступа синтакси. У своме моделу анализе Д. Гортан Премк пошла је од познатог одређења синтагме које је теоријско-методолошки установио А. Белић у знаменитој монографији О језичкој природи и језичком развитку и на којем се темељила београдска лингвистичка школа у Белићевој и каснијим фазама развитка. Међу циљеве истраживања ауторка је сврстала и „одређивање тенденција синтаксичко-семантичког развитка овога падежног односа у дијахроничној перспективи и евентуална поређења са словенским и другим језицима” (Гортан Премк 1971: 9). Дијахронијска анализа и закључци изведени су на основу оквира створеног на темељима тада најрепрезентативније србистичке, сербокроатистичке и славистичке литературе. Директна полазна основа и даље су Белићева истраживања (Око нашег књижевног језика и Историја српскохрватског језика, књ. II, св. 1: речи са деклинацијом), али од њих се у „општој литератури” иде и ка старијим студијима и ка новијим истраживањима, од Ф. Миклошича па до Р. Алексића, док су у посебном одељку о литератури „из историје српскохрватског језика” издвојени следећи аутори: Р. Алексић, Ђ. Даничић, Ђ. Ђорђевић, Л. Зима, Т. Маретић, С. Павешић и М. Решетар (Гортан Премк 1971: 175–178). 2.1. Регистровање еволутивних тенденција. У истраживању су посебну пажњу заслужиле следеће синтаксичке појаве: а) које показују еволутивну тенденцију; б) које су необичне и ретке; в) које показују нестабилност и колебљивост, пре свега везану за синонимичност са другим падежним синтагмама; г) које су се удаљиле од општесловенске вредности (Гортан Премк 1971: 11). Све оне скупа подразумевале су при тражењу решења истовремено дијахронијски и компаративни приступ.

Даринка гортан-премк као историчар језика

93

Ови додатни начини испитивања, који су прилагођени циљу истраживања, тј. тумачењу акузативних синтагми у савременом језику, описани су на крају „Увода” следећим речима: „Овако компаративно и дијахронично испитивање помоћи ће нам и у одређивању и тумачењу еволутивних тенденција акузативних синтагми у српскохрватском језику уопште” (Гортан Премк 1971: 11). 2.2. Периодизација развоја језика. Основна ауторкина периодизација развоја нашег језика подразумева два периода: период „старог језика” и период „савременог језика”, о којем и сама пише као о „широко схваћеном”, узимајући вероватно у обзир да је под њега подведен и Вуков језик. Битно је истаћи да је на основу анализиране грађе она савремени књижевни језик поделила на два периода: „старији, који обухвата време од Вука Стефановића Караџића до I светског рата и млађи, који обухвата време од I светског рата до данас” (Гортан Премк 1971: 10). Иако се уз наведену периодизацију Д. Гортан Премк одмах ограђује у фусноти („Ова је подела само условна и као такву је треба примити”), граница периода заслужује коментар који ауторки иде у прилог. Без обзира на чињеницу да је од послератних година и истраживања А. Белића (1951) већ био устаљен поглед на епоху тзв. „београдског стила”, тј. на преломне године у модернизацији стандардног језика везане за сам почетак 20. в., ауторка храбро, а на основу сопствене синтаксичке и семантичке анализе грађе, дакле држећи се јасних критеријума, ову границу модернизације и интелектуализације израза помера барем десетак година касније. Одређењу старог српскохрватског језика Д. Гортан Премк се враћа још једном, наглашавајући при томе различите везе између његових органских и неорганских идиома кроз историју, али и прецизно издвајајући историјске аспекте које сматра релевантним за своје истраживање, именоване опет као тенденције развитка, тј. еволутивне тенденције. Синхронијско усмерење подразумевало је и извесне апстракције када је историја нашег језика у питању: „Под старим српскохрватским језиком подразумевамо језик у периоду од првих српскохрватских писаних споменика до Вука Стеф. Караџића. Мада је у овом периоду од готово седам векова егзистирало више књижевних језика, од којих су се неки развијали под јачим, а неки под слабијим страним утицајем, неки више везани за дијалекте територије на којој су поникли, а неки мање, неки пак с видним циљем да се постигне одређени књижевни манир итд., ми ћемо ипак све примере из стварно дугог и разноликог периода давати заједно, с обзиром да нам у историји језика није циљ дескрипција акузативних синтагми, већ само уочавање тенденција њиховог развитка ради тачнијег тумачења стања у савременом језику” (Гортан Премк 1971: 23).

94

Александар М. Милановић

2.3. Критеријуми за селекцију корпуса. И ауторкин поглед на књижевни језик такође је изграђен у белићевском контексту, што се најлакше уочава у критеријумима за селекцију грађе. Престижна је и најобимнија грађа из књижевних дела, махом прозних, а као примаран критеријум одабран је значај писца и његова улога у развитку српскохрватског књижевног језика (Гортан Премк 1971: 10). Тако се појам престижног књижевника поново доказао као доминантан за читав период до 70-их година 20. в., а кроз додатни критеријум територијалне дисперзије, наведен на истом месту („равномерно заступљени сви крајеви наше језичке територије”), дошло се до следећег списка писаца из „старијег периода” идиома који ауторка назива „савремени књижевни језик”, тј. из 19. века: Вук Стеф. Караџић, Петар Кочић, Стјепан Митров Љубиша, Иван Мажуранић, Симо Матавуљ, Светолик Ранковић, Стеван Сремац, Светозар Ћоровић, Аугуст Шеноа (Гортан Премк 1971: 179). Оваква селекција заслужује по један коментар, један из угла историје књижевног језика и један из угла историје језика књижевности. Као прво, а из угла историје књижевног језика: несумњиво је да су при избору места рођења „писаца” (схваћених у ширем смислу) заступљене све административне територије, тј. све тадашње социјалистичке републике СФРЈ у којима је у употреби био „српскохрватски језик”. У духу тадашњих, строго вуковских погледа на књижевни језик, међутим, таква селекција је уочљиво, иако то нигде експлицитно није речено, фаворизовала писце са простора новоштокавских дијалеката, па тако нема нити једног писца из читаве, на пример, југоисточне Србије, са Косова и Метохије и сл. Чињеница је, додуше, да током 19. века статус престижног писца није добио нити један књижевник са наведених територија, али је додатни критеријум равномерне територијалне заступљености ипак био нарушен, и то не само у овој монографији. Као друго, а из угла историје језика књижевности: како се критеријум престижности нечијег књижевног опуса базира и на његовом књижевностилистичком и лингвостилистичком вредновању, поглед стилистичара води смештању селектираних писаца у одређене стилске формације, те уочавању одређених празнина у оваквом контексту. Из те перспективе, Почетком 70-их година 20. в., дакле, пре више од 40 година, и Вуков језик је још увек сматран „савременим”, мада су увелико уочаване и разлике између језика Вуковог и језика вуковског (уп. Ивић 1990). 

 Утиску да су читаве, махом староштокавске, области несвесно или свесно запостављене доприноси и ауторкин списак писаца из 20. века: И. Андрић, М. Божић, В. Глигорић, В. Калеб, Х. Кикић, М. Крлежа, М. Лалић, Б. Нушић, В. Петровић, И. Самоковлија, Б. Ћопић, Х. Хумо, А. Цесарец, Д. Шимуновић. На списку, на пример, нема престижног српског модернисте Боре Станковића, вероватно због дијалекатског наноса у његовој прози.

Даринка гортан-премк као историчар језика

95

изненађује да се међу селектираним писцима из епохе реализма, на пример, није нашао Лаза Лазаревић, који се готово по правилу у научној литератури истиче као стилски најдотеранији реалиста. За „стари српскохрватски језик” ауторка је наводила примере из грађе коју је презентовао Даничић у Рјечнику из књижевних старина српских, потом из дијахронијског Рјечника ЈАЗУ, као и оне из Стојановићевих Старих српских повеља и писама, том I (Гортан Премк 1971: 180). Функционална раслојеност корпуса и грађе из њега у монографији Д. Гортан Премк теоријски је добро осмишљена и у њој се већ осећао продор тада нове нормативистичке концепције стандарднога језика. Она је захтевала да се додатно истакне функционална поливалентност кодификованог идиома, у којој ниједан функционални стил неће бити привилегован као престижан. То је рушило постојећу теоријску концепцију књижевног језика, базираног на језику књижевности, која је владала све до 70-их година 20. в., тј. управо до година када се појављује и ова монографија. Све до тада, у радовима посвећеним књижевном језику, како синхронијским тако и дијахронијским, ипак су привилеговани били примери из књижевних дела, нарочито прозе. Примат прозе је код Д. Гортан Премк био мотивисан жељом да „текст који ексцерпирамо буде што мање емоционално обојен” (Гортан Премк 1971: 10), тј. што мање стилски маркиран. Текстови писани другим функционалним стиловима заправо су, ипак, још увек у тадашњој сербокроатистици имали статус само допунског корпуса (уп. Стевановић 1969). Функционална поливалентност књижевног, тј. стандардног језика у монографији Д. Гортан Премк огледа се у посезању за текстовима писаним различитим функционалним стиловима: „Поред књижевних дела ексцерпирали смо и новинске чланке, као и неке текстове из научне литературе” (Гортан Премк 1971: 10). На истом месту видимо да је поред примера из публицистичког и научног, ауторка наводила и оне из разговорног стила: „У извесним случајевима, у онима где нисмо имали довољно примера из писаног језика, служили смо се и примерима из говорног језика добијеним анкетом.” Из наведених цитата могуће је извести закључак битан за нашу тему: у делу корпуса из 19. в. нема примера из разговорног стила (добијених, на пример, ексцерпцијом дневника, приватних писама и сл.),  Из исте перспективе, сличан проблем уочавамо и код селектираних писаца из 20. в., међу којима нису најпрестижнији прозни писци српске авангарде, истовремено и публицисти и есејисти: Милош Црњански, Растко Петровић, Станислав Винавер и др. Објашњење се може потражити у ауторкиној потреби да одабере текстове смањене емоционалности и експресивности.  Подсетимо, 1970. појављује се монографија Далибора Брозовића Standardni jezik, a 1973. превод Фишменове монографије Sociologija jezika.

96

Александар М. Милановић

као ни примера из било којег жанра административног стила (закона, записника, службене преписке и сл.). 2.4. Критеријуми за селекцију примера. Јасно је да је при селекцији и навођењу примера из дијахронијске грађе критеријум био првенствено дистинктивност у односу на савремени језик, што је условљено и примарним циљем истраживања, везаним за структуру, семантику и функцију акузативних синтагми у савременом језику: „Семантичке категорије одредићемо и дефинисаћемо на основу материјала из савременог књижевног језика, а из народних говора и историје језика даваћемо илустрације само онога чега нема у савременом књижевном језику односно онога што је другачије него у њему, као и онога што би могло допринети бољем и тачнијем објашњењу савремених појава” (Гортан Премк 1971: 10). 3. Полемика са литературом. Исцрпност при навођењу историјата питања једна је од централних карактеристика монографије Д. Гортан Премк. Ово се подједнако односи и на синхронијске и на дијахронијске анализе. Тако, на пример, уз своју класификацију акузативних синтагми извршену према семантичком критеријуму ауторка наводи у фусноти: „Овој нашој класификацији сличне су готово све класификације значења акузатива без предлога у словенским језицима које су дате у научној литератури, како нашој тако и страној, почевши од Ф. Миклошича, А. Попова, К. Бругмана, Б. Делбрика, код нас код Ђ. Даничића, П. Ђорђевића, Т. Маретића, до најновијих проучавалаца овог проблема” (Гортан Премк 1971: 19). Стога се ауторкино позивање на одређена научна мишљења може сматрати поузданим и детаљним, али истовремено и селективним водичем кроз лингвистичку литературу од 19. до средине 20. в. Однос према цитираним или парафразираним научним ставовима својих претходника разнолик је, те посебну вредност монографије представља и спремност на научну полемику у вези са покренутим дијахронијским питањима. 3.1. Најчешће се Д. Гортан Премк, након упућивања на различита мишљења у науци, опредељује за једно од њих, уз детаљнију или мање детаљну аргументацију. На пример, при анализи обличког једначења акузатива са генитивом у реченицама типа Затекли смо га отовореног ауторка одбацује Лалевићево и прихвата Пешиканово мишљење: „У литератури смо нашли, углавном, два тумачења ове појаве: једно, по коме је дошло до једначења акузативног облика с генитивским код ових придева према облику га, који је једнак за ова два падежа и на који се односе ови придеви и друго, по коме је до једначења ових облика дошло из тежње за јаснијом диференцијацијом јер би се придев у акузативном облику, који је једнак номинативу, могао односити на субјекат. Мада су оба објашњења могућа, ми се слажемо с другим” (Гортан Премк 1971: 15–16).

Даринка гортан-премк као историчар језика

97

3.2. Понекад се дијахронијско питање оставља и отворено, будући да Д. Гортан Премк предност не даје нити једном од могућих тумачења, као у анализи примера типа други пута, које објашњава или контаминацијом или аналогијом: „До овакве временске конструкције са атрибутом (овај, онај, први, сваки) у облику акузатива и именицом пут у облику генитива мора се претпоставити да је дошло или контаминацијом двеју временских конструкција, блиских а некад и синонимичних по значењу – акузативне овај пут и генитивске овога пута или аналогијом према облику именице пут у синтагмама пет пута, много пута и сл.” (Гортан Премк 1971: 16). 3.3. Најређе се Д. Гортан Премк без икакве полемике слаже са мишљењем изнесеним у постојећој литератури, као у примеру у којем прихвата идентичне научне судове Љ. Јонкеа, П. Скока и З. Винцеа о пореклу пасивних реченица типа Ученика се у школи учи свему доброме, типичних за западне говоре нашег језика: „Појава се оваквих реченица тумачи контаминацијом активних и пасивних реченица – учимо ученика у школи и ученик се учи у школи, као и унутрашњом језичком потребом за истицањем појма који је обухваћен глаголском радњом” (Гортан Премк 1971: 17). У питању су по правилу случајеви у којима постојећа литература није нудила алтернативно тумачење, тј. у којима је постојао научни консензус у објашњењу порекла појаве. 4. Највиши дијахронијски домети. Највеће дијахронијске домете у монографији Д. Гортан Премк досегла је, сматрамо, при тумачењу двеју појава: а) развитка конструкција са експликативним објектима и б) развитка конструкција са глаголима у одричном облику. 4.1. Конструкције са експликативним објектима. При тумачењу развитка конструкција са експликативним објектима, како их је сама ауторка назвала, полазиште су била два примера из народних песама (Мајке немам да јој јаде кажем и Пошљи мене осам ђевојака, / Уз ђевојке дванаест талаца, / Које тебе пишем), уз које стоје уводне напомене: „Они су у савременом језику веома ретки и необични; оба наша примера су из старијег периода, и то оба из народних песама, што би, можда, могло говорити о још већој старини или, с обзиром да је у питању везано ритмичко изражавање, о преношењу целе синтагме као устаљеног израза, песничког калупа из неког још старијег времена. Они су ретки и необични и у другим савременим словенским језицима, а некада их је било у свима њима. Показаћемо каква је била употреба ових, како смо их ми назвали, експликативних акузатива у историји српскохрватског језика, и покушаћемо да објаснимо како је током времена дошло до њиховог губљења” (Гортан Премк 1971: 23).

98

Александар М. Милановић

Потом Д. Гортан Премк наводи и примере у којима се појмом с именом у акузативу могао означавати предметни садржај глаголске радње са значењем било каквог процеса саопштавања, мишљења и осећања, а мисли се ту на глаголе говорити, казати, приповедати, рећи, писати, чути, мислити, помишљати, плакати и пожалити (Гортан Премк 1971: 23-25). Коначно, ауторка истиче и описује необичну природу наведених конструкција, указујући на њихову семантику, тј. чињеницу да „у савременом језику уз глаголе који означавају какав процес говорења појмом с именом у акузативу изриче се оно што се изговара односно ствара као ново за дату ситуацију”, док се, насупрот овоме, у староме језику „објектом могао означавати и само садржај онога што се изговара (казати срећне догађаје, рећи невољу и сл.)” (Гортан Премк 1971: 26). Семантичка анализа архаичних конструкција и даље иде у истоме смеру: „уз глагол писати у савременом се језику означава оно што се писањем ствара (писати писмо, књигу), а не садржај о коме се пише (као писати узрок); уз глагол чути објектом се означава акустичка представа или акустички извор (чути звоно, чути звоњаву), а не само предметни садржај онога што се аперцепира (чути храброст његову, или као у Љубишином примеру: чути смрт свога брата); уз глагол сазнати у савременом језику објектом се могу означити само општи појмови, као истина, правда и сл., који се конципирају, а не предмети, лица о којима се концепција ствара (као сазнати Исуса); а уз глаголе мислити и бринути може се употребити само унутрашњи објекат – мислити мисли, бринути бригу, и ове се синтагме осећају као устаљени, услед честог понављања задржани необични обрти (употреба експликативног објекта, какву имамо у Вуковом примеру – какву то војску мисли цар – и у свима из старога језика сасвим је необична, и усамљена у савременом језику)” (Гортан Премк 1971: 26–27). У свим наведеним примерима, као и онима који су са истога места изостављени, значењски доста разнородним, Д. Гортан Премк препознаје заједничку нит, потврђујући своју способност семантичких синтеза и уочавања доминанте: „Свим овим синтагмама заједничко је то што се у њима именом у акузативу означавају предметни садржаји управних глагола [...] или предметни садржаји на које се они односе [...], а не представе које се глаголским процесом стварају, аперцепирају или конципирају” (Гортан Премк 1971: 27). Следи потом очекивана паралела са савременим стањем, тј. актуелним конкурентним, синонимним конструкцијама, а од њих се ауторка враћа коренима, датирајући и почетке иновационих 

Потврде су преузете из Рјечника ЈАЗУ.

Даринка гортан-премк као историчар језика

99

процеса: „Напоредност употребе предлошко-падежних конструкција и акузатива без предлога за означавање глаголског предметног садржаја још у раном периоду историје српскохрватског језика знак је да се категорија експликативног акузатива морала почети нарушавати још у доисторијском времену, вероватно још у прасловенској епоси” (Гортан Премк 1971: 28). За наведени став ауторка посредну потврду проналази и у мишљењу А. Д. Григорјеве, која такође сматра да се експликативни акузатив још у почетку историјског периода руског језика осећао као архаизам, али не скривајући истовремено и супротне руске ставове (Гортан Премк 1971: 29, фуснота 34). На послетку, Д. Гортан Премк стиже и до закључка, у којем иновацију смешта у шире, општесловенске синтаксичке процесе ширења предлошко-падежних конструкција: „Да сведемо оно што је основно о експликативном акузативу. Употреба експликативног акузатива прасловенска је особина, ње је, изгледа, било у свим словенским језицима и у свима њима она се постепено губила, свакако, као последица експанзије предлошко-падежних веза у словенским језицима уопште” (Гортан Премк 1971: 175–178). 4.2. Конкуренција акузатива и словенског генитива. Велики простор у монографији посвећен је и „падежу објекта негативних глагола” (Гортан Премк 1971: 73–87). Полазне основе даље расправе дају се сажете у три тачке: а) употреба генитива „у старијем периоду књижевног језика” уз глаголе у одричном облику упадљиво је већа (51,37% ген. : 48,62% акуз.) него у „новијем” (16,92% ген. : 83,07% акуз.); б) искључива употреба само генитива није потврђена нити код једног писца, чак ни код писаца из старијег периода; в) словенски генитив се у оба књижевна периода најбоље чува „у језику писаца из Босне и Херцеговине” (Гортан Премк 1971: 74). За дијахронијска истраживања значајна је и потврда да је употреба генитива чешћа у фразеологизмима и клишетираним обртима, „у којима се начелно боље чува старије стање”, за шта ауторка у грађи има 81 пример (Гортан Премк 1971: 75). Проблем се потом усмерава ка заменицама које означавају „нешто неодређено” (ништа, нешто, то), а које се у облику акузатива у овим конструкцијама јављају као конкурентне онима са генитивом још од најстаријег времена (Гортан Премк 1971: 81). Након доказа о искључивој  Преглед стања у говорима који чувају старије стање, нпр., галипољском (П. Ивић) и староцрногорским (Б. Милетић, М. Пешикан) потврђује последњи ауторкин став (Гортан Премк 1971: 77–78).

Ауторка, сасвим умесно, запажа на овоме месту у фусноти и аналитичке процесе у нашем језику: „Иако проблем ових заменица није непосредно везан за наше испитивање, ми смо се са тим проблемом већ срели и констатовали да је у нашем језику веома изразита тенденција ка индеклинабилности ових заменица” (Гортан Премк 1971: 81). 

100

Александар М. Милановић

употреби генитива код писаца из западних крајева у старијем периоду, М. А. Рељковића (истраживање Р. Алексића), Стјепана Матијевића (истраживање С. Павешића) и М. Дивковића (истраживање Ђ. Ђорђевића), као и потврда за мање фреквентну употребу акузатива „још у веома старом периоду” (на основу потврда из Стојановићеве збирке повеља и писама и Рјечника ЈАЗУ), Д. Гортан Премк износи претпоставку: „Изгледа да употреба једног од ових двају облика уз одричан глагол у старом језику није била у онаквој зависности од структуре синтагме односно од тога да ли је објекат граматички одређен или неодређен као у савременом језику, мада је и овде претежан број примера у акузативу са детерминисаним објектом. Очито је само једно – употреба акузатива или генитива у једној синтагми не утиче на његову семантичку вредност” (Гортан Премк 1971: 83). Позивајући се и на стање у старословенском језику и другим словенским језицима, Д. Гортан Премк – пратећи унутрашње, тј. семантичке, а не спољашње, тј. морфолошке параметре – коначно закључује: „И у старом језику, као и у савременом, облик генитива само је морфолошко обележје синтагме с негативним глаголом, а не знак каквог партитивног или аблативног значења. И ако се од овога пође процес губљења словенског генитива сасвим је разумљив” (Гортан Премк 1971: 85). 5. Значајни дијахронијски домети. И на многим другим местима у монографији Д. Гортан Премк умесно у истраживање савременог језика уклапа читав низ значајних дијахронијских закључака, до којих је дошла у епохи када су историјска истраживања код нас била далеко усмеренија на фонетско-фонолошки, морфонолошки и морфолошки ниво, а мање на синтаксички. 5.1. Тако, на пример, при анализи конструкција са глаголима типа судити она уочава двоструку рекцију, са дативом и акузативом, и одмах трага за њеним пореклом и узроцима: „С обзиром на то да двојну рекцију ових глагола налазимо још од првих писаних споменика, можемо закључити да је до ње, односно до развијања акузативне рекције, дошло још у доисторијском периоду српскохрватског језика. Да ли је ње било и у прасловенском, тешко је рећи, мада има индикација које говоре у прилог томе (нпр. губљење датива уз гл. судити које се запажа још у најстаријим споменицима у многим словенским језицима)” (Гортан Премк 1971: 54–55). У трагању за свеобухватним објашњењем, на истоме месту ауторка региструје и постепено губљење дативске рекције у конструкцијама које су биле честе у старом језику, нпр. са глаголом навикнути, што као процес смешта међу „општесловенске тенденције сужавања дативског спектра”, да би коначно закључила: „Шире развијање објекатског односа из наменског

Даринка гортан-премк као историчар језика

101

значења посебне врсте једна је од специфичних особина српскохрватског језика. До ње је дошло свакако из унутрашњих језичких разлога” (Гортан Премк 1971: 55–56). 5.2. Тумачећи архаичне акузативне конструкције са глаголима владати и управљати, Д. Гортан Премк двама глаголима додаје као парадигматске и глаголе господарити, цесаровати и ратовати, констатује потом и синонимне конструкције са инструменталом и истим глаголима, да би коначно за конструкције са акузативом између тумачења везаног за утицај италијанског језика (М. Решетар) или за остатке старијег словенског стања, потврђеног и у руском језику (Т. П. Ломтев) – одабрала оно друго: „Мишљење Т. П. Ломтева биће да је тачније. М. Решетар је само утолико у праву што је утицај талијанског језика у нашим јужним и југозападним крајевима могао стварно допринети дужем чувању ове старе општесловенске употребе акузатива” (Гортан Премк 1971: 63). 5.3. О употреби акузатива уз непрелазне глаголе (типа коју ћемо засјести бусију), што је појава регистрована већ у Даничићевој синтакси, Д. Гортан Премк, а на основу анализе грађе, пише као о особености народних говора уопште, а не само старих и савремених чакавских говора, као и стародубровачког, одбацујући тако претпоставку Л. Зиме (Гортан Премк 1971: 65–66). 5.4. Конкуренција акузатива и генитива у старом језику констатована је и код глагола из категорије опажајно-сазнајних и емотивних односа (гледати; желети, жудети; искати, питати, просити), као и категорије односа ангажовања без модификација и релативних модификација (питати, упитати; молити; чекати; звати; чувати, пазити), а слично стање потврђено је и у старословенском језику (Гортан Премк 1971: 37). Ауторка се потом бави пореклом генитива у овим синтагмама, позивајући се на Мејеово и Белићево тумачење и тумачећи их, али мишљења истакнутих претходника она при томе и допуњава: „Међутим, интересантно је још нешто: зашто су и када ове генитивске синтагме прешле у акузативну категорију. Одговор на ово питање свакако треба тражити у промени схватања семантичких веза у њима односно у губљењу партитивног, или сличног генитивског значења, до чега је дошло, највероватније, у доисторијском периоду словенских језика, а, можда, и у општесловенској епоси” (Гортан Премк 1971: 103). 5.5. У словенском контексту необичне су и синтагме типа свирати клавир. Оваквих синтагми у словенским језицима или нема или су сасвим ретке, па је Д. Гортан Премк порекло ове конструкције у нашем језику потражила у развијању ширег значења глагола свирати од првобитног,

102

Александар М. Милановић

које углавном чува у сродним језицима (’дувати у фрулу’). Отуда је нова конструкција у нашем језику очекивана, али стање у другим словенским језицима када су у питању глаголи сродне семантике ауторку ипак тера на опрез, јер се „не може сасвим искључити и известан утицај немачког (исп. spielen ein Instrument) или других европских језика” (Гортан Премк 1971: 107). Готово је идентично стање и код синтагми са глаголом играти, јер су наше синтагме и са акузативом и са генитивом необичне у другим словенским језицима. Обичне су, међутим, у нашем језику због евидентне тенденције ка ширењу употребе акузатива, али Д. Гортан Премк ни овде не искључује могући додатни утицај блиских западноевропских језика (Гортан Премк 1971: 108). 5.6. Лексички ограничене синтагме с двојним акузативом у старом српском језику (научити некога нешто, молити некога нешто, питати некога нешто), које нису продуктивна категорија нити у нашем савременом језику нити у другим словенским језицима, већ од првих споменика – констатује Д. Гортан Премк (1971: 119) – имају и синонимне конкуренте којима је на другом месту одговарајућа предлошко-падежна конструкција (о + локатив, за + акузатив и сл.). Порекло ових конструкција и ауторка проналази у утицају старогрчког и новогрчког, директно или преко старословенског језика, али не искључује ни њихов постанак, као продуктивних или потенцијалних, у самим словенским језицима, будући да су тамо постојале и друге двојне падежне конструкције (Гортан Премк 1971: 120). И објашњење губљења ових синтагми везано је или за слабљење грчког утицаја, тј. његов престанак због повлачења старословенског језика и његових редакција, или за унутрашње промене у нашем језику, што ауторка сматра вероватнијим у ширем контексту губљења двојних беспредлошких падежних конструкција (Гортан Премк 1971: 121). 5.7. Предикативна употреба акузатива у старом језику илустрована је примерима са глаголима створити, поставити, нарицати, нарећи, звати, назвати, имати, хтети, казати, разумети, схватити и чути (Гортан Премк 1971: 124–126). Ауторка се не слаже са мишљењима да је са двојним акузативом по пореклу у вези и предикативни акузатив, тј. да је и он преузет из грчког, а преко старословенског језика, те сматра како је у питању општесловенска категорија која је утицајем старословенског језика само могла бити ојачана (Гортан Премк 1971: 126). И губљење ових синтагми за Д. Гортан Премк последица је двају унутрашњих процеса, „тежње за формалним диференцирањем различитих семантичких односа и губљења експликативног акузатива” (Гортан Премк 1971: 126), што се потом детаљно објашњава.

Даринка гортан-премк као историчар језика

103

5.8. Губљење адвербијалних синтагми просторних односа са акузативом без предлога, чије се постојање само претпоставља у прасловенском језику, за Д. Гортан Премк повезано је, још једном, са експанзијом предлошко-падежних конструкција, за шта потврде проналази у старим споменицима словенских језика (Гортан Премк 1971: 142). 6. Регистровање савремених тенденција. При регистровању и тумачењу актуелних синтаксичких промена којима смо сведоци, Д. Гортан Премк задржава аналитички притуп који у обзир узима све могуће узроке процеса, почевши од страних језичких утицаја, па до различитих унутрашњих процеса, базираних на аналогији или контаминацији: „Наведени примери јасно показују да конструкција користити + акузатив све више продире у савремени језик и све више потискује конструкције с инструменталом. Овом ширењу употребе акузатива уз глагол користити може бити неколико узрока: први, она је могла настати директним превођењем из немачког језика; други, њен је развитак могао бити и само подстакнут страним утицајем; трећи, употреба акузатива могла је доћи као последица мењања и ширења семантике глагола користити; и четврти, акузатив се овде могао пренети из конструкција с префиксованим глаголом (искористити). Сваки од ових узрока је могућ, као и сви заједно” (Гортан Премк 1971: 37). Након сагледавања свих потенцијалних узрока, Д. Гортан Премк по правилу експлицитно даје предност ономе који сматра највероватнијим, наводећи и аргументе у прилог своме избору. Избор се, као у наставку наведеног цитата, неретко покушава научно оснажити утврђивањем етимологије лексема у конструкцији и смештањем иновацијског процеса у шири словенски контекст, што нужно води симбиози синхронијског и дијахронијског приступа: „Нама је трећи највероватнији, мада ни остале не искључујемо; овај узрок чини извеснијим и то што развитак семантике овог глагола и у другим словенским језицима не искључује могућност развијања значења служити се чиме, употребљавати што у своју корист, искоришћавати (о етимологији овога глагола исп. код Фасмера и у РЈАЗУ)” (Гортан Премк 1971: 37). 7. Тенденције при закључивању. Многи до сада цитирани искази индикативни су за издвајање тенденција или чак константи при изношењу претпоставки и закључака Д. Гортан Премк. Наиме, када пред собом има више потенцијалних узрока за иновацију, ауторка је најмање склона да се приклони тумачењу које решење прво тражи у језичким контактима, тј. страним утицајима, а понајпре их покушава објаснити унутрашњим

104

Александар М. Милановић

семантичким променама, у оквирима нашег језика или словенских језика уопште. Тако – наводимо још један пример поред досадашњих – прихватајући и допуњујући семантичке узроке појаве обавезне детерминације временских појмова које је понудила М. Ивић, Д. Гортан Премк истовремено одбацује Решетарево објашњење везано за утицај италијанског језика (Гортан Премк 1971: 134–135). 7.1. То, наравно, не значи да ауторка априорно одбацује сваки страни утицај, па неретко у иновацијама наслућује напоредно деловање и унутрашњег и спољашњег фактора, барем на одређеном делу језичке територије, као при тумачењу процеса губљења словенског генитива: „Српскохрватски језик свакако је у губљењу словенског генитива најдаље отишао (не узимајући у обзир македонски и бугарски, који имају сасвим другачији систем деклинације). Објашњење које је дато за старословенски [мисли се пре свега на тумачења Ф. И. Буслајева и Р. Вечерке, али и на Вајаново и Хамово тумачење – прим. А. М.] односи се и на српскохрватски. Можда би се могло помишљати и на утицај вулгарног латинског језика, и романских језика уопште, нарочито када је у питању језик наших западних крајева. Но, сви ови страни утицаји могли су само подржати процес до кога је дошло из унутрашњих језичких разлога” (Гортан Премк 1971: 86). 7.2. За примере типа Овога ћемо часа вежбати скок у даљ Д. Гортан Премк прихвата Московљевићево тумачење да су у питању „варваризми”, али само ако се ова ознака за наведене калкове схвати као етимолошка а не нормативистичка категорија, будући да се они „уклапају у систем нашег језика, јер у њима имамо само под спољњим утицајем извршено даље развијање значења управног члана” (Гортан Премк 1971: 93). И појава конструкција тзв. accusativus cum infinitivo, у којима је акузатив истовремено везан и за свој управни глагол и за инфинитив који замењује зависну клаузу, а које се у старом језику „нешто чешће налазе”, тумачи се у анализама Д. Гортан Премк утицајем страних језика. Миклошичевом ставу да је у питању утицај грчког језика ауторка додаје и још један потенцијални извор: „Употреба ових конструкција у нашем језику доводи се у везу с утицајем грчког језика, и с правом јер су у њему оне исте синтаксичке вредности, но свакако би се могло помишљати и на утицај вулгарног латинског” (Гортан Премк 1971: 148). 8. Закључак. Закључне напомене можемо свести у неколико тачака: а) при селекцији дијахронијског корпуса Д. Гортан Премк је одабрала диференцијалне примере у односу на савремени језик, и то из дијахронијских речника и Стојановићеве збирке повеља и писама, док је при селекцији текстова из 19. в. предност дала књижевним текстовима, инсистирајући

Даринка гортан-премк као историчар језика

105

на значају писаца и њиховој заступљености на читавој српскохрватској језичкој територији; б) као кључни фактор за развој форме, семантике и функције акузативних синтагми без предлога у историји нашег језика издвојена је експанзија предлошко-падежних конструкција; в) Д. Гортан Премк и као синтаксичар, тј. граматичар, превасходно је семантичар, који пуну пажњу посвећује пре свега значењу управних речи синтагме у нашем језику и другим словенским језицима; г) при тумачењу узрока промена она махом предност даје унутрашњем семантичком развоју у односу на могућност спољашњих, тј. страних утицаја. ИЗВОР Гортан Премк 1971: Даринка Гортан Премк, Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику, Београд: Институт за српскохрватски језик. ЛИТЕРАТУРА Белић 1951: А. Белић, Око нашег књижевног језика, Београд: Српска књижевна задруга. Белић 1999: А. Белић, Историја српског језика: фонетика, речи са деклинацијом, речи са конјугацијом, Изабрана дела Александра Белића, четврти том, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Брозовић 1970: D. Brozović, Standardni jezik, Zagreb: Matica hrvatska. Драгићевић 2007: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Београд: Завод за уџбенике. Ивић М. 1990: М. Ивић, О језику Вуковом и вуковском, Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада. Станојчић 2016: Ж. Станојчић, Историјски аспекти књижевног језика – језичко стваралаштво: језичка кодификација, у: Ј. Дражић, И. Бјелаковић и Д. Средојевић (ур.), Теме језикословне у србистици кроз дијахронију и синхронију: зборник у част Љиљани Суботић, Нови Сад, 41–54. Стевановић 1969: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, II, Синтакса, Београд: Научна књига.

 Повратак критеријуму језика престижних писаца видљив је у најновијим радовима наших познатих нормативиста (уп. Станојчић 2016).

106

Александар М. Милановић

Фишмен 1973: J. A. Fishman, Sociologija jezika, Sarajevo: Svjetlost. Шипка 1998: D. Šipka, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska.

Aleksandar Milanović Darinka Gortan Premk as a Historical Linguist Summary In her distinguished book Akuzativne sintagme bez predloga (eng. Prepositionless Accusative Phrases) published in 1971, Darinka Gortan Premk identified the expansion of prepositional case constructions as a key factor responsible for the formal, functional and semantic development of prepositionless accusative phrases in Serbian. As a syntactician, i.e. grammarian, she is primarily a semanticist who focuses her attention on the phrase-head in Serbian and other Slavic languages. When interpreting the reasons that brought on the language changes in question, the author mainly emphasizes the importance of the internal semantic development against possible foreign influences. Keywords: Darinka Gortan Premk, history of language, accuasative, sintagma, contamination, analogy, contact, internal development, syntax, semantics.

ЛЕКСИКОЛОГИЈА

Милорад М. Радовановић*

Српска академија наука и уметности Београд

ГРАДАБИЛНА vs НЕГРАДАБИЛНА АНТОНИМИЈА У чланку се расправља о оним појмовним и језичким појавама које се логички и лингвистички третирају као антоними – понајвише о терминолошком и суштинском разликовању тзв. „градабилних” и „неградабилних”, „степенованих” и „нестепенованих”, „скалираних” и „нескалираних”, те од ових другачијих или другачије именованих, антонима. У том смислу чини се и освртање на неке важније радове лексиколога, семантичара и когнитивиста, махом србиста, али и општих лингвиста (Грицкат, Гортан Премк, Драгићевић, Прћић, Шипка, Костић, Штасни, Лајонс, Лич, Палмер, Кемпсон, Лерер, Кац, Сапир, Крофт, Круз и др.). Закључује се да је у питању разграничење фазично (нејасно) по природи својој, при чему границе међу овим, наоко супротстављеним појавама, нису ни оштре ни јасне. Кључне речи: семантика, лексикологија, антонимија, градабилност, скале, фазичност, српски језик.

1. У овом прилогу, намењеном нашем слављенику, колегиници Даринки Гортан Премк, полази се од професоркиних доприноса теми, те доприноса њених ученика, сарадника и учитеља. Јасно, у расправу се укључују и неки други аутори из подручја србистике, когнитивне и опште лингвистике (разуме се, поглавито истраживачи у подручју лексикологије и семантике при томе). Тему из наслова донекле сам и сâм био начео и помало разрадио у мојој књизи Фази лингвистика, чија идејна потка и чини темељ овога мога осврта (Радовановић 2015: §§ 7, 12–13). Тему намеравам овом приликом прегледати, проширити и, донекле макар, разрадити. 2. Тамо сам се, у књизи Фази лингвистика, био подсетио питања (Радовановић 2015: § 7) како се језички (путем квалификација и квантификација) нијансирају интелектуалне, физичке, физиолошке, естетске, ∗

[email protected]

110

Милорад М. Радовановић

етичке и друге вредности, то јест шта значи (најчешће у сфери градабилних антонима): увек, никад; сви, ниједан; свугде, нигде; нужно, немогуће; припада, не припада; висок, низак; дуг, кратак; широк, узан; велики, мали [рецимо бројеви]; дебео, танак / мршав; дубок, плитак; топао, хладан; тих, гласан / бучан; комотан, тесан; редак, густ / чест; светао, таман; црн, бео; [па] сив, румен, блед, безбојан, [и] шарен; [затим] далек, близак; брз, спор; тежак, лак; празан, пун; раван, нераван; прав, крив; тврд, мек; млад, стар; добар, лош; богат, сиромашан; здрав, болестан / нездрав; прљав, чист; сит, гладан; срећан, несрећан; праведан, неправедан; правилан, неправилан; интелигентан, паметан, према глуп; нормалан, ненормалан; луд, генијалан; леп, ружан; складан, нескладан; добар, лош; поштен, непоштен; досадан, занимљив / забаван / духовит; и сл. – у крајњем – и истинит, неистинит / лажан; [или чак] тачан, нетачан? Потом сам (Радовановић 2015: § 12) био помињао и пример из Ива Андрића (из његових Знакова поред пута), где овај под одредницом Правда! вели: „Колико је пута изговорена и написана та звучна реч која уистину и нема свог сопственог смисла и значења, јер постоји само у односу према речи ’неправда’ као њен опозит и коректив. Постоје онолике правде колико су пута ту реч изговорили или написали они који су трпели (или су мислили да трпе) неправду. Правда – то нема садржине ...”. Доиста, поставља се темељно питање: да ли антонимија увек подразумева јасну семантичку „супротност”. Изгледа да не подразумева увек, али за разумевање тога става потребан нам је додатни концептуални, у нашем случају „фазилингвистички” алат, који у себе укључује и темељне појмове скале и скалираности, градирања, градуелности и градираности, па степеновања, потом појам нуле, границе, нејасности и сл. (Радовановић 2015: §13). 2.1. Стога сам, мало даље у књизи, разрадио ову тему (Радовановић 2015: §§ 12.1–13) – позивајући се на схватања низа аутора, лексиколога и семантичара: како у традиционалној и структуралној лингвистичкој, тако и у когнитивној семантици – што се сматра и добром илустрацијом фазичности (језичкога) света – у унутарјезичком погледу барем. Семантичке синтезе и лексиколошки приручници већ самим тим што у антонимију не сврставају исти скуп појава, те ове притом и разврставају неједнако по њиховим (пот)класама односно (под)типовима, показују, с једне стране, у којој су мери феномен антонимије и сродне семантичке чињенице нејасно разграничени, а са друге, како су неке класе антонимије фазичне и по природи својој (те ће им, стога, приступ теми из овог излагања управо више одговарати као дескриптивни и експланаторни образац). Међу познатијим семантичарима, таквим схватањима склони су и: Џон Лајонс, Адријана Лерер, Џефри Лич, Рут Кемпсон, Џеролд Кац, Френк Палмер, Вилијам Крофт и Алан Круз, на пример.

Градабилна vs неградабилна антонимија

111

Дакле, уз лексикологе, и познати семантичари и когнитивисти расправљају о овом унутарјезичком питању на које се у овом огледу упућује као на тему антонимије – и то тако што ти аутори неједнако и објашњавају и систематизују појмовe, питања и проблеме о којима је реч, те на овај или онај начин, само на први поглед парадоксално, уводе тим поводима у игру појмове градуелности, континуалности, скалираности, степеновања, рангирања у дискусију о антонимији („опозитности”, „контрасту”, „супротности” или како слично именовано). Семантичари попут Џона Лајонса на ову проблематику гледају кроз расправу о опозитности и контрасту; најпознатији такав приступ срећемо у Лајонсовој чувеној Семантици из средине седамдесетих година двадесетога века (Lyons 1977: II, § 9). Но за нас је овде најважније то што Лајонс, као и многи други важни семантичари, уводи у расправу и појмове градабилних (степенованих = хладно / топло) и неградабилних (нестепенованих = мушко / женско) супротности (уз расправу о компарацији, контекстима и др.), при чему даје и класификацију тако схваћених опозитности (дирекционе = горе / доле, лево / десно, доћи / отићи; ортогоналне = север / исток и запад, исток / југ и север, итд.; антиподне = север / југ, исток / запад; реципрочне, релационе, то јест конверзне = продати / купити, муж / жена, брат / сестра); чему придодаје и небинарне контрасте = дани у недељи, месеци у години, термини за сродство, боје итд.). И Френк Палмер у својој Семантици (Palmer 1976: §§ 4.5–4.6), готово истовремено са Џоном Лајонсом, расправља, између осталог, и о градабилности неких антонима; но обојица се тим поводом позивају на познату расправу Едварда Сапира О градирању (Sapir 1949), односно o степеновању (логичком, психолошком и лингвистичком) у семантици природних језика (посебно на његово схватање о „растућем / опадајућем градирању”). Џеролд Кац, у својој књизи Семантичка теорија (Katz 1972: § 4), познатој студији о интерпретативној семантици, антониме разлаже на контрадикције (жив / мртав, смртан / бесмртан, савршен / несавршен), супротности (богат / сиромашан, топао / хладан, супериоран / инфериоран) и конверзије (продати / купити, супруг / супруга, виши / нижи, послодавац / запослени). Ту су, наравно, и Семантика Џефрија Лича (Leech 1974: § 6) и разграничења тамо изнесена: све – у контексту расправе с полазиштем да постоје разлике између бинарних (традиционално речено антонимских) и мултипликативних таксономија (лексички пар жив / мртав = нежив или да / не, с једне стране, и термини за боје, с друге стране, на пример), између оних поларизованих (традиционално казано опет антонимских) опрека (стар / млад, богат / сирот, велики / мали, висок / низак, дуг / кратак, дубок / плитак, далек / близак, леп / ружан, добар / лош; топло / хладно, тихо / гласно, брзо / споро) и оних релационих (родитељ / дете, баба / деда, супруг / супруга, отац / мајка, брат / сестра,

112

Милорад М. Радовановић

син / ћерка, изнад / испод, пре / после, споља / изнутра), уз дискусију и о физичким мерама и стандардима у том смислу, као о некој врсти хијерархијске, боље рећи хијерархизоване таксономије (нпр.: мерне јединице за дужину, запремину, тежину или температуру, нумеричке вредности уопште, вредности у календару типа дана, недеља, месеци, година, векова и сл.). У истим тим седамдесетим годинама, и семантичар Адријана Лерер, у књизи Семантичка поља и лексичка структура (Lehrer 1974: § 2), са становишта компоненцијалне анализе (водећи притом рачуна о културом кодираним семантичким вредностима) и на основу проучавања семантичких обележја речи, посматра народне таксономије (скале квалификација између: живо и неживо, бучно и тихо, вруће и хладно), скалираност односно градуелност (скале и градираност) семантичког простора између антонима (велики и мали, човек и дечак, увек и никад, дебео и мршав, паметан и глуп и др.) – дакле, све у појмовнику „градабилних антонима”, са посебним освртом на појам скале. Такође у седамдесетим годинама, у Семантичкој теорији Рут Кемпсон (Kempson 1977: § 6.2), расправља се и о градабилним и неградабилним антонимима: врео према хладан, стар према млад, велики према мали и сл., и тврди како они не стоје просто у бинарним опозицијама, него се истиче како они стоје за различите тачке на скалама одговарајућим, притом и с обзиром на различите, контекстом условљене, норме процењивања (нпр.: стар човек / стар пас / стар колач / стара књига итд.). Уз већ изложено, складно се у расправу ове врсте уклапају семантичари когнитивисти, које на овом месту лепо могу заступати у том погледу Вилијам Крофт и Алан Круз својом релативно рецентном и утицајном синтезом Когнитивна лингвистика (Croft, Cruse 2004: § 7), у којој у одељцима о антонимији понајвише расправљају управо о скалираности овог језичкога феномена. Прости примери за то јесу антонимски модели типа: кратак ... дуг (моноскални системи; у питању је једна скала, с нулом на једној страни), хладан ... врућ (дисјунктивни еквиполентни бискални системи; у питању су две одвојене симетричне скале, с прекидом, тј. нулом између), мек ... тврд (паралелни еквиполентни бискални системи; у питању су две симетричне скале које су потпуно паралелне, с нулом на обе стране), лош ... добар (преклапајући бискални системи; у питању су две симетричне, неједнаке скале које се делом преклапају). (Све ово, разуме се, и са графичком разрадом детаљном.) 2.2. Лингвистичка је наука, а нарочито њена когнитивнолингвистичка грана, појмове скале, скалираности, степена, степеновања, те из њих извођену квалификацију скалиран [≠ „скаларан”!], почела поприСрпске алтернативне могућности типа „скалар”, „скаларан” овде се избегавају, због њиховог обавезујућег значења у математици, физици, астрономији, биологији и другде (Радовановић 2015: § 13). 

Градабилна vs неградабилна антонимија

113

лично често употребљавати, паралелно с градуелношћу, градабилношћу, континуалношћу и сличнима, у разним доменима кад су објашњење и описивање језичког феномена у питању. За ову прилику, важно је издвојити већ помињани третман антонимије у том погледу, када аутори, лексиколози и семантичари, неретко антониме разврставају (уз разне друге класе, по различитим другим мерилима) на оне скалиране, степеноване, градабилне и оне нескалиране, нестепеноване, неградабилне (неки веле „комплементарне”, и уопште, ради се о дискусији, а не о коначно учвршћеном појмовнику и терминологији). Као у примерима типа: (мисли се да сразмерно лако подлежу градирању) хладан ... врућ, добар ... лош, брз ... спор, велики ... мали, висок ... низак, кратак ... дуг, стар ... млад итд. – према: (мисли се да тешко подлежу или никако не подлежу градирању) истинит / лажан, тачан / нетачан, жив / мртав, мушки / женски, крив / прав, ожењен / неожењен, унутрашњи / спољашњи и др. У енглеском језику аутори лако употребљавају термине типа „scalar systems”, чак „monoscalar systems” (0 ... кратак ... дуг ...), „biscalar systems” (... хладан ... 0 ... врућ ...), и сличне, што нама овде – као део метајезичког апарата фази лингвистике – управо и одговара, при чему би наше решење „скалиран” значило „по обрасцу ’скале’”! С претходним у вези јесте појам нуле и односи се на питање граничне вредности што је нулом зовемо, како у математици, метанаучном појмовнику, у општем језику, тако и у лингвистици, на (овде већ проблематизованим) скалама које се, рецимо, тичу димензионалних квалитета / квантитета што се односе на (а)симетрију типа неких антонимских релација које се исказују придевима нарочито (помињани примери типа: ... хладан ... 0 ... врућ ...; 0 ... кратак ... дуг ...; ... дубок ... плитак ... 0; и многи други, сложенији). И уопште, у разним доменима кад су објашњење и описивање језичког феномена у питању – појам нуле се показује важним – па скале о којима се тим поводима говори, по некима, могу бити од разних врста управо у погледу размештаја нуле у њима; тако те скале могу бити симетричне, несиметричне, потпуно или делимично преклапајуће, паралелне, непаралелне, с прекидом и без њега и др., а вредности с обзиром на њих у суб-, супра- и међу- подручју. Дакле, по правилу се ради управо о распоређивању „скалираних” појединости у односу на нулу (Croft, Cruse 2004: § 7). То, наравно, поставља и за фази лингвистику иначе темељно питање границе. Тако схваћена граница је, разуме се, нејасна, фазична, те арбитрарно дефинише или пресеца, отпочиње или завршава рубну, сиву зону, маргину, периферију језичким варијаблама именованих појава („гранично, рубно подручје”, „подручје непрототипичности”, „подручје прелазности”, „подручје мешања категорија”). Један нарочит случај нејасности којим се лингвистика бави јесте разграничавање између

114

Милорад М. Радовановић

граматичног и неграматичног (правилног и неправилног, у крајњем, прихватљивог и неприхватљивог) у језику, са „сивом зоном” колебања у том погледу. Па се и ту с разлогом говори о степенима, или чак скалама граматичности односно неграматичности, те о скали прелаза / колебања међу њима (са становишта експлицитне или имплицитне норме, тј. писаног или неписаног језичког узуса; уп. Радовановић 2015: §§ 31, 33, 34, 42). Тако у Нормативној граматици српског језика Предрага Пипера и Ивана Клајна (Пипер, Клајн 2014) срећемо у том смислу (у целој тој књизи) управо изнијансирано спајање „описа са прописом”, што је нарочито видљиво у систематски разрађиваним оценама о учесталости језичких појава, тачније, о „степенима нормативне исправности” њихове, на скалама од прихватљивог до неприхватљивог, од исправног и препоручљивог до допустивог и непрепоручљивог, од узорног до толерисаног, од општеприхватљивог до функционалностилски обележеног и сл., при чему је основно питање препознавања границе међу тим вредностима: ипак X ... ипак Y, односно (ипак) неправилно ... 0 ... (ипак) правилно. (Слично вреди и за лингвистичку опозицију модално – немодално, у исказима природних људских језика; и ту су, наравно, у питању скале појава и нашега вредновања тих појава.) 3. Наши су аутори, србисти, међу њима понајвише лексиколози, ову тему разрађивали, кроз године (по мом избору, и знању), овако: Рајна Драгићевић у лексиколошком приручнику Лексикологија српског језика (Драгићевић 2007: 264–290), подробно се прво позабавивши теоријским аспектима антонимије, ову затим разврстава по неколико семантичких, граматичких / творбених и прагматичких критеријума, но за нас је овде од посебне важности то што фокус пажње при томе ставља и на – у литератури иначе познато – разграничење између тзв. „степенованих” (градабилних, скалираних) [висок / низак, студен / врео, млад / стар, леп / ружан] и „нестепенованих” (неградабилних, комплементарних) антонима [жив / мртав, живот / смрт, крив / прав, ожењен / неожењен, унутрашњи / спољашњи], с напоменом да неки антоними имају особине обе поменуте врсте (нпр.: пун / празан), затим између „правих” [= дубок / плитак, дугачак / кратак, мушкарац / жена, мир / рат, бео / црн, врућ / хладан, гладан / сит] и „неправих” антонима [отац / мајка, небо / земља], „пуних” [искрен / неискрен] и „непуних” антонима [истина / лаж, добро / зло, дан / ноћ, јутро / вече], са степенастом градацијом међу њима и сл. „Степенованим антонимима” при томе ауторка сматра оне „чији се чланови карактеришу различитим степеном или градацијом једног истог својства”, „могу се компарирати” (висок, виши, највиши), могу се детерминисати прилозима за количину (висок, врло висок), могу се „имплицитно компарирати” (Петрова велика кућа), при чему код степенованих антонима негација једног

Градабилна vs неградабилна антонимија

115

члана пара не значи обавезно афирмацију другог, затим – степеновани антоними редовно имају и „маркирани” и „немаркирани члан пара” (леп / ружан – лепота, дебео / мршав – дебљина, висок / низак – висина, дубок / плитак – дубина, дуг / кратак – дужина), што све води дискусији о тзв. „антонимским ланцима” (рецимо: леден ... студен ... хладан ... прохладан ... хладњикав ... млакаст ... млак ... топао [... врућкаст] ... врућ ... врео и сл.). Затим ауторка упозорава на релативну семантичку вредност придева (кроз освртање на схватања семантичара Френка Палмера, а с обзиром на њихову контекстуалну актуелизацију (мали слон / мали миш)). Ја бих то за ову прилику илустровао, рецимо, примерима: високо небо, високи облаци, висока планина, висок торањ, висока кућа, високо дрво, висока ограда, висока трава, висок кошаркаш, висок човек, висока жена, високо дете; висока температура, високе вредности, високи захтеви, високе цене, високе камате, висок ризик, висок напон, високо образовање; добар ловац, добар снајпериста, добра мета, добар ударац, добра мајка, добар радник, добар слуга, добар господар, добар менаџер, добар лек, добар отров, добар мамац, добар коцкар, добар љубавник, добар изговор, добар успех, добар говорник, добар трачер, добар плаћеник, добар шверцер, добар манипулатор или сл. Све то се поткрепљује и расправом о деминуцији, аугментацији, компарацији, негацији и сличним градацијама и модификацијама семантичким, затим и расправом o деривационим одликама антонима, о неким логичким семантичким концептима с антонимијом у вези, то јест о конверзији, инклузији, утицају контекста и прагматике, улози менталног лексикона итд., а са закључком вероватним да ниједно од помињаних разграничења није довољно поуздано (речено језиком овога огледа: свако од њих као да је у суштини, или барем помало – фазично!). Код ове ауторке препознајемо нарастање тумачења антонимске тематике из ранијих њених прилога (Драгићевић 1995, Марковић 1994) – о именичким и придевским антонимима, те о неправим антонимима у Вуковим пословицама, као и из „професорских” прилога Ирене Грицкат (Грицкат 1961–1962, Грицкат 1989) и Даринке Гортан Премк у књизи Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику (Гортан Премк 1997: §§ 215–222) – о потпуним односно непотпуним антонимима и разликовању антонимије према дисјункцији, те о прилошким речима виђеним кроз феномен антонимије (при чему се истиче управо „замршеност антонимских односа”) и, напокон, о односу полисемије и антонимије (с освртом и на дистинкцију између градабилних, степенованих и неградабилних, нестепенованих антонима и на њихов однос према оним прагматичким [типа: рај / пакао, Бог, анђео / ђаво, земља / небо, мачка / миш, рука / нога, вук / јагње]).

116

Милорад М. Радовановић

Данко Шипка у свом лексиколошком приручнику Основи лексикологије и сродних дисциплина (Šipka 2006: 56 и даље), рецимо, семантичке антониме разврстава на лексичке (ноћ / дан, црно / бело) и творбене (напад / противнапад, хипотензија / хипертензија), напомињући да се ту у правилу ради о симетричним релацијама, при чему има и случајева несиметричности (топао / хладан, али млак / ?), а покреће и – из семантичке литературе иначе познато – питање спада ли у антонимију и конверзија (продати / купити) и сл. На другом једном месту, Данко Шипка (Шипка 1990), ослоњен на темељну семантичку литературу, говори о симетричним и aсиметричним антонимским релацијама подробније и у том смислу сматра да би ваљало увести дистинкцију између уланчаних (велики / мали, топао / хладан, добар / лош, стар / млад, дуг / кратак) и неуланчаних (жив / мртав, рођење / смрт, почетак / крај, врео / леден) антонимских парова, при чему аутор уводи у игру и појам „антонимских ланаца” (типа: огроман – велики – мали – мајушан; одличан – добар – осредњи – лош – ужасан). Наравно да се тематиком антонима, уз њихову типологију, с посебним освртом на овде за нас нарочито занимљиву тему – скалиране (градабилне, степеноване) антонимије – позабавио у свом лексиколошком приручнику Семантика и прагматика речи и Твртко Прћић (Prćić 2008: § 7.3). Скалираним [он их зове „скаларни”] антонимима (типа добар / лош, гласно / тихо, брз / спор, дивити се / презирати) аутор именује оне засноване на контрасту „више / мање” типа, односно на постојању „izvesnog stanja stvari u većoj ili manjoj meri. Ovakvo stanje stvari oličava skala vrednosti između dveju krajnosti neke značenjske dimenzije, koje su simetrično razmeštene u odnosu na središnje, neutralno područje” (Prćić 2008: 102). Разуме се, тамо аутор наводи и друге типове антонимије (комплементарна = истинит / лажан, жив / мртав; реципрочна = изнад / испод, испред / иза; реверзивна = ући / изаћи, научити / заборавити). Доиста се намеће темељно питање – где је заправо граница међу свим овим антонимима. При томе Прћић ту тему природно повезује и са појмовима квантификације, компарације, те прототипизације. Рецентнији синтетични радови србиста (Костић 2008, Штасни 2009) као да сажимају и тумаче претходна истраживања, усмеравајући притом властито истраживање на нека посебна подручја антонимске проблематике – први рад, на фази, степенасте вредности међу антонимским паровима и њиховим половима (код именичких, придевских, глаголских и прилошких речи, на грађи из Речника српскохрватског књижевног језика Матице српске), а други рад на антонимију као на синтагматску релацију (на нивоу реченице), испитивану на одабраном корпусу, уз увид у темељну литературу и класификације антонима разних врста, па и на оне градабилне, степеноване, скалиране и оне који то нису.

Градабилна vs неградабилна антонимија

117

4. Закључак: Суштина градабилне (степеноване, скалиране) антонимије јесте у препознавању скале, степеновања, скалираности у антонимским релацијама и њиховом испољавању, у крајњем, у препознавању фазичне природе њихове – разуме се, с потешкоћом идентификовања границе на скали између два антонимска „опозита”. Из свега се изводи и закључак о становитим потешкоћама за извођење јасне и прецизне класификације, те и типологије антонима и антонимских релација. ЛИТЕРАТУРА Гортан Премк 1997: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Институт за српски језик САНУ. Грицкат 1961–1962: И. Грицкат, О антонимији, Зборник за филологију и лингвистику, IV–V, 87–90. Грицкат 1989: И. Грицкат, Прилошке речи посматране кроз феномен антонимије, Јужнословенски филолог, XLV, 1–26. Драгићевић 1995: Р. Драгићевић, О правим именичким и придевским антонимима, Јужнословенски филолог, LII, 25–39. Драгићевић 2007: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Београд: Завод за уџбенике. Марковић 1994: Р. Марковић [= Драгићевић], О неправим антонимима на материјалу Вукових пословица, Јужнословенски филолог, L, 209–218. Пипер, Клајн 2014: П. Пипер и И. Клајн, Нормативна граматика српског језика. Друго, измењено и допуњено издање, Нови Сад: Матица српска. Радовановић 2015: М. Радовановић, Фази лингвистика, Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Шипка 1990: Д. Шипка, Симетрија и асиметрија у антонимским релацијама, Наш језик, XXVIII/4–5, 295–301. Штасни 2009: Г. Штасни, Номинација фази вредности између антонимских полова, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, LII/2, 135–145. * Croft, Cruse 2004: W. Croft and D. A. Cruse, Cognitive Linguistics, Cambridge: Cambridge University Press.

118

Милорад М. Радовановић

Katz 1972: J. J. Katz, Semantic Theory, New York – Evanston – San Francisco – London: Harper & Row, Publishers. Kempson 1977: R. M. Kempson, Semantic Theory, Cambridge – London – New York – New Rochelle – Melbourne – Sidney: Cambridge University Press. Kostić 2008: N. Kostić, Antonimija kao sintagmatska relacija: Istraživanje na korpusu savremenog srpskog jezika, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, LI/1–2, 99–117. Leech 1976: G. Leech, Semantics, Harmondsworth, Middlesex: Penguin Books. Lehrer 1974: A. Lehrer, Semantic Fields and Lexical Structure, Amsterdam – London – New York: North-Holland Publishing Company – American Elsevier Publishing Company. Lyons 1977: J. Lyons, Semantics. Volume 1, Cambridge – London – New York – Melbourne: Cambridge University Press. Palmer 1976: F. R. Palmer, Semantics. A New Outline, Cambridge – London – New York – Melbourne: Cambridge University Press. Prćić 2008: T. Prćić, Semantika i pragmatika reči. Drugo, dopunjeno izdanje, Novi Sad: Zmaj. Sapir 1949: Edward Sapir, Grading: A study in semantics, Selected Writings of Edward Sapir in Language, Culture and Personality, ed. D. G. Mandelbaum, Berkeley – Los Angeles – London University of California Press, 122–149. Šipka 2006: D. Šipka, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska.

Milorad Radovanović GRADABLE VERSUS NON-GRADABLE ANTONIMY Summary In this article, several conceptual and linguistic data have been discussed, with special focus on those which are ussually in both logic and linguistics treated as antonims. In this respect, the distinction among so-called „gradable / non-gradable”, „scalar / nonscalar” antonims has been investigated. Several relevant authors and their contributions to the focused theme have been mentioned, reviewed and discussed – in the field of lexicology, semantitics, cognitive grammar, Slavic studies and general linguistics, as well (Irena Grickat, Darinka Gortan Premk, Rajna Dragićević, Tvrtko Prćić, Danko Šipka, Nataša Kostić, Gordana Štasni, John Lyons, Geoffrey Leech, F. R. Palmer, Ruth M. Kempson, Adrienne Lerer, Jerrold J. Katz, Edward Sapir, William Croft, D. Alan Cruse, and so on). General conclusion is that the observed distinction

Градабилна vs неградабилна антонимија

119

between „gradable” and „non-gradable” antonims is the fuzzy (vague) one, so that the borderline between the two is neither clear, nor sharp. Keywords: semantics, lexicology, antonimy, gradualness, scales, fuzziness, Serbian language.

Милорад П. Дешић*

Универзитет у Београду Филолошки факултет Катедра за српски језик са јужнословенским језицима

КРОАТИЗМИ У ЈЕДНОТОМНОМ РЈЕЧНИКУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА У једнотомном Речнику српскога језика налази се велики број кроатизама. С обзиром на ту чињеницу, поставило се више питања: шта је кроатизам?; да ли у такав рјечник треба уопште уносити кроатизме?; ако треба, како их представљати (као основне или споредне одреднице, са упућивачким или потпуним дефиницијама и сл.)?; да ли кроатизме обиљежавати посебним квалификатором? У раду се дају одговори на ова питања и предлажу одређена рјешења. Кључне ријечи: кроатизам, рјечник, лексема, хрватска варијанта, види, упореди, дефиниција, дублет, систем.

1. Једнотомни рјечници једног језика садрже основну лексику, најобичније и најчешће ријечи. То потврђује и једнотомни Речник српскога језика (Матица српска, 2007), али у њему налазимо и ријечи које Срби не користе у данашње вријеме или их врло ријетко употребљавају. Овдје мислимо на кроатизме, тј. на форме, лексеме и изразе карактеристичне за језик Хрвата или су типичније за њега. Обратићемо пажњу на начин представљања кроатизама у том рјечнику и предложићемо нека нова рјешења. 2.1. Кроатизми као одреднице често се упућују на одговарајуће ријечи типичне за данашњи језик Срба: вељача – в. фебруар, влак – в. воз, кирург – в. хирург, кихавица – в. кијавица, кут – в. угао, опћи – в. општи, опћин- – в. општин-, организирати – в. организовати, оцеан(-) – в. океан(-), свећени- – в. свештени-,

*

[email protected]

122

Милорад П. Дешић

Славен – в. Словен, сурадник – в. сарадник, тисућа – в. хиљада, тко – в. ко, трокут – в. троугао, хистори- – в. истори- итд. С обзиром на то да се једна лексема може упућивати на другу из различитих разлога, требало би кроатизме обиљежити посебним квалификатором. Могао би то да буде хрв. вар. (хрватска варијанта), који би стајао испред упућивачке дефиниције. У том случају би иза дефиниције или иза више дефиниција лексеме на коју се упућује стајало уп. (упореди), чиме би се успоставила веза ове лексеме са оном чије је значење требало исказати. То се може илустровати сљедећим примјером: вељача ж хрв. вар. в. фебруар. фебруар м други месец у години; уп. вељача. Начелно говорећи, сам термин кроатизам може да збуни јер неке од њих налазимо и у дјелима српских писаца (Његоша, Змаја, Јакшића, Десанке Максимовић и др.). У ствари, те ријечи су се некада користиле и код Срба, али данас су у употреби само или обично у језику Хрвата. Уз такве примјере ишао би квалификатор јез. књиж. (језик књижевности), који би се односио на књижевна, али и на друга дјела, а са одредницом би се поступало као и са другим кроатизмима (навођење упућивачке дефиниције). 2.2. У Речнику српскога језика (РСЈ) неки кроатизми су објашњени дефиницијом иза одреднице, и то тако да се помиње лексема обична код Срба: конац2 – последњи, завршни део неког временског периода, крај; прекид трајања нечега: ~ месеца, ~ новембра, ~ живљења. потплат и потплата – доњи део одеће [треба обуће] до пете, у облику стопала којим се гази по тлу, ђон. продуцирати – продуковати. рујан – септембар. тисућгодишњи – који траје тисућу, хиљаду година; који траје веома дуго, хиљадугодишњи. тлак – а. сила која делује на јединицу површине, притисак: атмосферски ~, крвни ~. Овдје уочавамо парове: конац – крај, потплат/потплата – ђон, продуцирати – продуковати, рујан – септембар, тисућгодишњи – хиљадугодишњи, тлак – притисак. Умјесто наведених дефиниција, довољно би било да је први члан пара упућиван на други, обичнији у српској средини. То важи и за израз на концу конца – хрв. вар. на крају крајева. Ипак, израз без краја и конца требало би наводити код обје именице. 2.3. Посебан случај представљају кроатизми који се јављају у екавско-ијекавским паровима:

Кроатизми у једнотомном рјечнику српског језика

123

лечник јек. лијечник – (обично јек.) в. лекар. одветник јек. одвјетник – (ретко и арх. ек.) в. адвокат. тлакомер јек. тлакомјер – мед. справа за мерење крвног притиска. увет јек. увјет – в. услов. Екавски облици претходних лексема не постоје у данашњем српском језику. Они дјелују као вјештачки, као натегнуте, измишљене форме да би се одржала екавско-ијекавска равнотежа. Осим тога, овдје ијекавски облици иду само уз кроатизме, који у свој израз не укључују екавски изговор. Ваља знати и то да се српска ијекавица разликује од хрватске јекавице у погледу рефлекса дугог јата. Наиме, према класичном изговору цвĩјет, дијèте стоји хрватско стандардно цвијĝт, дијġте, гдје је једносложни изговор секвенце јата и друкчији акценат: цвјĝт, дјġте. Тако би лĩјечник из РСЈ био у хрватском рјечнику написан као лијĝчник, а изговаран као лјĝчник. У ствари, све лексеме у хрватској варијанти са ије од дугог јата представљају изговорне кроатизме, на које можемо указати у уводним напоменама у рјечнику српског језика. Кад се узме у обзир све што је речено, претходни низ лексема требало би овако приказати: лијечник – хрв. вар. в. лекар. одвјетник – хрв. вар. в. адвокат. тлакомјер – хрв. вар. мед. справа за мерење крвног притиска. увјет – хрв. вар. в. услов. 2.4. У хрватским једнотомним рјечницима велики број именица завршава се сугласничком групом нт: акцент, аргумент, документ, елемент, инструмент, континент, парламент, процент, талент и др. Као секундарне, јављају се понекад форме са уметнутим непостојаним а (нат): акценат, аргуменат, елеменат, проценат, а ријетко се биљеже дублети: тален(а)т. Слично је и са именицама на кт: аспект, дијалект, ефект, имперфект, инсект, објект, перфект, продукт, пројект, проспект, субјект и др. Неки пут, као секундарне, појављују се форме са уметнутим непостојаним а (кат): дијалекат, ефекат, објекат. Поред основног облика именице факат постоји и споредни факт. У Речнику српскога језика финалне сугласничке групе нт и кт много чешће се проширују непостојаним а у основним облицима. Потврда за то су бројни дублети: акцен(а)т, аргумен(а)т, докумен(а)т, елемен(а)т, инструмен(а)т, процен(а)т (али: амбијент, апсолвент, асистент, доцент, инцидент, конкурент, опонент, продуцент, студент и др.); аспек(а)т, дијалек(а)т, ефек(а)т, имперфек(а)т, перфек(а)т, пројек(а)т, субјек(а)т, фак(а)т (али: акт, вијадукт, дефект, директ, интелект, контакт, префект, такт). Облици на нт и кт имају предност у примјерима: континент (континенат), парламент (парламенат); инсект (инсекат), продукт (проду-

124

Милорад П. Дешић

кат), проспект (проспекат). Понекад је у предности облик с непостојаним а: таленат (талент), а риједак је облик са таквим а: објекат. Уколико се нека од наведених ријечи нађе у називу фирме, не може се ништа мијењати у финалној групи: Енергопројект не може бити Енергопројекат, иако је основна именица дублет пројек(а)т. У данашњем српском језику смањује се број дублета зато што све више преовлађују облици са проширеним или са непроширеним групама нт и кт. Са непостојаним а најчешће се јављају примјери: акценат, проценат; дијалекат, имперфекат, перфекат, субјекат. Њима се могу придружити таленат и објекат. Осим тога, нема потребе за проширењем финалних група нт, кт у именицама: континент, парламент; инсект, продукт, проспект. У језику и Срба и Хрвата постоје финалне групе нт и кт у основним именичким облицима. Разлика је у томе што у српској варијанти неке именице проширују ове групе непостојаним а, а у хрватској варијанти то је углавном секундарна појава. Зато при поређењу истих именица, оних са преовлађујућим а, уобичајених код Срба, и оних без уметнутог а, обичних код Хрвата, ове друге квалификујемо као хрватске варијанте (хрв. вар.), иако се рјеђе срећу и код Срба. У рјечнику би то овако изгледало: проценат, -нта м стоти део каквог броја или какве количине, постотак; уп. процент. процент м хрв. вар. в. проценат. субјекат, -кта м лингв. вршилац радње, носилац неке особине или стања изражених предикатом, означен једном или са више речи у реченици; уп. субјект. субјект м хрв. вар. в. субјекат. 2.5.1. РСЈ садржи велики број дублета са завршетком -ист(а): егоист(а), економист(а), идеалист(а), капиталист(а), кроатист(а), лингвист(а), марксист(а), србист(а), турист(а), шахист(а) итд. Именице овог типа означавају особе, а распоређене су тако да је у хрватском изразу завршетак -ист (егоист, економист), а код Срба је најчешће -иста (егоиста, економиста). Према томе, логично би било, поштујући реалност, да се у српском рјечнику облици на -ист упуте на облике са завршним -иста: идеалист м хрв. вар. в. идеалиста. идеалиста м присталица, следбеник идеализма у филозофији, науци, уметности; уп. идеалист. Именице на -ист једнако гласе и код Срба и код Хрвата кад означавају нешто неживо. У РСЈ налазимо именицу аметист (’врста полудрагог камена’), а веома занимљива је једна друга именица са два значења, у којој је једно везано за финално -ист: трапист (’врста сира’) (неживо), а друго

Кроатизми у једнотомном рјечнику српског језика

125

за -ист(а): трапист(а) (’припадник католичког калуђерског реда чувен по обавези сталног и потпуног ћутања’) (особа). 2.5.2. Дублети су забиљежени у РСЈ и у другим случајевима, нпр. при навођењу ријечи са финалним -а и без њега и оних које имају различите суфиксе: акробат(а), архитект(а), дипломат(а), молекул и молекула; идеализовати и идеализирати, изложилац и изложитељ. У стварности то и нису прави дублети јер су једни облици обични код Срба (акробата, архитекта, дипломата, молекул; идеализовати, изложилац), а други код Хрвата (акробат, архитект, дипломат, молекула; идеализирати, изложитељ). Најбоље би било да су у овом рјечнику дате двије одреднице, од којих је једна основна: дипломат м хрв. вар. в. дипломата. дипломата м особа која се бави дипломатијом, дипломатском службом; уп. дипломат. 3.1. Кроатизми могу бити споредне одреднице, стављене у заграду иза основних. Примјери припадају различитим граматичким категоријама и лексичким групама: во (вол); кисеоник (кисик); лексема (лексем), лексика (лексик), морфема (морфем), фонема (фонем); класификовати (класифицирати), оперисати (оперирати); акваријум (аквариј), алуминијум (алуминиј), колегијум (колегиј), колоквијум (колоквиј), критеријум (критериј), натријум (натриј). Боље би било издвојити кроатизме као посебне одреднице и упутити их на српске облике, код којих би иза дефиниције стајао квалификатор уп. Тако би двије одреднице биле чврсто повезане: оперирати, оперирам свр. и несвр. хрв. вар. в. оперисати. оперисати, оперишем свр. и несвр. мед. (некога, нешто) (из)вршити хируршки захват, операцију; уп. оперирати. колоквиј, колоквија м хрв. вар. в. колоквијум. колоквијум м врста краћег испита на факултетима; разговор, дискусија; уп. колоквиј. Кроатизме срећемо и у изразима: од а до ш (od а do ž) (под а1). И овдје долази до раздвајања и упућивања: од а до ж хрв. вар. в. од а до ш. од а до ш од почетка до краја; уп. од а до ж. 3.2. У РСЈ кроатизми се у неким случајевима наводе у дефиницијама лексема које се данас најчешће чују код Срба: острво с геогр. копно окружено са свих страна водом, оток. сирће, -ета с тур. водени раствор сирћетне киселине, служи као зачин јелу или за конзервирање, оцат.

126

Милорад П. Дешић

пол1 м (мн. полови) анатомско-физиолошка обележја која разликују мушке и женске јединке а имају улогу у оплођењу и одржавању врсте, спол, род. У питању су парови: острво – оток, сирће – оцат, пол – спол. Нема потребе да се у оваквим примјерима кроатизам нађе у саставу дефиниције. Много је боље да је он ван дефиниције, у ствари иза ње, и да му претходи квалификатор уп.: пол1 м (мн. полови) анатомско-физиолошка обележја која разликују мушке и женске јединке а имају улогу у оплођењу и одржавању врсте; уп. спол. спол м хрв. вар. в. пол1. 4.1. Лексеме се често групишу у мање или веће системе. Један такав систем, боље рећи микросистем, чине називи мјесеци у години. Ти називи су различити код Срба и Хрвата: Срби користе латинске називе, а Хрвати најчешће народне. Како успоставити везу између прве и друге групе именица у једнотомном рјечнику? У РСЈ латински називи (и српски) дефинисани су без помињања народних назива (хрватских). Само је иза дефиниције именице април додат травањ за упоређивање. Осим тога, једни народни називи су упућени на латинске при тумачењу значења именица: сијечањ, вељача, свибањ, липањ, српањ, листопад, просинац, док уз друге називе стоје дефиниције без упућивања (уз ожујак, травањ, коловоз, рујан, студени). Очигледно је да се називи мјесеци не објашњавају на исти начин. Да би се постигла неопходна усаглашеност при обради, треба увијек уз латинске називе помињати и народне (упоређивање), као што бисмо морали и народне називе повезати са латинским (упућивање). Такав поступак је примијењен при обради пара вељача – фебруар (т. 2.1). 4.2. Поред лексичких система, који се тичу кроатизама, постоје и други, нпр. творбени. Један од њих састоји се од глагола с наставцима -ирати, -овати, -исати. Наиме, велики број глагола на -ирати (према њемачком -ieren) обичан је и код Срба и код Хрвата: алармирати, дипломирати, евоцирати, инвестирати, комуницирати, монтирати, паркирати, студирати, формирати, шутирати итд. Међутим, има веома много глагола на -ирати који су најчешћи у језику Хрвата и зато их сматрамо кроатизмима, а према њима код Срба стоје глаголи на -овати (домаћи наставак) и на -исати (елеменат -ис- грчког поријекла). Како су кроатизми ове врсте обрађени у Речнику српскога језика? Кратко речено: нису на исти начин. У једној групи кроатизми су одреднице упућене на облике обичније код Срба (упућивачка дефиниција) (а), у другој су споредне одреднице (стављене у заграду) (б): а) заинтересирати се – в. заинтересовати се, култивирати се – в. култивисати се, материјализирати се – в. материјализовати се, организирати

Кроатизми у једнотомном рјечнику српског језика

127

– в. организовати, протестирати – в. протестовати, професионализирати се – в. професионализовати се, цивилизирати се – в. цивилизовати се; б) интересовати се (интересирати се), констатовати (констатирати), национализовати (национализирати), стабилизовати (стабилизирати), фаворизовати (фаворизирати); конструисати (конструирати), контролисати (контролирати), регулисати (регулирати), резервисати (резервирати), формулисати (формулирати). Ако упоредимо српске и хрватске примјере, уочићемо да код неких глагола није иста основа. Изузимајући пар коментарисати (коментирати), све се своди на односе: -ковати : -цирати и -исати : -изирати: практицирати – в. практиковати; мобилизирати – в. мобилисати, солидаризирати се – в. солидарисати се; квалификовати (квалифицирати), класификовати (класифицирати), персонификовати (персонифицирати), публиковати (публицирати), редуковати (редуцирати), репродуковати (репродуцирати), фабриковати (фабрицирати), фалсификовати (фалсифицирати); карактерисати (карактеризирати), релативисати (релативизирати). Уз поједине глаголе уопште нема кроатизама: искромпромитовати, исфабриковати, категорисати, колонизовати, консолидовати, нострификовати, нумерисати, пензионисати, поларизовати и др. Нису наведени глаголи: искомпромитирати, исфабрицирати, категоризирати, колонизирати, консолидирати, нострифицирати, нумерирати, пензионирати, поларизирати и др. Независно од типа повезивања кроатизама са српским облицима, може се препоручити да се, слично пару оперирати – оперисати (т. 3.1), кроатизми као одреднице упућују на српске облике, код којих би се послије дефиниције наводио знак за упоређивање: организирати, организирам свр. и несвр. хрв. вар. в. организовати. организовати, организујем свр. и несвр. (из)вршити, спровести, спроводити организацију, повез(ив)ати, довести, доводити људе, средства и др. у одређену заједницу с одређеним циљем; уп. организирати. 5. Видјели смо да се кроатизми у РСЈ обично упућују као основне одреднице на српске облике или се стављају у заграде као споредне одреднице. Међутим, уз облик обичнији код Срба не наводи се одговарајући кроатизам за упоређење: вељача (не стоји уз фебруар), влак (уз воз), кирург (уз хирург), кихавица (уз кијавица), кут (уз угао), опћи (уз општи), практицирати (уз практиковати), Славен (уз Словен), тисућа (уз хиљада), тлак (уз притисак) и др. Поред тога, нису представљени као посебне одреднице кроатизми: вол, душик, кисик, а уопште се не помињу

128

Милорад П. Дешић

облици обични код Хрвата: клор (за хлор), сол (према со), стол (према сто), Ципар (за Кипар). Мислимо да би рјечник комплетнији био да су у претходним случајевима навођени кроатизми због упоређења, односно њиховог представљања као посебних одредница. 6. На основу претходне анализе грађе из Речника српскога језика може се закључити да је оправдано уносити кроатизме у српске рјечнике, јер се тиме добија потпунија слика о лексици лингвистички једног језика са различитим варијантама. У анализираном рјечнику кроатизми су представљени на више начина: као основне одреднице са упућивачким дефиницијама, као споредне одреднице стављене у заграду, као основне одреднице са објашњењем (потпуне дефиниције или одговарајући српски облици), а јављају се и као чланови дублета и у саставу дефиниција лексема карактеристичних за језик Срба. Осјећа се потреба за једноставнијом обрадом и уједначеним поступцима, па се предлаже посебан модел за квалификатор хрв. вар. (хрватска варијанта) и скраћеницама в. (види) и уп. (упореди). У ствари, ријеч је о сљедећем: уз кроатизам стоји хрв. вар. и дефиниција којом се упућује на облике, лексеме или изразе обичне у српској средини, а иза дефиниције српске одреднице налази се уп. са кроатизмом. Тако су чвршће повезане и најудаљеније српске и хрватске одреднице. Скренута је пажња на дублете, од којих неки тако означени реално нису прави дублети јер су једне одреднице обичније код Срба, а друге код Хрвата: проценат – процент, субјекат – субјект; идеалиста – идеалист; дипломата – дипломат. Такође, препоручено је да се на исти начин, уједначено, обрађују чланови система који укључују кроатизме (нпр. називи мјесеци у години, затим група глагола на -ирати, -овати, -исати). Истакнуто је да је у једнотомни рјечник српског језика потребно уносити најобичније, најчешће кроатизме због упоређивања или њиховог представљања у виду посебних одредница. ИЗВОРИ Николић и др. 2007: Речник српскога језика, М. Николић (ур.), Нови Сад: Матица српска. * Anić 2009: V. Anić, Veliki rječnik hrvatskoga jezika, Zagreb: Novi Liber. Šonje i dr. 2000: Rječnik hrvatskoga jezika, J. Šonje (ur.), Zagreb: Leksikografski zavod Miroslav Krleža – Školska knjiga.

Кроатизми у једнотомном рјечнику српског језика

129

Milorad Dešić Croatisms in the single-volume serbian language dictionary Summary Among Croatisms the author includes forms, lexemes and expressions that are characteristic or more typical of the language of Croats. The author finds that the single-volume Serbian language dictionary should include the simplest, most common Croatisms, as it would provide a more comprehensive view of lexemes of what is linguistically a single language having different varieties. He supports a simpler and more consistent presentation of lexemes, proposing a specific model, with qualifier hrv. var. (Croatian variant) and abbreviations v. (see) and up. (compare). This would allow for closer associations between even the most distant Serbian and Croatian lexemes within the dictionary. Keywords: Croatism, dictionary, lexeme, Croatian variant, see, compare, definition, doublet, system.

Данко М. Шипка*

Државни универзитет Аризоне Темпи, Сједињене Америчке Државе

Лексички слојеви словенског културног идентитета У овом раду аутор представља епистемолошки конструкт изучавања културног идентитета у словенским језицима у три лексичка слоја: дубинском, који обухвата темељна појмовна разграничења у лексици, интеракцијском, који подразумијева физички или међукултурни контакт са другим језицима (нпр. посуђенице), те површинском, који укључује свјесну друштвену интервенцију у лексици (нпр. лексичка норма). Методолошка основа овога рада лежи у домену лингвистичке антропологије и когнитивне лингвистике, али тако да се у одређеној постметодолошкој визури примјењују све оне методолошке поставке које могу допринијети рјешавању конкретних проблема. За сваки од издвојених слојева дају се могући правци теоретских и примијењених истраживања. Кључне ријечи: лексика, идентитет, славистика, међукултурни контакти, међукултурне разлике, језичко планирање, лексичка норма.

УВОД Епистемолошки конструкт који се представља у овом раду почива на три кључна појма: словенства, идентитета и лексике. Стога прије представљања основних поставки модела који се предлаже ваља размотрити ова три појма. Идеја словенства заснива се на генетској и структурној блискости словенских језика и донекле култура. Сам опсег појма није проблематичан – обухвата говорнике свих словенских језика. Оно што јесте проблематично јесте то колико блискост језика има везе са блискошћу култура. Подручја словенских језика одликују се високим степеном разноврсности *

[email protected]

132

Данко М. Шипка

– географско-климатском (југа и сјевера Европе), историјском (трајања у веома различитим царствима), религијском и многим другим. Питање је онда колико можемо говорити о културном словенству. Сама структурна и генетска повезаност језика то свакако не гарантује. Наравно, постојала су подручја и периоди живог осјећаја словенства (првенствено у контексту националних буђења и отпора германизацији), али и подручја односно периоди напетости међу словенским политичким колективима (нпр. пољским и руским). У бављењу словенством постојао је период филологије који је почивао на идеји културног словенства, који се већ одавно распао на лингвистику и упоредна културна истраживања, која не морају да подразумијевају идеју словенства. Исцрпан новији преглед формулисања идеје словенства код лингвиста може се наћи у Кречмер 2015 (у раду који представља истраживање једне сужене области словенства). Питање колико данас можемо говорити о словенству у културном смислу оставићемо отвореним. Појам идентитета проблематичан је на други начин. Сасвим је јасно да је врста идентитета под који бисмо могли подвести словенство друштвени идентитет. Из наредна два цитата јасно је да се такав идентитет заснива на постојању колектива, односно групе припадања, која се идентификује и категоризује у односу на друге сличне групе. A social identity is based on a person’s identifi cation with a social group […]. A social group is a set of individuals who share the view that they are members of the same social category. Through a social comparison and categorization process, persons who are similar to the self are categorized with the self and are labeled the ingroup. Correspondingly, persons who differ from the self are categorized as the outgroup (Burke et al. 2009:118). Defining ’us’ involves defining a range of ’them’ also. When we say something about others we are often also saying something about ourselves. In the human world, similarity and difference are always functions of a point of view: our similarity is their difference and vice versa. Similarity and difference reflect each other across a shared boundary. At the boundary, we discover what we are in what we are not, and vice versa (Jenkins 2014:104–105). Овај други аутор (Jenkins 2014:114–115) даје и преглед основних карактеристика овако схваћеног идентитета у данас доминантном социјалнопсихолошком приступу друштвеног идентитета: постоје темељне разлике између индивидуалног и друштвеног идентитета, друштвени идентитет даје смисао члановима групе, он је основа за раздвајање чланова од не-чланова, друштво је организовано у категорије, друштвена категоризација гради идентитет, око идентитета се стварају стереотипи и друга когнитивна поједностављења, унутаргрупна посебност основ је групног поређења, група се разликује од других да би одржавала пози-

Лексички слојеви словенског културног идентитета

133

тивну предоџбу о себи самој, особе и групе са негативном самооцјеном теже успостављању позитивне, унутаргрупна динамика тежи групној кохезији, користећи стереотипне категоризације појединци успостављају колективно људско битисање, појединци ће се различито одређивати у различитим контекстима. Све ове карактеристике биће веома изражене у неким типовима друштвеног идентитета, код нас најочигледније у етничком. Други типови идентитета неће бити овако прототипски грађени. Словенство свакако спада у ову другу групу. И ово питање гдје су границе друштвеног идентитета у контексту онога чиме се овдје бавимо оставићемо отвореним. Битно је имати у виду релативност растегљивости граница овог појма и његове блискости односно удаљености од прототипа категорије друштвеног идентитета. Коначно, одавно је познато да лексема, основни предмет проучавања у лексикологији, измиче дефиницији. Писали смо о овоме детаљније у Шипка 2005, а нејасне границе између граматике и лексике, односно сличности и подударности међу њима потенциране су и у когнитивној лингвистици (образложење се може наћи нпр. у Langacker 1991) и у системско-функционалној лингвистици (видјети нпр. под lexicogrammar у Matthiessen et al. 2010). Овдје ћемо поћи од дефиниције лексеме која обухвата све оно што може да носи лексичко значење – лексеме, како једнорјечне, тако и вишерјечне, те афиксоиде. Наравно, и овдје треба бити свјестан нејасности границе између лексике и граматике. Након овог провизорног дефинисања основних појмова ваља се запитати можемо ли говорити о лексичким слојевима словенског културног идентитета. Следеће разграничење корисно је у сужавању поља овог питања: „Язык, в частности, можно описывать без учета и с учетом его присущности говорящему человеку. Первый подход мы называем лингвоцентрическим, а второй – антропоцентрическим” (Морковкин, Морковкина 1997: 64). Разумије се, питање о постојању словенског културног идентитета у лексици поставља се искључиво у антрополошком приступу језику. Наравно, као и увијек, отворено је питање шта је засебан језик, а шта његов дијалекат. Колико је ово разграничење арбитрарно, најбоље је изразио Weinrech 1945 у максими да је језик дијалекат са копненом војском и морнарицом (A shprakh iz a dialekt mit an armey un flot). У словенским културама постоји богата традиција антрополошке лингвистике. Ваља посебно поменути два приступа. Први су идеје језичке слике свијета и језичке личности у традицији руске антрополошке лингвистике, а други природни семантички метајезик Ане Вјежбицке.

134

Данко М. Шипка

Основне поставке овог првог приступа виде се из сљедећих цитата: „Любой национальный язык выполняет несколько основных функций: функцию общения (коммуникативную), функцию сообщения (информативную), функцию воздействия (эмотивную) и, что для нас особенно важно, функцию ФИКСАЦИИ И ХРАНЕНИЯ ВСЕГО КОМПЛЕКСА ЗНАНИЙ И ПРЕДСТАВЛЕНИЙ ДАННОГО ЯЗЫКОВОГО СООБЩЕСТВА О МИРЕ. Такое универсальное, глобальное знание – результат работы коллективного сознания – зафиксировано в языке, прежде всего в его лексическом и фразеологическом составе. Но существуют разные виды человеческого сознания: индивидуальное сознание отдельного человека, коллективное обыденное сознание нации, научное сознание. […] Таким образом, следует говорить о МНОЖЕСТВЕННОСТИ ЯЗЫКОВЫХ КАРТИН МИРА: о научной языковой картине мира, о языковой картине мира национального языка, о языковой картине мира отдельного человека” (Корнылов 2003: 4). „Каждый народ видит ИНВАРИАНТ БЫТИЯ в своей особой, неповторимой ПРОЕКЦИИ. Специфика этой проекции запечатлевается в языке, образуя ЯКМ национального языка, и передается вместе с ней от поколения к поколению” (Корнылов 2003: 325). Слична је и идеја Вјежбицке да „in natural language meaning consists in human interpretation of the world. It is subjective, it is anthropocentric, it reflects predominant cultural concerns and culture-specific modes of social interaction as much as any objective features of the world ’as such’” (Wierzbicka 1988: 2, поновљено у Wierzbicka 1992). Њена теорија непрестано се развијала, последњих година првенствено у сарадњи с Клифом Годардом и данас обухвата систем семантичких примитива, молекула и образаца (добар преглед може се наћи у Goddard 2012). И идеје руске антрополошке лингвистике и теорија природног семантичког метајезика Ане Вјежбицке, колико год да нуде корисна истраживачка оруђа, нису специфично славистичке теорије. Оне се баве појединим језицима и језицима уопште. Илустративна је у том смислу Wierzbicka 1997, гдје се на истом нивоу поређења налазе два словенска језика, њемачки и јапански. Оно што је потребно да би се данас одбранила потреба постојања славистике као лингвистичке дисциплине (посебно у свјетлу поменутог растакања словенске филологије на лингвистику и компаративну књижевност) јесте епистемолошки конструкт упоредног изучавања словенских језика и њихових култура. Модел лексичких слојева словенског културног идентитета, који ће бити представљен у наредном одјељку овог рада, заправо је такав један покушај.

Лексички слојеви словенског културног идентитета

135

Епистемолошки конструкт Кад се суочавамо с разликама у лексичким ресурсима словенских језика, једно од кључних питања јесте шта је узроковало да се првобитно један, прасловенски систем расточио на већи број засебних система, гдје се у сваком зрцали самосвојан културни идентитет. Овакво питање може се поставити за било коју групу генетски повезаних језика (рецимо индоевропских), само се у случају словенских језика ради о релативно малом броју засебних језика и релативно касном расцјепу на засебне језика (гледано, наравно, на широкој скали историјског и језичкоисторијског развоја). Сљедствено томе, материјал је знатно податнији на анализе него у многим другим случајевима (нпр. већег броја језика или ранијег расцјепа). Питање о расцјепу истовремено је и питање о јединству. Исти фактори који су промијенили дио лексичке масе у сваком од језика оставили су и нешто непромијењено, што ће онда и даље на неки начин повезивати словенске језике односно културе и разграничавати их од других. Погледајмо следећа три пара лексичких разлика. а. руски синий : голубой према српскохрватском плав, б. руско подушка према српскохрватском јастук, и в. пољско tłok према српскохрватском клип (мотора). У првом случају разлика се заснива на мање или више прецизном разграничавању појмовног поља. Иза ње не стоје геополитичке или историјске датости нити планска интервенција. Разлика настаје спонтано и тешко је утврдити шта ју је проузроковало. У другом случају разлика је директан резултат историјских и геополитичких околности. У руском (баш као и у пољском и неким другим словенским језицима) ријеч је из словенске лексичке баштине, а српскохрватска је позајмљеница из турског. Да није било интензивног директног културног прожимања доброг дијела српскохрватске језичке територије са турским језиком и његовом културом, ове разлике не би било. Баш као ни први случај, ни овај други није резултат свјесне интервенције. Коначно, у трећем случају имамо ситуацију да је свјесном интервенцијом у језику, у формирању моторизацијске терминологије, пољски језик засновао свој назив на ономе што дио мотора са унутрашњим сагоријевањем обавља (да „тлачи” смјесу ваздуха и бензина), а српскохрватски је изабрао метафору по изгледу, сличност с клипом кукуруза (наравно, уз калкирање њемачког предлошка Kolbn). Три наведена примјера илуструју сљедећа три слоја лексичких разлика и сличности међу словенским језицима. Уједно, ове сличности и разлике граде културни идентитет словенских језика у лексици у смислу да је оно што је у њима различито обиљежавач идентитета засебних језика

136

Данко М. Шипка

и њихових култура, а дио оног што је заједничко показатељ је заједничког словенског културног идентитета. а. Дубински слој – лексички израз културног идентитета који се одликује највишим степеном стабилности, на који и историјске датости и политичка воља заједнице говорника имају само ограничен утицај и само у одређеним историјским периодима; б. Интеракцијски слој – лексички израз културног идентитета који је резултат међукултурне комуникације, директне или индиректне; в. Површински слој – лексички израз културног идентитета који је резултанта свјесне интервенције елита унутар заједнице говорника. Између ових слојева постоји одређени степен интеракције, поготово између интеракцијског и површинског слоја. На примјер, свјесна интервенција у лексици може се заснивати на покушају да се замијени лексика из интеракцијског слоја. Мада се ова три слоја културног идентитета, чисто теоријски, могу издвојити за сваки језик или групу језика, словенски језици изразит су примјер интензивне интеракције са другим језицима (што не мора бити случај у сваком језику, свакако не у толикој мјери) и изразитог интервенционизма у лексици (поново, у другим језичким културама нормативистичке активности не морају да буду тако изразите, ако их уопште има). Стога се овај епистемолошки конструкт чини нарочито прикладним за изучавање културног идентитета у лексици словенских језика. У наредна три дијела овог рада представићемо основне теме на сваком од три нивоа овог епистемолошког конструкта. Дубински слој У дубинском слоју карактеристични показатељи културног идентитета јесу ријечи везане за културу, подјеле везане за културу и обиљежја везана за културу. Ова основна подјела заснована је на класификацији лексичког анизоморфизма представљеној у Šipka 2015, гдје се могу наћи информације о пуном репертоару разлика унутар сваке од ове три категорије. Ријечи везане за културу изведене су из појаве нулте еквиваленције, подјеле везане за културу из вишеструке еквиваленције, а особине везане за културу из дјеломичне еквиваленције. Међу ријечима везаним за културу имамо оне које су специфичне само за појединачни словенски језик, као и оне карактеристичне за словенске језике или бар њихову већину. Прву групу одређују српскохрватско слава (дан и свечаност породичног или професионалног свеца покровитеља), руско тоска (јака жудња за нечим неодређеним) или пољско żubrówka (вотка зачињена травом Hierochloe odorata). Опет, примјер ријечи везане

Лексички слојеви словенског културног идентитета

137

за културу која би била заједничка за словенске језике и одјељивала их од многих других био би придјев културан (као особина особе, руски культурный, пољски kulturalny). Рецимо, у енглеском је cultured као одређење особе толико неприродно да је усвојена ријеч из руског језика, па у енглеском имамо kulturny (користи се у контексту совјетског периода када је појам био изразитији него данас). Слично је и са подјелама везаним за културу. Рецимо, непрецизност разграничавања глагола кретања у српскохрватском и у неким другим словенским језицима показује особину карактеристичну за појединачне словенске језике. Док се у руском користи идти (пјешке неучестало усмјерено), ходить (пјешке учестало неусмјерено), ехать (возилом неучестало усмјерено) или ездить (возилом учестало неусмјерено), у српскохрватском се све може покрити глаголом ићи. Друкчији примери типа нога (руски нога, пољски noga итд.) или рука (руски рука, пољски ręka и сл.) повезују словенске језике у односу на оне који, као енглески, морају двема ријечима да разграниче стопало односно шаку од цијелог уда. Коначно, различите особине можемо да видимо у разлици између српскохрватског грлић (боце) и пољског szyjka (дословно вратић). Ријечи се поклапају, али им је изворишни домен метафоре различит. С друге стране, метафора сриједа (руски среда, пољски środa) одваја словенске језике од оних који такву метафору немају. Додатна карактеристика дубинске сфере јесте степен раслојености лексике, првенствено територијалне. Овај параметар у великој мјери диференцира словенске језике. Довољно је упоредити словеначки са изузетно високим степеном варијације на малој територији и руски са изузетно ниским степеном варијације на огромном пространству. Све ове културно условљене разлике треба схватити прототипски. Идеалан тип прве врсте разлике јесте ситуација да нешто постоји у једном словенском језику што не налазимо у другим. Идеални тип друге културно условљене разлике јесте да је нешто што не налазимо у другим језицима заједничко свим словенским језицима. Наравно, како то обично бива у стварном животу, идеалне типове налазимо изузетно ријетко. У највећем броју случајева имаћемо особину у неколико односно у већини словенских језика, гдје се ова друга дијели са неким мањим бројем других језика. Интеракцијски слој У интеракцијском слоју могу се издвојити два основна параметра интеракције. Први је природа интеракције, а други њен смјер. У природи међујезичке и међукултурне интеракције постоји контактна интеракција, гдје говорници дијеле исти или сусједни простор, као и неконтактна ин-

138

Данко М. Шипка

формацијска интеракција, на примјер, путем сфера културног утицаја. На примјер, у одређеним историјским периодима турски је имао контактну интеракцију са српскохрватским, а интеракција са енглеским увијек је била неконтактна. Што се смјера тиче, могућ је улазни и излазни лексички трансфер у словенске језике. На примјер, трансфер између руског и једног броја западноевропских језика, поглавито француског, енглеског и њемачког, углавном је улазни, а између руског и језика аутохтоног становништва азијског дијела Руске Федерације углавном излазни. Постоји изузетно обимна литература о страним ријечима у словенским језицима, а и она о словенским ријечима у другим језицима. Међутим, тај круг истраживања одвојен је од истраживања културног идентитета, прецизније, постоји јако богата грађа коју би сада требало уклопити у изучавање културног идентитета. Ту је основно питање како је интеракција са другим језицима формирала културни идентитет појединих словенских језика, у којој мјери они дијеле тај идентитет са језицима из којих посуђују лексичку масу, колики је степен посуђивања међу словенским језицима и колико он надграђује заједничку лексичку баштину и на њој заснован идентитет. Површински слој У површинском слоју вриједне су пажње три сфере истраживања. Прва су нормативне интервенције у лексици и њихов степен удаљености од свакодневне употребе, друга лексичка документација, а трећа општеприхваћени ставови и увјерења о лексици. Оно што је карактеристично за словенске језике, како историјски тако и у садашњем тренутку, јесте постојање елита које, најчешће са одређеним политичким програмом у позадини, с већим или мањим успјехом, настоје да интервенишу у лексичку масу свог језика. Довољно је споменути постојање академија наука, лингвиста нормативиста, па онда и политичке маневре у формирању стандардног језика од, на примјер, говедарско-свињарске револуције Вука Караџића до формирања стандардног македонског језика. Битан додатни фактор јесте лексичка удаљеност стандарда од разговорног језика и дијалеката (на примјер, доста изражена у чешком, а знатно мање у руском). Слично је и са праксом документације лексике. У свим словенским традицијама постоје јаке тенденције документовања поријекла ријечи, нпр. у великим пројектима етимолошких рјечника и рјечника страних ријечи. Исто је и са изузетно обимним општим једнојезичним лексикографским пројектима. Ово није тако у многим другим културним срединама. Коначно, у словенским језицима имамо веома изражене ставове говорника о самом језику, на примјер, о томе које су ријечи стране а које

Лексички слојеви словенског културног идентитета

139

нису, које треба користити а које не итд. Ова сфера површинског слоја у интеракцији је са претходна два у смислу да се ставови о лексици формирају нормативном интервенцијом и документацијом, али и у томе да ће ставови добрим дијелом бити и неприхватање интервенција, односно неслагање с документованим материјалом. Примјена епистемолошког конструкта Након што смо изнијели саставне дијелове предложеног епистемолошког конструкта, усмјерићемо се на његове примјене у славистичким истраживањима. Прва релевантна област истраживања коју овај конструкт омогућује јесте одговарање на питање који су обиљежавачи културног идентитета у лексици широко распрострањени у словенским језицима, а који сужени на поједине језике и групе језика. Повезано с тим је питање који су маркери идентитета својствени словенским језицима, а који су дио ширег окружења, нпр. европског или аврамовског (претежно хришћанског). Следеће питање јесте о интеракцији три слоја културног идентитета. На примјер, неке подјеле у лексици пренијете су интеракцијом из другог језика, неке се, опет, могу укинути свјесном интервенцијом. Надаље, нормативне и документацијске активности обично се усмјеравају на лексичке посљедице интеракције са другим језицима. Коначно, поставља се питање које су области сваког од три слоја стабилније, а које подложне чешћем мијењању. У дубинском слоју овај епистемолошки конструкт даје конкретан оквир мјерљивог и једноставног проучавања сличности и разлика међу словенским језицима. Истраживања која се у дубинском слоју обично проводе најчешће су у оквирима теорије језичке слике свијета, која је, уз то што се првенствено бави појединачним националним језицима и културама, проблематична и стога што је сам конструкт крајње недефинисан и лабав. Користи се фактички за све што аутори сматрају специфичним за дану културу без икаквих механизама верификације и поређења. Други уобичајени приступ истраживањима међукултурних језичких разлика, природни семантички метајезик, развио је, истина, консистентан систем семантичких примитива (којима су онда додате молекуле и оквири), али се њиховом примјеном у конкретним лексичким јединицама добијају изузетно компликоване структуре које су примјењиве једино у ограниченим појединачним случајевима. У интеракцијском слоју постоји могућност уклапања података контактне лингвистике, као и бројних истраживања о страним ријечима у проучавање типова идентитета. Могућа су како синхрона, тако и дијахрона истраживања, на примјер, у ком моменту у одређеној култури почиње

140

Данко М. Шипка

лексичка европеизација (нпр. владавина Петра Великог у Русији), које су тематске области подложне којим интеракцијама (нпр. њемачки утицај у терминологији администрације у пољском или турски у покућству и одјећи у српскохрватском). Иста питања могу се постављати за излазни лексички трансфер – утицај словенских језика на румунски, мађарски или средњоазијске туркијске језике. Коначно, у површинском слоју, идентитет се, између осталог, огледа како у природи нормативних интервенција, тако и у ставовима говорника према тим интервенцијама. Одавно је позната чињеница да постоје разлике у степену и карактеру интервенција у формирању и одржавању стандарда. Оно што би било занимљиво утврдити јесте како су те активности повезане са културним идентитетом, а још занимљивије каква је улога културног идентитета у ставовима говорника о тим интервенцијама. У сва три слоја могућа су бројна интердисциплинарна истраживања. Дубински слој пружа могућност сарадње слависта са културним антрополозима, међукултурним и когнитивним психолозима, те теоретичарима и историчарима књижевности. Интеракцијски слој отвара могућности заједничких истраживања са историчарима, економистима и стручњацима за међународне односе. Површински слој, опет, податан је на интердисциплинарне пројекте са политичким наукама, социологијом и социјалном психологијом. Предочени епистемолошки конструкт прилог је идеји да постоје суштински разлози за одржавање славистике као науке и након растакања првобитне филологије на лингвистику и упоредну књижевност. Наиме, број питања и могућих истраживања унутар предоченог епистемолошког конструкта дају суштинско оправдање постојању славистике знатно надилазећи пуко настављање традиције. Литература Корнылов 2003: О. Д. Корнылов, Языковые картины мира как производные национальных менталитетов, 2-е изд, испр. и доп., Москва: ЧеРо. Кречмер 2015: А. Кречмер, О питањима словенског језичко-културног идентитета (православни Словени ван православне Славије), Јужнословенски филолог, LXXI/3–4, 9–27. Морковкин, Морковкина 1997: В. В Морковкин, В. А. Морковнкина, Русские агнонимы (слова которые мы не знаем), Москва: Институт русского языка им. А. С. Пушкина.

Лексички слојеви словенског културног идентитета

141

Шипка 2005: Д. Шипка, Основи лексикологије и сродних дисциплина, Нови Сад: Матица српска. * Burke et al. 2009: P. Burke, J. Stets, Identity Theory, Oxford: Oxford University Press. Goddard 2012: C. Goddard, Semantic primes, semantic molecules, semantic templates: Key concepts in the NSM approach to lexical typology, Linguistics, 50–3 (2012), 711–743. Jenkins 2015: R. Jenkins, Richard, Social Identity, London: Routledge. Langacker 1991: R. W. Langacker, Concept, image, and symbol: The cognitive basis of grammar, The Hague: Mouton de Gruyter. Matthiessen et al. 2010: C. Christian et al., Key Terms in Systemic Functional Linguistics, London: Continuum International Publishing. Weinreich 1945: M. Weinreich, The YIVO and the problems of our time, speech at the Annual YIVO Conference on 5 January 1945. Wierzbicka 1988: A. Wierzbicka, The semantics of grammar, Amsterdam: John Benjamins. Wierzbicka 1992: A. Wierzbicka, Semantics, Culture, and Cognition. Universal Human Concepts in Culture-Specific Configurations, Oxford: Oxford University Press. Wierzbicka 1997: A. Wierzbicka, Understanding Cultures through Their Key Words: English, Russian, Polish, German, and Japanese, Oxford: Oxford University Press. Šipka 2015: D. Šipka, Lexical Conflict: Theory and practice, Cambridge: Cambridge University Press.

Danko Šipka LEXICAL LAYERS OF SLAVIC CULTURAL IDENTITY Summary The present paper introduces an epistemological construct of addressing cultural identity in Slavic languages in three lexical layers: the deep layer, encompassing basic conceptual delimitations in the lexicon, the interactional layer which includes physical or cross-cultural linguistic contact (e.g., in lexical borrowing) and the surface layer comprising conscious social intervention in the lexicon (e.g., in lexical norming). The methodological underpinnings of the present paper lie in the domain of linguistic anthropology and cognitive linguistics. However, a strong post-methodological perspective is present in that all theoretical solutions that can con-

142

Данко М. Шипка

tribute to solving concrete problems are adopted. Possible directions of theoretical and applied research are outlined for each of the three aforementioned layers. Keywords: lexicon, identity, Slavic studies, cross-cultural contacts, cross-cultural differences, linguistic planning, lexical norm.

Jasmina D. Moskovljević Popović* Univerzitet u Beogradu Filološki fakultet Katedra za opštu lingvistiku

Prve reči i kako ih odrediti: teorijsko-metodološki problemi u proučavanju ranog leksičkog razvoja** Osnovni cilj ovog rada jeste predstavljanje različitih pojava koje karakterišu rani leksički razvoj, a koje mogu dovesti do nedoumica kako prilikom utvrđivanja veličine ranog leksikona, tako i prilikom određivanja obima i sadržaja pojmova, odnosno leksema koje ga sačinjavaju. Pojave koje su analizirane uključuju: fonetsku varijabilnost oblika, status onomatopejskih reči i izraza, upotrebu proto-reči, upotrebu slivenih izraza, pojavu neologizama, pojavu hipoekstenzije i hiperekstenzije i upotrebu nepotpunih paradigmi. Sve pojave ilustrovane su primerima iz korpusa srpskog ranog dečjeg jezika. U završnom delu rada razmotreno je kako analizirani podaci i načini definisanja uočenih pojava mogu uticati na utvrđivanje obima i strukture ranog leksikona, kao i na formulisanje adekvatnog teorijskog objašnjenja za proces usvajanja reči. Ključne reči: rani leksički razvoj, srpski jezik, fonetske varijacije, proto-reči, sliveni izrazi, neologizmi, hipoekstenzija, hiperekstenzija, nepotpune paradigme.

Trenutak u kome dete izgovori prvu reč uvek se smatra posebnim – on ostaje zabeležen i o njemu članovi porodice s uzbuđenjem obaveštavaju ne samo jedni druge već i rođake, prijatelje, kolege i susede – sve one za koje smatraju da su zainteresovani i da moraju da budu informisani o važnim stvarima u životu deteta. Slično je i u drugim, nama bliskim, ali i u vrlo udaljenim [email protected] Ovaj rad finansiran je u okviru projekta Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvоja Republike Srbije Identifikacija, merenje i razvoj kognitivnih i emocionalnih kompetencija važnih društvu orijentisanom na evropske integracije (br. 179018). *

**

144

Jasmina D. Moskovljević Popović

rama – trenutak progovaranja, koji se, inače, u različitim kulturama različito određuje, smatra se toliko bitnim međašem u životu deteta da svako odlaganje ili odocnjenje u pojavi prve reči izaziva uznemirenost i nelagodu. Većina dece svoju prvu reč izgovori negde oko prvog rođendana, ali individualne razlike su velike – interval variranja proteže se od 9. do 15. meseca, u slučaju tipičnog jezičkog razvoja, a može da bude i znatno duži kada je reč o netipičnom (okasnelom, ili na neki drugi način otežanom) usvajanju jezika. Broj produkovanih reči u početku je mali i one su izmešane sa brojnim i raznovrsnim neverbalnim, vokalnim i gestovnim oblicima komunikacije. U mesecima koji slede broj reči se znatno uvećava, tako da se na uzrastu od oko dve godine detetov ekspresivni vokabular kreće od 100 do 600 reči po navodima Iv Klark (2003: 80) ili obuhvata čak i do 1.000 reči, kako tvrdi Džin Ejčizon (1987: 7). Razlika u obimu ranog vokabulara koju navode ove dve autorke vrlo je velika, pa treba pretpostaviti da su pri prebrojavanju i obračunu korišćene različite metodologije. Ovo nije redak slučaj u istraživanju ranog, ne samo leksičkog već i jezičkog razvoja uopšte, i više nego bilo šta drugo svedoči o još uvek nestabilnoj i nestandardizovanoj teorijsko-metodološkoj osnovi istraživanja u ovoj oblasti. Da bi uopšte progovorilo, dete mora da se suoči sa dva ozbiljna zadatka i nađe sopstvena rešenja za njih. Prvi podrazumeva pronalaženje najsvrsishodnijeg načina za upotrebu jezika kao sredstva komunikacije, odnosno kao oruđa za prenošenje komunikativnih intencija, dok se drugi odnosi na otkrivanje načina pomoću kojih se značenje mapira i prenosi u korespondentne lingvističke jedinice, u prvom redu u reči i konstrukcije. Poseban i donekle izdvojen problem predstavlja ovladavanje glasovnim sklopom leksičkih jedinica jezika koji se usvaja. Svako dete na ova tri zadatka odgovara na svoj, poseban i jedinstven način – ne postoje dva deteta (čak ni kada je o jednojajčanim blizancima reč) koja bi sve raznolike aspekte jezika usvajala identičnim tempom i na istovetan način, dok je, s druge strane, opšti tok razvoja jezika manje-više univerzalan i podrazumeva prolazak kroz iste razvojne faze kod sve dece, nezavisno od strukturne, genetske i tipološke pripadnosti jezika koji usvajaju. Razlike i idiosinkratičnosti posebno su prisutne u ranom leksičkom razvoju, tokom perioda od pojave prvih reči pa do uzrasta od 1½ do 2 godine, da bi oko 2½–3 godine postepeno počele da jenjavaju (Basano et al. 2005). Otuda istraživati rani leksikon nije ni lako ni jednostavno i podrazumeva stalno suočavanje sa brojnim teorijsko-metodološkim nedoumicama. Uobičajene poteškoće sa kojima se susreću leksikolozi pri pokušaju da definišu osnovnu jedinicu



Oks i Šiflin 1994.

Za više o ranim komunikativnim aktima i modusima njihove realizacije v. Moskovljević Popović i Polovina 2015. 

Prve reči i kako ih odrediti: teorijsko-metodološki problemi u proučavanju ranog ...

145

svoje analize – reč, odnosno leksemu, višestruko se umnožavaju kada je reč o ispitivanju ranog leksikona i pokušajima da se odrede njegov obim i sadržaj. U nastavku teksta se izdvaja, analizira i ilustruje nekoliko različitih problema (pri čemu spisak nije konačan) sa kojima se susreću razvojni psiholingvisti pri pokušaju da odgovore na pitanje „Šta je reč dečjeg jezika, odnosno kako definisati osnovnu leksičku jedinicu dečijeg leksikona?” 1. Varijabilnost fonetskih likova lekseme Prva od nedoumica sa kojima se suočava razvojni leksikolog odnosi se na veliku varijabilnost i nestabilnost fonetskih likova u kojima se javljaju prve reči. Isto dete može u različitim prilikama jedno isto značenje da kodira i izrekne na nekoliko (manje ili više) različitih načina. Tako, na primer, osamnaestomesečna devojčica koristi izraze ato, aooo i auvo paralelno i naizmenično, ali dosledno, kako bi označila automobil. Da li je leksema auto(mobil) sastavni deo njenog vokabulara ili nije? Ili dečak, istog uzrasta, koji pokaznu zamenicu „ovo” koristi vrlo često, te je ona nesumnjivo deo njegovog vokabulara, ali je u vrlo kratkom vremenskom intervalu izgovara na čak četiri različita načina: (1) 

*CHI: %act: *CHI: %act: *DAR: %act: *CHI: *DAR: *CHI: %gpx: *DAR: *CHI: %com: ... ...

0. gleda prema TAJ ovovo. (= ovo) ustaje i diže bager s poda šta je to? uzima mu bager iz ruke bi:. (= autić, bager, kamion) šta je to? hovo. (= ovo) pokazuje rukom na bager koji se nalazi u BIL rukama ja imam nešto da ti pokažem. ovo. čuči i pokazuje rukom na bager koji je BIL stavila na pod

Za više o ovome v. Kruz 1986, Gortan Premk 2004, Dragićević 2010, Šipka 1998.

Primeri kojima se u radu ilustruju analizirane pojave potiču iz jednog od sledeća tri izvora: srpskog korpusa ranog dečjeg jezika koji je sastavni deo baze CHILDES (Anđelković et al. 2001), dnevničkih zabeleški koje mi je ustupila prof. dr Vesna Lompar i dnevničkih zabeleški koje sam sakupila prateći razvoj govora dece iz svog okruženja. 

U primerima preuzetim iz baze CHILDES koriste se, kao i u originalnim transkriptima, sledeće skraćenice: CHI – dete ispitanik, MAJ – majka, TAJ – otac, BAB – baba, DAR, BIL – istraživači; %com – komentar, %act – radnja koja prati iskaz, %gpx – standardizovan gest, %gls – glosa, odn. „prevod” na standardizovani oblik iskaza. 

146

Jasmina D. Moskovljević Popović



*DAR: šta je to? *CHI: vo. (= ovo) %act: pruža joj dva obruča koje ona uzima, zatim joj pruža i ostale obruče koji padaju na pod

Definicija lekseme, uz stalnost i konvencionalizovanost značenja, podrazumeva i stalnost forme, koje u ovim slučajevima nema. S druge strane je, međutim, jasno da je u svim ovakvim situacijama drugi uslov koji se navodi pri definiciji lekseme (stalnost značenja) u potpunosti zadovoljen – primeri iz različitih korpusa pokazuju da deca, kako na ovom, tako i na starijim uzrastima, upotrebljene izraze, ma koliko se oni fonetski razlikovali, koriste dosledno za označavanje odgovarajućeg referenta, odnosno situacije. Nije retka ni obrnuta situacija – dete dosledno i sa odgovarajućim značenjem koristi uvek isti oblik lekseme, ali taj oblik nije onaj koji bi upotrebio odrasli govornik, mada je jasno povezan sa njim. Primer je izgovor reči „ptica” i „pti-ber” koje je devojčica na uzrastu 1;11–4;3 izgovarala isključivo kao tipca i pit-bej (sve dok nije svaladala izgovor grupe pt- u inicijalnoj poziciji), pri čemu tokom čitavog tog perioda nikad nije upotrebila ove reči u pogrešnom značenju. Ili sledeći primer iz korpusa govora osamnaestomesečnog dečaka: (2)

*CHI: %act: *BAB: *BAB: *CHI: %act: *BAB: *CHI: %gls: %act: *BAB: *CHI: %gls: *BAB: *TAJ: *MAJ: *BAB:

to. gleda u bombonu na stolu šta je? šta je to? to. daje bombonu BAB šta je to? bova. bombona uzima kesu na stolu i počinje da mulja po njoj šta je to? bova! bombona ko? bova. bova. bova.

Problem se dodatno usložnjava kada se razmotri upotreba onomatopeja i onomatopejskih reči. Onomatopeje se, kao i uzvici, javljaju u ranom dečijem govoru sa mnogo većom učestalošću nego u govoru odraslih i predstavljaju jedno od njegovih bitnih obeležja. Pri tome se onomatopeje nekad upotreblja-

Prve reči i kako ih odrediti: teorijsko-metodološki problemi u proučavanju ranog ...

147

vaju kao zamena za odgovarajuću reč iz vokabulara odraslog govornika, a nekad kao imitacija zvukova iz okruženja, odnosno kao „prava” onomatopeja. Primeri koji slede to ilustruju: (3) Dečak, 18 meseci *CHI: bibi:. %act: seda na pod i uzima autić (4) *CHI: bibi:. %act: proučava auto (5)

*DAR: haj dohvati ga, ajde! %act: vraća indijanca na disk *CHI: bi. %act: okreće disk rukom *MAJ: ha, bravo Aco! *CHI: bibi! %act: vrti disk snažno tako da indijanac ponovo pada sa njega ... ... *DAR: 0. @Comment: DAR ponovo vraća indijanca *CHI: bvibi! %act: okreće disk *CHI: bi [x 6]! %act: vrti disk

Dok u primeru (2) i (3) dete koristi izraz „bibi” kako bi imenovalo predmet koji je u fokusu njegovog interesovanja, u primeru (4) isti izraz upotrebljava onomatopejski, kako bi označilo zvuk koji ispušta disk pri (o)kretanju. Status onomatopeja (i uzvika), koji i inače nije jasno određen i oko koga postoje različiti, često međusobno suprotstavljeni stavovi, kako među morfolozima, tako i među leksikolozima, još je nejasniji i teži za jednoznačno i nedvosmisleno određivanje kada je reč o dečijem jeziku. Ipak, kada je o istraživanju ranog leksikona reč, čini se da u najvećem broju slučajeva onomatopeje, onomatopejske reči i uzvici treba da dobiju status posebnih leksema, posebno u slučajevima

 Primer (4) takođe ilustruje i perceptivnu (vizuelnu – kreće se i/ili auditivnu – ispušta određeni zvuk pri kretanju) hiperekstenziju (v. niže).

Sporno je i da li su uzvici i onomatopeje uopšte reči, zatim da li su u pitanju autosemantičke ili sinsemantičke jedinice, kao i da li su onomatopeje samo podvrsta uzvika ili zasebna kategorija reči (v. Daković 1998, Lompar 2016). 

148

Jasmina D. Moskovljević Popović

kada se javljaju u referencijalnoj, odnosno u funkciji imenovanja entiteta, radnje ili situacije, i tako ih većina autora i određuje. 2. Upotreba proto-reči Mogući problem predstavlja i određivanje statusa proto-reči. Proto-reči se definišu kao „vokalizacije koje sadrže iste glasovne sklopove i upotrebljavaju se u istim, odgovarajućim situacijama, ali su karakteristične samo za govor određenog deteta i nisu zasnovane na govoru odraslih iz njegovog okruženja” (Sak 2009:43). Takva je, na primer, upotreba proto-imeničkog izraza cia-cia, koji je jednoipogodišnja devojčica počela da koristi kako bi označila lampe, lustere, lampione i druge slične svetleće objekte i nastavila da ga koristi sve do sredine svoje treće godine. Ili izrazi dabi i bagi, koje je druga devojčica istog uzrasta dosledno upotrebljavala sve do sredine svoje pete godine da bi označila paradajz i jabuku. Među proto-reči, ali ovaj put među proto-glagole, svrstava se i primer koji navodi V. Vasić (1983: 99): (6) Mlađa devojčica pokušava da skine lutki haljinu. SD (4;2) – MD (1;5): Hoćeš da kočiš bebu? Ta ne može da se koči. Ovakve reči koje je dete samo stvorilo često postaju deo internog porodičnog vokabulara i dugo se zadržavaju u upotrebi. Vasić ih svrstava u porodični registar baby-talk-a i objašnjava: „U porodicama sa dvoje i više dece ovom registru pripadaju i one jedinice koje je u početnim fazama svog govornog razvoja stvorilo starije dete, a čiju upotrebu roditelji aktualiziraju u periodu ranog uzrasta mlađeg deteta. Mada se mnoge od ovih reči neminovno gube iz aktivnog rečnika porodice, odrasli ih dugo pominju pričajući o deci, te tako i sama deca nauče kako su šta zvala i kako su govorila” (ibid.: 97). Men i Stoel-Gamon (2009: 73) navode dva argumenta zašto proto-rečima u dečijem jeziku treba dati status legitimnih leksičkih jedinica. One ističu da „dete koje upotrebljava protoreči pokazuje značajan nivo voljne kontrole svojih vokalizacija, nivo koji je nužan (mada možda ne i dovoljan) za otpočinjanje sa izgovaranjem reči po modelu odraslog govornika. Drugo, dete koje upotrebljava jednu ili više protoreči napredovalo je i odmaklo u odnosu na dete koje još uvek koristi konverzaciono, tj. modulirano žargonsko brbljanje u prvom redu zato što je steklo pojam o tome da određene sekvence zvukova imaju određeno, specifično značenje. Takvom detetu u datom trenutku preostaje još samo da shvati koje reči postoje i da počne da ih upotrebljava, umesto što kreće da pravi svoje.”



V. Šulc i Tulviste 2016. i tamo navedenu literaturu.



Dnevničke beleške autora.

Prve reči i kako ih odrediti: teorijsko-metodološki problemi u proučavanju ranog ...

149

3. Upotreba slivenih izraza Neposredno po progovaranju, u periodu kada u govoru deteta još uvek preovladavaju jednočlani ili se tek pojavljuju dvočlani i višečlani iskazi (obično je reč o uzrastu od 15 do 30 meseci), ponekad se umesto upotrebe pojedinačnih reči ili jasno raščlanjenih izraza javlja upotreba dve ili više reči slivenih u jednu izgovornu celinu. Takav izraz dete može da upotrebljava kako bi označilo dva entiteta koji se uvek javljaju skupa, pa su stoga u njegovoj svesti neraskidivo povezani. Primer koji to ilustruje bila bi upotreba izraza Minazoca (izgovorenog uvek u tom obliku i kao jedna reč), koji je dvoipogodišnjak koristio kada god bi ugledao svoje dve sestre od tetke – Minu i Zocu, koje je gotovo uvek viđao zajedno. I u situacijama kada se obraćao samo jednoj od njih koristio je isti, okamenjeni spoj njihovih nadimaka. Upotreba slivenog izraza Štaj’to? (ili nekog sličnog), izgovorenog sa upitnom intonacijom i u jednom dahu, relativno je česta u ranom govoru dece koja usvajaju srpski jezik i upotrebljava se u funkciji univerzalne upitne reči, tj. univerzalnog pitanja – dete (u ovom slučaju reč je o devojčici uzrasta 1;6) koristi je kada god želi da dobije informaciju o nečemu. Da je reč o jedinstvenom, neraščlanjenom izrazu, svedoče i primeri poput Štaj’to ovo? (ista devojčica, 1;10 – 2;0), koji se javljaju u narednoj fazi razvoja i u kojima se pokazna zamenica javlja dva puta – jednom kao deo neraščlanjenog iskaza, drugi put kao izdvojeni konstituent. Upotreba ovakvih slivenih izraza sa opštim, neraščlanjenim značenjem upitnosti zapravo predstavlja prvu fazu razvoja upitnih konstrukcija u srpskom jeziku iz koje će se u mesecima i godinama koje slede postepeno razviti i oformiti kako konstrukcije za postavljanje specijalnih (konstituentskih), tako i konstrukcije za postavljanje opštih („da-ne”) pitanja. U ovoj ranoj fazi sliveni izrazi su, međutim, samo još jedan izazov za razvojnog leksikologa – da li dete koje ih upotrebljava ima u svom vokabularu jednu ili više leksema? I koja bi to leksema bila u slučaju slivenog upitnog izraza? 4. Upotreba neologizama Uz pojavu i upotrebu proto-reči i slivenih izraza, ranu jezičku produkciju karakteriše i pojava i upotreba neologizama. Međutim, za razliku od proto-reči, koje se javljaju na prelazu iz neverbalne u verbalnu komunikaciju, znači u periodu pre ili tokom perioda pojave prvih reči, stvaranje i upotreba neologizama nije vremenski ograničena i predstavlja stalnu karakteristiku jezičkog razvoja – čak i deca starijeg školskog uzrasta, kao i odrasli govornici, mogu, ukoliko se za tim ukaže potreba, da „iskuju” i počnu aktivno da koriste novu reč. Neologizmi se od proto-reči razlikuju i po motivisanosti svog fonetskog i

150

Jasmina D. Moskovljević Popović

morfološkog lika – dok su proto-reči jedinstvenog i idiosinkratičnog fonetskog sklopa, neologizmi su najčešće blisko fonetski i morfološki povezani sa leksemama koje su poslužile kao model za njihovo kreiranje. Prisustvo neologizama u dečjem govoru najčešće je na uzrastu od 2½ do 4½ godine. Neologizmi se formiraju u skladu sa tri osnovna principa: principom semantičke transparentnosti, principom jednostavnosti i principom produktivnosti (Klark 1995: 115–130). Sledeći primeri iz ranog srpskog dečjeg jezika to jasno ilustruju: (7)

DCA (3;0): Odblizi (= odbliži) me! OTC: Molim?! DCA (3;0): Odblizi me! SST (13;10): Hoće da joj odmakneš stolicu od stola.

(8) DCA (3;6): (G)de je moje pamtilo? MAJ: Šta? DCA (3;6): Pamtilo ... za knjigu. (Leksemu „pamtilo” dete je iskovalo kao naziv za kartončić kojim se obeležava dokle se stiglo sa čitanjem knjige.) (9) Porodica za ručkom, dete uzima kutiju sa parmezanom koja na vrhu ima otvore za istresanje slične onima kakve imaju slanik i bibernik i počinje da posipa parmezan po jelu. MAJ: Šta to radiš? DCA (3;4): Sijim (= sirim) ga. (Prema: „solim ga”, „biberim ga”)10 Slično kao i proto-reči, i neologizmi mogu da postanu punovažne lekseme porodičnog vokabulara,11 posebno u slučajevima kada u jeziku nema odgovarajuće lekseme za označeni entitet (kao kad je reč o „pamtilu”). Više od bilo čega drugog pojava neologizama u govoru dece svedoči o suštinski kreativnoj prirodi procesa jezičkog usvajanja – deca maternji jezik ne uče, bar ne u onom smislu koji imamo na umu kada govorimo o sticanju činjeničnih (deklarativnih) znanja – nasuprot tome, deca su aktivni i kreativni participanti u procesima konstrukcije znanja maternjeg jezika.

10 Primeri (6)–(8) jesu iz dnevničkih beleški autora. Korišćene su sledeće skraćenice: MAJ – majka, OTC – otac, DCA – devojčica, SST – starija sestra.

V. i primer (2), u kome roditelji i baka ponavljaju detetov naziv za bombonu – bilo da je reč o neologizmu ili ne, osobe iz detetovog okruženja često ponavljaju reči deteta kao jedan od sigurnih načina da sa njim uspostave i održe komunikaciju. 11

Prve reči i kako ih odrediti: teorijsko-metodološki problemi u proučavanju ranog ...

151

5. Pojava hipoekstenzije Među rečima koje se javljaju na ranom uzrastu, povremeno se javljaju i reči koje se realizuju samo u okviru strogo ograničenog referencijalnog konteksta ili se koriste u znatno suženom referencijalnom obimu, odnosno značenju. Primer za ovo je upotreba naziva kuca samo za svog ljubimca, ali ne i za druge pse, ili situacija koju navodi Klark (2003: 83), kada dete cipelama naziva samo cipele koje stoje na određenoj polici. Ova pojava, označena terminom hipoekstenzija, odnosi se na situaciju u kojoj je sadržaj, odnosno značenje upotrebljene lekseme saobrazno sa značenjem u kome bi ta leksema bila upotrebljena i u jeziku odraslog govornika, ali je njen obim u rečniku deteta značajno sužen i leksema se upotrebljava samo za podskup referenata ili samo u podskupu situacija u kojima bi je upotrebio odrasli govornik. Tako je dvogodišnja devojčica koristila reč tejefon (= telefon) isključivo za označavanje bežične slušalice, ali ne i za klasičan telefon sa brojčanikom koji se okreće. Hipoekstenzije često promaknu neprimećene jer je potrebno da se u detetovom okruženju pojave različiti članovi iste klase objekata da bi uopšte bilo uočeno da ih dete ne označava na odgovarajući način – tako je navedena hipoekstenzija pri upotrebi lekseme „telefon” primećena tek u situaciji kada je usled češćih i dužih nestanaka struje porodica uz bežični počela da upotrebljava i klasičan, „žič(a)ni” telefon. Hipoekstenzivna upotreba pojedinih leksema u dečjem jeziku posebno je prisutna kada je reč o sekundarnim značenjima reči – dovoljno je da dete nema prethodnog iskustva sa specifičnim jezičkim ili vanjezičkim kontekstom u okviru koga se data leksema upotrebljava, pa da se jave nedoumice oko njenog korišćenja. Primer za ovo je situacija u kojoj petogodišnja devojčica, pošto je u više navrata prisustvovala dogovoru svoje majke i tetke da se po obavljenom poslu nađu, a koji se često završavao rečenicom „Važi, okrenuću te kad budem gotova”, postavlja pitanje: „Mama, kako tetka i ti hoćete da ok(r)ećete jedna drugu? Jel’ na glavu?” Za dete koje nije imalo nikakvog dodira sa telefonom sa brojčanikom koji se okreće, izraz „okrenuću te” sa značenjem „telefoniraću ti” nije imao nikakvog smisla i bio je potpuno semantički netransparentan. Moguća je i obrnuta situacija – da dete određenu leksemu, ili više njih, koristi samo u značenju koje leksikografi određuju kao sekundarno. Primer za ovo bila bi upotreba reči „kapak” u govoru trogodišnje devojčice koju je ona koristila isključivo kako bi označila deo oka (značenje koje se u Rečniku MS navodi pod 2), dok joj značenje koje se u Rečniku navodi kao primarno (drveno ili metalno krilo na prozoru, ... koje se može otvarati i zatvarati) uopšte nije bilo poznato.

152

Jasmina D. Moskovljević Popović

6. Pojava hiperekstenzije Nasuprot hipoekstenzijama, javljaju se hiperekstenzije. Terminom hiperekstenzija označava se pojava u dečjem jeziku kada se reč koristi u mnogo širem obimu i značenju nego što ih ima u jeziku odraslog govornika. Razlikuju se četiri podtipa hiperekstenzija: perceptivne, akciono-funkcionalne, afektivne i kontekstualne hiperekstenzije (Riskola 1980). O perceptivnim hiperekstenzijama govorimo kada dete proširuje obim i sadržaj lekseme na osnovu uočene perceptivne sličnosti (najčešće vizuelne ili auditivne, ređe olfaktivne, gustativne ili taktilne) između označenih pojmova. Tako dvanaestomesečni dečak izrazom av uz psa označava ovcu, lisicu i medveda.12 Slično tome, osamnaestomesečni dečak, koji koristi izraz bibi kako bi označio različita vozila-igračke (v. primer 4), pri prvom susretu sa igračkom kornjačom koja po obliku podseća na autić, a ima i točkove, počinje i kornjaču da naziva bibi: (10) *CHI: i bu. %act: igra se kornjačom-igračkom (koju su doneli ispitivači i koju vidi prvi put) *CHI: i bibibi! *CHI: i bi:! %act: okreće kornjaču lijevo-desno po stolu %com: kornjača ima točkove kao automobil *CHI: bi-bi! %act: igra se kornjačom Pri funkcionalnim hiperekstenzijama dete proširuje obim i sadržaj lekseme na osnovu sličnosti u načinu upotrebe ili ponašanju referenta na koji se leksema odnosi (primer je upotreba reči opta (= lopta) u govoru devojčice uzrasta 2;2 kada je prvi put videla igračku jo-jo koja se odmotava i zamotava na uzici, tj. „odskače” kao lopta) ili zato što su mu akcije i situacije o kojima referira hiperekstenzivnom upotrebom lekseme međusobno slične (upotreba reči goje (= gore) u govoru petnaestomesečne devojčice kako bi se označilo penjanje uz stepenice, zahtev da bude podignuta, trčanje uzbrdo, mesto gde stoje njene flašice, uključivanje fena za sušenje kose i let ptice). Afektivne hiperekstenzije formiraju se na osnovu sličnosti u osećanju koje određena situacija izaziva. Primer koji to ilustruje jeste upotreba izraza „pec-pec” u govoru dečaka uzrasta 2;4 da bi se označilo ne samo vruće mleko već i sve drugo što je potencijalno opasno (ili se percipira kao takvo): uključena rerna, grejalica u kupatilu, uključena infracrvena lampa, utičnice u zidu,

12

Dnevnički podaci dr Vesne Lompar.

Prve reči i kako ih odrediti: teorijsko-metodološki problemi u proučavanju ranog ...

153

vatra u kaminu, kocke leda, drška ruže, gusan koji šišti, udar groma, sevanje munje, blato. Kontekstualne hiperekstenzije prisutne su u slučajevima kada se imenovani predmet ili radnja javljaju u istoj situaciji/kontekstu kao i predmet ili radnja čiji bi naziv upotrebio odrasli govornik. Primer je iskaz trogodišnjaka „Idem bence”, kojim je on redovno saopštavao ukućanima da želi da ide da spava, a koji postaje razumljiv ako se zna da je u njegovom krevecu uvek moralo da stoji ćebence (tj. „prelazni objekat”) bez koga nije mogao da zaspi. Poseban podtip perceptivne hiperekstenzije, koji se ne pominje u literaturi, predstavljaju slučajevi u kojima dete potpuno različite i nesrodne predmete označava istim izrazom zato što mu njihovi nazivi u govoru odraslih zvuče slično. Primer za ovu vrstu hiperekstenzije predstavlja upotreba izraza „km”, koji je dvanaestomesečni dečak koristio da bi označio kokoš(ku), knjigu i kuma.13 Mada na prvi pogled ovakav tip hiperekstenzije može da se učini vrlo neobičnim, a i neočekivanim, njega je ipak moguće objasniti ako se ima u vidu da je za dete tokom prvih godina života reč (oznaka) neodvojiva od referenta na koji upućuje (označenog). Otuda je naziv objekta samo još jedno njegovo svojstvo, i to svojstvo koje je neotuđivo i neodvojivo od objekta.14 Zato sličnost u nazivu objekata, odnosno to što njihovi nazivi slično zvuče, predstavlja još jednu od mogućih perceptivnih sličnosti na osnovu koje je moguće formiranje hiperekstenzija. 7. Upotreba nepotpunih paradigmi Na kraju, rani jezički izraz često odlikuje i upotreba nepotpunih i/ili pogrešnih paradigmi. Tako je 2. l. imperativa najučestaliji, a često i jedini oblik u kome se glagol javlja, 3. l. jednine prezenta upotrebljava se umesto 1. l., a imenice i pridevi javljaju se samo u ponekom od mogućih morfosintaksičkih oblika. Primeri koji ovo ilustruju potiču iz govora sedamnaestomesečne devojčice – nezavisno od sintaksičke funkcije, pridevsko-imeničke sintagme javljale su se uvek u istom, nekongruentnom obliku: mamine cipeja (= cipela), tatine paka (= kapa), dedine gažica (= garažica), dadine kiga (= knjiga), Mijine kaica (= rukavica). Dva meseca kasnije iste sintagme javljale su se u nešto izmenjenom, ali opet uvek u istom i (i dalje) nezavisnom od funkcije, nekongruentnom obliku: mamine cipeju (= cipelu), tatine paku (= kapu), dedine gažicu (= garažicu), dadine kigu (= knjigu), Mijine kaicu (= rukavicu).15 Slično tome, u korpusu govora osamnaestomesečnog dečaka koji je tokom dvočasovnog snimanja upotrebio 13

Ibid.

Deca sposobnost odvajanja oznake od označenog, tj. „metalingvističku svest o rečima” u punom obliku stiču tek sa 10–11 godina. 14

15

Dnevničke beleške autora.

154

Jasmina D. Moskovljević Popović

devet glagola (bacati, dati, gledati, imati, hteti, hvatati, otići, spavati, videti), pet ih je bilo upotrebljeno sa značenjem (mada ne nužno i u ispravnom obliku) 2. l. jed. imperativa (vidi, (gl)eda(j), spavaj, daj, baci), četiri u 1. l. jed. prezenta (dam, hoću, (gl)edam, (h)vata(m)), tri u 3. l. jed. prezenta (spava, ima, baca) i jedan u 3. l. jed. aorista (ode).16 Da li dete koje koristi samo jedan od preko dvesta različitih glagolskih oblika zna taj glagol ili ne, da li je on sastavni deo njegovog vokabulara ili nije? 8. Završna razmatranja Svaka od sedam analiziranih pojava – varijabilnost fonetskih formi, proto-reči, sliveni izrazi, neologizmi, hipoekstenzija, hiperekstenzija, nepotpune paradigme – svedoči o nejasnom leksičkom statusu velikog broja izraza u ranom dečijem govoru, posebno ako se oni sameravaju i ocenjuju prema uobičajenim leksikološkim i leksikografskim kriterijumima. Otuda se podaci o veličini vokabulara dece određenog uzrasta koje navode različiti autori toliko međusobno razlikuju i otuda ih uvek treba uzimati sa rezervom. U zavisnosti od toga šta se računa ili ne računa kao punovažna reč dečijeg leksikona, zavisiće i procena njegove veličine. Ovo posebno treba imati u vidu kada je reč o određivanju leksičkih normi za pojedine uzraste – previše uska ili previše široka definicija reči, odnosno nedovoljno precizno definisanje onoga šta znanje određene reči podrazumeva ili ne podrazumeva na određenom uzrastu moglo bi da dovede do ozbiljne potcenjenosti ili precenjenosti leksičkog znanja deteta. S druge strane, sve analizirane pojave, kao i svaka od njih ponaosob, na specifičan način osvetljavaju različite aspekte procesa usvajanja leksema i ukazuju na njegov poseban – postepen, segmentiran i nemonoton – tok. Zato se čini da bi, bar kad je o ranom leksikonu reč, bilo ispravnije govoriti o usvajanju pojedinih aloleksi (subleksema,17 semema) nego o usvajanju leksema. Prihvatanje stava o usvajanju aloleksi (subleksema) otvara nov ugao gledanja na procese sticanja leksičkog znanja i činioce koji ga determinišu, kao što omogućava i da se prevaziđu problemi koji postoje u postojećim teorijskim pristupima ranom leksičkom razvoju.18

16

Podaci iz korpusa CHILDES.

17

Za više o definiciji sublekseme v. Popović 2003.

18

Za više o ovome v. Moskovljević Popović 2016.

Prve reči i kako ih odrediti: teorijsko-metodološki problemi u proučavanju ranog ...

155

LITERATURA Anđelković et al. 2001: D. Anđelković, N. Ševa i J. Moskovljević, Serbian Corpus of Early Child Language, Laboratory for Experimental Psychology, Faculty of Philosophy, and Department of General Linguistics, Faculty of Philology, University of Belgrade. ‹http://childes.talkbank. org/browser/index.php?url=Slavic/Serbian/SCECL/›. Basano et al. 2005: D. Bassano, P-E. Eme, C. Champaud, A naturalistic study of early lexical development: General processes and interindividual variations in French children, First language, 25/1, 67– 101. Daković 1998: S. Daković, Onomatopeje i uzvici u srpskohrvatskom i poljskom jeziku – kontrastivna analiza, Magistarska teza, Univerzitet u Poznanju. Dragićević 2010: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Београд: ЗУНС. Ejčizon 1987: J. Aitchison, Words in the Mind, London: Basil Blackwell. Gortan Premk 2004: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: ЗУНС. Klark 1995: E. Clark, The Lexicon in Acquisition, Cambridge: Cambridge University Press. Klark 2003: E. Clark, First Language Acquisition, Cambridge: Cambridge University Press. Kruz 1986: A. D. Cruse, Lexical Semantics, Cambridge: Cambridge University Press. Lompar 2016: В. Ломпар, Врсте речи и граматичка пракса (од Вука до данас), Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије. Men i Stoel-Gamon 2009: L. Menn & C. Stoel-Gammon, Phonological Development, u: Berko Gleason, J. & Bernstein Ratner, N. (eds.), The Development of Language, Boston, MA: Allyn and Bacon, 58–103. Moskovljević Popović i Polovina 2015: J. Moskovljević Popović i V. Polovina, Rani pragmatski razvoj – tipologija komunikativnih akata jednoipogodišnjaka, u: Primenjena lingvistika, 16, 231–244. Moskovljević Popović 2016: J. Moskovljević Popović, Teorije ranog leksičkog razvoja – problemi i moguća rešenja, u: Primenjena lingvistika, 17, u štampi. Oks i Šiflin 1994: E. Ochs & B. Schieffelin, Language acquisition and socialization: Three developmental stories, u: B. Blount (ed.), Language, Culture, and Society, Prospect Heights, IL: Waveland Press, 470–512. Popović 2003: Љ. Поповић, Интегрални реченични модели и њихов значај за лингвистички опис и анализу корпуса, Научни састанак слависта у Вукове дане, 31/1, 201–220.

156

Jasmina D. Moskovljević Popović

Riskola 1980: L. A. Rescorla, Overextension in Early Language Development, Journal of Child Language, 7/2, 321–335. Sak 2009: J. Sach, Communication Development in Infancy, u: J. Berko Gleason & N. Bernstein Ratner (eds.), The Development of Language, Boston, MA: Allyn and Bacon, 37–57. Šulc i Tulviste 2016: A. Schults i T. Tulviste, Composition of Estonian infants’ expressive lexicon according to the adaptation of CDI/Words and Gestures, First Language, 36/5, 485–504. Šipka 1998: Д. Шипка, Основи лексикологије и сродних дисциплина, Нови Сад: Матица српска. Vasić 1983: V. Vasić, Govor sa sestrom i bratom, Novi Sad: Filozofski fakultet.

Jasmina Moskovljević Popović FIRST WORDS AND HOW TO DETERMINE THEM Summary This paper presents a study of the different phenomena that characterize early lexical development and that can present problems in establishing its size, range and content. The phenomena analyzed include: variability of phonetic form, proto-words, amalgamated expressions, neologisms, underextension, overextension, and incomplete paradigms. All data are obtained from children acquiring Serbian. In the final part of the paper, the influence of the analyzed phenomena in establishing the size, range and content of the early lexicon is discussed and some insights of importance for general theory of lexical acquisition are proposed. Keywords: early lexical development, Serbian, variability of phonetic form, proto-words, amalgamated expressions, neologisms, underextension, overextension, incomplete paradigms.

Драгана Д. Вељковић Станковић*

Универзитет у Београду Филолошки факултет Катедра за српски језик са јужнословенским језицима

РЕИФИКАЦИЈА ЧОВЕКА У СРПСКОМ ЖАРГОНУ** У раду посматрамо метафтонимијски засновану реификацију људског у српском жаргону, насталу у сусрету двају најудаљенијих домена у оквиру Великог круга постојећег – човека и предмета (човек је предмет ← неживо за живо). Два супротстављена а паралелна процеса – деанимација људског и анимација предметног света – базирана су на структурној и функционалној редукцији обaју домена, захваљујући чему се, преко метафоре ЧОВЕК ЈЕ ПРЕДМЕТ Х, антропоцентрични мозаик човековог самопоимања (човек је животиња, човек је биљка) допуњава сагледавањем оних људских особина чији се „аналогани” могу наћи само у свету неживог. Кључне речи: српски жаргон, концептуализација човека, реификација, појмовна метафора, метафтонимија.

1. Увод 1.0. Концептуализација човека као објекта указује на потребу да се направи дистанца у односу на категорију живог (уп. човек је животиња, човек је биљка), а посебно на говорницима најблискији домен човек / људско, који – у поређењу с другим доменима – носи обол повлашћених атрибута (рационалности, духовности, моралности). Таква дистанца омогућава развој фигуративности, али и ироничних, пејоративних, шаљивих, а некад и похвалних значења, каква запажамо код лексема које денотирају ствари, а употребљавају се и за именовање човека и различитих његових [email protected] Овај рад је написан у оквиру пројекта 178006 Српски језик и његови ресурси, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. ∗

**

158

Драгана Д. Вељковић Станковић

особина. Дистанца открива тенденцију смањивања емоционалности, пошто су објекти по природи неосетљиви, тј. перцептивно неактивни елементи људског окружења. Претпоставили смо да сâм избор неживе реалије (предмета, материје) као изворног домена, понајвише због своје природе и структуре, представља потенцијални извор симплификације. Такву симплификацију видели смо у метафтонимијски обликованом значењу „човек је биће једноставне структуре и функције”, насталом у исходу здруживања опште метонимијске матрице (биће Х за биће Y) и оне која се издваја као специфична за успостављање саодноса ових двају домена (неживо и једноставно за живо и комплексно) с метафорама ЧОВЕК ЈЕ СТВАР (Х) и СТВАР (Х) ЈЕ ЧОВЕК. 1.1. У раду смо – кроз импликације појмовне метафоре ЧОВЕК ЈЕ СТВАР / ПРЕДМЕТ – испитали односе доминантног члана Великог ланца постојања (човека) и неживих ентитета (предмета), као његове последње „карике”, и то на примерима оваквог именовања у српском жаргону. Приступ грађи је когнитивно оријентисан, јер нас је интересовао начин структурисања представа о човеку, који се препознаје у метафоричним сценаријима семантичке деривације речи усмерених на именовање људског, а са примарним значењем инанимантног. Таква визура је занимљива јер, за разлику од избора животињског или биљног света као изворног домена, у концептуализацију не укључује модел аутономних бића и облика њиховог бивствовања, већ је окренута човековом огледању у големом реквизитаријуму који је сâм створио, именовао и њим опскрбио свој животни простор (зарад властитих потреба). Основни корпус представљају речници жаргона (Андрић 1976 [AРСЖ1], Андрић 2005 [AРСЖ2], Имами 2000 [ИБФР], Б. Герзић и Н. Герзић 22002 [ГРСБЖ]) и електронски Корпус савременог српског језика Математичког факултета у Београду (до неких примера дошли смо слободном претрагом интернета), а помоћни, који смо користили у функцији коректива и/или илустровања разлика међу значењима исте лексеме у књижевном језику и жаргону, чине велики описни речници (РСАНУ, РСМ, РСЈ), као и језичко искуство аутора и њему блиског круга изворних говорника српског језика и носилаца омладинског жаргона. 2. Човек испред огледала неживог света 2.0. Дистанца између човека и животиње заснована је на опозицији хумано – анимално, при чему оба домена, која се узајамно могу саодносити као изворни и циљни, поседују заједничко својство – живо. Спустивши се један степеник ниже низ вертикално замишљену лествицу Великог ланца постојања, тј. – у духу раније разматране ревизије виђења овог конструк-

Реификација човека у српском жаргону

159

та (Вељковић Станковић 2016: 31–33) – закорачивши у следећи сегмент Великог круга постојећег (ВК), улазимо у свет неживог, у космос ентитета који својом инанимантношћу опонирају свему људском и животињском. Успостављање концептуалног односа с неживим објектима, било да су они органског (бомбона = згодна девојка) или неорганског порекла (пегла = досадна особа, смарач), резултира тиме да судар значењских компонената живо (и људско) и неживо у једном смеру подстиче персонификацију (СТВАР ЈЕ ЧОВЕК), док се у другом правцу остварује реификација (ЧОВЕК ЈЕ СТВАР). С обзиром на то да човек, као повлашћени концептуализатор, посматра, поима и језиком изражава своје виђење властитог окружења, док је та способност другим члановима ВК ускраћена, персонификацију посматрамо као универзалну тенденцију антропоцентричне слике света: који год члан ВК ступи у концептуални однос с доменом човек / људско бива ухваћен у мрежу антропоморфизације, па самим тим и персонификације. Пошто је такав исход у свим случајевима исти, било да се као изворни домен узимају животиња, биљка или ствар, ми ћемо се овом приликом углавном бавити другим концептуалним правцем, тј. посматрањем човека као објекта. 2.1. Да је метафора ЧОВЕК ЈЕ СТВАР један од стожерних елемената архитектонике људског самопоимања показују многи примери из књижевног језика (уп. цепаница, шило и др.). Фигуративна значења заснована на метафори ЧОВЕК ЈЕ СТВАР једнако развијају лексеме домаћег и страног порекла, које су – без обзира на фреквентност – одавно одомаћене у нашем језику. Структура и сложеност предмета при томе нису ограничавајући фактори, али је лако уочити да се приликом развоја секундарних значења везаних за човека у први план истиче доминантно својство и/или функција предмета или објекта (уп. им. дирек, стуб), а значајан удео има и представа  Човекова мисао и делање извориште су настанка објеката, али и персонификације ствари, јер – будући да човек посматра свет кроз призму властитих способности и мерила – персонификација је сама по себи вид потчињавања субординиране класе ентитета (животиња, биљака, ствари) људској природи.

У РМС читамо: цeпаница 2. фиг. погрд. неотесана, проста особа, простак. то`кмак тур. 1. а. маљ, бат. 2. здепаст човек. 3. блесав човек, глупан. шарaф нем. завртањ, вијак. фиг. Старост лабави шарафе и... апарат мозга клепеће и звецка. Торб. шило 1. дебела игла оштра врха, обично усађена у дршку, алатка за бушење рупа, обично при шивењу дебљег материјала (нпр. коже). 2. фиг. заједљива реч, жаока; боцкање, пецкање, заједљивост. – Разговарајмо полако, без шила... пријатељски. Кал. 3. фиг. особа која свуд стигне, окретна особа; немирно дете, немирко, несташко. Р-К Реч. РСАНУ: ђу`гум (тур. güðüm, суд за воду) покр. 1. а. висок бакрени суд с пошироким грлићем (обично за воду). 2. погрд. незграпан, неспретан, неокретан човек. – Толики је ђугум да не море пригледати десет брава (Комарница, Никит.). (Ужице, Жун.). 

 Овде наводимо основна, а потом и фигуративна значења поменутих именица онако како су дата у РСАНУ и РМС; РСАНУ: ди`рек 1. а. в. стуб, дебљи, најчешће усправни

160

Драгана Д. Вељковић Станковић

о типичној ситуацији у којој се употребљава (околности, узрок / последице, корист / штета и сл.; нпр. жарг. товар, прилепак = досадна, наметљива особа; приколица = особа која се утрпава у друштво, насртљивац и сл.). 2.2. Жаргон осваја и присваја слободу именовања, а снагу црпи из ефектних а недвосмислених асоцијација; нпр. судар, спојка = рандеву; статиста = ћутљивац; (ограничен) к’о балкон = тупав, оградица за цвеће = веома тупав; радар = уво и сл. Дискретност и суздржаност нису својствене жаргону, речју – готово је неизводљиво дубље загазити у жаргон а остати на обалама умивеног језичког израза. Снага жаргона манифестује се рушењем табуа, духовитим и/или подругљивим значењским помацима (уп. руководилац = младић одн. удварач који не успева ништа друго код девојке осим да је држи за руку), намерним гушењем емоција (родитељка = мајка), при чему се не зазире од опсцених речи и вулгаризама (дроњгуз = дрипац; курва = издајица и сл.). Жаргонски израз неретко карактерише бескомпромисан, робустан став који се огледа и у избору основе и у суфиксалној детеоризацији (нпр. ружњача, одвратуша и др.), а хипербола (танке ноге = конци, висок мушкарац = торањ) и маштовите асоцијације (имати велики стомак = фурати сладолед, асоц. на колица за сладолед) лако плене пажњу сликовитошћу и изражајношћу. 2.2.1. Жива бића, посебно човек и животиње, издвајају се сложеношћу грађе, комплексним функцијама организма, као и бројношћу особина, од којих се – приликом концептуализације циљног домена – по правилу издваја само једна, преко које се развија одређено фигуративно значење. Објекти, међутим, имају упрошћену структуру, па пресликавање било њихових делова, било целине на човека води симплификовању. Тако се човек сагледава као знатно једноставнија структура, и што је још важније – овакво упрошћавање дозвољава му да властите особине, посебно оне за које сматра да га битно удаљавају од свих других бића и уздижу над њима – самоиронијом демистификује и банализује, да им се некад блаже, издужени предмет (од дрвета или др.) који служи за подупирач, ослонац и сл. фиг. особа која највише доприноси одржавању нечега. – Добра жена је кућни дирек, који кућу држи (Весел. 11, 28). РМС: стуб 1. а. у грађевинарству дрвени, метални, камени или зидани окомити подупирач најчешће ваљкастог облика који преноси терет надграђен на чврсту подлогу. 4. фиг. а. угледан, истакнут јавни радник. – Тај љекар ... иначе је врло угледна личност у граду ... стуб друштва. Чол. Када је реч о представљању човека као објекта, сличан, а понекад и јачи ефекат остварује се упливом у изворне домене који се издвајају својом неугледношћу, ружноћом и табуираношћу. Због тога, а можда још више због разбарушености својих носилаца који се доживљавају као неконвенционални, преслободни, а понекад и проблематични, жаргон неоправдано прати лош глас, јер, као и сваки anfan terrible, негује своју неумереност и рустичност, али и аутоироничну дистанцу која се веома добро препознаје у реификацији човека, његових особина, навика и радњи. 

Реификација човека у српском жаргону

161

а некад јетко подсмехне и тако задржи неопходну меру објективности (па и скрушености) упркос висини своје позиције у хијерархијски конципованом Великом ланцу постојања. 2.3. Ствари су неживи ентитети, они не поседују свест, чула, ни осећања и не могу самостално деловати. Очекивало би се да именовање човека као ствари у првом реду одриче њему својствене способности остављајући огољену функцију као упориште метонимијског приказивања (ПРЕДМЕТНО ЗА ЉУДСКО). Међутим, исходи таквих метонимијских преноса значења, који се уливају у метафоре ширег (ЉУДИ СУ ОБЈЕКТИ / МАШИНЕ, Лејкоф и др. 21991: 191), а потом и ужег обухвата (ДЕЛОВИ ЉУДСКОГ ТЕЛА СУ ДЕЛОВИ МАШИНЕ) (уп. метафтонимија), најчешће се своде на наглашавање недостатка какве типично људске особине. Тако се, на пример, одсуство осетљивости, интелигенције и култивисаности опажа као одсуство фине „обраде” и суптилне, складне структуре (дрво = неосетљива особа, цепаница = глупак, буздован = будала, глупак, неотесан човек). 2.3.1. Метафора ЧОВЕК ЈЕ МАШИНА активна је и у књижевном језику; друштво се, примерице, посматра као уређај који добро или лоше функционише, па се отуда у разговорном језику појединац види као малени, најчешће небитни део тог уређаја – шраф (нпр. Марковић није костур тима, он је само шраф у машинерији...; www.vesti.rs, 11. 2. 2013). У складу с тим се и одсуство свести, концентрације и рационалности поима као аутоматизам у раду различитих уређаја и апарата (уп. књиж. јез. машина, апарат, аутомат). У жаргону им. машина – зависно од контекста – може означавати телефонску секретарицу, (брз) аутомобил, мотоцикл или рачунар, па тако хипероним, ширећи своје полисемантичко  Будући да је шраф пасиван део уређаја, човек који нема или не може имати знатног удела у пословању назива се шрафом и доживљава као неспособан и неважан (исп. Имами 2000, шраф = службеник који се не пита, обичан шраф = сасвим неважна особа). С друге стране, за онога ко почне активно да даје свој допринос каже се да је прорадио; посебно је честа употреба овог значења у спортском жаргону (исп. Б. Герзић и Н. Герзић 2 2002: прорадити = почети играти добро).  У РСАНУ читамо: апарат (нем. Apparat) 1. техн. општи назив за сложене справе које имају неку одређену намену: а. с атрибутом: дезинфекциони ~, дестилациони ~, пројекциони ~, телеграфски ~, телефонски ~, филмски ~, фотографски ~ итд. б. без атрибута, као назив за поједине апарате који се обично означују том речју с атрибутом (место: телеграфски ~, телефонски ~ и др.), или посебном речју (место: авион, хладњача и др.). 5. фиг. онај који без размишљања врши наређења, аутомат. – Немац је апарат ... ништа друго. Он ради како хоће онај коме је потчинио своју вољу, али никад сам нити мисли нити ради (Вас. Д. 2, 139). аутомат (нем. Automat) 1. апарат, направа која, стављена у покрет, врши извесне радње помоћу унутрашњег механизма. фиг. онај који ради као аутомат, механички, без учешћа свести. – Задатак наше планске привреде није да васпита аутомате, него ... да ... васпита што свесније људе (Кидр. 1, 236).

162

Драгана Д. Вељковић Станковић

поље, добија и лаудативна значења. Уједно, то су машине (макине) које имају значајну улогу у животу савременог човека, па није чудо што се делови људског тела, а такође и неке виталне функције и деловање човека у жаргону посматрају кроз призму метафора ЧОВЕК ЈЕ АУТОМОБИЛ, ЧОВЕК ЈЕ КОМПЈУТЕР. 2.3.1.1. Метафоре ЧОВЕК ЈЕ АУТОМОБИЛ (уп. Закочи мало = заустави се, суздржи се) и њој следствена ДЕЛОВИ ЉУДСКОГ ТЕЛА СУ ДЕЛОВИ АУТОМОБИЛА омогућавају да очи посматрамо као фарове, а гледање / посматрање као бацање фарова (уп. аблендовати > аблендуша = намигуша), при чему се усмеравање чула концептуализује као бацање предмета (ПОГЛЕД ЈЕ ПРЕДМЕТ БАЧЕН ПРЕМА ОНОМЕ ШТО СЕ ПОСМАТРА). Стомак се, у складу са функцијом, поима као акумулатор (РСАНУ: акуму`латор физ. справа за нагомилавање електричне енергије), женске груди као амортизери, задњица као ауспух, а уши се називају блатобранима. Како запажамо, нису све метафоре сликовне (уп. фарови, блатобрани), већ су многа именовања ослоњена на асоцијативно успостављене аналогије између функција делова људског тела и функција делова аутомобила (акумулатор, ауспух, амортизери), при чему се човек сагледава као садржатељ органа-објеката, а машина као живи организам (АУТОМОБИЛ ЈЕ ЧОВЕК, уп. разг. Мотор ми опет штуца). 2.3.1.2. Иста метафора подстакла је и настанак нових значења глагола прешалтовати се, који је најпре забележен као жаргонизам (исп. ИБФР, ГРСБЖ) са значењима 1. пребацити се, прећи (нпр. на други посао), 2. променити мишљење, а налазимо га и у Матичином једнотомнику (2007), чиме се потврђује тачност запажања Р. Бугарског да је јасну и оштру границу између жаргонског и књижевног израза веома тешко повући, те да је много лакше утврдити шта жаргону припада но оно што му не треба приписати као аутохтони лексички материјал (Бугарски 2003: 111). С друге стране, гл. пресисати несумњиви је жаргонизам, а речници савременог београдског жаргона дефинишу га унеколико друкчије: П. Имами наводи три значења: 1. загушити се (карбуратор), 2. напити се, 3. скупо платити, док се у речнику Герзићевих као прво значење истиче  Наиме, само изузетно добар компјутер, моћан мотоцикл, добар аутомобил бивају названи макинама, али, када су у питању телефонска секретарица и други слични уређаји, истом лексемом истиче се само њихова механичка природа, чиме се занемарују функционалне специфичности, тј. симплификују карактеристична својства и тако подводе под хипероним уређај.  У Двосмерном речнику српског жаргона и жаргону сродних речи Драгослава Андрића (1976; 22005) не налазимо гл. прешалтовати се, а Речник српскохрватског књижевног језика Матице српске такође га не бележи, док је у једнотомнику МС значење те лексеме дефинисано на следећи начин: пребацити се, прећи (на други посао, на други начин размишљања и др.). – Сада су се сви прешалтовали на малу привреду.

Реификација човека у српском жаргону

163

фигуративно (1. алк. напити се, 2. струч. загушити се (карбуратор)). Јасно је, међутим, да је семантичка реализација везана за човека настала метафоричким преносом, баш као и код прешалтовати се, чије се основно значење (без рефлексивне заменице) односи на управљање аутомобилом (РСЈ: пре`шалтовати 1. променити брзину управљајући моторним возилом, прећи из једне брзине у другу). 2.3.1.3. Концепт човек као моторно возило препознајемо и у изразима имати касно паљење / касно, споро палити = тешко, споро схватати (уп. ИДЕЈЕ СУ СВЕТЛОСТ / СВЕТЛОСНИ ИЗВОРИ, Лејкоф и др. 21991: 100) и бити под гасом (= бити припит) (АЛКОХОЛОЗОВАН ЧОВЕК ЈЕ ВОЗИЛО ПОД ГАСОМ / ВОЗИЛО КОМЕ СУ ОСЛАБИЛЕ КОЧНИЦЕ, уп. разг. Кад мало попије, попусте му кочнице). Оно што је за аутомобил гориво, а за неке уређаје електрична енергија, то су за човека телесни и духовни одмор. Умор се поима као „замор материјала” или као резултат корозије (зарђао = запуштен, ван форме), па се исцрпљеном човеку препоручује да „напуни батерије” (исп. s. v. батерија, ИБФР; променити батерије = одморити се; пунити батерије = 1. одмарати се, 2. прикупљати снагу), а како су батерије лако исцрпив облик енергије, за онога ко нема велик радни потенцијал каже се да „ради на батерије” (разг.), док се френетична активност, али и способност брзог мишљења, говорења и сл. доводи у везу са „прикљученошћу” на сталан извор енергије (струју) (АРСЖ2, s. v. струја, луд ко струја = изузетно забаван, духовит, оригиналан; струјомер = причљива особа, брбљивко). 2.4. Знање о предметима које свакодневно користимо доста је поуздано, па је домен неживог богат ресурс концептуализације човека, његових особина и понашања. Тако познавање компјутера и њиховог функционисања нуди мноштво могућности када је питању реализација метафоре ЧОВЕК ЈЕ КОМПЈУТЕР (уп. пентијум = мозак, памет; ГРСБЖ). Као и  Виђење човека као компјутера није необично јер се одавно говори о вештачкој интелигенцији, због чега овакве уређаје схватамо као паметне машине и изворе мноштва меморисаних информација и знања. Д. Андрић у оба издања Двосмерног речника српског жаргона и жаргону сродних речи (1976; 22005) не бележи англицизме који денотирају специфично компјутерске операције, нпр. даунлодовати, сејвирати / сејвовати, ресетовати, забаговати, фејловати, али се оне у колоквијалном језику и општем жаргону – баш као и гл. програмирати – употребљавају када се говори о човеку и специфично људским способностима: – Бог није једноставно програмирао човека, већ је његовом бићу додао отвореност (КССЈ, Ридигер Сафрански, Зло или драма слободе, Београд, Службени лист СЦГ, 2005). – За солидан ајвар потребан је товар паприка, а за књигу је потребно сејвовати сваки импулс мозга (КССЈ, Политика, 3. 3. 2009). – „То сам радио готово свакодневно, јер је то мој начин да ресетујем свој компјутер у мозгу”, признаје Мирослав Милетић... (КССЈ, Политика, 8. 1. 2010).

164

Драгана Д. Вељковић Станковић

људи, компјутери се могу заразити вирусом и зато (за)баговати: уп. У једном тренутку сам забаговала на испиту = У једном тренутку мозак ми је стао / збунила сам се / помела сам се (уп. компјутер је забаговао = престао је регуларно да функционише /због вируса/; уп. Стојкановић 2015: 88). 2.4.1. С. Ристић запажа да је „за разлику од експресива језика уопште, код којих су најбројније подгрупе за именовање особа по моралним и психичким особинама (в. Ристић 1996: 57–78), код жаргонских експресива најбројнија подгрупа за именовање особа по глупости, ограничености”, али да се овај круг лексема одликује „сниженим степеном тоналитета и шаљивим тоном, чему нарочито доприносе имена необичне гласовне структуре и сликовите фигуративности (баки, бамбус, дебос... диту-диту, меседо... тумплек)” (Ристић 2000: 265). 2.4.1.1. Када је у питању развој фигуративних значења лексема с примарним значењем неживог ентитета, запажамо да се значење глуп најчешће развија преко метафора примитивне структуре и неактивности. Тако се за глупог човека каже да је: батина, будак, завртањ, топ, тегла, точак, раткап(н)а, тоцило, шоља, балкон, оградица (за цвеће), чајник и сл. Поред наведених, у речницима жаргона налазимо и речи које исто фигуративно значење имају и у књижевном језику (ћускија, балван, буздован), што значи да је метафора примитивне структуре (ГЛУПОСТ ЈЕ ОДСУСТВО ДОБРО СТРУКТУРИСАНОГ УМА / МИШЉЕЊА ← ПРИМИТИВНА СТРУКТУРА /УМА/ ЈЕ НЕЕФИКАСНА СТРУКТУРА) једнако активна у књижевном језику и у жаргону. Пошто се интелигенција схвата као способност брзог разумевања и мишљења, њена супротност поима се као спорост, неактивност и ограниченост (делатна и просторна), на шта јасно упућују асоцијације на ограду и различите просторно лимитиране објекте (уп. глуп = оградица, балкон, шоља, тацна, шибица и сл.). 2.4.1.2. Једноставна, примитивна структура предмета повезује се с малим способностима и са слабом операбилношћу (уп. ИДЕЈЕ СУ ОБЈЕКТИ, МИШЉЕЊЕ ЈЕ МАНИПУЛАЦИЈА ОБЈЕКТОМ). Отуда фигуративна значења речи којима се именују предмети просте грађе, посебно они чија је – Кад вам мозак забагује (наслов чланка, http://man.wannabemagazine.com, 12. 5. 2016). Дакле, у жаргону се може рећи: Ако багујеш, изађи мало да се ресетујеш, па ћеш после све моћи лакше да фајлујеш (ресетовати се = одморити се, прибрати се; позвати фајл = сетити се). Сходно разумевању човека као машине, умне способности доводе се у везу са компјутером, па се идентификација углавном ограничава на интелектуални план. Ова тенденција запажа се и код раније забележених жаргонизама (нпр. дигитрон = професор математике; дигитронац = онај ко добро рачуна, исп. AРСЖ1; уп. РАЧУНАЊЕ ЈЕ МИШЉЕЊЕ, КОМПЈУТЕРИ / ПРОГРАМИ СУ ИНТЕЛИГЕНТНИ ЉУДИ КОЈИ ИМАЈУ СЛОБОДНУ ВОЉУ, Лејкоф и др. 21991: 181–182; нпр. Видиш како се [компјутерски програм] узјогунио).

Реификација човека у српском жаргону

165

функционалност изузетно мала или никаква, реферирају глупост, недотупавност, будући да се одсуство виспрености повезује са слабом менталном способношћу као резултатом превише упрошћених когнитивних процеса (уп. точак = глуп, раткап(н)а = веома глуп, глупљи од точка; Клајн и Шипка 2008: раткап(н)а [нем. Radkappe од Rad точак, Kappe покривач] украсни диск који прекрива завртње на аутомобилском точку). 2.5. Карактеризација човека жаргонизмима који у књижевном језику денотирају инанимантне ентитете такође је повезана са поимањем пожељне структуре личности као чврсте, комплексне, кохерентне и стабилне. Најмање су цењене особе чији се хабитус доживљава као несталан, нестабилан, оштећен, прљав или празан, што се запажа у концептима и асоцијацијама везаним за различите врсте речи: крпа10 = особа без карактера, бити крпа за брисање пода = бити стално омаловажаван; говно11 = нитков, ништарија; акустичан = празан, досадан; бушан = неумешан, неспособан, неспретан; слаба тачка у спортском тиму (обично голман који пропушта лопте) и др. 2.5.1. Човекова душевна стања исказана глаголима одлепити (1. изгубити присебност, 2. нервно се растројити, 3. лудо се заљубити), откачити (= 1. напустити, отерати, оставити, одбити, 2. поблесавити, сићи с ума) такође су везана за метафорично поимање човека као ствари чија је кохерентност рањива или предмета који се може одбацити (нпр. откачити некога). Отуда се духовна нестабилност схвата као одвајање од стабилног сидришта / стожера, а оштећеност таквог стожера узрокује губљење способности разложног мишљења и разумног понашања (уп. откачити се = сасвим се опустити, понашати се неконтролисано; уп. РАЦИОНАЛАН / ДУШЕВНО СТАБИЛАН ЧОВЕК ЈЕ ЦЕО / НЕОШТЕЋЕН ОБЈЕКАТ, исп. ГРСБЖ, откинути = 5. полудети. уп. Дебела је откинула... Никад се после није саставила). 10 Слично значење им. крпа има и у књижевном језику, али не посве исто (РСАНУ: крпа 1. а. комад (обично већ похабане, подеране) тканине; дроњак. б. комад тканине или сличног материјала који се употребљава за чишћење, прање и сл.: ~ за под, ~ за прашину, ~ за судове и сл. в. комад тканине која се пришива на подерано место, закрпа. г. фиг. неко или нешто без вредности, без значаја; слабић, млакоња, шмоља). Наиме, семантичка деривација у жаргону снажније је ослоњена на одсуство конзистентне структуре (РЕДУКЦИЈА СТРУКТУРЕ ЈЕСТЕ РЕДУКЦИЈА ФУНКЦИЈЕ) и метафору вертикале (ЛОШЕ ЈЕ ДОЛЕ).

Именица говно није забележена у РСАНУ, у РМС није дато фигуративно значење, док је у РСЈ, поред фиг. значења, наведено и неколико израза у којима се употребљава у разговорном језику (РМС: говно вулг. измет(ина); РСЈ: говно вулг. 1. људски измет. 2. фиг. безвредна, одвратна особа, гад). У жаргону, поред пејоративног значења усмереног на човека, има и секундарно значење „врло лош квалитет (чега)”, а јавља се у великом броју различитих погрдних израза, нпр.: говно од човека = гад од човека; главно говно = највећи нитков; мало говно = безначајна одурна особа и сл. 11

166

Драгана Д. Вељковић Станковић

2.6. Човекова физичка грађа, појавност и изглед појединих делова тела осликавају се најчешће преко доминантних особина предмета, инструмената, уређаја и објеката чији су изглед и функције махом добро познати; тако се олакшавају асоцијативно и метафоричко повезивање и омогућава развој новог (жаргонског) значења речи које већ постоје у вокабулару говорника. Активирају се по правилу семе изгледа, облика и функције, али често уз оптималну редукцију. Наиме, већином су у питању веома једноставни предмети, што олакшава препознавање својства које покреће пренос номинације, а када је објекат сложен(ији) (нпр. кларинет = нос, радари = уши и сл.), све особености осим једне бивају занемарене, па се истичу нпр. само величина (веома крупан човек = шифоњер с огледалима; велика задњица = екран, синемаскоп; даска = девојка с врло малим грудима), облик (нос = кифла, кука, труба, кларинет, пајсер, квака, клизаљка), а у ређим случајевима експонирају се два својства (нпр. облик и величина: веома велик нос специфичног облика = тобоган; функција и облик: нос који цури = чесма). 2.6.1. Експресивност жаргонизама постиже се тако што се изворни домен бира из категорије реалија које јесу или могу послужити као прототипични носиоци особине која се жели приписати човеку, нпр. висока жена = бандера, солитер(ка), висок мушкарац = торањ, изборано лице = хармоника и сл. Пошто се фокусирана карактеристика код различитих предмета и објеката препознаје у мањој или већој мери, а проминентност је, као што Р. Бугарски истиче, и питање степена (Бугарски 2005: 200), пресликавања се не задржавају само на једном циљном домену, већ се, с обзиром на намеравани илокутивни ефекат, могу градирати (уп. крупан мушкарац = орман / шифоњер, орман с огледалима, регал; ругоба = гроб, окречен гроб, капела, гробље). Многе жаргонизме можемо разумети и као преносе номинације којима се остварује хипербола (уп. низак мушкарац = жилет/ић/, ниска а дебела жена = пиксла). 2.7. Естетски критеријуми у жаргонској сфери веома су строги, па се и мање мане, као и особине које се не могу сматрати недостацима извргавају руглу и изразито негативно маркирају (уп. дугонога девојка = рипида, пуначка девојка = Цоцин бубањ, крупна девојка = чвор, каћуша, цистерна). 2.7.1. Концепт лепоте у жаргону подразумева изразиту функционалност, а пожељност ове особине истиче се преко вредносне вертикале: ДОБРО ЈЕ ГОРЕ, нпр. лепа, згодна девојка = авион, каравела, де-це 10, боинг 707; уп. ЛЕПО ЈЕ ФУНКЦИОНАЛНО / МОЋНО, ЛЕПО ЈЕ ГОРЕ. Пошто је концепт добра везан и за светлост (ДОБРО ЈЕ СВЕТЛОСТ, Лејкоф и др. 21991: 190), а примаран извор светлости и живота такође одликује позиција горе (сунце), и у књижевном језику се под окриљем

Реификација човека у српском жаргону

167

лексема са значењем „одавање светлости, сјаја” развијају фигуративна значења која упућују на супериорност и наглашене врлине (уп. РСАНУ: гл. блистати, блештати, засијати; РМС: сијати и сл.). Зато је природно што се и у жаргону лепота схвата као извор светлости (бити леп = севати; лепа девојка = оксигенска сијалица). Лепо плени, подстиче емоције и физичку привлачност (ЈАКЕ ЕМОЦИЈЕ СУ ТОПЛОТА, ПОЖУДА ЈЕ ТОПЛОТА, Лејкоф и др. 21991: 143, 161), па се лепота – због снаге свог дејства на посматрача – схвата и као убојито оружје (леп = пушка, бомб/иц/а; уп. СЕКСЕПИЛНОСТ ЈЕ УБОЈИТО ОРУЖЈЕ; исто, 161), док се ружноћа везује за неугодна перцептивна искуства, не само визуелна већ и олфактивна и тактилна (уп. ружна девојка, жена = пепељара; рошаво лице = шпански зид; веома је ружна = штипа за очи). 2.7.2. Ружноћа се доводи у везу са догађајима, ситуацијама и радњама које су крајње непожељне и одбојне, па тако и с предметима који, на различите начине, асоцирају на њих. Упућивање на какву непријатност може бити уопштено (нпр. ругоба = несрећан случај), али и конкретизовано директним указивањем на одређени здравствени проблем (шлог), немилу ситуацију која подразумева и најављује нежељено ангажовање (ружан као војни позив), а може бити и духовита најава неизбежно несимпатичног сценарија (ружан = реклама за горку со). 2.7.2.1. Фаворизација урбаног начина живота очитује се у презривом ставу према физичком раду, посебно према бављењу земљорадњом. То се јасно види у избору лексема са значењем оруђа приликом именовања ружне женске особе (ружна жена, девојка = ашов, лопата, крамп, мотика), чија детериоративност не потиче од нескладног изгледа самог предмета или његове дисфункционалности (уп. ружан = демонтиран), већ од неатрактивности тешких послова12 типичних за руралну средину (уп. радити = риљати, копати и сл.). 2.7.2.2. Слично као и код пернициозних интензификатора (исп. Вељковић Станковић 2014: 22–25), страх од смрти се, захваљујући највишем степену анксиозности који изазива, транспонује у естетску категорију ружно, па се носиоци оваквог својства именују као белези на некрополама – (окречен) гроб, капела – или као сама некропола (ГРСБЖ: ружна женНеатрактивност се поима и као последица рада уз помоћ оруђа која се метонимијски везују за припаднике „нижих” класа (сељаштво, радништво), што показује да је пут жаргонизације ових лексема утрт комплексним познавањем друштвених околности, начина живота и навика оних који поменута оруђа користе зарад привређивања, те реификација вршилаца бива покренута врстом радњи које се одређеним оруђима обављају, док се ружноћа јавља у оквиру каузалитета: употреба оруђа – тежак рад – ружноћа као последица обављања тешких послова. 12

168

Драгана Д. Вељковић Станковић

ска особа = гробље, AРСЖ: ружан ко гроб, ~ ко гробље). Изједначавање мртвог и ружног је очекивано и природно, сасвим у складу са физичким знацима губљења виталности, о чему сведоче и фигуративна значења им. гроб у књижевном језику.13 Као што је младост основна координата лепоте, старост и смрт обликују архетип ружноће и наказности, те овакве представе неминовно налазе свој израз у експресивизацији разговорне и жаргонске лексике. Тако се путем жаргонизације табуираних речи човек супротставља властитој некрофобији и банализовањем сакралних обележја растрашује. 2.8. Већина жаргонизама којима се атрибуира лепота или ружноћа усмерена је према женама, а оцена њихове привлачности мање је милостива но када су у питању мушкарци (уп. низак и кратконог мушкарац = транзистор). Метафора ЖЕНА ЈЕ СЛАТКИШ / ВОЋЕ, која припада ширем концепту перцепције, па самим тим и перцепцијом подстакнутих потреба и нагона (ПЕРЦЕПЦИЈА ЈЕ ЈЕДЕЊЕ, Лејкоф и др. 21991:127, ЖУДЊА / ПОЖУДА ЈЕ ГЛАД, исто, 162; СЕКС ЈЕ КОНЗУМАЦИЈА), открива на који се начин жена поима као ствар: она је мали, дискретан и операбилан објекат (парче, комад, обично с атрибутом добар) који се може набавити, пробати и конзумирати (бомбона, колачић). Фаворизовање густативне перцепције подразумева тривијализацију људског бића и његово редуковање на необавезан део оброка који представља задовољство за чула конзумента (ОБЈЕКАТ ЖУДЊЕ ЈЕ ХРАНА, Лејкоф 1987: 409– 410). Као и код концептуалзације жене као мале, љупке животиње (маче, пиленце и сл., уп. ЧОВЕК ЈЕ ЖИВОТИЊА), ова метафора ослања се на стереотипе у вези са мушко-женским улогама и – упркос томе што се у први план истичу позитивни квалитети (мало, слатко, привлачно, неодољиво и сл.) – имплицира снагу, доминацију и надмоћ мушкарца, а подређеност и дерогацију када су питању жене.14 3. Закључне напомене У поимању човека као предмета кључну улогу имају деанимација људског и анимација предметног света. Ова два супротстављена а паралелна процеса базирана су на обостраној структурној и функционалној 13 Исп. РСАНУ: гроб 2. фиг. а. мртав човек, мртвац. б. смрт, пропаст, уништење. в. (често са придевом „стари”) човек у последњим данима живота, особа у дубокој старости; исп. гробина (2).

На исти начин схватамо и развој фигуративности код назива воћки (привлачна девојка = бресквица, мандарина, малина), само што су тада, поред укуса, у концепт укључени и квалитети који се односе на једрину, облик и боју (уп. привлачно је сочно, обло, румено). 14

Реификација човека у српском жаргону

169

редукцији – и човека и предмета. Парадоксално, удаљеност и контраст између изворног и циљног домена, који се најбоље огледају у опозицијама живо – неживо, динамично – статично, представљају главну покретачку снагу метафтонимије јер су, због своје различитости и привидне неспојивости, интелектуално провокативни, па је и когнитивни процес којим се доводе у везу изразито креативан15 (ПРЕДМЕТ Х ЈЕ ЧОВЕК ↔ ЧОВЕК ЈЕ ПРЕДМЕТ Х ← ЧОВЕК ЈЕ ПРЕДМЕТ / ОБЈЕКАТ ← НЕЖИВО ЗА ЖИВО). Тако жаргонска екстензија значења већ постојећих речи у српском језику није увек само резултат пресликавања, у коме се ствара паралелан, лудистички настројен, систем именовања; у многим случајевима значења жаргонизама почивају на познатим појмовним метафорама (уп. ДОБРО ЈЕ ГОРЕ, ИДЕЈЕ СУ СВЕТЛОСТ, РАЧУНАЊЕ ЈЕ МИШЉЕЊЕ и сл.), двостепеној метафоризацији (уп. џепно издање = ниска девојка, жена ← ФОРМАТ ПРЕДМЕТА ЈЕСТЕ ФИЗИЧКА РАЗВИЈЕНОСТ ЧОВЕКА ← ОСОБИНЕ СУ ФИЗИЧКА СВОЈСТВА, Лејкоф и др. 21991: 13) или на метонимијском односу (нпр. тастер; ФУНКЦИЈА ПРЕДМЕТА ЗА ОСОБИНУ / ДЕЛАЊЕ ЧОВЕКА). Потреба за целовитим разумевањем и оцртавањем људске природе налази свој израз у широком когнитивном обухвату свеколиког човековог окружења које, поред других чланова ВК постојећег, укључује и објекте. Као изворни домен, објекти нуде оне концептуалне могућности које жива бића (животиње, биљке) не могу пружити, нпр.: неосетљивост (цепаница), прецизност (уп. машина), /не/функционалност (точак; сингер, авион), физичке карактеристике којима се наглашавају димензије и/или облик (уп. орман, метла, чивилук; квака, тобоган) и др. Реификацијом добијена значења никада у целости не потиру људске атрибуте, већ се упадљива удаљеност између домена користи како би се поједина својства учинила што видљивијима, упадљивијима, па и потенцијално карикатуралнима. Благодарећи убедљивом квалитативном јазу, код концепта човека као ствари чешће но код других концептуалних праваца унутар ВК запажамо ироничну дистанцу и самокритичан отклон који у жаргону варира, па може бити благ, умерен, али и оштар, груб, духовит или подругљив. Зато реификацију видимо пре свега као један од значајних, али равноправних делова антропоцентричног концептуалног мозаика, који, у складу с природом конкретнопредметних ентитета, поседује специфичан експланаторни и дерогативни потенцијал какав се не може наћи у живом свету (уп. животиње, биљке), те комплементарно допуњава човеков физички, Креативност, духовитост, а добрим делом и начин успостављања асоцијативних веза између људског и предметног света најбоље је дочарао Радослав Зечевић својим илустрацијама Андрићевог речника жаргона (Андрић 1976, 22005). 15

170

Драгана Д. Вељковић Станковић

карактеролошки и етички портрет оцртан фигуративним значењима зоолексема и фитолексема у српском језику. ЛИТЕРАТУРА Eпли и др. 2007: N. Epley, A. Waytz, J. T. Cacioppo, On Seeing Human: A Three-Factor Theory of Anthropomorphism, Psychological Review, 114/4, 864–886. Бугарски 2003: R. Bugarski, Žargon, Beograd: Biblioteka XX vek. Бугарски 2005: R. Bugarski, Jezik i kultura, Beograd: Biblioteka XX vek. Вељковић Станковић 2014: Д. Вељковић Станковић, Интензификација и афирмативна квалификација лексемама са значењем негативне експресије, Научни састанак слависта у Вукове дане, 43/3, 7–30. Вељковић Станковић 2016: Д. Вељковић Станковић, О развоју фигуративних значења зоолексема у српском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 45/3, 15–45. Кликовац 2004: D. Klikovac, Metafore u mišljenju i jeziku, Beograd: Biblioteka XX vek. Лејкоф 1987: G. Lakoff, Women, fire and dangerous things, Chicago: University of Chicago press. Лејкоф и др. 21991: G. Lakoff, J. Espenson, A. Schwartz, Master Мetaphor List, Berkeley: University of California. Лејкоф, Џонсон 2003: G. Lakoff, M. Jonson, Metaphors We Live By, Chicago: The University of Chicago Press. Ристић 1996: С. Ристић, Типови експресивне лексике у савременом српском језику (модел „особа + психичка или морална особина”), Јужнословенски филолог, LII, 57–78. Ристић 2000: С. Ристић, Експресивна лексика у најновијем омладинском жаргону и у савременом српском језику (социолингвистички аспекти употребе и развоја), Наш језик, XXXIII/3–4, 257–272. Стојкановић 2015: A. Stojkanović, Vakcinišete li vaš računar? Pojmovna metafora virusa u terminima informacione tehnologije u srpskom i engleskom jeziku, Филолог, часопис за језик, књижевност и културу (Универзитет у Бањој Луци), IV, 2015/11, 84–95. ИЗВОРИ Андрић 1976 [AРСЖ1]: Д. Андрић, Двосмерни речник српског жаргона и жаргону сродних речи и израза, Београд: БИГЗ.

Реификација човека у српском жаргону

171

Андрић 22005 [AРСЖ2]: Д. Андрић, Двосмерни речник српског жаргона и жаргону сродних речи и израза, Београд: Zepter Book World. Герзић Б., Герзић Н. 22002 [ГРСБЖ]: B. Gerzić, N. Gerzić, Rečnik savremenog beogradskog žargona, Beograd: Istar. Имами 2000 [ИБФР]: P. Imami, Beogradski frajerski rečnik, Beograd: NNK Internacional. Клајн, Шипка 32008: И. Клајн, М. Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад: Прометеј. КССЈ: Корпус савременог српског језика Математичког факултета Универзитета у Београду [http://korpus.matf.bg.ac.rs]. РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика, I−VI, Нови Сад: Матица српска (1967–1976). РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика (т. I−XVIII), Београд: САНУ, Институт за српски језик (1959–2010). РСЈ 2007: Речник српскога језика (ур. Мирослав Николић), Нови Сад: Матица српска. . 11. 2. 2013. . 12. 5. 2016.

Dragana Veljković Stanković REIFICATION OF A HUMAN BEING IN SERBIAN JARGON Summary In this paper we consider a metaphtonymycally based reification of human in Serbian jargon (inanimate for animate), created in the encounter of two most distant domains within Great Circle of existing: a man and a thing. Two antagonized and parallel processes – deanimation of the human world and animation of the world of things have been based on structural and functional reduction of both domains and thanks to this, through A MAN IS A THING X metaphor, anthropocentric mosaic of human self-understanding (A MAN IS AN ANIMAL, A MAN IS A PLANT) is completed by perceiving the human features whose analogs can be found only within the world of inanimated. Keywords: Serbian jargon, conceptualization of a human being, reification, conceptual metaphor, metaphtonymy.

Весна Р. Крајишник*

Универзитет у Београду Филолошки факултет Центар за српски као страни језик

АСОЦИЈАЦИЈА У НАСТАВИ СРПСКОГ КАО СТРАНОГ ЈЕЗИКА Асоцијација је процес који се везује за многе научне области, прије свега за психологију, и не припада примарном истраживању лингвистике. Међутим, у последње вријеме све чешће представља метод којим лингвисти, преко лексичког стимулуса, покушавају да проникну у семантичке, творбене, културолошке итд. моделе повезивања ријечи. Савремена глотодидактика препознаје овај метод као врло успјешан у процесу овладавања страним језиком, како његовим граматичким и лексичким, тако и културолошким аспектом. У овом раду ће се указати на моделе коришћења асоцијација у настави српског као страног језика. Најједноставнији модел је стварање асоцијативних парова лексема (на задати стимулус), чија је сврха очување активног лексичког фонда. Други модел представља ширење асоцијативне мреже у шири семантички контекст, са циљем креирања (шире) синтаксичке јединице – синтагме или реченице. Кључне ријечи: српски као страни језик, асоцијација, лексика, лексички контекст, семантички контекст.

1. Значај лексике у настави страног језика Приликом учења страног језика, од самог почетка се намеће потреба за исказивањем на новом језику – себе, људи и ствари око себе, свог искуства, жеља и намјера, импресија, захтјева, дешавања, приписивања особина и бројности, одређивања временске и просторне димензије, успостављања бројних корелацијских односа и различитих врста позиционирања, што подразумијева читав систем комплексних прилаза различитим аспектима *

[email protected]

174

Весна Р. Крајишник

језика: фонетском, граматичком, лексичком, стилистичком, лингвокултуролошком, социолингвистичком итд. Из комплексности лексичког аспекта у настави страног језика произлази становиште да „у настави страних језика ништа није тако важно као учење ријечи, тачније: значење ријечи, тј. учење правилне употребе ријечи” (Денисов 1980: 39). У односу на друге језичке аспекте, у процесу овладавања комуникативном компетенцијом на страном језику лексика неминовно има најзначајнију улогу. „Ако узмемо два човека од којих је један усвојио одређени минимум речи страног језика, али не зна граматику, а други, напротив, зна граматичка правила, а не познаје лексику, онда први, без сумње, има више шанси да се споразуме на датом језику (наравно с напором) него други, који неће бити у стању, пошто поседује само граматичка знања, да се укључи у процес комуникације” (Малирж 1967: 150). Лексика је основно средство за успостављање комуникације и језичко исказивање. За разлику од свих других језичких нивоа који утичу на правилност или стил језичког израза и који имају прилично ограничене могућности употребе условљене егзактним језичким правилима, лексички корпус представља обиље јединица различитих семантичких вриједности са безбројним могућностима комбинација, из чега произлазе и нова значења. „Учећи страни језик, ученик овладава одређеним скупом назива за њему већ познате предмете, појаве и појмове, али и скупом назива за оно чега нема у матерњeм језику и у сопственој социокултурној и природној средини. Све то одређује посебно место лексичким јединицама у систему сваког језика и специфичности њиховог функционисања” (Раичевић 2006: 9). Међутим, иако је познавање лексике основни предуслов за остваривање комуникације, она не може да се сведе само на квантитативност, тј. познавање што већег броја ријечи, односно на просто усвајање основних облика ријечи. Усвајање и владање лексиком подразумијева читав низ међусобних односа, од којих су најважнији системски (могућност реализовања синонимских, антонимских, хомонимских, паронимских и тематских односа) и граматички (могућност граматички правилног повезивања изабраних ријечи). 2. Међулексичка асоцијативност Способност ријечи да се семантички повезују са другим ријечима једног лексичког система доводи до стварања лексичких системских односа који су знатно сложенији од других језичких система. Та сложеност је резултат „с једне стране, великог броја и неодређеног броја знакова у

Асоцијација у настави српског као страног језика

175

њему и, с друге стране, великог, и опет неодређеног броја међусобних односа у којима се они налазе” (Гортан Премк 1997: 33). Међусобни односи лексема унутар лексичког фонда зависе, прије свега, од њиховог значења, тј. њихових употребних карактеристика. Бавећи се овим релацијама, Д. Шипка на примјеру именице вече из српскохрватског заједничког лексикона наводи неколико релација: антонимску према лексеми јутро, дублетну према лексеми вечер, меронимску према лексеми дан (Шипка 2006: 51). За потребе овог рада указаћемо на најзначајније системске односе међу лексемама у процесу учења српског као страног језика на почетним нивоима учења. Најзначајнији међулексички однос јесте способност ријечи да се групишу према сличности, односно супротности у односу на семантичке вриједности. Имајући у виду да су парадигматски односи заступљени међу оним ријечима које означавају саставни дио свакодневног живота, разумљиво је да ће се управо те ријечи наћи у основном лексичком корпусу српског као страног језика. У свакодневној комуникацији често срећемо ријечи које имају исту или врло сличну семантичку вриједност. Синонимске ријечи се врло лако усвајају због своје асоцијативности. „Изгледа да се овај систем веома рано усваја, или почиње да усваја; и дете од 3–4 године када чоколадом служи своје вршњаке, своје родитеље, уопште себи блиске, рећи ће »узми«, а када служи своје старије госте у кући, рећи ће »изволи«” (Гортан Премк 1997: 140). На почетном нивоу учења српског као страног језика, у оквиру базичне лексике, актуелни су синоними који се тичу, прије свега, приједлога (поред, код, близу; испод, под; изнад, над...), описних придјева (јак, снажан...), именица (пријатељ, друг; улица, пут; мајка, мама; аутомобил, кола...) и глагола (доћи, стићи; поћи, кренути...). Супротно од синонимије, антонимија је лексички систем заснован на асоцијативном повезивању двије или више лексема са супротним семантичким садржајем. Међутим, као и код синонимије, и овдје постоји дилема да ли је свака супротност у значењу међу ријечима права супротност. Бројни фактори утичу на антонимску одређеност међу ријечима, као што су узраст, пол, социјално и културно окружење. Мала дјеца ријечи као што су чика и тета, рука и нога доживљавају као супротне, а када одрасту супротне ријечи су подрум и таван, сунце и киша (Драгићевић 2010а: 265). Драгићевић наводи и примјере типа плакати и пјевати, мајка и маћеха, стар и млад или нов, дебео и танак или мршав итд., уз објашњење да се тек у оквиру контекста може одредити да ли су ови парови антонимни, али да ни то није увијек релевантан доказ. За разлику од синонима, за које страни студенти приликом учења језика не осјећају превелико интересовање, јер већ знају једну лексему

176

Весна Р. Крајишник

за означавање одговарајућег појма, антоними су неопходни због ношења супротног облика већ наученог значења. У процесу учења језика студенти све што је супротно доживљавају као апсолутне, праве антониме, не водећи рачуна о степенованости, односно нестепенованости антонима. Чињеница је да степеноване антониме најчешће налазимо у прилозима (за количину) и код неких придјева, док је код глагола, приједлога и именица углавном ријеч о нестепенованим антонимима. Градабилност антонима постиже се тек на вишем ступњу учења језика, када студенти овладају основним значењем већег броја лексема. За разлику од парадигматских односа, у којима се ријеч посматра изоловано, а значења изолованих ријечи успостављају лексичке редове, синтагматски односи семантичку вриједност лексеме условљавају употребом унутар синтагме, тј. лексичких спојева. Из ове функционалне разлике проистиче и разлика у приоритету употребе, те ће се, у процесу учења језика, лексеме унутар синтагматских односа презентовати знатно касније у односу на оне унутар парадигматских односа, које се намећу већ у најранијем стадијуму учења језика. Полисемија представља основни лексички процес у организацији лексичког система, а означава способност лексеме да се реализује у више семантичких садржаја у одређеној семантичкој позицији. За полисемију је битно да све лексеме у полисемичном систему имају исту појмовну вриједност, исту интегралну семантичку компоненту која их повезује, без обзира на синтагматски садржај. „Основни разлог због којег долази до полисемије лежи у чињеници да је око нас знатно више предмета и појава него лексема за њих. Када би свака ствар око нас имала засебан назив, не бисмо могли да се споразумевамо, јер не бисмо могли да запамтимо све лексеме” (Драгићевић 2010а: 130). Полисемија је врло битна за наставу српског као страног језика, поготово због тога што се њоме „одликују ријечи из свакодневног живота, из свакодневног говора; те ријечи се односе на дијелове тијела или оно што је у вези са дијеловима тијела, на породицу и друштвени живот, на предмете из свакодневне употребе, на животиње и биљке са којима се човјек врло често среће” (Дешић 1982: 60). Њихова проста структура – „сложенице мање учествују у полисемији од изведених и простих ријечи, а најзаступљеније су просте” (Дешић1982: 61) – такође је један од чинилаца који их сврстава у базичну лексику. Хомонимија, за разлику од синонимије и антонимије, представља диверзиван семантички садржај, што значи да се двије или више семантичких вриједности, које су у међусобном односу, не могу једна с другом довести у семантичку везу, али су исте по формалном, спољашњем изгледу. Прави хомоними, с обзиром на њихову метафоричност, нису толико ка-

Асоцијација у настави српског као страног језика

177

рактеристични за почетни ниво учења страног језика, али њихови облици – хомофони, хомоформи и хомографи – релативно често се срећу чак и у базичној лексици, што врло често, приликом учења, доводи до забуне и неразумијевања садржаја. Најчешће се варијанте хомонима – хомографи јављају код именица, нпр. када (објекат у купатилу и упитна ријеч), лук (када је неопходно указати на правилан акценат и тиме избјећи значење закривљене линије у зиду или слично); хомоформи код глагола и именица, нпр. број (као номинатив именице и императив глагола бројати), код придјева и поименичених ријечи, нпр. млада, стари; хомофони – код именица, нпр. вук : Вук (као животиња и као лично име) итд. Унутар системских односа међу ријечима, поред синтагматске и парадигматске, Гинтер Шторх (Шторх 2003) у дидактици страних језика разликује и конотативну и контрастивну димензију. Под конотативном димензијом Г. Штрох подразумијева спајање ријечи преко менталног асоцијативног поља, из чега проистиче да конотативно значење има индивидуални, групноспецифични и културноспецифични аспект. Контрастивна димензија, нарочито присутна у језички хомогеним групама, поистовјећује значења појединих ријечи у матерњем и циљаном језику, што представља чест извор грешака. Сви наведени односи међу ријечима засновани су на асоцијативним везама, а чврстина асоцијативне везе „указује и на степен семантичке везе међу лексемама” (Драгићевић 2010б: 81), при чему је она најизраженија код синонимних и антонимних ријечи. Анализирајући првих двадесет најјаче асоцијативно повезаних лексема у Асоцијативном речнику српскога језика, Р. Драгићевић закључује да „најјача асоцијативна веза постоји међу синтагматски повезаним лексемама. Посебно је чврст однос имеђу придева-стимулуса и именица-реакција”. Ауторка наглашава да су ове везе углавном условљене културолошким разлозима и колокацијским спојевима. 3. Асоцијација као наставна метода С обзиром на значај и комплексност лексичког система који је потребно савладати у процесу учења (српског као) страног језика, у глотодидактици су анализиране различите методе и приступи овој језичкој материји. Приступ лексици подразумијева савладавање следећих активности: 1. избор и дистрибуцију лексике; 2. увођење лексике и указивање на семантички садржај; 3. увјежбавање лексике (оне најпродуктивније за употребу у свакодневној конверзацији) и њено задржавање у дугорочном сјећању; 4. активирање лексике у говору и

178

Весна Р. Крајишник

5. замјена семантичког система матерњег језика семантичким системом српског језика. Једна од метода којом је могуће приступити свим овим активностима и на свим нивоима знања језика (посебно на почетном) јесте метода асоцијације. У оквиру задате тематске јединице студенти, уз помоћ рјечника, бирају лексику потребну за исказивање одговарајућих семантичких вриједности; увођењем лексике у шири семантички садржај прецизира се њено значење; креирањем асоцијативне мреже увјежбава се позната лексика, а чешћим понављањем обогаћује се активан лексички фонд; контекстуализацијом лексике постепено се врши супституција семантичких система из матерњег језика у српски језик. Бавећи се асоцијацијама у настави српског као матерњег језика, Весна Ломпар наводи бројне предности оваквог приступа учењу лексике, као што су могућност везивања за све наставне области (језик, књижевност и језичка култура), примјенљиве су у свим дијеловима часа, могу се спроводити у свим облицима рада (индивидуалном, раду у пару, групном, фронталном), не захтијевају посебну техничку опремљеност учионице, могу се реализовати у конвенционалним и неконвенционалним просторима итд. (Ломпар и др. 2014: 7–8). Када је у питању настава српског као страног језика, овим карактеристикама бисмо додали и флексибилност у избору лексичког материјала који се употребљава у асоцијацијама, те тиме и њихово коришћење на свим нивоима знања језика. Приступ асоцијацији одређује, прије свега, језичка компетенција студената. Овом приликом ћемо указати на примјену ове методе на два нивоа знања – почетном и средњем. За иницијалну ријеч, стимулус, потребно је изабрати фреквентну, семантички садржајну ријеч чија „пуноћа садржаја води индуковању свих, или многих, семантичких односа; сиромаштво семантичког садржаја значи и сиромаштво семантичких веза; а асемантичност искључује способност семантичког повезивања” (Гортан Премк 1997: 157). Захтјев задатка може да се односи на повезивање са једном ријечју или са неколико њих. У вези са овим Р. Драгићевић разликује два типа асоцијација – дискретне, уколико се од испитаника захтијева да реагује једном ријечју, и континуиране, ако се од испитаника очекује да на стимулус реагује са што већим бројем ријечи, наглашавајући да се „често догађа да је само први одговор реакција на подстицај, а остале речи представљају реакције једна на другу” (Драгићевић 2010б: 45). С обзиром на то да асоцијације у Почетни ниво подразумијева познавање језика на нивоима А1 и А2, а средњи на нивоима Б1 и Б2 према Европском референтном оквиру за живе језике. 



Термин преузет из Драгићевић 2010б.

179 179 179

Асоцијација Асоцијацијаууунастави настависрпског српскогкао каостраног страногјезика језика Асоцијација настави српског као страног језика

настави настави српског српског као као страног страног језика језика не не користимо користимо ууу сврхе сврхе лексиколошких лексиколошких настави српског као страног језика не користимо сврхе лексиколошких истраживања, него у функцији употребе језика и његових (основних) истраживања,него негоууфункцији функцијиупотребе употребејезика језикаиињегових његових(основних) (основних)лексичлексичистраживања, лексичких и граматичких модела, томе смо прилагођавали и захтјеве ких ии граматичких граматичких модела, модела, томе томе смо смо прилагођавали прилагођавали ии захтјеве захтјевеууузадацима. задацима. ких задацима. Најједноставнији Најједноставнији модел модел задатка задатка јесте јесте захтјев захтјев да да се се једном једном ријечју ријечју Најједноставнији модел задатка јесте захтјев да се једном ријечју реагује на стимулус, при чему та ријеч треба да буде у семантичкој реагује на на стимулус, стимулус, при при чему чему та та ријеч ријеч треба треба да да буде буде уу семантичкој семантичкој (али (али реагује (али не не обавезно обавезно иии обличкој) обличкој) вези вези са са стимулусом. стимулусом. не обавезно обличкој) вези са стимулусом. 1. почетни ниво ниво 1. почетни 1. почетни ниво ɉɈɑȿɌɇɂ ɉɈɑȿɌɇɂɇɂȼɈ ɇɂȼɈ

ɯɥɚɞɧɚ ɯɥɚɞɧɚ

ɡɞɪɚɜɚ ɡɞɪɚɜɚ

ɱɢɫɬɚ ɱɢɫɬɚ

ʦʽʪʤ ʦʽʪʤ

ɬɨɩɥɚ ɬɨɩɥɚ

ССобзиром обзиромна нато тода дасу суово овостуденти студентиса саелементарним елементарнимзнањем знањемјезика, језика, што подразумијева владање врло ограниченим лексичким фондом, што подразумијева владање врло ограниченим лексичким фондом, који који не неподразумијева подразумијеваразвијене развијенепарадигматске парадигматскеодносе односе(прије (пријесвега свегасинониме), синониме), добијени добијени одговори одговори су су уу облицима облицима придјева, придјева, тј. тј. ријечи ријечи које које асоцијативно асоцијативно  карактеришу карактеришу стимулус. стимулус. Даљим Даљим развојем развојем асоцијативног асоцијативног низа, низа, асоцијативна асоцијативна ријеч ријеч постаје постаје стистимулус. мулус.Одговори Одговористудената студенатасу суједнообразни једнообразни––све свеасоцијације асоцијацијесу суименице. именице. ɫɨɛɚ ɫɨɛɚ

ɡɢɦɚ ɡɢɦɚ

ɯɥɚɞɧɚ ɯɥɚɞɧɚ

ɯɪɚɧɚ ɯɪɚɧɚ ɫɩɨɪɬ ɫɩɨɪɬ

ɜɪɟɦɟ ɜɪɟɦɟ

ɡɞɪɚɜɚ ɡɞɪɚɜɚ

ɱɨɜɟɤ ɱɨɜɟɤ

ɭɥɢɰɚ ɭɥɢɰɚ ɱɢɫɬɚ ɱɢɫɬɚ

ʦʽʪʤ ʦʽʪʤ

ɤɭʄɚ ɤɭʄɚ

ɬɨɩɥɚ ɬɨɩɥɚ ʇɟɦɩɟɪ ʇɟɦɩɟɪ

ɤɚɮɚ ɤɚɮɚ

ɝɪɚɞ ɝɪɚɞ

ɥɟɬɨ ɥɟɬɨ

У Упримјерима примјеримасу судати датиреални реалниодговори одговористудената, студената,са саодговарајућим одговарајућимграматичким граматичким У примјерима су дати реални одговори студената, са одговарајућим граматичким корекцијама корекцијама(род, (род,конгруенција, конгруенција,ред редријечи...). ријечи...). корекцијама (род, конгруенција, ред ријечи...).  

180 180

Весна Р. Крајишник Весна Р. Крајишник

На На овај овај начин начин се се ствара ствара асоцијативни асоцијативни грозд грозд или или асоцијативна асоцијативна мрежа мрежа уу чијем стварању студенти активирају свој лексички фонд, чијем стварању студенти активирају свој лексички фонд, али али ии усвајају усвајају нови. нови. Наставком Наставком гранања гранања ове ове мреже мреже поново поново би би се се добили добили придјеви придјеви којикојима се описују нови стимулуси и, евентуално, глаголи који ма се описују нови стимулуси и, евентуално, глаголи који су су типични типични за за активности садржане у именичким стимулусима. Употреба рјечника је активности садржане у именичким стимулусима. Употреба рјечника је дозвољена дозвољена ии пожељна, пожељна, јер јер се се уче уче ријечи ријечи које које су су уу међусобној међусобној семантичкој семантичкој вези. вези. На На средњем средњем нивоу нивоу лексички лексички фонд фонд је је знатно знатно богатији, богатији, што што утиче утиче ии на на разноврсност у избору асоцијативних ријечи. разноврсност у избору асоцијативних ријечи. средњи ниво средњи ниво ɋɊȿȾȵɂ ɇɂȼɈ

ɬɟɱɧɨɫɬ

ɤɨɩɧɨ

ʦʽʪʤ

ɬɟɤɭʄɢɧɚ

ɜɚɠɧɚ ɡɚ ɠɢɜɨɬ 

На исти исти стимулус стимулус добили добили смо смо парадигматске парадигматске асоцијације асоцијације (синониме: (синониме: На течност, текућина и антониме – копно), али и синтагматске (важна за за течност, текућина и антониме – копно), али и синтагматске (важна живот). Језичка компетенција на средњем нивоу омогућава студентима живот). Језичка компетенција на средњем нивоу омогућава студентима знатно већу већу слободу слободу уу креирању креирању језичког језичког исказа исказа ии бирању бирању средства средства којим којим знатно ће се изразити. ће се изразити. Даљим гранањем гранањем асоцијативне асоцијативне мреже мреже добијамо добијамо различите различите врсте врсте Даљим реакција на нови стимулус, и синтагматских и парадигматских. реакција на нови стимулус, и синтагматских и парадигматских.

181 181

Асоцијација страногјезика језика Асоцијацијауунастави настави српског српског као као страног

ɤɪɜ ɩɢɬɢ

ɬɟɱɟ ɬɟɱɧɨɫɬ

ɨɤɟɚɧ ɜɚɡɞɭɯ

ɤɨɩɧɨ

ɩɭɱɢɧɚ

ɩɚɪɮɟɦ ɬɟɤɭʄɢɧɚ

ʦʽʪʤ

ɧɢʁɟ ɱɜɪɫɬɨ

ɜɚɠɧɚ ɡɚ ɠɢɜɨɬ ɡɞɪɚɜʂɟ

ɚɥɤɨɯɨɥ

ɬɨɩɥɨɬɚ ɯɪɚɧɚ

Асоцијацијаииконтекстуализација контекстуализација 4.4.Асоцијација процесукомуникације комуникацијелексика лексика је је носилац носилац већине УУпроцесу већинеинформација, информација,изиз чегапроистиче проистичепотреба потребада дасе се уу настави настави страног страног језика чега језикашто штоприје пријеовлада овлада што већим бројем потребних лексема. Међутим, као што је напријед што већим бројем потребних лексема. Међутим, као што је напријед речено,циљ циљненетреба требада дабуде буде познавање познавање изолованих изолованих ријечи, речено, ријечи,него негоњихоњихова правилна употреба, која, прије свега, зависи од њихове семантичке ва правилна употреба, која, прије свега, зависи од њихове семантичке вриједности.Управо Управозбог збогтога тога већ већ на на самом самом почетку вриједности. почетку наставног наставногпроцеса процеса потребно је захтијевати од студената да се новонаучене ријечи стављају потребно је захтијевати од студената да се новонаучене ријечи стављају у одговарајући синтаксички контекст, што омогућава да студент а) разуу одговарајући синтаксички контекст, што омогућава да студент а) разумије значење ријечи, б) прецизира њено значење и в) креира сложенији, мије значење ријечи, б) прецизира њено значење и в) креира сложенији, комплетно информативан језички исказ. комплетно информативан језички исказ. Контекстуализација омогућава да функционалне ријечи, ријечи врло Контекстуализација омогућава да функционалне ријечи, ријечи врло отвореног семантичког поља, постигну семантичку прецизност, односно отвореног семантичког поља, постигну семантичку функционалност. Функционалност лексике се огледапрецизност, у графемскојодносно и звуфункционалност. Функционалност лексике се огледа у графемској звуковној реализацији референтне вриједности коју је потребно исказати и у одковној реализацији референтнеизразу вриједности коју је потребновриједности исказати у одговарајућем комуникативном и већина референтних је говарајућем комуникативном изразу и већина референтних вриједности еквивалентна у свим језицима. Међутим, понекад референтне вриједностије еквивалентна у свим језицима. Међутим, понекад референтне вриједности нису исте, што, приликом усвајања стране лексике, доводи до семантичке нису исте, што, приликом усвајања стране лексике, доводи до семантичке непрецизности (Шторх 20013). Грешке у контекстуализацији лексике врло (Шторх 20013). Грешке у контекстуализацији лексике врло непрецизности често бивају узроковане њиховом другачијом референтном вриједношћу често бивају узроковане њиховом другачијом референтном у матерњем језику, те се тако често чују изрази типа: брдовриједношћу Копаоник, женску од 18 година), (поздрав у девојчица матерњем(за језику, теособу се тако често чују добар изразидан типа: брдо приликом Копаоник, растанка),(за сломити пицу, конобар платио ... итд. девојчица женскупапир, особу кувати од 18 година), добар један (поздрав приликом растанка), сломити папир, кувати пицу, конобар је платио ... итд.

182 182

Весна Р. Р. Крајишник Крајишник Весна

У процесу процесу контекстуализације контекстуализације лексике лексике асоцијација асоцијација је је врло врло захвалан захвалан У метод којим којим се се постиже постиже иницијална иницијална реакција реакција студената. студената. На На задати задати стимустимуметод лус студенти асоцијативно реагују у зависности од језичке компетенције. лус студенти асоцијативно реагују у зависности од језичке компетенције. Добијени одговори одговори наставнику наставнику служе служе за за постављање постављање питања питања (Зашто?), (Зашто?), Добијени којим се се захтијева захтијева стварање стварање адекватног адекватног лексичког лексичког контекста контекста (реченице) (реченице) којим за употребу асоцијативне ријечи. Процес се наставља и даље тако што што за употребу асоцијативне ријечи. Процес се наставља и даље тако наставник поставља нова питања (Ко још...? Шта још...? Где још...? наставник поставља нова питања (Ко још...? Шта још...? Где још...? итд.), сваки сваки пут пут тражећи тражећи да да се се нова нова асоцијативна асоцијативна ријеч ријеч повеже повеже са са новим новим итд.), значењима и и новом новом употребом. употребом. значењима 2. модел модел почетни почетни ниво ниво 2.

2. ɆɈȾȿɅ

ɉɈɑȿɌɇɂ ɇɂȼɈ

ɒɬɚ ʁɟ ʁɨɲ ɭ ɱɚɲɢ? ɚɫɨɰɢʁɚɰɢʁɚ ɑȺɒȺ

Ɂɚɲɬɨ? ȼɨɞɚ ʁɟ ɭ ɱɚɲɢ.

ȼɂɇɈ ɉɂȼɈ ɋɈɄ

ɒɬɚ ʁɟ ʁɨɲ ɜɟɥɢɤɚ ɜɨɞɚ? ɊȿɄȺ

ȼɈȾȺ

ɆɈɊȿ

Ɇɨɪɟ ʁɟ ɜɟɥɢɤɚ ɜɨɞɚ.

ȳȿɁȿɊɈ ɈɄȿȺɇ

ɒɬɚ ʁɨɲ ɠɢɜɢ ɭ ɜɨɞɢ? ɊȺɄ

ɊɂȻȺ

Ɋɢɛɚ ɠɢɜɢ ɭ ɜɨɞɢ.

ɄɂɌ ɄɊȺȴ

Као што се види, на почетном нивоу лексика се међусобно повезује на нивоу основног значења по сличности, заједничкој употреби, припадању истој врсти, а реченице су једноставне, просте структуре. Овај низ је могуће наставити додатним повезивањем појмова, тако што ће добијене ријечи представљати стимулусе за нове асоцијације на основу којих ће се формирати нове реченице. За разлику од почетног, на средњем нивоу знања остварују се знатно сложенији међулексички односи, што наставнику даје много веће могућности за проширење асоцијативне мреже.

183 183

Асоцијацијауунастави настависрпског српскогкао каостраног страногјезика језика Асоцијација средњи ниво ниво средњи

Ƚɞɟ ʁɨɲ ɧɟɦɚ ɜɨɞɟ? ɚɫɨɰɢʁɚɰɢʁɚ

Ɂɚɲɬɨ?

ɇȺ ɆȺɊɋɍ

ɉɍɋɌɂȵȺ

ɇɟɦɚ ɜɨɞɟ ɭ ɩɭɫɬɢʃɢ.

ɍ ɂɁɊȺȿɅɍ ɍ ɉȺɉɂɊɍ

ɒɬɚ ʁɨɲ ɠɟɥɢɦɨ ɤɚɞ ʁɟ ɜɪɭʄɢɧɚ? ɏɅȺȾ ȼɈȾȺ

ȼɊɍȶɂɇȺ

Ʉɚɞ ʁɟ ɜɪɭʄɢɧɚ, ɠɟɥɢɦɨ ɜɨɞɭ.

ɋɅȺȾɈɅȿȾ ɄɅɂɆȺ-ɍɊȿȭȺȳ

ɒɬɚ ʁɨɲ ɠɢɜɢ ɭ ɜɨɞɢ? ȾȿɅɎɂɇ ɊɂȻȺ

Ɋɢɛɚ ɠɢɜɢ ɭ ɜɨɞɢ.

ȻɂȴɄȿ ɒɄɈȴɄȿ

Као Каоиина наосновном основномнивоу, нивоу,ииовдје овдјеје јемогуће могућеширење ширењелексичке лексичкеиисемансемантичке тичкемреже, мреже,тако такошто штоће ћедобијене добијенеријечи ријечипослужити послужитикао каонови новистимулуси стимулуси ии мотивна мотивна ријеч ријеч за за нови, нови, сложенији сложенији исказ. исказ. Нешто старији и конзервативнији Нешто старији и конзервативнијиприступи приступиучењу учењулексике лексикекритички критички се сеодносе односепрема премаконтекстуалној контекстуалнојсемантизацији семантизацијилексике, лексике,сматрајући сматрајућије јенепонепоузданом узданомјер, јер,за заразлику разликуод одпревођења превођењана наматерњи матерњијезик језиккао каоједином јединомначину начину за за јасно јасно разумијевање, разумијевање, ученици ученици морају морају да да погађају погађају значење значење непознатих непознатих ријечи ријечи (Лубке (Лубке 1972), 1972), семантизација семантизација на на матерњем матерњем језику језику је је економичнија економичнија (Буцкам (Буцкам 1980), 1980), студенти студенти страном страном језику језику приступају приступају преко преко матерњег матерњег језијезика ка ии код код једнојезичних једнојезичних семантизација семантизација већином већином траже траже одговарајућу одговарајућу ријеч ријеч на на матерњем матерњем језику језику (Квец (Квец ии др. др. 1981) 1981) итд. итд. Међутим, Међутим, мишљења мишљења смо смо да, да, уу највећем највећем броју броју случајева, случајева, добро добро одабран одабран контекст контекст условљава условљава правилан правилан избор избор ријечи, ријечи, при при чему чему је је то то ии најбољи најбољи начин начин за за дугорочно дугорочно задржавање задржавање ријечи ријечи уу менталном менталном лексикону. лексикону. 5. 5. закључак закључак Током Токомувођења, увођења,учења учењаииувјежбавања, увјежбавања,нове новеријечи ријечисе семорају морајупредстапредставити витикроз крозразличите различитенивое нивоеиивишедимензионалне вишедимензионалневриједности вриједностикако какоби бисе се

184

Весна Р. Крајишник

меморисале у различите субсистеме памћења: као звук и слика, говор и графема, као сликовни и текстуално-референцијални знак у оквиру промјенљивих ситуативних и контекстуалних оквира. Како би се то постигло, важно је знати шта се и како са ријечима ради. Прије свега је потребно створити чврсту асоцијацију између облика и садржаја ријечи, а затим лексички корпус учврстити у меморији у парадигматским, синтагматским и референтним асоцијативно умреженим системима. Осмишљеним вјежбама асоцијативног приступа, асоцијација се не успоставља само међу новим ријечима него се активирају и дијелови већ наученог корпуса, при чему је врло важно не задржати се само на изолованим ријечима, него их увести и увјежбавати у различитим говорним, ситуативно-тематским контекстима. Помоћ у учењу су сви фактори и услови који подстичу смислене асоцијације, јер ће само смислено бити добро асимилирано у сјећању. Асоцијативни метод у процесу учења лексике, који омогућава њену правилну, семантички адекватну и прецизну употребу у ширем језичком контексту, врло је забаван за студенте, али и наставнике, због непредвидљивости одговора (посебно на вишим нивоима знања), природности употребе ријечи и једноставности његове примјене. Његова захтјевност се огледа у томе што је студент одговоран за ријеч коју изабере, јер је мора употријебити у ширем језичком исказу, гдје се потврђује или коригује њена семантичка и референтна вриједност. ЛИТЕРАТУРА Буцкам 1980: W. Butzkamm, Praxis und Theorie der Bilingualen Methode, Heidelberg: Quelle & Meyer. Гортан Премк 1997: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Институт за српски језик САНУ. Денисов 1980: П. Н. Денисов, Лексика русского языка и принципыее описания, Москва: Русский язык. Дешић 1982: М. Дешић, Из српскохрватске полисемије, у: Д. Ћупић (ур.), Лексикографија и лексикологија, Београд – Нови Сад: САНУ, Институт за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду, Матица српска, Филолошки факултет у Београду, 57–64. Драгићевић 2010а: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Београд: Завод за уџбенике. Драгићевић 2010б: Р. Драгићевић, Вербалне асоцијације кроз српски језик и културу, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.

Асоцијација у настави српског као страног језика

185

Квец и др. 1981: J. Quetz, S. Bolton, G. Lauerbach, Fremdsprachen für Erwachsene. Eine Einführung in die Didaktik und Methodik des Fremdsprachenunterrichts in der Erwachsenenbildung, Berlin: Cornelsen. Ломпар и др. 2014: В. Ломпар и др., Асоцијације у настави српског језика и књижевности, Приручник за наставнике, Београд: Klett. Лубке 1972: D. Lübke, Einsprachige Vokabelerklärung: Testergebnisse aus dem Französischunterricht, Neusprachliche Mitteilungen, 25, 23–31. Малирж 1967: Ф. Малирж, Методика обучения русскому языку, Прага: Государственное педагогическое издательство. Раичевић 2006: В. Раичевић, Лексика и семантизација, Београд: Филолошки факултет. Шторх 20013: G. Storch, Deutsch als Fremdsprache – Ein Didaktik, Štuttgart: UTB.

Vesna Krajišnik THE ASSOCIATION IN TEACHING SERBIAN AS A FOREIGN LANGUAGE Summary The paper points to the models of usage of association in teaching Serbian as a foreign language. The simplest model is the creation of associative pairs of lexemes (to a given stimulus) whose purpose it is to preserve active vocabulary. The second model represents the expansion of associative networks into a broader semantic context, with the aim of creating a (wider) syntactic unit - phrases, or sentences. Keywords: Serbian as a foreign language, association, vocabulary, lexical context, the semantic context

Мариана З. Алексић*

Универзитет у Београду Филолошки факултет Катедра за српски језик са јужнословенским језицима

O ГАЛИЦИЗМИМА У САВРЕМЕНОМ СРПСКОМ И БУГАРСКОМ ЈЕЗИКУ (СЕМАНТИЧКА АНАЛИЗА) У раду се истражују заједнички галицизми у српском и бугарском језику на синхронијском плану, односно након њихове адаптације и интегрисања у лексичке системе језика прималаца. Аутор усредсређује своју пажњу на широки распон дивергентности у значењу формално сличних лексема, која се креће од стилске неистоветности до семантичке искључивости. Кључне речи: галицизам, енантиосемија, квазиенантиосемија, ланчана хомонимија, лексички пар, семантичка опозиција, хомонимични пар.

Српски и бугарски језик располажу прилично великим бројем галицизама, интегрисаних у различитим периодима конституисања њихових лексичких система. Јединствени етимолошки извор (француски језик) и иста генетска (јужнословенска) припадност језика прималаца јесу услови настанка заједничког корпуса формално сличних или идентичних лексема. Њихово потпуно или делимично формално поклапање представља услов лексичкo-семантичке анализе, чији је циљ утврђивање нивоа конверген[email protected] Током конституисања у књижевне вокабуларе српског и бугарског језика позајмљенице су се формално адаптирале сходно условима творбе и правилима транскрипције сваког језика примаоца, па се због тога понекад не поклапају у потпуности по свом фонолошком и акустичком облику (кондуктер – кондуктор, пнеуматик – пневматик, парфем – парфюм, баријера – бариера), а ни њихово диференцирање по роду није реткo: биста ж. / бюст м., мени м. / меню с. Свакако би било занимљиво ближе истражити и приказати формалне промене (фонолошке, акустичке и морфолошке) позајмљених лексема након њихове адаптације у оба језика, што није предмет нашег рада. ∗ 

188

Мариана З. Алексић

тности/дивергентности, што је могуће утврдити уочавањем врсте семантичке опозиције између чланова лексичког пара. Овај приступ намеће се и због чињенице да услед деловања екстралингвистичких фактора (историјског, социјалног, културног, политичког) полисемантичка позајмљеница најчешће интегрише у језику примаоцу једно од својих значења, знатно ређе два или више. У том случају она се претвара у делимични семантички аналог одговарајуће лексеме у језику примаоцу. Код језика као што су српски и бугарски, чији се лексички системи често подударају на различитим нивоима, семантичка асимилација позајмљених галицизама има за последицу настанак већег броја заједничких формално истих или сличних лексема које су међусобно семантички еквивалентне, делимично еквивалентне или, ређе, нееквивалентне. Поређењем семантичких структура галицизама у српском и бугарском језику констатовали смо три могућности присуства заједничких и диференцијалних семантичких реализација између чланова лексичких парова, па смо их сходно томе поделили у три групе – А, Б и В: Група А обухвата оне лексичке парове код којих је присутно потпуно семантичко поклапање између њихових чланова, док је асиметрија међу њима везана за употребу и стилску припадност наметнула потребу за посебним сврставањем у подгрупе А1, А2 и А3. Подгрупа А1 обухвата лексичке парове чији се чланови одликују идентичном семантиком, припадношћу истом стилу и истом употребном вредношћу. Већи део ових лексема чине термини, „речи које се користе у некој струци или науци” и које одликују „ограничена способност полисемије и деривације”, транспарентност, интернационалност, устаљеност, краткоћа, системност: алонж – алонж (банк.), амортизер – амортисьор (техн.), волтажа – волтаж (физ.), етан – етан (хем.), лонгет – лонгет (мед.), рељеф – релеф (геогр.) и др. (Гортан Премк 2004: 116–125). Присуство великог броја семантички и стилски идентичних позајмљених галицизама у наведеним језицима доприноси унификацији и стандардизацији њихових терминолошких система, тим пре што већи део њих припада интернационалној лексици. Ово умногоме олакшава превод, како стручне  У овом раду синтагме лексички пар и хомонимски (хомонимични) пар немају истоветно значење: лексички пар је онај пар чији су чланови семантички истоветни, уз могућу разлику у стилској маркираности или употребној вредности, док су лексеме хомонимског пара семантички неистоветне.  Терминолошку синтагму семантичка реализација (примарна или секундарна) користимо према тумачењу Д. Г. Премк (Гортан Премк 1984: 11). 

В. дефиницију у Драгићевић 2007: 21.



Опширније о томе в. у Шипка 1998: 128.

O галицизмима у савременом српском и бугарском језику (семантичка анализа)

189

тако и других врста литературе, с једног језика на други и од великог је значаја за размену информације. Подгрупа А2 обухвата многобројне лексеме истог или сличног фонолошког облика којима се именују референти из разних области: дезерт – десерт, каламбур – каламбур, камион – камион, кондуктер – кондуктор, мајонез – майонеза, парфем – парфюм, портир – портиер, редут – редут, режија – режисура, фарса – фарс, флота – флот и др. Ова подгрупа такође обухвата и лексеме за реалије којима се именују предмети и референти, а који не постоје у српској и бугарској стварности, нпр.: називи месеци у француском револуционарном календару: бример – брюмер (brumaire) „у републиканском француском календару, други месец у години, од 23. октобра до 24. новембра”, вантоз – вантоз (ventôse) „шести месец у француском револуционом календару, почињао је 20, 21. или 22. фебруара”. Реалије су и чланови лексичих парова: агреже – агреже (agrégé) „у Француској, професор средње школе с положеним државним испитом”, арбалета – арбалет (arbalète) „самострел, оружје налик на пушку на којој је лук за избацивање стрела”, барон – барон (baron) „племићка титула нижега реда”, дофен – дофин (dauphin) „титула престолонаследника у Француској”, драгон – драгун (dragon) „ист. војник лаке коњице”, мускетар – мускетар (mousquetaire) „ист. војник наоружан мускетом” и др. У овим подгрупама чланови лексичког пара чувају статус семантичких еквивалената, што није случај с паровима у осталим групама и подгрупама, у којима је оваква еквивалентност делимично или потпуно нарушена. Подгрупа А3 обухвата лексеме из српског и бугарског језика истоветне семантичке структуре које се разликују по својој стилској маркираности и/или употребној вредности: амбасадор – амбасадьор ост. (ambassadeur), амбасада – aмбасада ост. (ambassade), багаж – багаж (bagage), бомбардер – ретко бомбардер (bombadeur), бразлетна – браслет ретко (bracelet), рола – роля (rôle), шемизет заст. – шемизетка (chemisette). Као пример наводимо лексички пар амбасадор / амбасадьор, чији чланови имају заједничко значење „дипломатски представник највишег ранга, шеф амбасаде”. Основни члан овог пара – лексема амбасадор – има активну употребу у српском језику, док је бугарска лексема амбасадьор допунски обележена у РБЕ квалификатором остар. = заст. и није забележена у постојећим бугарским једнојезичним речницима (БТР из 1973, 1994. и 2000). Уместо ње, данас је у активној употреби реч посланик са истим значењем, која фигурира у свим постојећим једнојезичним речницима бугарског језика. У лексичком пару багаж – багаж може се уочити аналогна диференцираност чланова, с тим што у овом случају српски члан – лексема багаж

190

Мариана З. Алексић

са значењем „путникове ствари, пртљаг” има ређу употребу. Она се не може сматрати застарелом, што потврђује њено присуство у постојећим једнојезичним речницима српског језика (РСАНУ, РМС, РСЈ). Међутим, уочљиво је да се уместо ње у језику више употребљава њен семантички подударан аналог – лексема пртљаг. Постоје и случајеви када су чланови лексичког пара лексеме које су стилски маркиране као застареле у једнојезичним речницима српског и бугарског језика. Нпр., код лексичког пара трен – трен (train) једно од секундарних значења основног члана јесте „воз”, које је у РМС обележено квалификативом покр., док је значење допунског члана у свим једнојезичним речницима бугарског језика обележено као застарело. Група Б обухвата лексичке парове између чијих чланова постоји делимично семантичко непоклапање, односно поклапање између њихових семантичких реализација, што индукује међујезичку хомонимију на примарном и секундарном нивоу. Ову групу смо поделили на две подгрупе: Б1 и Б2, сходно непоклапању/поклапању основних семантичких реализација српског и бугарског члана лексичког пара. Прву подгрупу – Б1 – чине лексички хомонимични парови чије се примарне семантичке реализације разликују, док друга подгрупа – Б2 – обухвата парове са истоветном основном семантичком реализацијом код којих долази до појаве семантичке дивергенције једне или више секундарних реализација чланова пара. Разлог за овакву поделу налазимо у чињеници ,,да је основно значење лексеме оно са којим се она идентификује као засебна језичка јединица у свести носилаца одређеног језика. Примарно значење лексеме независно је од контекста, с једне стране, и независно од осталих семантичких реализација које су секундарне и њиме мотивисане, с друге стране, а чињеница је да се оно и прво усваја” (Гортан Премк 1997: 39, 114). Подгрупа Б1 обухвата хомонимичне парове апартман / апартамент (appartement), баријера / бариера (barriere), бижутерија // бужутерия (bijouterie), биро / бюро (bureau), витрина / витрина (vitrine), галантерија / галантерия (galanterie), кантон / кантон (canton), магазин / магазин (magasin), павиљон / павилион (pavillon), парола / парола (parole), пасаж / пасаж (passage), рампа / рампа (rampe), реморкер ∦ ремарке (remorqueur) и др., чији су чланови повезани разним врстама семантичке опозиције – привативном, еквиполентном или енантиосемичном. Привативну опозицију уочавамо у лексичком пару биро / бюро, у којем је основно значење бугарског члана диференцијално „писмена маса с чекмеджета и с отделения за книжа, писалище” = писаћи сто. Остала значења – „уред, канцеларија, надлештво”, „одељак неке установе или предузећа за обављање разних послова”, „орган који руководи радом” – заједничка су у оба језика. Привативном опозицијом повезани су и парови баријера

O галицизмима у савременом српском и бугарском језику (семантичка анализа)

191

/ бариера, галантерија / галантерия, кантон / кантон, пасаж / пасаж, рампа / рампа и др. Еквиполентну семантичку опозицију илустроваћемо на примеру пара апартман / апартамент. Оба члана пара имају и заједничку ССР „више хотелских просторија које чине једну стамбену целину”. Примарна значења оба члана пара – „комфоран, отмен стан од више просторија” и „самостоятелно жилищно помещение в голяма сграда, което се състои от няколко стаи и съответни сервизни помещения” – повезана су заједничком архисемом „једна или више соба с нуспросторијама за становање”. Међутим, поред тога, основно значење српске лексичке компоненте укључује сему „комфоран, отмен”, коју једнојезични речници бугарског језика не бележе у лексикографским дефиницијама речи апартамент. Другим речима, српска лексема апартман у свом првом значењу преводи се синтагмама луксозно жилище или луксозен апартамент, док основно значење буг. апартамент одговара српској лексеми стан. ср. апартман = б. 1. апартамент (в. хотел); 2. луксозно жилище б. апартамент = ср. стан, апартман (у хотелу) Поред овог пара, еквиполентном опозицијом су повезани и парови витрина / витрина, магазин / магазин, павиљон / павилион и парола / парола. Еквиполентну опозицију запажамо и на нивоу примарних значења лексичких парова (нпр.: мустаћ / мустак (moustache), пењоар / пеньоар (peignoir), руж / руж (rouge), фељтон / фейлетон (feuilleton) и др.). Њихове ПСР се не поклапају, али чланови пара именују денотате који припадају истој лексичко-семантичкој групи, а који су повезани заједничким архисемама. На пример, у пару пењоар / пеньоар са значењем „кућни огртач од фротира који се облачи обично после купања” (према РСЈ) и „женски кућни огртач, након купања, бадемантил” (према ВРСРИ) и „дълга и разкроена домашна женска дреха с ръкави” заједничка архисема је „одевни предмет”, као и семе нижег ранга „женски” и „кућни”. У овом примеру хомонимичност је индукована периферним семама које указују на материјал и намену предмета. пењоар / пеньоар ср. пењоар = б. хавлиен халат б. пеньоар = ср. кућна хаљина  Код парова баријера / баријера и рампа / рампа постоје услови за појаву ланчане хомонимије, јер је семантични еквивалент неког од чланова пара и сам хомонимичан на међујезичком нивоу (Алексић 2009: 351–356).  У постојећим двојезичним речницима (СБР и БСР) ове лексеме су семантички изједначене, што сматрамо погрешним из разлога које смо већ навели.

192

Мариана З. Алексић

У врло ретким случајевима чланови лексичког пара имају супротна значења, односно повезани су енантиосемичном или квазиенантиосемичном опозицијом. У нашој грађи забележили смо парове бижутерија // бижутерия и реморкер ∦ ремарке, којима ћемо презентовати присуство праве и неправе (квази)енантиосемије. Описни речници српског језика (РСАНУ, РСЈ) бележе следећа значења чланова енантиосемичног пара бижутерија // бижутерия: „зб. мање вредан накит израђен од јефтиних материјала и са лажним камењем”, „продавница накита”, док бугарски речници (РБЕ, БТР) наводе и „търговия с бижута, със скъпоценни накити”, „скъпоценни накити”, „магазин за тарговия с бужута, със скъпоценни накити”. ПСР српског члана са значењем: „зб. мање вредан накит израђен од јефтиних материјала и са лажним камењем” и једно од секундарних значења бугарског члана пара „скъпоценни накити” имају заједничку архисему „накит”, а семантичка супротност значења мотивисана је семама нижег ранга „мање вредан, одн. скупоцен”, које указују на вредност накита. У овом случају енантиосемија је контрарна (градуелна), јер диференцијалне семе изражавају мимималну/максималну заступљеност обележја које означава вредност, цену: јефтин – скуп. Неправу енантиосемију илустроваћемо на примеру хомонимског пара реморкер ∦ ремарке, чији чланови имају значења „моторни брод с јаким погонским стројем за вучење других бродова, шлепова, вучни брод тегљач” (РСЈ) = б. реморкьор, влекач и „трамвайна, автомобилна или друга кола (вагон, каруца) без собствен двигател, пригодена за приключване към трамвай, автомобил и др.” (БТР) = ср. приколица. Оба члана имају заједничку секундарну сему која указује на припадност истој лексичко-семантичкој групи возила, међутим, њихове архисеме су различите – „брод”, односно „приколица”, што указује на битну карактеристику: присуство – одсуство моторног погона и самим тим на супротност која се тиче њихове намене (онај који вуче, односно оно што вуку). У овом случају недостају услови за потпуну конверзивност: постоји замена учесника, али не у истој денотативној ситуацији. Другим речима, у претходном примеру, бижутерија // бижутерия, за исту архисему („накит”) везују се два супротна обележја: квалитет (јефтин за српску лексему и скуп за бугарску), док код примера реморкер ∦ ремарке две различите архисеме („брод” и „кола”) имају семе нижег ранга које указују на супротну намену. Подгрупа Б2 укључује лексичке парове са идентичном ПСР, док су им секундарна значења диференцијална: балон / балон (ballon), бидон / О теоретској заснованости, оправданости (разлозима) употребе терминолошких синтагми међујезичка енантиосемија и међујезички енантиосеми в. Алексић 2007: 467– 472. 

O галицизмима у савременом српском и бугарском језику (семантичка анализа)

193

бидон (bidon), бронза / бронз (bronze), паркет / паркет (parquet), перон / перон (perron) и др. Код ових парова међујезичка хомонимија се испољава на секундарном нивоу или на нивоу значења индукованих семама нижег ранга, што значи да је семантичка дивергенција међу члановима парова знатно мање изражена у односу на парове из претходне подгрупе (Б1). На пример, српски члан пара перон / перон има основно значење „на аутобуској или железничкој станици наткривен плато са којег се улази у аутобус или воз”. Слично значење има и бугарски члан пара, при чему његова лексикографска дефиниција „площадка за пътници и изпращачи до самата железопътна линия на гара” (БТР) не указује на то да се са тог места улази и у аутобус, већ само у воз. У бугарском језику лексема перон везује се само за железнички превоз, док се за аутобуски превоз користи једно од значења лексеме сектор. Ово значи да су у пракси семантички издиференциране две лексеме за место са којег се улази у воз и аутобус – перон и сектор. Другим речима, реченица Аутобус се налази на трећем перону преводи се као Автобусът се намира на трети сектор (а не на трети перон). перон / перон ср. перон = б. 1. перон; 2. сектор б. перон = ср. перон (1) Група Ц обухвата двадесетак формално истих или сличних позајмљеница које нису семантички повезане: билтен (= б. бюлетин) / бюлетина (= ср. гласачки листић) – bulletin, гувернер (губернатор, управител на национална банка) / гуверньор (приватни учитељ и васпитач) – gouverneur, дефиле (= б. шествие, церемониален марш) / дефиле (= ср. кањон, кланац, теснац) – défilé, кантон (= б. админ. кантон) / кантон (= ср. кућица чувара пруге) – canton, каријера (= б. кариера) / кариера1 (= ср. каменолом) – carrière10, коверта (= б. плик) / куверт (= ср. стони прибор; обавезна конзумација) и др. Члановe хомонимичних парова ове групе не повезује ниједна заједничкa СР или каквa семантичкa карикa, па су такви хомоними у опозицији по међусобној искључивости. Основне и секундарне СР чланова ових парова именују појмове који никада не припадају истом семантичком пољу. На пример, у бугарским једнојезичним речницима (РБЕ, БТР и др.) фигурирају две лексеме – бюлетин и бюлетина – са Постојећи двојезични речници БСР и СБР не бележе други преводни аналог српске лексеме перон, што сматрамо пропустом, јер лексема сектор у наведеном значењу има устаљену употребу. 

У једнојезичним речницима бугарског језика лексема кариера има два хомонима – кариера1 и кариера2. Први, кариера1 одговара српској лексеми каменолом и у хомонимском је односу са срп. каријера, која је идентична бугарском хомониму кариера2. 10

194

Мариана З. Алексић

значењем „официално известие, най-често кратко, за важно събитие от обществен интерес” и „листче с имената на кандидати за тайно гласуване при избор”. Значење прве лексеме – бюлетин – поклапа се са значењем лексеме билтен у српском језику, док значење друге лексеме – бюлетина – одговара српској синтагми гласачки листић. Узрок за настанак хомонимије између српског и бугарског члана пара треба тражити у преузимању различитих семантичких реализација исте лексеме, што је чешће, или у преузимању значења галицизма сличног формалног склопа, што је ређе. На пример, чланови пара коверта / куверт са значењем „омотница за писма”, односно „прибори за хранене за един човек, подредени на маса” и „определено меню за консумиране от един човек” настали су из формално сличних лексема couvert и couvertе, које су у речнику ФСР обележене као хомонимичне. Закључак Уочавање заједничких позајмљених галицизама на међујезичком нивоу пружа могућност да се прикаже степен семантичке и/или стилске дивергенције између њих, која настаје због низа лингвистичких и екстралингвистичких фактора. Резултати таквих и сличних истраживања пружили би корисне информације лексикографима, преводиоцима, као и предавачима српског, односно бугарског језика као страног. СКРАЋЕНИЦЕ: банк. – банкарство БЕР – Български етимологичен речник БТР – Български тълковен речник БФР – Българско-френски речник б. – бугарски језик ВРСРИ – Велики речник страних речи и израза геогр. – географија заст. (ост.) – застарело (остаряло) мед. – медицина MХ – међујезичка хомонимија ПСР – примарна семантичка реализација РБЕ – Речник на българския език РМС – Речник Матице српске РСАНУ – Речник српскохрватског књижевног и народног језика РСЈ – Речник српскога језика

O галицизмима у савременом српском и бугарском језику (семантичка анализа)

195

ср. – српски језик ССР – секундарна семантичка реализација техн. – техника физ. – физика ФСР – Француско-српски речник хем. – хемија OЗНАКЕ: – лексички пар = семантичка еквивалентност / хомонимичност између чланова међујезичког пара // енантиосемичност између чланова међујезичког пара ∦ квазиенантиосемичност између чланова међујезичког пара ЛИТЕРАТУРА

Алексић 2006: М. Алексић, Међујезичка српско-бугарска (бугарско-српска) лексичка хомонимија, Беорад: Филолошки факултет. Алексић 2006а: М. Алексић, Българско-сръбски речник на лексикалните омоними, Београд: Завод за уџбенике. Алексић 2009: М. Алексић, Међујезичка ланчана хомонимија (на материјалу српско-бугарских именичких хомонимних парова), Научни састанак слависта у Вукове дане, 38/1, 351–356. Алексић 2015: М. Алексић, Српско-бугарска (бугарско-српска) енантиосемија и квазиенантиосемија, Београд: Филолошки факултет. Андрейчин и др. 1994: Л. Андрейчин, Л. Георгиев, С. Илчев, Н. Николов, И. Леков, С. Стойков, Д. Попов, Български тълковен речник, София: Наука и изкуство. БФР 1996: Българско-френски речник, Под редакцията на проф. К. Манчев, Везни-4, София. Георгиев и др. 1971–1999: В. Георгиев, И. Гълъбов, И. Заимов, С. Илчев, Български етимологичен речник, т. I – V, София. Гортан Премк 1984: Д. Гортан Премк, Полисемија и хомонимија у српскохрватском језику, Јужнословенски филолог, 43–44. Гортан Премк 1997: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

196

Мариана З. Алексић

Гортан Премк 2004: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, друго издање, Београд: Завод за уџбенике. Гълъбов и др. 1999: П. Гълъбов, С. Ласкаров, Г. Меламед, Тематичен френско-български речник, София: ИК ,,Колибри”. Даков, Костова 1967: Б. Даков, В. Костова, Френско-български тематичен речник, София: Народна просвета. Драгићевић 2007: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Београд: Завод за уџбенике. Зарков, Трифонов 2004: А. Зарков, П. Трифонов, Сръбско-български речник, София: Издателска къща ПАЛ. Иванова, Алексич 2006: Ц. Иванова, М. Алексич, Сръбско-български речник. Тематичен. Омонимен, Белград: Завод за уџбенике и наставна средства. Клајн, Шипка 2006: И. Клајн, М. Шипка, Велики речник страних речи и израза, четврто издање, Нови Сад: Прометеј. Maрковић 1993: R. Marković, Francusko-srpski rečnik, treće izdanje, Beograd: BIGZ. Милев и др. 2000: А. Милев, Б. Николов, Й. Братков, Речник на чуждите думи в българския език, София: Наука и изкуство. Младенов 2000: М. Младенов, Бугарско-српски речник, Белград: Завод за уџбенике и наставна средства. РСЈ 2007: Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска. РБЕ 1977–2004: Речник на българския език, т. I–XII, София: БАН. РМС 1967 –1976: Речник српскохрватскогa књижевног језика, т. I–VI, Нови Сад – Загреб: Матица српска – Матица хрватска. РСАНУ 1959–2014: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, т. I–XIХ, Београд: Институт за српски језик САНУ. Томов и др. 1992: Т. Томов, М. Филипова-Байрова, А. Спасова, П. Камбуров, Й. Симеонов, Френско-български речник, София: БАН. Шипка Д. 1998: Д. Шипка, Основе лексикологије и сродних дисциплина, Нови Сад: Матица српска. Шипка М. 2002: М. Шипка, Енантиосемија у српском језику, у: Дескриптивна лексикологија стандардног језика и њене теоријске основе, Нови Сад – Београд: Српска академија наука и уметности – Матица српска – Институт за српски језик САНУ, 149–162.

O галицизмима у савременом српском и бугарском језику (семантичка анализа)

197

Mariana Aleksić ABOUT GALLICISMS IN CONTEMPORARY SERBIAN AND BULGARIAN LANGUAGE (SEMANTIC ANALYSIS) Summary This paper presents the methodological approach to comparative semantic analysis of common Gallicisms (etymologically identical words) in closely related languages. In our opinion such approach would contribute to monitoring the semantic changes in foreign words after their integration into lexical systems of the receiving languages and to determining the level of semantic deviations of two languages in contact. Keywords: gallicism, enantiosemy, quasi-enantiosemy, lexical relations, semantic oposition, homonymous pair

Елизабета М. Бандиловска*

Педагошки факултет „Св. Климент Охридски” Скопје, Република Македонија

ПРИМЕНА НА КОМПОНЕНЦИЈАЛНО-СЕМАНТИЧКАТА АНАЛИЗА ВРЗ МАТЕРИЈАЛ ОД МАКЕДОНСКИОТ ЈАЗИК (во знак на благодарност и почит кон личноста и делото на проф. Даринка Гортан Премк) Поједини аутори сматрају да најпогоднији механизам лексичко-семантичке анализе апстрактне лексике на нивоу основних значења, убрајајући ту и придеве, представља теорија прототипа. Наша лексичко-семантичка истраживања показују да се дешифровање семантичке слике код описних придева веома успешно може постићи и помоћу компонентно-семантичке анализе, имајући у виду да: а) семантички садржај описних придева показује своју праву вредност значења само у оквирима именичне синтагме, репрезентујући могућност различитих номинација једне исте придевске лексеме екстензијом опсега значења по хоризонтали; б) у семантичком садржају описних придева долази до понављања одређених елемената структуре значења двају или више описних придева, што значи да се декодовање семантичког садржаја датог описног придева прави помоћу елемената (сема нижег ранга) семантичког садржаја другог описног придева. Овакво разумевање, тј. објашњење једног описног придева путем другог показује мрежну повезаност значења описних придева, која посебно долази до изражаја уколико се ради о придевима из исте лексичко-семантичке групе. Наш циљ је да се покаже да се семантички садржаји описних придева на нивоу основних значења могу објаснити путем симултане примене теорије прототипа (с једне) и компонентно-семантичке анализе (с друге стране). То у суштини значи да описни придеви располажу основним семантичким садржајима који подлеже (не само) прототипском упоређивању (већ) и семантичком рашчлањивању. Ова констатација се поготово може тицати описних придева са значењем „врста боје”. Кључне речи: описни придеви, семантичко значење, семантичка анализа, семе нижег ранга. * [email protected]

200

Елизабета М. Бандиловска

Како и сите други јазични единици, и описните придавки располагаат со повеќе или помалку развиени значенски системи, со хиерархиски поставена мрежа од семантички реализации која претставува еден вид шифра за декодирање на нивната квалификативна лексичка вредност. Но за разлика од именските значења кои се одликуваат со лесен и транспарентен развој на логичките и јазичните врски меѓу елементите на семантичките содржини што се поврзуваат, ваквиот процес кај придавските значења е обременет со апстрактност и неможност за конкретизација што доведува до потежок и поинаков, различен пристап во декодирачката постапка на значенските системи на описните придавки. Различностите произлегуваат од определбата на описните придавки како детерминатори на именките кои ни помагаат да ги конкретизираме во нашата јазична стварност и да го декодираме нивното именско значење. За разлика од именките кои имаат статус на самостојни зборови со кои се означуваат конкретни, дефинирани поими, придавките се несамостојни зборови со кои се определуваат именувани поими. Токму затоа придавките не ги доживуваме како конкретни туку како апстрактни поими кои ни помагаат во конкретизирањето на именките покрај кои стојат, во комплетирањето на визуелната претстава за нив како веќе дефинирани поими (Бандиловска-Ралповска 2016: 55–56). Отсуството на физичка конкретизација, нематеријалноста, лексичката несамостојност и улогата на декодирачи на именското значење претставуваат параметри според кои описните придавки влегуваат во сферата на апстрактноста каде што не секогаш може да направиме идеална категоризација на поимите и да ги сместиме во определена јазична рамка. Оттука, одделни автори, меѓу кои и Р. Драгиќевиќ (2007: 78), сметаат дека најпогоден механизам за лексичко-семантичка анализа на апстрактната лексика на ниво на основните значења, вклучувајќи ги тука и придавките, претставува теоријата на прототипот. Според оваа теорија, врските што ги спојуваат поимите т.е. лексемите во една категорија се засноваат на мрежа од сличности која ги покрива сите членови, а откривањето на врските и дефинирањето на поимите се прави со помош на типичен претставник наречен прототип (Драгиќевиќ 2001: 80–81). Суштината на прототипот ја претставува споредбата според сличноста, а тоа значи дека членовите на една категорија треба да бидат слични со прототипот за да ѝ припаѓаат на таа категорија. Добар пример за семантичко истражување засновано врз теоријата на прототипот претставува трудот на Р. Драгиќевиќ (2001) во кој таа ги обработува придавките со значење човечки особини и кој ќе ни послужи како основа во примената на оваа теорија врз другите описни придавки.  Овој труд е дел од одбранета докторска дисертација на авторката во 2011. г. и објавена како монографија во 2016. г.

Примена на компоненцијално-семантичката анализа врз материјал ...

201

Така, на пример, кога за некого ќе кажеме дека е убав, висок или дебел таквата констатација ја даваме не затоа што го споредуваме со другите луѓе во однос на убавината, височината или дебелината туку со прототипот кој претставува сосема обична, нормална, типична личност. Значи, личноста за која велиме дека е убава, висока или дебела, всушност, ги поседува овие својства во поизразен степен отколку прототипот, односно е поубава, повисока или подебела од него. На тој начин правиме опис на посматраната личност врз основа на нашите согледувања за совпадливост или за различност на опишаната личност во однос на прототипот, односно врз основа на нашата проценка за сличноста или за различноста на опишаната личност во однос на прототипот. Во создавањето на описот користиме описни придавки со кои истовремено ја оценуваме човечката надворешност, односно човечкиот физички изглед според нашата индивидуална проценка и во однос на определени критериуми за физичкиот изглед кои ги поседува прототипот. Тоа значи дека при опишувањето на една личност, всушност, правиме споредба со прототипот и проценка на степенот на изразеност на особината преку сопоставување на две мерливи квантитативни вредности од кои едната е реална и и припаѓа на личноста што ја посматраме, а другата е замислена и му припаѓа на прототипот. Опишувањето на определен поим по пат на споредба и преку создавање прототипична ситуација се однесува и на случаи кога прототипот не е човек туку некој друг поим т.е. референт од нејазичната стварност, на пример: дрво, ѕид, мачка, покривка, слика, цвет (високо дрво, висок ѕид, дебела мачка, дебела покривка, убава слика, убав цвет) итн. Придавките од оваа категорија семантички се групираат во лексичко-семантичката група со значење физички особини. Да ги погледнеме придавките од типот весел, итар, мудар, среќен, храбар. Како се прави споредбата со прототипот и врз основа на што се заклучува дека посматраната личност е поитра, помудра или похрабра од прототипот кога таквата проценка не може да се направи со соспоставување на изразеноста на својството затоа што наведениве придавки немаат мерливи квантитативни вредности, а нивната квалификација носи признак на високо изразена апстрактност. Во мотивирачките основи на наведениве придавки се забележува присуство на чувства кои се опишуваат по пат на споредба со некои други чувства што ни се познати отпорано и кои може да ги замислиме и да ги опишеме на тој начин што ги опишуваме ситуациите во кои тие се пројавуваат. Па така, во зависност од начинот на прифаќањето и однесувањето во согласност со моралните и со општествените норми, личноста што е цел на описот може да биде окарактеризирана како позитивно или негативно снаодлива во една определена ситуација во однос на степенот на пројавување на истата особина и во истата ситуација

202

Елизабета М. Бандиловска

кај прототипот. Тоа значи дека мудар е тој што во определена ситуација покажува мудрост во однос на замисленото однесување на прототипот во истата ситуација, односно тој е мудар затоа што е таков во однос на другите луѓе. Токму определбата таков го носи обележјето на позитивност во ситуацијата во која доаѓа до израз мудроста како особина. На ваков начин се толкуваат основните семантички содржини на сите описни придавки кои според семантичкото групирање ја сочинуваат лексичко-семантичката група со значење духовни особини. Според Р. Драгиќевиќ (2001: 166–167), дешифрирањето на семантичката слика кај описните придавки не може да се направи со помош на компоненцијално-семантичката анализа поради две причини: 1. Семантичката содржина на описните придавки се јавува како лексички детерминатор на именките за чија реализација е потребен минимален простор за пројавување, односно описните придавки ја добиваат својата вистинска значенска вредност само во рамките на именската синтагма. Ова мислење го сфаќаме како факт кој произлегува од сфаќањето на описните придавки како статични определби на именките, како декодирачи на нивното значење кои поседуваат изразена квалификативна семантичка вредност и ја претставува основата на семантичката анализа на описните придавки. На него не мора да се гледа како на недостаток туку како на можност за различни номинации на една иста придавска лексема преку ширење на значенскиот опсег во хоризонтален правец т.е. преку ширење на семантичкиот простор со привлекување различни именки од различни домени на јазичната стварност и нивно врзување за семантичката содржина на определена описна придавка. 2. Во семантичката содржина на описните придавки многу често среќаваме други описни придавки кои припаѓаат на иста или на друга лексичко-семантичка група, односно доаѓа до повторување на одделни елементи во значенската структура на две или повеќе описни придавки, што е забележливо и во самата дефиниција. Тоа би значело дека декодирањето на семантичката содржина на една описна придавка се прави со помош на елементите од семантичката содржина на друга описна придавка. Пред да ја разгледаме оваа констатација на Драгиќевиќ преку соодветни примери на речнички обработени описни придавки, најпрвин да дадеме едно кратко објаснување за компоненцијално-семантичката анализа. Компоненцијално-семантичката анализа (Гортан Премк 1997: 43–44) претставува постапка со која лексичкото значење на зборот се разложува на неговите составни компоненти. Тие ги претставуваат најмалите несамостојни семантички елементи, наречени семи, кои во одредена комбинација даваат одредена семантичка содржина. Семите се хиерархиски распоредени според степенот на општост. Прва или најопшта е грамемата или

Примена на компоненцијално-семантичката анализа врз материјал ...

203

категоријално-граматичката сема која содржи граматичка информација за категоријалната припадност на лексемата. Потоа доаѓа архисемата или интегралната сема која носи информација за припадноста на лексемата кон одделна лексичко-семантичка група. На крајот доаѓаат семите од понизок ранг или диференцијалните семи како носители на белезите по кои еден збор или едно значење се разликува од другите зборови или значења, односно го издвојува од множеството именувани поими. Веќе видовме дека кај описните придавки не претставува никаков проблем да се издвои архисемата и според неа да се определи припадноста на описните придавки кон различни лексичко-семантички групи, издвоивме неколку такви групи: описни придавки со значење човечки физички особини, описни придавки со значење човечки духовни особини, описни придавки со значење боја, описни придавки со значење температура, описни придавки со значење просторни односи, описни придавки со значење временски односи итн. Тоа значи дека проблем претставува издвојувањето на семите од понизок ранг и определувањето која од нив претставува извор за натамошен семантички развој на лексемата, како и определувањето на видот на промената кај архисемата т.е. дали таа промена е целосна или претставува некаква мутација. Ваквото мислење се надоврзува на констатацијата на Драгиќевиќ дека постојат описни придавки кои се објаснуваат со други придавки од иста или од различна лексичко-семантичка група што се должи на поседувањето иста или слична семантичка содржина. Да го проследиме ова преку примери од ТРМЈ: весел = што е радосен, расположен, среќен виток = што е тенок, слаб, вит врел = што е многу топол, жежок вруќ = што е врел, жежок, мошне топол горделив = што е надмен, надуен готов = што е завршен, направен, изработен жежок = што е многу топол, врел жесток = што е суров, безмилосен, бездушен, нечовечен зол = што е лош, злобен итар = што е паметен, интелигентен, умен јадар = што е крупен, голем јасен = што е сјаен, светол крепок = што е физички јак, цврст, силен, здрав кроток = што е добар, мирен, питом љубезен = што е учтив, срдечен, пријатен мирен = што е спокоен, смирен, тивок, послушен мршав = што е слаб, неисхранет

204

Елизабета М. Бандиловска

мудар = што е паметен, разумен темен = што е мрачен, неосветлен Во наведениве примери на описни придавки се забележува дека семантичката содржина на една описна придавка е претставена со помош на други описни придавки со иста или со слична семантичка содржина кои, всушност, во семантичката содржина на придавката што се дефинира се јавуваат како семи од понизок ранг. Разбирањето на една описна придавка преку други описни придавки, објаснувањето на еден поим со помош на други поими, ја покажува мрежната значенска поврзаност на описните придавки која особено доаѓа до израз ако тие припаѓаат на една иста лексичко-семантичка група. Ова може да се заклучи ако се погледнат семантичките структури на придавките врел, вруќ и жежок. Тие имаат апсолутно идентична основна семантичка содржина, меѓусебно се поврзуваат и се разбираат преку семантичката содржина на придавката топол која се јавува како доминанта во значенски поврзаната мрежа од синонимиски значења околу која се групираат и преку која може да се дефинираат и другите членови со слична семантичка содржина и со архисема температура. Значенската поврзаност преку исти или слични семантички содржини е присутна и кај другите наведени описни придавки. Во одделни случаи, разбирањето и декодирањето на значенскиот систем на една описна придавка се прави преку нејзината поларизирана вредност претставена со антонимиска форма. Тоа значи дека во толкувањето на една описна придавка преку други описни придавки, во објаснувањето на еден поим со помош на други поими, може да се вклучат и значенски спротивставени лексеми со поларизирани значења: бушав = што не е исчешлан груб = што не е мазен; рапав јалов = што не е плоден лош = што не е добар; зол, злобен матен = што не е бистар мртов = што не е жив; умрен сув = што не е воден чист = што не е валкан Наведениве примери покажуваат дека не е невозможно постоењето на описни придавки чии семантички содржини може да се објаснат по пат на семи, односно со помош на компоненцијално-семантичката анализа. Нивниот број и не е толку мал како што ни се чинеше на почетокот, а овде ќе наведеме само дел од описните придавки кои располагаат со разградлива семантичка структура на две, три или повеќе семи, а некогаш се јавува и само една сема. Забележливо е присуството на описните

Примена на компоненцијално-семантичката анализа врз материјал ...

205

придавки во градењето на семантичката информација што ја дава семата, но тоа е и очекувано со оглед на фактот што ваквото нејзино пројавување има атрибутивен карактер: блед = нема природна боја + е без руменило на лице + на кожа + на усни близок = се наоѓа на мала оддалеченост богат = има во големо количество + материјални блага + имот + пари бос = е без чорапи + е без обувки брз = минува големо растојание + во кусо време гол = е без облека голем = е значителен по размер + по големина + по сила + по степен + по количество дебел = има широк напречен пресек + има големи димензии евтин = има ниска цена здрав = има нормални животни функции + се одликува со здравје јак = има голема сила + има голема енергија + е добро развиен крупен = има голем обем + има големи димензии лесен = има мала маса + тежи малку лит = е тенко и ретко во ткаењето + се реси + се кине млак = има средна топлина + не е многу топол + не е многу студен млад = е роден неодамна + е на помала возраст низок = има мала височина + не израснал високо + не е направен да биде висок нов = скоро направен + штотуку пронајден + малку употребуван + не е употребуван Од наведениве примери внимание привлекуваат описните придавки чија семантичка структура е претставена само со една сема од понизок ранг. Притоа, како да се очекува ваквите описни придавки со сиромашна семска структура да продуцираат само едно значење т.е. да го претставуваат само основното значење на придавката. Но напротив, се покажа дека и таа една сема е доволна за да создаде полисемантичка структура. На пример, семата се наоѓа на мала оддалеченост од основната семантичка содржина на лексемата близок се покажа како доволно продуктивна да создаде значенски систем од четири семантички реализации. Таа е изворот за метафоричните реализации на лексемата близок и премин од просторната (близок пожар, блиска ливада) во временската димензија (блиска иднина, блиска борба); или во значенската димензија на изразување поврзаност според нешто (близок роднина, близок разговор). Единствената сема на придавката евтин има ниска цена ја продуцира метафоричната реализација има ниска вредност: евтин филм, евтини песни. Мошне впечатливи се реализациите што ги остварува единствената сема на придавката гол (е без облека) која создава значенски систем од

206

Елизабета М. Бандиловска

седум секундарни значења добиени со различни семантички промени. Во продолжение ќе се обидеме да ја анализираме полисемантичката структура на придавката гол. Според ТРМЈ, првото основно значење на придавката гол се однесува на човекот како примарен референт и е објаснето преку семата е без облека. Овде може да додадеме уште неколку семи кои повеќе се јавуваат како ненаметливо присутни отколку како потенцијални. Тоа се семите: необлечен + непокриен со ништо + по целото тело. На овој начин добиваме поцелосна слика за лексемата гол со архисема човечка физичка особина и семи од понизок ранг е без облека + необлечен + непокриен со ништо + по целото тело кои ни се важни за согледување на семантичкиот развој на новите секундарни значења. Како второ е дадено значењето што е слабо, лесно облечен (не оди гола надвор) кое претставува метонимиска реализација со непроменета архисема и мал диференцијален развој на семите од понизок ранг е со слаба/лесна облека + слабо/лесно облечен + недоволно покриен + по целото тело или на дел од телото. Третото значење што не е покриен со коса, влакна, пердуви, крзно, капа и сл. претставува секундарно значење добиено по пат на синегдоха со премин на номинација од целината (човечкото тело) на еден дел од телото: голо теме, гола глава, гола кокошка, гола опашка. Архисемата мутира на тој начин што го шири семантичкиот опфат во однос на рефернцијалноста така што сега покрај човекот ги опфаќа и животните. Семите од понизок ранг претрпуваат мали, но семантички важни промени, добивајќи статус на идентификациски ознаки: е без облека/коса/влакна/пердуви/крзно + непокриен со нешто + по дел од телото. Четвртото и петтото значење претставуваат метафорични реализации со пренос на номинација од човекот на предмети и поими од растителноста. Во четвртото значење што е непокриен, ненаместен (за предмети): гол под, гола маса, голи ѕидови изворот на метафоричните асоцијации произлегува од семата непокриен со ништо. Истата сема ја покажува својата продуктивност и во петтото значење што е без трева, лисја, дрвја и сл.: гола ливада, голо дрво, голо место, голи ридови само што овде бележиме и дополнителен развој на нова сема е без трева/лисја/дрвја. Шестото значење што е недополнет, чист, без примеси претставува метафорична реализација заснована на преминот од типот конкретно → апстрактно продуцирана од целокупниот семски состав на основното значење при што се забележува развој на нови диференцијални семи. И седмото значење на лексемата гол: што е многу сиромашен, беден (сите од таа фамилија се голи) е добиено по пат на метафора од семата е без облека која преминува во семата е без ништо со можност за развој на потенцијални семи од типот: е без пари + е без имот + е без средства за живот.

Примена на компоненцијално-семантичката анализа врз материјал ...

207

Во продолжение ќе се обидеме да ги декодираме значенските системи на придавките со значење боја преку откривање на компонентите што ја сочинуваат семантичката структура и на еднозначните и на повеќезначните придавки. Да видиме како и според која теорија може да го објасниме настанувањето на нивните основни семантички содржини. Најнапред да ги погледнеме основните семантички содржини на придавките што ги означуваат основните бои и се јавуваат како носители на семантичките полиња: бел = што има боја на снег, на млеко виолетов = што има боја на темјанушка зелен = што има боја на трева, на свежи лисја кафеав = што има боја на кафе розов = што има боја на роза сив = што има боја на пепел син = што има боја на безоблачно небо црвен = што има боја на крв црн = што има боја на јаглен Наведениве објаснувања имат статус на обележани речнички дефиниции и претставуваат споредба според сличноста по боја со јасно издвоен конкретен поим од реалноста, односно со точно определен прототип кој поседува т.н. локална боја дефинирана како општа обоеност на поимот во природата, за кого бојата е доминантно и препознатливо обележје. Значи, локалната боја на снегот/млекото е прототип според кој се дефинира белата боја во јазикот; локалната боја на тревата е прототип според кој се дефинира зелената боја во јазикот; локалната боја на кафето е прототип според кој се дефинира кафеавата боја во јазикот; локалната боја на крвта е прототип според кој се дефинира црвената боја во јазикот итн. Но локалната боја не значи дека тревата секогаш има иста зелена боја или дека небото има секогаш иста сина боја, туку внатре во рамките на локалната боја има богатство од најразлични нијанси на локалната боја кои, исто така, се наметнуваат како јасно изделени конкретни прототипови кои бараат соодветно јазично именување. Тоа го објаснува присуството на сè поголемиот број нијанси на една основна или локална боја како општа обоеност во природата и човечката потреба за јасно и прецизно јазично именување на сите нијанси што ги среќава или самиот ги создава. Понекогаш присуството на нијансите е неодминливо и во општото дефинирање на една боја, на пример, семантичката дефиниција на жолтата боја се врзува со три прототипа кои, всушност, претставуваат три различни нијанси: жолт = што има боја на лимон, на жолчка, на злато.

208

Елизабета М. Бандиловска

Дефинирањето на сличноста зависи од тоа како ја разбираме сличноста и дали таа претставува поим кој е подложен на градација. Веќе видовме дека сличноста според бојата подразбира постоење прототип со локална боја, а постоењето на нијансите во локалната боја даваат одговор на прашањето дека сличноста е поим кој подлежи на градација. Да го земеме како пример семантичкото поле на зелената боја. Прототип е локалната боја на тревата, а внатре во локалната боја ги издвојуваме нијансите: зејтинлија со прототип маслинов зејтин, маслинен/маслинест со прототип маслинка, резеда со прототип цветовите на растението резеда, додека формите зеленикав, зеленичок, светлозелен, отворенозелен, темнозелен, затворенозелен се однесуваат на истиот прототип како и основната лексема зелен, но тоа се лексеми кои истовремено се јавуваат како нијанси на истиот прототип и кои ја потврдуваат градацијата на сличноста во две насоки: помало или поголемо присуство на локалната боја од прототипот трева. На ваков начин, според теоријата на прототипот, може да се објаснат и другите девет семантички полиња, да се издвои локалната боја и нејзиниот прототип и да се издвојат нијансите на локалната боја и нивните прототипови. Да видиме дали разбирањето и декодирањето на значенските системи во рамките на лексичко-семантичката група со значење боја може да се направи и со помош на компоненцијално-семантичката анализа, односно дали основните семантички реализации на придавките со значење боја располагаат со разградлива семантичка структура. Повторно како примери ќе ги земеме основните семантички содржини на придавките што ги означуваат основните бои и се јавуваат како носители на семантичките полиња и ќе се обидеме да ги анализираме според нивните составни компоненти. Кај сите нив, и воопшто кај сите лексеми што ја сочинуваат лексичко-семантичката група со значење боја, мошне лесно се издвојува архисемата која ја определува нивната припадност кон групата. Освен архисемата, во нивната основна семантичка структура бележиме присуство само на една сема, но не која било сема туку доминантната сема што ја опишува и ја претставува структурата на придавката. Всушност, и кај еднозначните и кај повеќезначните придавски лексеми кои со своите основни семантички содржини номинативно ги именуваат боите како поими од реалноста, елементот боја е присутен и во архисемата и во единствената доминантна сема на придавката и токму тој елемент ја декодира нивната значенска реализација и ја определува нивната квалификативна лексичка вредност. Разградени на семантички компоненти, основните семантички содржини на придавките носители на семантичките полиња презентираат ваква слика:

Примена на компоненцијално-семантичката анализа врз материјал ...

209

бел = вид боја (архисема) + што има боја на снег, на млеко (доминантна сема) виолетов = вид боја (архисема) + што има боја на темјанушка (доминантна сема) зелен = вид боја (архисема) + што има боја на трева, на свежи лисја (доминантна сема) кафеав = вид боја (архисема) + што има боја на кафе (доминантна сема) розов = вид боја (архисема) + што има боја на роза (доминантна сема) сив = вид боја (архисема) + што има боја на пепел (доминантна сема) син = вид боја (архисема) + што има боја на безоблачно небо (доминантна сема) црвен = вид боја (архисема) + што има боја на крв (доминантна сема) црн = вид боја (архисема) + што има боја на јаглен (доминантна сема) Разградувањето на семантичките компоненти кај нијансите на една основна боја се врши на ист начин како и кај бојата носител на семантичкото поле, но се разликува начинот на кој се врши дефинирањето на доминантната сема. Бидејќи нијансите на една боја го откриваат степенот на застапеност на бојата или нејзината хроматска недефинираност со потенциран премин кон основната боја во помал или во поголем степен, дефинирањето на основната семантичка содржина на лексемата носител на таквата боја има различна семантичка интерпретација во која се бележи задолжителното присуство на еден од елементите отворен, затворен, светол, темен, блед и на основната боја на која и припаѓа изделената нијанса, на пример: ал(ов) = вид боја (архисема) + што е отвореноцрвен бежов = вид боја (архисема) + што е бледокафеав вран(ест) = вид боја (архисема) + што има сјајна црна боја ѓувез(ен) = вид боја (архисема) + што е темноцрвен лис(ест) = вид боја (архисема) + што има боја на лисица + што има црвеникава боја пембе(н) = вид боја (архисема) + што има дречливорозова боја тегет = вид боја (архисема) + што има темносина боја Во неколку од наведените примери (вран/вранест, пембе/пембен) забележуваме дека нијансираноста во однос на основната боја од семантичкото поле се постигнува со употреба на семантички детерминатори (сјајна, дречливо), додека кај лексемата лис/лисест нијансата е претставена преку семата на сличност со локалната боја на определен прототип (лисица). Настанувањето на основните семантички содржини на придавките што ги означуваат основните бои и се јавуваат како носители на семан-

210

Елизабета М. Бандиловска

тичките полиња го објаснивме преку две теории: теоријата на прототипот која значи споредба според сличноста по боја со точно определен прототип кој поседува локална боја дефинирана како општа обоеност на поимот во природата (локалната боја на снегот/млекото е прототип според кој се дефинира белата боја) и компоненцијално-семантичката анализа според која придавките со значење боја располагаат со разградлива семантичка структура: бел = вид боја (архисема) + што има боја на снег, на млеко (доминантна сема). Вака анализираните лексеми од лексичко-семантичката група со значење боја, но и претходно разгледаните описни придавки во текстот, откриваат дека е можна заедничка примена на теоријата на прототипот и на компоненцијално-семантичката анализа во проучувањето и во дефинирањето на основните семантички содржини на лексичките единици, па дури и на ниво на апстрактната лексика. ЛИТЕРАТУРА Бандиловска-Ралповска 2008: Е. Бандиловска-Ралповска, Лексичко-семантичката група на зборови со значење овошје во македонскиот јазик (семантичка и зборообразувачка анализа), Скопје: ИМЈ „Крсте Мисирков”. Бандиловска-Ралповска 2016: Е. Бандиловска-Ралповска, Парадигматските односи кај описните придавки во македонскиот јазик, Скопје: ИМЈ „Крсте Мисирков”. Гортан Премк 1997: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Институт за српски језик САНУ. Група автори 2003–2014: Група автори, Толковен речник на македонскиот јазик, том 1–6, Скопје: ИМЈ „Крсте Мисирков”. Драгићевић 2001: Р. Драгићевић, Придеви са значењем људских особина у савременом српском језику (творбена и семантичка анализа), Београд: Институт за српски језик САНУ. Драгићевић 2007: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Београд: Завод за уџбенике. Јашар-Настева 1984: О. Јашар-Настева, Лексичко-семантичкиот потсистем на бои во современиот македонски јазик, Прилози, VI/2, 59–75. Кузнецова 1982: Э. В. Кузнецова, Лексикология русского языка, Москва: Высшая школа.

Примена на компоненцијално-семантичката анализа врз материјал ...

211

Elizabeta Bandilovska Applying Componential Semantic Analysis to Macedonian language Summary The analysis of the semantic structure of the qualitative adjectives at the level of basic meanings can be done by means of two theories: the theory of the prototype and the componential-semantic analysis. The lexical-semantic group denoting color is nearly a perfect example of the compatibility of these two semantic theories in explaining and defining meaningful systems of the lexemes at the level of basic semantic realization. Keywords: qualitative adjectives, theory of the prototype, componential-semantic analysis, color.

СИНТАГМАТСКИ ЛЕКСИЧКИ ОДНОСИ, ФРАЗЕОЛОГИЈА

Ольга И. Трофимкина*

Санкт-Петербургский государственный университет Санкт-Петербург, Россия

БИБЛЕИЗМЫ ЮДОЛЬ ПЛАЧЕВНАЯ И ЗЕМЛЯ ОБЕТОВАННАЯ В РУССКОМ И СЕРБСКОМ ЛИТЕРАТУРНЫХ ЯЗЫКАХ В статье рассматривается семантика, форма, функционирование указанных выражений в обоих языках, их сходства и различие. Различие касается прежде всего формы: если в русском языке оба выражения сохраняют церковнославянскую форму, как и многие другие библейские ФЕ, то в сербском в результате реформы В. Караджича церковнославянизмы были практически вытеснены из литературного языка. Но даже для тех очень немногих выражений, которые сохраняют церковнославянские элементы, существуют современные, гораздо более употребительные варианты, где церковнославянизмы заменены современными словами. Ключевые слова: библеизмы, семантика, церковнославянский язык, современный литературный язык.

Роль Библии в формировании и развитии литературных языков всех христианских народов, в том числе сербского и русского, огромна. Библейские тексты способствовали формированию абстрактной лексики, высокого стиля литературного языка, многие выражения из Библии закрепились в литературном языке, обогащая его выразительные средства. Недаром обязательным этапом в создании национального литературного языка являлся перевод на него Священного Писания. Сербы и русские относятся к миру Slavia Orthodoxa, их литературные языки складывались на основе единого книжного старославянского языка. Однако в дальнейшем развитии взаимоотношение со старославянским (церковнославянским) менялось, усложнялось. ∗

[email protected]

216

Ольга И. Трофимкина

Е. М. Верещагин в статье «Библейская стихия русского языка» пишет: «Если обратиться вообще к словарному запасу современного русского языка, то библеизмов буквально не счесть» (Верещагин 1993: 97). Это объясняется тем, что употребление библеизмов в русском языке отражает веками длящееся непрерывное взаимодействие книжного церковнославянского и живого русского языков. Поэтому среди многочисленных библеизмов, которые широко представлены в языке русских писателей, в том числе и современных, немалое место занимают выражения, сохраняющие лексические и грамматические признаки церковнославянского языка и восходящие к церковнославянскому переводу Библии. Часть из них существует параллельно как в церковнославянской, так и в русской формах (например, яко тать в нощи – как тать ночью; гроб повапленный – гроб окрашенный; ищите и обрящете – кто ищет, тот всегда найдет и многие другие), иные же употребляются только в церковнославянской форме, ибо в переводе на современный язык утрачивают свою идиоматичность и экспрессивность, превращаясь в свободные переменные словосочетания. Например, еже писах – писах (в переводе: что я написал, то написал), ничтоже сумняшеся (нимало не сомневаясь) и многие другие. Иная картина в сербском языке, где в результате реформы Вука Караджича церковнославянизмы были практически вытеснены из литературного языка. Поэтому библейские выражения, сохраняющие лексические и грамматические признаки церковнославянского языка почти полностью отсутствуют, а общее число библеизмов, употребляющихся в литературном языке, несравнимо меньше, чем в русском, так как именно консервативность традиционной формы придает особую экспрессивность и идиоматичность, а с ее утратой они утрачивают и то, и другое, например, страха ради иудейска (в переводе – од страха Jевреjскога), притча во языцех (прича народима), ничтоже сумняшеся (не сумњајући ништа). В настоящей статье рассматриваются два противопоставленные по семантике выражения, источником которых является церковнославянский перевод Библии и которые широко представлены и в русском, и в сербском литературных языках: юдоль плачевная – јудол плачевна (долина плача) и земля обетованная – обетована земља (обећана земља). Выражение юдоль плачевная употреблено в церковнославянском переводе Псалтыри. Ср. Пс. 83,7: Во юдоль плачевную‚ въ мэсто еже положи: ибо блгcвенiе дастъ законополагаzи.



Примеры из перевода Нового Завета В. Караджича и Ветхого Завета Д. Даничича.

Библеизмы юдоль плачевная и земля обетованная в русском и сербском ...

217

Церковнославянское юдоль, представленное в словарях современных русского и сербского языков как устаревшее, имеет значение ’долина’. Так оно и переведено на сербский и русский языки: В сербском переводе Ветхого Завета Д. Даничича: Идући долином плачевном, претварају је у изворе, и дажд је одијева благословима. В русском Синодальном переводе 1876 года: Проходя долиною плача, они открывают в ней источники, и дождь покрывает ее благословением. Уже в Библии выражение юдоль плачевная употреблено метафорически: ’место, которое является средоточием страданий, горя, бедствий’. В этом значении оно широко представлено у русских писателей (зависимый компонент выражения может варьироваться синонимичными лексемами): Что мы живем в этой юдоли плача? Чего ждем? (Н. Успенский) Друг, спустись с высот <...> в юдоль печали и забот. (И. Шмелев) Мать смотрела на землю как на юдоль скорби. (А. Новиков-Прибой) Юдолью скорбей, слез, земной юдолью называется также земная жизнь с ее страданиями, горестями: Вся жизнь человеческая есть не что иное, как юдоль скорбей. (Н. Салтыков-Щедрин) Родился я в губернии/Далекой и степной/И рано встретил тернии/В юдоли сей земной. (Н. Некрасов) Еще мрачнее, еще безвыходнее представляется земная юдоль с ее вечным горем, муками сомнения и несбывающимися надеждами. (П. Чайковский) Десять лет тому назад ваш дядющка волею судьбы покинул земную юдоль. (А. Куприн) В русском языке слово юдоль может употребляться и самостоятельно, без зависимого компонента, приобретая новое значение ’страдания, горести, выпавшие на долю кого-нибудь’: Ничего, брат, что делать? Жизнь наша, братец, юдоль. (В. Короленко) Всякое звание должно свою науку помнить, а кто не желает этого понимать, по своей гордости, тому юдоль. (А. Чехов) С переводом компонента юдоль на современный язык выражение юдоль плачевная в русском литературном языке не встречается. В сербском языке у писателей, творивших в эпоху становления современного литературного языка на народной основе в 19 веке, также встречаем библеизм јудол плачевна (јудол туге и жалости).

218

Ольга И. Трофимкина

Выражение это употребляется сербскими писателями в том же значении, что и в русском: ’Место страданий, горя, невзгод’. Нека они чрез јудол плачевну Ланце тешке с бурама немира У стењању пренесу горкоме. (П. Његош) Пој ми, бесамртна твари, Страшно твоје с неба паденије И времено твоје заточење У јудоли туге и жалости. (П. Његош) Ми бедни у јудоли плачевној остајемо као стадо без пастира. (Стерија Поповић) Списана је [у књизи] и запечаћена судбина света што живи и ходи по овој грешној и плачевној јудоли. (П. Кочић) Мене оставише у овој јудоли плачевној. (М. Шапчанин) У писателей современных этот библеизм употребляется исключительно в осовремененной форме, где церковнославянский компонент јудол заменен его современным эквивалентом долина: долина плача, долина суза, сузна долина. В следующих примерах реализуется значение ’Земная жизнь с ее горестями, страданиями’ как развитие исходного значения ’место, средоточие горестей, страданий’: Као и да ниси постојао, сине мој! Па зашто си онда бачен у ову сузну долину? Зашто се рађају они којима није дато да бар мало поживе? (Љ. Хабјановић-Ђуровић, Игра анђела) Људи се понекад питају који је смисао њиховог постојања... Циљ хода по овој сузној долини јесте да се човек препороди у Христу. (Љ. Хабјановић-Ђуровић, Игра анђела) Тамо у моме завичају, родном оквиру мог срећног <...> или и најтачније несрећног доласка на свет, у ову „долину плача” како неко лепо рече, тамо, код светски славне Грачанице – прекрасна црква са манастиром <...> (Р. Смиљанић, Реч завештања) <...> Сви умиру на крају па ће и он, али он ће напустити ову долину плача као гаван с пуном кесом у палати на главној улици престонице. (Д. Ненадић, Победници) Нови сан, сан старице, болесне и на крају пута кроз долину плача, био је нешто другачији. Предео је био исти. (Љ. Хабјановић-Ђуровић, Игра анђела) Второй объект рассмотрения в настоящей статье – библейский фразеологизм земля обетованная (обећана земља). Это выражение восходит к тексту Нового Завета в церковнославянском переводе (Евр. 11, 9), где оно обозначает Палестину, землю, где течет молоко и мед, которую Бог

Библеизмы юдоль плачевная и земля обетованная в русском и сербском ...

219

обещал евреям, выводя их из египетского плена. Обетованной землей назвал ее апостол Павел в послании Евреям (Евр. 11, 9). В русском синодальном переводе сохранено церковнославянское название обетованная земля, и в этой форме в литературном русском языке закрепилось выражение земля обетованная в значении ’место, край, где царит довольство, счастье, куда кто-нибудь страстно стремится попасть’: Там, между полей, змеей вилась дорога и убегала в лес, дорога в обетованную землю – в Петербург. (И. Гончаров, Обыкновенная история) Иркутск – для ссыльных декабристов „обетованная земля”. (Наука и жизнь, 1986, 4) Красота дивная! Да что уж говорить! В обетованной земле живете! (А. Островский, Гроза) Может это выражение употребляться и в значении ’желанная цель’: Нужно представление об обетованной земле для того, чтобы иметь силы двигаться. (Л. Толстой, Война и мир) Скандинавские страны, а Швеция в особенности, всегда были и до сих пор остаются страной обетованной для всех беженцев. (Б. Григорьев, Ностальгические воспоминания) В поэтических контекстах выражение земля обетованная может употребляться и в значении ’вожделенный мир счастья, любви’: Я долго счастья ждал – и луч его желанный Блеснул мне в сумерках: я счастлив и любим: К чему ж на рубеже земли обетованной Остановился я, как робкий пилигрим? (С. Надсон, Из дневника 1883 г.) В современной русской публицистике выражение земля обетованная часто употребляется и как перифрастическое, описательное название государства Израиль: Встречи [Арафата] на московской земле особенно полезны в канун визита сюда важного гостя с земли обетованной – израильского премьера Рабина. (Комсомольская правда, 1994, 20. 04) В современном сербском литературном языке выражение употребляется исключительно в его осовремененной форме: обећана земља. Из более 17 примеров употребления этого выражения, имеющихся в нашей картотеке, только 2 сохраняют црковнославянское прилагательное обетована (земља). Это цитата из писем П. Негоша, который, как известно, хотя и поддерживал реформу В. Караджича, но не был столь радикален, не отказывался от церковнославянизмов, видя в них средство обогащения выразительных средств литературного языка:

220

Ольга И. Трофимкина

Мање нијесам чека <...> да се преселим <...> него Мојсеј из пустиње у објетовану земљу. (П. Његош) Второй пример из «Сербской трилогии» С. Яковлевича: Са једнога брежуљка угледасмо Дунав и ускликнусмо од радости као да видимо обетовану земљу. Јер ту је граница и крај наших мука. (С. Јаковљевић, Српска трилогја. Деветсто четрнаеста) В обоих случаях выражение употреблено в сравнении с явно библейскими ассоциациями: ’обещанная Богом евреям богатая земля, «кипящая молоком и медом»’. Но в другой цитате из того же автора, где это выражение употреблено в метафорическом значении: ’край, где царит благополучие, довольство, счастье’, оно выступает уже в современной форме: Прича се већ да ћемо ићи овако до мора, а онда ће нас пребацити негде где се одморимо. Неки веле у Француску, други – у Африку. Свеједно, тек на видику је обећана земља где ће ваљда престати све наше муке и патње. (С. Јаковљевић, Српска трилогија. Под крстом) Во всех остальных примерах из произведений современных писателей употребляется исключительно выражение обећана земља. Основное значение, в котором у сербских авторов употребляется выражение обећана земља – ’край, страна, где царит довольство, благополучие, счастье’: Обишао сам глобус, и нигде не видех нешто, што би, издалека, личило на обећану земљу. (М. Данојлић, Велики испит) Сеобе, једне и друге, у ствари су један модерни еп. Црњански је <...> дао одисеју једног народа. Једну своју легенду о племену које тражи обећану земљу, обећану судбину своју. (Ж. Стојковић, Песнички пут Милоша Црњанског) Лос Анђелос, Санта Барбара, Сан Франциско, Санта Клара, Сан Хосе, Дан Тана... Обећана земља Калифорнија где су сви препланули и имају по тридесет и два бела зуба у глави. (М. Капор, Добар дан, Београде!) И как развитие этого значения: ’Страна, край, который является предметом мечтаний, куда кто-нибудь страстно стремится попасть’: Италија је за обојицу била обећана земља. Италија је за обојицу била земља снова. (Г. Петровић, Испод таванице која се љуспа) Безмерно је царство уобразиље, и у њему увек има места за покоју обећану земљу, по личном укусу. Што је архипелаг удаљенији, то је за сањарење погоднији. (М. Данојлић, Велики испит) Выражение это в современных текстах может употребляться иронически или шутливо: Бувљак то је <...> обећана земља за колекционаре бесмислица, завичај за оне што су изгубили родна места, лек против усамљености

Библеизмы юдоль плачевная и земля обетованная в русском и сербском ...

221

за усамљене, нада за оне без наде. (М. Капор, Магија Београда. Бувљак) М. Капор использовал синтаксическую модель этого библеизма, создав на его основе новое выражение обећано време, где значение прилагательного можно определить как ’желанный, вожделенный’: Рат представља обећано време за привремене и приучене старетинаре. Голи живот храни се тада продајом некадашње сујете. (М. Капор, Скитам и причам) У односу на лепотице европских метропола Београђанке немају много шанси у зимским месецима. Лето је њихово обећано време. (М. Капор, Добар дан, Београде) К. Н. Дубровина пишет, что в одном из древнерусских азбуковников библеизм юдоль плачевная употребляется как синоним выражения земля обетованная (Дубровина 2010: 707). Но в современном русском языке, как и в современном сербском, эти выражения полностью разошлись по семантике и воспринимаются как антонимичные. Таким образом, общие по своему происхождению и семантике выражения, широко употребляющиеся и в русском, и в сербском языках, различаются тем не менее по форме: в русском языке они, как и многие другие библеизмы, сохраняют церковнославянский облик, а в сербском произошло их «осовременивание»: церковнославянские элементы заменены их современными сербскими эквивалентами. ЛИТЕРАТУРА Верещагин 1993: Е. М. Верещагин, Библейская стихия русского языка, Русская речь, 1, 90–98. Дубровина 2010: К. Н. Дубровина, Энциклопедический словарь библейских фразеологизмов, Москва: Флинта. Наука. Лилић, Трофимкина 1998: Г. А. Лилич, О. И. Трофимкина, Библеизмы в сопоставительном изучении славянских литературных языков, Материалы XXVII межвузовской научно-методической конференции преподавателей и аспирантов, Вып. 6: Лексика и фразеология, Санкт-Петербург, 39–41. Мокиенко и др. 2010: В. М. Мокиенко, Г. А. Лилич, О. И. Трофимкина, Толковый словарь библейских выражений и слов, Москва: АСТ. Трофимкина 2001: О. И. Трофимкина, Библеизмы-церковнославянизмы в современном русском языке, Материалы XXIX Межвузовской научно-методической конференции преподавателей и аспирантов, Вып. 17: Влияние Библии на литературные языки, Санкт-Петербург, 37–38.

222

Ольга И. Трофимкина

Трофимкина 2012: О. И. Трофимкина, Библеизмы в литературном сербском языке, Српско језичко насљеђе на простору данашње Црне Горе и српски језик данас. Зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у Херцег Новом 20–23. априла 2012, 383–392.

Ольга Трофимкина БИБЛИЗМИ ЮДОЛЬ ПЛАЧЕВНАЯ (ДОЛИНА СУЗА) И ЗЕМЛЯ ОБЕТОВАННАЯ (ОБЕЋАНА ЗЕМЉА) У РУСКОМ И СРПСКОМ КЊИЖЕВНОМ ЈЕЗИКУ Резиме У чланку се анализирају 2 библијска израза чији је извор црквенословенски текст Библије и који се широко употребљавају и у српском и у руском књижевном језику. Њихово порекло и семантика су исти у оба језика, али ако у руском књижевном језику они чувају црквенословенски облик, у српском се употребљавају варијанте, где су црквенословенизми замењени савременим српским речима. Кључне речи: библизми, семантика, црквенословенски језик, савремени књижевни језик.

Стана С. Ристић*

Институт за српски језик САНУ Београд

ПРАВИЛА СПОЈИВОСТИ У РЕАЛИЗАЦИЈИ ЛЕКСИЧКОГ ЗНАЧЕЊА И НАЧИН ЊИХОВОГ ПРЕДСТАВЉАЊА У ДЕСКРИПТИВНИМ РЕЧНИЦИМА** На примеру материјала из дескриптивног Речника САНУ у раду су представљени типови информација о правилима спојивости у реализацији лексичких значења, са циљем да се лексикографски поступци и метајезик традиционалне лексикографије упореде са поступцима руске системске лексикографије. Закључено је да правила системског описа у српској традиционалној лексикографији нису строго дефинисана као правила у руској системској лексикографији. Кључне речи: правила спојивости, лексичко значење, традиционална српска лексикографија, системска руска лексикографија.

У раду су на примеру материјала из дескриптивног Речника САНУ (Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ) представљени типови информација о правилима спојивости у реализацији лексичког значења, као и места тих информација у речничком чланку. У обради лексике српског језика у Речнику САНУ, на основу утврђених лексикографских поступака, информације о спојивости лексема, односно о ограничењу на лексичко-семантичку спојивост, дају се обично у виду глосе на крају дефиниције сваког појединачног значења лексеме, истим типом слова као и дефиниција. Ограничења на граматичку спојивост представљају се такође у виду глосе, али на почетку дефиниције сваког реализованог значења другим типом слова у односу на она у дефиницији, [email protected] Рад је израђен у оквиру пројекта 178009 Лингвистичка истраживања савременог српског језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, који у целини финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. *

**

224

Стана С. Ристић

тако да се њоме истичу граматички услови под којима се реализује одређено значење лексеме, а у исто време се допуњавају информације о њеним граматичким особинама. У даљем излагању на већем броју примера биће показано на који начин те информације у традиционалној лексикографији указују на међусобну повезаност значења лексичких јединица у спојевима. Истовремено је размотрено питање у којој мери се на основу тих информација могу установити правила спојивости у смислу савремене системске лексикографије и њених постулата у изради речника активног типа, постављених и разрађених у теоријском и лексикографском раду Ј. Д. Апресјана. У питању су правила која се могу испољавати на нивоу међусобног утицаја значења семантичких компонената, међусобног утицаја појединих значења лексема или међусобног утицаја значења лексичких јединица на нивоу пропозиције. Она се у теорији Ј. Д. Апресјана издвајају као правила семантичког слагања, правила семантичке модификације и правила сфере деловања. Правила су успостављена на основу сазнања да је избор речи у спојевима мотивисан одређеном општом смисаоном компонентом у лексичком значењу лексема у споју. Постојање такве компоненте узима се као општи закон семантичког слагања (Апресјан 2013: 479), на коме је засновано правило композиционалности у узајамном деловању значења лексема у спојевима. Овакво, нетривијално узајамно деловање значења, по Ј. Д. Апресјану, успоставља се када се значења језичких јединица или компоненти обједињују у веће семантичке конфигурације и на одређени начин утичу једна на другу сужавајући се, одвајајући се, модификујући се или потчињавајући се, на основу чега се издвајају и одређују појединачна значења лексеме, за разлику од тривијалног узајамног деловања значења, у коме не долази ни до каквих промена језичких јединица у спојевима, нпр.: наша кућа, сеоско стадо и слично (Апресјан 2006: 110). Када су у питању лексичко-семантичка спојивост и начини њеног представљања у Речнику САНУ, имају се у виду услови и правила спојивости на основу којих се одређују појединачна значења лексема, реализована у њиховој употреби, а промене у значењу одређују се у односу на основно, примарно значење, као и у односу на услове и правила у којима  О лексикографским поступцима и лексикографском метајезику српске дескриптивне лексикографије, заснованим на традицији Београдске лексикографске школе, в. Ристић 2006 и 2009, а о формирању ове лексикографске школе и њеном развоју у периоду од два века в. Ристић 2014: 27–54.

За речник активног типа занимљиви су случајеви ограничене, а не слободне спојивости, па су све могуће комбинације речи у спојевима одређиване на основу лексичких функција, од којих се, према Ј. Д. Апресјану, касније одустало због инсистирања на идиоматичности таквих веза (Апресјан 2013: 479). 

Правила спојивости у реализацији лексичког значења и начин њиховог представљања ... 225

се основно значење реализује. На тај начин се долази и до правила организовања полисемне структуре лексеме и њене хијерархијске уређености у смислу одређивања статуса примарних и секундарних значења, што је значајно за успостављање парадигматских и других системских односа у лексичком систему. Полазно становиште у традиционалној лексикографији засновано је на практичном искуству да се у дефинисању значења речи полази од употребе речи. И у савременој системској лексикографији употреба речи се узима као појам веома важан за дефинисање речи. Овај искуствени појам из традиционалне лексикографије добио је теоријско-методолошко утемељење у савременој системској лексикографији. Тако се овај појам одређује као основни инструмент у описивању модификације прототипичног значења лексеме. А под модификацијом прототипичног значења подразумева се таква промена датог лексичког значења која се реализује у строго одређеним контекстуалним условима, која у системској лексикографији могу бити описна помоћу тачно, прецизно утврђених семантичких правила (Апресјан 2013: 477). У традиционалној лексикографији семантичка правила нису тако прецизно ни на такав начин утврђена, што је и разумљиво, али је, такође на основу употребе речи, утврђен читав низ лексикографских поступака и богати инвентар јединица лексикографског метајезика, који се могу представити у виду одређених семантичких правила. Зато ће и типови лексичко-семантичке спојивости, представљени у традиционалној лексикографији, у нашем раду бити изложени традиционалним лексикографским метајезиком, а не језиком строгих семантичких правила, којим се служи системска лексикографија, како у теорији, тако и у изради активних дескриптивних или специјалних речника. Ипак ћемо настојати да у представљању лексичко-семантичке спојивости утврдимо услове промене значења речи, који се могу односити на следеће: 1) на граматички облик речи (код глагола су нарочито активне форме свршеног или несвршеног вида, затим облици 1. и 2. лица презента, употреба императива и др.); 2) на синтаксичке конструкције (модел управљања – рекција, одричне и безличне форме, уводне конструкције); 3) на лексичко-семантичку спојивост; 4) на правила модификације значења у виду додавања, поништавања или замене одређених смисаоних компонената; 5) на појаву нових семантичких валентности и 6) на прерасподелу сфере деловања смисаоних компонената са одговарајућом променом значења исказа (уп. Апресјан 2006: 110–111). Овом приликом ћемо неке од наведених услова показати на више примера из Речника САНУ. Тако се у Речнику САНУ у представљању значења егзистенцијалног глагола остварити се указује на правила семантичког слагања уз назначену

226

Стана С. Ристић

ограниченост семантичке спојивости са апстрактним именицама у позицији субјекта, које у значењу глагола активирају компоненту са смислом времена, што се на плану исказа реализује уз обавезну прилошку одредбу за време (в. наведене примере). То је у Речнику представљено на следећи начин: остварити се 1. а. постати стваран, реалан, реализовати се (о мислима, идејама и сл.), нпр. Његова … чежња о срећи … била је сан који се неће никад остварити; остварити се 1. б. испунити се у стварности, догодити се, збити се, десити се (о догађајима, појавама и сл.), нпр. Време смрти се … остварило у садашњости; Најмање десет дана биће … потребно док се овај покрет оствари, и остварити се 1. в. испунити се, обистинити се (о жељи, намери и сл.), нпр. Отприлике у то вријеме остварила се намјера … да почнемо учити музику. Указује се и на правила модификације, промене значења и на промену семантичке валентности када се у позицији субјекта реализује именица са значењем ’човек’, ’особа’, као у значењу остварити се 1. г. поживети по плану, испунити живот планираним, жељеним садржајем. Промена се реализује у условима потискивања егзистенцијалне компоненте у пресупозитивни део значења, а у асертивном делу значења активира се други, пратећи смисао егзистенцијалности, а то је ’испуњеност (нечијег) живота’, на основу чега се модификује егзистенцијално значење глагола у значење стања, што показује и његова употреба у облику трпног придева, као у примеру: Ја сам осујећен, она је остварена. Као што је показано, у Речнику САНУ у опису глагола остварити се уз информацију ограничења семантичке спојивости представља се и правило семантичког слагања, а уз информацију ограничења лексичке спојивости представља се и правило модификације значења у условима промене семантичке валентности. У Речнику САНУ представљају се и граматички услови у реализацији новог значења глагола, и то у виду напомене о промени рекције – модела управљања, што ће се показати на примеру значења глагола бринути се 2, које се реализује са неправим објектом у облику предлошког акузатива, беспредлошког инструментала и локатива с предлогом о, што је у Речнику представљено на следећи начин: бринути се 2 (за некога, за нешто, неким, нечим, о некоме, о нечему). Подзначење бринути се 2. а. водити бригу, старати се (о благостању, одржавању и сл.) издвојено је на основу ограничења семантичке спојивости глагола на именице са смислом ’угађања’ некоме, што је представљено у виду глосе после дефиниције истим тиИако је у питању стативни глаголи са егзистенцијалним значењем, код глагола остварити се у назначеним условима, како показују наведени примери, укида се ограниченост на употребу временских одредби. О ограничењу модела управљања стативних глагола са одредбама времена у руском језику в. Апресјан 1995: 39. 

Правила спојивости у реализацији лексичког значења и начин њиховог представљања ... 227

пом слова. И значење бринути се 2. б. трудити се (око стицања нечега) издвојено је на основу ограничене семантичке спојивости на класу именица са смислом ’иметка’, које се јављају у позицији даљег објекта. Када је у питању ограниченост у области модела управљања код глагола, осим рекцијских и валенцијских особина, у Речнику се при одређивању глаголског значења истиче и његова безлична употреба, што ће се показати на примерима акустичких нултовалентних или једновалентних глагола збивања грмети и зујати. Они основна значења реализују у условима потискивања у пресупозитивни део значења обавезну валентност доживљавача, реципијента акустичког ефекта са обележјем + хумано, који се не реализује у површинској структури исказа, али се његово присуство подразумева и понекад се реализује у основном исказу или у проширеном контексту (в. пр.). У Речнику САНУ основно значење глагола грмети представљено је на следећи начин: грмети 1. а. (безл. или са субјектом „гром”) разлегати се са треском, пуцати, проламати се (о грому) и потврђено је примерима безличне употребе и употребе са субјектом: Грми а он није видео кад је севнуло; Стадоше грмети планински громови. Међутим, са проширивањем класе именица у позицији субјеката на сферу емоција, овај глагол реализује фигуративно значење у виду веома изражајних поетских метафора: У мени боли грме; Око му … пламти, грми. Значење грмети 1. б. стварати грмљавину, владати громом издвојено је не само на основу нетривијалне граматичке особине глагола грмети са обавезним субјектом у улози агенса него и због специјалне сфере овакве његове употребе у народном веровању, што је потврђено примером из народних говора: У народу се нашему мисли и говори, да свети Илија грми. Особина безличне употребе глагола, као њихова нетривијална граматичка особина, доследно се евидентира у Речнику САНУ прописаним лексикографским поступком, било да се реализује сама или са логичким субјектом у дативу, било да алтернира са личном употребом. То ће се показати на примеру значења глагола зујати, који основно значење зујати 1. а. производити специфичан звук врло брзим треперењем крила (о инсектима) реализује у условима ограничене лексичко-семантичке спојивости на класу именица ’инсекти’, при чему се исказује каузална ситуација са нетривијалним распоредом улога, заснована на метонимијском преносу значења, део тела јединке ’крила’ → ’јединка’. Тако се у употреби глагола зујати: Пчела/мушица/комарац зуји, јединка инсекта јавља у улози агенса и у позицији субјекта, док се улога каузатора ’брзо треперење крила’, назначена у дефиницији, не реализује у површинској структури исказа, као ни улога реципијента звука, доживљавача са обележјем + хумано. Међутим, значење зујати 3. а. (безл. или са грама-

228

Стана С. Ристић

тичким субјектом: „глава”, „ухо”) имати утисак, осећај шума, брујања (услед органског поремећаја, умора, узбуђења и сл.) издвојено је на основу ограничења граматичке спојивости, безличне употребе глагола са логичким субјектом у дативу, нпр. У ушима/глави ми је зујало, која алтернира са личном употребом и уз услов ограничене лексичке спојивости на именице глава и ухо у позицији граматичког субјекта и уз реализацију логичког субјекта у дативу, нпр. Глава/ухо ми зуји. У овом значењу глагол зујати више не означава збивање, него значење осећања, стања. Ограничена спојивост неке лексеме често је везана за специјалну сферу употребе, као што показује пример примарног значења именице пакао: пaкао (само у јд.) 1. а. (често уз атрибут „огњени”) рлг. по хришћанском веровању место у подземном свету где у загробном животу душе грешника вечно испаштају овоземаљске грехе; царство мртвих, ад или царство демона, ђавола; супр. рај. Сва значења ове полисемне лексеме реализују се уз услов граматичке ограничености броја на једнину, што као нетривијална особина допуњује граматичке информације о овој именичкој лексеми. Њена употреба у религиозној сфери, маркирана квалификатором рлг. („религија, религијски”), може бити маркирана и везаном, идиоматизованом атрибутивном синтагмом: „огњени пакао”, што је као ограничење лексичке спојивости ове именице са придевом дато као додатна граматичка информација у загради, пре дефиниције основног, примарног значења. Немаркирану употребу лексеме пакао у већини њених конкретних значења карактеришу ограничења граматичке или лексичке спојивости. Тако је значење пакао 2. а. (нечега) стравичне последице, страхота, ужас условљено ограниченом рекцијом „нечега”, значење пакао 2. б. (обично са атрибутом) мучне, неподношљиве околности, велико страдање, зло употребом у атрибутској синтагми, а значење пакао 2. в. (често уз заменицу „овај”, „тај” и сл.) место страдања, мучења, погибије, жестоких сукоба, свађе и сл.; опасно, страшно, непријатно место реализује се у говорној ситуацији „сада и овде”, на што упућују наведене демонстративне заменице, као и примери са глаголом у презенту, нпр. Живимо у овом паклу без икаквих вести или Живе у том паклу без икаквих вести. Реализација конкретних значења апстрактне именице пакост а. злурадо осећање, расположење изазвано завишћу због туђе среће, успеха и др., радовање због туђег неуспеха и сл., злоба остварујe се у условима ограничења лексичке спојивости са придевима, као у случају значења пакост б. (понекад уз придеве „ситан”, „мали”) рђав, лош поступак подстакнут таквим осећањем, обично учињен с намером да се некоме напакости, нанесе увреда, штета и сл., нпр. Ми смо се увијек знали високо уздићи над ситним пакостима, или у условима ограничења лексичке спојивости

Правила спојивости у реализацији лексичког значења и начин њиховог представљања ... 229

са глаголима, као у значењу пакост в. (често уз глаголе „(на)правити”, „(у)чинити”) оно што је учињено из пакосне, зле намере, оно чиме се некоме наноси зло, штета и сл.; злодело, нпр. Моли их да му на путу не чине никакве … пакости; Он ће ти правити пакости, нема сумње. У наведеним примерима показана су правила спојивости, која се реализују у полисемној структури лексема, као и начини њиховог представљања у традиционалној српској лексикографији. Утврђено је да се та правила установљују при одређивању појединачних значења лексема у њиховој употреби, као и при организовању њихове полисемне структуре. У питању су такве употребе лексема на основу којих је могуће установити одређене семантичке и граматичке услове који се најчешће јављају као назнаке нових значења, а који се у традиционалној српској лексикографији, како је показано наведеним примерима из Речника САНУ, системски представљају установљеним лексикографским поступцима и лексикографским метајезиком. И у традиционалној лексикографији, као и у лексикографији која постулира израду речника активног типа (Апресјан 1995: 29), многе од ових услова можемо означити као нетривијалне компоненте значења, зато што оне обједињују граматичка и семантичка својства лексема, која се испољавају у њиховој употреби (нав. дело: 28–29). Као што је у наведеним примерима показано, многе од ових компонената испољавају се у више семантичких правила, нпр. компонента безличне употребе глагола, једнине, свршености/несвршености, синтагматска повезаност, рекцијске и валенцијске особине глагола и др., при чему је евидентно да је свака компонента семантички мотивисана (уп. нав. дело: 30–34). Информације овог типа у дескриптивном Речнику САНУ наводе се у посебним деловима дефиниције, а њихова заснованост на употребном потенцијалу лексеме потврђује се бројним примерима из извора најразличитијих функционалних стилова српског језика. ЛИТЕРАТУРА Апресјан 1995: Ю. Д. Апресян, Интегральное описание языка и системная лексикография, Москва: Языки русской культуры. Апресјан 2006: Ю. Д. Апресян, Правила взаимодействия значений, у Ю. Д. Апресян (ред.), Языковая картина мира и системная лексикография: сб. статей, Москва: Языки славянских культур, 110–143. Апресјан 2013: Ю. Д. Апресян, Теоретически основы активной лексикографии, у М. И. Чернышева (ред.), Славянская лексикография: международная колективнаямонография, Москва, 471–481.

230

Стана С. Ристић

Ристић 2006: С. Ристић, Раслојеност лексике српског језика и лексичка норма, Монографије 3, А. Лома (ур.), Београд: Институт за српски језик САНУ. Ристић 2009: С. Ристић, Модификација значења и лексички модификатори, Монографије 10, А. Лома (ур.), Београд: Институт за српски језик САНУ. Ристић 2014: С. Ристић, Српске лексикографске институције. Београдска лексикографска школа, у. Р. Драгићевић (ур.), Савремена српска лексикографија у теорији и пракси: колективна монографија, Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду, 27–54.

Stana Ristić COMBINABILITY RULES IN THE REALIZATION OF LEXICAL MEANING AND THE MANNER OF THEIR PRESENTATION IN DESCRIPTIVE DICTIONARIES Summary Using the Dictionary of the Serbian Academy, this paper presents the combinability rules in the realization of lexical meaning and the manner of their presentation in traditional Serbian lexicography in comparison with procedures in Russian systematic lexicography and in the compilation of active dictionaries. Based on the analysis of the dictionary material, it has been established that a change of lexeme’s meaning is founded upon its use in various functional styles, which is realized on the formal plane in the form of different lexical semantic and grammatical constraints/rules, which are in turn systematically represented in certain parts of the definition. In relation to Russian systematic lexicography, it has been ascertained that the said rules are not so strictly defined in the systematic description of Serbian traditional lexicography as are the rules in Russian systematic lexicography. Keywords: combinability rules, lexical meaning, traditional Serbian lexicography, systematic Russian lexicography.

Првослав Т. Радић*

Универзитет у Београду Филолошки факултет Катедра за српски језик са јужнословенским језицима

О ФРАЗЕОЛОГИЗМУ „НАБИТИ СЕ У ЋУТИНЦЕ” Лингвокултуролошки приступ У раду се с лингвокултуролошког гледишта анализира израз „набити се у ћутинце” (у значењу ’не говорити, нерадо одговарати’), забележен у делу србијанских моравских говора. Главни део рада посвећен је лексеми ћутинци, за коју претпостављам да значи људе-вернике који се држе каквог заједничког кодекса, као дела верског ритуала, по коме је избегавање чина говорења, или ћутање (непроговарање), његов саставни део. Ћутање као пратилац религијског начина живота и обредних радњи, познато још од паганских времена, нашло је места у хришћанском правцу исихазму (гр. £συχία), који се у Србији јавља од средине XIV столећа. Доносе га монаси синаитског реда, склони испосничком и усамљеничком начину живота, који у Моравској Србији подижу и низ манастира. Овај израз је вероватно лингвокултуролошки прежитак тих времена. Кључне речи: „Ћутинци”, Моравска Србија, српски језик, фразеологија, религија, хришћанство, исихазам, синаити, лингвокултурологија.

1. Увод У поморавском крају (Јагодина) забележио сам израз „набио се у ћутинци” (уз употребу номинатива, исп. Радић 2004: 263), који се, као шаљив и помало ироничан, односи на особу, обично мушку, која не жели да говори, која не одговара, тј. нерадо одговара на питања, обично због какве љутње, заваде и сл. Циљ ми је да у овом раду лингвокултуролошки појасним овај израз, о коме нисам ништа пронашао у стручној литерату*

[email protected]

232

Првослав Т. Радић

ри. Он то завређује и својом целином и својим саставним деловима, како повратним глаголом набити се, тако именичким обликом ћутинци, на коме ћу се, сматрајући га средишним питањем ове теме, највише задржати. Сама лексема ћутинци је несумњиво настала у каквом друштвеном контексту. Ни у овој, множинској, ни у једнинској форми нисам је забележио у главним речницима српскога језика, укључујући многотомни Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika (РЈАЗУ). Морфосемантички узев, облик ћутинци би морао говорити о одређеној скупини људи, заједници, можда чак насеобини. Да је реч о значењу неке врсте заједнице потврђује суфикс -(ин)ци, који је у српској топономастици чест у патронимском значењу, односно у именовању места које насељавају припадници одређене заједнице. У регистрима србијанских насељених места, поред топонима (заправо ојконима) на -овци / ‑евци (нпр. Бољковци, Душковци, Угриновци, Црвенковци; Витојевци, Гргуревци, Губеревци, Дучевци), налазе се и бројни облици на -инци: Бачинци, Голубинци, Горчинци, Госпођинци, Јајинци, Пећинци, Попинци, Рељинци, Станишинци, Стројинци, Шашинци итд. (Именик места... 1952). Несумњиво је да у овим топонимима учествују основе различитога значења (лична имена, надимци и др.), те да је основна творбено‑семантичка вредност ових изведеница квалификативна јер упућује на одређену скупину људи, односно њихову насеобину. Када је о лингвогеографском гледишту реч, наука је указала на то да је патронимско -ци заступљено у централним србијанским крајевима, па у том смислу јагодински облик ћутинци, заједно с другим облицима на -инци, -овци и сл. (исп. овдашње етнониме Јагодинци, Слатинци, Сугубинци), прати стање у топонимији ове области. На другој страни, патронимско ‑ић(и) у топонимији, заједно с његовим дериватима (-овићи / -овиће и др.), слабо је заступљено у централносрбијанским областима, а источно од Јужне и Велике Мораве и југоисточно од дела Западне Мораве га и нема (исп. Popović 1960: 438–439). 2. Ћутање у религијској и световној пракси Но, ко би то могли бити ћутинци и откуд овај израз у српском језику? Може се претпоставити да је реч о људима који се држе заједничког начина понашања и делања, можда каквог заједничког кодекса, на пример, као дела верског ритуала. Могло би се, дакле, говорити и о заједничкој обавези ћутања (тј. ћутње). То усмерава истраживање према облицима верског живота у којима се избегавање чина говорења, или ћутање (непроИма података да је патронимско -ци спорадично присутно и на западнијим теренима. Ј. Х. Васиљевић је забележио да су и муслимани српскога језика у Славонији и Босни и Херцеговини познавали овакве облике (према Zirojević 2004: 31). 

О фразеологизму „набити се у ћутинце”

233

говарање), узима као пратилац одређених обредних радњи, што је познато још од паганских времена (исп. Фрезер 1992: 282, 293, 353 и др.). При томе је неретко реч о некој врсти „побожног ћутања” (исто: 743). Кратка одредница посвећена ћутању у Српском митолошком речнику (Кулишић и др. 1998: ћутање) крцата је примерима у којима се наводе случајеви када се при магијским радњама не проговара. То се, на пример, дешава када се баје и бацају чини, када се пали „жива ватра”, налаже бадњак на ватру, шије кошуља против болести, носи вода око сеоског атара како би се изазвала киша и др. Међу њима су, наравно, присутне и радње које се везују за хришћанске реалије (ћутећи се боје ускршња јаја, стока се ћутке поји на Божић, исп. Кулишић и др. 1998: ћутање), али је и њихова старина несумњиво претхришћанска. М. Екарт запажа да сваки мистицизам тежи свету с оне стране језика, свету ћутања, јер је Бог „једноставно тле, тиха пустиња, просто ћутање”, пошто је „његова природа да је без природе” (према Касирер 1998: 125). Отуда на верском плану, обавеза, тачније завет ћутања од искона није само формални чин већ знак дубље везе с творцем, завештање и обећање (псл. *ob-vět) дато вишој сили, па и каквом ауторитету уопште, чије се неиспуњење сматра великим грехом. Староиндијски аскета Мандавја лажно је оптужен да је злочинац и од стране власти је осуђен да буде набијен на колац, при чему се није бранио како би доказао своју невиност јер се заветовао богу Дхарми на ћутање (Пухвел 2010: 118). Сличне мотиве, где се између могућег греха према божанству, садржаног у рушењу завета ћутања, и овоземаљске смрти бира ово последње, бележимо и у словенској митологији. На далматинском оточју је забележена прича о сестри која се заветовала вишим силама на деветогодишњу ћутњу како би се њена браћа ослободила вучјег обличја, али је њена упорна ћутња и немогућност да се одбрани од у међувремену насталих бројних оптужби одводи на вешала (Nodilo 1981: 268–269). Можемо претпоставити да је тај завет ћутања међу верницима настао по принципу симпатичке магије (по којем слично производи слично), те да је пренет на људе с каквог божанства које се користило истом методом. На то упућује један број божанстава, на пример, фригијска „boginja ćutalica”, „velika mati bogova” (magna deum mater, исто: 269), из давних времена матријархата. Хришћански период је неговао култ ћутања (заправо молитвеног тиховања) као једно од обележја аскезе, лишавања подвижникâ овоземаљских благодати и одрицања од телесног, чиме се они издижу изнад плотног света  У поморавском крају, када се наваљује да неко окуси, проба какву храну, често се каже: „Пробај, ниси заветан!”  Риба као симбол ћутања у многим традицијама носи конотацију духовне мудрости, а у хришћанству симболизује самог Христа. У хиндуизму се, нпр., бог Вишну поја-

234

Првослав Т. Радић

и духом својим приближавају свевишњем творцу. Средњовековна теологија показује да је у источној хришћанској религији овај метод „трагања за царством божијим у нама” био посебно раширен. У исихазму (/ хезихазму, гр. £συχία) као хришћанском правцу, на пример, монашко тиховање је битна компонента верског контемплативног живота и духовне спознаје, те је неговано као део аскетског подвижништва у за то погодним, удаљеним и пустим местима и „молчалницама”. Исихаста – бележи Амфилохије Радовић – „odrekavši se svega [,] bogoljubivo i bogoljubno, stoji pred Bogom ’gluv i nem’, pobeđujući zakon materije, a duša mu se preobražava božanskom blagodaću, predajući i tijelu ’znake’ božanske ljepote” (Аmfilohije, курз. П. Р.). По исихастима, способност расуђивања је једна од најважнијих врлина, а управо њоме сазнајемо када треба говорити, а када ћутати, јер расуђивање „se ogleda u govoru po Bogu i ćutanju po Bogu” (исто). Зато је ћутање, као небески дар, једна од основних врлина духовног живота, унутарње стање душе и корен безгрешности, без кога нема ни дубоке молитве (исто). Исихазам је, тако, иако још увек на верској основици, био и израз индивидуализма, „култ самосталног, унутрашњег уздизања, екстаза, самотничко тражење истине” (Грицкат-Радуловић 1972: 494). Приближивши се теми технологије верског ритуала обележеног ћутањем, не можемо да не подсетимо на низ значења глагола ћутати која су у домену управо ове духовне сфере. У материјалу из речника Југославенске академије (РЈАЗУ), као историјског речника, под одредницом ĆUTJETI, може се уочити доста примера с низом блиских значења која иду томе у прилог. Речник најпре уз ову одредницу (под 1) даје значење „poticańem osjetnim ili duševnim doznavati, osjećati”, разлажући ово значење на a) „osjećati uticańem ili djelovanem na tijelo ili na koji dio tijela” и b) „osjećati sobom ili u sebi djelovańem duševnim”. Посебно је вредно што се у оквиру овог последњег у речнику наводи широка скала оног што се у том значењу може ћутати (дакле, духом, унутарњим видом видети): покој, рај, радост, слаткост, сласт, утјеха, весеље, добро, болест, болезан, чемер, горкост, јад, мука, непокој, невоља, печал, пораз, срам, страх, туга, зло, воља итд., чиме је учвршћена теолошка компонента у поимању значења овога глагола. Отуда се у једном броју примера, често и експливио као риба у намери „da spase čovečanstvo od potopa i otkrije Vede ili Sveto pismo” (O’ Konel, Eri 2007: 182). И сам термин монах упућује на јединку, односно самотан живот и усамљеност (исп. гр. μονιός ’инокъ’, Аргировски 2003). „Самоћа је за богове” – пренеће на једном месту оријенталну пословицу И. Андрић. 

Анализу значењâ овога глагола међу последњима дају И. Башић (2008) и С. Радић (2013), укључујући и питање развоја значења ’не-говорити’ (в. и тамо наведену литературу). 

О фразеологизму „набити се у ћутинце”

235

цитно, указује на ћутање које је на неки начин у вези с богом и његовим присуством: „U tugah svakdańijeh ćutimo desnicu tešku božije pravde” (159), „Duša Jesukrstova ćutila je mučeništva”, „Ćutim da rič božja ploda u meni ne čini” (160). Но, ни у другим значењима датим уз ову одредницу не изостаје оваква конотација. И само етимологисање везано за глагол ћутати (псл. *tjut-) усмерило се на духовну страну ове радње. П. Скок овде препознаје „razvitak značenja sentire > tacere”, што објашњава синегдохом: „tko dugo ćuti »osjeća, trpi, a nikome ne kaže to«, taj šuti” (Skok: ćutjeti). На другој страни, било би корисно непосредније пропратити семантички однос између грцизма исихија (£συχία) и српске лексеме ћутати, пре свега у њеном дијалекатском обухвату. Само значење овог грчког теолошког термина (исп. гр. £συχ…ζω ’непр. спокоен съм; почивам, отпочивам си’, Филипова-Байрова и др. 1957) указује на елементе својеврсне статичности (исп. и £συχία ’1. спокойствие с., тишина ж.; 2. тихо! мирно! (за пазење на тишина)’, исто). Видимо да су под овај термин у исто време подведени појам мира и мировања, тишине и тиховања, што бележимо и у појединим значењима српскога глагола ћутати. Копаонички говор, на пример, ову лексему, поред њеног основног значења (tacere), познаје и у значењу ’стајати, налазити се’ (Радић 2010: 125), а косовскометохијски говори познају је и у значењу ’стајати, ништа не радити, ишчекивати, оклевати’ (Елезовић: ћутет). Готово на истом терену, у говору северне Метохије, М. Букумирић за овај глагол најпре везује значење ’бити миран’, а онда и ’не испуштати гласа’ (Букумирић 2012: ћутет). Ово значење статичности, својеврсног „притајивања” и „примиривања” (исп. Башић 2008: 196), на занимљив начин се доближава значењима неких других лексема или преплиће с њиховим значењима, укључујући и лексеме данас непосредно везане за духовну сферу. У делу косовскометохијских говора уз именицу мудрина / мудриња забележено је ’мудрост, памет’ (Елезовић), али уз придев мудар, -дра аутор запажа: „више значи миран, пристојан но уман” (исто). Под одредницом мудроват, Букумирић (2012) бележи: „ћутати и показивати знаке лепог васпитања”. У мом језичком осећању дијалекатски глагол мудрити се (тј. мудри се, Јагодина) више везујем за значење ’мудро ћутати (на свом месту)’, односно ’стидљиво, смерно се

 Исп. под 2: „kao misliti”: „Tako uče mnogi glasoviti bogoslovci, prem da sveti Bonaventura s mnogim ostalim [d]rugačije ćuti” (161). Под 3: „osjećati dobrohotnost prema komu, ļubiti, voļeti koga” [...] „Skrovno ćutijaše Krista”. Под 4: „kao čuti” [...] „Ali ćutite što govori bog” (исп. и израз „misu ćutiti, vidi pod čuti”, 161).

Подробнија анализа Елезовићевих примера могла би укључити и нека додатна значења овога глагола. Тако би се уз пример: „Ћути ли ти још она њива?” (тј. Имаш ли је још?) могло претпоставити и значење ’имати, постојати на броју’. 

236

Првослав Т. Радић

понашати уз кратко (и можда нерадо) одговарање’. Умудри се и дете које се повуче у себе („умирња се”), јер се не осећа добро. Враћајући се на главни правац анализе, можемо констатовати да је српска лексема ћутати појединим својим значењима подударна грчкој речи £συχία, из области теологије, а у том правцу свакако треба тражити одговор у вези с изведеницом ћутинци. Компаративна анализа за сада наводи на закључак да се изведеница ћутинци мора односити на људе, највероватније монахе подвижнике („пустиножитеље”), које на ћутање обавезује завет, односно који се у духу исихазма уздржавају од говорења и своде га на најмању могућу меру. Реч је, заправо, о мери као својеврсном идеалу човечности, негованом још од времена старих цивилизација, преко антике, до данашњих дана, не рачунајући овде, наравно, моделе понашања које негује савремена западна култура. У некој форми, међутим, то је и део општенародног кодекса понашања који се на лествици народних духовних вредности налазио високо и у српском народу. Дијалекатски пример из Метохије ћутл’ив / ћутл’ава значи особу ’која не прича кад није потребно’ (Букумирић 2012), макар се примери наведени под овом одредницом односили на женску особу. Ипак, нисам наишао на непосредне потврде у литератури које би говориле о томе да је лексема ћутинци постојала у српској теолошкој терминологији. Штавише, ту се не налази ни глагол ћутати.10 Према гр. £συχάζειν старословенски текстови имају беꙁмлъвити, млъчати и друга образовања с истим коренима; према гр. £συχία имају беꙁмлъвие, млъчание и сл. (Аргировски 2003, исп. Цейтлин и др. 1994). Слично је стање у српскословенском вокабулару који у овом значењу има лексеме беꙁмльвиѥ (’silentium’), беꙁмльвьнь (’quietus’, исп. беꙁмльвьно и боgогоdно житиѥ поживь), као и мльчаниѥ (’silentium’), односно мльчальнь, мльчаливь (’taciturnus’) и сл. (Даничић).11 Међу овим примерима нема именичког облика у значењу Пример би могло бити стидљиво дете, обично девојчица, или невеста на свадби, наравно, у оквиру архаичног и патријархалног миљеа. На ово значење је чврсто ослоњено значење глагола гови се (исп. Елезовић: говет; Букумирић 2012: говет). 

„Шкртарење” на речима, језгровитост у исказу и лаконско изражавање међу Србима су, изгледа, некада били посебно неговани и вредновани, а у ратничко-патријархалном и митолошком миљеу резервисани за најплеменитије и најмудрије. О томе нам и данас поуздано сведочи српска епика и фолклористика широм српских области, што је тема која завређује посебна и свеобухватна истраживања (исп. Башић 2008, Радић 2013). 

А. Радовић помиње Григорија Млађег Синаиту, браничевског подвижника (XIII– XIV ст.), „po načinu života” познатог и под именом Григорије Ћутљиви (Amfilohije), али је свакако реч о прилагођавању његовог имена (надимка) народном језику. 10

Исп.: вь мльчалнои келїи; мльчаливааго житїа, мльчаливо сѣде итд. с реалијама из монашког живота. Последњи пример можда упућује на занимљиву семантичку везу глагола седети и ћутати. Иако без увида у шири контекст, треба подсетити да глагол седети у 11

О фразеологизму „набити се у ћутинце”

237

носиоца особине, као вишег ступња граматичке конкретизације (исп. фус. 10), па, дакле, нема ни непосредног еквивалента лексеми ћутинци. Стога се може претпоставити да је лексема ћутинци настала као разговорни облик у појединим, можда нижим црквеним круговима (евентуално и другачијег теолошко‑практичког усмерења), те да се касније одатле проширила на народне слојеве. То би могло бити време у којем су лексеме с кореном мук- (нпр. мучати, мучаљив, мучки, псл. *mьlk-), можда због различитих лексичко-семантичких укрштања с облички сличним речима, у овдашњим народним говорима увелико замењиване оним с кореном ћут‑. Социокултурна поларисаност између црквене и народне сфере друштвеног живота није могла да не остави трага у развоју посебне конотативности (шаљивост, иронија и сл.) приликом ширег продора лексеме ћутинци у народни говор. Можда је из оваквог културног миљеа настала и овдашња лексема саможивник у пејоративном значењу (’самотан, неповерљив према другима, сам себи довољан, себичан’, исп. фус. 4). 3. Монаси „ћутинци” у Моравској Србији Али, оваква анализа била би неоснована ако се не би могло потврдно одговорити на питање: Је ли у Србији било ћутинаца у средњем веку, је ли било тиховања и тиховатеља? Историографија нам пружа доста података о поморавским манастирима и њиховим испосничким ћелијама у којима су живеле присталице духовног покрета познатог под именом исихазам. Реч је о монасима синаитског реда који су упражњавали испоснички и усамљенички начин живота. Различите везе српске цркве с исихастима православног истока негују се још у немањићком периоду, а они се у Србији јављају већ од средине XIV столећа, где подижу низ манастира. То је време када повесне прилике утичу на њихово повлачење из Палестине и Синаја на север и северозапад, према Светој Гори и Балкану (Амфилохије 1981). Такви услови утицали су на то „da Moravska Srbija, za vreme Lazevića i Brankovića postane mesto okupljanja najdinamičnijih nosilaca duhovnog preporoda ovoga vremena na pravoslavnom Istoku i ognjište velikih kulturnih pregnuća” (Amfilohije). У тадашњој Србији (нпр. на потесу Крушевац – Јагодина – Манасија) ниче низ вредних културних и духовних средишта. Историјски извори говоре да је исихастички покрет био снажан и међу тадашњим познатим духовницима и културним прегаоцима. За овај покрет везује се и име Константина Филозофа, средњовековног балканословенским говорима има и значење ’становати’, што се узима као калк према грчком κάθομαι (исп. Радић 2010: 131). Слично значење, видели смо, има глагол ћутати, па је можда отуда и разумљива у обичај узета реченица „сео па седи”, коју сам забележио у јагодинском крају.

238

Првослав Т. Радић

граматика који је боравио на двору деспота Стефана Лазаревића, бавећи се српском књижевном и књижевнојезичком реформом познатом под именом ресавска школа (Грицкат-Радуловић 1972: 494). Није случајно што је с исихастичким назорима о језику, а иначе и с добрим познавањем балканског лингвистичког миљеа, управо Константин Филозоф био погодна личност за ову културну реформу. Тежња за неговањем тачности и прецизности у изражавању, те посебног осећаја за реч, о чему аутор говори у расправи Сказаније о писменех, садржани су и у његовој крилатици да је слово или знак који није на свом месту „као дом без господара” (Трифуновић 1972: 477). За исихасте правилно назвати значило је, у ствари – правилно разумети (Грицкат-Радуловић 1972: 495),12 што је тема којом су се бавили још антички филозофи (Платон, Аристотел), пре свега у оквиру добро познатих расправа о односу знака и означеног. Несумњиво да је синаита било и у јагодинском крају. Овдашњи манастир Јошаница,13 чија се градња везује за прве деценије XV столећа (1427–1435, Цветковић 1995: 73), управо се по начину градње и његовом живописању доводи у везу с монасима синаитског реда (Petković 1995: 293–295). И народна предања, тумачећи порекло имена Јошаница, говоре о испоснику Јоши (!), који је самовао по овдашњим шумама и у оближњој пећини (Радић 2003: 67–68). У једном старијем извору који преноси ову легенду (1891), овај испосник се и назива Јошом Синаитом (Амфилохије 1981: 125), што можда говори у прилог томе да је овај монашки ред живео у народном памћењу под називом синаити, али најпре у једном другачијем функционалном и стилско‑семантичком контексту и под симболичким именом – ћутинци.14 Јер исихасти су као представници једног начина живота и носиоци одређеног духовног идеала морали падати у очи обичном становништву, па вероватно и тадашњим српским свештеницима који су имали посве народни (вероватно још увек добрим делом пагански) лик, и притом били углавном необразовани и упућени у тек основне црквене обреде. За Моравску Србију долазак синаита значио је снажан мисионарски полет у духу ћирилометодијевске и светосавске традиције, посебно с обзиром на чињеницу да су ови крајеви „do tada [...] bili na veoma niskom 12 Овим рационалистичким темама бавиће се у освиту стварања модерне српске културе Д. Обрадовић и В. Караџић. 13 И овдашња река из непосредне близине манастира носи име Јошаница, док се село поред манастира зове Јошанички Прњавор (исп. прњавор ’манастирско село, добро, имање’, према гр. προνοιαφορά). 14 Отуда множинска форма овде вероватно нема значење монашког колектива („општежитија”) везаног за одређено место, односно насеље, што би било неспојиво с идејом верске изолованости, самовања и тиховања. Облик ћутинци се, дакле, мора посматрати пре свега у класификационом смислу, као врста монаха, и, наравно, у контексту оних који их именују, тј. у односу вањског света према њима.

О фразеологизму „набити се у ћутинце”

239

stupnju duhovnog razvoja i prosvećenosti. Jedva se može nazreti postojanje crkvenog života u njima od vremena kada su oni potpadali pod jurisdikciju Ohridske arhiepiskopije” (Amfilohije). То ће се посебно односити на долазеће османлијско доба, када је Српска православна црква улазила у дубоку кризу. „Није било школа за образовање свештеника, а цркве нове се једва подижу. Српско православље се враћа у рану фазу историје хришћанства из апостолских времена” (Екмечић 2011: 115). Св. Марковић пише да је „ниже свештенство било [...] тако исто необразовано и душевно немоћно, као што је био и народ сам” (Марковић 1972: 30), преносећи епизоду из Ранкеове Историје српске револуције о сиромашном попу који чува сеоска говеда (исто: 30–31). Оваква организациона запуштеност верског живота није се лако поправљала, па ће и крајем XIX столећа трагови овако урушеног стања бити препознатљиви у Србији. Руски путописац Евгениј Марков у вези с тим пише: „Српски монаси су, како сам се касније увјерио неколико пута, сасвим посебног типа. Они уопште нијесу одшељници (пустињаци, испосници – прев.), нити су подвижници, не поучавају никога и не прате ничије морално понашање. Они једино служе црквене службе, испуњавајући црквене обреде и носе црне мантије, слободно се користећи свим скромним животним радостима. У месојеђе једу месо као и световна лица, не избјегавају никакве скупове и сусрете с људима, пију вино и ракију ни од кога се не скривајући и не устручавајући се због тога” (Марков 2005: 121). Оваквом српском свештенству, као и ширим народним слојевима, морали су и ћутинци из претходних столећа изгледати посве необични и неприступачни. Ако је то и због чега било добро, оно је било добро због тога што је у српском народу на њих остало сећање до данашњих дана, о чему говори управо овде анализирани израз. * Облик ћутинци може се, дакле, сматрати мање‑више народским еквивалентом лексеме грчког порекла исихасти, можда преведеницом‑прежитком, калком који је постао сведоком давних времена. Поступци калкирања нису били неуобичајени у културној повести грчко-словенских веза, па је још старословенска књижевност, чврсто се ослањајући на византијске узоре, неговала лингвистичке поступке калкирања у циљу очувања „чистоте” словенског језика, а свакако његовог идентитета.15 На социокултурном плану лексема ћутинци, тако, оставља драгоцене податке о једном важном детаљу везаном за религиозни живот моравске Тако су већ поетички термини из дела Георгија Хировоска, византијског граматика (VI–IX ?), брижљиво превођени на словенски за потребе црквенословенске књижевности (исп. „изобилије” : πλεονασμός, „поиграние” : σαρκασμός, „поруганије” : εŽρωνεία и др., Трифуновић 1974: Творчасти образи). 15

240

Првослав Т. Радић

средњовековне Србије, па и за потоња времена. Још нешто. Иако је ова лексема била у средишту ове анализе, и глагол набити се из овог израза16 на неки начин иде у прилог изнетом тумачењу. Овај глагол овде вероватно има тежиште на значењу ’склонити се, сакрити се’, у смислу ’бити даље од туђих очију’, можда и ’бити безбедан’, иако нам РСАНУ ова значења не доноси. У овом речнику под одредницом набити се међу значењима бележимо: ’нагурати се, натрпати се у сразмерно малом простору’ (1. а); ’сместити се на разна места препуњавајући простор’ (1. б), што се не уклапа у основну поставку израза. Овде, међутим, у представљеном материјалу наилазимо на примере из књижевних дела који би се можда, уз увид у шири контекст, најпре могли подвести под значење ’склонити се, сакрити се’, исп.: „Сви се трудили да се набију у хлад” (В. С. Петковић), „Набили сте се по варошима и уживате” (Д. Ћосић).17 Пада у очи да су оба аутора из средишних србијанских области, а примери таквог значења (квалификатива) уобичајени су и у овдашњим народним говорима (нпр. набио се у кућу ’не излази у свет; склања се / зазире од људи’; набио се под женину сукњу ’скрива се иза жене, под њеном је заштитом’, Јагодина). Последњи примери указују на присуство значењске компоненте места као извесног скровишта, што би у случају ћутинаца и њиховог „скривања” причу вероватно вратило на њихове испосничке ћелије и духовно подвижништво, али можда и на феномен вере као својеврсног склоништа од овоземаљског материјалног света. Заслужује, најзад, пажњу и сама чињеница да се поред Велике Мораве сачувао језички израз стар неколико столећа, што не би била никаква посебност да се у нашој етнографији за већи део Моравске Србије не бележе корените промене у српском етно‑дијалекатском миљеу последњих столећа. За јагодински крај се, на пример, за раздобље од XVII до XVIII столећа бележи стицање готово свих већих миграционих струја (косовскометохијска, вардарско‑моравска, тимочко‑браничевска, шопска, динарска) и опстанак врло малог броја старинаца (Мијатовић 1948: 48–69). Изгледа, међутим, да је удео старинаца овде био већи од онога што о њима каже етнографска статистика, све и да прихватимо добро познату тезу о снажној 16 У изразу се напоредо бележи и употреба повратнога глагола уписати се (уписао се у ћутинци, псл. *pьsati), вероватно у значењу ’званично се прикључити неком скупу, учланити се, придружити се’ и сл. Овај глагол, наравно, овде не подразумева обавезно чин писања и уписивања којегде, као што не подразумева и овладавање писменошћу од стране оног који се „уписује” (исп. „уписати се у бесмртнике”, „уписати се у великане” и сл.). За овај глагол можемо претпоставити и значење ’изјаснити се (као...), убројати се (у...)’, чије трагове бележимо и у српским говорима (исп. Букумирић 2012: писат 2).

Изгледа да је граматичка множина употребљена у наведеним примерима (трудили се да се набију у хлад, набили се по варошима) пресудно утицала на обликовање дефиниције (→ бројем се натрпати где / препунити шта). 17

О фразеологизму „набити се у ћутинце”

241

асимилационој моћи старинаца. Жилавост тог стариначког слоја исказана је и на језичком плану, како у сачуваном језичком изразу који је био тема овог прилога, тако у низу одлика овдашњег граматичког система (исп. Радић 2004). ЛИТЕРАТУРА Амфилохије 1981: Ј. Амфилохије, Синаити и њихов значај у животу Србије XIV и XV века, у: Раваница 1381–1981, Споменица о шестој стогодишњици, Београд: Манастир Раваница, 100–134. Аргировски 2003: М. Аргировски (ред.), Речник на грчко‑црковнословенски лексички паралели, Скопје: Институт за македонски јазик „Крсте Мисирков”. Башић 2008: И. Башић, Неизречено, неизрециво, замукло – концепт ћутања у српском језику, Зборник Матице српске за славистику, 74, 191–217. Букумирић 2012: М. Букумирић, Речник говора северне Метохије, Београд: Институт за српски језик САНУ, Монографије, књ. 15. Грицкат-Радуловић 1972: И. Грицкат-Радуловић, Књижевни и културни рад Константина Филозофа, у: Ђ. Трифуновић (ред.), Српска књижевност у књижевној критици: Стара књижевност, Београд: Нолит, 493–496. Даничић: Ђ. Даничић, Рјечник из књижевних старина српских, I–III, Београд 1863–1864. Екмечић 20114: М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у новом веку (1492–1992), Београд: Евро–Ђунти. Елезовић: Г. Елезовић, Речник косовско-метохиског дијалекта, Српски дијалектолошки зборник, IV–V, Београд: Српска краљевска академија, 1932–1935. Именик места... 1952: Именик места Народне Републике Србије (Србија, Аутономна покрајина Војводина и Аутономна косовско-метохиска област), По најновијој административно-територијалној подели, Београд: „Службени гласник НР Србије”. Касирер 1998: Е. Касирер, Језик и мит. Прилог проучавању проблема имена богова (прев. С. Марић), Нови Сад – Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Кулишић и др. 19982: Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ – Интерпринт.

242

Првослав Т. Радић

Марков 2005: Е. Марков, Путовање по Србији и Црној Гори (Путне биљешке) (прев. Д. Ћупић), Подгорица: ЦИД. Марковић 1972: С. Марковић, Србија на истоку, Ниш: Издавачка установа Градина (репринт из 1872). Мијатовић 1948: С. Мијатовић, Белица, Насеља и порекло становништва, 30, Београд: Српска академија наука. Пухвел 2010: Ј. Пухвел, Упоредна митологија (прир. А. Лома), Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Радић 2003: Ј. Радић, Топонимија Белице, Ономатолошки прилози, XVI, 16–322. Радић 2004: П. Радић, О говору јагодинског краја, у: Ј. Планкош (ред.), Зборник радова са међународног научног скупа Живот и дело академика Павла Ивића, Суботица – Нови Сад – Београд: Градска библиотека Суботица, Српска академија наука и уметности и др., 251–272. Радић 2010: П. Радић, Копаонички говор. Етногеографски и културолошки приступ, Београд: Српска академија наука и уметности – Етнографски институт, Посебна издања, књ. 70. Радић 2013: С. Радић, О ћутању у српском језику (когнитивистички приступ), Прилози проучавању језика, 44, 29–41. РЈАЗУ: Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, 1–23, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1880–1976. РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, 1–19, Београд: Српска академија наука и уметности, 1959–2014. Трифуновић 1972: Ђ. Трифуновић, Сликовитост казивања Константина Филозофа, у: Ђ. Трифуновић (ред.), Српска књижевност у књижевној критици: Стара књижевност, Београд: Нолит, 477–483. Трифуновић 1974: Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд: Вук Караџић. Филипова-Байрова и др. 1957: М. Филипова-Байрова, М. Балджиев, М. Ботон и др., Гръцко-български речник, София: Българската академия на науките – Институт за български език. Фрезер 1992: Џ. Фрезер, Златна грана. Проучавање магије и религије (прев. Ж. В. Симић), Земун – Београд: Издавачко и књижарско предузеће „Алфа” – ИКПА „Драганић”. Цветковић 1995: Б. Цветковић, Прилог најстаријој историји цркве у Јошаници, Зограф, 24, 69–80. Цейтлин и др. 1994: Р. М. Цейтлин, Р. Вечерка, Э. Благова (ред.), Старославянский словарь (по рукописям X–XI веков), Москва: Славянский институт Академии наук Чешской республики – Институт славяноведения и балканистики Росийской академии наук.

О фразеологизму „набити се у ћутинце”

243

Amfilohije: Mitropolit Amfilohije, Osnovi pravoslavnog vaspitanja, III deo: Isihazam kao osvajanje unutarnjih prostora, Пројекат Растко – Библиотека српске културе на интернету. ‹http://www.rastko.rs/bogoslovlje/ aradovic-vaspitanje/aradovic-vaspitanje3.html›. 26. мај 2016. Zirojević 2004: O. Zirojević, Patronimik – rodovsko ime – prezime, NUR – časopis za kulturu i islamske teme, 41, Beograd, 22–31. ‹http://irmne. com/Nur/nur_41/NUR_41.pdf›. 22. мај 2016. Nodilo 1981: N. Nodilo, Stara vjera Srba i Hrvata, Split: Logos. O’ Konel, Eri 2007: M. O’ Konel, R. Eri, Ilustrovana enciklopedija znakova i simbola, Beograd: JRJ. Petković 1995: S. Petković, The Lives of Hermits in the Wall Paintings of the Katholikon of the Monastery at Jošanica, у: Byzantine East, Latin West. Art-Historical Studies in Honor of Kurt Wietzmann, Princeton, 289–295. Popović 1960: I. Popović, Geschichte der serbokroatischen Sprache, Wiesbaden: Otto Harrassowitz. Skok: P. Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I–III, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1971–1973.

Prvoslav Radić THE PHRASEOLOGISM „NABITI SE U ĆUTINCE” Linguocultural approach Summary The paper presents a linguocultural analysis of the phraseologism „nabiti se u ćutince” (meaning ’not speaking, responding reluctantly’), recorded in some Morava speeches in Serbia. The major section of the paper deals with the lexeme ćutinci (verb ćutati). The author presumes that it designates men, believers, who conform to a common code of behavior, as part of a religious ritual, which involves refraining from speaking, or silence (not speaking). The act of not speaking as an accompaniment of a religious way of life and ritual practices, known since the pagan times, also had a place in the Christian tradition of hesychasm (Greek £συχία), which spread in Serbia since the mid-14th century. It was brought by Sinaite monks, inclined to an eremitic and solitary lifestyle, who established a whole series of monasteries in Moravian Serbia. This phraseologism is probably a linguocultural survival from that period. Keywords: „Ćutinci”, Moravian Serbia, Serb language, phraseology, religion, Christianity, hesychasm, Sinaite monks, linguocultural studies.

Гордана Р. Штрбац*

Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет Одсек за српски језик и лингвистику

ФРАЗЕОЛОГИЗМИ СА ЗНАЧЕЊЕМ КАРАКТЕРНИХ ОСОБИНА ЉУДИ** У раду се испитују фразеологизми којима се обележавају карактерне особине људи у савременом српском језику, као што су: бити чиста чела, бити чистих руку, бити дебелих образа (дебела образа), имати образ као ђон, не да(ва)ти ни Богу тамјана, вук под јагњећом кожом, знати ђавола на селамет истерати, мудар (лукав) као змија итд. Циљ је да се утврди начин на који говорници српског језика концептуализују дате особине, које чине део сложене структуре личности. Анализа показује знатну доминацију фразеологизама којима се човек квалификује с обзиром на племенитост, доброту и великодушност, као и учешће уобичајених појмовних механизама у њиховој концептуализацији – метафоре и метонимије, које понекад делују уједињено. Кључне речи: карактерне особине, фразеологизам, концепт, метафора, метонимија.

1. У психологији карактер је део структуре личности и обично обухвата две групе особина: моралне, које се манифестују у вези с етичким принципима одређеног друштва, и вољне, које омогућавају појединцу да поступа доследно у односу на моралне препреке. Прва група обухвата црте као што су храброст, кукавичлук, савесност, несавесност, поштење, себичност, несебичност, скромност итд. У другу групу улазе доследност, упорност, енергичност, одлучност и сл. (Рот 1977: 61–63). Типична средства за квалификацију човека у карактерном погледу јесу придеви, [email protected] Истраживање је рађено у оквиру пројекта Стандардни српски језик: синтаксичка, семантичка и прагматичка истраживања (бр. 178004), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. ∗

∗∗

246

Гордана Р. Штрбац

какви су: храбар, поштен, искрен, племенит, одан, шкрт, дарежљив итд., затим атрибутивна образовања: добричина, поштењачина, великодушник, милосрдник, окрутник, дрзник, лукавац, лакомац, бездушник, бесрамник, бешчасник итд. (Штасни 2013: 48–91), али се овај концепт може вербализовати и фразеолошким јединицама: човек црна образа, имати образ као ђон, немати образа, човек жабље крви, голуб из вранина гнезда, бити тврде руке, бити широке руке итд. Управо су фразеологизми са значењем карактерних црта предмет овог истраживања усмереног на описивање концепта карактера који се рефлектује у фразеолошком фонду српског језика и откривање основних механизама његове концептуализације. За потребе рада ексцерпирано је стотињак фразеологизама из фразеолошког речника (Matešić 1982) и дескриптивних речника српског језика (РМС и РСАНУ). Теоријско-методолошки оквир рада заснован је на темељима когнитивне лингвистике, у првом реду лингвистичке концептологије, усмерене на описивање садржаја концепата као менталних творевина вербализованих одговарајућим језичким јединицама (Попова, Стернин 2007: 18–23), уз примену метода концептуалне анализе прихваћених у моделима које су поставили Џ. Лејкоф, М. Џонсон и З. Кевечеш (Lakoff 1987; Lakoff, Johnson 2003; Kövecses 2010). Према овим учењима, у структуру концепта улази макрокомпонента као представа формирана услед човекових опажајних способности, затим енциклопедијско поље, у којем су информације добијене током животног искуства, у процесу учења, у непосредном контакту с концептуализованим предметом или појавом, те интерпретационо поље, којим је обухваћена компонента оцене итд. (Стернин 2008: 8–20). При томе, концептуализација стварности одвија се помоћу метафоре и метонимије, као базичних механизама нашег појмовног система. Метафора се одређује као разумевање једног појмовног домена (циљног) помоћу другог (изворног) (Kövecses 2010: 4), док се метонимија схвата као когнитивни процес у којем један концептуални ентитет обезбеђује ментални приступ другом, циљном ентитету у оквиру истог домена (Kövecses 2010: 173–174). 2. У семантичкој интерпретацији придева са значењем духовних особина Р. Драгићевић полази од ситуације у којој се оне испољавају, те уводи следећи опис њихове семантичке структуре: који је + (вредносно плус) у ситуацији, односно који је – (вредносно минус) у ситуацији (Драгићевић 2001: 173–174). Дакле, као храбру описаћемо ону особу која је испољила позитивно понашање у ситуацији у којој храброст може доћи до изражаја (Драгићевић 2001: 174). Сличан принцип може се применити и у тумачењу фразеолошког значења, уз истицање као веома важне улоге говорника,  Према Р. Драгићевић (2001: 174), позитивно или негативно вредновање неке особе зависи од индивидуалних карактеристика говорника (старосне доби, васпитања,

Фразеологизми са значењем карактерних особина људи

247

чија је процена одређене особине увек праћена емоционалним и евалуативним односом говорника према нечијем понашању које манифестује одговарајућу карактерну црту. 2.1. Концепт карактера вербализован фразеолошким средствима српског језика има дводелну структуру – њиме је обухваћен носилац особине и карактерна особина. Носилац је неодвојив од саме особине будући да поступак издвајања одређеног својства у исто време подразумева и идентификовање његовог носиоца. С друге стране, део концепта који обухвата особине веома је разуђен и састоји се од система карактерних црта које се распоређују хијерархијски, и то махом по принципу дихотомије – као димензије испољене у својим крајњим позитивним или негативним вредностима. Највећи број израза (око 14% од укупног броја) указује на особину која се у свом позитивном обличју реализује као доброта, доброћудност, добродушност, племенитост, саосећајност, великодушност, а у негативном – као поквареност, немилосрдност, пакост и злоба. У овој скупини преовлађују примери позитивне семантике: човек од срца, бити чиста срца, бити добра (доброга) срца, бити широка срца, имати срца (и душе), имати велико срце, имати златно срце, златно срце, честита (племенита, добра и сл.) душа, добар као хлеб, бити као мајка, мекан као памук, скројен на божју, адамско колено, бити (остати) човек. Негативан појмовни и конотативни садржај имају изрази: покварен као мућак, покварен до сржи, бити зла срца, немати срца, човек немирне (нечисте, опаке, погане, зле) крви. У нешто мањем обиму (око 11%) забележени су изрази са значењем особина које се тичу човекове способности да се снађе у појединим ситуацијама, као што су сналажљивост, довитљивост, али и лукавост и препреденост: префарбан (офарбан, намазан) свим бојама / свим фарбама офарбан, бити намазан (премазан) свима мастима (са седам масти), вити се (превијати се) као црв, знати ђавола на селамет истерати, знати где ђаво спава, искочио (скочио, утекао) је неко врагу из торбе (из мреже), не дати се ухватити ни за главу ни за реп, стара лија / стари лисац, лукав као лисица, мудар (лукав) као змија. Сналажљивост је, на другој страни, позитивно конотирана: живи (прави) враг, бити кадар стићи и утећи, бити пун бува, као и безазленост и наивност: ни мрава не згазити (погазити, очепити), не би никоме стао на влас. Сви фразеологизми (око 10% од укупног броја) којима се особе квалификују као охоле, горде, а понекад и дрске, нарочито у односу према образовања, моралних начела и сл.), али пре свега од процене њеног понашања у датој ситуацији у односу на замишљено прототипично понашање.

248

Гордана Р. Штрбац

другима, имају негативну конотацију: бити (држати се, владати се и сл.) као мали цар, гледати на кога одозго (с висока), држати високо главу, уздигнуте главе, парати небо носом / парати (резати) носом небо (облаке), дићи (дизати, уздигнути и др.) нос (високо), не би неко о кога (ни) прљаву ногу обрисао, пун себе, надувати се (надути се) као жаба, мисли (сматра, држи) неко да се око њега свет врти (окреће, креће). Нису забележени изрази позитивне семантичке вредности којима би се евентуално истицале скромност и ненаметљивост као доминантне карактерне црте. У нешто више од 7% случајева фразеологизмима су описане особе без уверења, слабог карактера, беспринципијелне и попустљиве, односно принципијелне, енергичне и чврсте особе, које одликује доследност у ставовима и одлукама: бити без кичме / човек без кичме / немати кичме, човек мека образа, шепаве кобиле син; човек од речи / бити од речи, човек од начела / бити од начела, имати (чврсту) кичму, човек јаке кичме, човек добра кова, човек на (своме) месту, чврст као стена, човек старога кова, стајати као камен. У истом броју јављају се фразеологизми којима се човек квалификује с обзиром на моралну исправност. Опште значење ’бити поштен, частан’ имају примери бити чиста чела, бити на (свом) месту, човек од образа (од части), бити чистих руку, док у антонимичном односу према њима стоје изрази човек црна образа, бити дебелих образа (дебела образа), имати образ као ђон, немати образа, немати ни срама (стида) ни образа, имати прљаве (нечисте) руке. У хијерархијском систему карактерних особина регистрованих фразеолошким средствима српског језика на наредном месту налазе се тврдоглавост и упорност. На њих упућује 7% од укупног броја израза са значењем карактерних црта личности. У свим случајевима квалификује се упорност у неуважавању туђих савета и предлога, непоколебљиво остајање при свом ставу, тврдоглавост и својеглавост, који су, при томе, негативно обојени: човек дренове главе, бити своје главе, бити тврде главе, дебела глава, дрвена (дубова, храстова) глава, тврда глава, тврдоглав као магарац / магаре, тврд као камен, као живац камен, гледати само кроз своје (властите) наочаре. Говорни представници српског језика негативно вреднују претерану уздржаност у погледу давања и трошења новца, што потврђују следећи примери с општом семантиком ’бити шкрт’: не да(ва)ти ни Богу тамјана, дрхтати над сваким динаром, не дати ни црно испод нокта (ноката), (бити) тврд на новцу (на пару), бити тврде руке. У исто време непри У овом примеру квалификација подразумева доследност у погледу чувања старих, традиционалних начела.

Фразеологизми са значењем карактерних особина људи

249

хватљивом се сматра и неумерена издашност и расипништво: бити широких рукава, подерана (продрта) врећа, док се на дарежљивост гледа с одобравањем: бити благе (податне, широке и сл.) руке. Оваквих израза је нешто више од 5% од укупног броја. У истом обиму заступљени су фразеологизми којима се негативно вреднују претворство и лицемерје, тј. особина да се под маском добронамерности прикривају права осећања и ставови. У нешто блажем облику лицемерје се испољава у ситуацији када се особа представља као необавештена и неупућена: правити се светац (свецем), правити се Тоша, правити се будала, док се у пуној форми оно своди на неискреност и прикривање лоших намера: бити једном ногом на чему (у чему) а другом на другому (у другому), седети на две столице, невино јагње, шарена гуја, вук под јагњећом кожом, вук у овчјој (јагњећој) кожи. Примери с позитивним значењем нису забележени у корпусу. Око 4% израза описује особу с обзиром на њену сличност с другима, односно њену посебност и необичност. У првом случају такву функцију обавља фразеологизам бити истога кова са значењем ’бити исти, једнак другима, не разликовати се од других’, док се на особеност и истицање у било ком погледу указује спојевима: бити на свој калуп, бити другога кова, бити старога кова, црна овца. Без позитивних чланова у опозитним релацијама остају фразеологизми којима се истичу: похлепа, незајажљивост, грамзивост и уопште немогућност телесног засићења или засићења у неком другом смислу – и мачку (бика) би помузао, имати велике очи, појео би (изјео би) неко и масно ћебе, имати велики стомак; склоност ка неморалном и разблудном животу – шугава (губава) овца, залутала (изгубљена, заблудела) овца, изгубљени (расипни, разметни, блудни) син, не бити баш светац; лажљивост, превртљивост, склоност ка сплеткарењу – лаже неко кад (чим) зине, лажа и паралажа, завадио би неко два ока у глави, окретати се (ићи и др.) према ветру / окретати се и др. како ветар дува. У свакој групи има мање од 3% од укупног броја посматраних фразеологизама. И на крају, у ограниченом броју забележени су примери који квалификују: моралну чврстину и стабилност – имати добра плећа; непоузданост – никаква (ниједна) вера, пасја вера; ситничавост – гледати на сваку длаку, наћи (налазити) длаку у јајету; склоност ка досађивању другима – досадан као стеница (ваш), зубна болест; (не)умереност – знати меру, не знати мере (за меру); својеглавост, хировитост – имати мушице (муве) (у глави), бити на своју руку.  Наведени пример не односи се само на расипништво у материјалном погледу већ и на неумереност у јелу и пићу.

250

Гордана Р. Штрбац

2.2. У концептуализацији карактерних особина учествују махом метонимија и метафора као два основна појмовна механизма, одвојено или у комбинацији једна с другом. Оне су јасно уочљиве, пре свега, у фразеологизационим процесима, тј. у транспоновању базичних, нефразеолошких структура у фразеолошке. Овом приликом биће размотрени само доминантни модели. 2.2.1. Метонимијски механизам углавном почива на узрочно-последичној вези између мотивационе базе и фразеологизма, тј. између полазног и циљног садржаја. Два су основна модела у којима се остварује: узрок карактерне особине → карактерна особина и последица / манифестација карактерне особине → карактерна особина. У првом случају (узрок карактерне особине → карактерна особина) мотивационом базом износи се узрок који доводи до појаве одговарајуће карактерне црте, док се у секундарном, фразеолошком споју истиче сама особина. Примарна база описује неку способност или карактеристичну појединост у понашању својствену носиоцима одређене особине. У том смислу, особе које имају способност да процене у којој мери је примерено спровести неку активност – знати меру, носиоци су особине умерености. Насупрот томе, као последица немогућности такве процене произлази неумереност, склоност ка претеривању у захтевима – не знати меру. Такође, као последица ударца у главу настају каприциозност и ћудљивост: дошле (удариле) коме лутке у главу, односно бахатост, охолост и недолично понашање: ударила коме слава у главу. У другом случају (последица / манифестација карактерне особине → карактерна особина), примарна база реферише о активности или карактеристичном понашању које се јавља као последица или манифестација неке особине: а. храбрости, смелости – бити готов на го нож ударити; б. уображености, надмености, поноса, охолости, гордости – не би неко о кога (ни) прљаву ногу обрисао, дићи (дизати, уздигнути и др.) нос (високо), гледати на кога одозго (с висока), држати високо главу, уздигнуте главе; в. безазлености, недужности – не би никоме стао на влас, ни мрава не би згазио; г. шкртости, тврдичлука – дрхтати над сваким динаром, не да(ва)ти ни Богу тамјана, не дати ни црно испод нокта (ноката); д. претеране страшљивости и опреза – бојати се (плашити се, клонити се) своје (властите) сенке (сене); ђ. ситничавости – гледати на сваку длаку, наћи (налазити, тражити) длаку у јајету;

Фразеологизми са значењем карактерних особина људи

251

е. похлепе, грамзивости, прождрљивости – и мачку би неко помузао, и бика би неко помузао, појео би (изјео би) неко и масно ћебе; ж. сналажљивости, спретности – бити кадар стићи и утећи. Експресивност неких од ових примера почива на нереалној и хиперболизованој слици ситуације изазване одговарајућом карактерном особином. 2.2.2. Телесно искуство је веома важан изворни домен за разумевање карактерних особина, па се отуда као компонента лексичке структуре знатног броја посматраних фразеологизама јављају соматизми или јединице из истог концептуалног поља. Метафорично-метонимијским трансформацијама добијени су примери којима се особине представљају у опозитним релацијама, проистеклим из неправог антонимског односа придевских компонената израза у функцији детерминатора одговарајућег соматизма. позитивна семантика

негативна семантика

бити широке руке

’бити дарежљив’

бити тврде руке

бити чиста чела

’бити поштен’

човек црна образа

бити чистих руку

’бити поштен, исправан’

имати прљаве (нечисте) руке

’бити шкрт’ ’нечастан, непоштен човек’ ’не бити поштен, бити на лошем гласу’

Фразеолошко значење развија се под утицајем секундарне придевске семантике добијене метафоричним асоцијацијама типа конкретно → апстрактно: широк ’великодушан, широкогруд; дарежљив’, чист ’морално беспрекоран, који не садржи у себи никакве лажи, преваре, поштен, частан’, црн ’рђав, зао’, тврд ’претерано штедљив, шкрт’, прљав ’покварен, зао’ (РМС). Метонимијску везу између примарне и секундарне фразеолошке структуре потврђује соматизам рука, чије су доминантне функције давање, тј. уступање материјалних добара, односно узимање, присвајање туђе својине. Тако у фразеолошком значењу постаје доминантна она сема лексеме рука која се тиче њене функције. По истом обрасцу особине шкртости односно издашности, склоности ка расипништву концептуализују се преко предметних ентитета – бити тврд на новцу, тврд на пари / бити широких рукава. Што се тиче именице образ у функцији концептуализације поштења и части, може се прихватити објашњење које даје М. Шипка. Овај аутор сматра да су управо наведени обрти утицали на развој секундарног значења лексеме образ – ’част, поштење’. „Тако се, нпр., образ у изразу бити чиста / светла образа прво употребљавао у свом основном значењу

252

Гордана Р. Штрбац

’немати на лицу никаквих промена, немати црвенила (због стида и сл.)’, а то је онда значило и ’немати се чега стидети, бити поштен, частан’, па је тако семантичком трансформацијом од везе речи у којој лексема образ има основно, денотативно значење (’једна страна лица’) настао фразем са значењем ’бити поштен, частан’, ’имати чисту савест’, ’немати се чега стидети’ и сл., а преко тога је и сама лексема као основни део тога фразема развила друго, пренесено значење (’част, поштење; понос; осећање стида’) [...] Стекавши пренесено значење у процесу фразеологизације, та лексема управо с тим значењем постаје главни носилац, стожерни део низа других фразема тога типа. Ради се, дакле, о својеврсној повратној спрези” (Шипка 2008: 565–566). Истом концептуалном пољу припадају изрази чија нефразеолошка база указује на присуство или одсуство наведеног дела тела, као и на његове физичке карактеристике: човек од образа, немати ни срама (стида) ни образа, немати образа, бити дебелих образа (дебела образа), имати образ као ђон. Другачијег су типа примери: имати велике очи, имати велики стомак јер у њима детерминисани соматизам није непосредни индуктор фразеолошке семантике. У њима се запажа двострука модификација значења: 1. метонимијска, која се постиже истицањем величине одговарајућих делова тела – велике очи су не само израз појачане способности перцепције већ и појачане жеље за објектом перцепције (што више видимо, то је наше знање шире и већа је жеља за поседовањем), док је величина стомака последица уношења превеликог садржаја у њега; 2. метафорична, која се остварује помоћу модела конкретно → апстрактно јер се незаситост и грамзивост као моралне категорије концептуализују преко грамзивости у физиолошком смислу. 2.2.3. Метафорично-метонимијски механизам учествује и у формирању фразеолошког значења примера с компонентом ђаво / враг. Они означавају спектар особина распоређених ступњевито, којe се, у зависности од контекста и перспективе говорног лица, могу схватити и као позитивне и као негативне вредности са истом таквом експресивном тоналношћу. То су, дакле, окретност, сналажљивост, вештина, довитљивост, широко и свестрано знање, склоност ка несташлуку, обесност, те препреденост и лукавство, означени изразима: искочити (скочити, утећи) врагу (ђаволу) из торбе (из мреже), ђавола би на леду потковао, знати где ђаво спава, знати ђавола на селамет истерати. Метафоричност ових примера видљива је у традиционалној и фолклорној представи о ђаволу, који се јавља у антропоморфном облику, са људским функцијама, али животињским обележјима, и који као лажов, лукавац и обмањивач искушава човека (Вуловић 2015: 

Исти тип семантичке транспозиције може се претпоставити и за лексему чело.

Фразеологизми са значењем карактерних особина људи

253

152). Вештина, сналажљивост и препреденост у фразеолошкој семантици проистичу из сликовитих ситуација описаних у базној структури, у којима га је човек надмудрио и надмашио, уп. знати ђавола на селамет истерати, ђавола би на леду потковао, (скочити, утећи) врагу (ђаволу) из торбе (из мреже). Метонимија се огледа у узрочно-последичној вези између мотивационе и фразеологизиране структуре, тако што се првом описује ситуација која настаје као последица поседовања одређених карактерних особина: ’толико је лукав и сналажљив да би надмашио и онога ко се сматра оличењем лукавости и препредености’. 2.2.4. Поимање карактерних особина преко телесног домена својствено је и оним фразеологизмима чији се семантички садржај формира деловањем метафоре као самосталног механизма. Овде се углавном ради о примерима са соматизмом срце у лексичком саставу, који окупља фразеологизме са значењем особина издвојених с обзиром на етичке категорије, као што су доброта, племенитост, саосећајност, милосрђе. У фразеолошка значења уткана је симболичка вредност срца као центра људског бића, будући да од његових својстава зависи човекова суштинска природа. У библијском предању срце симболизује унутрашњег човека, оно је седиште емоција, интелигенције и мудрости. Ту је смештено начело зла, тако да увек постоји опасност од тога да човек крене за својим опаким срцем, што се види и на основу примера: човек зла срца (Gerbran, Ševalije 2013: 868). Позитивна односно негативна појмовна и експресивна семантика остварују се одговарајућом придевском квалификацијом соматизма: позитивна семантика

бити чиста срца бити добра срца имати велико срце имати златно срце бити широка срца

’бити невин, праведан’ ’бити добар, доброћудан’ ’бити добар, саосећајан’ ’бити племенит’

негативна семантика

човек зла срца

’бити зао, пакостан, злобан’

Дакле, соматизам срце поима се као својеврстан садрживач карактерних особина, чија је форма испољавања условљена његовим присуством односно одсуством: имати срца ’бити милосрдан, саосећајан’ / немати срца ’бити немилостив, немилосрдан’. У претпоследњем примеру треба имати на уму старо српско веровање по којем се проналазак ковачког заната приписује ђаволу (Вуловић 2015: 153–154), а у последњем – симболичку интерпретацију мреже као места где бораве они који су ухваћени и подучавани од ђавола (Вуловић 2015: 151–152). 

 По истом обрасцу настају фразеологизми с лексемом кичма – одсуство овог дела асоцира на бескарактерне и беспринципијелне особе: човек без кичме, бити без кичме,

254

Гордана Р. Штрбац

2.2.4. У мотивацији фразеологизама са значењем карактерних црта веома је доминантна зоонимска компонента, што потврђује значај датог изворног домена у концептуализацији људских особина и у исто време одсликава човеков однос према њему, тј. наивну слику говорника српског језика о одговарајућим животињским врстама. Фразеологизми из ове скупине показују сложен процес персонификације и антропоморфизације животињског света, који је реверзибилне природе. Наиме, човек одређене карактерне и друге особине личности пресликава на животиње, а потом се на основу тако персонификованих представа идентификује с њима. Метафоричне асоцијације овог типа остварују се на основу семе колективне експресије (Гортан Премк 2004: 107–108) и имају следећи смер: човек је лукав → лисица је лукава → човек је лисица. Овако настају примери: стара лија / стари лисац, лукав као лисица, мудар (лукав) као змија, имати зечје срце, бити лављега срца, човек жабље крви, тврдоглав као магарац / магаре, досадан као стеница итд. Дакле, особина личности произлази из свеукупног појмовно-асоцијативног и симболичког потенцијала зоонима, који настаје као резултат искуственог знања говорника стеченог у додиру с одговарајућим животињама и одређеног културног обрасца којем припада. Лисица је симбол зле лукавости (Gerbran, Ševalije 2013: 502), што одсликава негативан однос према тој животињи, док мудрост и лукавост змије произлазе из њене тајновите и непредвидљиве природе, као и способности преображаја (Gerbran, Ševalije 2013: 1102), а резултат су човековог амбивалентног односа према њој (Петровић 2014: 188). И у концептуализацији страха фразеолошким јединицама са зоонимском компонентом може се уочити исти вид градирања пејоративности. У јачој мери она је изражена обртом човек жабље крви. Представа о плашљивости као зечјој особини резултат је људског искуства. Насупрот томе, храброст и неустрашивост лава утемељене су у његовој симболичкој вредности – лав је симбол моћи и највише власти, симбол сунца и злата, продорне моћи светлости и речи (Gerbran, Ševalije 2013: 480). Асоцијативно повезивање других карактерних особина са одговарајућим врстама животиња махом произлазе из људског искуственог знања. Посебно су занимљиве именичке фразеолошке синтагме у којима семантичко транспоновање регулише придевски или предлошко-падежни немати кичме, док се на чврстину карактера и принципијелност упућује присуством датог дела тела, који одликују стабилност и јачина: имати (чврсту) кичму, човек јаке кичме. У наведене фразеолошке изразе лексема кичма укључује се својим свеукупним појмовним и симболичким потенцијалом. У исто време лавља снага може имати и негативан аспект – насилност нестрпљиве глади, инстинктивност и неконтролисаност, тежњу ка деспотској власти и бруталном наметању властитог ауторитета (Gerbran, Ševalije 2013: 481). 

Фразеологизми са значењем карактерних особина људи

255

детерминатор уз зоонимску саставницу. У већини случајева значењска структура развија се на основу својеврсне супротстављености његовог управног и зависног конституента. У примеру вук под јагњећом кожом (вук у овчјој [јагњећој] кожи) именичким чланом обухваћен је негативан асоцијативни комплекс особина – ’окрутан човек, насилник, тиранин’ (РМС), док се предлошким спојем сугеришу позитивна својства (уп. јагње ’кротка, мирна особа’ [РМС]). Укључивањем антонимских компонената у јединствену целину, сликовито обојену, добија се значење ’особа која лоше, зле намере крије под маском племенитости и благости, дволична особа’. Исти механизам транспоновања значења уочава се и код фразеологизама голуб / голубица из вранина гнезда, соко из вранина гнезда у значењу ’особа без вредности, плашљивац, кукавица’, где је прва зоонимска саставница носилац позитивне, а друга негативне конотације. Мотивациону функцију придевски члан, такође, има у изразу шарена гуја, у којем се одсликава негативни аспект шареног, јер су њиме симболички представљене лукавост, подмуклост и склоност ка обмањивању (Мршевић Радовић 2008: 119). 2.2.5. Особине доброте и племенитости концептуализују се преко Бога, који, према хришћанском учењу, има својство светости, а оно показује „да се воља Божја у свему руководи апсолутним добром, да је њено перманентно стање – потпуно јединство са добром у коме царује савршена чистота и одсуствује свако зло” (Вуловић 2015: 243). Ове идеје одсликавају се у примеру скројен на божју, који показује да нарочиту племенитост и доброту могу имати они људи који су створени према Божјем лику (трпни придев скројен овде се реализује према секундарном значењу глагола скројити ’створити, саставити, начинити с планом, смишљено’ [РМС]). 3. Фразеолошка грађа одсликава начин на који говорници српског језика концептуализују карактерне особине као што су храброст, савесност, поштење, несебичност, скромност, одлучност, принципијелност итд. Статистички подаци показују доминацију израза којима се човек квалификује с обзиром на племенитост, доброту и великодушност, што потврђује да су наведене црте у врху лествице карактерних особина значајних за посматрану културно-језичку заједницу. Разматрана својства најчешће се концептуализују метонимијским трансформацијама узрочно-последичног типа и метафоричним моделима чији су изворни домени најчешће телесно искуство, животињски свет и религија.

256

Гордана Р. Штрбац

ЛИТЕРАТУРА Вуловић 2015: Н. Вуловић, Српска фразеологија и религија: лингвокултуролошка истраживања, Београд: Институт за српски језик САНУ. Гербран, Шевалије 2013: А. Gerbran i Ž. Ševalije, Rečnik simbola: mitovi, snovi, običaji, postupci, oblici, likovi, boje, brojevi, Novi Sad: Stylos art – Kiša. Гортан Премк 2004: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Драгићевић 2001: Р. Драгићевић, Придеви са значењем људских особина у савременом српском језику. Творбена и семантичка анализа, Београд: Институт за српски језик САНУ. Кевечеш 2010: Z. Kövecses, Metaphor. A Practical Introduction (second edition), Oxford: Oxford University Press. Лејкоф, Џонсон 2003: G. Lakoff and M. Johnson, Metaphors We Live By, Chicago – London: The University of Chicago Press. Лејкоф 1987: G. Lakoff, Women, Fire, and Dangerious Things. What Categories Reveal about the Mind, Chicago – London: The University of Chicago Press. Матешић 1982: J. Matešić, Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika, Zagreb: Školska knјiga. Мршевић Радовић 2008: Д. Мршевић Радовић, Фразеологија и национална култура, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије. Петровић 2014: С. Петровић, Српска митологија: у веровању, обичајима и ритуалу, Београд: Дерета. Попова, Стерњин 2007: З. Д. Попова и И. А. Стернин, Когнитивная лингвистика, Москва: „Восток – Запад”. РМС: Речник српскохрватскога књижевног језика, I–III, Нови Сад – Загреб: Матица српска – Матица хрватска, 1967–1969, IV–VI, Нови Сад: Матица српска, 1971–1976. Рот 1977: Н. Рот, Психологија личности, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, I–, Београд: САНУ, Институт за српски језик САНУ, 1959–. Стерњин 2008: И. А. Стернин, Описание концепта в лингвоконцептологии, Лингвоконцептология, Выпуск 1, Воронеж: Истоки, 8–20. Шипка 2008: М. Шипка, Фраземи с лексемом образ, Јужнословенски филолог, LXIV, 560–569. Штасни 2013: Г. Штасни, Речи о човеку, Нови Сад: Филозофски факултет.

Фразеологизми са значењем карактерних особина људи

257

Gordana Štrbac IDIOMS DENOTING THE CHARACTER TRAITS OF HUMAN Summary The paper deals with idioms denoting the character traits of human such as: biti čistih ruku, imati obraz kao đon, vuk pod jagnjećom kožom etc. The analysis shows that the most numerous are idioms which qualify people in terms of generosity and kindness: biti čista srca, imati zlatno srce, dobar kao hleb, mekan kao pamuk, skrojen na božju etc. That shows the hierarchy of traits in the mind of the speaker of Serbian. Character traits are conceptualized by conventional mechanisms such as metaphor (imati zlatno srce) and metonymy (ne bi ni mrava zgazio). Keywords: character traits, idiom, concept, metaphor, metonymy.

Наташа С. Вуловић

Институт за српски језик САНУ Београд

ПРИНЦИПИ И МЕТОДЕ ЛЕКСИКОГРАФСКЕ ОБРАДЕ ФРАЗЕОЛОШКЕ ГРАЂЕ У ОПИСНОМ РЕЧНИКУ САВРЕМЕНОГ СРПСКОГ ЈЕЗИКА** У раду се разматрају начини и проблеми лексикографске обраде фразеолошке грађе у највећем описном речнику савременог српског језика (Речнику САНУ) и примена фразеографске кодификације. Како се фразеолошке јединице разликују од лексема по начину формирања и семантичкој специфичности, предмет истраживања јесте и однос задатих параметара обраде ових лема и лексикографске праксе, кодификација / некодификација структурно-граматичких варијаната, као и присуство / одсуство функционално-стилистичке квалификације. Кључне речи: фразеолошка грађа, фразеографска кодификација, идентификација, селекција, квалификативи, дефиниција

Савремена проучавања у фразеологији показују изражену тенденцију ка синтетизовању теорије и лексикографске праксе, чији су предмет обраде и јединице фразеолошког нивоа (фразеолошке јединице, фразеологизми, фраземе). Развој теорије фразеологије довео је до стварања фразеографије, као гране која изучава проблеме теоријске и практичне интерпретације фразеолошке грађе у речницима различитог типа (општим – дескриптивним, фразеолошким – једнојезичним, двојезичним, вишејезичним, идеографским, аксиолошким, лингвокултуролошким и сл.), односно принципе [email protected] ; [email protected] Рад је настао у оквиру пројекта Лингвистичка истраживања савременог српског књижевног језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (бр. 178009), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.  Наведени термини користе се као синоними у раду. ∗

∗∗

 У другој половини 20. века фразеолози су истицали потребу да се фразеолошки део не посматра само у улози додатка у речничком тексту посвећеном лексеми, већ да

260

Наташа С. Вуловић

теорије и праксе састављања фразеолошких речника. Лексикографија и фразеографија су блиско повезане, с тим што је лексикографија општија, старија и дубља по карактеристикама описиваног материјала, док се фразеографија развија тек последњих 50–60 година, појављивањем великог броја речника и научних зборника посвећених фразеографији. Специфична природа фразеолошких јединица подразумева сложеност структурног облика, компликативност фразеолошке семантике, проблеме глобалног / компонентног значења и др. одлика које их разликују од осталих језичких јединица. Те одлике долазе до изражаја и у пракси, садржане у задацима који се постављају пред лексикографа, а тичу се питања идентификације и селекције фразеолошког материјала, затим описа и утврђивања међусобних системских веза, како синтаксичких, тако и семантичких. Лексикографска интерпетација фразеолошких јединица, традиционално укључених у речнике општег типа под одредницама које су њихове лексичке компоненте, намеће ограниченост у откривању семантике и језичких особености тих јединица. Анализа специфичности структуре фразеолошког значења, као и граматичких особености показује да на избор принципа описа (обраде) утичу многи фактори, који нису потпуно истоветни у дескриптивном општем речнику и/или у фразеолошком речнику. Ту спадају: прецизирање општих захтева, идентификација, селекција и тумачење (дефиниција), обим фразеолошког значења, структурна организација фраземе, однос ка опредељењу лексичко-граматичких категорија, парадигматска функција и сл. У случају израде фразеолошких речника различитих типова тај списак је знатно дужи и тиче се питања и захтева фразеографске кодификације (Бушуј 2010: 47–52). Предмет овог рада јесте начин обраде фразеолошких јединица у тезаурусном Речнику САНУ, који несумњиво најпотпуније представља лексику српског језика. У њему су различити начини обраде фразеолошке грађе, од може постати самосталан предмет изучавања лексикографије (Бапкин 1971: 37). Од тада се све већи број радова бави фразеографским питањима. Посебно се проблемима фразеографије (превасходно словенских језика) посвећују поглавља научног зборника „Проблемы истории, филологии, культуры”, који се објављује у оквиру пројекта Руске академије наука и Универзитета у Магнитогорску. До сада су објављена два једнојезична фразеолошка речника српског језика (Матешић 1982; Оташевић 2012), као и већи број двојезичних (српско-енглески, српско-немачки, српскофранцуски и др). У руској фразеографији највећи број издања до сада има фразеолошки речник А. И. Молоткова (исп. Молотков 1967). 

 О настанку и значењу термина „(конотативна) компликативност” в. у Вуловић 2016: 382.  О Речнику српскохрватског књижевног и народног језика (Речника САНУ, РСАНУ) као тезаурусу в. Вуловић и др. 2008. Питањима лексикографске обраде фразеолошке

Принципи и методе лексикографске обраде фразеолошке грађе у описном ...

261

којих ћемо се овде бавити оном најбројнијом скупином, презентованом у последњем делу речничког чланка, дефинисаном у Упутствима за израду РСАНУ: „Изрази се дају после свих значења у засебном пасусу, са ознаком Изр.” (Упутства, чл. 73). Занимљив је податак да број одредница у једном тому РСАНУ под којима се бележи део речничког чланка (Изр.) у просеку износи нешто више од 800 (нпр. први том има 824, трећи – 818, дванаести – 816), док је у 18. тому (оповргавање – оцарити) тај број најнижи (250), а у 19. тому (оцат1 – петогласник) натпросечно висок (924). То се може објаснити не само разликом у укупном броју одредница у ова два суседна тома (8500 / 11500), саставом лексике одређеног почетним словом (крај слова О и почетак слова П), већ и великим бројем покрајинских лексема у 18. тому које немају забележену развијену продуктивну фразеолошку улогу. Међу лексемама као одредницама у 19. тому налази се велики број фразеолошки веома продуктивних лексема које припадају општем лексичком фонду српског језика, као што су: оштар, падати, памет (112 израза и 26 пословица), паметан, пањ, пара, пас, пасји, певати, песма, пет, пета и сл. Примери који су наведени у овом раду преузети су баш из та два тренутно најскорије објављена тома. Идентификација и селекција фразеолошке грађе. Важно питање фразеографије које треба решити помоћу теоријских основа јесте одређивање поимања и идентификације фразеолошког материјала, успостављање његових ограничења, семантичких и структурних особености итд. Одабир и навођење фразеолошке грађе (идентификација и селекција) подразумевају фразеографске критеријуме који оправдавају уврштавање вишелексемних спојева. Тако би неке од наведених колокација: осим тога („каже се кад се у говору на оно што је претходно речено додаје још нешто”); без основа (основе) („без реалног, стварног, правог основа, неосновано”); на основу (нечега) („ослањајући се на нешто, полазећи од нечега као основа према нечему”); јеси ли ти паметан?! („обично у чуђењу ’каже се као реакција на нечију изјаву или поступак који по оцени (са)говорника није разборит‛”); певати нпр. Тоску („глумити улогу Тоске певајући арије из истоимене опере”) и сл., могле бити сврстане у специјализоване речнике. Такви спојеви припадају самој периферији фразеологије у ширем смислу грађе у речницима српског језика (описних и фразеолошког Ј. Матешића) посвећена су два рада: в. Мршевић-Радовић Д. 1982 и Дешић 2014.  О једном начину навођења „сталних спојева и синтагми” (Упутства, чл. 28) као „само у изразу (изразима)” в. у: Лазић-Коњик, Милошевић 2011: 20–24.  Овом приликом неће бити речи о делу речничког чланка са квалификатором НПосл., то треба да буде тема посебног рада, који би обухватио њихову идентификацију кроз однос фразеологије и паремиологије. 

Подаци о броју одредница преузети из: Милошевић 2011 и Вуловић 2014.

262

Наташа С. Вуловић

(према најобухватнијим поделама) или пак излазе из њених оквира, те уз испуњавање критеријума устаљеног репродуковања и евентуалне експресивности10 имају само комуникативну, прагматичку функцију примарне номинације, као многе дискурсне форме. У поређењу с првим томовима РСАНУ, примећује се већа заступљеност устаљених поређења уз одредничке лексеме – нпр. гладан као пас (нема забележеног варијантног облика с лексемом вук), радити као пас (није забележен облик радити као коњ). Навођење устаљених поређења и поредбених фразеологизама, такође уз фразеографску кодификацију, обогаћује овај део речничког чланка. На пример, то значи да се у оквиру израза могу наводити устаљена поређења која осим сликовитости и експресивности морају бити конвенционална, општа, тј. мора бити потврђено њихово постојање у колективном језичком изразу (исп. Мршевић-Радовић 1987: 93). Употреба квалификатива. Увидом у грађу представљену квалификатором Изр. (израз) уочљиво је најпре навођење терминолошких синтагми, а потом издвојених фразеологизираних именичких синтагми (в. нпр. код лексеме оружје), па различитих устаљених структурно-семантичких вишелексемних спојева (предлошко-падешке, глаголско-именичке и реченичне конструкције), које осим фразеологизама садрже и облике који спадају у предмет проучавања фразеологије у ширем смислу (ту су: перифразе, изрази, поздрави, клетве, узречице, блаже псовке итд.)11. Терминолошке синтагме (у примарном значењу) нису предмет проучавања фразеологије, док савремена истраживања испитују однос фразеологије и терминологије у случајевима полисемије и када је секударно значење термина настало фразеологизацијом, па се такве форме називају термин-фраземе, терминофразеолошке синтагме, фразеотермини и сл.12 Навођење терминолошких синтагми из различитих области науке, технике или културе чини Речник САНУ богатим извором грађе за терминолошка проучавања српског језика.



Исп. нпр. Бургерову поделу фразеолошких јединица у: Вуловић 2015: 22, 24.

Разматрајући са контрастивног плана идентификацију ф. јединица у односу на др. вишелексемне спојеве у двојезичној лексикографији, Д. Шипка је узимао у обзир статус лексеме, честоћу, варијабилност, параметре рецепције и продукције (Шипка 1998: 67–70). 10

11 То се може видети на примерима обраде појединих одредница које имају сва три дела (нпр. песма), док неке имају само терминолошке синтагме (англицизам парк) или немају терминолошки део (нпр. пас, јер дволексемни називи за врсте паса углавном не садрже лексему пас). 12

На пример, в. у: Мечковска 1977: 7–11; Петровна 2013: 41–47.

Принципи и методе лексикографске обраде фразеолошке грађе у описном ...

263

У појединим примерима изостављен је квалификатор, као у случају терминолошке синтагме орбитална опсерваторија, где би требало ставити квалификатор астр. (астрономија). Слично је и код терминолошке синтагме опсадно стање („изузетне, ванредне мере када војска преузме власт у неком граду, покрајини или држави, којима се обично сужавају слободе и права грађања а намећу одређене обавезе”), која припада правно-политичкој терминологији (правн. пол.). У истом случају, изостављено је секундарно значење ове синтагме које је настало семантичком трансформацијом и издвајањем имплицитне семе „страх, паника”, а које је фразеолошко и припада разговорном стилу савременог српског језика: „напета атмосфера, стање појачане напетости и страха”. (Нпр. Због лоших вести родитељи су избезумљени, па је у нашој кући данима опсадно стање). Што се тиче обраде „синтагматских израза”, у Упутствима (чл. 105) стоји: „Од синтагми треба добро разликовати синтагматске изразе. То су спојеви речи у којима 1) једна реч или цео израз има померено или промењено значење, односно 2) такви спојеви који сами по себи имају неки нарочити смисао”. Тиме су они издвојени од терминолошких синтагми. У вези са употребом квалификатива у овом делу речничког чланка који се односи на фразеолошку грађу треба бити опрезан, али и јасно маркирати значења где год је то омогућено. Осим репродуктивности, устаљености, релативне стабилности, фразему одликују и важне карактеристике као идиоматичност, експресивност и секундарна номинација. Експресивно-комуникативна функција је код ових језичких јединица хипертрофирана (Мокијенко 1996: 45). Опрезност се односи на нерегуларну употребу квалификатива фиг. (фигуративно) и /или експр. (експресивно, у употреби од 8. тома) уз значење фраземе, чиме се ствара својеврсни „фразеографски плеоназам”. Тако је под глаголском одредницом остајати обрађено значење конструкције не остајати дужан уз неодговарајући квалификатив: „фиг. 1) (некоме) узвраћати истом мером; 2) (нечему) обилато уживати, конзумирати” или испред значења синтагме палица власти (фиг. „апсолутна власт, апсолутна моћ, сила власти над неким”)13. Пропуст другог наведеног типа илуструје навођење квалификатора експр. код значења израза очистити зубе, уста („експр. појести или попити нешто мало, укусно ради постизања задовољства”). Што се тиче јасног маркирања, као пример може послужити дефиниција глаголско-именичке конструкције гледати у пасуљ, наведене под лексемом пасуљ: „прорицати будућност, гатати гледањем у зрна пасуља”. Како се дефиницијом и примерима бележи својеврсна културолошка информација, било би корисно О фигуративним значењима и употреби квалификатива фиг. при лексикографској обради лексема у речницима дескриптивног типа писале су Д. Гортан Премк и М. Радовић-Тешић (Гортан Премк 2014; Радовић-Тешић 2009: 45–53). 13

264

Наташа С. Вуловић

употребити квалификатор празн. (празноверно, празноверје) или бар само нар. (народно). Квалификатори којима се врши временско или територијално раслојавање, тј. маркирање израза, као и њихова стилистичка квалификација, употребљавани су прилично често у овом делу чланка. Тако се међу терминолошким синтагмама могу пронаћи историзми (имовна општина, крвна освета), док би код примера као што је узети опроштај (од некога) у значењу „поздравити се са неким (обично надређеним или старијим)” требало да стоји квалификатив заст. („У том узе [Вук Бранковић] опроштај на кратко | Од Лазара и друге Господе, | Пак он вес’о предпријатје слатко | Извршити брзо дома оде (Поповић Ј.))”. Квалификатори функционално-стилског раслојавања такође представљају корисно средство претраге (ир., шаљ., презр., разг., вулг., шатр. и др), указујући на то који је тип фраземе у питању (књижевни, разговорни, неутрални и др.). У примеру под глаголском одредницом охладити значење израза охладити дупе квалификовано је као вулг. (вулгарно), што је добар избор, док би за „блажу псовку” (како се овакве форме описно дефинишу у РСАНУ) боли ме патка, уз коју стоји квалификатор вулг., бољи избор био квалификатив жарг. (жаргон). Такође би уз изреку један се отегао, други се протегао требало да стоји квалификатор разг.: „каже се кад жени умре муж: ако јој је један (муж) умро, наћи ће другог”14. Методе навођења фразеолошке јединице у описном речнику. Међу првим задацима лексикографи и фразеографи разматрају избор начина речничке презентације фразеолошког материјала, а то може бити: а) по првој, почетној компоненти у фраземи (недостатак је у томе што она може бити факултативна, често семантички незначајна за фразему); б) по централној компоненти (граматичко-синтаксички важна компонента некада може бити лексички неактивна – када је компонентна расподела фразеологизације у питању); в) формално, тј. условно или примењујући структурно-семантички принцип. Структурно-семантички принцип навођења фразеолошких јединица у речницима увео је А. В. Кунин, а о примени овог принципа навођења фразеологизма у РСАНУ и о централном месту његове лексикографске обраде писала је Д. Мршевић-Радовић (исп. Мршевић 1982: 142), препоручујући да глобални фразеологизми буду наведени под сваком сталном компонентом, а компонентни само под семантичким центром, на који би се упућивали варијантни облици. Приметивши да нема јединственог критеријума, она је истакла и препоручила тај метод као најприхватљивији, што сматрају и неки др. савремени аутори (исп. Такође би у дефиницију требало уврстити и употребу изреке у савременом разговорном језику која се изјављује у случајевима прекинуте емотивне везе или развода од партнера. 14

Принципи и методе лексикографске обраде фразеолошке грађе у описном ...

265

Алефиренко, Семененко 2009: 237). То је структурно-семантички принцип навођења којим се фразема наводи под компонентом која је константа, односно семантички центар (фокус) у компонентним фразеологизмима. У РСАНУ је у највећем броју случајева принцип одређивања места обраде фразеологизама лексичко-граматички, ређе семантички. Наиме, изрази и фраземе најчешће се обрађују под именицом која улази у састав фразеолошке јединице, која често јесте семантички фокус, али у неким примерима и није. Понегде се глаголско-именичка фразема наводи у оквиру обраде глагола, уколико недостају код већ обрађене именице у Речнику. Тако је фразема осветлати образ (лице) забележена под глаголском одредницом осветлати, чиме је посведочена у језику, иако је није било у грађи под именицама образ и лице. Дакле, препоручује се обрада, тј. дефинисање код сваке од пунозначних речи које су у саставу ф. јединице, али се у пракси дешава да се при обради предлога у грађи појаве фраземе које нису претходно обрађене, а не могу се ни пребацити код именице која следи. На пример, код обраде предлога под у грађи се бележе: упрезати се под туђа кола („залагати се за туђе циљеве”), под козом сисати („наиван, лаковеран”), које би требало ипак обрадити, иако се тиме унеколико нарушава почетна концепција15. Зашто је то тако? Најпре, речници овог типа се раде дуго и на том раду се смењују како теорије, тако и генерације, трудећи се да основна начела остану једнообразна, а не знајући унапред како је фразеолошка грађа распоређена у секцијама. У ту сврху користе се и упућивања на дефиницију која је наведена под именицом. Препорука је да се значење не упућује на одредницу која је удаљена више томова уназад, јер то читаоца доводи у ситуацију да отвара више томова. Проблем упућивања уназад на већ обрађену грађу биће успешно решен када буде завршена верзија дигитализације објављених томова, која ће бити лако електронски претражива. Међутим, не препоручује се упућивање на одреднице које ће бити обрађене тек у следећим томовима, као што је код глагола падати библизам печене шеве падају с неба упућен на именицу шева, која ће бити обрађена тек у (прет)последњем тому РСАНУ, а пошто није наведен варијантни облик са лексемом голуб, он није могао бити упућен на фразему печени голубови падају с неба, тако да га је требало дефинисати код глагола падати. Базна фразеоформа. Као што је напоменуто, нису исти захтеви при фразеографској обради у различитим врстама речника. Обавезне компоненте су: основна (базна) форма фразеолошке јединице, дефиниција и илустративни материјал употребе. Затим се ту наводе и: граматички знаци (нпр. типови синтаксичке везе, рекција), функционално-стилистичке озна15 Ово је након разматрања тог проблема на једном од лексикографских састанака и била препорука проф. Д. Гортан Премк.

266

Наташа С. Вуловић

ке (употребна вредност), постојећи варијантни облици. У фразеолошким речницима, у зависности од типа, налазе се и још неке факултативне компоненте као упућивања, синоними, допунски коментари, који могу бити етимолошко-историјског, књижевно-уметничког, лингвокултуролошког и сл. садржаја. У том смислу, део речничког чланка који обрађује фразеолошку грађу у РСАНУ садржи: насловну фразему, творбено-граматичке варијанте (варирање граматичких облика, гл. вида, броја и сл.), лексичке варијанте и ознаке синтаксичке везе (рекцију) и у појединим случајевима функционално-стилску ознаку (квалификатор). На пример, уп.: сишло (отишло) му (јој и сл.) срце (душа) у пете „много се уплашио”; то (ово, оно) је други падеж – разг. „то је нешто друго”; док ти се коћавци не отегну шатр. „док не цркнеш, док не умреш”. При навођењу основног облика фраземе (базне фразеоформе) или израза треба водити рачуна о нормативној промени форме, о поретку распореда компонената, фиксираној форми, варијантности и унутрашњим синтаксичким везама, а то би значило и нпр. о томе да се глаголско-именичке синтагме (уколико је то у складу са језичким осећањем) наводе у инфинитиву, а у другачијим случајевима у забележеном гл. облику, али без инверзије компонената унутар тог структурног облика и уз навођење рекције (Бушуј 2010: 47–52). Навешћу неколико примера: основни облик фраземе писати памет (некоме) забележен је у контекстном облику па му пиши памет (илустративни пример: „Још ако му што пружиш да душу заустави, | А оно не гледало прије љуђи, | Па мисли свак је ко и оно, | Одма ти тражи и ђевојку, | Да се с тобом пријатељи! | Па му ти пиши памет!” (Бећковић М.)). Фразеолошка јединица пењати се на главу (душу, грбачу) наведена је без обавезне рекције – (некоме); уместо основног облика прати туђе пете („понижавати се”) наведен је облик туђе пете прати, директно преузет из песничког примера („Да идете туђе прати пете”). Такође би уз облик (о)пуштати трбух требало навести и варијантни, у савременом језику чешћи облик пустити стомак и сл. Дефиниција. При дефинисању вишелексемних конструкција као израза треба обратити пажњу на врсту устаљене конструкције (о томе да ли је у питању експресивни исказ, изрека, узречица, клетва, псовка и сл.), те формирати дефиницију у односу на те параметре. На пример, пост му (им и сл.) се охладио! у дефиницији је одређено као узречица, али је заправо у питању експресивна форма која се у речничкој пракси наводи као блажа псовка, што се види из примера: „Па ми реци ‘оће ли скоро рат, пос’ му се оладио” (Ђукић Д.); гром (ад) и пакао јесте блажа псовка којом се исказује љутња, срџба, бес, али није клетва како је то наведено у дефиницији (исп. примере: „Гром и пакао! (Замахне, да је удари)”. „Хад и пакао! Куд сам с њима пристао?” (Стерија). „Гром и пакао, девојко, то није

Принципи и методе лексикографске обраде фразеолошке грађе у описном ...

267

истина!” (Трифковић К.). „Гром и пакао! Па зашто нико не дође да човеку на време каже тако што?” (Живојиновић В.). Описна дефиниција заснива се на навођењу семантичких знакова фраземе помоћу лексема, синтагми или реченица и, према Кунину, помоћу показних заменица или указивањем на функцију фраземе и употребом конструкција као што су „служи за…” „изражава…” „употребљава се…” (Кунин 1996: 150). Лексикограф треба да буде обучен да разликује оказионалну употребу фразеолошке јединице од новог значења или нијансе значења која се појавила током развоја језика, којом је унутрашња форма могла остати неизмењена или су промене диференцијалних сема довеле до издвајања значења и појаве фразеолошке полисемије. Што се тиче упућивачке врсте дефиниције којом се читалац усмерава на већ обрађени варијантни облик фраземе, она се према лексикографским упутствима за РСАНУ исправно врши на следећи начин. На пример, под придевом петни стоји упућивање: ивер не пада далеко од пања в. не пада ивер далеко од кладе (под ивер изр.); освештати (некоме) масло (масла) в. светити масло (под масло изр.) Нажалост, у неким примерима је дефиниција само упућена на лему (изр.), што смањује употребну вредност речника: оправити (некога) на истину в. истина (изр.); оцмољити нос в. нос (изр.) У последњем примеру, под одредницом нос овај израз наведен је само као обесити (опустити, покуњити и сл.) нос, без варијантног глагола оцмољити. Илустративни примери који се наводе (према интерним упутствима: од 2 до 4) треба обавезно да садрже изворни облик и пример са фреквентнијим варијантним облицима. Велика већина фразеолошких јединица потиче из књижевног језика, док фразеолози препоручују да се при фразеографском опису за тачку ослонца бира употреба фраземе у писаном, као и у уметничком тексту, а да се као лингвистичке константе узимају основни семантички, стилистички и когнитивни знаци (Воронцова 2009: 666). Још једна напомена је важна у вези са значајем тезаурусног Речника САНУ. У савременој фразеографији објављују се и специјализовани речници с намером пружања и (лингво)културолошких информација у коментарима, које су у њима дате експлицитно (Токарева 2009: 404)16. У Речнику САНУ такве информације су изражене имплицитно. На пример, терминолошке синтагме шарено оро, вода од опрања, блажена палица, с квалификатором етн. (етнологија, етнографија) наводе се и са примерима употребе у тексту и сферама распростирања, што речник чини и релевантним извором грађе за етнолингвистичка и лингвокултуролошка истраживања. 16 Такви су модерни речници у руској фразеографији нпр. Телия 2006 и Алефиренко, Золотых 2008.

268

Наташа С. Вуловић

Закључна разматрања: а) Фразеографска кодификација подразумева критеријуме идентификације и селекције материјала, систематизацију и интерпретацију фразеолошких јединица на семантичком, стилистичком и граматичком плану, а такође и успостављање граница устаљених форми у речницима (Бушуј 1982: 3). Према томе треба вршити одабир грађе, уз јасне критеријуме у одређивању њихове суштине, навођење тачног базног структурног облика фраземе, као и структурно-семантички принцип места обраде. Његова примена биће олакшана у електронској верзији, јер услед добре претраживости и доступности, неће бити неопходно наводити фразеолошку грађу код одредница које нису пунозначне речи, чиме ће се поштовати успостављена концепција израде РСАНУ. б) Речничка дефиниција одражава само сигнификативно-денотативни аспект значења фраземе, тј. логички експлицира обим семантичке информације која одређује њен предметно-логички садржај и зависи од многих фактора. Стога је важно показати особености фразеолошког значења у поређењу с лексичким (пре свега експресивно-квалификативне карактеристике), прецизну употребну вредност. Конотативна макрокомпонента фразеолошког значења свакако се не може изразити до краја у дефиницијама фразеолошких речника, већ се увек изражава посредно. Али, поред тога, дефиниција треба да што тачније изрази денотативни дијапазон значења у што краћој форми. Тако је у примеру дефиниције израза пара од урока значење сужено („ситан неважећи новац који су деца носила против урока”), а старинске паре су носиле особе различитог узраста, нпр. деца, девојке, жене, у свим случајевима као заштиту од урока (уп. Бјеладиновић 2011: 154–155). Ова синтагма има исто значење као заманска пара (и њена фонолошка варијанта земанска пара). в) Употребљени квалификатори у обради фразеолошке грађе у РСАНУ омогућавају маркирање и ексцерпцију како књижевних, разговорних, публицистичких, стилски неутралних, жаргонских или индивидуално-ауторску употребу, негативне или позитивно маркиране тако и терминолошких синтагми. То га чини добрим извором за проучавања у оквирима дијалекатске фразеологије, терминологије, стилистике и др. Разматрани тезаурус као описни речник који обрађује фразеолошку грађу представља добар репрезент и полазну основу не само за израду фразеолошких речника различитог типа (класичних-описних, синонимних, историјско-етимолошких, лингвокултуролошких итд.), већ и приликом формирања фразеолошког корпуса српског језика, као и националног корпуса у целини.

Принципи и методе лексикографске обраде фразеолошке грађе у описном ...

269

ЛИТЕРАТУРА Алефиренко, Золотых 2008: Н. Ф. Алефиренко, Л. Г. Золотых, Фразеологический словарь русского языка: Культурно-познавательное пространсво, Москва: Элпис. Алефиренко 2009: Н. Ф. Алефиренко, Н. Н. Семененко, Фразеология и паремиология, Москва: Флинта, Наука. Бапкин 1971: А. М. Бабкин, Новый академический словарь русского языка, Проспект Л. Наука, Москва. Бјеладиновић 2011: Ј. Бјеладиновић, Народне ношње Срба у XIX и XX веку. Србија и суседне земље, Београд: Етнографски музеј. Бушуј 1982: A. M. Бушуй, Лексикографическое описание фразеологии, Самарканд: Государственый университет. Бушуј 2010: Т. А. Бушуй, Основы современной теорији контрастивной фразеографии, Вестник Челябинского государственного университета, 29, Филология. Искусствоведение, 47–52. Воронцова 2009: Т. А. Воронцова, Фразеологизм в словаре и в речи, Проблемы истории, филологии, культуры: научный журнал РАН, ООО „Аналитик”, Москва–Магнитогорск–Новосибирск, 666–670. Вуловић и др. 2008: Н. Вуловић, М. Ђинђић, Д. Радоњић, Реч више о Речнику САНУ, Књижевност и језик, LV/1–2, Београд, 171–182. Вуловић 2014: Н. Вуловић, Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књига XIX, оцат1 – петогласник, Prevodilac, XXXIII, br. 3–4 (72), jul–decembar, Beograd: Službeni glasnik, 84–88 (приказ). Вуловић 2015: Н. Вуловић, Српска фразеологија и религија (лингвокултуролошка истраживања), Монографије 23, Београд: Институт за српски језик САНУ. Вуловић 2016: Н. Вуловић, Експресивност фразеолошких јединица с компонентом ђаво, у: НССУВД, 45/1, Београд: Филолошки факултет, 381–393. Гортан Премк 2014: Д. Гортан Премк, Фигуративна значења у српској лексикографији, Р. Драгићевић (ур.), Савремена српска лексикографија у теорији и пракси (колективна монографија), Београд: Филолошки факултет, 155–165. Дешић 2014: М. Дешић, Обрада израза у српској лексикографији, Р. Драгићевић (ур.), Савремена српска лексикографија у теорији и пракси (колективна монографија), Београд: Филолошки факултет, 233–248. Кунин 1996: А. В. Кунин, Курс фразеологии современного английского языка, Москва.

270

Наташа С. Вуловић

Лазић-Коњик, Милошевић 2011: И. Лазић-Коњик, Ј. Милошевић, О лексикографској обради речи које се употребљавају „(само) у изразу” у Речнику САНУ, Проблемы истории, филологии, культуры: научный журнал РАН, Москва–Магнитогорск–Новосибирск: ООО „Аналитик”, 20–24. Мечковска 1977: Н. Б. Мечковская, К вопросу о терминах-фраземах, Вопросы фразеологии, Самарканд, 7–11. Милошевић 2011: Ј. Милошевић, Речник српскохрватског књижевног и народног језика, том 18, Prevodilac XXX, br. 3–4, Beograd: Sužbeni glasnik, 83–86 (приказ). Мокијенко 1996: В. М. Мокиенко, Проблемы фразеологической семантики, Санкт-Петербург: Санкт-Петербургский государственный университет. Молотков 1967: А. И. Молотков, Фразеологический словарь, под ред. А. И. Молоткова, Москва. Мршевић 1982: Д. Мршевић-Радовић, О критеријима који одређују место обраде фразеологизама у речнику, у: Лексикологија и лексикографија, Београд–Нови Сад. Мршевић-Радовић 1987: Д. Мршевић-Радовић, Фразеолошке глаголско-именичке синтагме у савременом српскохрватском језику, Београд: Филолошки факултет у Београду, Монографије, Књига LX. Оташевић 2012: Ђ. Оташевић, Фразеолошки речник српског језика, Нови Сад: Прометеј. Петрова 2013: Ю. П. Петрова, Термины-фраземы и профессионализмыфраземы в языке фондового рынка, Вестник Московского государственного областного университета, Лингвистика, Москва, 41–47. Радовић-Тешић 2009: М. Радовић-Тешић, С речима и речником, Београд: Учитељски факултет. Телија 2006: В. Н. Телия, Большой фразеологический словарь русского языка: Значение. Употребление. Культурологический комментарий, Москва: АЦТ-ПРЕСС КНИГА. Токарева 2009: И. Ю. Токарева, Лингвокультурологическая информация в словаре, Проблемы истории, филологии, культуры: научный журнал РАН, Москва–Магнитогорск–Новосибирск: ООО „Аналитик”, 403–406. Шипка Д. 1998: Д. Шипка, Основе лексикологије и сродних дисциплина, Нови Сад: Матица српска.

Принципи и методе лексикографске обраде фразеолошке грађе у описном ...

271

Nataša Vulović PRINCIPLES AND METHODS OF LEXICOGRAPHICAL TREATMENT OF PHRASEOLOGICAL MATERIAL IN A DESCRIPTIVE DICTIONARY OF CONTEMPORARY SERBIAN Summary The paper deals with procedures and problems of lexicographical treatment of phraseological material in the most comprehensive descriptive dictionary of the Serbian language (Dictionary SASA) as well as with the application of phraseographic codification. As phraseological units differ from lexemes according to the way they were formed and semantic specific features, the subject of research is also the relation between the given parameters of treatment of these lemmas and lexicographical practice, codification/non-codification of structural-grammatical variants, as well as the presence/absence of functional-stylistic qualification. Keywords: phraseological material, phraseographic codification, identification, selection, qualifiers, definition.

ЛЕКСИКОГРАФИЈА

Твртко Т. Прћић*

Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет Одсек за англистику

КАКАВ НАМ СПЕЦИЈАЛИЗОВАНИ РЕЧНИК СРПСКОГ ЈЕЗИКА НАЈВИШЕ ТРЕБА** У овом раду износи се предлог за састављање специјализованог речника српског језика, под радним насловом Речник лексичких мрежа српског језика, чија би израда у потпуности била корпусно и компјутерски заснована. Након неколиких уводних напомена, у Одељку 2 разматрају се теоријско-методолошки аспекти Речника, који укључују његову општу карактеризацију и типолошку идентификацију, те приказ лексичких мрежа, које могу бити (1) парадигматске, са смисаоним односима синонимије, антонимије и хипонимије, (2) синтагматске, с колокацијама, и (3) творбене, с породицама речи. У Одељку 3 описана је обрада сва три типа лексичких мрежа у оквиру макроструктуре и микроструктуре Речника, а у Одељку 4 представљени су практични аспекти његове израде и изведбе. Одељак 5 доноси најважније закључке, уз осврт на још неке преко нам потребне специјализоване речнике. Кључне речи: специјализовани речник, српски језик, лексичке мреже, синонимија, антонимија, хипонимија, колокације, породице речи.

1. Уводне напомене Главни циљ овог прилога јесте да понуди предлог за састављање једног специјализованог речника српског језика, који се, према ауторској оце[email protected] Уваженој професорки Гортан Премк, с којом нисам имао прилике да сарађујем онолико колико бих био желео, али су њене значајне студије из области лексикологије и лексикографије српског језика то делом успеле да надоместе. Рад је настао у склопу пројекта бр. 178002, под називом Језици и културе у времену и простору, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. *

**

276

Твртко Т. Прћић

ни, а из перспективе заинтересованих потенцијалних корисника, тренутно може сматрати вероватно најпотребнијим у нашој средини. Подсећања ради, под термином ’специјализовани речник’ подразумева се речник који је усредсређен на опис и обраду једног посебног сегмента вокабулара, као његовог подскупа оличеног у формално и/или садржински повезаним лексичким јединицама (уп. Хартман и Џејмс 1998: 129, одредница ’specialised dictionary’). У конкретном случају, предложени речник обухватао би три таква подскупа вокабулара српског језика – тачније, лексичке односе остварене између појединих лексичких јединица, и њихових саставних делова, унутар тог вокабулара, који се испољавају на парадигматском, синтагматском и творбеном плану и међусобно образују више или мање комплексне лексичке мреже. Овај речник, с могућим радним насловом Речник лексичких мрежа српског језика (РЛМСЈ) или, алтернативно и лаицима терминолошки мање оптерећено, Речник лексичких односа српског језика (РЛОСЈ), био би, помодном фразом квалификован, речник ’3 у 1’ (изговор: ’три у једном’, насупрот распрострањеном и накарадном облику ’три у један’), будући да би на једном месту пружао обједињен увид у три најважнија типа лексичких мрежа, које се успостављају између одабраних одредница. По свим својим теоријско-методолошким и практичним аспектима, Речник лексичких мрежа представљао би изданак раније предложеног Савременог речника српског језика (СРСЈ), чије је састављање исцрпно образложено и приказано у раду „Какав нам општи речник српског језика највише треба” (Прћић 2016б). Отуда и овај прилог треба тумачити као изданак поменутог рада, одн. његов додатак или наставак. Излагање ће чинити четири одељка, организована на следећи начин: аспекти теоријско-методолошке заснованости Речника биће приказани у Одељку 2, у Одељку 3 биће размотрена лексикографска обрада сва три типа лексичких мрежа, у Одељку 4 биће приказани аспекти практичне реализације Речника, док ће најбитнији закључци, с освртом на неколико специјализованих речника који нам такође требају, бити изнесени у Одељку 5. 2. Теоријско-методолошки аспекти Речника Овај одељак доноси три међуповезане тематске целине из домена теоријско-методолошке заснованости Речника, којима су додељени засебни пододељци, и то: општа карактеризација Речника (2.1), његова типолошка идентификација (2.2) и лексичке мреже у српском језику (2.3).

Какав нам специјализовани речник српског језика највише треба

277

2.1. Општа карактеризација Речника Циљну публику Речника чинили би сви заинтересовани корисници, широког распона образовања и узраста, почев од виших разреда основне школе надаље, који желе да задовоље различите врсте својих комуникативних потреба, од оних практичних, својствених обичним, свакодневним корисницима – да стекну увид у три типа лексичких односа између одабраних одредница, па до оних теоријских, релевантних професионалним, академским корисницима, у првом реду језичким и лингвистичким стручњацима – да стекну увид у функционисање ових подскупова, тј. лексичких мрежа српског језика. С овако пројектованом циљном публиком и њиховим очекиваним комуникативним потребама, долази се и до циљева које би састављањем Речника требало постићи (попис је изведен модификацијом општег модела раније изложеног у Прћић 2012, 2013, 2014, 2016б): • Комуникативни, и уједно главни, циљ: омогућити корисницима да упознају, спознају и у сопственом говору и писању ваљано примењују односе међу речима у данашњем српском језику, који се испољавају на парадигматском, синтагматском и творбеном плану и који су описани и илустровани уз помоћ аутентичних података о њиховој форми, функцији, садржини и употреби. • Дескриптивни циљ: свеобухватно, целовито и поуздано представити парадигматске, синтагматске и творбене лексичке односе, кодификацијом типичних понашања речи на морфолошком, синтактичком, семантичко-прагматичком и стилистичком плану. • Металексички циљ: омогућити увид у функционисање лексичког система српског језика, у погледу формално и/или садржински повезаних речи, и њихових саставних делова, на парадигматском, синтагматском и творбеном плану. • Лексикографски циљ: приказати податке о три типа односа међу речима на прегледан, типографски ефектан и према корисницима предусретљив начин, у складу с тенденцијама савремене практичне лексикографије. • Образовни и, делом, социолингвистички циљ: подићи свест код корисника о важности развијања навике да се лексичке, и уопште језичке, недоумице и празнине у знању, овде везане за лексичке мреже, разрешавају редовним консултовањем речника и других језичких приручника, што нарочито важи за посебне кориснике језика.

278

Твртко Т. Прћић

2.2. Типолошка идентификација Речника Типолошка обележја Речника биће утврђена у складу с уобичајеним критеријумима и мерилима постављеним за типологизацију речника (уп. нарочито Аткинс и Рандел 2008; Згуста 1971/1991; ван Стеркенбург 2003; Свенсен 2009; Хартман 2001). Према ономе како је Речник замишљен и осмишљен, његов типолошки профил може се дефинисати помоћу десет обележја, на следећи начин (попис је изведен модификацијом општег модела раније изложеног у Прћић 2012, 2016б): • специјализовани речник, јер би обухватао неколико формално и/или садржински повезаних подскупова вокабулара српског језика, • синхрони речник, јер би обрађивао актуелни, данашњи језик, • једнотомни речник мањег обима, јер би садржавао између 5000 и 10000 одредница, а оптимално око 7500, • једнојезични речник, јер би и одреднице и метајезик којим се оне објашњавају припадали једном истом језику, • азбучни речник, јер би његове одреднице биле распоређене по азбучном редоследу, • семазиолошки речник, јер би полазио од речи и ишао ка њиховим повезаним значењима и формама, а делимично и ономазиолошки речник, јер би у једном свом сегменту полазио од заједничког значења и ишао ка речима, • речник с двојним теоријско-методолошким приступом обради података, дескриптивним и металексичким, јер би поред описа стварне употребе језика, пружао увид у устројство мреже парадигматских, синтагматских и творбених лексичких међуодноса унутар вокабулара, • речник с двојном циљном публиком, јер би био намењен не само изворним говорницима српског језика него и ученицима и студентима који га усвајају као страни језик, • речник с двојном функцијом, пасивном и активном, јер би корисницима помагао и да разумеју изговорене и написане текстове, али и да их сами производе у сопственом говору и писању, и • речник с двојном изведбом, електронском и штампаном, јер би био објављен у оба медијума. Из понуђене типолошке идентификације може се видети како последњих пет обележја Речника комбинује по две сродне карактеристике у оквиру једне ставке, што га делом чини, у данашње време добродошлим и све чешћим, хибридним речником (уп. Хартман 2005).

Какав нам специјализовани речник српског језика највише треба

279

2.3. Лексичке мреже у српском језику Иако је у свим језицима, па тако и у српском, могуће препознати бројне системске формалне и/или садржинске везе међу речима и њиховим саставним деловима, које се реализују и кроз лексичке мреже, у центру пажње овог прегледа налазе се, како је већ помињано, три, вероватно најзначајнија и најзаступљенија, њихова типа – парадигматске, синтагматске и творбене мреже, које ће у наставку укратко бити описане и илустроване. 2.3.1. Парадигматске лексичке мреже сачињавају садржински односи – специфично, смисаони односи, који се успостављају између појединачних значења, тј. семема, појединачних полисемних речи (уп. Гортан Премк 2004; Драгићевић 2010; Липка 2002; Прћић 2016а; Халас 2014), у категоријама именицâ, глаголâ, придевâ или прилогâ, при чему постоје три главне врсте таквих смисаоних односа: • прво, уколико се ради о истоветности смисла, посреди је синонимија, када најмање две речи у истој категорији деле исто дескриптивно значење, али се разликују по асоцијацији и/или колокацији и/или додатој импликацији, као у паметан према интелигентан, бистар, уман, оштроуман, разборит, мудар, итд., • друго, уколико се ради о супротности смисла, посреди је антонимија, када две речи у истој категорији деле исто дескриптивно значење, али се разликују по бар једном обележју супротности, као у брз према спор (скаларна антонимија, заснована на контрасту више/мање), истинит према лажан (комплементарна, заснована на контрасту да/не), север према југ (дијаметрална, заснована на контрасту две крајности на једној оси), купити према продати (реципрочна, заснована на контрасту две симетричне перспективе једне ситуације) и ући према изаћи (реверзивна, заснована на контрасту два обрнута стања једне радње или процеса), и • треће, уколико се ради о укључености смисла, посреди је хипонимија, када најмање две речи у истој категорији деле исто дескриптивно значење, али се разликују по томе што једна од њих, хипоним, садржи бар још једно обележје, што је чини специфичнијом и подређеном оној другој, општијој и њој надређеној, речи, хиперониму, као у ружа, каранфил, јоргован, зумбул, итд. према цвет (уп. Прћић 2016а: погл. 7).

За теоријске, методолошке и практичне аспекте парадигматских лексичких односа видети и Драгићевић 2010; Круз 1986, 2010; Лајонс 1977; Липка 2002; Марфи 2008; Милер и др. 1993; Милић 2013; Прћић 1999а; Фелбаум 1998; Херартс 2010. 

280

Твртко Т. Прћић

2.3.2. Синтагматске лексичке мреже сачињавају садржинско-формални односи – специфично, лексички спојеви, који се успостављају између семантички удруживих речи, при чему се најсложенијима сматрају колокације, као типично двочлани спојеви, реализовани у две главне врсте: • прво, уколико се ради о уобичајеном, а понекад и редовном, заједничком јављању двеју лексичких, пунозначних, речи, у категоријама именицâ, глаголâ, придевâ или прилогâ, унутар неке синтагме или, нешто ређе, реченице, посреди су лексичке колокације, попут бајат хлеб, у којима једна реч (овде, хлеб) наступа као примарни колокат, тежиште колокације и главни носилац значења, а друга реч (овде, бајат) као секундарни колокат, који га поближе одређује или описује, и • друго, уколико се ради о уобичајеном, а понекад и редовном, заједничком јављању једне лексичке речи, у категоријама именицâ, глаголâ, придевâ или прилогâ, с једном граматичком речју, у категорији предлогâ, унутар неке синтагме, посреди су граматичке колокације, или колигације, попут нагласак на (нечему), у којима предлог (овде, на (нечему)) наступа као секундарни колокат, који допуњује примарни колокат (овде, нагласак) (уп. Прћић 2016а: погл. 8). 2.3.3. Творбене лексичке мреже сачињавају формално-садржински односи – специфично, породице речи, који се успостављају на подлексичком нивоу, између лексичких јединица мањих од речи, а то су морфеме, у функцији основâ, афиксâ или афиксоидâ, којима се, применом различитих творбених поступака, стварају нове речи, у категоријама именицâ, глаголâ, придевâ или прилогâ и у којима се укрштају парадигматски и синтагматски план, одн. одабир између расположивих морфема и уланчавање тако одабраних морфема, у складу с њиховом морфосинтактичком и семантичком удруживошћу. Обухват појма и термина ’породица речи’ може бити врло растегљив – почев од свих речи, остварених и остваривих, устаљених и устаљујућих, насталих од одређене мотивне основе, па све до само остварених и устаљених речи насталих деловањем једне групе творбених поступака, најчешће префиксације и/или суфиксације, када се обично називају ’деривациона парадигма’ и, одскора, ’афиксална мрежа’ (уп. Прћић 2015). Но, имајући у виду намену, циљеве и циљну публику Речника, који треба да пружи увид у стварне, системски актуализоване, лексичке, и подлексичке, односе унутар вокабулара, овде ће породица речи подЗа теоријске, методолошке и практичне аспекте синтагматских лексичких односа видети и Драгићевић 2010; Дражић 2014а, 2014б; Зипман 2005, 2006; Липка 2002; Стојичић 2010. 

Какав нам специјализовани речник српског језика највише треба

281

разумевати скуп свих оних речи, остварених, устаљених, морфолошки рашчлањивих и семантички прозирних, које су од одређене мотивне основе настале поступцима суфиксације и префиксације (изведенице), композиције (сложенице и полусложенице) и конверзије (претворенице), који чине примарне, правилима регулисане, творбене поступке. Као илустративни пример ове дефиниције послужиће породица речи око именице мир, као мотивне основе, у чијем се саставу налазе изведенице (са својим изведеницама и претвореницама) и сложенице (са својим изведеницама и претвореницама): • изведенице са суфиксима: миран, мирно, мирноћа, мировати, мировање, мирити (се), мирење; • изведенице с префиксом не‑: немир, немиран, немирно, немирко; • изведенице с префиксом у‑: умирити (се), умиривати (се), умирење, умирујући, умирујуће; • изведенице с префиксом с‑: смирити (се), смиривати (се), смирење, смирујући, смирујуће, смирен, смирено, смиреност; • изведенице с префиксом уз‑: узнемирити (се), узнемиравати (се), узнемиравање, узнемирујући, узнемирујуће, узнемиравајући, узнемиравајуће, узнемирен, узнемирено, узнемиреност; • изведенице с префиксом по‑: помирити (се), помирење, помирљив, помирљиво, помирљивост, помиритељ, помиритељски, помирен, помирено, помиреност и • сложенице: мирољубив, мирољубиво, мирољубивост; миротворан, миротворност, миротворац, миротворачки, миротворство. 3. Обрада лексичких мрежа у Речнику Овај одељак доноси две међуповезане тематске целине из домена лексикографске обраде сва три типа управо описаних лексичких мрежа, којима су додељени засебни пододељци, и то: приказ макроструктуре Речника (3.1) и приказ микроструктуре Речника (3.2). 3.1. Макроструктура Речника Под макроструктуром се подразумева одабир, попис и организација одредница у речнику (уп. Хартман 2001; Хартман и Џејмс 1998). МакроЗа теоријске, методолошке и практичне аспекте творбених лексичких односа видети Аугст 1991–1993; Бауер 1997; Бауер и Нејшн 1993; Драгићевић 2012; Клајн 2002, 2003; Липка 2002; Нејшн 2004; Оташевић 2008а; Прћић 1999б, 2015; Шипка 2005; Штасни 2008, 2013; Штекауер 2014. 

282

Твртко Т. Прћић

структуру Речника лексичких мрежа српског језика чинило би, идеално, укупно око 7500 азбучно поређаних одредница, у категоријама именицâ, глаголâ, придевâ и прилогâ, одабраних према фреквентности јављања у корпусу – у овом случају, у будућем Српском националном електронском корпусу (више говора о томе биће убрзо), из којег би се црпли подаци и изводиле генерализације о лексичким мрежама успостављеним између одредница и, с једне стране, других речи, а с друге, између морфема у саставу одредница. Одреднице би биле укључиване у Речник уколико наступају у све три лексичке мреже, изузетно уколико наступају у две довољно развијене мреже, а сасвим ретко уколико наступају у само једној, али разгранатој, мрежи; наравно, немогуће је да све одреднице буду заступљене, или заступљене подједнако, у све три лексичке мреже и њиховим горе наведеним сегментима, одн. подмрежама. С обзиром на три типа лексичких односа обрађених у Речнику, типична одредница у оквиру речничког чланка имала би тројну лексичку функцију: • основна, семантички необележена, реч у приказу њених синонима, антонима и хипонима, • примарни колокат у приказу његових секундарних колоката, и • мотивна основа у приказу њених твореница унутар припадајуће породице речи. Свака одредница била би типографски посебно истакнута, а иза ње би следила два битна податка: један формални, у виду ознаке категорије речи којој припада, и други садржински, у виду индикатора смисла, тј. кључних речи из дефиниције и/или општијег синонима и/или типичних колоката, ради контекстуализације конкретног значења дате одреднице и, упоредо с тим, ради раздвозначавања полисемних одредница. 3.2. Микроструктура Речника Под микроструктуром се подразумева одабир, формулација и приказ података о одредницама у речнику (уп. Хартман 2001; Хартман и Џејмс 1998). Микроструктуру Речника лексичких мрежа српског језика чинили би подаци о лексичким мрежама, чију врсту и природу условљавају циљеви лексикографске обраде сваке од њих. У наставку, ти циљеви биће описани, а потом ће, сагласно с њима, бити изложен и илустрован предлог система обраде и презентације података за све три лексичке мреже, образоване око макроструктурних одредница у њиховом средишту. За теоријске, методолошке и практичне аспекте организације микроструктуре специјализованих речника видети Аткинс и Рандел 2008; Бергенхолц и Тарп 1995; Згуста 1971/1991; ван Стеркенбург 2003; Свенсен 2009; Хартман 2001. 

Какав нам специјализовани речник српског језика највише треба

283

3.2.1. Циљ обраде парадигматских лексичких мрежа био би да се корисницима пружи увид у скуп речи којима се исто основно значење може изразити на други начин, прецизније и/или живописније (синоними), у реч која има супротно значење од речи с основним значењем (антоними) и у речи које су значењски подређене или надређене речи с основним значењем (хипоними и хипероними). Тиме би се добијали одговори на имплицитна или експлицитна питања типа ’како се ово значење може друкчије изразити’ или ’која је разлика у значењу између речи А, Б и В’, те ’шта је супротно од значења речи А’ и ’да ли значење речи А изражава врсту значења речи Б’. Презентација синонима састојала би се од следећих података: (1) уводна идентификациона скраћеница СИН или симбол ’=’, (2) синонимски низ, не већи од 10 чланова, који су поређани у складу са степеном блискости значењу одреднице, као основне, семантички необележене речи и носиоца читавог низа (нпр. познат према чувен, славан, прослављен, гласовит, знаменит, велик, популаран, развикан), (3) за сваки семантички обележени члан низа, диференцијална дефиниција, с јасно предоченим значењским контрастом, по асоцијацији и/или колокацији и/или додатој импликацији, у односу на значење основне речи, (4) за сваки семантички обележени члан низа, пример у пуној реченици који би илустровао типично понашање сваког синонима у језичком контексту, а унутар дате реченице, тамо где је то битно, оправдано и потребно, с посебно истакнутим структурама у којима синоним уобичајено наступа (уп. Прћић 2016в). Презентација антонима састојала би се од следећих података: (1) уводна идентификациона скраћеница АНТ или симбол ’≠’, (2) антоним дате одреднице (нпр. пре према после). Презентација хипонима и хиперонима састојала би се од следећих података: (1) уводна идентификациона скраћеница ХИП или симбол ’↕’, (2) хипоним дате одреднице, уведен симболом ’↓’ (нпр. алатка према чекић) и/или хипероним дате одреднице, уведен симболом ’↑’ (нпр. љубав према осећање). По потреби, унакрсним упућивањем, помоћу симбола ’→’ иза речи, указивало би се на значењски повезане и/или сродне речи, нарочито оне које су обрађене у оквиру посебног речничког чланка и/или саме наступају као одредница. 3.2.2. Циљ обраде синтагматских лексичких мрежа био би да се корисницима пружи увид у скуп речи које се, као секундарни колокати, уобичајено или редовно, заједнички јављају с основном речју, као примарним колокатом (лексичке и граматичке колокације). Тиме би се добијали одговори на имплицитна или експлицитна питања типа ’с којим се све

284

Твртко Т. Прћић

речима може удружити реч А’ или ’да ли се реч А у датом значењу може удружити с речју Б или с речју В’. Презентација лексичких и граматичких колокација састојала би се од следећих података: (1) уводна идентификациона скраћеница КОЛ или симбол ’+’, (2) колокациони низ секундарних колоката, раздвојено лексичких и граматичких, тематски груписаних, који чине уобичајен или редован спој с одредницом, као примарним колокатом, представљеним симболом ’~’, при чему би структура низа била условљена међукатегоријалном колокабилношћу речи, на следећи начин (уп. Прћић 2016а: погл. 8, 2016в): • код лексичких колокација, именица као примарни колокат може имати секундарни колокат у категорији глаголâ (нпр. славуј биглише, где је агенс, поринути брод, где је пацијенс), придевâ (несносна врућина) или, кад је у генитиву, неке друге именице (режањ сланине, где секундарни колокат изражава део, рој пчела, где изражава групу), • глагол као примарни колокат може имати секундарни колокат у категорији прилогâ (нпр. чврсто спавати), • придев као примарни колокат може имати секундарни колокат у категорији прилогâ (нпр. јарко црвен), • прилог као примарни колокат може имати секундарни колокат у категорији прилогâ (нпр. неиздржљиво бучно), и • код граматичких колокација (колигација), прилог као секундарни колокат може се јавити с именицом, глаголом и придевом као примарним колокатом (нпр. наклоност према, зависити од, бесан на, по редоследу навођења). По потреби, унакрсним упућивањем, помоћу симбола ’⇒’ иза речи, указивало би се на колокационо повезане речи, нарочито оне које су обрађене у оквиру посебног речничког чланка и/или саме наступају као одредница. 3.2.3. Циљ обраде творбених лексичких мрежа био би да се корисницима пружи увид у скуп речи, више или мање устаљених, које су, као изведенице, сложенице, полусложенице и претворенице, настале од основне речи, као мотивне основе (породице речи). Тиме би се добијали одговори на имплицитна или експлицитна питања типа ’које су све речи настале од речи А’ или ’да ли је од речи А настала реч Б или реч В’. Презентација породица речи састојала би се од следећих података: (1) уводна идентификациона скраћеница ПОР или симбол ’’, (2) творбени низ остварених и устаљених, азбучно наведених, твореница, насталих од одреднице, као мотивне основе, поступцима суфиксације, префиксације, композиције и конверзије, којима се стварају суфиксалне изведенице,

Какав нам специјализовани речник српског језика највише треба

285

префиксалне изведенице, сложенице, полусложенице и претворенице, и њихове изведенице и претворенице (уп. пример за мотивну основу мир, горе). Полазни извор идеја за обраду и организацију података, прво, о синонимима, антонимима и хипонимима могла би да буду, проширена, надграђена и прилагођена, решења примењена у приручницима Речник синонима (Ћосић и др. 2008), Систематски речник српскохрватскога језика (Јовановић и Атанацковић 1980) и Синоними и сродне речи српскохрватскога језика (Лалевић 1974), у студентском речнику енглеског језика Oxford Learner’s Thesaurus. A Dictionary of Synonyms (Ли 2008), те у електронским речницима произашлим из пројекта WordNet (уп. Милер и др. 1993; Фелбаум 1998); друго, о колокацијама у монографији Лексичке и граматичке колокације у српском језику (Дражић 2014а) и у речницима енглеског језика The BBI Combinatory Dictionary of English (Бенсон и др. 2010), Oxford Collocations Dictionary for Students of English (Макинтош 2009), Macmillan Collocations Dictionary for Learners of English (Рандел 2010) и Longman Collocations Dictionary and Thesaurus (Кливланд-Марвик и др. 2013); и треће, о породицама речи у речнику A Dictionary of Slavic Word Families (Херман 1975). Након представљања обраде елемената микроструктуре Речника, следи, на самом крају, рекапитулативна илустрација предлога система визуелне презентације елемената, укључујући њихов размештај и типографију, која се даје у облику општег шаблона речничког чланка пуне структуре за огледну одредницу у категорији именице женског рода, где су, уместо стварних примера, примењени њихови описи на лексикографском метајезику (у овом моделу, сви лексички односи уведени су симболима, чије ће значење корисницима стално бити доступно у виду кратког подсетника – на екрану и на дну стране): одредница1, им. ж., индикатор смисла = синоним1, синоним2, синоним3, ... синоним1 диференцијална дефиниција: пример у реченици с истакнутом структуром синоним2 диференцијална дефиниција: пример у реченици синоним3 диференцијална дефиниција: пример у реченици ≠ антоним→ ↕ ↓ хипоним(и) ↑ хипероним + ▪ ~ глаголи ▪ глаголи⇒ ~ ▪ придеви ~ ▪ именице ~ген ▪ ~ предлози

286

Твртко Т. Прћић

▪ суфиксалне изведенице ▪ префиксалне изведенице ▪ сложенице ▪ полусложенице ▪ претворенице одредница2, им. ж., индикатор смисла [...] 

4. Практични аспекти Речника Овај одељак доноси две међуповезане тематске целине из домена практичне реализације Речника, којима су додељени засебни пододељци, и то: процес израде Речника (4.1) и начини његове изведбе (4.2). 4.1. Израда Речника Под израдом се подразумева прикупљање, обрада и организација података који ће чинити макроструктуру и микроструктуру речника. Процес израде Речника био би, у највећој изводивој мери, корпусно, одн. компјутерски заснован. Његову прву фазу чинило би прикупљање и обрада података. Као и раније поменути Савремени речник српског језика, и Речник лексичких мрежа српског језика садржавао би податке изведене из будућег Српског националног електронског корпуса (СНЕК). Овакви корпуси постали су незаобилазни методолошки поступак израде свих врста квалитетних и модерних речника данашњице, због тога што су једини прави ресурс који омогућава прагматизовану и објективну анализу аутентичне употребе језика на свим нивоима, испољену у конкретном језичком и ванјезичком контексту, а затим поуздан и свеобухватан опис лексичких појава, укључујући и лексичке мреже и њихову ваљану и целовиту лексикографску обраду. СНЕК би се налазио у категорији мониторских, динамичних корпуса (уп. Хартман и Џејмс 1998), који се периодично допуњавају новим материјалом и тиме пружају увиде у тренутно стање језичких појава, али и у природу и ток њихових промена. Имао би обим не мањи од 500 милиона речи ексцерпираних из текстова савременог језика од средине 20. века до данашњих дана, с тежиштем на протеклих педесетак година. При томе би, идеално, једна трећина текстова била из традиционалних извора, од чега две трећине из писаног медијума и једна трећина из говорног, док би преостале две трећине текстова чинио материјал прикупљен из интернетских извора, чиме би СНЕК уједно био сврстан међу веб-корпусе, тј. корпусе изграђене на, бесплатно доступним, електронским, одн. дигиталним изворима, који, свиђало се то неком или не, најверније одсликавају аутентичну употребу сваког језика у 21. веку (уп. Прћић 2016б, 2016в).

Какав нам специјализовани речник српског језика највише треба

287

Корпусно заснована лексикографска истраживања, уз помоћ све савршенијих и аутоматскијих софтверских алатки, пружају ваљан и поуздан увид у облике и значења речи, њихове фреквенције, настанак нових речи, развој нових значења постојећих речи, смисаоне односе међу речима, породице речи и колокације, вероватно најбитније и досад свакако најтемељитије лексикографски испитане и обрађене, које је без корпусне методологије немогуће свеобухватно утврдити. У овом тренутку најмоћнија и највишестранија алатка за анализу корпусних података јесте она развијена у чешко-британском пројекту Sketch Engine, са својим неколиким модулима, у непрестаном процесу побољшавања и усавршавања (уп. Килгариф и др. 2014; Томас 2016а, 2016б), од којих је најпознатији и најкориснији Word Sketch, тј. Лексички профил, чија је намена генерисање сажетог приказа, на једној страни, граматичког и колокационог понашања неке речи. Важна теоријско-методолошка и практична искуства у вези с лексикографском обрадом колокација изложена су у тематском делу часописа Lexicographica (24, 2008), насловљеном Collocations in European Lexicography and Dictionary Research. За испитивање смисаоних односа, првенствено синонимије, од велике помоћи могу бити модули Thesaurus, тј. Тезаурус, и Word Sketch Difference, тј. Разликовни лексички профил, из програмског пакета Sketch Engine, који на основу јављања и заједничког јављања више речи у сличном језичком контексту указују на сродности њихових значења и разлике међу њима. Важна теоријско-методолошка и практична искуства у вези с лексикографском обрадом синонимије изложена су у специјалном броју часописа International Journal of Lexicography (26/3, 2013), насловљеном Synonymy and Sameness of Meaning. Драгоцен извор информација и идеја о испитивању и обради свих смисаоних односа, укључујући синонимију, антонимију, хипонимију и друге, пружа документација и библиографија значајног пионирског америчког пројекта WordNet (уп. Милер и др. 1993; Фелбаум 1998). Алатки за корпусно истраживање породицâ речи, колико је било могуће утврдити, за сада још увек има веома мало, сасвим у складу с млаким интересовањем лексиколога и лексикографа према творби речи, њеној  Теоријско-методолошки и практични аспекти пројекта Sketch Engine, укључујући могућности, функције и лексикографске примене појединих модула истоименог програмског пакета, с пратећом документацијом, демонстрацијама, упутствима и библиографијом: https://www.sketchengine.co.uk/; https://nlp.fi.muni.cz/trac/noske; https:// www.lexicalcomputing.cz/.

Теоријско-методолошки и практични аспекти пројекта WordNet, с пратећом документацијом, демонстрацијама, упутствима и библиографијом: http://wordnet.princeton. edu/. 

288

Твртко Т. Прћић

корпусној анализи и лексикографској обради (уп. Прћић 1999б). Један од ретких изузетака је рад “A Study of the Most Frequent Word Families in the British National Corpus” (Нејшн 2004), те нов и иновативан британски пројекат MorphoQuantics, усредсређен на квантитативну анализу деривационих морфема, тј. афиксâ и афиксоидâ (уп. Лоз и Рајдер 2014), које делимично покривају област породицâ речи. Да би се тренутни недостатак нужних алатки за оваква истраживања ублажио, а временом и отклонио, овде се предлаже додавање специјалног модула у програмском пакету Sketch Engine, под називом Word Family, тј. Породица речи, чија би намена билa генерисање алфабетског списка свих оних речи насталих од неке мотивне основе применом творбених поступака суфиксације, префиксације, композиције и конверзије. На овај начин, могућности пакета Sketch Engine биле би знатно појачане, док би лексиколозима и лексикографима, корпусним истраживачима творбе речи, устаљених и нових, била подарена једноставна, ефикасна и корисна алатка, која им у садашњем њиховом раду упадљиво мањка. Друга фаза израде Речника састојала би се од организовања и уобличавања података у речнички чланак, њихово претварање у јединствену структурну целину и прилагођавање за објављивање у електронској и/или штампаној форми. Овде би био примењен моћан, такође вишемодулски, софтверски пакет за израду речника TLex Suite, развијен и стално усавршаван у Јужној Африци (о чему се детаљније говори у Прћић 2016б). 4.2. Изведба Речника Под изведбом се подразумева начин реализовања, објављивања, а онда и коришћења речника, који је одређен медијумом, електронским и/или штампаним, одабраним за конкретни лексикографски пројекат. По узору на две предложене изведбе Савременог речника српског језика (уп. Прћић 2016б), Речник лексичких мрежа српског језика примарно би био изведен као електронско издање, а секундарно и као штампано. Електронско издање Речника могло би се, теоријски посматрано, реализовати у три различите изведбене верзије: • као специјална компонента онлајн изведбе Савременог речника српског језика, с могућношћу избора укљученог и искљученог  Теоријско-методолошки и практични аспекти пројекта MorphoQuantics, с пратећом документацијом, демонстрацијама, упутствима и библиографијом: http:// morphoquantics.co.uk/.

Теоријско-методолошки и практични аспекти пројекта TLex Suite, укључујући могућности, функције и лексикографске примене појединих модула истоименог програмског пакета, с пратећом документацијом, демонстрацијама, упутствима и библиографијом: http://tshwanedje.com/tshwanelex/. 

Какав нам специјализовани речник српског језика највише треба

289

приказа парадигматске, синтагматске или творбене мреже – једне, две или све три, уз одговарајућу одредницу, • као самосталан офлајн речник, који би се с интернета бесплатно преузимао на корисников компјутер, таблет или мобилни телефон и тамо претраживао, слично програмима TheSage и WordWeb, заснованим на лексичкој бази WordNet, мада би, у односу на ове речнике, РЛМСЈ био проширен и унапређен, јер би давао податке о три врсте лексичких мрежа, а не само о парадигматској, те податке о разлученим значењима синонима, а не само о синонимским низовима без садржинског диференцирања њихових чланова, и • као самосталан онлајн речник, реализован на принципима примењеним при састављању СРСЈ (уп. Прћић 2016б). Из корисничке перспективе, све три наведене верзије имају своје јаче и слабије стране, па би једна верзија некима деловала привлачно или привлачније, а нека друга одбојно или одбојније. При томе би, и објективно и субјективно, предност требало да припадне самосталном офлајн речнику, због специфичности и аутономности понуђених садржаја, њихове лакше доступности корисницима и употребе самог Речника, док би на другом месту била засебна компонента онлајн верзије СРСЈ. Насупрот, и/или комплементарно, овоме, штампано издање Речника могло би се, теоријски посматрано, реализовати у две различите изведбене верзије: • као специјална компонента штампаног Савременог речника српског језика, с подацима о све три мреже посебно типографски приказаним и инкорпорираним у графички видљиво издвојена поља у склопу речничког чланка за одговарајућу одредницу, и • као самосталан штампани речник. Из корисничке перспективе, обе наведене верзије такође имају своје јаче и слабије стране, при чему би овде, и објективно и субјективно, предност требало да припадне самосталном штампаном речнику, из истих разлога поменутих горе, док би на другом месту била засебна компонента штампане верзије. 5. Завршне напомене: какви нам још специјализовани речници требају У овом прилогу разрађен је предлог за организацију макроструктуре, микроструктуре, израде и изведбе Речника лексичких мрежа српског TheSage: http://www.sequencepublishing.com/thesage.html, с верзијама и за оперативни систем Андроид; WordWeb: http://wordweb.info/free/, с верзијама и за оперативне системе Андроид и иОС. 

290

Твртко Т. Прћић

језика, у којем би били обрађени и ефектно приказани парадигматски, синтагматски и творбени односи успостављени између одабраних одредница у категоријама именицâ, глаголâ, придевâ и прилогâ. Потенцијални корисници би у Речнику добили целовите и поуздане описе и илустрације синонима, антонима и хипонима датих одредница (на парадигматском плану), њихових колоката (на синтагматском плану) и њихових формално и садржински сродних речи (на творбеном плану), чиме би, с једне стране, стекли потпунији увид у међуодносе унутар вокабулара српског језика и у његове изражајне потенцијале, док би, с друге стране, научили како да те међуодносе и изражајне потенцијале осмишљено и креативно примењују у сопственом говору и писању. Истовремено, својим теоријским доприносом Речнику, домаћа лексикологија остварила би значајан напредак у испитивању лексичких односа између речи и морфема српског језика, док би домаћа лексикографија Речником попунила крупну празнину у области специјализованих речника, којих с оваквим иновативним теоријско-методолошким устројством, ’3 у 1’, и с оваквом практичном реализацијом, колико је то било могуће утврдити, нема ни у другим језицима. С обзиром на то да РЛМСЈ спада у специјализоване речнике, у закључку овог прилога било би корисно и упутно поменути још неколико специјализованих речника који су нашој лингвистичкој науци, те језичкој и општој култури, такође веома потребни (уп. Прћић 2016в): то су освежена и допуњена издања речника неологизама (уп. Оташевић 2008б), англицизама (уп. Васић и др. 2011; Прћић 2012, 2013, 2014) и жаргонизама (уп. Андрић 2005; Бугарски 2006), а потом и сасвим нов речник културно специфичних појмова, па речници лексичких поља, попут боја и њихових нијанси, звукова у природи, оглашавања животиња, те речник сливеница, као свакако најоригиналнијих и најдуховитијих лексичких творевина у данашњем српском језику (уп. Бугарски 2006, 2013). На крају, треба истаћи сликовни речник српског језика, у којем би, уз помоћ квалитетних и прецизних илустрација у боји, били визуализовани и очигледно објашњени, с једне стране, смисаони однос хипонимије и, с друге, смисаони однос меронимије, тј. део–целина и целина–део (уп. Драгићевић 2010; Круз 1986, 2004), с тежиштем на тематски разврстаним целинама и деловима сваковрсних објеката у ванјезичкој стварности, попут куће, собе, купатила, аутомобила, брода, бицикла, дрвета, цвета, ока, стопала, итд.10 Као специјална подврста специјализованих речника, не смеју се заборавити ни терминолошки речници, чији се недостатак одавно примећује међу свим језички и лингвистички заинтересованим и осетљивим истражиЈедан од најосмишљеније организованих и реализованих сликовних речника јесте интерактивни мултимедијални пројекат Merriam-Webster Visual Dictionary Online: http://www.visualdictionaryonline.com/. 10

Какав нам специјализовани речник српског језика највише треба

291

вачима у безмало свим друштвено-хуманистичким и природним наукама, али и у свим другим областима. Несумњива предност у састављању оваквих речника требало би да припадне речнику лингвистичких термина српског језика, који би обухватио све нивое језичко-лингвистичке анализе, све важније теоријске и примењене лингвистичке дисциплине и сва важнија лингвистичка усмерења, чиме би уједно отпочео дугоочекиван, дуготрајан и мукотрпан процес стандардизације наше лингвистичке терминологије – а затим, по том теоријско-методолошком моделу, и терминологијâ свих осталих наука и области. ЛИТЕРАТУРА Андрић 2005: Д. Андрић, Двосмерни речник српског жаргона и жаргону сродних речи и израза, 2, знатно допуњено издање, Београд: Zepter Book World. Аткинс, Рандел 2008: B. T. S. Atkins, M. Rundell, The Oxford Guide to Practical Lexicography, Oxford: Oxford University Press. Аугст 1991–1993: G. Augst, New Trends in the Research on Word-Family Dictionaries, Studia Anglica Posnaniensis, 25–27, 183–197. Бауер 1997: L. Bauer, Derivational Paradigms, Yearbook of Morphology 1996, 243–256. Бауер, Нејшн 1993: L. Bauer, P. Nation, Word Families, International Journal of Lexicography, 6/4, 253–279. Бенсон и др. 2010: M. Benson, E. Benson, R. Ilson, The BBI Combinatory Dictionary of English, 3rd edition, expanded and revised, revised by R. Ilson, Amsterdam, Philadelphia: John Benjamins Publishing Company. Бергенхолц, Тарп 1995: H. Bergenholtz, S. Tarp (eds.), Manual of Specialised Lexicography. The Preparation of Specialised Dictionaries, Amsterdam, Philadelphia: John Benjamins Publishing Company. Бугарски 2006: Р. Бугарски, Жаргон. Лингвистичка студија, 2, прерађено и проширено издање, Београд: Библиотека XX век, Књижара Круг. Бугарски 2013: Р. Бугарски, Сармагедон у Месопотаманији. Лексичке скривалице, Београд: Библиотека XX век, Књижара Круг. Васић и др. 2011: В. Васић, Т. Прћић, Г. Нејгебауер, Du yu speak anglosrpski? Речник новијих англицизама, 2. издање, Нови Сад: Змај. Гортан Премк 2004: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, 2. издање, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Драгићевић 2010: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, 2. издање, Београд: Завод за уџбенике.

292

Твртко Т. Прћић

Драгићевић 2012: Р. Драгићевић (ур.), Творба речи и њени ресурси у словенским језицима. Зборник радова са четрнаесте међународне научне конференције Комисије за творбу речи при Међународном комитету слависта, Београд: Филолошки факултет. Дражић 2014а: Ј. Дражић, Лексичке и граматичке колокације у српском језику, Нови Сад: Филозофски факултет. Дражић 2014б: Ј. Дражић, Колокације у светлу семантичких мрежа у српском језику, у: М. Алановић, Ј. Дражић, Г. Штасни, Г. Штрбац (ур.), Лексика, граматика, дискурс. Зборник у част Вери Васић, Нови Сад: Филозофски факултет, 75–92. Згуста 1971: L. Zgusta, Manual of Lexicography, Prague: Academia; The Hague, Paris: Mouton. (у преводу, Згуста 1991: Л. Згуста, Приручник лексикографије, превео: Д. Шипка, Сарајево: Свјетлост.) Зипман 2005: D. Siepmann, Collocation, Colligation and Encoding Dictionaries. Part I: Lexicological Aspects, International Journal of Lexicography, 18/4, 409–443. Зипман 2006: D. Siepmann, Collocation, Colligation and Encoding Dictionaries. Part II: Lexicographical Aspects, International Journal of Lexicography, 19/1, 1–39. Јовановић, Атанацковић 1980: Р. Јовановић, Л. Атанацковић, Систематски речник српскохрватскога језика, Нови Сад: Матица српска. Килгариф и др. 2014: A. Kilgarriff et al., The Sketch Engine: Ten Years On, Lexicography. Journal of ASIALEX, 1/1, 7–36. ‹http://link.springer. com/article/10.1007/s40607-014-0009-9›. Клајн 2002: И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику. Део 1: Слагање и префиксација, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, Институт за српски језик САНУ; Нови Сад: Матица српска. Клајн 2003: И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику. Део 2: Суфиксација и конверзија, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, Институт за српски језик САНУ; Нови Сад: Матица српска. Кливланд-Марвик и др. 2013: K. Cleveland-Marwick et al. (eds.), Longman Collocations Dictionary and Thesaurus, Harlow: Pearson Education. Круз 1986: D. A. Cruse, Lexical Semantics, Cambridge: Cambridge University Press. Круз 2010: A. Cruse, Meaning in Language. An Introduction to Semantics and Pragmatics, 3rd edition, Oxford: Oxford University Press. Лајонс 1977: J. Lyons, Semantics. Vols. 1–2, Cambridge: Cambridge University Press. Лалевић 1974: М. С. Лалевић, Синоними и сродне речи српскохрватскога језика, Београд: Свезнање.

Какав нам специјализовани речник српског језика највише треба

293

Ли 2008: D. Lea (ed.), Oxford Learner’s Thesaurus. A Dictionary of Synonyms, Oxford: Oxford University Press. Липка 2002: L. Lipka, English Lexicology, 3rd edition, Tübingen: Gunter Narr. Лоз, Рајдер 2014: J. Laws, Ch. Ryder, Getting the Measure of Derivational Morphology in Adult Speech: a Corpus Analysis Using MorphoQuantics, University of Reading Language Studies Working Papers, 6, 3–17. ‹http:// morphoquantics.co.uk/Resources/Laws%20&%20Ryder%20(2014). pdf›. Макинтош 2009: C. McIntosh (ed.), Oxford Collocations Dictionary for Students of English, 2nd edition, Oxford: Oxford University Press. Мерфи 2008: M. L. Murphy, Semantic Relations and the Lexicon, Cambridge: Cambridge University Press. Милер и др. 1993: G. A. Miller et al., Introduction to WordNet: an On-line Lexical Database. Princeton, NJ: Princeton University. ‹http://wordnetcode.princeton.edu/5papers.pdf›. 30. 7. 2016. Милић 2013: М. Милић, Англицизми као синоними у српском језику, Едиција Е-дисертација, књига 4, Нови Сад: Филозофски факултет. ‹http:// digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2013/978-86-6065-166-4›. 30. 7. 2016. Нејшн 2004: P. Nation, A Study of the Most Frequent Word Families in the British National Corpus, in: P. Bogaards, B. Laufer (eds.), Vocabulary in a Second Language. Selection, Acquisition, and Testing, Amsterdam, Philadelphia: John Benjamins Publishing Company, 3–14. Оташевић 2008а: Ђ. Оташевић, Нове речи и значења у савременом стандардном српском језику. Лингвистички аспект, Београд: Алма. Оташевић 2008б: Ђ. Оташевић, Речник нових и незабележених речи, Београд: Алма. Прћић 1999а: Т. Прћић, Синоними у теорији и пракси: исто али ипак различито, Језик данас, 9, 14–20. Прћић 1999б: T. Prćić, The Treatment of Affixes in the ’Big Four’ EFL Dictionaries, International Journal of Lexicography, 12/4, 263–279. Прћић 2011: Т. Прћић, Енглески у српском, 2. издање, Нови Сад: Филозофски факултет. Прћић 2012: T. Prćić, Chapter 6. Lexicographic Description of Recent Anglicisms in Serbian: the Project and Its Results, in: C. Furiassi, V. Pulcini, F. Rodríguez González (eds.), The Anglicization of European Lexis, Amsterdam, Philadelphia: John Benjamins Publishing Company, 131–148. Прћић 2013: Т. Прћић, Du yu speak anglosrpski? Речник новијих англицизама десет година после: да ли је вредело?, у: С. Гудурић (ур.), Језици и културе у времену и простору I. Тематски зборник, Нови

294

Твртко Т. Прћић

Сад: Филозофски факултет, 253–264. ‹http://digitalna.ff.uns.ac.rs/ sadrzaj/2012/978-86-6065-133-6›. Прћић 2014: Т. Прћић, Нови речник новијих англицизама: зашто, шта и како, у: М. Алановић, Ј. Дражић, Г. Штасни, Г. Штрбац (ур.), Лексика, граматика, дискурс. Зборник у част Вери Васић, Нови Сад: Филозофски факултет, 41–58. Прћић 2015: T. Prćić, Exploring Affixal Networks in English: a Function-Based Approach, 3rd International Conference on English Studies “English Language and Anglophone Literatures Today (ELALT 3)”, Novi Sad, March 2015, manuscript. Прћић 2016а: Т. Прћић, Семантика и прагматика речи, треће, електронско, издање, Нови Сад: Филозофски факултет. ‹http://digitalna.ff.uns. ac.rs/sadrzaj/2016/978-86-6065-356-9›. 30. 7. 2016. Прћић 2016б: Т. Прћић, Какав нам општи речник српског језика највише треба, у: С. Ристић, И. Лазић Коњик, Н. Ивановић (ур.), Лексикологија и лексикографија у светлу савремених приступа. Зборник научних радова, Београд: Институт за српски језик САНУ, 87–117. Такође: ‹https://zenodo.org/record/437541/files/Leksikologija%2003Prcic.pdf›. Прћић 2016в: Т. Прћић, Каква нам домаћа лексикографија треба у 21. веку, у: С. Гудурић, М. Стефановић (ур.), Језици и културе у времену и простору V. Тематски зборник, Нови Сад: Филозофски факултет, 231–251. Такође: ‹http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2016/978-86-6065374-3›. Рандел 2010: M. Rundell, Macmillan Collocations Dictionary for Learners of English, Oxford: Macmillan Publishers. Ван Стеркенбург 2003: P. van Sterkenburg (ed.), A Practical Guide to Lexicography, Amsterdam, Philadelphia: John Benjamins Publishing Company. Стојичић 2010: В. Стојичић, Теорија колокација, Београд: Задужбина Андрејевић. Свенсен 2009: B. Svensén, A Handbook of Lexicography. The Theory and Practice of Dictionary-Making, Cambridge: Cambridge University Press. Томас 2016a: J. Thomas, Discovering English with Sketch Engine, 2nd edition, http://versatile.pub/. Томас 2016b: J. Thomas, Discovering English with Sketch Engine. Workbook and Glossary, http://versatile.pub/. Ћосић и др. 2008: П. Ћосић и др., Речник синонима, Београд: Корнет. Фелбаум 1998: Ch. Fellbaum (ed.), WordNet. An Electronic Lexical Database, Cambridge, MA: The MIT Press.

Какав нам специјализовани речник српског језика највише треба

295

Халас 2014: А. Халас, Полисемија у речницима енглеског и српског језика. Теоријско-методолошки и практични аспекти обраде, необјављена докторска дисертација, Нови Сад: Филозофски факултет. Хартман 2001: R. R. K. Hartmann, Teaching and Researching Lexicography, Harlow: Pearson Education. Хартман 2005: R. R. K. Hartmann, Pure or Hybrid? The Development of Mixed Dictionary Genres, Facta Universitatis. Series: Linguistics and Literature, 3/2, 193–208. Also: ‹http://facta.junis.ni.ac.rs/lal/lal2005/ lal2005-06.html›. Хартман, Џејмс 1998: R. R. K. Hartmann, G. James, Dictionary of Lexicography, London, New York: Routledge. Херартс 2010: D. Geeraerts, Theories of Lexical Semantics, Oxford: Oxford University Press. Херман 1975: L. J. Herman, A Dictionary of Slavic Word Families, New York: Columbia University Press. Шипка 2005: Д. Шипка, Глосар творбених форманата, друго, измењено и допуњено издање, Београд: Алма. Штасни 2008: Г. Штасни, Творба речи у настави српског језика, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије. Штасни 2013: Г. Штасни, Деривациони модели нових речи у српском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 42, 269–281. Штекауер 2014: P. Štekauer, Derivational Paradigms, in: R. Lieber, P. Štekauer (eds.), The Oxford Handbook of Derivational Morphology, Oxford: Oxford University Press, 354–369.

Tvrtko Prćić WHAT KIND OF SPECIALIZED DICTIONARY OF SERBIAN WE NEED THE MOST Summary This paper has presented a proposal for the compilation of a specialized dictionary of Serbian, under the working title of Rečnik leksičkih mreža srpskog jezika [i.e. A Dictionary of Lexical Networks of Serbian], whose production would be fully corpus- and computer-based. After some opening remarks, Section 2 has discussed theoretical and methodological aspects of the Dictionary, which include its general characterization and typological identification as well as a review of lexical networks, which can be (1) paradigmatic, with the sense relations of synonymy, antonymy and hyponymy, (2) syntagmatic, with collocations, and (3) word-formational, with word families. Section 3 has described the treatment of all three types of lexical networks within the macrostructure and microstructure of the Dictionary, and Section 4 has

296

Твртко Т. Прћић

presented practical aspects of its production and realization. Section 5 has brought major conclusions, alongside an overview of some other sorely needed specialized dictionaries. Keywords: specialized dictionary, the Serbian language, lexical networks, synonymy, antonymy, hyponymy, collocations, word families.

Ивана В. Лазић Коњик*

Институт за српски језик САНУ Београд

КА РЕЧНИКУ ЈЕЗИКА ФОЛКЛОРА** У раду су укратко представљена досадашња проучавања језика српских народних песама и лексикографска обрада фолклорне лексике у дескриптивним речницима српског језика, а затим је истакнута потреба постојања специјалног речника језика српских народних песама (језика фолклора), посебно са становишта потребе наставног процеса. Даље су у раду обрађена основна методолошка питања његове будуће израде, макро- и микроструктуре (корпус, избор одредница, структура речничког чланка, типови информација и др. техничка решења). Кључне речи: фолклорна лексика, језик фолклора, речник језика фолклора, српске народне песме, лирске песме, лексикографија, српски језик.

1. Интензивнија проучавања језика усмене народне традиције, језика фолклора, у словенским оквирима отпочета су пред крај 20. века у руској средини, а као резултат таквих истраживања појавило се схватање да изучавање језика фолклора треба да буде предмет посебне филолошке дисциплине – лингвофолклористике (Бобунова и др. 2005). У разради лингвофолклористике најдаље се до сада отишло у руској лингвистици, у којој су поред радова, зборника и монографија о овој теми, објављени и [email protected] Рад је настао у оквиру пројекта бр. 178009 Лингвистичка истраживања савременог српског језика и израда Речника САНУ, који се реализује у Институту за српски језик САНУ под покровитељством Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.  Термин „језик фолклора” усталио се у лингвистичким радовима да се њиме означи наддијалекатска уметничка форма језика реализована у фолклорним текстовима на различитим језичким нивоима (исп. Никитина 1988: 288; и у 1993, Часть II, Глава 4). ∗

∗∗

 Исп. нпр. Никитина 1993; Хроленко А. Т. 2006, Язык фольклора: хрестоматия, М.: Изд. Флинта, Изд. Наука; Бобунова и др. 2005; Хроленко А. Т. 2008, Лингвофолькло-

298

Ивана В. Лазић Коњик

радови посвећени питањима теоријске и практичне лексикографске обраде фолклорне лексике, као и први речници језика фолклора. У руској и пољској науци о језику постоје такође вредни, шире засновани етнолингвистички лексикографски пројекти који поред фолклорног обухватају и етнографски материјал. 1.1. У српској лингвистици, међутим, језик усмене народне традиције као предмет лингвистичких проучавања остајао је углавном по страни, за разлику од књижевно-теоријских и фолклорних истраживања у којима је народна књижевност солидно истражена са различитих аспеката. Лексикографских подухвата ове врсте у српској лингвистици до сада није било. 1.2. То, ипак, не значи да фолклорна лексика није налазила своје место у референтним дескриптивним речницима српског језика (историјском речнику Југославенске академије – РЈА, Речнику српскохрватскога књиристика. Листая годы и страницы, Курск: Изд-во КГУ; Язык фольклора (2010), у: От конгресса к конгрессу. Материалы Второго Всероссийского конгресса фольклористов, Сборник докладов, Том 1, Москва: Государственный республиканский центр русского фолклора, 106–219; Хроленко А. Т. 2010, Введение в лингвофольклористику, Москва: Изд. Флинта, Изд. Наука, и др. Исп. Бобунова М. А. 2004, Фольклорная лексикография: становление, теоретические и практические результаты, перспективы. Курск: Изд. Курск. гос. ун-та; Никитина 1988, 1995; Хроленко 1995. 

Исп. СЯРФ 2006, Речник језика руских народних епских песама, који представља први оглед руске фолклорне лексикографије. 

Исп. Славянские древности. Этнолингвистический словарь: В 5 тт. (под ред. Н. И. Толстого), М., 1995, 1999, 2004, 2009, 2012; SSiSL. 

 Исп. Васић 1995 и друге радове у којима се анализирају појединачне речи или њихови облици, одн. устаљени изрази с аспекта семантичке и етимолошке анализе и неки аспекти лексичког значења у вези са симболичким у оквиру фолклористичких истраживања; такође и радове који се заснивају на материјалу народних говора и на ширем етнолингвистичком плану (податке о овим радовима в. у Лазић Коњик, Јелић, у штампи). Чак се ни у проучавањима турцизама, који чине значајан слој лексике српских народних песама, фолклорни текстови нису узимали као извор грађе за истраживања, већ углавном грађа из књижевног српско-хрватског језика и у новије време из српско-хрватских дијалеката (исп. Петровић 2012: 11).  Треба рећи да постоји фреквенцијски речник српских народних песама који је урадио Ђорђе Костић (Квантитативни опис структуре српског језика. Фреквенцијски речник сабраних дела Вука Ст. Караџића, томови 1–8, Српске народне пјесме, Београд: Институт за експерименталну фонетику и патологију говора и Лабораторија за експерименталну психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, 2004). У најновије време и истраживања у оквиру пројекта Појмовник српске културе, који је замишљен као лексикографско-енциклопедијска база етнолошких и лингвистичких истраживања на пољу културног и језичког наслеђа: http://etno-institut.co.rs/cir/pojmovnik/pojmovnik.php.  Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, izd. Jugoslavenska akademijа znanosti i umjetnosti, Zagreb, 1880–1952.

Ка речнику језика фолклора

299

жевног језика – РМС и Речнику српскохрватског књижевног и народног језика – РСАНУ10), премда је у литератури истакнуто да фолклор као предмет српске дескриптивне лексикографије није довољно третиран (Матијашевић 1995: 167), да лексика фолклора није у довољној мери заступљена у нашим дескриптивним речницима у односу на укупан лексички фонд фолклора који подразумева народну уметност речи, одн. фолклорну књижевност и да није доследно и на одговарајући начин лексикографски обрађена и означена (исп. Васић 1995; Сикимић 1995; Марковић 1995; Вуковић 1995).11 1.3. Укључивање фолклорне лексике у дескриптивне речнике српског језика,12 као и у дијалекатске, етимолошке и др., указује на потребу да се посебна пажња посвети изради специјалног речника језика фолклора у којем би фолклорно-поетске и др. фолклорне лексеме биле представљене на основу репрезентативног материјала на системски начин, узимањем у обзир свих њихових семантичких и функционалних карактеристика. Потреба за таквим, специјалним речником језика фолклора препознаје се јасно и у досадашњим настојањима приређивача и издавача збирки народних песама да такве збирке фолклорних текстова опскрбе пригодним речницима-појмовницима мање познатих и регионално обојених речи, а посебно у школским читанкама и лектирама (исп. Бобунова и др. 2005).13 Речник српскохрватскога књижевног језика, 1–6, Нови Сад (– Загреб): Матица српска (– Матица хрватска), 1967–1976. 

Речник српскохрватског књижевног и народног језика Српске академије наука и уметности, 1–19, САНУ, Београд, 1959–2014. 10

11 Подробније истраживањe заступљености фолклорне лексике и начина њеног лексикографског представљања у нашем по обиму и концепцији најопштијем речнику књижевног и народног језика РСАНУ, показало је, међутим, да је лексика лирских српских народних песама на материјалу Вукових збирки готово апсолутно обухваћена обрадом и да је, када се узму у обзир информације о лексеми које се не исцрпљују само у њеној семантичкој идентификацији и језичкој и семантичкој квалификацији него и у њеном укупном лексикографском представљању, па и шире у систему, сасвим солидно лексикографски обрађена, у складу са потребама и захтевима дескриптивног речника (закључак је изведен на основу истраживања ограниченог материјала лирских песама представљеног у реферату изложеном на конференцији Језик, књижевност, време у Нишу 2016. год., који је припремљен и предат за Зборник са конференције, в. Лазић Коњик, Јелић, у штампи). 12 О параметрима за утврђивање фолклорног фонда у дескриптивном речнику и критеријумима препознавања и обележавање фолклорне лексике в. Васић 1995. 13 Све израженију потребу за тумачењем бројних речи и појмова српске народне књижевности савременом читаоцу показују најновија вредна издања, збирке српских народних песама, лирских и епских, српских народних приповедака, бајки и умотворина Креативног центра, у којима су уз обиље илустративних прилога из наше народне баштине на стручан начин објашњена значења и симболичка значења непознатих и мање познатих речи и израза.

300

Ивана В. Лазић Коњик

2. Посебан аспект проучавања фолклорне лексике проистиче из потреба наставе књижевности, у којој се као један од циљева у основној и средњој школи поставља савладавање и усвајање градива народне књижевности. Први корак на том путу свакако мора бити читање текстова народних песама, епских и лирских, и тумачење непознатих речи, јер ученику текст прво мора бити разумљив. Ако се узму у обзир досадашња указивања методичара,14 као и резултати истраживања који показују да велики број лексема у српским народним песмама има значење које није познато савременом, поготово млађем читаоцу – више од половине – и да те речи великим делом припадају периферији лексичког система (в. Лазић Коњик, Јелић, у штампи), поставља се питање да ли и како ученици и наставници и сви остали читаоци без одговарајућег приручника у коме би све такве речи и појмови били објашњени у контексту фолклорне традиције могу разумети ове песме, време и свет који су у њима представљени, културу, обичаје, традицију и др.15 Тако се лингвистичким и лингвофолклористичким разлозима постојања специјалног речника језика фолклора претпостављају практични разлози читања, разумевања и наставног тумачења фолклорних текстова, па се поред специјалног речника језика фолклорно-поетских текстова, који је без сумње неопходан, као хитнија ставља потреба израде речника језика српских народних песама за школске потребе, у којем би 14 Исп. нпр. радове Љ. Недељков, Љ. Петровачки 2006, Лексика традиционалне културе у настави српског језика и књижевности, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XLIX/2, 277–287; А. Лазић 2011, Улога лексике традиционалне културе у тумачењу текстова српских реалиста у средњој школи, Примењена лингвистика данас – између теорије и праксе, Зборник радова, Друштво за примењену лингвистику Србије, Филозофски факултет у Новом Саду, Филолошки факултет у Београду, 139–150; И. Симовљевић 2011, Тешкоће у тумачењу лексике народне традиције у лектири нижих разреда основне школе, Примењена лингвистика данас – између теорије и праксе, Зборник радова, Друштво за примењену лингвистику Србије, Филозофски факултет у Новом Саду, Филолошки факултет у Београду, 343–350; О. Крупеж, Г. Лукић 2014, Речник мање познатих и непознатих речи и појмова из дела народне књижевности у програму за основну школу, у: С. Јурић, В. Гошовић (ур.), Школска библиотека и креативни тим, електронски зборник радова са Смотри стваралаштва школских библиотекара, Београд: Друштво школских библиотекара Србије, 48–59. ‹http://skolskibibliotekari.edu.rs/sajt/ images/dokumenti/Zbornik/Smotra12_zbornik.pdf›. 30. 9.2016.

Нема више сумње да савремени читалац не може у потпуности разумети текстове лирских и епских народних песама будући да се њихов језик разликује од савременог језика, а може их разумети и искривљено, погрешно, уп. нпр. (х)аљине ’све горње и доње одело што се у исто време носи на телу’: А братац је секи говорио: / „Нудер, секо, ако Бога знадеш! / Ти обуци све моје аљине (748), град ’место ограђено бедемима ради заштите, тврђава, утврђење’: Вијор долом дује, / Градом пољуљује, / На граду девојка / Виком подвикује (294), игралиште ’простор, место, обично у планини, где се по народном веровању ноћу састају виле и играју’: Шатор пење Угрин Јанко / Украј Саве воде ладне / На вилино игралиште (266), придев грозан ’крупан као зрна грожђа’: Што девојка грозне сузе рони? (344) итд. (број у загради означава број песме у СНП 1). 15

Ка речнику језика фолклора

301

на исцрпан начин била представљена лексика ових песама према посебно осмишљеним принципима лексикографске обраде. 3. Досадашња истраживања руских лингвофолклориста показала су да на састав и структуру лексике у фолклорним текстовима битно утичу жанровске карактеристике (Бобунова и др. 2005),16 па је о томе важно водити рачуна приликом израде речника језика фолклора. Због тога се предлаже израда посебних жанровски детерминисаних речника који би уважили жанровске специфичности фолклорне слике света, као поступних корака на путу израде свеобухватног речника језика фолклора (нав. дело).17 3.1. Ми смо се определили да пођемо од анализе и лексикографског представљања језика (лексике) лирских народних песама које је сакупио и објавио Вук С. Караџић у својој ауторитативној збирци, првој књизи српских народних песама (СНП 1).18 Вукова збирка је референтна и са аспекта наставе будући да песме предвиђене за обраду школским програмима главнином припадају овој збирци. На тај начин би посао израде речника језика српског фолклора (даље скраћено РЈСФ) отпочео пословима описа језика лирских песама за школске потребе, чиме би се делимично попунила и празнина која постоји у досадашњој српској лексикографији. 4. Израда таквог речника, у којем би језик српских народних песама био „протумачен” за школске потребе, поред прихватања постојећих лексикографских поступака и решења традиционалне српске дескриптивне лексикографије,19 подразумева заснивање нарочитих теоријско-методо16 Према коауторском раду Бобунова и др. 2005, поред жанровске диференцијације може се применити и принцип издвајања лексичког центра (кључних речи) и периферије, али се жанровске специфичности испољавају и у том случају. 17 У истом се раду истиче да у оквиру једног жанра такође треба направити поделу према месту и времену записивања песама, нпр. за руски језик „словарь онежских былин, записанных А. Ф. Гильфердингом, словарь былин Кирши Данилова, словарь печорских былин и т. д.” (Бобунова и др. 2005). У српској фолклорној књижевној традицији најауторитативније су Вукове збирке. 18 Ова Вукова збирка објављена је 1841. године као друго издање прве књиге народних пјесама (о настанку овог издања, као и ранијих Вукових издања лирских народних песма, в. Недић 1975: 627–646). Први помени и записи лирских песама, међутим, јављају се још пре 15. века. Од 15. до 19. века ти записи су знатно бројнији. Вукове, систематски објављене збирке појављују се почетком и средином 19. века, а потом и друге, нпр. В. Врчевића (1866) (Милошевић Ђорђевић). 19 Традиционална српска дескриптивна лексикографија створена је радом Београдске лексикографске школе, чија су програмска начела уграђена у Упутства за израду Речника САНУ, интерни рукопис Института за српски језик САНУ, као и у до сада објављене томове овог речника (о Београдској лексикографској школи, као и шири списак литературе везан за ову проблематику, в. у Ристић 2014).

302

Ивана В. Лазић Коњик

лошких принципа састављања специјалног речника језика фолклора20 и истовремено пред ауторе ставља допунске захтеве школске лексикографије21 и захтеве савремене лексикографије.22 Зато би речник језика српских народних песама, чија је израда започета,23 био својеврсна комбинација дескриптивног, специјалног и школског речника, па би се, осим у настави и за наставу књижевности на школском узрасту, могао користи и много шире, ван наставног процеса и без обзира на узраст корисника. 4.1. Грађу за будући Речник језика српског фолклора: лирске песме (РЈСФЛП) чиниле би све песме из СНП 1 (укупно 793 песме),24 а избор речи које ће ући у речник неће бити ограничен на речи и значења за које се претпоставља да су ученицима непознати или на оне које су маркиране са становишта стандардног језика (као традиционалне, покрајинске, архаичне, застареле и сл.), већ ће у речник ући све речи употребљене 20 Фолклорна лексикографија се у свету и код нас још увек налази у повоју, а једини узори могу бити решења из руског речника фолклора СЯРФ 2006 и рада Никитина 1995.

У српској лингвистици готово да нема истраживања посвећених школској једнојезичној лексикографији, самим тим ни јасно изграђених принципа састављања школских речника, као што нема ни (довољно) школских речника (исп. Оташевић 2016). У малобројним радовима истичу се прагматични карактер и прилагођеност потребама наставе по обиму и структури (исп. Симеон 1969: II, 310; Дешић 1987: 160–161). Више о принципима састављања описних школских речника усмерених на изучавање матерњег језика у енглеском, руском и српском језику, као и основну литературу о овој проблематици, в. у раду Оташевић 2016. 21

Савремена лексикографија подразумева уважавање највиших научних стандарда и ослоњеност на традиционалне лексикографске вредности, а посебно води рачуна о тржишној оријентисаности која се огледа у различитим облицима предусретљивости према корисницима (о модерним принципима савремене лексикографије в. Прћић 2002: 331–332 и Прћић 2016). 22

23 Користим ову прилику да се захвалим најпре колеги др Маријану Јелићу, доценту за српски језик на Педагошком факултету у Сомбору, који је прихватио мој позив да заједно отпочнемо рад на речнику језика лирских народних песама, сада у фази састављања листе одредница (након завршених техничких припрема скенирања текстова, препознавања и др.), такође и колегиници др Лидији Делић, научном сараднику Института за књижевност, врсном фолклористи, која ће нам се прикључити у току израде речника. Затим и свима онима који су дали своју подршку идеји, посебице уваженим стручњакињама проф. др Љиљани Пешикан Љуштановић и др Стани Ристић, научном саветнику Института за српски језик САНУ. Израда овог речника подразумева два основна задатка: први, који обухвата теоријска проучавања, лексиколошка, семантичка и лингвокултуролошка истраживања језика (лирских) српских народних песама и реконструкцију традиционалне језичке и културне слике света, и други, лексикографски. Сви послови око израде речника, теоријски и практични, за сада се одвијају у склопу научноистраживачког рада сарадника уз њихов основни посао.

Речи које се јављају само у насловима песама неће бити лематизоване у основном тексту Речника, будући да је наслове песмама давао Вук. Оне ће се донети у посебном регистру, додатку на крају Речника. 24

Ка речнику језика фолклора

303

у песмама (око 5.000 речи)25. На тај начин се жели представити укупна лексика употребљена у лирским српским народним песма објављеним у Вуковој збирци. 4.2. Како примарна улога оваквог речника ипак није учење језика, већ разумевање постојећих текстова, то се неће свим речима посветити једнака пажња. Посебна пажња ће се посветити речима (и значењима) за које се претпоставља да су ученицима непознате,26 а то су по правилу оне речи које одступају од савременог стандарда било према значењу, било према семантичко-синтаксичким или граматичким карактеристикама, и онима које су културолошки обојене, тј. чија значења су условљена контекстом фолклора, и то пунозначним речима (именице, придеви, глаголи, бројеви, као и неки прилози). С обзиром на то да се мора водити рачуна о узрасту и потребама корисника (а у актуелним друштвено-економским условима није могуће радити серију речника који би били прилагођени различитим школским узрастима), пунозначне речи које припадају општем лексичком фонду чије се значење поклапа са значењем савременог језика али се усвајају на каснијем школском узрасту, биће протумачене краћом појмовном дефиницијом (нпр. аманет, баштина, беседити, бедра и др.), док ће оне речи које припадају најужем, основном лексичком фонду и значење им је добро познато читаоцима (глава, уста, гледати, леп и др.) бити само граматички дефинисане. Остале речи (предлози, речце, везници, узвици и заменице) такође ће углавном бити само граматички дефинисане стављањем одговарајуће скраћенице за врсту речи. 27 Број речи за сада није могуће прецизно навести, али се према до сада урађеним словима А–М, у којима има око 2.500 лематизованих речи, претпоставља да укупан број речи неће прећи 6.000. Утврђивање списка одредница за било који речник, тако и за речник језика фолклора, није нимало лак посао. Потешкоће се јављају приликом препознавања, повезивања и свођења различитих појавних облика лексема на заједнички основни, речнички облик, нарочито када се има у виду паралелна употреба у песмама екавских, (и)јекавских и икавских облика и различитих дијалектизама и покрајинизама, изостављање или додавање слова ради потреба стиха и др., као и општи проблеми утврђивања одредница у речнику (в. Николић 2002; Тафра 2016). Дилема има много, а ово су само неке од њих: далек : из далек : издалека и близ : из близа : изблиза (Из далек’ јој се уклони, / Из близа јој се поклони); бољ(а) прил. (А бољ’ сестро, ако Бога знадеш! / Да м’ извадиш змију из њедарах); жив ми изр. (Не ће тебе, Маре, поулити, / Не ће, Маре, жими моја глава!); жнијевати : жети (Од Копчића до бегова двора, / Жнијеве је Копчића робиња); завести1: завести2 (Мујагини коњи / За град заведени; Завезе танка вес’оца), итд. Тамне речи без одређеног значења и игре речи, нпр. божоле, дивор, илинча и др. 25

26 О параметрима избора непознатих речи на школском узрасту на примеру лирских народних песама в. у раду Лазић Коњик, Јелић, у штампи.

С обзиром на то да за овај речник нема узора у досадашњој домаћој, па ни страној лексикографској пракси, многа питања и проблеми моћи ће се формулисати и решавати тек када се састави списак лексема и када се приступи лексикографској обради. Овде се 27

304

Ивана В. Лазић Коњик

4.3. Основни узори и извори за дефинисање значења биће постојећи дескриптивни речници српског језика (у првом реду РСАНУ, али и РЈА, РМС), као и др. речници у којима су ове речи забележене (нпр. речници турцизама, етимолошки, дијалекатски). Из њих ће се преузимати дефиниције кад год је то могуће, премда је јасно да ће у бројним случајевима дефиниција морати бити прилагођена узрасту корисника, а некада и састављена од стране аутора речника. Такође ће постојати случајеви када ће дефиниција изостати, нпр. за речи нејасног или тамног значења. 4.4. Научну заснованост РЈСФЛП обезбедило би системско сагледавање и представљање целокупног лексичког материјала, односно посматрање језичких, лексичких појава у конкретној употреби узимањем у обзир сваког језичког контекста у којем се дата лексема појављује у песмама. У РЈСФЛП би била представљена само она значења и функције које су реализоване у оквиру фолклорног текста (исп. Бобунова 2006). 4.5. Лирска народна поезија, како је више пута истицано у литератури, представља веома сложену, усмену творевину која чува слојеве веома старих погледа на свет. Културна традицијска матрица представљена у лирским усменим песмама рефлектује и сажима хронолошки и типолошки различите начине мишљења и различите културне обрасце, од митског погледа на свет и веровања у делотворност магије, преко хришћанског, до (етнографских) описа стварности времена у коме су песме извођене, особености опште и регионалне културе сопственог народа (Милошевић Ђорђевић 2008: 10–11, 15). Све је то похрањено у лексемама, у којима се чува и одражава, и све то, на одговарајући начин, у виду енциклопедијског податка о култури, треба да буде представљено у РЈСФЛП. Сам лингвокултуролошки коментар зависиће од степена културолошке маркираности лексеме, у саодносу са лирском фолклорном сликом света, о чему ће се моћи конкретније говорити тек када се буде приступило решавању конкретних лексикографских проблема. 5. Према неким у лексикографској теорији установљеним поделама (Згустиној, Шипкиној, Ландауовој, Еткинс–Ранделовој),28 речник би се типолошки могао одредити на следећи начин. То би био специјални једнотомни једнојезични речник мањег обима, са азбучним поретком лексема.29 сада дају само начелни принципи обраде на основу до сада уочених проблема. Питања попут навођења и дефинисања глаголских именица, деминутива, прилога, глагола различитог вида и др. за сада се остављају по страни. 28 О типологизацији и типологији речника у виду прегледа досадашњих важнијих истраживања в. у раду Оташевић 2014, исп. и рад Прћић, у штампи.

У речницима се лексика уобичајено представља или по азбучном или по тематском (концептуалном) принципу, што зависи од врсте, намене, концепције, обима речника, планираних корисника и др. У постојећим речницима језика фолклора примењује 29

Ка речнику језика фолклора

305

У погледу начина представљања података, то би био језички речник са елементима енциклопедијског, будући да би се у обради лексема, поред језичких (граматичких, семантичких, стилских и др.) информација, наводили етнолингвистички/лингвокултуролошки и др. коментари. Синхрони, јер се подаци презентују с обзиром на савремено језичко стање, водећи рачуна о потенцијалним корисницима. Дескриптивног карактера, али и нормативног (са одговарајућим ознакама, семантичким, језичким, стилским и др.) и дидактичког. Пасиван са становишта функцијске профилисаности речника, јер је оријентисан на разумевање постојећих текстова, а не на учење језика.30 И сликовни, јер би се за све лексеме/појмове код којих је то могуће учинити уз одговарајућу описну дефиницију дала и графичка илустрација. 6. Даље ће у раду бити представљени начин обраде и приказ података о одредницама у речнику, у грубим цртама, који ће, потребно је још једном нагласити, имати прелиминарни карактер. Наиме, РЈСФЛП се још увек налази у почетној фази израде састављања листе одредница на основу идентификације и обједињавања појавних облика лексема (стигло се до слова М), па је могуће да ће у процесу рада, у току израде речника, када у обзир буде узет целокупни материјал, наступити делимичне промене. Решења која ће бити представљена ослањају се, како је раније наглашено, на добру праксу Београдске лексикографске школе, затим на издање руског речника језика фолклора СЯРФ 2006 и предлоге за тезаурусну обраду језика фолклора изнете у Никитина 1995, консултована су и издања наших новијих лингвиситичких речника СДР 1, 2, Речник новијих англицизама, затим Школски речник В. Васић и М. Јоцић, као и предлози за нове речнике изнети у радовима Гортан Премк 1994 и Прћић 2016. 6.1. Идући за једним од модерних принципа који се поставља пред савремену лексикографију, предусретљивост према корисницима, нарочито када се има у виду да ће будући корисници Речника бити млади читаоци којима су неопходне јасне и једноставне дефиниције, а да је с друге стране у речничком чланку потребно представити немали број разнородних, сложених информација, одлучили смо да речнички чланак не следи класичну праксу структурирања чланка, већ да се вишепараграфским структурирањем и употребом различите величине слова и различитих боја се углавном тематски приступ у представљању лексике како би се на што вернији начин рефлектовала структура фолклорне слике света (исп. нпр. СЯРФ 2006; SSiSL), мада се предлаже и азбучни (исп. Никитина 1988: 289; и у 1993, Часть II, Глава 4). Ми смо се определили за азбучни поредак лексема у РЈСФЛП из практичних разлога, ради лаког коришћења и брзог проналажења тражених података, јер Речник треба да има и дидактичку намену. 30

О активној и пасивној функцији речника в. Прћић 2002: 231–232.

306

Ивана В. Лазић Коњик

постигне прегледност и пријемчивост (исп. Прћић 2016). На тај начин би се истакли и груписали типски подаци у следећим деловима чланка (рубрикама): ▪ одредничка реч (лема), ▪ морфосинтаксички подаци, ▪ варијантни фонетски и др. облици који се јављају у песмама, ▪ етимологија, ▪ број употреба (фреквенција), ▪ квалификатори (језички и стилски), ▪ припадност семантичком (тематском) пољу/групи, ▪ семантичка дефиниција (описна, синонимска, упућивачка, комбинована), ▪ унакрсна упућивања, ▪ примери, ▪ напомене, ▪ устаљени и формулаични изрази, ▪ графичка илустрација. Прокоментарисаћемо кратко сваки део. Одредничка реч (лема) – облик леме ће бити успостављен на начин који је уобичајен у српској дескриптивној лексикографији (у РСАНУ и РМС) као једноречна, а по изузетку другачије, уколико материјал покаже да постоји потреба за одредницама другачије структуре (дворечна и вишеречна). Одреднице неће бити акцентоване, осим у случајевима када је акценат елеменат идентификације (исп. СДР 1, у Предговору). Наводиће се екавски и (и)јекавски (икавски) облици само ако су потврђени у песмама (ијекавски у загради после екавског, када екавски постоји; само ијекавски када екавски није потврђен). Морфосинтаксички подаци – ови подаци су корисни с ширег аспекта наставе језика у школама. То су подаци о морфосинтактичкој функцији и облицима одреднице (исп. Прћић 2016). Наводиће се основни граматички подаци, врсте речи скраћено им., гл., прид., прил. итд. и род за именице м, ж, с. Парадигматски облици променљивих лексема за деклинацију или конјугацију биће регистровани када је потребно показати тип промене или обличку основу, ради лакшег разумевања речи. Варијанти облици – у овом делу чланка регистроваће се дијалекатски, покрајински, нестандардни и др. варијантни облици који се јављају у песмама, као и деминутивни, хипокористични и др. облици уведени ознаком (д:, х:, итд.). Етимологија – с обзиром на то да је међу лексемама велики број турцизама, али и других речи страног порекла (мађаризама, талијанизама и др.), посебан део чланка намењен је етимолошкој белешци. Етимологија ће се наводити на начин уобичајен у српској дескриптивној лексикографији (у РСАНУ и РМС) и према расположивим подацима у овим речницима, као и у етимолошком речнику и речницима турцизама. Под турцизмима се сагласно схватањима изнесеним у радовима наших турколога подразумевају речи које су пореклом турске, као и речи које су у српски језик ушле посредством турског језика без обзира на то ког су дубљег порекла (исп. Петровић 2012: 9–10; Ђинђић 2013: 3, 14–15).

Ка речнику језика фолклора

307

Број употреба – узимају се у обзир и наводе све употребе пунозначних речи (у угластим заградама).31 Квалификатори – ознаке семантичке, језичке и стилске вредности лексеме даваће се графички издвојено будући да оне имају нормативни карактер и одражавају савремену перспективу „вредновања” лексике српских народних песама, а не њихову употребну вредност у песмама. Припадност семантичком (тематском) пољу/групи – уводи се посебним знаком (■); односиће се само на именице, иако би се и остале врсте речи могле класификовати према овом критеријуму (исп. Бобунова 2006, где се уводи појам кластера, под којим се подразумева скуп речи различите граматичке врсте које су семантички или функционално повезане и служе за репрезентацију одређеног фрагмента фолклорне слике света).32 Биће утврђен инвентар семантичких (тематских) група и подгрупа (исп. Лазић Коњик, у штампи). Припадност одређеној тематској групи указује на избор надређеног, родовског појма (имена) у првом делу дефиниције, као и класификаторских имена, функционалних, партонимских (меронимских) или релационих имена типа родбинских односа (Гортан Премк 1994: 204; Лазић Коњик, у штампи; Ристић и др., у штампи). Планира се, такође, да се на крају Речника дају регистри свих лексема сваке тематске групе. Семантичка дефиниција – тип дефиниције (описна, синонимска, упућивачка, комбинована) зависиће од типа лексеме.33 Код вишезначних лексема могући су различити начини обраде значења у зависности од њихове природе. Редослед навођења значења у систему дефиниција биће произвољан. Упућивања – уводе се посебним знаком (›); односе се на формалну или садржинску повезаност одредница, како је уобичајено у досадашњој лексикографској пракси. Примери – обично ће се наводити по један пример, према установљеним правилима минималног репрезентативног контекста, са указивањем на број песме из које је пример узет. Устаљени и формулаични изрази – поред устаљених израза који се дефинишу, наводе се и примери за устаљене поетске технике (стални Исп. Бобунова 2006: „Количественные характеристики являются необходимым параметром словаря языка фольклора, поскольку позволяют выявить ядро и периферию словарного состава, увидеть языковые приоритеты того или иного жанра устного народного творчества и проводить сопоставительные исследования разного характера.” 31

32 О тематским групама у лирским српским народним песмама в. Лазић Коњик, у штампи. 33 О начинима дефинисања у српској дескриптивној лексикографији највише и најбоље је писала Д. Гортан Премк, исп. радове Гортан Премк 1980, 1982, 1983, 1996, 2014.

308

Ивана В. Лазић Коњик

епитети, поређења, формуле, паралелизми и сл.), као и фразеологизми, пословице и сл. Напомене – уводе се посебним знаком (♦), графички издвојене и обојене, могу бити од више врста: лингвокултуролошки коментар, напомена сакупљача која доприноси разумевању значења и употребе лексеме или напомене аутора речника у вези са тумачењем речи. Графичка илустрација – где год је могуће била би дата графичка илустрација у виду слике, фотографије, цртежа и сл. као важан, а некада једини начин потпуног разумевања предмета традиционалне културе. 6.2. У изложеном опису представљена је у кратком прегледу целовита структура речничког чланка са свим његовим деловима (рубрикама). Већина лексема, ипак, неће имати све ове рубрике, што ће зависти од врсте речи којој лексема припада, броја употреба, семантичке структуре и др. 7. На крају ћемо представити полазни нацрт одреднице у штампаном издању Речника, на примеру именице аздија:34 аздија [2] им. ж <варијанте> перс. етн. ■ одевни предмет и тканине • дуги скупоцен (огртач) плашт обично украшен златним везом – Он огрће коласту аздију, / Под аздију седефли тамбуру (345) коласта аздија • аздија извезена шарама у облику кола (круга) – в. горњи пример.

♦ аздију су носили средњевековни владари и богати људи; била је често украшена шарама у облику круга (кола) у које су уписивани различити мотиви › коласта аздија 8. Нема сумње да ће се многа питања и проблеми моћи теоријски сагледати и практично решити тек када се крене у лексикографску обраду и када се почну решавати појединачни примери лексема. Тек тада ће се, у ствари, моћи обликовати коначна концепција РЈСФЛП, употпунити начин обраде и приказ података о одредницама. 9. О потреби и значају израде електронске верзије речника излишно је у садашњем времену уопште говорити. 34 Изглед одреднице ће сигурно бити нешто другачији када буде урађена у одговарајућем компјутерском програму.

Ка речнику језика фолклора

309

ЛИТЕРАТУРА Бобунова и др. 2005: М. А. Бобунова, И. С. Климас, С. П. Праведников, А. Т. Хроленко, Эвристический потенциал лингвофольклористики, Palaeoslavica XIII, 1, 260–280, Пројекат Растко. ‹http://www.rastko. rs/rastko/delo/12498›. 30. 9. 2016. Бобунова 2006: М. А. Бобунова, Первый опыт фольклорной лексикографии, у: СЯРФ 2006. Васић 1995: V. Vasić, Folklorna građa u jednojezičnim rečnicima, Folklor u Vojvodini, 9, 159–166. Вуковић 1995: G. Vuković, Praznici i obredna jela, Folklor u Vojvodini, 9, 259–266. Гортан Премк 1980: Д. Гортан Премк, О граматичкој информацији и семантичкој идентификацији у великом описном речнику, Наш језик, год. 24, н.с., св. 3, 107–114. Гортан Премк 1982: Д. Гортан Премк, О семантичком садржају лексикографске дефиниције, у: Д. Ћупић (ур.), Лексикографија и лексикологија, зборник радова, Београд – Нови Сад: САНУ, Институт за српскохрватски језик САНУ, Институт за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду, Матица српска, Филолошки факултет Универзитета у Београду, 49–51. Гортан Премк 1983: Д. Гортан Премк, Синонимски низ у лексикографској дефиницији, Научни састанак слависта у Вукове дане,12/2, 45–50. Гортан Премк 1994: Д. Гортан Премк, О новоме типу дескриптивног речника, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXXVII/1–2, 203–208. Гортан Премк 1996: Д. Гортан Премк, О лексикографској дефиницији и систему лексикографских дефиниција у једнојезичком речнику, Прилози 21/2, Скопје: МАНУ, 105–123. Гортан Премк 2014: Д. Гортан Премк, Дефинисање у српској лексикографији, у: Р. Драгићевић (ур.), Савремена српска лексикографија у теорији и пракси, Београд: Филолошки факултет, 131–139. Дешић 1987: M. Дешић, Школски рјечници српскохрватског језика, Гласник Одјељења умјетности, 7, 159–163. Ђинђић 2013: М. Ђинђић, Турцизми у савременом српском књижевном језику (семантичко-деривациона анализа), Београд: Филолошки факултет, необјављена докторска дисертација. Лазић Коњик, Јелић, у штампи: И. Лазић Коњик, М. Јелић, Језички свет српских народних песама између старог и новог времена, прихваћено за Зборник са конференције Језик, књижевност, време, одржане у Нишу 2016. год.

310

Ивана В. Лазић Коњик

Лазић Коњик, у штампи: И. Лазић Коњик, Лексика традиционалне културе према тематским пољима, прихваћено за Зборник са Међународног научног симпозијума Словенска терминологија данас, који је одржан 11–13. маја 2016. у Београду. Марковић 1995: Ž. Marković, Praznoverja, mitološki i religijski pojmovi – problem razgraničenja, Folklor u Vojvodini, 9, 235–240. Матијашевић 1995: J. Matijašević, Folklorna građa u dvojezičnim rečnicima, Folklor u Vojvodini, 9, 167–178. Милошевић Ђорђевић: Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Пројекат Растко. ‹http://www.rastko.org.rs/isk/isk_11.html#_ Toc412459755›. 30. 9. 2016. Милошевић Ђорђевић 2008: Н. Милошевић Ђорђевић, Живот и обичаји и српска народна лирика, у: Н. Љубинковић, С. Самарџија (ур.), Српско усмено стваралаштво, Београд: Институт за књижевност и уметност, 7–18. Недић 1975: В. Недић, Прва Караџићева књига Српских народних пјесама, Поговор, у: Сабрана дела Вука Караџића, књига четврта, Српске народне пјесме I, пр. В. Недић, Београд: Просвета, 627–665. Никитина 1988: С. Е. Никитина, Словарь языка фольклора: Принципы построения и структура, у: И. И. Костюшко (отв. ред.), X Междунар. съезд славистов: История, культура, этнография и фольклор слав. народов, Москва, 288–300. Никитина 1993: С. Е. Никитина, Устная народная культура и языковое сознание (электроное издание). М.: Наука. ‹http://philologos.narod. ru/nikitina/Contents_rus.htm›. 30. 9. 2016. Никитина 1995: С. Е. Никитина, Словари языка фольклора: варианты описания слова, у: Словарь и культура, К столетию с начала публикации „Словаря болгарского языка” Н. Герова, Материалы международной научной конференции (Москва, ноябрь 1995 г.), Москва: Институт славяноведения РАН, 94–96. ‹http://www.inslav.ru/resursy/elektronnayabiblioteka/665--q-q-1995-1995›. 30. 9. 2016. Николић 2002: М. Николић, Тешкоће при утврђивању одреднице у речницима српског језика, Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе, Нови Сад – Београд: САНУ, Матица српска, Институт за српски језик САНУ, 49–57. Оташевић 2014: Ђ. Оташевић, Типологија речника српског језика I (теоријски оквир), Наш језик, XLV/1–2, 29–48. Оташевић 2016: Ђ. Оташевић, Концепција и структура општих једнојезичних школских речника српског као матерњег језика, Наш језик, XLVII/1–2, 45–57.

Ка речнику језика фолклора

311

Оташевић 2016: Ђ. Оташевић, Школски речници српског језика, у: С. Ристић, И. Лазић Коњик, Н. Ивановић (ур.), Лексикологија и лексикографија у светлу савремених приступа, Београд: Институт за српски језик САНУ. Петровић 2012: С. Петровић, Турцизми у српском призренском говору, Београд: Институт за српски језик САНУ. Прћић 2002: Т. Прћић, Двојезична лексикографија и енглеско-српски/српско-енглески општи речник: потребе и захтеви новог века, Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе, Нови Сад – Београд: САНУ, Матица српска, Институт за српски језик САНУ, 331–342. Прћић 2016: Т. Прћић, Какав нам речник српског језика треба, у: С. Ристић, И. Лазић-Коњик, Н. Ивановић (ур.), Лексикологија и лексикографија у светлу савремених приступа, Београд: Институт за српски језик САНУ. Речник новијих англицизама 2001: V. Vasić, T. Prčić, G. Nejgerbauer, Du yu speak anglosrpski? Rečnik novijih anglicizama, Novi Sad: Zmaj. Ристић 2014: С. Ристић, Српске лексикографске институције. Београдска лексикографска школа, у: Р. Драгићевић (ур.), Савремена српска лексикографија у теорији и пракси, Београд: Филолошки факултет, 27–54. Ристић и др.: С. Ристић, И. Лазић Коњик, Н. Ивановић, Mетајезик лексикографске дефиниције у дескриптивном речнику (на материјалу речника српског језика), предато за зборник са међународне научне конференције Славянская лексикографии в начале XXI века, одржане у Прагу 20–22. априла 2016. год., у штампи. Сикимић 1995: B. Sikimić, Leksika narodnih zagonetaka u Rječniku JAZU i Rečniku SANU, Folklor u Vojvodini, 9, 213–226. Симеон 1969: R. Simeon, Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva na osam jezika, Zagreb: Matica hrvatska. СДР 1, 2: Семантичко-деривациони речник, св. 1 (2003), Д. Гортан Премк, В. Васић, Љ. Недељков (ред.), св. 2 (2006), Д. Гортан Премк, В. Васић, Р. Драгићевић (ред.), Нови Сад: Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику. СНП 1: В. С. Караџић, Српске народне пјесме I, Београд: Просвета–Нолит, 1976. СЯРФ 2006: М. А. Бобунова, А. Т. Хроленко, Словарь языка русского фольклора: лексика былины, Курск: Изд-во Курск. гос. ун-та (електронско издање). ‹http://www.ruthenia.ru/folklore/bobunovakhrolenko3. htm›. 30. 9. 2016.

312

Ивана В. Лазић Коњик

Тафра 2016: B. Tafra, Dvojbe pri određivanju natuknice, у: С. Ристић, И. Лазић-Коњик, Н. Ивановић (ур.), Лексикологија и лексикографија у светлу савремених приступа, Београд: Институт за српски језик. Хроленко 1995: А. Т. Хроленко, Структура статьи в словаре языка русского фольклора, у: Словарь и культура, К столетию с начала публикации „Словаря болгарского языка” Н. Герова, Материалы международной научной конференции (Москва, ноябрь 1995 г.), Москва: Институт славяноведения РАН, 96–99. ‹http://www.inslav.ru/resursy/elektronnayabiblioteka/665--q-q-1995-1995›. 30. 9. 2016. Школски речник: M. Jocić, V. Vasić, Školski rečnik standardnog srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika, knj. 1. (1988), Novi Sad: Zavod za izdavanje udžbenika. SSiSL: Słownik stereotypów i symboli ludowych, J. Bartmiński (koncepcja całości i redakcja), S. Niebrzegowska (od cz. 3. Niebrzegowska-Bartmińska) (zastępca redaktora), t. I, [cz.] 1. Niebo, światła niebieskie, ogień, kamienie. Lublin 1996; [cz.] 2 Ziemia, woda, podziemie, Lublin 1999; [cz.] 3. Meteorologia, Lublin 2012; [cz.] 4. Świat, światło, metale, Lublin 2012.

Ивана Лазић Коњик К КОНЦЕПЦИИ СЛОВАРЯ ЯЗЫКА ФОЛЬКЛОРА Резюме В статье представлены основнные теоретико-методологические принципы работы над словарем языка фольклора лирического жанра (на материале сборника Вука С. Караджича), начавшей под рабочим названием Словарь языка сербского фольклора: лирические песни (в статье сокращенно СЯСФЛП). После короткого вступительного изложения предыдущих исследований и лексикографической обработке фольклорой лексики в толклових словарях сербского языка, автор объяснил необходимостъ создания специального словаря языка фольклора, оссобено для целей обучения в школах. В центре обсуждения находятся макро- и микро структура будущего словаря, корпус, выбор зоголовочних слов, структура словарной статьи, типы информации о лексеме и другие технические решения. Кључне речи: фольклорная лексика, язык фольклора, словарь языка фольклора, устное народное творчество, лирические песни, лексикография, сербский язык.

Ђорђе Р. Оташевић*

Институт за српски језик САНУ Београд

КЛАСИФИКАЦИЈА ШКОЛСКИХ РЕЧНИКА СРПСКОГ ЈЕЗИКА** Школски речници се класификују на основу различитих параметара: језик корисника, узраст, семантизација, начин представљања материјала, општост, серијност, самосталност, медијум, формат, тип културе, ниво лингвистичког знања корисника, општеобразовни ниво итд. Наведена класификација школских речника српског језика показала је да нам још увек недостају различити школски речници, како једнојезични, тако и вишејезични. Кључне речи: лексикографија, школски речник, класификација.

Постоји више врста школских речника. Могуће их је класификовати на основу различитих параметара: језик корисника, узраст, семантизација, начин представљања материјала, општост, серијност, самосталност, медијум, формат, тип културе, ниво лингвистичког знања корисника, општеобразовни ниво итд. Пошто је број школских речника српског језика за сада релативно мали, овде ће бити класификовани на основу осам параметара.

[email protected] Овај рад је на­стао у окви­ру про­јек­та Опис и стан­дар­ди­за­ци­ја са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка (178021), ко­ји у це­ли­ни фи­нан­си­ра Ми­ни­стар­ство про­све­те, на­у­ке и тех­но­ло­шког раз­воја Ре­пу­бли­ке Ср­би­је.  О термину школски речник в. Дешић 1987, Павловић Шајтинац 2013, Оташевић 2016а, Оташевић 2016б и др. ∗

∗∗

О класификацији речника в. Апажев 1971, Апажев 1998, Гринев-Гриневич 2009, Девапала 2004, Згуста 1971, Малкиел 1967, Попова 2012, Сами Хавел 2007, Цивин 1978, Шипка 1998, Шчерба 1974 итд. 

314

Ђорђе Р. Оташевић

1. Језик корисника 1.1. Српски као матерњи језик Највећи број школских речника српског језика намењен је изворним говорницима. Školski rečnik standardnog srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika. Knjiga prva : A–Lj / Mirjana Jocić, Vera Vasić ; [crteži Mirko Stojnić], Novi Sad: Zavod za izdavanje udžbenika – Institut za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta, 1988, XII, 900 str. : ilustr. ; 25 cm. Školski rečnik standardnog srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika. Knjiga druga : M–Po- / Mirjana Jocić, Vera Vasić / [crteži Razija Vila-Poznovija], Novi Sad: Zavod za izdavanje udžbenika – Institut za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta, 1989, 856 str. : ilustr. ; 25 cm.

1.2. Српски као страни језик Школски речници српског као страног језика за сада нису урађени. Већина уџбеника српског језика за странце садржи двојезичне речнике лексике коришћене у одређеној књизи, али се они не могу назвати школским речницима. а союз а абецедни алфавитный авион, авиона м. самолет авионски; -а пошта; -о писмо авиационный, авиа-; авиапочта; авиаписьмо агенција, -е ж. агентство аграрни аграрный административан, административни административный (В. Н. Зенчук, Е. Йоканович-Михайлова, М. П. Киршова, М. Маркович, Учебник сербо-хорватского языка, Москва: Издательство Московского университета, 1986) a conj. but, and akcen(a)t m. [G.sg. -nta; G.pl. -nata] accent akcentovati, akcentujem = akcentirati, akcentiram [pf. and imp.] to accent, accentuate akustičan, -čna, -čno acoustic akvarijum m. aquarium ali conj. but alkohol m. alchohol akt m. action, act; file

Класификација школских речника српског језика

315

amater m. amateur (Božo Ćorić, Srpskohrvatski za strance : Serbo-croatian for Foreigners, Beograd: MSC, 1990) a but, and adresa address aga small land-owner ako if �lbanija Albania ali but ambijent environment, atmosphere, surroundings (Monica Patridge, Serbo-Croat Practical Grammar and Reader, Beograd: Prosveta, 1991)

1.3. Српски као језик друштвене средине У Србији живе припадници већег броја националних мањина. Највише их је у Војводини и на Косову и Метохији. До сада је објављено више школских речника за припаднике мађарске, румунске, словачке, албанске, украјинске и русинске националне мањине. Školski rečnik za drvoprerađivačku struku = Faipari iskolai szótár = Školský slovník pre drevospracujúci odbor = Dicţionar şcolar de industrie a lemnului = Školski slovník za drevoobrobni fah / [Zlatibor Milićev], Novi Sad: Zavod za izdavanje udžbenika = ; Ujvidek: Tankönyvkiadó intézet = ; Nový Sad: Ústav pre vydávanie učebníc = ; Novi Sad: Institutul pentru editarea manualelor = ; Novi Sad: Zavod za vidavane učebnïkoh, 1980, 64 str. ; 21 cm. Mikel Ndreca, Fjalor shkollor : shqip-serbokroatisht serbokroatisht-shqip = Školski rečnik : albansko-srpskohrvatski srpskohrvatski-albanski, Prishtinë: Enti i Teksteve dhe i Mjeteve Mësimore të Krahinës Socialiste Autonome të Kosovës, 1989.

Иако је Школски речник стандардног српскохрватског/хрватскосрпског језика Мирјане Јоцић и Вере Васић намењен првенствено изворним говорницима, у предговору је наведено да он може да послужи и у настави српског „kao jednog od jezika društvene sredine u Jugoslaviji” (стр. V). 1.4. Српски као језик предака За Србе као припаднике националне мањине, колико нам је познато, школски речници су објављени једино у Мађарској.

 После једностраног проглашења независности, језичка ситуација на Косову и Метохији се променила.

316

Ђорђе Р. Оташевић

Цвета Вуковић, Школски речник из историје, Budapest: Завод за издавање уџбеника, 2000. Dejan Čičić, Školski rečnik iz informatike i tehnike, Budapest: Zavod za izdavanje udžbenika, 1999.

2. Узраст 2.1. Предшколски узраст Ако се пође од одређења школског речника као лексикографског приручника намењеног школској настави, о овој врсти речника за предшколски узраст не може се ни говорити. У овом раду полази се од одређења школског речника као лексикографског дела намењеног учењу језика, матерњег или страног, па се могу издвојити и речници за предшколски узраст. За српски језик не постоји речник намењен деци овог узраста који у свом називу садржи придев школски или ученички. Условно би се међу школске речнике могла сврстати два објављена речника: Мој први сликовни речник српског језика Виолете Бабић (Београд: Креативни центар, 2006) и Медин први речник Славице Марковић (Београд: Креативни центар, 2014). Више речника намењених учењу енглеског језика евентуално би спадало у ову групу: Prve reči = First Words : moj prvi rečnik engleskog Горана Грбића (Petrovaradin: Commodore trade, 2016), Prvi srpsko-engleski rečnik Љиљане Николић (Beograd: Otvorena knjiga, 2007) и др. 2.2. Нижи разреди основне школе Школски речник намењен искључиво или првенствено ученицима нижих разреда основне школе за српски језик за сада није урађен. Иако се у постојећим енглеско-српским и српско-енглеским речницима за основну школу експлицитно не наводи да су намењени првенствено ученицима виших разреда, структура речничког чланка то показује. Коришћење бројних скраћеница, на пример, није примерено лексикографским делима намењеним ученицима нижих разреда основне школе. bet /bet/ v pt, pp bet, betted кладити се – I bet she’ll pass the exam. Кладим се да ће (она) положити испит. (Здравко Игњатић, Јелена Ковачевић, Речник енглеског језика за основну школу, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1998).

2.3. Виши разреди основне школе Бројни двојезични школски речници српског и руског, енглеског, немачког или француског језика за основну школу намењени су првенствено ученицима виших разреда. Нпр. Školski engleski rečnik : sa gramatikom : englesko-srpski srpsko-engleski Снежане Митровић (Београд: Беокњига,

Класификација школских речника српског језика

317

2009). Понегде је то и детаљно наведено: „Наставним планом и програмом предвиђено је да се са коришћењем речника почне у другој години учења руског језика, тј. у VI разреду. У том разреду ће се почети са увођењем у технику служења речником ... У осмом разреду речник добија наглашену функцију за обнављање и систематизацију целокупног лексичког фонда усвајаног током основношколске наставе” (Богољуб Станковић, Руско-српски речник за основну школу, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1998, стр. 7). У појединим уџбеницима налазе се анексни речници. Нпр. читанка за осми разред Наташе Станковић Шошо (Уметност речи : читанка за осми разред основне школе, Београд: Нови Логос, више издања) садржи Мали речник књижевних термина (стр. 247–252). 2.4. Средња школа До сада је објављено више двојезичних школских речника српског и руског, енглеског, немачког или француског језика за средњу школу. Нпр. Школски енглеско-српски речник : за средње школе Десанке Петковић-Мијатовић (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1994), Школски француско-српски речник: за средњу школу Живке Михаиловић (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1993) и др. У називу појединих једнојезичних речника наведено је да су намењени средњошколцима. Нпр. Речник граматичких и књижевних термина, правописних облика, фраза и дублета са табелограмима српскохрватског језика и књижевности : за гимназије и средње стручне школе Боривоја Г. Ђукића (Земун: Б. Ђукић, више издања). У појединим уџбеницима налазе се анексни речници. Нпр. Језик и култура говора : уџбеник српскохрватског језика за I разред заједничке основе усмереног образовања Крсте Љубеновића и Вукашина Станисављевића (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1984) садржи Школски речник језичко-стилских и правописних облика и дублета (стр. 135–171). 2.5. За више узраста Пошто српски спада у језике с малим бројем изворних говорника, израда речника за више узраста економски је оправдана, па су овакви речници код нас чести. Школски речник стандардног српскохрватског-хрватскосрпског језика Мирјане Јоцић и Вере Васић намењен је ученицима основне школе, али се „ne isključuje mogućnost da se on koristi kao jedan od osnovnih rečnika srpskohrvatskog-hrvatskosrpskog jezika i šire, van nastavnog procesa i bez obzira na uzrast korisnika” (стр. V).

318

Ђорђе Р. Оташевић

Већина једнојезичних школских терминолошких речника књижевних и језичких термина намењена је ученицима и основне и средње школе. 3. Семантизација 3.1. Описни (дескриптивни) речници Школски речник стандардног српскохрватског-хрватскосрпског језика Мирјане Јоцић и Вере Васић jeдини je општи описни речник српског језика. Међу школским терминолошким речницима дескриптивни речници су чести. Међу њима су најбројнији речници књижевних и језичких термина. Јован Вуксановић, Школски речник језичких термина и појмова, Београд: Алтера, 2003. Душко Бабић, Школски речник књижевних термина, Нови Београд: Звоник, 2006. Станиша Величковић, Школски речник књижевних и сродних појмова, Ниш: С. Величковић, 1997. Наташа Станковић-Шошо, Мали речник књижевних термина за основну школу, Београд: Нови Логос, 2014. Боривоје Г. Ђукић, Речник граматичких књижевних термина, правописних облика речи, израза и фраза српског језика и књижевности : за ученике I, II, III и IV разреда гимназија и средњих школа : подсетник – одговори за редовну наставу, Земун: Б. Г. Ђукић, 101997.

3.2. Преводни речници Далеко су најбројнији двојезични речници: Školski rečnik : nemačko-srpski srpsko-nemački = deutsches-serbisch serbisches-deutsch Војислава Владовића и Предрага Мицића (Београд: Предраг & Ненад, 2005), Школски француско-српски речник : за средње школе Живке Михаиловић (Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003) итд. Највећи број језика, пет, садржи серија школских терминолошких речника објављених у Новом Саду између 1979. и 1981. године: Momčilo Vukić, Savo Buđen, Školski rečnik za metalsku struku = Pémipari iskolai szótár = Školský slovník pre kovorobný odbor = Dicţionar şcolar de metalotehnica = Školski slovnik za metalski fah, Novi Sad: Zavod za izdavanje udžbenika = ; Újvidék: Tankönyvkiadó intézet = ; Nový Sad, Ústav pre vydávynie učebníc = Novi Sad: Institutul pentru editarea manualelor = Novi Sad: Zavod za vidavane učebníkoh, 1981.

Класификација школских речника српског језика

319

3.3. Описно-преводни речници Описно-преводни школски речник за српски језик за сада није објављен. У Школском речнику из историје Цвете Вуковић (Budapest: Завод за издавање уџбеника, 2000) ретко се, поред превода одреднице на мађарски, наводи и семантичка дефиниција („нарочита врста средњовековних надгробних споменика”). 4. Начин представљања материјала 4.1. Азбучни речници У огромној већини школских речника одреднице су сложене азбучним или абецедним редом. 4.2. Тематски (гнездовни) речници Тематски речници су ретки: Школски тематски речник : српскохрватско-руски Тодора Маневића (Београд: Т. Маневић, 1968), Српскохрватско-руски тематски школски речник Цвете Васев (Београд: Ц. Васев, 1969). 4.3. Комбиновани (азбучни и тематски) речници У Школском речнику стандардног српскохрватског/хрватскосрпског језика Мирјане Јоцић и Вере Васић одреднице су сложене абецедним редом, а илустровани тематски спискови налазе се на крају речника. 5. Општост 5.1. Општи (вишеаспектни) речници Међу дескриптивним речницима вишеаспектни речници су ретки (Школски речник стандардног српскохрватског-хрватскосрпског језика Мирјане Јоцић и Вере Васић). Сасвим је другачија ситуација када се ради о преводним речницима. Општи преводни школски речници су бројни, обично имају више издања и штампани су у великим тиражима. 5.2. Специјализовани (једноаспектни) речници 5.2.1. Терминолошки речници Међу до сада објављеним школским речницима српског језика терминолошки речници су најбројнији. 

В. примере наведене у тачкама 2.2, 2.3, 2.4. и 3.2.



В. примере наведене у тачкама 1.3, 1.4, 2.3, 2.4, 3.2, 6.1. и 6.2.2.

320

Ђорђе Р. Оташевић

5.2.2. Лингвистички речници Број лингвистичких речника српског језика – и једнојезичних и вишејезичних – врло је скроман. Ниједан од до сада објављених једнојезичних (Миодраг Лалевић, Синоними и сродне речи српскохрватског језика, Београд: Свезнање, 1974; Павле Ћосић, Речник синонима и тезаурус српског језика, Београд: Корнет – Маћадо, 2007) и вишејезичних речника синонима (Rečnik sinonima i antonima : englesko-srpski, srpsko-engleski : s fonetskim izgovorom Јована Дајковића) не спада у школске речнике. Исто је и када се ради о фразеолошким речницима и речницима антонима. Један број општих лингвистичких речника за српски језик још увек није урађен (речник паронима, хомонима, хипонима и хиперонима, колокацијски речник...), па је мало вероватно да ће се такви школски речници ускоро објавити. 6. Серијност 6.1. Изоловани речник Пошто је број изворних говорника српског језика релативно мали, изоловани речници нису реткост. Нпр. Школски речник стандардног српскохрватског-хрватскосрпског језика Мирјане Јоцић и Вере Васић, Школски речник књижевних и сродних појмова Станише Величковића (Ниш: С. Величковић, 1997) и др. 6.2. Серија речника 6.2.1. Серија речника према узрасту или нивоу знања Овде би се, условно, могло сврстати неколико двојезичних речника руског и енглеског језика, намењених ученицима основне и средње школе, односно за почетни и средњи ниво знања. Богољуб Станковић, Руско-српски и српско-руски речник : за основну школу, Београд: Завод за уџбенике, 2015. Богољуб Станковић, Руско-српски и српско-руски речник : за средњу школу, Београд: Завод за уџбенике, 2011. Богољуб Станковић, Школски руско-српскохрватски речник : (средњи ниво учења), Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 1983.

Серија школских речника попут Чемберзове (Chambers Young Set Dictionaries) или Оксфордове (Oxford Јunior Dictionary, Oxford Intermediate Dictionary и Oxford Senior Dictionary) за српски језик за сада није урађена.

Класификација школских речника српског језика

321

6.2.2. Серија специјализованих речника Најпотпунија серија специјализованих школских речника објављена је у Сарајеву 1979. године. Školski rječnik terminoloških višestrukosti. Sv. 1 : Jezik i književnost / glavni i odgovorni urednik Milan Šipka, Sarajevo: Institut za jezik i književnost, Odjeljenje za jezik, 1979. Sv. 2 : Istorija-povijest i geografija. Sv. 3 : Filozofija, logika, psihologija, sociologija. Sv. 4 : Muzička i likovna umjetnost. Sv. 5 : Matematika. Sv. 6 : Fizika. Sv. 7 : Tehničko obrazovanje. Sv. 8 : Biologija. Sv. 9 : Hemija = kemija.

Од 1979. до 1981. у Новом Саду је објављено седам петојезичних терминолошких речника: Školski rečnik za elektrotehničku struku, Školski rečnik za prehrambenu struku, Školski rečnik za metalsku struku, Školski rečnik za hemijsko-tehnološku struku, Školski rečnik za zdravstvenu struku, Školski rečnik za turističko-ugostiteljsku struku, Školski rečnik za informatiku i organizaciju rada. Пошто првенствено нису намењени истом кориснику, овде се само условно може говорити о серији школских речника. 6.3. Породица речника Пошто је српски релативно мали језик, врло је вероватно да породица школских речника неће бити урађена у догледно време. Она, колико нам је познато, постоји само за руски и енглески језик. 7. Самосталност 7.1. Засебан речник Сви обимнији школски речници објављени су као засебна књига. 7.2. Анексни речник Анексни школски речници се срећу првенствено у уџбеницима за основну и средњу школу. По правилу су то дескриптивни терминолошки речници. Могу садржавати само термине из књиге уз коју су везани или и један број термина који у конкретној књизи није употребљен. 

Потпуни библиографски подаци се не наводе ради уштеде простора.



Потпуни библиографски подаци се не наводе јер су врло обимни.



В. примере наведене у тачкама 2.3. и 2.4.

322

Ђорђе Р. Оташевић

8. Медијум 8.1. Штампани речник Сви до сада објављени школски речници имају штампано издање. 8.2. Електронски речник Школски речници још увек нису објављени у електронском облику, највероватније због немогућности заштите дискова од неовлашћеног умножавања. 8.3. Штампани речник с додатком електронске верзије (најчешће на диску) Иако су предности комбиновања штампане и електронске верзије речника вишеструке (в. Свенсен, 1993: 263, Селегеj 2003, Рундел 2015 и др.), ниједан школски речник српског језика до сада није објављен на овај начин. Да постоје школски речници српског као страног језика, могли би се класификовати и на основу неких других параметара (нпр. тип културе – култура врло слична нашој, делимично различита култура, веома различита култура). Школске речнике могуће је класификовати и на основу више ванлингвистичких параметара (формат, број аутора, финансирање, тираж, број издања, број боја, повез...). Наведена класификација школских речника српског језика показала је да нам још увек недостају различити школски речници, како једнојезични, тако и вишејезични. ЛИТЕРАТУРА Апажев 1971: М. Л. Апажев, Лексикография и классификация словарей русского языка, Нальчик: Элыбрус. Апажев 1998: М. Л. Апажев, Типология словарей и читательских запросов к ним в их отношении к лексикографической параметризации языка, у: Материалы Международного симпозиума, посвященного 100-летию со дня рождения А. С. Чикобава, Тбилиси: Картули Эна, 133–134. Гринев-Гриневич 2009: С. В. Гринев-Гриневич, Введение в терминографию : Как просто и легко составить словарь : Учебное пособие, Mосква: Книжный дом „Либроком”.

Класификација школских речника српског језика

323

Девапала 2004: S. Devapala, Typological Classification of Dictionaries. . 14. 7. 2015. Дешић 1987: M. Дешић, Школски рјечници српскохрватског језика, Гласник Одјељења умјетности, 7, 159–163. Згуста 1971: L. Zgusta, Manual of Lexicography (Janua Linguaram, Series Maior, 39), Paris – The Hague: Mouton. Малкиел 1967: Y. Malkiel, A Typological Classification of Dictionaries on the Basis of Distinctive Features, у: Problems in Lexicography (edited by F. W. Householder and S. Saporta), Bloomington: Research Center for Language and Semiotic Studies, 3–24. Оташевић 2016а: Ђ. Оташевић, Концепција и структура општих једнојезичних школских речника српског као матерњег језика, Наш језик, нова серија, XXVII/1–2, 45–57. Оташевић 2016б: Ђ. Оташевић, Термини школски речник и ученички речник, Лингвистичке актуелности, 28, 39–45. Павловић Шајтинац 2013: М. Павловић-Шајтинац, Школски речници у настави руског језика, Славистика, ХVII, 401–406. Попова 2012: Л. В. Попова, Типологии и классификации словарей, Вестник Челябинского государственного университета, 20 (274), 106–113. Рундел 2015: M. Rundell, From Print to Digital: Implications for Dictionary Policy and Lexicographic Conventions, Lexicos 25 (AFRILEX-reeks/Series 25), 301–322. . 15. 7. 2015. Сами Хавел 2007: Z. S. Hawel, A Study on the Approaches of Classifying Dictionaries with an Evaluation оf Dictionaries Used by the Students of Translation, Journal of the College of Arts. University of Basrah, 43, 20–48. Свенсен 1993: B. Svensén, Practical lexicography : Principles and Methods of Dictionary-Making, Oxford: Oxford University Press. Селегеј 2003: В. Селегей, Электронные словари и компьютерная лексикография. . 16. 7. 2015. Цивин 1978: А. М. Цывин, К вопросу о классификации русских словарей, Вопросы языкозна­ния, 1, 100–108. Шипка 1998: D. Šipka, Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska. Шчерба 1974: Л. В. Щерба, Опыт общей теории лексикографии, Языковая система и речевая деятельность, Ленинград: Наука, 265–304.

324

Ђорђе Р. Оташевић

Ђорђе Оташевић КЛАСИФИКАЦИЯ ШКОЛЬНЫХ СЛОВАРЕЙ СЕРБСКОГО ЯЗЫКА Резюме Школьные словари класификуются на основании различных параметров: языка пользователя, возраста, семантизации, способа представления материяла, всеобщности, серийности, самостоятельности, формата, культуры, уровня лингвистического образования, уровня общего образования и др. Данная класификация школьных словарей сербского языка показала что нам всё ещё не хватает различных школьных словарей, как одноязычных, так и многоязычных. Ключевые слова: лексикография, школьный словарь, класификация.

Ненад Б. Ивановић*

Институт за српски језик САНУ Београд

ЛЕКСИКОГРАФСКИ ПОСТУПАК У ОГЛЕДУ РЕЧНИКА СКА (1944) И РЕЧНИКУ САНУ (НА ПРИМЕРУ ОБРАДЕ ПОЛИСЕМНИХ РЕЧИ)** Овај рад представља упоредну анализу лексикографског поступка у Огледу Речника српскога књижевног и народног језика СКА (1944) и у трећој књизи Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (1965). Пореде се методе обраде лексема глава и глас у оба речника на плану формулације значења (ширина и сложеност лексикографског описа, еквиваленција речничког описа) и на плану организације и распореда значења у речничком чланку. У оквиру сваког плана поређења врши се лексичкосемантичка и лексичкограматичка анализа чинилаца који мотивишу различите лексикографске приступе лексичком значењу у О. СКА и Р. САНУ III. Приказ ових чинилаца даје се у закључку рада. Кључне речи: лексикографски поступак, историја лексикографије, теорија лексикографије.

Увод 1.1. У овом раду полазимо од термина лексикографски поступак као скупа стратегија у лексикографској обради речи које су, у историјском и методолошком смислу, специфичне за одређени речник. На тој основи [email protected] Рад је израђен у оквиру пројекта 178009 Лингвистичка истраживања савременог српског језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, који у целини финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.  Термин лексикографски поступак у српску науку о језику увела је И. Грицкат (1981). Иако се, почев од 70-их година 20. века, лексикографским поступком (махом у Р. САНУ) бавио низ истраживача лексикографско-лексиколошке оријентације (у: Драгићевић 2014: 20–23), има мало радова који ову тему осветљавају из упоредне перспективе, *

**

326

Ненад Б. Ивановић

разматрају се разна питања формализације речничког описа: начин идентификације и формулације значења; редослед значења у речничком чланку; специфичности код семантичке рашчлањености речи и др. (Грицкат 1981: 3–11). 1.2. Предмет, грађа и методолошки поступак. За задатак нашег рада поставили смо упоредну анализу лексикографског поступка у Огледу Речника српскога књижевног и народног језика СКА (1944) (сигла: О. СКА) и у трећој књизи Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (1965) (сигла: Р. САНУ III). Анализа се изводи поређењем обраде лексема глава и глас у наведеним речницима, полазећи од њихове формалне структуре (нпр. ширина и разуђеност лексикографског описа). Уочене разлике у структури одредница експлицирају се са становишта лексичкосемантичке и лексичкограматичке мотивације за развој полисемије поменутих лексема. Избор грађе мотивисан је чињеницом да су ове лексеме, као просте, неизведене речи са разуђеном полисемантичком структуром, репрезентативне за лексикографски поступак у О. СКА; док је обрада лексеме глава у Р. САНУ III несумњиво репрезентативна за лексикографски поступак у овом речнику. Са друге стране, сам избор речника који се пореде мотивисан је сазнањем да се, управо у периоду од издавања О. СКА до Р. САНУ III (од четврте до шесте деценије 20. века), српска дескриптивна лексикографија конституише као научна дисциплина – што значи да, под утицајем нових научних парадигми, активно преиспитује своје методолошке поставке. нпр. М. Дешић, у раду посвећеном обради израза у српској лексикографији (Дешић 2014). Упоредном обрадом полисемије у репрезентативним речницима енглеског и српског језика (за српски језик: Р. САНУ, Р. МС и Р. СЈ) на примерима одредница глагола гледати, играти и казати бави се А. Халас у својој докторској тези (Халас 2014).  Изложено потврђујемо следећим наводима: у О. СКА лексема глава броји 18 засебних семантичких реализација (према 36 у Р. САНУ III), а лексема глас 22 (према 23 у Р. САНУ III). Уз ово, у О. СКА избројана су 222 деривата лексеме глава (према 278 у Р. САНУ III), као и 54 деривата лексеме глас (према 104 у Р. САНУ III). Узете заједно, обраде лексема глава и глас (са деривационим гнездима) заузимају највећи део О. СКА (34 од 55 страна речничког текста).  О томе сведоче две ствари: прво, чињеница да лексема глава (а са њом и лексема глас) као проста, неизведена реч са општим значењем дела (људског и животињског) тела подлеже многобројним (ако не и свим) семантичким трансформацијама именичке групе које захтевају лексикографску обраду (уп. Гортан Премк 1997: 57–109); и друго, чињеница да су на обради ове лексеме у Р. САНУ III радили врсни лексикографи: Наталија Цвијетић (основна обрада и помоћна редакција) и Ирена Грицкат Радуловић (основна редакција). Овај други податак добили смо од Д. Г. Премк, за шта јој се најљубазније захваљујемо.

У овом контексту исп. тврдњу И. Грицкат да су тек у раздобљу од 1947. до 1955. биле уношене „неке од последњих основних поставки [...] у рад на Речнику (САНУ)” (Грицкат 1996: 71). 

Лексикографски поступак у огледу речника ска (1944) и речнику САНУ ...

327

1.3. Циљ анализе. У датом контексту, поређење лексикографског поступка у О. СКА и Р. САНУ III има за циљ да осветли главне специфичности приступа лексичком значењу код оба ова речника и да тиме истражи њихове лексикографске концепције. Резултати анализе изведене у раду спадају у област лексикографске историографије, као дисциплине која истражује развој формално-научних принципа у обради језичког материјала који су заслужни за организацију речника у одређеном историјском периоду (према: Свигерс 2010: 1–3). Лексикографска обрада лексема глава и глас у О. СКА и Р. САНУ III 2. Упоредну анализу одредница глава и глас у О. СКА и Р. САНУ III разматрамо према следећим елементима: броју и редоследу значења у речничком чланку, лексикографској дефиницији и критеријумима за идентификацију и формулацију секундарних значења. Анализа се изводи полазећи од теоријског модела полисемије који је изложен у делима Л. Згусте (Згуста 1991) и Д. Г. Премк (Гортан Премк 1997, посебно в. формулације настале на основу анализе обраде секундарних значења лексеме глава). 3.1. Увидом у обраду лексема глава и глас у О. СКА и Р. САНУ III запажа се да се њихове лексикографске дефиниције заснивају на заједничким полазним принципима. Поменути принципи, у методолошком смислу, представљају лексикографску и лингвистичку актуелизацију општих законитости дефинисања које потичу из формалне логике као науке о систематским облицима мишљења. Такво стање запажа се већ  Исто запажање износи М. Р. Тешић: „Ако бисмо поредили овај текст (из О. СКА) са секцијом глава – глеце у III књизи Речника САНУ, видели бисмо да [...] су основни принципи обраде остали исти” (Радовић Тешић 2009: 193).

Везу између логичког посматрања и лексикографског формулисања помињу многи лексикографи, нпр. Л. Згуста, који успоставља директну повезаност ова два појма (Згуста 1991: 67 и д.). У О. СКА дефинисање неизведених речи описано је логичким путем, као „одређивање граница међу појединим значењима” (Бошковић et al. 1944: XI), док је у Уводу у Р. САНУ поменуто да „приликом набрајања значења [...] она иду логичким редом” (Белић 1959: XXX). Поређењем начела формално-логичког дефинисања, која су описана у делу Логика за школску и приватну употребу филозофа и лексикографа С. Ристића, са чл. 76 Упутстава за израду Р. САНУ, у коме су дата правила лексикографског дефинисања, долази се до сродног закључка. Тако нпр. у логичком начелу да „дефиниција не сме бити ни шира (altior) ни ужа (angustior)” препознајемо формулацију из Упутстава да је „тачна [...] она дефиниција која не садржи ни мање ни више елемената него што је потребно”; у начелу да „искуствени (емпирички) појам [...] не исцрпљује предмет [који се дефинише]”, формулацију да обрађивач „треба да избегава дефиниције које представљају, макар и сасвим тачно, илустровање само онога што је нађено у при

328

Ненад Б. Ивановић

при поређењу дефиниција основних значења лексема глава и глас, које су дате у форми архисеме (за лексему глава у оба речника: део човечијег / животињског тела; за лексему глас у оба речника: произведени звук) и диференцијалних сема (за лексему глава у оба речника: а) горњи / предњи део; б) у коме је мозак; за лексему глас у оба речника: а) који је произведен говорним органима; б) који се манифестује као говор): бр. знач.

О. СКА глава Горњи или предњи део човечјег или животињског тела, у коме је мозак.

1.

бр. знач.

О. СКА глас Звук произведен говорним органима: физичка страна говора.

1.

бр. знач. 1. а.

бр. знач.

1. а.

Р. САНУ III глава горњи део човечијег, односно предњи део животињског тела у коме се налази мозак и главна чула.

основно значење

Р. САНУ III глас звуци, збир звукова људских говорних органа, говор, основно певање, разни узвици и значење др.; звучање, звук говора, певања и сл.

3.2. Са друге стране, разлике у овим речницима тичу се два типа лексикографских поступака: 1) формулације значења и 2) организације и распореда значења у речничком чланку. У делу који следи рећи ћемо нешто више о оба типа. 4. Формулација значења. На плану формулације значења у О. СКА и Р. САНУ III запажају се следеће разлике: 1) у ширини и сложености лексикографског описа; и 2) у еквиваленцији речничке дефиниције. 4.1. У представљању разлика у ширини и сложености лексикографског описа код оба речника полазимо од следећих примера:

меру, већ мора да тражи шире, основно значење, под које се и значење примера да подвести”, и сл. (Ристић 1938: 66–72; Упутства, чл. 76). За утврђивање комплементарности дефиниција у О. СКА и Р. САНУ III важна је и чињеница да у оба речника секундарна значења, без изузетка, представљају контекстуалне реализације полазног семантичког садржаја. 

Лексикографски поступак у огледу речника ска (1944) и речнику САНУ ...

бр. знач.

О. СКА глава

бр. знач.

2.

Живот.

Изр.

3. а. дати, давати главу – гарантовати животом, кладити се у живот.

4.

Лице, личност, човек.

5.

Појединац, јединка скупа.

7.

Оно што је матица чега; што доминира чим, што је у неком погледу прво по важности (код чега).

2. б. 4. а. 4. в. 6. а. 6. б.

Р. САНУ III глава живот (често и у устаљеним говорним обртима с глаголима: бранити, дати, давати, (из)губити, заложити, стављати, чувати и др.). (често с атрибутом добра, велика и сл.) умна, даровита особа особа, личност, појединац.

329

Механизам полисемије синегдоха у садејству са метонимијом

синегдоха синегдоха (човек)

(обично допуњено речима: синегдоха стоке, брава и сл.) грло, брав; (животиња) јединка роја, јата и сл. политички, економски, културни центар неког подручја, главни град. метафора заст. виша организациона јединица, руководећи орган.

4.1.1. Како показује изложено, разлике на овом плану поступака мотивисане су различитим односом лексикографа према категоријално-семантичким својствима која мотивишу настанак секундарних значења лексема у контексту, односно различитим описом тих својстава на нивоу лексикографске формулације. Карактеристичан је пример значења лексеме глава у О. СКА 7. и Р. САНУ III 6. а., која су формулисана као метафорична одвајања по обрасцу по коме се неки појам поистовећује са главом тиме што има централан и истовремено и доминантан положај у ширем простору (као у пр. Солун је природна глава целој Македонији). У односу на ово, лексикографска дефиниција у О. СКА формулисана је на такав начин да представи главу као појам који се првенствено перципира као доминантан и примаран; док еквивалентна дефиниција у Р. САНУ III 6. а. представља главу као појам који је централизован у односу на перспективу говорника (исти пр.). Давање предности централном положају главе као мотиватору значења у Р. САНУ III омогућило је да се то значење даље профилише према апстрактнијим доменима, па је глава као појам који је надређен у односу на друге појмове у Р. САНУ III описана у засебној значењској тачки

Изложене разлике потврђује то што је значењска тачка глава 7. у О. СКА шира од тачке 6. а. у Р. САНУ III за оне примере који имају значење главе само као доминантног, примарног појма, нпр.: дани уочи Ђурђева дана су глава од године, први литар ракије се зове првенац (глава) и сл. 

330

Ненад Б. Ивановић

(пр. Свагда је нишки ђумрук предавао своје рачуне Београдском ђумруку, као глави својој. О. СКА 7; Р. САНУ III 6. б.). 4.1.2. Разлике у ширини и сложености лексикографског описа присутне су и код значења која су настала као резултат синегдохе. Тако је нпр. дефиниција секундарног значења лексеме глава и у О. СКА 5. и у Р. САНУ III 4. а. изведена значењском транспозицијом на оси део → целина (глава → јединка), али формулација поменутих значења у речницима упућује на то да се она не представљају на исти начин. Дефиниција у О. СКА 5. садржи метајезичку константу јединка (скупа) примењену и на људе и на животиње (као у пр. Кувар им ... сипа на сваку главу по ... кашику и Десетак ... [је] двадесета глава од рогате марве); док се у Р. САНУ III метајезичка константа јединка употребљава за опис именице глава само када се њом именују животиње (у споју са детерминаторима јато или рој, које сугеришу јачу интегрисаност означеног појма у скуп јединки исте врсте, Р. САНУ III 4. в.). Изложено упућује на закључак да се у Р. САНУ III у односу на О. СКА опис механизма синегдохе додатно профилише метајезичким путем, према антропоморфном и(ли) зооморфном контексту. 4.1.3. Разлике у сложености описа у посматраним речницима могу се пратити и на плану лексичкограматичке спојивости, где Р. САНУ III показује више слободе у укључивању ове појаве у опис значења од О. СКА. Навешћемо два карактеристична примера. Дефиниција лексеме глава у О. СКА 2. и Р. САНУ III 3. a. својим основним (појмовним) делом је идентична у оба речника, али је у Р. САНУ III та дефиниција модификована описом употребе лексеме глава у (уводним) конструкцијама са глаголима бранити, давати и др., чиме је њено значење приписано посебном, граматикализованом домену. У О. СКА исти контекст реализације лексеме глава представљен је тек посредно, у фразеолошком делу одреднице, где се израз дати, давати главу дефинише формулацијама: гарантовати животом, кладити се у живот. И основни (појмовни) садржај значења лексеме глава у О. СКА под т. 4. и Р. САНУ III 2. б. такође је комплементаран (лице, личност, човек у О. СКА : особа у Р. САНУ III), али је у Р. САНУ III дефиниција модификована информацијом о слагању лексеме глава са атрибутима (придевима добар, велики), што утиче на то да се њено основно значење семантички профилише према позитивном контексту.10 Из упоредног прегледа ових значењских тачака у речницима је уочљиво на који начин (не)регистровање лексичке и Лексикографски поступци у представљању лексичке и граматичке спојивости на примеру грађе из Р. САНУ описани су у раду: Ристић 2004. 

Граматички контекст који одређује значење лексеме глава у наведеним значењима уводи се у дефиницију Р. САНУ III лексикографском константом често, која сигнализира то да поменути контекст не мора бити експлициран на нивоу исказа, али да представља неопходан услов семантичке реализације лексеме на нивоу дискурса. 10

Лексикографски поступак у огледу речника ска (1944) и речнику САНУ ...

331

граматичке спојивости утиче на избор семних обележја која улазе у састав секундарног значења (од неутралних, појмовно оријентисаних у О. СКА према позитивним, контекстуално оријентисаним у Р. САНУ III). Све што је наведено сведочи о разликама у концепцији обраде код анализираних речника. 4.2. У представљању разлика у еквиваленцији лексикографске дефиниције полазимо од следећих примера: бр. знач.

О. СКА глас

1.

Звук произведен говорним органима: физичка страна говора.

2.

Речи, говорна садржина.

5.

Вест.

6.

Оно што се говори, прича о коме (чему); причање, реч.

бр. знач.

О. СКА глава

бр. знач.

Р. САНУ III глас

Механизам полисемије

1. а.

звуци, збир звукова људских говорних органа, говор, певање, разни узвици и др.; звучање, звук говора, певања и сл.

основно значење диференцијалне семе

5. а.

вест, новост, обавештење; писмо, порука; оно што се метафора прича, гласина, непроверена вест.

бр. знач. 5. а.

6.

Водећа личност, првак, вођ.

5. б.

7.

8.

Предњи, чеони, горњи и почетни део чега

12. а. 13. а. вој. 13. б.

Р. САНУ III глава личност која руководи, управља; старешина, руководилац, вођа, првак. онај који се својом способношћу, својим талентом највише истиче у једној делатности, главни представник. врх, вршак на горњем делу нечега. један од крајева, један од прилазних делова каквог објекта издуженог облика. део веће војне јединице истурен у правцу кретања, чело војске. почетни део неког низа или поворке, чело.

Механизам полисемије

синегдоха у садејству са метафором

метафора (положај)

Изложени примери упућују на то да се разлике овог типа у оба речника јављају у форми нееквивалентних стратегија у формулисању значења

332

Ненад Б. Ивановић

лексема у односу на њихову појмовно-семантичку вредност и контекст реализације. 4.2.1. Тако је нпр. лексема глас у О. СКА у основном значењу дефинисана као звук произведен говорним органима, при чему је наглашено да главну карактеристику тог звука чини физичка страна говора (О. СКА глас 1.), док је, са друге стране, конкретизација појма гласа као говорне садржине дата у овом речнику под т. 2. У Р. САНУ III обе формулације дате су као семантичке компоненте основног значења, под т. 1. а. (збир звукова људских говорних органа и говор). Изложено упућује на закључак да се у О. СКА значење лексеме глас изводи на скали појмовне општости, од физичке манифестације (у пр. човек дубока гласа) према смисаоном садржају (у пр. свирала издаје глас: ’у цара Трајана козје уши’), односно да се појмовно општије значење у О. СКА сматра за примарније. Импликације таквог начина дефинисања у О. СКА видљиве су у секундарним значењима лексеме глас која су индукована метафором (у т. 5. и 6.). Значење у т. 5. формулисано је као одвајање по обрасцу по коме се неки појам поистовећује са гласом по томе што представља појам вести (у пр.: Кроз батерију се пронео глас да ћемо вечерас кренути), а значење у т. 6. по томе што представља садржај вести (оно што се говори, прича о коме (чему), у пр. Ти ... си и гласом и делима починио ... незгода). У Р. САНУ III обе формулације дате су као присенци једног значења. 4.2.2. Са друге стране, случајеви усложњавања дефиниције у Р. САНУ III у односу на О. СКА најчешће су везани за дефинисање контекстуалних ограничења речи. Карактеристичан пример представља значење лексеме глава мотивисано метафоричном трансформацијом према положају појма, које је у О. СКА под т. 8. дато формулацијом предњи, чеони, горњи и почетни део чега. Насупрот овој (семантички подспецификованој) формулацији стоје четири еквивалентне формулације у Р. САНУ III (за стандардни језик: под т. 7, 12. а., 13. а., 13. б.). Ове формулације у Р. САНУ III одређене су семантичким односoм између лексеме глава и зависног члана генитивне синтагме, која је апстрахована из контекста употребе ове лексеме у примерима наведеним у речнику. Зависни члан генитивне синтагме има улогу семантичког постмодификатора (Х) који садржи информацију о значењу лексеме, као у пр.: глава као вршни део Х (глава брда / кошнице, Р. САНУ III т. 7.); глава као предњи положени део Х (глава моста / долине, Р. САНУ III т. 12. а.); глава као почетни покретни део Х (глава (војне) поворке, Р. САНУ III т. 13. а.–б.).11 Исти тип разлика среће се при поређењу секундарних значења лексеме глава у генитивним синтагмама Предлог другачијег модела дефиниције ове групе значења дат је у: Гортан Премк 1997: 104. Семантичку анализу синтагми са адноминалним генитивом, заједно са напоменама о њиховој речничкој обради, даје И. Грицкат (1986). 11

Лексикографски поступак у огледу речника ска (1944) и речнику САНУ ...

333

изложеним у Р. САНУ III под т. 5. а. и 5. б., којим одговарају значења у О. СКА под т. 6. Усложњавање полазног семантичког садржаја водећа личност, првак, вођ из О. СКА у Р. САНУ III одвија се кроз дефиницију односа између лексеме глава и њених семантичких постмодификатора, по моделу: глава као објекат припадања Х (глава куће, глава завереника, Р. САНУ III 5. а.); и глава као објекат репрезентације Х (глава песника, глава писаца, Р. САНУ III 5. б.). 5. Организација и распоред значења у речничком чланку. У представљању разлика на овом плану лексикографског описа полазимо од следећих примера: бр. знач.

О. СКА глас

1.

Звук произведен говорним органима: физичка страна говора.

2.

Речи, говорна садржина.

бр. знач.

1. а.

2. 3.

4.

(књиж., песн.) Унутрашња сугестија.

Код неких животиња, код инструмената, код неких предмета и природних појава: звук као глас 1.

Р. САНУ III глас звуци, збир звукова људских говорних органа, говор, певање, разни узвици и др.; звучање, звук говора, певања и сл.

Механизам полисемије основно значење диференцијалне семе

способност рада говорних специјализаоргана, моћ говора; способ- ција ност или дар за певање. метафора

1. б.

1. в.

звуци које производе нарочити органи животиња (крик, дрека, цвркут и сл.). звуци неживих звучних платисемија извора (музичких инструмената и др.); шумови које одају разни предмети, направе, или које изазивају природне појаве. в. тон, звук који постаје правилним треперењем звучног извора.

12.

(муз.). тон.

13.

терминологизација певачки тип, врста, према (муз.). Људски глас по регистру тонова које певач својој висини (сопран, 3. муз. а. може певати; једна од мецосопран, алт, тенор, мелодијских линија у вишебаритон, бас). гласном музичком комаду. Напев, арија, мелодија. 3. муз. б. мелодија, арија.

15.

3. в.

5.1. Из изложеног се види да се примери нееквиваленције речничког описа у О. СКА и Р. САНУ III на плану организације и распореда значења

334

Ненад Б. Ивановић

тичу избора појмовно-семантичких чинилаца који одређују устројство и поредак значењских тачака у речничком чланку. Разлике овог типа видљиве су најпре у дефиницијама лексеме глас у О. СКА 1–4. и Р. САНУ III 1.а.-в.–2, које обухватају у основи исти семантички садржај. У складу са концепцијом дефиниције у О. СКА која се, како је истакнуто у т. 4.2.1., изводи на скали појмовне општости (од најопштијег према ужим појмовима), груписање значења у овом речнику извршено је полазећи од категорије људског као прототипа око кога се групишу категорије дефинисане у т. 1.–3.: звук произведен од стране човека → говорна информација, садржина → унутрашња, апстрактна сугестија; док се на периферији овог система налазе категорије из т. 4.: глас животиње и глас предмета. Са друге стране, у Р. САНУ III значење лексеме глас формулисано је имајући у виду семантичку продуктивност њеног основног значења, па су тако категорије глас животиње и глас предмета успостављене као резултат платисемичног проширивања домена њене номинације, интегрисане у састав дефиниције основног значења, испред категорија које припадају метафори (Р. САНУ III 1. б.–в.). 5.2. Разлике у организацији речничког чланка могу се регистровати и у његовој терминолошкој зони, где се запажа да Р. САНУ III у односу на О. СКА тежи семантички сложенијим описима терминолошких значења, као и интегрисању тих значења у полисемантичку структуру. Терминолошке реализације у О. СКА дате су на периферији речничког чланка, у виду формулација радијално везаних за појмовну вредност основног значења. И полазиште терминолошких реализација датих у Р. САНУ III лежи у основном значењу, али се оне обрађују ланчано, као семантичке трансформације тог значења у оквиру једног терминолошког домена. Из ових разлога навођење терминолошких значења у О. СКА има редослед од најопштијег (под т. 12.) према највише терминологизованом (под т. 15), док је у Р. САНУ III редослед обрнут: као прво по реду долази значење које је највише терминологизовано (под т. 3. а.). Закључак 6. Све што је до сада изложено о поређењу структуре одредница у О. СКА и Р. САНУ III наводи на закључак да код ових речника, поред заједничке полазне основе, постоји и одређен ниво разлика у односу према лексичком значењу и његовом опису у речничкој пракси. Те разлике се уочавају: 1) у односу између појмовног и семантичког садржаја дефиниције значења; и 2) у лексичкограматичкој спојивости као инструменту формулације значења и саставном делу речничког описа. 6.1. Разлике у односу између појмовног и семантичког садржаја дефиниције значења уочљиве су на свим формалним плановима речничке

Лексикографски поступак у огледу речника ска (1944) и речнику САНУ ...

335

обраде. Код О. СКА, за разлику од Р. САНУ III, преовлађују формулације које су упрошћене и апстраховане у односу на семантички садржај лексеме. Редослед ових формулација прати систем појмовног уопштавања: значења се наводе у редоследу од општег према специфичном. Са друге стране, организација значења у Р. САНУ III показује да се лексикографски опис везује пре за семантичку него за појмовну вредност лексеме, што значи да се различити појмовни садржаји који имају исту семантичку реализацију наводе у саставу једне дефиниције (обично одвојени тачком и запетом). За разлику од овог, поредак значења у Р. САНУ III прати систем уопштавања према семантичком садржају, што значи да се нпр. категорије које настају платисемичним проширивањем основног значења сматрају за примарније од категорија које настају као резултат његове трансформације путем метафоре – без обзира на домене којима изворно припадају. 6.2. Увођење описа лексичкограматичке спојивости у дефиницију значења речи карактерише Р. САНУ III, док се О. СКА у овом домену углавном служи другим лексикографским стратегијама (нпр. фиксирање специфичног контекста употребе лексеме у фразеолошком делу одреднице). Усложњавање метафоричних значења у Р. САНУ III у односу на О. СКА видљиво је и код дефиниција формулисаних на основу односа између именичке лексеме и зависног члана њене генитивне синтагме, која је апстрахована из примера у својству лексикографског модела. 6.3. Надамо се да ће овај рад послужити за даља истраживања о односу између логичких и семантичких теорија о значењу речи и њиховој примени у српској лексикографији 20. века. ИЗВОРИ О. СКА: Р. Бошковић (ур.) (et al.), Речник српскога књижевног и народног језика, огледна свеска, Београд: Српска краљевска академија, 1944. Р. САНУ III: А. Белић (ур.) (et al.), Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Београд: Српска академија наука и уметности, 1965. ЛИТЕРАТУРА Белић 1959: А. Белић, Увод (у Р. САНУ), у: Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, књ. I, Београд: САНУ, VII–XXVI. Бошковић et al. 1944: Р. Бошковић, Увод (у Огледну свеску Р. СКА), у: Речник српскога књижевног и народног језика, огледна свеска, Београд: СКА, IX–XIX.

336

Ненад Б. Ивановић

Гортан Премк 1997: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Институт за српски језик САНУ. Грицкат 1981: И. Грицкат, Лексикографски поступак у речницима САНУ и ЈАЗУ – показан на глаголима са префиксом за-, Наш језик, XXV/1–2, 3–23. Грицкат 1986: И. Грицкат, Експресивне синтагме са генитивима у српскохрватском језику, Јужнословенски филолог, XLII, 71–93. Грицкат 1996: И. Грицкат, Наука о језику у делатности Академије, Глас CCCLXXIX Српске академије наука и уметности, Одељење језика и књижевности, књ. 15, Београд: САНУ, 1–83. Дешић 2014: М. Дешић, Обрада израза у српској лексикографији, у: Р. Драгићевић (ур.), Савремена српска лексикографија у теорији и пракси (колективна монографија), Београд: Филолошки факултет у Београду, 233–247. Драгићевић 2014: Р. Драгићевић, Будућност српске лексикографије, у: Р. Драгићевић (ур.), Савремена српска лексикографија у теорији и пракси (колективна монографија), Београд: Филолошки факултет у Београду, 279–285. Згуста 1991: В. Згуста, Приручник лексикографије, Сарајево: Свјетлост. Николић 2014: М. Николић, Утврђивање одреднице у српској лексикографији, у: Р. Драгићевић (ур.), Савремена српска лексикографија у теорији и пракси (колективна монографија), Београд: Филолошки факултет у Београду, 61–68. Радовић Тешић 2009: М. Радовић Тешић, Допринос Радосава Бошковића концепцији великог речника (из историје настанка огледних свезака Речника САНУ), у: С речима и речником, Београд: Учитељски факултет, 185–194. Ристић 2004: С. Ристић, Информације о граматичкој лексичкој спојивости у дескриптивном речнику, Наш језик, XXXIV/1–2, 131–140. Ристић 1938: С. Ристић, Логика за школску и приватну употребу (3. изд.), Београд: Књижарница Р. Ђуковића. Упутства: Група аутора, Упутства за израду Речника САНУ, Београд: Институт за српски језик САНУ. Халас 2014: А. Халас, Полисемија у речницима енглеског и српског језика: теоријско-методолошки и практични аспекти обраде, докторска дисертација одбрањена на Филозофском факултету у Новом Саду. Swiggers, Pierre (2010). History and Historiography of Linguistics: Status, Standards and Standing. ‹https://lirias.kuleuven.be/bitstream/123456789/297571/1/engeutomia.pdf›. 9. 3. 2017.

Лексикографски поступак у огледу речника ска (1944) и речнику САНУ ...

337

Nenad Ivanović LEXICOGRAPHICAL PROCEDURES IN THE PROVISIONAL DICTIONARY OF THE SERBIAN ROYAL ACADEMY (1944) AND THE DICTIONARY OF THE SERBIAN ACADEMY (THE CASE OF THE TREATMENT OF POLYSEMOUS WORDS) Summary This paper presents a comparative analysis of lexicographical procedures in the shaping of dictionary entries for the lexemes glava (‘head’) and glas (‘voice’) in the two descriptive dictionaries of the Serbian language: the Provisional Dictionary of Serbian Literary and Vernacular Language SRA (1944) and the Dictionary of Serbo-Croat Literary and Vernacular Language SASA (1965). The analysis has been carried out by comparing the semantic structures of the lexemes glava and glas in the said dictionaries starting from the formal elements of dictionary description (the width and diversity of lexicographical description, equivalence of dictionary definition, organization and ordering of meanings) and working towards their lexical semantic and lexical grammatical motivation (the perception of polysemy in the dictionary, the selection of differential semes within secondary meanings, the relation between conceptual and semantic values in definitions). Based on this analysis, we further explore the differences in the methodological approaches to the compilation of Serbian descriptive dictionaries in the 1940s and 1960s. Keywords: lexicographical procedures, history of lexicography, theory of lexicography.

СЕМАНТИЧКО-ДЕРИВАЦИОНА ИСТРАЖИВАЊА

Zuzanna V. Topolińska*

Makedonska akademija na naukite i umetnostite – MANU Skopje, R. Makedonija

DERYWACJA SEMANTYCZNA Семантичка деривација је процес који је одговоран за сукцесивне семантичке промене које су документоване преко деривата једног истог лексичког корена у различитим језичким кодовима заједничког порекла. У овом тексту аутор се фокусира на семантичкe променe утврђенe у дериватима неколико одабраних заједничких словенских глаголских корена у пољском и у македонском језику, промене које су инспирисане разликама у природном, социјалном и културном окружењу и које резултирају разликама у концептуализација света. Као што може да се очекује, најстарији деривати су скоро синонимни, а новији су базирани на различитим асоцијативним везама. Кључне речи: семантичка деривација, асоцијативнe везе, заједнички словенски глаголски корени, пољски језик, македонски језик.

Zapytani, czym jest język, zapewne wszyscy odpowiemy spontanicznie podręcznikową definicją stwierdzając, że jest to najbogatszy system komunikacyjny w dyspozycji człowieka. Jednak na etapie konkretnej analizy lingwistycznej ciągle jeszcze ciąży nad nami owo młodo-gramatyczne zauroczenie formą językową jako kluczem do ustalenia związków pokrewieństwa między językami i zamiast pytać, jaką formę wypada nadać przekazywanej informacji, pytamy, jaką funkcję pełni dana forma. W tej sytuacji nasza pierwsza, często jedyna, asocjacja z pojęciem derywacji, to derywacja morfologiczna. Pracom Kuryłowicza zawdzięczamy, przynajmnie ja właśnie jemu zawdzięczam, pojęcie derywacji syntaktycznej, pomocnej w analizie mechanizmów inspirujących ewolucję języka. Nie spotkałam natomiast w tzw. literaturze przedmiotu pojęcia derywacji semantycznej, które znajduje się ostatnio w centrum zainteresowań moim i moich macedońskich kolegów. – Tu mały wtręt autobiograficzny. W latach siedemdziesiątych minionego wieku postanowiliśmy z moim przyjacie*

[email protected]

342

Zuzanna V. Topolińska

lem, wybitnym językoznawcą macedońskim, Bożydarem Widoeskim, zająć się systematyczną konfrontacją struktury gramatycznej języków polskiego i macedońskiego. Zważywszy maksymalną w skali słowiańskiej odległość typologiczną tych dwu struktur wyobrażaliśmy sobie, że poza ich analizą i szczegółowym opisem uzyskamy w ten sposób ramy dla charakterystyki typologicznej języków słowiańskich. Opublikowaliśmy, głównie w Macedonii, ale też i w Polsce, dziesięć tomów naszej konfrontacji, jedenasty jest w przygotowaniu. Po moim przesiedleniu z Polski do Macedonii praca visiting professora na uniwersytecie w Skopiu, tj. praca ze studentami, której w Polsce jako pracownik PAN właściwie nie zaznałam, utwierdziła mnie w przekonaniu, że systematyczna konfrontacja dwu języków, w tym języka ojczystego, to najlepszy sposób poznania i opisu tych języków; bardzo dużo nauczyłam się w Macedonii o polszczyźnie. Wspomniane dziesięć tomów konfrontacji gramatycznej w zasadzie wyczerpało opis procesów odpowiedzialnych za różnice w organizacji systemów morfosyntaktycznych języków polskiego i macedońskiego. Ów tom jedenasty, w przygotowaniu, pióra prof. J.Sokołowskiego, poświęcony jest organizacji zasobów leksykalnych, konkretnie deminutiwów. Zamierzamy teraz otworzyć nową serię z podtytułem derywacja semantyczna i zająć się analizą i opisem ewolucji semantycznej wybranych rdzeni prasłowiańskich na gruncie interesujących nas dwu języków, zarówno dialektów, jak i języków standardowych; mamy zamiar śledzić zmiany semantyczne charakterystyczne dla odpowiednich serii derywatów i ustalać motywację tych zmian. Zdecydowaliśmy się za punkt wyjścia przyjąć odpowiednio wyselekcjonowane rdzenie werbalne reprezentujące określone pola semantyczne. Pierwszy opublikowany obszerny tekst tej nowej serii można znaleźć w mojej książeczce pt. Zmiana perspektywy (wyd. PAU 2015). Tekst jest poświęcony tzw. czasownikom mentalnym i potwierdza w interesujący sposób wyjściową hipotezę o zależności kierunków derywacji semantycznej od środowiska kulturowego, w jakim rozwijają się dane kody językowe. Centralna pozycja przypadła odziedziczonemu rdzeniowi *věd- , który na gruncie polskim przyniósł nam czasownik wiedzieć odnoszący się do posiadanego kapitału informacji, podczas gdy w języku macedońskim pozostały po nim jedynie niepowiązane stare derywaty: z jednaj strony vešter, vešterka ’czarownik, czarownica’, tj. odpowiednio ’ten / ta który / która wie’, z drugiej vest ’wiadomość’, svest ’świadomość’, svedok ’świadek’, in.; centralny predykat mentalny oparty jest w języku macedońskim na rdzeniu *zn- . Po przeprowadzeniu szeregu wstępnych analiz zdecydowaliśmy, że przede wszystkim zajmiemy się w naszej nowej serii predykatami, które – w punkcie wyjścia derywacji – mówią nam o tym, jak człowiek sukcesywnie opanowywał świat, który go otacza. Prymat przyznaliśmy tutaj predykatom z pola seman-

Derywacja semantyczna

343

tycznego ’człowiek i przestrzeń’ określającym w punkcie wyjścia pozycję (wertykalną, horyzontalną...) i przemieszczanie się człowieka i innych organizmów żywych w przestrzeni, a więc predykatów od rdzeni *sto- / *sta- , *stęp- /*stop-, *sěd- /*sed- /*sad- , *leg- , *ved- / *vod- ... itp. W następnej kolejności myślimy o predykatach odnoszących się – w punkcie wyjścia – do podstawowych czynności manualnych, implikujących pojęcia takie jak ’dotyk’ czy ’kontakt’, analizowaliśmy wstępnie także predykaty odnoszące się do pojęcia ’pracy’, tj. rdzenie jak *port’-, *děd-, *orb-, *prav-, *čin- ... We wszystkich tych polach semantycznych zaobserwowaliśmy ten sam ogólny kierunek ewolucji znaczeń: od działań i czynności odnoszących się do świata przyrody żywej i martwej, naturalnego otoczenia człowieka, do działań i czynności rozgrywających się „w świecie socjalnym”, odnoszących się do kontaktów międzyludzkich i funkcjonowania instytucji tworzonych przez człowieka, i dalej: do świata mentalnego, świata aktywności intelektualnej, doznań emocjonalnych, sensualnych... Zilustruję ten rozwój przykładami polskich derywatów od rdzenia *sto- / *sta- . Obok podstawowego stać tj. ’zajmować pozycję wertykalną’ z czasem pojawia się metaforyczne stać komuś na drodze , tj. ’przeszkadzać, zawadzać’, dalej np. stać na rozdrożu ’przeżywać konflikt wewnętrzny’..., centralny derywat nominalny, stan, to w staropolszczyźnie ’miejsce, przestrzeń życiowa; schronienie; namiot’, a także ’obowiązek utrzymywania w danym miejscu podróżującecgo władcy i jego otoczenia’, to dalej ’klasa społeczna’, wreszcie por. syntagmy jak stan zdrowia, stan emocjonalny, itd.itp. – Warto tu wspomnieć, że w języku macedońskim stan to ’mieszkanie’. – Stado to ’grupa zwierząt’, w wypadku zwierząt domowych ’grupa zwierząt w posiadaniu jednego właściciela’; starym derywatem, z dzisiejszego punktu widzenia archaizmem, jest stadło ’związek małżeński’; por. jeszcze statek, (cytuję za Słownikiem Borysia) stary dialektalny derywat prasłowiański, którego znaczenie w punkcie wyjścia rekonstruujemy jako ’porządek, ustawienie’, w staropolszczyźnie ’mienie ruchome’, także ’porządek’, dialektalnie i ’naczynie’; por. dalej współczesne archaizujące stateczny ’poważny, zrównoważony’, por. i niedostatek... – Ważnym derywatem werbalnym jest stanowić, por. i stanowisko, postanowienie, a także: zastanowić / zastanawiać się... Przykłady można by mnożyć. Zwraca przytem uwagę, że im starszy derywat, tym większa szansa, że odnajdziemy go dzisiaj – w różnych aktualnie znaczeniach – na całym terytorium słowiańskim, co potwierdza maksymalny „rozrzut” polsko-macedoński; i przeciwnie – im młodszy derywat, tym większa gwarancja, że ma on charakter lokalny. Każdy derywat poszerza potencjalne pole asocjacji i otwiera drogę dalszej derywacji semantycznej. Interferencję w rozwoju tych procesów wnoszą zapożyczenia obce, a kierunki i rozmiary takich leksykalnych „zmian kontaktowych” oddalają od siebie poszczególne słowiańskie kody językowe, co raz jescze potwierdza reprezentatywność relacji: polski ~ macedoński, zważywszy

344

Zuzanna V. Topolińska

multilingwalny charakter środowiska, w jakim od wieków rozwijał się język macedoński. Jeśli pominiemy nomina propria, na słownik danego języka – w płaszczyźnie semantycznej – składają się predykaty i – że posłużę się udanym terminem R.Jakobsona – shifters, tj. przede wszystkim, niemal wyłącznie, zaimki, niekiedy również tzw. liczebniki porządkowe. W strukturę semantyczną predykatów wbudowana jest informacja określająca role semantyczne implikowanych przez nie argumentów, a tym samym a) funkcje syntaktyczne (stosunki przypadkowe) oraz b) kategorie słowotwórcze potencjalnych, „oczekiwanych” derywatów; tak np. od predykatu reprezentowanego przez czasownik czytać , zgodnie z oczekiwaniami, mamy w polszczyźnie derywaty czytelnik, tj. nomen agentis, czytnik, tj. nomen instrumenti, czytelnia, tj. nomen loci, por. i kolokwialne, negatywnie nacechowane ekspresywnie czytadło, tj. nomen obiecti, itp.itd. Z kolei shifters wiążą predykaty referencją; w tzw. językach rodzajnikowych, jak macedoński, obecność ich wykładników leksykalnych w tekście jest obowiązkowa; w językach, które nie wykształciły rodzajnika, odpowiednią funkcję mogą pełnić sygnały innego typu, jak intonacja zdaniowa, czy linearyzacja tekstu, czy wreszcie znajomość „sytuacji użycia” danego leksemu i pragmatycznych parametrów tej sytuacji; kiedy wchodząc do audytorium mówimy Profesor już przyszedł., wiążemy predykat ’profesor’ informacją referencjalną, która identyfikuje konkretny denotat tego predykatu jako ten, którego obecni oczekują. W świetle powyższych konstatacji możemy stwierdzić, że derywacja semantyczna organizuje zasób słownikowy języka i zarazem stanowi lingwistyczny odpowiednik takich pojęć jak ’metafora’, ’metonimia’, ’synekdocha’, i in., należących do warsztatu pisarza-stylisty.

Zuzanna Topolińska SEMANTIC DERIVATION Summary Semantic derivation is a process responsible for the successive semantic changes documented by derivatives from one and the same lexical root in different linguistic codes of common origin. In this paper the author focuses on the semantic changes testified by the derivatives of some selected Common Slavic verbal roots in Polish and in Мacedonian, changes inspired by differences in the natural, social, cultural enviroment and which result in differences in the conceptualization of the world. As could be expected, the oldest derivatives are almost synonymous, while the newest are based on altogether different chains of associations. Keywords: Semantic Derivation, Chains of association, Common Slavic verbal roots, Polish, Macedonian.

Вера М. Васић*

Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет Одсек за српски језик и лингвистику

СЕМАНТИЧКО-ДЕРИВАЦИОНОМ АНАЛИЗОМ ДО СОЦИОКОГНИТИВНОГ КОНЦЕПТА∗∗ (на примерима основних лексема лексичко-семантичке групе ’особа’ у српском језику) На примерима семантичко-деривационих гнезда (СДГ) основних лексема из лексичко-семантичке групе (ЛСГ) ’особа’ настојало се утврдити да ли се семантичко-деривационом анализом датих лексема може утврдити социокогнитивни концепт референта који именују. У том циљу прво је предочена структура СДГ, а након утврђивања основних критерија у конституисању значења семантичка структура основних лексема, те типични семантичко-деривациони обрасци (деривати индуковани доминантним диференцијалним семама (ДДС) ’узраст’ и ’пол’; деривати индуковани семом ’субјективна оцена’). Добивени подаци искориштени су за конструисање семантичке мреже основних лексема, а ова за утврђивање основних компоненти социокогнитивних концепата. У закључку је изведена оцена да је семантичко-дериваци-

[email protected] Драгој Дари Гортан Премк, утемељивачици лексикологије као наставног предмета на Филолошком факултету Универзитета у Београду и редакторки Речника српскохрватског књижевног и народног језика, у знак захвалности за дугогодишње поуке о међузависности лексикологије и деривације, започете једним вишесатним разговором о семантичко-деривационом гнезду лексеме звоно у српском и македонском језику, као и за све оно што је учинила за неколико генерација студената постдипломских студија Одсека за српски језик и лингвистику Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, посебно за оне који су јој својим усмеравањем у науци о језику и својим радовима на најбољи начин исказали поштовање и захвалност. Захваљујем колегиници др Јасмини Дражић што је пажљиво прочитала текст, а посебно на корисним примедбама. Захваљујем колеги др Твртку Прћићу на преводу резимеа на енглески језик. ∗

∗∗

346

Вера М. Васић

она анализа довољно поуздан методолошки поступак за утврђивање социокогнитивних концепта у датој језичко-културној заједници. Кључне речи: семантичко-деривациона анализа, семантичко-деривациона гнезда, социокогнитивни концепт, српски језик.

1. Приступ проблему. Насловом одређен лексиколошки теоријско-методолошки приступ налаже формирање СДГ лексема изведених од етимолошки идентификоване, а синхронијски актуелне, лексичке морфеме и њених аломорфа (СДР 2: 763), те, даље, у складу са циљем истраживања, повезивање са релевантним СДГ у оквиру једне ЛСГ, у првом реду оних лексема чија се значења укључују у полисемантичну структуру основне лексеме у доминантном СДГ. На примеру основних лексема из ЛСГ ’особа’ то значи повезивање и са СДГ придева ’млад’ и ’стар’, будући да је ’узраст’ или ’старосна доб’ уз ’пол’ њихова доминантна дијагностичка компонента или диференцијална сема, дакле повезивање са СДГ у које су укључене именице младић, девојка, старац и др. или са СДГ гл. ’удати’, које се етимолошки може сматрати и подгнездом СДГ гл. ’дати’, будући да у семантички садржај лексеме жена улази и компонента ’удата’, која се у случају лексеме човек/мушкарац реализује преко лексичке морфеме жен- (женити (се)), а та два глагола и њихови деривати јесу и чланови ЛСГ ’брак’. Како су и делимична испитивања СДГ лексема из дате ЛСГ (СДР1, СДР2) показала да „семантички процеси у деривацији прате семантичке процесе у полисемији, те их чак на известан начин чине и видљивијим” (СДР2: 768), може се претпоставити да семантичко-деривациона анализа може бити довољно поуздан метод за утврђивање социокогнитивних концепата у датој језичкој и културној заједници, будући да их начин номинације референата одражава. Семантичко-деривациона анализа показује, на пример, да у српском језику традиционални концепт ’човека (= мушкарац)’ укључује позитивно вредновање његове духовне и физичке снаге – човечина, те да се и изведеницом људина именује само мушкарац, чија се физичка снага и стас позитивно вреднују и изведеницом – човечетина, изведеном по истом обрасцу као и лексема женетина, којом се негативно вреднује не само физичка снага неке жене него и њено Терминолошка неуједначеност у савременој семантици и лексикологији у првом реду је последица разлика у теоријско-методолошким приступима (уп. Драгићевић 2007; Прћић 2008). 



Грађа за СДР1 и СДР2 ексцерпирана је из РМС.

Овај суд изведен је на основу анализе лексике српског језика; такав однос између семантичке и морфолошке деривације карактеристичан је углавном и за друге словенске језике. Према Најди (1975: 124) укључивање семантичке деривације у морфолошку није аутоматско, него зависи од семантичког домена. 

Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта

347

понашање, као и то да се позитивно/негативно вредновање истог својства код мушкарца и жене може изразити истим деривационим поступком – човечић, човечуљак // женица. 1.1. Теоријско-методолошки оквир. Референтни оквир за ово испитивање чине поставке о семантичко-деривационој анализи Даринке Гортан Премк (1997), а посебно њихова примена у лексикографији (Гортан Премк 2002). Метода семантичко-деривационе анализе развијана је у оквиру славистичких лексиколошких приступа, посебно московске школе семантике (Апресјан 1995), а проверавана на корпусу српског језика (СДР1, СДР2). она, што је и очекивано, акцептира основне методе у оквиру компоненцијалне анализе, од којих су неке кориштене и овом приликом (Најда 1975). Ужи оквир за испитивање односа у ЛСГ ’особа’ чини студија Men, women, and children: the semantics of basic social categories (Годард, Вјежбицка 2014), у којој су основне лексеме ове ЛСГ испитане са становишта теорије о природном семантичком метајезику [Natural Semantic Metalanguage (NSM)] Ане Вјежбицке, афирмисане у многим њеним радовима, као и у радовима њених сарадника. Извор многих, за ово испитивање важних, података и коментара представљају књиге Рајне Драгићевић (2007) и Твртка Прћића (2008), које у настави лексикологије с правом имају уџбенички статус, те студије Стане Ристић (2004), Гордане Штасни (2013) и Јасмине Дражић (2014а). 2. Лексичко-семантичка група ’особа’. Начин на који човек као ’животиња која класификује’, како га је назвала Ана Вјежбицка (1999: 24), именује себе директно одражава његова биолошка и психофизичка својства, те се први класификациони критериј заснива на старосним и полним разликама, што потврђује и висок степен универзалности у организацији ове ЛСГ, али не и у њеној структури. Узраст као доминантно обележје референата именованих основним лексемама ЛСГ ’особа’ на два начина учествује у формирању семантичког садржаја – самостално, на нивоу архисеме нове лексеме особа/човек – дете, и удружен са ДДС ’пол’, на основу које се у оквиру истог узраста успоставља дисјунктивна, или по Филмору (Филмор 2014: 95), пропорционална релација човек – жена, дечак – девојчица. Идентификација саме ове групе је проблематична, прво, стога што фразна лексема ’људско биће’ претпоставља хијерархијски вишу номиналну идентификацију ’биће’, према којој би у хипонимијском односу били кохипоними ’људско биће’ и ’Detx биће’, који се међусобно разликују управо по одсуству обележја оног другог (’људско биће’ [не-Detx биће], ’Detx биће’ [не-људско биће]), те стога што би се увођењем хиперонима Према Најди (1975: 90), у европским језицима човек се често класификује заједно са животињама у складу са савременим сазнањима о еволуцији, што је потпуно страно неким другим културама; дефиниција у РСЈ еклатантан је пример таквог приступа: 

348

Вера М. Васић

’биће’ једна примарно биолошка таксономија укрстила са филозофском. Како у српском језику изостаје фразна лексема ’животињско биће’, формална симетрија кохипонимског низа може се постићи увођењем лексеме ’особа’. 2.1. СДГ основних лексема ЛСГ ’особа’ 2.1.1. ’особа’. Постављање лексеме особа за носиоца архисемског садржаја [hum +] ове ЛСГ заснива се на томе што је она моносемична и што се њоме не актуализира ДДС ’пол’, а слаби сема ’узраст’, те се прецизнија идентификација постиже детерминацијом: мушка / женска особа // мушко / женско дете; млађа / старија особа // млађа / старија деца. Полисемичном лексемом човек се, насупрот томе, већ у првом класификационом акту успостављају две релације и на појмовној и на лексичкој разини: човек – дете и човек – жена, те се она првом наткатегоризује и изједначава са лексемом особа, а другом, управо супротно, поткатегоризује и изједначава са лексемом мушкарац. У српском језику регистар основних лексема ове групе готово доследно одражава фазичност првог и дисјунктивност другог својства:

1. живи организам, сисар из peдa примата који је постигао највиши развојни ступањ, друштвено биће које мисли, говори и располаже способношћу дa ствара оруђа и дa се њима служи у процесу paдa, Ноmо sapiens.  Милка Ивић (2006: 33) наводи да се у Шумадији за исказивање људске појавне врсте користи, према подацима код Елезовића, и животиња као назив живог створа, те да према примерима и обради у РСАНУ исто значење имају и живинче и живина.

Основну грађу чине СДГ имен. човек (обрадио М. Алановић), људи (обрадио М. Алановић), жена (обрадила В. Васић), муж (обрадио М. Ајџановић) и дете (обрадио М. Алановић) у СДР1, 2. 

Према Скоку (III, 211) лексема особа изведена је од рефлексивне заменице себе, себи преко превојног облика соб-; СР1, СР2, И–Б немају одредницу особа; РЈAЗУ полази од облика ’особ’ у значењу облик, лик, а за пододредницу ’особа’ даје: personа, individuum; РСАНУ 1. а. људска јединка, човек, лице; РМС 1. а. људска јединка, човек (без обзира на пол), лице; РСЈ а. човек као појединац, лице, људско биће. Клајн (2003) не одређује деривациони статус ове лексеме. У СДР није урађено СДГ лексема особа; са синхронијског становишта она је неизведена лексема, а следећи Скока могла би се одредити као 1-степени префиксално-суфиксални дериват лексеме себе. 

О значењу и употреби лексеме особа и њеном односу са лице, личност и неко пише Милка Ивић (1995) у чланку „О речима које исказују људски створ у најнеодређенијем смислу”. 

Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта

349

Табела 1. ’особа’ ДДС1 ’узраст’

одрасла човек, људи одрасла

мушка човек, мушкарац

мушка младић старац

недорасла дете, деца

ДДС1 ’узраст’, ДДС2 ’пол’ женска жена

млада

стара

мушка дечак

неодрасла

женска девојчица

женска девојка старица

Разлика између домена употребе лексема особа и човек најбоље се показује у терминологизираним колокацијама (особа са оштећеним слухом), у којима се по правилу не јавља лексема човек, иако њен семантички садржај улази у садржај атрибутивних именица типа слепац; у нетерминологизираним спојевима лексеме особа и човек међусобно су заменљиве ако се детерминатором одређује неко психичко или неиманентно својство (племенит, учен) али не и физичко (висок, леп), на чију концептуализацију делује параметар пола. Лексема особа се стога чешће јавља у исказима са деперсонализованим актерима у некој начелно конципираној радњи, али не и у исказима са егзистенцијалним глаголом као предикатом (*нема особа / ни једне особе на улици : нема људи / ни једног човека на улици), осим у позицији антецедента релативне клаузе, где се могу јавити и заменице (онај и свако): савезни премијер (би) требало да буде <особа> високог ауторитета (КССЈ) 1.000 динара по <особи> (КССЈ) ово је најиритантнији проблем с кожом – а нема <особе> која га није доживела (ЕИ 24 сата) 2.1.2. ’човек’. Лексикографска обрада лексеме човек у српском/хрватском језику одражава различиту хијерархију семантичких компоненти, поготово оних нижег ранга. Архисемски садржај преводним еквивалентом одређују СР1, СР2 и И–Б, преводним еквивалентом и дефиницијом РЈАЗУ (II. човјек значи у опће чељаде било мушко или женско, било дијете, одрасло или старо, а у суженом смислу одрасло мушко), а дефинишу га РМС (1.  Из Корпуса савременог српског језика на Математичком факултету Универзитета у Београду (КССЈ) навођени су само примери оригиналних текстова на српском језику.

350

Вера М. Васић

друштвено биће које мисли, говори и располаже способношћу да ствара), РСЈ (уп. нап. 4) и РХЈ (1. биће способно да прима обавијести изражене ријечима или знаковима који их замјењују и да на њих одговара). СДГ лексеме човек садржи 78 деривата, од 20 1-степених архисемским садржајем индукована су 3 именичка (човечанство, човечиште, човештво), 5 придевских и 1 глаголски дериват; лексема човечина може бити мотивисана и ДДС ’пол’. Значења блокираном синтаксичком функцијом (РМС 6. у служби неодређеног субјекта реченице), односно детерминатором (РМС 4: припадник једног народа, земље, сталежа, друштвеног реда, службе; 5. муж, супруг) не индукују ниједан дериват. Архисемом или/и диференцијалном семом колективне експресије, заснованој на оцени (РМС под 3. особа као носилац високих моралних способности), мотивисани су сви именички 1-степени префиксални деривати, изузев прачовек – натчовек,10 нечовек, потчовек, рашчовек, сучовек, као и глаголски префиксално-суфиксални или префиксирани префиксално-суфиксални деривати (обешчовечити, онечовечити се, очовечити (се), почовечити (се), учовечити се); архисемом су мотивисане и све сложенице (1-степених именичких 13 и 5 придевских и по једна именичка и придевска 2-степена). Потпуни семантичко-деривациони паралелизам остварује СДГ лексеме људи. ДДС ’пол’ мотивисано је 10 именичких 1-степених деривата, односно 11 ако је њоме мотивисана и лексема човечина, при чему моционо обележена лексема човечица може бити мотивисана и архисемом и ДДС.11 Сви други именички деривати индуковани су и нижерангираном семом ’физичко својство’, којој се прикључује и сема колективне експресије (човечац, човечетина, човечић, човечуљак, човечуљина, чова, чово, човуљак, човурина), што одражавају и деривациони обрасци. 2.1.2.1. ’људи’. РСАНУ прекида дотадашњу лексикографску праксу у обради лексеме људи, одређујући је само морфолошки (супл. мн. од човек) РСАНУ као прво, а РМС као једино, значење наводи терминолошко: 1. а. филозофско (према нем. Übermensch) у складу са учењем Ничеа; б. социолошко-политичко према немачкој нацистичкој идеологији (дефиниције су скраћене из техничких разлога); у РСАНУ дефиниција под 2. гласи: уопште човек који поседује високе моралне особине у степену већем од других људи, идеално биће (први наведен пример је из романа Тито Дорчић Вјенцеслава Новака, објављеног 1906, а најстарији из 1843, Константінъ Боићъ Повïстница грчкогъ народа), на основу којих се могао дати обрнут распоред значења. 10

11 РЈАЗУ: virago, ancilla. ријеч начињена према човјек у једном споменику X вијека и у једнога писца нашега времена и у Даничићеву рјечнику 3, 470: чловечица. а) ancilla: ... б) virago: Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека Ђ. Даничић 1мос. 2, 23; И–Б преузима пример из РЈАЗУ, уз који даје следећи коментар: ријеч начињена од човјек да буде према Хебрејском и Латинскоме: iš (човјек), iša (жена); vir (човјек), virago (жена).

Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта

351

у односу на необрађену лексему човек, што чине и РМС, РСЈ.12 У СР1 и СР2 примењен је исти поступак као и за лексему човек, те су дати само преводни еквиваленти (1. Die Menschen, homines; 2. Die Leute, homines). РЈАЗУ одређује лексему прво преко преводних еквивалената (homines, viri), а у неким значењима експлицитно на основу ДДС ’пол’ и ’узраст’: а. homines, према човек II, 1: (...) у којему примјеру ваља да се мисли само о мушкима, премда се то изријеком не каже; б. човјек одрастао (човјек 2, а) (...) али се не може рећи да се говори само о мушкима; ц. viri, мушке главе, мушкарци (човјек, 11, 2) (...) амо припадају и ови примјери у којима се изријеком не истичу људи према женскима; (...) у овоме примјеру истичу се људи не само према женскима, него и према дјеци, а и према старима (с потврдом из Богишићевог зборника 72).13 И–Б с позивањем на РЈАЗУ под 1. die Menschen, homines, и мушакарци, мужеви, дјетићи; 2. die Leute, homines, без разлике мушкога и женскога рода, и с упућивањем на људство. У СДГ лексеме људи у свим дериватима (укупно 51) актуализирана је ДДС ’узраст’ – одрасла особа, а сема ’пол’ у пет, при томе у једном делимично (људство), и то на основу досадашње праксе, те би се могло претпоставити да ће се она у неким контекстима све чешће замењивати лексемом особље. У семантички садржај деривата са актуализираном семом ’пол’ укључена је и сема колективне експресије (људескара, људесина, људина, људурина), на што у РМС упућује квалификатор пеј(оративно); лексема људесина разликује се од других по томе што се њоме поред мушкарца може именовати и жена, те се преносом на супротни пол сема негативне оцене појачава. 2.1.3. ’дете’, ’деца’. У семантичком садржају лексеме дете, односно деца, ДДС је ’узраст’, на основу које се успоставља релација са лексемом особа, односно човек (уп. Табелу 1). Лексикографска обрада лексеме дете/деца подударна је са обрадама лексема човек/људи: СР1 и СР2 дају само преводне еквиваленте (das Kind, filius aut filia, односно die Kinder, pueri, liberi, proles); РЈАЗУ детаљно одређује значења у два одвојена чланка, а РСАНУ, РМС, РСЈ и 12 РХЈ има исти тип обраде, с тим што под 2. с квалификатором разг. констатује да се употребљава за појачавање, изражавање чуђења и за упозоравање. 13 „Дијеле се на дјецу до десете, на дјечаке и дјевојчице до петнаесте, на момке и дјевојке до женидбе односно удаје, на људе и жене до педесете, а на старце и бабе до педесете године и даље”; према Богишићу у Градишкој и Бродској пуковнији (V. Bogišić, Zbornik sadašnjih pravnih običaja u južnih Slovena, knjiga prva, Zagreb 1874; одељак „Na koje se razdjele zadrugari dijele što se godina tiče”, стр. 72).

352

Вера М. Васић

РХЈ у чланку уз сингуларски облик; И–Б даје преводне еквиваленте (das Kind, filius aut filia), а чланак организује издвајањем специфичних назива испред примера. Описним дефиницијама потврђује се важност ДДС ’узраст’, којој се, осим у РСАНУ и РХЈ, придружује сема ’пол’. Границе узрасног периода одређују се, по правилу, рођењем или/и зачећем и достизањем полне зрелости (РСЈ 1. а. људско биће (дечак или девојчица) у доба свог раног развоја, од рођења до почетка полног сазревања; људско биће које ће се тек родити, заметак људског бића). СДГ лексеме дете/деца (укупно 56 деривата) добро одражава њен семантички садржај. ДДС ’узраст’ индуковани су деривати од обе творбене основе, дет- и дец-: детињи (> детињски, детињство), дечји, дечак (> дечачки, дечаштво, дечкић), а придруживањем семе ’оцена’ детињаст (> детињити, детињарија, детињарлук). Активирањем диференцијалне семе ’пол’ настаје дериват детић (> детићак, детићки). Придруживањем семе ’оцена’ ДДС ’узраст’ настају деминутивни, ретко и аугментативни, деривати: детенце, детешце, дететина, детиште, дечица, дечурилија. Лексеме дете/деца, човек и жена, односно отац и мајка чине лексичко-семантичку подгрупу ’породица’ у ЛСГ ’особа’, засновану на биолошком и социјалном односу међу носиоцима одговарајућих назива; у том случају диференцијална сема ’узраст’ је неутралисана (РМС 1. б. син или кћи у односу према родитељима; у РСЈ проширено са без обзира на узраст).14 Префиксални деривати именице дете у значењу потомак упућују на то да је управо дете централни члан породице. Наиме, мушкарца и жену који су у браку а немају деце квалификује управо то што их немају, што физиолошки нису били способни да их добију: бездетак, бездетка, бездетница, бездет, бездетан, бездетност. 2.1.4. ’жена’. Удружено деловање ДДС ’узраст’ и ’пол’ у семантичком садржају лексеме жена, а исто тако и лексеме мушкарац, доводи до нове велике поделе у ЛСГ ’особа’, и то у два домена: успоставља се разлика не само по обележју пола него и узраста, који је, за разлику од пола, подложан квантитативном одређивању (уп. Табелу 1). Лексикографска обрада лексеме жена у РСАНУ, РМС, РСЈ и РХЈ, насупрот обради у РЈАЗУ (људско биће женског рода. а. особа којој је организам удешен за рађање дјеце), одређује жену као особу, људско биће 14 Ово значење индукује семантичку деривацију, уп. РСЈ 4. (често у мн.) а. (са ген. или присвојним придевом) човек (без обзира на узраст и пол) који је cвojим начином живота и схватањима веран одраз и представник средине или епохе у којој живи; потомак, потомство: београдска деца, деца овога века, ~ револуције, ~ свог времена, ~ атомског века; деца земље. б. фиг. плод, творевина, производ, дело: ~ фантазије, песничка деца.

Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта

353

или лице супротно мушкарцу, за разлику од мушкарца, којег само РСЈ одређује и као особу полно супротну жени, што упућује не само на то да се основним у концептуализацији човека сматра опозиција заснована на физиолошким разликама између мушкарца и жене него и на то да се концепт мушкарца надређује концепту жене у социјалном смислу. Ако би се на лексеме мушкарац и жена применио термин творбени суплетивизам, типичан за именовање животиња на основу пола (ждребац – кобила), што Апресјан (1995: 169) сматра сасвим оправданим, обрада би била не само једнообразна него и тачнија. У СДГ лексеме жена укључено је 84 деривата (53 именице, 9 придева, 2 прилога и 11 глагола), од чега 33 означавају особу женског пола или се на њу односе, а 51 особу мушког пола. Овако велика разлика одраз је начина живота, односа у породици, обичаја, колективних ставова према тако означеним особама, њиховим својствима и ономе што чине. Исто тако, од 33 деривата који се односе на жену, 9 се користи за негативну квалификацију (женетина, женскара, женскетина, женскурина, жентура, жентурача, жентурина, женура, женурина), а од 5, творена по деминутивном обрасцу, само једним се жена сигурно квалификују позитивно (женица); назив за жену преноси се на животињу женског пола из класе сисара (женка, женкица, женчица); жене се именују као колектив с истим особинама (женскадија, женскиње, женство), а само једном се наспрамно образовању за жене јавља и за мушкарце (женско / мушко). У СДГ само једна, данас неактуелна лексема, женинство, изведена је преко значења ’она која је ступила у брак, супруга’; њоме се означавала имовина коју жена унесе у брак или касније наследи, мираз (РМС). Лексичка морфема жен- јавља се у 51 деривату којима се именује мушка особа, њена својства и радње у којима је актер. Општеприхваћени, неретко и стереотипни, ставови о жени, њеној нарави и понашању у основи су семантичке компоненте која индукује пренос назива на особу мушког пола као облик семантичке деривације – (права) жена је блага, брижна, уредна, мушкарац који је (права) жена кукавица је, помирљив и обично воли да прича.15 Социјални односи између мушкарца и жене, грађени на њиховим улогама у патријархалним културама, други су домен у којем се назив за мушкарца изводи од морфеме жен-: женар (> женарити, женарење), женскар (> женскарски, женскарити, женскарење, женскарлук, женскарство), женскарош. Тако именованог мушкарца већином не осуђују, напротив, други мушкарци му завиде, а поред мушкараца диве му се неретко и жене, осим његове, наравно. 15 РЈАЗУ: у преносном смислу као ознака или обиљежје човјека, који се влада као слаба жена, који је плашљив, кукавица.

354

Вера М. Васић

Посебан, историјски вероватно први, јесте домен брака, односно улоге мушкарца у њему; у СДГ лексеме жена ови деривати чине подгнездо, са гл. женити (се) као основним, 1-степеним дериватом, по обрасцу: Ag1m, f Vtran. + Obj1m (= Ag2m) (+ Obj2/Socf) Ag2m + Vrefl. + Obj2/Socf

На позицији Obj1m јесу лексеме којима се означава мушка особа у најближем сродству са Ag1m, f (син, синовац, унук), која се као учесник у току чина или обреда ступања у брак (женидба) назива жеником, жењеником или младожењом, са малим значењским разликама у садржају или временско-просторној дистрибуцији. У процесу граматичке деривације настају изведенице типа жењен, жењење, ожењен према којем стоји неожењен; префиксалном деривацијом у оквиру истог домена творе се перфективни гл. оженити (се) и раженити се, затим гл. са умножавањем Obj1m (= Ag2m) као новом семантичком компонентом (иженити се, поженити (се); као вишестепени деривати неких од ових глагола творе се њихови видски парњаци ражењати, ражењивати). Семантички је значајна социокултурно обележена компонента која се односи на услове и начин склапања брака, заступљена у деривату: приженити (се), и даље у приженивати се, приженидба, јер онај који се приженио постаје прижења, домазет. Именовање ожењеног мушкарца композитним дериватима са бројном, односно прилошком основом као првим делом одражава различите верске или социјалне норме: једноженац // двоженац, многоженац, према којима се регуларно јављају граматички деривати типа једноженство. По префиксално-суфиксалном деривационом обрасцу творе се лексеме нежења и неженство, од којих друга има терминолошко значење и веома ограничен домен употребе. У семантички садржај лексеме нежења не укључује се само негацијa гл. оженити се већ и имплицитнa квантификацијa узраста, различите друштвене норме (обавеза целибата монаха и римокатоличких свештеника), сексуална опредељеност, неке животне околности. Микрогнездо гл. женити бројем својих деривата, а још више њиховим значењем, поткрепљује пословицу коју Вук даје као коментар (СР1, СР2) уз именицу човек: човек не може бити човек, докле га жена не крсти; женидба је, дакле, облик пожељног и социокултурним правилима или/и традиционалним обредом регулисаног прелаза, тј. иницијације мушкарца. 2.1.5. ’муж/мушкарац’. СДГ именице муж, са укупно 45 деривата, недвосмислено потврђује да се она у савременом језику употребљава углавном само у значењу супруг, према којем стоји неколико именичких и придевских деривата (мужетина, мужина, мужић; мужев, мужевљев,

Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта

355

мужевљи), а знатно ређе као ознака за одраслог мушкарца (РМС 2. а.), у данас већ архаичном значењу угледан, узоран човек, стваралац; знаменит човек, јунак (РМС 2. б.). По истом семантичком обрасцу лексичка морфема муж- учествује у деривацији назива за сисара мушког пола – мужјак, који се са становишта савремене употребне норме поново преноси на мушкарца, експресивно квалификујући његову сексуалну потенцију. Придевски деривати, изведени преко другог значења (РМС 2. а.), као и њихови вишестепени деривати, имају високу учесталост, супротстављајући се како посесивним придевима изведеним преко првог, релационог и углавном и референцијалног значења, тако и придевима изведеним од аломорфне основе (муш-), који чине микрогнездо управо са придевом мушки као његовим носиоцем; уп. разлику у следећим примерима (КССЈ): мужеван (стас, глас, лепота) // мушки (полни хормони, особа, дете, члан породице, репрезентација, манастир, обућа, бицикл, козметика, пријатељство), који недвосмислено показују да само придев мушки контрастира са придевом женски (особа, дете, репрезентација, лепота итд.); исти однос се упоставља и међу прилозима мужевно (понашати се, изгледати) / мушки (стегнути коме руку, борити се, подносити што), а углавном и у именичким дериватима мужевност и мушкост. Префиксални именички дериват са негацијом као творбеним формантом, карактеристичан још једино за именицу човек, јавља се и у подгнезду мушкарац у облику поимениченог придева – немушко, у значењу слаб човек, слабић. Између СДГ лексеме жена и подгнезда мушкарац у оквиру СДГ муж постоји једна значајна подударност, од лексичке морфеме изводи се назив за особу женског пола, којим се она, у складу са традиционалном културом и стереотипним ставовима, негативно оцењује: мушкара, мушкарача (мушкарачки), мушкобана (мушкобанаст), мушкобања (мушкобањаст). 2.2. Опште / специфично у СДГ основних лексема ЛСГ ’особа’. Структура и организација СДГ основних лексема ове ЛСГ у српском језику одражавају и принцип универзалности, будући да су концепти ’пола’ и ’узраста’ универзални, и принцип партикуларности, који се показује у присуству / одсуству неког члана СДГ или ЛСГ, што је последица разлика међу језицима или/и социокултурним заједницама (Годард, Вјежбицка 2014: 47). Тако се, на пример, показује висок степен формалне и концептуалне подударности између СДГ ’човек, људи’ у српском језику и лексичког гнезда ’człowiek’ у пољском језику (Кардела 2015), а формалне неподударности између СДГ ’жена’ у српском и енглеском језику (Васић, Нејгебауер 2002). У српском и у пољском језику, поред предвидљиве граматичке деривације људски / człowieczy, јављају се и примери семантичко-граматичке деривације човечуљак / człeczek, онечовечити / odczłowieczyć się, онечовечење / odczłowieczenie się; у СДГ ’жена’ на српском језику јавља

356

Вера М. Васић

се читав низ деривата изведених на основу диференцијалне семе ’оцена’ према којима се у енглеском језику јавља или колокација или нова лексема, које заједно са основном чине лексичко гнездо: жена / women, женетина / (low) vulgar women, (big) corpulent, strong women, slut, slattern. Наведени примери потврђују став Годарда и Вјежбицке да није битно да ли неки језик има или нема речи за ’male’ [мушки] или ’female’ [женски] пошто концепти иза речи човек, жена, дечак и девојчица зависе од концепта мушки и женски, а ти су концепти (претпоставља се) универзални, без обзира на то да ли јесу или нису лексикализовани у неком језику (2014: 25). 3. Семантичко-деривациони модели у ЛСГ ’особа’. У организацији СДГ, односно подгнезда основних именичких лексема у ЛСГ ’особа’ показује се становита законитост и на семантичком и на деривационом плану. Лексема ’особа’ као носилац апстрактне архисеме са крајње ограниченим деривационим потенцијалом (особни) супротставља се свим лексемама које у свој семантички садржај укључују компоненте које одражавају психофизичка својства датих референата. С друге стране, лексеме човек и људи супротстављају се прво свим другим лексемама ове ЛСГ својим семантичким садржајем, будући да као носиоци архисемске компоненте у одговарајућим контекстима не актуализирају ДДС ’узраст’ и ’пол’, те је њихова семантичка структура стога и сложенија од структуре лексема са обавезно актуализираним ДДС ’узраст’ и ’пол’, а њихов деривациони потенцијал виши. 3.1. Семантичка структура основних лексема у ЛСГ ’особа’. 3.1.1. Основни критерији у конституисању значења. На основу просте чињенице да је човек у процесу именовања себе и онај који даје име и објекат именовања, може се претпоставити да семантичка структура лексеме човек одражава како он поима себе, односно како поима и именује друге и бива од њих именован. Ако се међусобно повежу ставови Даринке Гортан Премк о принципима конституисања значења са одређењем разлике између семасиологије и ономасиологије Дирка Херартса, те са Апресјановим одређењем односа између значења лексичких јединица и ставова у датој језичкој заједници: [с]вака од семантичких компонената, сема нижега ранга може бити мотивациона база за асоцијативно повезивање двају семантичких садржаја, односно може бити фокус за развитак новога значења, нове семантичке реализације (са семасиолошког становишта), тј. може бити индуктор преношења номинације с једнога појма на други (са ономасиолошког становишта) (Гортан Премк (2004: 89).

Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта

357

[д]ругим речима, разлика између семасиологије и ономасиологије једнака је разлици између значења и именовања: семасиологија за своју полазну тачку узима реч као облик и региструје значења у којима се она може јавити; ономасиологија за полазну тачку узима концепт и истражује којим се различитим изразима он може означити или именовати (Херартс 2010: 23). [с]ваки природан језик одрaжава специфичан начин схватања и организовања (тј. концептуализације) света око нас. Значења изражена у природном језику чине обједињен систем погледа, неку врсту колективне филозофије која постаје обавезна за све говорнике тог језика (Апресјан 2000: 103).

тада се може претпоставити да се асоцијативно повезивање семантичких садржаја са ономасиолошког становишта може одредити и као преношење номинације у оквиру истог појма с једног његовог инхерентног својства на друго, с једне његове улоге на другу, а са семасиолошког становишта да развијање новог значења може значити и спецификацију, сужавање значења у складу са својством које је у фокусу, односно са улогом задобијеном или активираном у одређеном контексту,16 што одражава, више или мање доследно, њихова лексикографска обрада, синхронијски или/и дијахронијски спроведена. 3.1.2. парадигматски односи. Лексикографска обрада лексеме човек показује да се првим значењем одређује архисемско; у РЈАЗУ му се прикључује и сужено значење одрасло мушко (чељаде), које се у осталим речницима издваја као посебно. Иако се разлика између обраде у РЈАЗУ и у другим речницима чини занемарљивом, одређење у РЈАЗУ је тачније пошто је типичан референт архисемског значења одрасла особа и што тек одрасла мушка особа може остварити неке за њу и колектив важне улоге. Управо то сужено значење лексеме човек према РЈАЗУ има лексема муж као прво (а. муж је човјек у годинама одмакао од младића, од момка), а као друго оно које стиче на основу социјалне улоге (б. муж је ожењен човек); РСАНУ има обрнут редослед значења; исто значење остварује и лексема човек (РЈАЗУ под 6; РМС под 5). Разлике у обради одражавају промене у хијерархизацији својстава референта, које изазивају и више или мање стабилне промене у парадигматским односима међу лексемама: лексеме човек и муж остваривале су синонимичан однос на основу узрасних и полних одлика референта, да би га затим пренеле и на домен брака, у којем човек остварује једну од својих најважнијих социјалних улога. Према Зинаида А. Харитончик (2012: 402) истиче да се значење не може сматрати стабилном структуром која постоји и функционише изван везе са концептом као својим источником. 16

ɭɥɨɝɟ (ɛ. ɦɭɠ ʁɟ ɨɠɟʃɟɧ ɱɨɜɟɤ); ɊɋȺɇɍ ɢɦɚ ɨɛɪɧɭɬ ɪɟɞɨɫɥɟɞ ɡɧɚɱɟʃɚ; ɢɫɬɨ ɡɧɚɱɟʃɟ ɨɫɬɜɚɪɭʁɟ ɢ ɥɟɤɫɟɦɚ ɱɨɜɟɤ (ɊȳȺɁɍ ɩɨɞ 6; ɊɆɋ ɩɨɞ 5). Ɋɚɡɥɢɤɟ ɭ ɨɛɪɚɞɢ ɨɞɪɚɠɚɜɚʁɭ ɩɪɨɦɟɧɟ ɯɢʁɟɪɚɪɯɢɡɚɰɢʁɢ ɪɟɮɟɪɟɧɬɚ, ɢɡɚɡɢɜɚʁɭ ɢ ɜɢɲɟ ɢɥɢ ɦɚʃɟ ɭɥɨɝɟ (ɛ.ɭɦɭɠ ʁɟ ɨɠɟʃɟɧ ɫɜɨʁɫɬɚɜɚ ɱɨɜɟɤ); ɊɋȺɇɍ ɢɦɚ ɤɨʁɟ ɨɛɪɧɭɬ ɪɟɞɨɫɥɟɞ ɡɧɚɱɟʃɚ; ɢɫɬɨ ɫɬɚɛɢɥɧɟ ɡɧɚɱɟʃɟ ɩɪɨɦɟɧɟ ɭ ɩɚɪɚɞɢɝɦɚɬɫɤɢɦ ɨɞɧɨɫɢɦɚ ɦɟɻɭ ɥɟɤɫɟɦɚɦɚ: ɥɟɤɫɟɦɟ ɱɨɜɟɤ ɢ ɦɭɠ Вера Васићɩɨɞ 5). Ɋɚɡɥɢɤɟ ɭ ɨɛɪɚɞɢ ɨɫɬɜɚɪɢɜɚɥɟ 358 ɢ ɥɟɤɫɟɦɚ ɱɨɜɟɤ (ɊȳȺɁɍ ɩɨɞ ɨɫɬɜɚɪɭʁɟ 6; М. ɊɆɋ ɨɞɪɚɠɚɜɚʁɭ ɫɭ ɫɢɧɨɧɢɦɢɱɚɧ ɨɞɧɨɫ ɧɚ ɨɫɧɨɜɭ ɭɡɪɚɫɧɢɯ ɢ ɩɨɥɧɢɯ ɨɞɥɢɤɚ ɪɟɮɟɪɟɧɬɚ, ɛɢ ɫɬɚɛɢɥɧɟ ɝɚ ɡɚɬɢɦ ɩɪɨɦɟɧɟ ɭ ɯɢʁɟɪɚɪɯɢɡɚɰɢʁɢ ɫɜɨʁɫɬɚɜɚ ɪɟɮɟɪɟɧɬɚ, ɤɨʁɟ ɢɡɚɡɢɜɚʁɭ ɢ ɜɢɲɟ ɢɥɢ ɞɚ ɦɚʃɟ ɩɪɟɧɟɥɟ ɢ ɧɚ ɞɨɦɟɧ ɛɪɚɤɚ ɭ ɤɨʁɟɦ ɱɨɜɟɤ ɨɫɬɜɚɪɭʁɟ ʁɟɞɧɭ ɨɞ ɫɜɨʁɢɯ ɧɚʁɜɚɠɧɢʁɢɯ ɫɨɰɢʁɚɥɧɢɯ ɩɪɨɦɟɧɟ ɭ ɩɚɪɚɞɢɝɦɚɬɫɤɢɦ ɨɞɧɨɫɢɦɚ ɦɟɻɭ ɥɟɤɫɟɦɚɦɚ: ɥɟɤɫɟɦɟ ɱɨɜɟɤ ɢ ɦɭɠ ɨɫɬɜɚɪɢɜɚɥɟ примерима у РЈАЗУ ɊȳȺɁɍ ове две лексеме никада нису испуњавале услове за ɡɚ ɭɥɨɝɚ. ɉɪɟɦɚ ɩɪɢɦɟɪɢɦɚ ɨɜɟ ɞɜɟ ɢɥɟɤɫɟɦɟ ɢɫɩɭʃɚɜɚɥɟ ɫɭ ɫɢɧɨɧɢɦɢɱɚɧ ɨɞɧɨɫ ɧɚ ɭɨɫɧɨɜɭ ɭɡɪɚɫɧɢɯ ɩɨɥɧɢɯɧɢɤɚɞɚ ɨɞɥɢɤɚɧɢɫɭ ɪɟɮɟɪɟɧɬɚ, ɞɚ ɛɢɭɫɥɨɜɟ ɝɚ ɡɚɬɢɦ ɭɫɩɨɫɬɚɜʂɚʃɟ ɩɨɬɩɭɧɟ ɫɢɧɨɧɢɦɢʁɟ ɧɢɬɢ ɭ ɩɪɜɨɦ ɧɢɬɢ ɭ ɞɪɭɝɨɦ ɡɧɚɱɟʃɭ, ɩɨɲɬɨ ʁɟ ɭ успостављање потпуне синонимије нити у првом нити у другом значењу, ɩɪɟɧɟɥɟ ɢ ɧɚ ɞɨɦɟɧ ɛɪɚɤɚ ɭ ɤɨʁɟɦ ɱɨɜɟɤ ɨɫɬɜɚɪɭʁɟ ʁɟɞɧɭ ɨɞ ɫɜɨʁɢɯ ɧɚʁɜɚɠɧɢʁɢɯ ɫɨɰɢʁɚɥɧɢɯ ɤɨɧɰɟɩɬ ɦɭɠɚ ɭɥɚɡɢɥɚ ɢ ɭɥɨɝɚ ɧɚ ɨɫɧɨɜɭ ɫɨɰɢʁɚɥɧɨɝ ɫɬɚɬɭɫɚ (ɤɦɟɬ). Ʉɨɦɭɧɢɤɚɬɢɜɧɚ пошто је у концепт мужа улазила и улога на основу социјалног статуса ɭɥɨɝɚ. ɉɪɟɦɚ ɩɪɢɦɟɪɢɦɚ ɭ ɊȳȺɁɍ ɨɜɟ ɞɜɟ ɥɟɤɫɟɦɟ ɧɢɤɚɞɚ ɧɢɫɭ ɢɫɩɭʃɚɜɚɥɟ ɭɫɥɨɜɟ ɡɚ ɩɨɬɪɟɛɚ ɞɚ ɫɟКомуникативна ɬɪɚɧɫɩɚɪɟɧɬɧɢʁɟ ɢɦɟɧɭʁɟ ɪɟɮɟɪɟɧɬ ɭɡɧɚɱɟʃɭ, ɞɨɦɟɧ ɛɪɚɤɚ, ʁɟ ɭɡɭ (кмет). потреба транспарентније именује референт ɭɫɩɨɫɬɚɜʂɚʃɟ ɩɨɬɩɭɧɟ ɫɢɧɨɧɢɦɢʁɟ ɧɢɬɢдаɭ се ɩɪɜɨɦ ɧɢɬɢ ɭɤʂɭɱɟɧ ɭ ɞɪɭɝɨɦ ɩɨɲɬɨ ɫɨɰɢɨɤɨɧɝɧɢɬɢɜɧɟ ɩɚɪɚɦɟɬɪɟ ɧɚ ɨɫɧɨɜɭ ɤɨʁɢɯ ʁɟ ɨɜɚʁ ɞɨɦɟɧ ɛɢɜɚɨ ɨɞɪɟɻɢɜɚɧ ɢ ɭ ɩɪɚɜɧɨɦ ɤɨɧɰɟɩɬ ɦɭɠɚ ɭɥɚɡɢɥɚ ɭɥɨɝɚузɧɚсоциоконгнитивне ɨɫɧɨɜɭ ɫɨɰɢʁɚɥɧɨɝпараметре ɫɬɚɬɭɫɚ (ɤɦɟɬ). Ʉɨɦɭɧɢɤɚɬɢɜɧɚ укључен у доменɢбрака, на основу којих 17 ɫɦɢɫɥɭ ɢɧɫɬɢɬɭɰɢɨɧɚɥɢɡɨɜɚɧ, ɩɪɨɭɡɪɨɤɨɜɚɥɚ ʁɟ ɩɪɨɦɟɧɭ ɫɦɟɪɚ ɫɢɧɨɧɢɦɢʁɟ: ɩɨɬɪɟɛɚ ɞɚ ɫɟ ɬɪɚɧɫɩɚɪɟɧɬɧɢʁɟ ɢɦɟɧɭʁɟ ɪɟɮɟɪɟɧɬ ɭɤʂɭɱɟɧ ɭ ɞɨɦɟɧ ɛɪɚɤɚ, ɭɡ

је овај домен бивао одређиван и у правном смислу институционализован,

ɫɨɰɢɨɤɨɧɝɧɢɬɢɜɧɟ ɩɚɪɚɦɟɬɪɟ ɧɚ ɨɫɧɨɜɭ ʁɟ ɨɜɚʁ ɞɨɦɟɧ 17 18 ɛɢɜɚɨ ɨɞɪɟɻɢɜɚɧ ɢ ɭ ɩɪɚɜɧɨɦ проузроковала је промену смераɤɨʁɢɯ синонимије: ɫɦɢɫɥɭ ɢɧɫɬɢɬɭɰɢɨɧɚɥɢɡɨɜɚɧ, ɩɪɨɭɡɪɨɤɨɜɚɥɚ ʁɟ ɩɪɨɦɟɧɭ ɫɦɟɪɚ ɫɢɧɨɧɢɦɢʁɟ: 17 ’ɨɞɪɚɫɥɚ ɦɭɲɤɚ ɨɫɨɛɚ’ ɞɨɦɢɧɚɧɬɧɨ ɤɨɧɬɟɤɫɬɭɚɥɧɨ ɫɢɧɨɧɢɦɢɱɧɨ ɑɈȼȿɄ ĺ Ɇɍɀ [ɤʃɢɲɤɢ; ɚɪɯɚɢɱɧɨ] p ’ɨɞɪɚɫɥɚ ɦɭɲɤɚ ɨɫɨɛɚ’ ɞɨɦɢɧɚɧɬɧɨ ɤɨɧɬɟɤɫɬɭɚɥɧɨ ɫɢɧɨɧɢɦɢɱɧɨ ’ɨɠɟʃɟɧ [ĺ[ɤʃɢɲɤɢ; ɩɨɫɟɫɨɪ, ɚɪɯɚɢɱɧɨ] ɟɤɫɩɥ. +/-] ɑɈȼȿɄ ɦɭɲɤɪɚɰ’ ĺ Ɇɍɀ ɞɨɦɢɧɚɧɬɧɨ p ɤɨɧɬɟɤɫɬɭɚɥɧɨ ɫɢɧɨɧɢɦɢɱɧɨ Ɇɍɀ ĺ ɋɍɉɊɍȽ (ɮɨɪɦɚɥɧɨ) ĺ ɑɈȼȿɄ [ɧɟɮɨɪɦɚɥɧɨ] 18 ’ɨɠɟʃɟɧ ɦɭɲɤɪɚɰ’ [ĺ ɩɨɫɟɫɨɪ, ɟɤɫɩɥ. +/-] ɇɚ ɨɫɧɨɜɭ ɭɥɨɝɟ ɭ ɞɨɦɟɧɭ ɛɪɚɤɚ ɤɨɧɰɟɩɬɭɚɥɢɡɭʁɟ ɫɟ ɢ ɠɟɧɚ, ɚ ɫɥɢɱɧɨ ɬɨɦɟ ɢ ɦɥɚɞɢʄ ɞɨɦɢɧɚɧɬɧɨ ɤɨɧɬɟɤɫɬɭɚɥɧɨ ɫɢɧɨɧɢɦɢɱɧɨ 18 ɢ ɞɟɜɨʁɤɚ: На основу Ɇɍɀ ĺ у ɋɍɉɊɍȽ (ɮɨɪɦɚɥɧɨ) ĺ ɑɈȼȿɄ [ɧɟɮɨɪɦɚɥɧɨ] улоге домену брака концептуализује се и жена, а слично ’ɨɞɪɚɫɥɚ ɠɟɧɫɤɚ ɨɫɨɛɚ’ ɫɟ ɢ ɠɟɧɚ, ɚ ɫɥɢɱɧɨ ɬɨɦɟ ɢ ɦɥɚɞɢʄ томе и младић ɇɚ ɨɫɧɨɜɭ ɭɥɨɝɟиɭдевојка: ɞɨɦɟɧɭ ɛɪɚɤɚ ɤɨɧɰɟɩɬɭɚɥɢɡɭʁɟ ɀȿɇȺ

ɢ ɞɟɜɨʁɤɚ:

p ’ɨɞɪɚɫɥɚ ɠɟɧɫɤɚ ɨɫɨɛɚ’ ’ɭɞɚɬɚ ɠɟɧɚ’ [ĺ ɩɨɫɟɫɨɪ, ɟɤɫɩɥ. +/-] ɀȿɇȺ ɞɨɦɢɧɚɧɬɧɨ ɤɨɧɬɟɤɫɬɭɚɥɧɨ ɫɢɧɨɧɢɦɢɱɧɨ p ɀȿɇȺ [ɞɟɬɟɪɦɢɪɚɧ ɟɤɫɩɥ. +/-] ĺ ɋɍɉɊɍȽȺ (ɮɨɪɦɚɥɧɨ) ’ɭɞɚɬɚ ɠɟɧɚ’ [ĺ ɩɨɫɟɫɨɪ, ɟɤɫɩɥ. +/-] ɞɨɦɢɧɚɧɬɧɨ ɤɨɧɬɟɤɫɬɭɚɥɧɨ ɫɢɧɨɧɢɦɢɱɧɨ ɀȿɇȺ [ɞɟɬɟɪɦɢɪɚɧ ɟɤɫɩɥ. +/-] ĺ ɋɍɉɊɍȽȺ (ɮɨɪɦɚɥɧɨ)

Други пример за преношење номинације у оквиру именоваȾɪɭɝɢ ɩɪɢɦɟɪ ɡɚ ɩɪɟɧɨɲɟʃɟ ɧɨɦɢɧɚɰɢʁɟ ɭ ɨɤɜɢɪɭ ʁɟɞɧɨɝ једног ɢɦɟɧɨɜɚɧɨɝ ɩɨʁɦɚ ɧɚ појма основу ɩɪɟɞɫɬɚɜʂɚʁɭ улоге коју остварује преноса ɨɫɧɨɜɭног ɭɥɨɝɟ ɤɨʁɭна ɨɫɬɜɚɪɭʁɟ ɩɪɢɦɟɪɢпредстављају ɩɪɟɧɨɫɚ ɧɚɡɢɜɚпримери ɧɚ ɫɬɚɬɭɫɧɨ ɨɞɪɟɻɟɧɨɝ назива наɩɨɜɟɪɟɧɟ статусноɦɭодређеног вршиоца поверенеɱɨɜɟɤ му активности. ɜɪɲɢɨɰɚ ɧɟɤɟɩɪɢɦɟɪ ɚɤɬɢɜɧɨɫɬɢ. Ɍɚɤɨ ɭнеке ɫɟɨɤɜɢɪɭ ɥɟɤɫɟɦɨɦ ɞɟɬɟɪɦɢɧɢɪɚɧɨɦ Ⱦɪɭɝɢ ɡɚ ɩɪɟɧɨɲɟʃɟ ɧɨɦɢɧɚɰɢʁɟ ʁɟɞɧɨɝ ɢɦɟɧɨɜɚɧɨɝ ɩɨʁɦɚ ɧɚ Тако се лексемом човек, детерминираном посесивном заменицом или ɤɨʁɚ ɩɨɫɟɫɢɜɧɨɦ ɡɚɦɟɧɢɰɨɦ ɢɥɢ ɩɪɢɞɟɜɨɦ ɦɨɠɟ ɧɚɡɜɚɬɢ ɦɭɲɤɚ ɢɥɢ ɠɟɧɫɤɚ ɨɫɧɨɜɭ ɭɥɨɝɟ ɤɨʁɭ ɨɫɬɜɚɪɭʁɟ ɩɪɟɞɫɬɚɜʂɚʁɭ ɩɪɢɦɟɪɢ ɩɪɟɧɨɫɚ ɧɚɡɢɜɚ ɧɚ ɫɬɚɬɭɫɧɨɨɫɨɛɚ ɨɞɪɟɻɟɧɨɝ ɩɨɞɪɠɚɜɚ ɧɟɤɨɝ ɧɟɤɨɦ придевом, може ɩɥɚɧɭ, назвати мушка илиɌɚɤɨ женска која подржава неког у ɜɪɲɢɨɰɚ ɧɟɤɟ ɭɩɨɜɟɪɟɧɟ ɦɭ ɩɨɞɭɯɜɚɬɭ: ɚɤɬɢɜɧɨɫɬɢ. ɫɟ особа ɥɟɤɫɟɦɨɦ ɱɨɜɟɤ ɞɟɬɟɪɦɢɧɢɪɚɧɨɦ ɞɨɞɚʁɟ ɞɚ ɫɚ Ȼʁɟɤɨɜɢʄɟɦ ɫʁɚʁɧɨ ɫɚɪɚɻɭʁɟ (...) ɂɩɚɤ,ɧɚɡɜɚɬɢ ɤɚɤɨ ɤɚɠɟ,ɦɭɲɤɚ ɬɨ ɧɟ ɡɧɚɱɢ ʁɟ „ɞɢɪɟɤɬɨɪɨɜ неком плану, подухвату: ɩɨɫɟɫɢɜɧɨɦ ɡɚɦɟɧɢɰɨɦ ɢɥɢ ɩɪɢɞɟɜɨɦ ɦɨɠɟ ɢɥɢɞɚɠɟɧɫɤɚ ɨɫɨɛɚɱɨɜɟɤ” ɤɨʁɚ (ȿɂ) ɩɨɞɪɠɚɜɚ ɧɟɤɨɝ ɭ ɧɟɤɨɦ ɩɥɚɧɭ, ɩɨɞɭɯɜɚɬɭ: додаје да са Бјековићем сјајно сарађује (...) Ипак, како каже, то не значи ɞɨɞɚʁɟда ɞɚ је ɫɚ„директоров Ȼʁɟɤɨɜɢʄɟɦ ɫʁɚʁɧɨ ɫɚɪɚɻɭʁɟ (...) ɂɩɚɤ, ɤɚɤɨ ɤɚɠɟ, ɬɨ ɧɟ ɡɧɚɱɢ ɞɚ ʁɟ „ɞɢɪɟɤɬɨɪɨɜ ɱɨɜɟɤ” човек” (ЕИ) (ȿɂ)

17 Ɉɫɧɨɜɧɢ ɢɡɜɨɪɢ ɡɚ ɭɬɜɪɻɢɜɚʃɟ ɨɞɧɨɫɚ ɦɟɻɭжена ɥɟɤɫɟɦɚɦɚ ɨɜɟ ɅɋȽ ɱɢɧɟ ɦɨɧɨɝɪɚɮɢʁɟ Ɋ. Према РСАНУ трећеɩɚɪɚɞɢɝɦɚɬɫɤɢɯ значење именице представљено је на Ⱦɪɚɝɢʄɟɜɢʄ (2007) ɢ Ɍ. ɉɪʄɢʄɚ (2008). 18 следећи начин: женски члан породице који брине о пословима уKravariü ɇɩɪ. ɦɚʄɢʁɚ ɛɢ ɨɞɦɚɯ„а. ɪɟɤɥɚ ɫɜɨɦ ɱɨɜʁɟɤɭ, ɚ ʁɚɞɧɨɦ ɢ ɛɟɞɚɫɬɨɦ ɨɰɭ се ɞɟɱɚɤɨɜɭ https://sr.wikisource.org/ 17ɞɢ ɫɟ ɬɨ ɞɟɨ ɦɨʁ ɱɨɜɟɤ?” ɩɢɬɚ ɠɟɧɚ, ɞɨɤɥɟ ɝɚ ɧɟ ɧɚɻɟ ɩɨɞ ɫɬɨɥɨɦ (ɋɪɟɦɚɰ, ɉɨɩ ȶɢɪɚ ɢ ɩɨɩ ɋɩɢɪɚ). Marko; „Ⱥ Ɉɫɧɨɜɧɢ ɢɡɜɨɪɢ ɡɚ кућаница. ɭɬɜɪɻɢɜɚʃɟ ɩɚɪɚɞɢɝɦɚɬɫɤɢɯ ɨɞɧɨɫɚ ɦɟɻɭнаграду ɥɟɤɫɟɦɚɦɚ ради ɨɜɟ ɅɋȽ ɱɢɧɟ ɦɨɧɨɝɪɚɮɢʁɟ Ɋ. кући, домаћица, б. она која за плату, у туђој кући, Ⱦɪɚɝɢʄɟɜɢʄ (2007) ɢ Ɍ. ɉɪʄɢʄɚ (2008). 18 ɇɩɪ. ɦɚʄɢʁɚ ɛɢ ɨɞɦɚɯ ɪɟɤɥɚ ɫɜɨɦ ɱɨɜʁɟɤɭ, ɚ ʁɚɞɧɨɦ ɢ ɛɟɞɚɫɬɨɦ ɨɰɭ ɞɟɱɚɤɨɜɭ https://sr.wikisource.org/ Kravariü Marko; „Ⱥ ɞɢ ɫɟ17 ɬɨ ɞɟɨ ɦɨʁ ɱɨɜɟɤ?” ɩɢɬɚ ɠɟɧɚ, ɞɨɤɥɟ ɝɚ ɧɟ ɧɚɻɟ ɩɨɞ ɫɬɨɥɨɦ (ɋɪɟɦɚɰ, ɉɨɩ ȶɢɪɚ ɢ ɩɨɩ ɋɩɢɪɚ).

Основни извори за утврђивање парадигматских односа међу лексемама ове ЛСГ чине монографије Р. Драгићевић (2007) и Т. Прћића (2008).

10

Нпр. маћија би одмах рекла свом човјеку, а јадном и бедастом оцу дечакову ‹https://sr.wikisource.org/ Kravarić Marko›; „А ди се то део мој човек?” пита жена, докле га не нађе под столом (Сремац, Поп Ћира и поп Спира).

10

18

Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта

359

служавка, девојка, кућна помоћница; у примерима под а) именица жена остварује генеричко значење, које укључује једну од примарних улога жене у традиционалој породици, те ни по једном критерију не испуњава услове за остваривање синонимичног односа са лексемама домаћица или кућаница, за разлику од примера под б). Са семасиолошког становишта, дакле, значење под б) било би индуковано значењем под а), са ономасиолошког пренос назива на нову, делом измењену улогу био би омогућен заједничким обележјима тих двеју улога; са социолингвистичког становишта релевантним би се показало искључивање лексеме служавка у неформалној употреби да би се неутралисала статусна разлика међу учесницима, између оне или оних који држе, имају, траже жену која јој/му/им помаже у кућним пословима. Именицама момак и девојка, са ДДС ’узраст’, преноси се назив на особу која у складу са својим годинама обавља одређене послове под надзором других (РСАНУ момак значења под 2; девојка под 3, али са непотпуним одређењем и једнообразним примерима). Још један пример готово нужне синергије различитих приступа показује да тражење одговора на семасиолошки релевантно питање да ли лексеме човек и/или мушкарац и жена ступају у антонимне односе налаже и давање одговора на питање да ли се међособно упоређују или супротстављају значења речи или концепти које оне на најопштијем нивоу именују. Према подацима Рајне Драгићевић (2007: 266), добивеним анкетирањем изворних говорника српског језика, речи супротног значења речи човек јесу животиња (36%), жена, дете (32%), нечовек (16%), Бог (1%) (4% испитаника није дало одговор); испитаници су приликом избора антонима речи човек свој одговор заснивали, дакле, на научној класификацији живих бића, којој у овом случају одговара разлика у архисемском садржају датих лексема (животиња), ДДС ’пол’ и ’узраст’ (жена, дете), семом ’субјективна оцена’ (нечовек) и теолошком учењу (Бог), односно са ономасиолошког становишта њих 68% свој је одговор темељило на најпроминентнијим психофизичким карактеристикама човека. Коментар Рајне Драгићевић да су се испитаници који нису навели антоним за лексему човек определили исправно „јер именица човек не поседује прави антоним, онај који се супротставља и независно од контекста и у контексту”, изведен са семасиолошког становишта, будући да се основни облик антонимије остварује независно од контекста, тј. кроз семантички међуоднос основних значења. Дакле, ако се лексемама супротстављају основна значења, оне се налазе у односу праве антонимије, а у свим осталим случајевима реч је о неправој антонимији или квазиантонимији (Драгићевић 207: 266). суодносан је ставовима Круза (1986), Апресјана (1995) и Прћића (2008), чија одређења антонимије полазе од сличности/различитости референа-

360

Вера М. Васић

та на основу којих се гради и смисаона супротност између речи које их именују, што не значи и да су сва дистинктивна обележја репрезентована лексичким или творбеним средствима,19 нити да је концептуализација свих сегмената ванјезичке стварности подједнако релевантна за успостављање односа међу лексемама. Блиско Крузу (Круз 1986: 200), по којем лексеме човек, мушкарац и жена инкапсулирају комплементарну опозицију, успостављену између придева мушки и женски, али је саме не остварују, и Апресјан, инсистирајући на ономасиолошкој основи не/могућности успостављања антонимних односа међу лексемама којима се именују референти са инхерентним обележјем пола, тврди да именичке лексеме са ДДС ’пол’ нису у антонимном односу: Речи са значењем пола су пре свега придеви мужской – женский [мушки – женски], а такође и многобројни зоолошки термини и термини родбинских односа, у чије значење улазе као неопходни делови компоненте ’мушки’ и ’женски’: мужщина – женщина [мушкарац – жена], мальчик – девочка [дечак – девојчица], кобель – сука [кер – куја (керуша)], жеребец – кобыла [ждребац – кобила], отец – мать [отац – мајка], дядя – тетя [стриц (ујак) – тетка], патриархат – матриархат [патријархат – матријархат], полиандрия – полигамия [полиандрија – полигамија] и многе друге. Следећи Џ. Гринберга (Гринберг 1949),20 дуго времена се женски (пол) третирао као ’не-мушки’. Али порицање особине ’мушки’, како је оправдано приметио М. Бирвиш, није исто што и тврђење о особини ’женски’, не само зато што поред мушкараца и жена постоје и андрогени, већ зато што сваки од ових полова има сопствене физиолошке и анатомске особине. Описати те особине значи протумачити значење одговарајуће речи. Уколико се такви описи разликују, али не на начин као код антонима три основна типа, суочавамо се са проблемом, као и у случају горизонталь – вертикаль [хоризонатала – вертикала], вдоль – поперек [дуж – попреко] итд.: или означавање пола треба да буде искључено из издвојених типова антонима, или овај треба сматрати потпуно новим типом (Anti5), али је тада тешко формулисати општу дефиницију антонима (Апресjан 1995: 299).

19 Иако су разлике по полу доминантно физиолошко и анатомско обележје свих двополних животиња, њихова експликација није обавезна. У српском језику не постоје двоструки називи за ниже животиње, као и за многе животиње из дргих екосистема, поготово ако се дата врста именује именицом женског рода (хијена, жирафа), те се у контекстима који налажу одређење пола користи перифрастично образовање (женка пацова, мужјак жирафе). 20

No. 1.

Greenberg, J, The logical analysis of kinship // Philosophy of science, 1949, Vol. 16,

Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта

361

3.1.3. синтагматски односи. Колокациони опсег основних лексема ЛСГ ’особа’ веома је широк, а модели повезивања са детерминаторима различити.21 Разлике у учесталости појављивања ових лексема на позицији примарног колоката одражавају разлике међу концептима ’човек (= и жена)’, и ’човек (= мушкарац)’, ’људи (= и жене)’, ’жена’ и ’мушкарац’. Подаци из КССЈ показују да су слободни спојеви најчешћи облик слагања (Detadj N1; N1 DetN2). Референти именовани лексемама човек/људи, жена и мушкарац квалификују се на основу ДДС ’узраст’ (млад/стар22). У одређивању физичких особина референта дескрипцији иманентног обележја (боја косе, очију, пути) придружује се и сема ’оцене’ (леп, малог раста, крупан; жена: крхка). Уочљиво је да се на основу физичког изгледа најчешће квалификује мушкарац (брадат и косат, висок и наочит, гојазан); разлог томе може бити сам корпус, али и, што је важније, да се он за разлику од човека и жене ретко кад одређује на основу психичких особина и односа према другима (човек и жена: генијалан, диван, добар, добронамеран, достојанствен, драг, духовит, интелигентан и др.; жена: љупка; мушкарац: агресиван; жена и мушкарац: фаталан). У све облике колокација ове лексеме улазе када се референт сагледа као носилац неке особине, способности или делатности по којој се истиче у колективу или издваја из њега.23 Појединац се спецификује на основу типске квалификације, која се гради на колективним ставовима и искуству, што се показује и у неким слободним спојевима: добар човек и добра жена добри су према другима, чине им нешто добро, добро дете је послушно дете, те у колокацијама са секундарним колокатом у примарном или у секундарном значењу у зависности од тога да ли је примарни колокат човек или жена: поштен, частан, аморалан човек / поштена, часна, аморална жена (Ивић 1995: 112; Дражић 2014а: 38). У складу са типологијом синтагматских спојева коју је поставила Јасмина Дражић (2014а: 80), на основу параметра: (1) семантичка реализација, (2) колокациони опсег, (3) парадигматски план: степен замењи-

21 По узору на ђак првак као фразне именице одређују се и жена херој и жена борац (Прћић 2011: 65). 22

Из техничких разлога наводи се само облик номинатива једнине мушког рода.

Разматрајући питање под којим условима се референцијално интерпретиран субјекат карактеризује именицом укљученом у његов семантички садржај, а детерминиране придевом, а не само тим придевом, Милка Ивић (1983: 106–107) истиче да се придевом субјекат одређује ако је дато својство испољено у некој одређеној прилици (Пера је том приликом био учтив), а именицом детерминираном придевом ако се имају у виду карактеристичне особине дате личности (моја стрина је била храбра жена = моја стрина је била по природи својој храбра). 23

362

Вера М. Васић

вости и (4) постојаност – спојеви са лексемом жена могу се кодирати на следећи начин: млада жена (1) слободан спој, обе лексеме остварују своја примарна значења, (2) широк, (3) висок, (4) ниска [образац 1]; поштена жена (1) колокација лексеме у примарном значењу (примарни колокат) и лексеме у секундарном, контекстуално сензитивном значењу (секундарни колокат), (2) ужи, (3) слабији, (4) већа [образац 2]; жена од речи (1) колокација лексеме у примарном значењу и лексеме у секундарном, (2) узак, (3) слаб, (4) висока [образац 3]; трудна жена (1) колокација лексема у примарном значењу, (2) узак, (3) практично нулти; (4) веома висока [образац 4]; јавна жена (1) идиом, за који је карактеристична метафоризација, (2) нулти, (3) нулти, (4) апсолутна [образац 5]. Лексеме човек/људи и жена најчешће колоцирају са секундарним колокатом у секундарном, контекстуално ограниченом, значењу [образац 2] и [образац 3], а ређе са секундарним колокатом у примарном значењу [образац 4]: [образац 2] (човек/људи, жена) данашњи, дехуманизовани, квалитетни, народни, народски, промашени; (мушкарац) феминизиран; (човек (= и жена)) бивши,24 кључни, челни; [образац 3] (човек/људи, жена) великог срца, без савести и морала, без стила, изван закона, из народа, из сенке, од интегритета, од каријере, од огромног утицаја, од реда, од речи, снажне воље; [образац 4] (човек/људи, жена) радни, из такозване средње класе, партије на власти, сумњиве биографије. Идиоматска образовања су ретка и знатно затворенија од других колокационих типова, а новим се може сматрати само човек са дубоким џепом. [образац 5] од крви и меса; (човек (= и жена)) свој човек; (човек, људи, жена) на своју руку, на свом месту, без длаке на језику, XX века; човек њеног живота // жена његовог живота. Разлике у учесталости колокација са лексемама човек/људи, жена и мушкарац у различитим културним заједницама упућују на то да су оне поуздан показатељ конструисања, а посредно и подржавања, њима именованих концепата. Према подацима Годарда и Вјежбицке (Годард, Вјежбицка 2014: 25) претрага у Гуглу показује да се учесталост колокација са придевима real [прави] и typical [типичан] и именицама man [човек] и woman [жена] изразито разликује: колокација real man троструко је чешћа 24 Лексеме жена и муж колоцирају са придевом бивши у значењу претходни, на исти начин као и лексеме којима се именује функција или звање.

Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта

363

од real woman (3 : 1 милион), док је typical woman за 25% (130000 : 100000) чешће од typical man. У КССЈ на упит <прави човек> добивенa је само 21 потврда, од тога је 7 у значењу ’какав треба да буде’, а 14 у значењу ’који је одговарајући, подесан за нешто’ (прави човек на правом месту), а на упит <права жена> 4 потврде само у првом значењу, при томе права жена обожава накит, али се никад не налази на правом месту.25 У српској говорној и културној заједници прототипични су обични људи, али не и деца; према подацима у КССЈ обичан човек – 32 потврде, обични људи – 37, обична жена – 8, обичан мушкарац – 1.26 Ови подаци, и поред ограничености датог корпуса, одражавају колективне ставове – обичним људима супротставља се тзв. eлита (политичари, естрадни уметници, истакнути спортисти, као и тзв. тајкуни). Обични људи имају право на грешке, те им управо њихова обичност постаје понекад изговор за не/чињење и не/изрицање неког става, те се с њима они с друге стране у неким ситуацијама радо идентификују; наредни пример одражава како укључивање, тако и искључивање говорника из групе обичних људи: Ја сам обична жена која живи обичним животом и јасно видим све оно што мучи обичног човека. Знам да се народ осећа обесправљено и понижено јер сам свесна како обичан човек живи. Ја хоћу да се борим да народ, односно обичан човек добије оно што му припада. (ЕИ, говор Јадранке Шешељ у току председничке кампање 2012. ‹http://fakti.org/serbian-point/ na-djurdjevdan-boris-mora-da-ode-a-toma-ne-sme-da-dodje›.) 3.2. Типични семантичко-деривациони обрасци. 3.2.1. деривати индуковани ддс ’узраст’ и ’пол’. На граници између морфолошке и семантичке деривације јесу примери именовања мноштва особа са истим основним карактеристикама, а названих истим именом. Одговор на питање о односу између једнине именице човек и суплетивне множине људи дала је етимологија (уп. Скок I, човјек), полазећи од социјалних концепата и искуства, према којем се човек као појединац на једном вишем степену развитка издваја из групе која делује заједно јер једино тако може опстати, из чега следи да поимање и именовање групе претходи именовању њеног члана. 25 Милка Ивић (1995) у два чланка (О одредбама категоризовања, О „денотативном” и „конотативном” категоризовању) разматра колокације прави мушкарац и права жена, и при томе, између осталог, истиче да до интерпретацијског „разногласја” долази тек онда „кад се пажња преусмери ка карактерним или моралним одликама правог мушкарца / праве жене, односно ка његовом / њеном друштвеном или сексуалном понашању”. 26 Према подацима у КССЈ обичним људима најсличнији су нормални људи; на упит <нормалан човек> и <нормални људи> добивено је по 15 потврда.

364

Вера М. Васић

У ЛСГ ’особа’ поједине лексеме именују мноштво не само регуларним плуралом већ и колективним именицама којима се укида свака даља спецификација и сваки облик различитости (Ристић 2004: 100): женскадија, женскиње, мушкад, мушкадија, мушкиње, момчад, момчадија, девојчад, посебно у традиционалној култури, на што указује ниска заступљеност ових именица у савременом језику.27 У ЛСГ ’особа’, осим основних лексема (човек, мушкарац и жена), све друге на основу ДДС ’узраст’ развијају деривате којима се именује животно раздобље у којем је носилац датог назива: дете > детињство, дечак > дечаштво,28 момак > момаштво, девојка > девојаштво, или/и глаголе којима се збирно именују типичне радње и очекивано понашање за тај узраст: момчити се (> момчење; замомчити се), момковати (> момковање, момаштво; намомковати се), девојковати (> девојковање), девојчити се (> девојчење; задевојчити се, надевојчити се). Код именица изведених од придевске основе деривациони обрасци и значења су унеколико другачији: млад > младић (младићство), али и младост као 1-степени дериват у значењу особина онога што је младо, што је резултат морфолошке деривације, и раздобље у животу између детињства и зрелог доба, као резултат семантичке деривације; по истом обрасцу и стар > старац, старица и старост.29 3.2.2. деривати индуковани семом ’субјективна оцена’.30 У ЛСГ ’особа’ највећи број деривата индукованих семом субјективне оцене добијен је суфиксацијом, префиксацијом само од именица човек и људи, а композицијом од именица човек, људи, жена и дете.31 КССЈ: са старијим потврдама: женскиње – 7; женскадија – 1 (+1 перната женскадија); момчад – 6; без потврда: мушкад, мушкадија, мушкиње, момчадија, девојчад. 27

Лексема девојчица не развија овај деривациони образац на основу свог деривационог статуса. 28

Наведени примери потврђују став Е. Најде (1975: 123) да се семантичком деривацијом укључују семантичке компоненте основе у значење које припада другом домену, нпр. семантичке компоненте лексеме пријатељ [friend] које се заснивају на односу између две или више особа, и припадају семантичком домену особа, укључују се у изведеницу спријатељити се [befriend], којом се именује активност. 29

30 Матијашевић (2000: 339) констатује да „у словенским језицима постоје творбена средства семантички оријентисана за аксиолошку употребу”, те да је „аксиолошка маркираност најјаче изражена код суфикса субјективне оцене”, а даље да се „као форманти појављују увек исти суфикси независно од сфере из које је лексика: деминутивни, аугментативни, хипокористички и пејоративни, тачније – најчешће деминутивни спојено са хипокористичким, ређе са пејоративним, аугментативи често у комбинацији са пејоративним значењем, затим само хипокористички или само пејоративни” (стр. 340).

Композитна творба јавља се само у СДГ лексема човек/људи, жена и дете (у СДР унета је и сложеница мужоубица и полусложеница баба-девојка на основу РМС). Поред малобројности (укупно 59), ове сложенице се одликују понављањем творбеног модела 31

Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта

365

Све основне лексеме ЛСГ ’особа’ у своја СДГ укључују деминутиве и аугментативе, који, као деривати индуковани семом ’оцена’, могу да остваре и позитивно и негативно значење, углавном на основу очекиваних особина именованих особа у складу са њиховим узрастом и полом, и дакако са илокуционом снагом исказа (уп. 2.1.2–2.1.5), што потврђују примери типа човечић32 / женица, човечина, мушкарчина / женетина са ДДС ’пол’. ДДС ’узраст’ по правилу индукује деривацију деминутива или/и хипокористика (дечачић, момчић, девојче, девојчурак, старчић), а ретко кад аугментатива, и то са изразито негативним значењем (бабетина, бабускера, старкеља).33 Модификација семантичког садржаја лексема човек и људи34 префиксацијом са не- значајно се разликује од модификације садржаја других лексема творених по истом обрасцу, у првом реду стога што је негацијом обухваћено генеричко значење, односно она његова компонента на основу које се човек оцењује: [а]нтонимска релација успоставља се између секундарног значења лексеме човек ’особа као носилац високих моралних способности’ и примарног значења лексеме нечовек ’зао, опак, бездушан, бескарактеран човек, изрод, хуља’ (Штасни 2013: 27).35

и лексичког садржаја: првим делом се именује пацијенс, а другим активност усмерена на њега или њен агенс: човекоубица, човекоубиство; б) са именичким, придевским и заменичким творбеним основама именица човек као други део твори атрибутивне именице, од којих су неке и терминологизиране: богочовек, получовек, свечовек. Првостепене придевске сложенице творе именице човек, људи и жена са именичким, придевским, заменичким, глаголским или прилошким творбеним основама: човеколик, женсколик, свељудски, људогубан, дубокољудски, малољудан и др. 32 Деминутивни облик мушкарчић је лексикализован, тако се именује мушко дете на раном узрасту када је у фокусу управо пол новорођеног детета, као и дечак на узрасту до петнаестак година. 33

Примери из Матијашевић 2000: 341.

У СДР укључени су на основу грађе у РМС и атрибутивна именица немушко, потврђена једним примером, који би се могао третирати и као неологизам (РСАНУ нема ову одредницу), те од ње изведен придев немушки, -а, -о, именица немушкост и прилог немушки. 34

35 Клајн (2002: 185, 186) разликује: а) значење чисте негације, у примерима типа неборац, невојник, нејунак, непушач, непливач, не раздвајајући притом неологизме са дифузним значењем од изведеница са глаголском творбеном основом, те у етницима несрбин, нехрват, неалбанац, занемарујући значењске разлике које парафразни тестови потврђују: несрбин – ’онај који није Србин’ / ’онај који није добар Србин’; б) значење супротности, нпр. непријатељ, неред, нерадник и др.; в) значење ’лош, зао’ јасно је видљиво у нечовек, небрат, несој, недело, невреме (у метеоролошком смислу), незгода и сл.; г) значење ’незгодан, неприкладан’ у недоба, невреме, неприлика.

366

Вера М. Васић

Може ли ишта да постиди нечовека? Стид је једно од најсуптилнијих човекових осећања. Нечовек га, једноставно, не познаје. (КССЈ) […] кивна на мужа што се задржава толико и што се удвара ономе глечеру и нечовеку, уместо да му хладно окрене леђа. (КССЈ)

Придевски, прилошки и именички деривати типа нечовечан, нечовечно, нечовечност, нељудски не ступају директно, за разлику од лексема нечовек и нељуди, у антониман однос са лексемама човечан и др., што би одговарало резултату асоцијације у неком конкретном комуникативном акту (СДР1: 33, нап. 11), што потврђује и 2-степени дериват нечовеч(и)ји (РМС: који је својствен нечовеку, нељудски, зао, свиреп).36 Придеви нечовечан и нељудски колоцирају не само са именицама које се могу детерминирати и ненегираном формом (КССЈ: систем, однос, начин, поступак, поступање, закон) већ и са онима у чији је семантички садржај дата компонента укључена (КССЈ: притисак, муке, свирепост, дивљаштво, деспотизам; разарање, санкције, цинизам), те детерминатор остварује функцију интензификатора. Префиксални деривати натчовек и надљуди разликују се од других лексема истог творбеног типа. Клајн их третира као калкове Ничеовог термина Übermensch,37 аналогне са твореницама у енглеском (superman),38 француском (surhomme). Међутим, на основу значења овог деривата, али и лексикографских39 и библиографских40 података, несумњиво је да је дато терминолошко значење не само новије него да је у разговорном језику и изван филозофске литературе и модификовано на основу нацистичке Уп. И сва та радознала лица и оне искежене главе жандарма са нечовечијим очима ... све се то повукло било с њима у једном ... збрканом покрету. 36

37 Према Das Wortauskunftssystem zur deutschen Sprache in Geschichte und Gegenwart (http://www.dwds.de), прве потврде за именицу Übermensch јесу теолошки текстови из 16. в., као и за придев übermenschlich.

У енглеском преводу Ничеове књиге Thus Spoke Zarathustra користи се термин overman, a према Online Etymology Dictionary (http://www.etymonline.com) реч superman сковао је Џ. Б. Шо преводећи Ничеов текст, да би је нешто касније искористио и у наслову свог дела Man and Superman. Од 1938. године тако се назива херој у стрипу. 38

39 Друга књига Стулијевог речника Rjecsosloxje u komu donosuse upotrebljenia, uredna, mucsnia istieh jezika krasnoslovja nacsini, izgovaranja i prorjecsja (1805) садржи следеће одреднице: nadcsovjecsan sopraumano, divinus, supra hominum conditionem & naturam; nadcsovjecsiti koga vincer alcuno in cortesia; nadcsovjecsivati; nadcsovjecki = nadcsovjecsan; nadljudski v. nadcsovjecsan; РЈАЗУ има само одреднице надчовјечан, надчовјечки и надљудски; позивајући се на Стулијев речник и на Шулеков немачко-хрватски речник, дефинише само прву – „онај који надилази човјека, човјечју нарав, снагу”, и уз коментар да се реч употребљава и у наше време даје следеће примере: портрет у надчовјечној величини, надчовјечни послови. 40

1912.

Према подацима на COBISS-у први превод Ничеовог дела на српски језик је из

Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта

367

идеологије, али исто тако и да су сементичко-деривациони потенцијал лексеме човек и значење самог префикса били довољна основа за формирање преводног еквивалента (уп. нап. 10). Семантички садржај именица натчовек и надљуди, у нетерминолошкој употреби, и њихових деривата може се разложити на следећи начин: ’онај који поседује све позитивне особине човека у изразито високој мери и по томе се издваја од других људи’, уп. Да се поклониш, ово нису параолимпијци, ово су надљуди! (наслов) Египћанин Ибраим Хамадту нема руке, ово су детаљи његовог меча против Немца Рауа. Не човек, натчовек! (ЕИ) Придеви натчовечан, натчовечански и надљудски најчешће колоцирају са именицама којима се означавају својства и радње подложне градирању (КССЈ: моћ, напор, снага, способност, прегнуће, борба, храброст, упорност, ангажовање (лекара)). 3.3. Опште / специфично у семантичко-деривационим моделима у ЛСГ ’особа’. Идентичност психофизиолошке основе и њој суодносних основних социјалних улога које остварују човек (= и жена), људи (= и жене), човек (= мушкарац) и жена, те дете (дечак или девојчица) и деца (дечаци и девојчице) основ су универзалности концепата, а она нужан предуслов језичких универзалија. Како показује студија Годарда и Вјежбицке (2014), разлике у регистрима основних лексема веома су мале (нпр. према girl и daugther у енглеском само fille француском, у којем детерминатор изражава разлику, а у руском према girls и девочки и девушки). Разлике међу семантичким садржајима основних лексема у различитим језицима одражавају културне разлике, које нису стабилне, што показују и примери исте семантизације лексема boys и girls у енглеском језику и лексема момци (дечки) и девојке у ситуацији именовања одраслих, средовечних особа које наступају као тим и међу којима се успоставља однос солидарности (Годард, Вјежбицка 2014: 36, нап. 11). Разлике у формализацији семантичког садржаја – лексикализација насупрот деривацији – могу одразити и мање или веће разлике у концептуализацији референта (нпр. према нечовек у српском и der Unmensch у немачком језику у енглеском се користи колокација evil person или лексеме friend, monster и beast у секундарном значењу,41 a према нељуди односно die Unmenschen – inhuman people, чији су преводни еквиваленти у српском језику блискозначни са лексемом нечовек, али не и њени синоними). 3.3.1. Семантичка мрежа основних лексема. Потпуна семантичка мрежа „значењских односа у које ступају лексеме, тј. чије се значење 41

Macmillan Dictionary, American Heritage Dictionary of the English Language.

368

Вера М. Васић

дефинише с обзиром на међурелације на парадигматском, односно синтагматском плану” (Дражић 2014б: 77) добила би се, дакле, укључивањем свих основних и деривираних лексема, у свим њиховим значењима, те лексема из других ЛСГ којима се референти основних лексема ове групе именују и у другим улогама и њима суодносним доменима. Тако постављена семантичка мрежа показала би да човек себе заиста концептуализује као центар света. На пример, остваривањем улога у домену брака и породице мушкарац и жена нужно улазе и у нове облике родбинских односа и по тим улогама бивају и именовани, а исто тако и њихова деца. Човек је једини вршилац неких радњи преко којих бива именован (учити > учитељ/учитељица, ученик/ученица), а на основу својих психофизичких и карактерних особина задобија многа имена, од човечине до горостаса, од нечовека до подлаца, змије и др. (уп. Ристић 2004, Штасни 2013, Штрбац 2012). Декомпозиција семантичких садржаја тих лексема показује да је учитељ човек који учи некога, учитељица жена која учи некога, а добрица веома добар, благ човек, добра и блага жена, као и добро дете. Тако комплексну семантичку мрежу готово је немогуће израдити, и то не само из техничких разлога (уп. Схематски приказ семантичке мреже основних лексема). 4. Скица социокогнитивних концепата основних лексема ЛСГ ’особа’. Начини номинације референта, структура и организација семантичког садржаја, парадигматски и синтагматски односи које лексеме остварују – довољно су поуздан показатељ како се он концептуализује (Aпресјан 2000: 103). У зависности од општости и важности референата за различите језичко-културне заједнице и социокогнитивни концепти о њима биће више или мање општи или специфични, и при томе подложни променама, ма колико малим, изазваним сталним преплитањем правца деловања концептуализације на избор номинације и обратно. У том смислу је и скица социокогнитивних концепата основних лексема ЛСГ ’особа’, изведена на основу језичких датости у српском језику, више или мање подударна са онима карактеристичним за друге језичке и културне заједнице: човек је јединствен. Ирегуларно, суплетивно именовање мноштва одражава јединственост појединца, који себе у њега укључује (људи = други и ја) или из њега искључује (људи = други), као што то чини и употребљавајући личну заменицу првог лица множине. Колектив дели са човеком његово најважније карактерно својство (човек / нечовек – људи / нељуди) [...] можемо да бирамо како ћемо да се понашамо: да ли као људи или као нељуди. (КССЈ)

(-) човечуљак, жена // женетина, мушкара

> мушкарац човек муж (муж>мушкарац) // жена

ДДС оцена: карактерне особине

ДДС оцена: психофизичке особине

ДДС узраст и пол

Схематски приказ семантичке мреже основних лексема

(+) (-) м, ж нечовек > нечовечан м, ж  човек > човечан м, ж натчовек м, ж, д Nomina attributive стећи особине човека / људи изгубити особине човека очовечити се, почовечити онечовечити учовечити се / уљудити се обешчовечити

(+) човечина, људина, мушкарчина // женица

домен брака и породице муж < оженити (се) // нежења отац // жена < удати се мајка

човек / људи човек/људи

ДДС узраст

’ОСОБА’ ʻОСОБАʼ((ЧОВЕК) ЧОВЕК)

(+) дечачић, дечачина // -

дечак // девојчица син // кћи

домен породице

дете / деца дете/деца

Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта

369

Схематски приказ семантичке мреже основних лексема

370

Вера М. Васић

има његове иманентне особине и способност да обавља исте физиолошке и најважније интелектуалне и комуникативне радње; у свим другим случајевима људи нешто чине у већини, у већем или мањем броју. Јединственост човека потврђују и примери употребе лексеме човек (= и жена) у функцији предикатива у пуном или редукованом реченичном обрасцу, дакле, у семантичкој позицији детерминисаној лексичким слагањем и синтаксичком функцијом како је одређује Даринка Гортан Премк (1997: 51, 54):42 Subj (човек, личнa заменицa, личнo име, деиктична заменица то) је човек, остао човек, био je човек, буди човек;43 И после свега остао је човек до краја. (ЕИ) Говорим вам као човек човеку. (КССЈ) да би видео колико вреди као човек. (КССЈ) човек (= мушкарац) и жена су различити. Преношење ознаке за дистинктивно обележје пола са жене на мушкарца, изведено придруживањем семе колективне експресије, одражава негативан став према мушкарцу, не само током историје и у традиционалним заједницама; и у данашње време и градска деца школског узраста за неког свог друга кажу да је баш права жена. Позитивно вредновања човека (= мушкарац) аугментативним облицима, а негативно деминутивним (’велико је добро’), а жене управо супротно (’мало је безопасно и нежно’), и то не само човека и жене него и појединих делова њиховог тела, одражавају став о надмоћности мушкарца над женом у традиционалном друштву, који се преноси и на друге ентитете у ванјезичкој стварности: Руке Павлове женски уске, а врхови прстију увек топли. (КССЈ) Мртва јесења киша са одвратном лапавицом сипала је изједна, подло и нејуначки, уједначено и женски јогунасто као да су је најмили непријатељи за новце. (КССЈ) док пренос ознаке са мушкарца на жену може бити и израз позитивног става (жена мушке памети, ЕИ): 42 Радовановић (1979: 22) поставља следећи модел: посесор + предикација (= глаголска копула: јесте) + [имплицитни обавезни детерминатор] + неотуђива суштина, а исказе типа то је човек интерпретира овако: то је (добар, прави, изузетан) човек. На основу разматрања заступљености исказа типа Boys will be boys, Boys are boys [дечаци ће (увек) бити дечаци, дечаци су дечаци] и њихових граматичких обележја и значења у неколико језика, Вјежбицка (1987) констатује да се они не јављају у свим језицима, те да се не могу тумачити само на основу контекста, односно као импликатуре у грајсовском смислу. 43 Ово значење речи човек потврђују и речи Монтескјеа „јер ја сам прво човек, па тек онда Француз, јер сам човек неизбежно, а Француз случајно”.

Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта

371

Она мушки приђе и назва Арнаутима Бога. (КССЈ) Никоје промене нису могле да успавају у њој оно нешто мушки трезвено чиме је пресецала све заносе и илузије. (КССЈ)

На разлике у концептуализацији мушкарца и жене и хијерархизацији улога које им се приписују упућује и начин и поредак именовања и одређење преко деце; према подацима у КССЈ групе које чине мушкарци, жене и деца одређују се на следећи начин: људи, жене и деца (17 потврда), мушкарци, жене и деца (8), стари/старци, жене и деца (4), заједничка или властита именица м. р., жена и деца (5); муж и жена (17), мушкарац и жена (20), жене и мушкарци (3), човек и жена (7), жена и човек (2); жена са дететом/децом (7), мушкарац са децом (1). човек се током живота мења. На то да се на прелазу између младости и зрелог доба постаје зрелим човеком и женом, а на прелазу зрелог доба и старости полако то престаје бити указује и сам начин именовања: и млад човек и стари људи именују се дериватима придевских основа, а супстантивизираним придевима (млади, стари) предочавају као хомогене групе уз неутрализацију пола. Када је дете мали човек, оно се хвали, а када се човек и жена понашају као дете/деца, поново с неутрализацијом пола, када су детињасти, они се куде, дете изазива похвалу и дивљење када је маторко, а стари људе који подетиње изазивају сажаљење. Физиолошка и психофизичка својства човека и њима суодносне улоге које остварује у различитим животним добима у основи су оваквих концепата, што језик веома добро одражава. 5. Закључна напомена. На почетку изречена претпоставка да семантичко-деривациона анализа може указати на то какав је социокогнитивни концепт именованог референта показала се тачном, што у потпуности потврђује ставове Милоша Докулила (1962, 29–50) да се полазећи од језичких категорија, дакле – од значења и творбе речи, може доћи до ономасиолошких категорија и утврдити како се појмови рашчлањују. ИЗВОРИ [СР1] Српски рјечник: (1818) / [Вук Стеф. Караџић; приредио Павле Ивић], Београд: Просвета, 1979. [СР2] Српски рјечник: (1852) 1 [А–П] / [Вук Стеф. Караџић; приредио Јован Кашић]. – Београд: Просвета, 1986; 2 [Р–Ш] / [Вук Стеф. Караџић; приредио Јован Кашић]. – Београд: Просвета, 1987. [И–Б] Rječnik hrvatskoga jezika: [skupili i obradili F. Iveković i I. Broz], Zagreb, 1901.

372

Вера М. Васић

[РЈАЗУ] Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1880–1976. [РМС] Речник српскохрватскога књижевног језика I–III, Нови Сад – Загреб: Матица српска – Матица хрватска, IV–VI, Нови Сад: Матица српска, 1967–1976. [РСАНУ] Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Београд: Српска академија наука и уметности, 1959–. [РСЈ] Речник српског језика, Измењено и поправљено издање, Нови Сад: Матица српска, 2011. [РХЈ] Rječnik hrvatskoga jezika, Drugo, dopunjeno izdanje / V. Anić, Zagreb: Novi liber, 1994. [СДР1] Семантичко-деривациони речник, Свеска 1: Човек – делови тела [редакторке Д. Гортан Премк, В. Васић, Љ. Недељков], Нови Сад: Филозофски факултет, 2003. [СДР2] Семантичко-деривациони речник, Свеска 2: Човек – унутрашњи органи и ткива, психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине, сродство [редакторке Д. Гортан Премк, В. Васић, Р. Драгићевић], Нови Сад: Филозофски факултет, 2006. [Скок] Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika I–III / P. Skok, Zagreb: JAZU, 1971–1973. ЛИТЕРАТУРА Апресјан [1974] 1995: Ю. Дереникович Апресян, Лексическая семантика: Синонимические средства языка, Москва: РАН. Апресјан 2000: J. D. Apresjan, Systematic Lexicography, Oxford: Oxford University Press. Васић, Нејгебауер 2002: В. Васић, Г. Нејгебауер, Семантичко-деривациона гнезда у компаративним истраживањима (на примерима из српског и енглеског језика), у : Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе, Нови Сад – Београд: САНУ – Матица српска, 125–133. Вјежбицка 1987: A. Wierzbicka, Boys Will Be Boys: ’Radical Semantics’ vs. ’Radical Pragmatics’, Language, 63/1, 95–114. Вјежбицка 1999: А. Wierzbicka, Emotions Across Languages and Cultures: Diversity and Universals, Cambridge: Cambridge University Press. Годард, Вјежбицка 2014: C. Goddard, A. Wierzbicka, Words and Meanings. Lexical Semantics across Domains, Languages, and Cultures, Oxford: Oxford University Press.

Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта

373

Гортан Премк 1997: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Институт за српски језик САНУ. Докулил 1962: M. Dokulil, Tvoření slov v češtině 1. Teorie odvozování slov, Praha: Nakladatelství Čehoslovenské akademie věd. Драгићевић 2007: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Београд: Завод за уџбенике. Дражић 2014а: Ј. Дражић, Лексичке и граматичке колокације у српском језику, Нови Сад: Филозофски факултет. Дражић 2014б: Ј. Дражић, Колокације у светлу семантичких мрежа у српском језику, у: М. Алановић, Ј. Дражић, Г. Штасни, Г. Штрбац (ур.), Лексика, граматика, дискурс. Зборник у част Вери Васић, Нови Сад: Филозофски факултет, 75–92. Ивић 1995: М. Ivić, O zelenom konju, Beograd: Biblioteka XX vek – Slovograf. Ивић 2006: М. Ivić, Jezik o nama. Lingvistički ogledi, Beograd: Biblioteka XX vek. Кардела 2015: H. Kardela, Lexical nests revisited: a Cognitive Grammar account, SKASE Journal of Theoretical Linguistics, 12/3, 292–312. Клајн 2002: И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику, Део 1: Слагање и префиксација, Београд – Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна средства – Институт за српски језик САНУ – Матица српска. Круз 1986: D. A. Cruse, Lexical semantics, Cambridge: Cambridge University Press. Матијашевић 2000: Деривација и типови значења оцене, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XLIII, 339–344. Најда 1975: Е. Nida, Componential Analysis of Meaning, The Hague – Paris: Mouton. Прћић 2008: T. Prćić, Semantika i pragmatika reči, 2. dopunjeno izd., Novi Sad: Zmaj. Прћић 2011: Т. Прћић, И синтагме и речи: фразне именице у српском језику, у: В. Ружић, С. Павловић (ур.), Лексикологија, ономастика, синтакса. Зборник у част Гордани Вуковић, Нови Сад: Филозофски факултет, 59–70. Радовановић 1978: M. Radovanović, Gramatika neotuđive posesije: neki slučajevi sa implicitnim determinatorom u srpskohrvatskom jeziku, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXII/1, 17–23. Ристић 2004: С. Ристић, Експресивна лексика у српском језику: теоријске основе и нормативно-културолошки аспекти, Београд: Институт за српски језик САНУ.

374

Вера М. Васић

Филмор 2014: Ч. Филмор, Семантика оквира, у: К. Расулић, Д. Кликовац (ур.), Језик и сазнање, хрестоматија из когнитивне лингвистике, Београд: Филолошки факултет, 73–103. Харитончик 2012: З. И. Харитончик, Концептуальная природа лексического значения, или к истокам номинативных ресурсов языка, у: Р. Драгићевић (ур.), Творба речи и њени ресурси у словенским језицима, Београд: Филолошки факултет, 399–406. Херартс 2002: D. Geeraerts, The scope of diachronic onomasiology, in: A. Vilmos, A, Gardt, U Hass-Zumkehr & Th. Roelcke (red.), Das Wort. Seine strukturelle und kulturelle Dimension. Festschrift für Oskar Reichmann zum 65. Geburtstag, Tübingen: Niemeyer, 29–44. Херартс 2010: D. Geeraerts, Theories of Lexical Semantics, Oxford: Oxford University Press. Штасни 2013: Г. Штасни, Речи о човеку: (номинација човека у српском језику), Нови Сад: Филозофски факултет. Штрбац 2012: Г. Штрбац, Деривациони потенцијал афективних глагола, у: Р. Драгићевић (ур.), Творба речи и њени ресурси у словенским језицима, Београд: Филолошки факултет, 757–771.

Vera Vasić SEMANTICO-DERIVATIONAL ANALYSIS AS A VEHICLE FOR ESTABLISHING SOCIOCOGNITIVE CONCEPTS (on the example of basic lexemes in the lexico-semantic group osoba in Serbian) Summary Using the basic lexemes from the lexico-semantic group osoba, i.e. person, an attempt has been made in this paper to ascertain whether the application of semantico-derivational analysis of these lexemes can be instrumental in establishing the sociocognitive concepts of the referents that they name. Having this aim in mind, the structure of a semantico-derivational nest has first been described, followed by the semantic structure of the basic lexemes in this lexicosemantic group, which included paradigmatic and syntagmatic relations, and finally a review has been presented of typical semantico-derivational patterns, like derivatives triggered by the dominant differential semes ’age’ and ’gender’, and derivatives triggered by the seme ’subjective evaluation’. The data obtained has been utilized to construct a semantic web of the basic lexemes and the web itself to determine the basic components of the relevant sociocognitive concepts. In conclusion, an assessment has been presented claiming that semantico-derivational analysis is a sufficiently reliable methodological procedure for establishing sociocognitive concepts in a given linguistic and cultural community. Keywords: semantico-derivational analysis, semantico-derivational nests, sociocognitive concept, the Serbian language.

Branko Đ. Tošović*

Institut za slavistiku Univerziteta „Karl Franc” u Gracu (Institut für Slawistik der Karl-Franzens-Universität Graz)

DERIVACIONI INTERNET Analiza je posvećena jeziku interneta, njegovim jezičkim nivoima i jezičkim disciplinama koje ih proučavaju, strukturi mrežne tvorbe riječi i korpusu za istraživanje. U radu se pokušava naći odgovor na pitanje koliki je i kakav tvorbeni potencijal veba, koliko se u njemu ispoljava tvorbena kreativnost i kakva je priroda derivacionih inovacija (jedinica, postupaka i modela). Postoje tri osnovna tipa mrežnih tvorenica: kauzativne, utilitarne i perlokutivne, te četiri interakcijska bloka: tvorba riječi i internet, tvorba riječi u internetu, internet u tvorbi riječi, percipiranje, valorizovanje i regulisanje interakcije tvorba riječi – internet. Korpus za proučavanje čine dva potkorpusa: primarni (autohtoni, iskonski mrežni resursi) i sekundarni (drugi izvori). Ključne riječi: tvorba riječi, derivacija, internet, jedinice, postupci i modeli, novotvorenica, inovacija.

0. Kraj prošlog stoljeća i početak našeg obilježeni su rađanjem i formiranjem novog pravca – internetske lingvistike (mrežne nauke o jeziku), koja se bavi proučavanjem fonetsko-fonološke, grafijske, leksičko-semantičke, prozodijske, idiomatske, tvorbene, morfološke, sintaksičke, tekstualne i stilističke strukture jezika svjetske paučine. 1. Jezik i veb dva su u mnogo čemu heterogena fenomena: a) jezik ima dugu istoriju, a internet se pojavio sasvim nedavno, b) jezik se proučava hiljadama godina, a internet se istražuje tek u posljednje dvije-tri decenije, c) jezik ima potpuno formiranu strukturu, a internet je struktura u nastajanju, d) jezik je sistem (langue) i realizacija sistema (parole), a internet realizacija bez ∗ Emeritus Prof. Dr. Branko Tošović [email protected] http://www-gewi.kfunigraz.ac.at/gralis/

376

Branko Đ. Tošović

sistemskog praobrasca, e) jezik je, prvenstveno, sredstvo opštenja, a internet sredstvo, prostor, kanal veze, sfera života i djelatnosti. Jezik i internet su kompatibilni u osnovnim funkcijama koje vrše: komunikativnoj (opštenje), informativnoj (saopštavanje) i perlokutivnoj (djelovanje). Međutim, internet posjeduje funkcije koje se ne susreću u tipologiji jezičkih funkcija (npr. prezentaciona, samoizražavajuća i samodokazujuća). Kao sredstvo opštenja jezik se veoma razlikuje od interneta time što posjeduje strogi i ograničeni komplet znakova u obliku elementarnih jedinica (slova, fonema, glasova, morfema, afiksa), dok je internet šaroliki višekodni (verbalni i neverbalni) kompleks. Ako se jezik i internet razmatraju kao dvostrana zavisnost (A zavisi od B, B zavisi od A), može se reći da komunikacija na vebu nije moguća u punom obimu ili uopšte bez jezika, ali jezik može da postoji bez interneta. Pošto su danas život i djelatnost ljudi nezamislivi bez interneta, njegova interakcija sa jezikom sve je više dvosmjerna i bezalternativna. Ona se javlja u obliku intralingvističke simbioze (objedinjuje se internetska lingvistika, kompjuterska lingvistika i koprusna lingvistika) i interlingvističke simbioze (objedinjuje se internetska lingvistika, strukturna lingvistika, opšta lingvistika, primijenjena lingvistika). Difuzija jezika i interneta sve se više širi i jača, podstičući razvoj i nastanak novih jezičkih oblika interneta i novih mrežnih oblika jezika. U inovativne jezičke oblike interneta posebno spada način izražavanja u autohtonim žanrovima interneta tipa bloga, foruma, čata, elektronske pošte. Internet daje lingvistima nove mogućnosti, između ostalog, da brzo nalaze neophodnu građu i dobijaju informaciju o njenoj proučenosti. Internet pruža posebno derivatolozima ono što je ranije bilo nezamislivo – praćenje nastajanja novih riječi u režimu realnog vremena, bukvalno po minutima i čak sekundama. Njima se faktički nudi direktni prenos čina jezičkog stvaranja u kome se tvorenice munjevito pojavljuju, kao iskre, a takođe munjevito nestaju. Slikovito, dolazi do trenutnog raspada novonastale riječi, koja živi onoliko koliko živi slika na monitoru. To su svojevrsne derivacione zvijezde padalice koje se gase da se nikada više ne pojave. Iznenadne tvorbene iskre moguće je opservirati puna 24 sata. Na tu temu piše Dejvid Kristal: […] uz rijetke izuzetke, nemoguće je identifikovati tačan trenutak u kome nova riječ ili smisao ulazi u jezik. Međutim vremenskim označavanjem veb-strana i sposobnošću praćenja izmjena otvara se cijeli niz novih mogućnosti. Ako sutra u 9:42 na svome vebsajtu uvedem novu riječ kao što je digitekstualizacija, leksikografi će biti u stanju da kažu da je prva zabilježena upotreba te riječi bila u 9:42 toga dana. Takva hronološka određenost do sada je profesionalno interesantna bila samo forenzičkim lingvistima u nastojanjima da identifikuju obrasce kriminalne interakcije, ali će u budućnosti imati mnogo širu relevantnost (Kristal 2012: 22). 

Ilustrativan primjer su pričaonice tipa Zevalo.net (Zevalo-www).

Derivacioni internet

377

2. Svaka lingvistička disciplina ima svoj komplet internetskih jedinica i svaka se na svoj način bavi vebom. Među njima izdvaja se po broju radova sociolingvistika, govorna kultura, lingvodidaktika i stilistika. Na sociolingvističkom nivou razmatra se pitanje pozitivnog i negativnog djelovanja interneta na život i djelatnost ljudi, posebno na komunikaciju među njima, vrši se popularizacija nacionalnih jezika, naročito malih, i preduzimaju pokušaji oživljavanja (spasavanja) jezika koji izumiru. U okviru govorne kulture odvija se intenzivna borba za njegovanje jezika, čuvanje i poštovanje jezičkih normi. U oblasti lingvodidaktike široko se populariše internet za proučavanje maternjeg i/ili stranog jezika. Među mrežnim lingvističkim disciplinama posebno se izdvaja stilistika, budući da je značajan dio internetske komunikacije ekspresivno obojen. Dejvid Kristal izdvaja, na primjer, četiri koncepcije internetske lingvistike, među kojima se nalazi stilistička, pored sociolingvističke, obrazovne i praktične (Cristal 2005-www). Što se tiče istraživanja jezičkih nivoa, preovladavaju radovi iz leksikologije, leksikografije i tvorbe riječi, manje iz gramatike (morfologije i sintakse).

 Ovdje postoji sličnost između jezika i interneta u tome što jezici nestaju onako kako nestaju mrežni portali, sajtovi i žanrovi.  On ističe da je internet toliko raznolik da u njemu nema smisla govoriti o jeziku veba uopšte (Cristal 2005-www: 91). Međutim, postoje različiti nazivi: jezik interneta, jezik veba, jezik Mreže, sajber govor, sajber jezik, mrežni jezik, mrežni govor, elektronski jezik, posebna funkcionalna vrsta jezika, podjezik, elektronski posredovani diskurs, kompjuterski posredovani diskurs, elektronska posredovana komunikacija, digitalna posredovana komunikacija, a takođe nazivi lingvističke discipline: internetska lingvistika, internetska nauka o jeziku, mrežna lingvistika, veb lingvistika… O gramatičkim i pragmatičkim pitanjima interneta v. Kristal 2012: 56–60, 60–64, 81–83. 

Kristal 2012: 81.

Već sada internet nudi mnoštvo onlajn rječnika, jednojezičnih i višejezičnih, sa opštom i užom (specijalizovanom) leksikom. 

 Neki termini su zauzeti pošto su korišćeni i prije pojave interneta. Ovdje, recimo, spada mrežna gramatika, koju je predložio Vudski i koja predstavlja potkategoriju transformacionih gramatika, gramatiku proširenih prelaznih mreža, a obuhvata skup usmjerenih podgrafova (mreža prelaza) sa konačnim brojem stanja (http://studopedia.org/12-11812.html).

U internetu preovladava analiza sintakse programa za izradu mrežnog interfejsa, mrežnih žanrova, mrežnih komandi i pretraživača (oni po pravilu imaju i naziv: alternativna sintaksa PHP, netrivijalna sintaksa ili JavaScript za hakere, sintaksa URL, sintaksa XML fajlova, sintaksa koda, sintaksa komandi, sintaksa prežraživača, sintaksa stilova CSS, sintaksa fajla, sintaksa jezika PHP, sintaksa jezika naloga, sintaksa jezika šablona, sintaksa komandi click u imacros, sintaksa jezika programiranja python 3, specijalna (proširena) sintaksa Google, neprobojna sintaksa @font-face). To se odnosi i na mrežnu morfologiju (v. Braun 1995). 

378

Branko Đ. Tošović

Iako se sve više i sve češće pojavljuju radovi posvećeni internetskoj lingvistici, za sada nedostaje sistemski pristup. To potvrđuje i činjenica da nam nisu poznate publikacije tipa Internetska leksikologija, Internetska morfologija ili Internetska sintaksa. 3. Sve navedeno ukazuje na neophodnost da se zasnuje važan dio mrežne lingvistike: internetska tvorba riječi. Ona treba da se bavi analizom (a) obrazovanja novih riječi u internetu pomoću starih i novih derivacionih sredstava i derivacionih postupaka, (b) funkcionisanja tvorenica u internetu. Glavni predmet internetske tvorbe riječi jeste građenje riječi i njihovo funkcionisanje onlajn (kiberderivacija u pravom smislu) ili oflajn-onlajn (kiberderivacija mješovitog tipa). Proizvodi internetske tvorbe jesu kiberderivati – imenice, pridjevi, glagoli, riječce i izolovani oblici promjenljivih vrsta riječi, sa različitim dodatnim (fakultativnim) ekspresivno-emocionalnim nijansama ili bez njih. Među takvim tvorenicama posebnu pažnju izazivaju one koje nastaju i potpuno mogu da funkcionišu samo u internetu. Cilj internetske tvorbe riječi jeste naći i opisati onlajn derivate, a takođe odgovoriti na pitanje u čemu se razlikuju onlajn tvorenice (u obrazovanju i korišćenju) od klasičnih (oflajn) tvorenica i kakva subjektivna značenja nastaju u internetu. 4. Pošto je internet prava revolucija u komunikaciji, životu i radu ljudi, postavlja se pitanje da li ta revolucija izaziva tvorbenu revoluciju. Smatramo da je internet revolucija, a mrežna tvorba riječi evolucija sa elementima revolucije u nekim aspektima, npr. u jačanju komunikativne, socijalne, autoprezentacione (samodokazujuće) i zabavne funkcije. Dakle, radi se o revoluciji u komunikaciji i evoluciji u tvorbi riječi, odnosno o tvorbenoj evoluciji u mrežnoj revoluciji. 5. Tvorba riječi nije dominantna tema u radovima o jeziku interneta. Tako Dejvid Kristal u Internetskoj lingvistici ni u jednom dijelu (1. Lingvističke perspektive, 2. Internet kao medijum, 3. Mikroprimjer: Tviter, 4. Jezičke promjene, 5. Višejezični internet, 6. Primijenjena internetska lingvistika, 7. Forenzička studija slučaja, 8. Ka teorijskoj internetskoj lingvistici, 9. Smjernice i aktivnosti za istraživače) ne izdvaja tvorbu riječi, ali govori o neologizaciji, neologizmima, terminima, složenicama i sl. (Kristal 2012: 72–75). 6. Postoje tri osnovna tipa mrežnih tvorenica: a) kauzativne (izazvane pojavom novih pojmova, predmeta, osobina, radnji i stanja), b) utilitarne (izazvane težnjom ka ekonomičnosti),10 c) perlokutivne (orijentisane na efekat, i to stilistički: stvaranje ekspresivnosti i emocionalnosti, ludistički – igra riječima, 

Izuzetak je Internetska stilistika, pošto već postoji jedna monografija (Tošović 2015).

On razmatra primijenjenu internetsku lingvistiku, žanr, varijetet, registar, internet output (posebno imejl), hipertekstualnost i dr., te konstatuje da je teško pratiti brzinu i tempo inovacija. 

10

V. Kristal 2012: 87–88.

Derivacioni internet

379

demonstrativni – izražavanje protesta, destruktivni – narušavanje jezičkih normi i provokacioni – korišćenje tvorbenih erativa). 7. Korpus za proučavanje mrežne tvorbe riječi čine dva potkorpusa: primarni (autohtoni, iskonsko mrežni) i sekundarni (neautohtoni). U prve spadaju prvenstveno onlajn korpusi, mrežna sredstva masovnog informisanja bez odgovarajuće oflajn verzije, forumi (književni, novinarski, naučni, administrativni, interpersonalni i dr.), čatovi, onlajn rječnici (internetski termini, žargon, opšti rječnici, druga leksikografska izdanja), elektronske biblioteke, elektronska pošta. Druge obrazuje građa koja se prenosi u Mrežu iz ostalih komunikativnih prostora. 8. Internetska tvorba riječi obuhvata četiri tematska bloka: 1. tvorba riječi i internet, 2. tvorba riječi u internetu, 3. internet u tvorbi riječi, 4. percipiranje, valorizovanje i regulisanje interakcije tvorba riječi – internet. 9. U prvom bloku (Tvorba riječi i internet) nalaze se problemi kao što su: pozitivno i negativno djelovanje interneta na tvorbu riječi; nivo proučenosti derivacionih resursa interneta i stepen zainteresovanosti derivatologa da se bave tom građom; koliko globalno elektronska mreža (a) pomaže/može pomoći u proučavanju tvorbene strukture riječi, (b) pruža koristan materijal za derivaciona istraživanja, (c) daje mogućnost da se traži i nalazi neophodna literatura; može li internet ubrzati i poboljšati proučavanje tvorenica; kakvo mjesto zauzima tvorba riječi u internet lingvistici i u kakvom se odnosu nalaze lingvističke discipline, posebno (a) povezanost mrežne tvorbe riječi i mrežne gramatike, (b) mrežne tvorbe riječi i mrežne leksikologije, (c) interakcija mrežne tvorbe riječi i mrežne stilistike. 10. Drugi blok (Tvorba riječi u internetu) obuhvata sljedeća pitanja: tvorba novih riječi u mrežnim sredstvima masovnog informisanja; derivacioni procesi u socijalnim mrežama, na forumima, u čatovima i elektronskoj pošti; tvorbena krativnost predstavnika velikih i malih korisničkih grupa; tvorenice u mrežnoj komunikaciji ljudi koji svjesno narušavaju književne norme i čiji je jezik usmjeren na to da izgleda kao da je nepismen i nekulturan (tzv. jezik „slabo adekvatnih”, „ljudi sa dna” i sl.); tvorbeni oblici, značenja i kategorije u govoru „stalnih stanovnika interneta” (tzv. virtuala); tvorba riječi izmišljenih jezika (autorskih, ličnih, pomoćnih, konstruisanih, fantastičkih) koji koriste internet kao jedinu platformu; tvorba riječi u tzv. maminskom jeziku; leksičke tvorenice u internet reklami; prelaz novotvorenica iz onlajn komunikacije u oflajn komunikaciju i obrnuto; internet kao tvorbeni korpus (tekstovi, rječnici, baze podataka); monomedijalni i multimedijalni karakter tvorenica u internetu; tvorba riječi u mrežnim žanrovima koji brišu granice između ličnog (intimnog) i javnog; tvorenice u hiperlinkovima, tegovima, lidovima (stimulansima, mamcima da se klikne) i drugim strukturnim segmentima; tvorenice u demotivatorima (mrežnim posterima koji se odlikuju istim formatom i različitim punjenjem);

380

Branko Đ. Tošović

tvorenice u polilogu (razgovoru više učesnika); tvorbena priroda mrežnih erativa (svjesnih grešaka); derivacioni stvaralački duh; mrežne (jezičke) igre kao izvor novih riječi; tvorbeni aspekti bontona nezvaničnog dijela interneta; tvorbeni memovi (izrazi i fraze, ponekad besmisleni, koji su postali spontano popularni u elektronskoj pošti, blogovima i forumima, a onda i šire); narušavanje/očuvanje tvorbenih normi; derivacioni radikalizam i radikalne derivacione promjene; terminološke inovacije; stvaranje žargonske leksike; generisanje novih riječi kao oblik provokacije i destrukcije (tzv. trolling – zlonamjerno uplitanje u mrežnu komunikaciju u obliku izazivanja gnjeva, konflikta kod učesnika opštenja skrivenim i otvorenim zadirkivanjem, ponižavanjem, vrijeđanjem); mogućnost prevođenja leksičkih tvorenica sa jednog jezika na drugi; tvorenice u mrežnim književnoumjetničkim, publicističkim, naučnim, administrativnim i razgovornim tekstovima. 11. U trećem bloku (Internet u tvorbi riječi) dolaze problemi tipa: uticaj globalnih karakteristika, specifičnosti i markera interneta, kao što su (a) postojanje više kanala, multimedijalost, nelinearnost (hipertekstualnost), razuđenost recipijenata, (b) medijska konvergencija, hibridizacija, objedinjavanje kodova (tekstualnog, zvučnog, vizuelnog), opštenje u režimu realnog vremena (pozitivne i/ili negativne strane), (c) snažna individualizacija i intimizacija; djelovanje anonimnosti autora i učesnika u mrežnoj komunikaciji, a takođe pseudonimizacije (korištenje nadimaka i izmišljenih patronima); nepostojanje čvrste, unutrašnje kontrole u nezvaničnoj sferi interneta kao tvorbeni izvor; derivacioni plus i minus; tvorbeni aspekti spontanosti opštenja; tvorbene posljedice svedozvoljenosti, haosa, anarhije u nekim dijelovima interneta; uticaj tipičnih funkcija interneta, posebno autoprezentacije (samoizražavanja i samodokazivanja) i zabavne (razonode); tvorbena (ne)predvidljivost interneta; uticaj izrazite individualizacije mrežne komunikacije; odraz dvaju globalnih segmenata interneta – zvaničnog i nezvaničnog. 12. U četvrtom bloku (Percipiranje, procjenjivanje i regulisanje interakcije internet – tvorba riječi) nalaze se pitanja kao što su: individualno i kolektivno valorizovanje internetskih derivatema; percepcija (pozitivna, neutralna, negativna) mrežnih neologizama; prihvatanje ili odbijanje novotvorenica, njihovo usmjeravanje i regulisanje u obliku jezičkih normi; internetska tvorba riječi i proces globalizacije; liberalni i puristički pristup tvorenicama. 13. Da bi se odgovorilo na sva pitanja, potrebne su dublje i šire analize, pa ostaje da na ograničenom prostoru ovog rada pokušamo da ih samo globalno dotaknemo. 14. U prvom bloku (Tvorba riječi i internet) može se konstatovati da je nivo proučenosti derivacionih resursa interneta i stepen zainteresovanosti derivatologa prilično slab i nedovoljan, posebno u odnosu na činjenicu da postoji ogromna građa koja ni približno nije razmotrena i protumačena. Neosporno

Derivacioni internet

381

je da internet ubrzava i poboljšava metodologiju i proces proučavanja tvorbe riječi. 15. U drugom bloku (Tvorba riječi u internetu) zapaža se da su najveći generatori derivatema dijelovi nezvaničnog interneta, mrežni žanrovi koji brišu granice između ličnog (intimnog) i javnog, posebno socijalne mreže, forumi, čatovi i elektronska pošta. Izrazitu kreativnost ispoljavaju učesnici opštenja koji svjesno narušavaju književne norme. Jedna od takvih grupa djeluje na sajtovima i forumima za žene, mlade majke i trudnice. Njihov se jezički izraz odlikuje izraženom (pa i prekomjernom) upotrebom deminutiva i hipokoristika, posebno u tepanju i izražavanju umiljatog odnosa prema djetetu. Postoje i tzv. reproduktivni deminutivi. U demotivatorima (demotivacionim posterima)11 tvorenice dolaze kao dio originalnog i neobičnog tematskog punjenja zadanog grafijskog okvira, npr.: Molim vujakšijaše, da mene i babu više ne definišu ♦ Moj milkšejk je bolji od tvog! [iznad slika sa ženskim grudima], Fejspalma. Znači nema dalje. Glup si k’o tocilo. Ne diraj više tastaturu. [iznad slika sa jednim srpskim političarem]. ♦ Situacionistička internacionala srcu mome mila [iznad slika djevojke sa velikim oblinama]. ♦ Partibrejkeri sizofreničareva ekipa ♦ Nosolibri poslednji stadijum pijanstva. [iznad slike sa nosorogom koji ima krila]. Primjeri iz: Vukajlija-www. Postoje tvorbeni memovi (nove „elementarne čestice” derivacije, svojevrsni mrežni virusi) – izrazi i fraze koji su postali spontano popularni u elektronskoj pošti, blogovima i forumima na bazi imitacije i samokopiranja, odnosno repliciranja samih sebe (prerasli su u jedinice kulturnog koda, jer se šire od osobe do osobe dok ne zahvate cijelu kulturu). Takva je mem-tvorenica brotobejarabi: „Treća slika, koja opet prikazuje ljutito lice malog dječaka, popraćena je riječju brotobejarabi koja je kombinacija riječi broto i izraza tobe jarabi koji se u bosanskom jeziku koristi za izražavanje čuđenja” (Berberović, Delibegović Džanić-www). Posebno su rašireni politički memovi (slogani) u demotivacionim posterima. 16. U trećem bloku (Internet u tvorbi riječi) snažno se ispoljava anonimnost autora i učesnika u mrežnoj komunikaciji, a takođe i pseudonimizacija (korištenje nadimaka i izmišljenih patronima) u stvaranju korisničkih imena (nikova), pa se, recimo, objedinjava broj i korijen/osnova, početne foneme zamjenjuju se ciframa (npr. 3gger). U internetskoj tvorbi snažno dolazi do izražaja zakon ekonomije/ekonomičnosti (nastojanje da se sa što manje sredstava što brze i jednostavnije izrazi misao), pa se u te svrhe koristi kompresivna tvorba: konverzija (morfološko-sintaksički postupak zasnovan na obrazovanju riječi bez tvorbenih afiksa, 11

Posebno bogatu kolekciju demotivatora nalazimo na Vukajliji-www.

382

Branko Đ. Tošović

transpozicija: prelazak iz jedne vrste riječi u drugu), slaganje (morfološki postupak objedinjavanja dviju proizvodnih osnova pomoću interfiksa u novu riječ), srašćivanje (leksičko-sintakstički postupak obrazovanja tvorenice od čitave sintagme), stezanje sintagmi (sufiksalna univerbacija: određena riječ se izostavlja, a osnovi se dodaje sufiks, uglavnom služe za zbijanje smisla čitave sintagme u jednu riječ) i skraćivanje. Ovo posljednje posebno je često u čatovima (pričaonicama), na forumima i diskusionim formama. Dosta abrevijatura nastaje na bazi psovki. Skraćenice se često prave od engleskih riječi bez domaćeg ekvivalenta (OMG ’Oh My God’), ali ponekad se i on javlja (OMG ’Oh My God’ → OMB – Oh moj Bože’). U nekim slučajevima strane skraćenice dobijaju drugo značenje: IRL (In real life) ’u stvarnom životu’ → ’irealno’. Neke pojave i tendencije otvaraju pitanja vezana za lingvistički interdisciplinarni odnos, pri čemu prije svega imamo u vidu grafijske postupke, tačnije grafijske skraćenice tipa NOSTALgija i korišćenje crtice za prenošenje tuđeg iskaza ili citata tipa čovjek-koji-ne-zna-šta-da-radi-sa-sobom (koje su dugačke i ponekad teške za izgovor, pa se radi o pojavi suprotnoj ekonomiji) – da li se takvi primjeri mogu smatrati tvorenicama (složenicama), jer se u suštini radi samo o formalnom postupku (načinu pisanja) i da li se može govoriti o posebnom dijelu tvorbe riječi – grafoderivaciji. Ovdje spadaju i kombinovane operacije grafičke obrade posuđenica: integracija transkripcije i transliteracije, supstitucije i adaptacije. Tu je i problem novih tvorbenih gnijezda sa tvorbenim lancima i paradigmama (otvorenog karaktera) koja imaju kao dominantu mrežnu terminologiju, tipa internet. Nedoumicu izaziva, recimo, obrazovanje pridjeva, način njihovog pisanja, upotreba genitivne sintagme umjesto kongruentnog atributa: internetska lingvistika, internet-lingvistika, lingvistika interneta, mrežna lingvistika, lingvistika veba… 17. U četvrtom bloku ispoljava se u nekim jezicima liberalni odnos prema mrežnim tvorenicama, a drugim puristički. Tvorbeno čistunstvo je usmjereno u dva pravca: (a) na afirmaciju, aktualizaciju i implementaciju nacionalnih, domaćih, autohtonih derivacijskih modela, postupaka i sredstava, (b) potiskivanje, odbacivanje i izbacivanje derivacijskih modela, postupaka i sredstava koji se smatraju stranim, tuđim, nepotrebnim, pa i opasnim za dati jezik.12 U te svrhe koriste se različite metode: filtriranje, kontrastiranje, preporučivanje, izbacivanje, eliminiranje, zabranjivanje, razjednačavanje (npr. po hrvatskosti ili srpskosti) itd. Restriktivni pristup naročito dolazi do izražaja u hrvatskoj 12 „Puristički orijentirani jezikoslovci često nude doslovne/nepotpune prijevode, koji zvuče čudno, neprirodno, čak zastarjelo – hrv. upravitelj događanja za eng. event menedžer (ne znamo što bi menedžeri na to rekli) ili hrv. očvrsje (prema Babiću) za eng. hardver (ovdje nije moguće izvesti pridjev iz domaće imenice, što stvara tvorbeni zastoj ili nemogućnost prilagodbe domaće riječi tvorbenim pravilima hrvatskoga standarda)” (Dugina 2016: 26).

Derivacioni internet

383

jezičkoj politici, međutim, ni on se ne može oduprijeti tvorbi po engleskim uzorima tipa lajkanje, fejkanje, četanje, teganje, surfanje, logirati se, koji nastaju hibridnim putem (spajanjem korijena engleske lekseme i domaćeg afiksa). Od nekih anglicizama posebno često se grade nove riječi sufiksalnom tvorbom tipa keširanje, keširati. Globalizacija na tvorbenom planu ispoljava se u preuzimanju anglo-američkih afiksa, deirvacionih modela i postupaka, jačanju analitizma i aglutinativnosti.

LITERATURA Berberović, Delibegović Džanić-www: S. Berberović, N. Delibegović Džanić, Bitno je biti…? – Teorija konceptualne integracije i internetski politčki memovi. ‹https://www.researchgate.net/profile/Nihada_Delibegovic_Dzanic/publication/283505073_Bitno_je_biti_-_Teorija_konceptualne_integracije_i_internetske_politicke_meme/links/56f4475608ae81582bf0a248. pdf?origin=publication_detail›. 15. 9. 2016. Braun 1995: Д. Браун, Сетевая морфология и русский глагол, u: Вестник МГУ. Филология, Москва, 6, 15–18. Cristal www: D. Crystal, The scope of Internet linguistics, u: ‹http://www.google. at/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=2&ved=0ahUKEwjYu4 Lhp8fLAhVCZQ8KHWdMAYIQFggiMAE&url=http%3A%2F%2Fww. davidcrystal.com%2FDavid_Crystal%2Finternet.htm&usg=AFQjCNGU 1hocBRwBgA5Z2g_Gqq_x3hQzxg&sig2=frzBOea8N9uzBrL2Sr5kBQ &bvm=bv.117218890,d.bGs&cad=rja›. 10. 2. 2016. Dugina 2016: D. Dugina, Hrvatski purizam i tvorba riječi u raljama interneta, u: B. Tošović, A. Wonisch (Hg./Ur.), Das Leben der Jugendlichen im Internet. Sprachliche, literarische, kulturelle und gesellschaftliche Aspekte, Hamburg: Dr. Kovač, 17–32. [Neue slawistische Horizonte, Band 4]. Đurić 2016: D. Đurić, Tvorbeni procesi na forumu krstarica.com, u: B. Tošović, A. Wonisch (Hg./Ur.), Das Leben der Jugendlichen im Internet. Sprachliche, literarische, kulturelle und gesellschaftliche Aspekte, Hamburg: Dr. Kovač, 33–46. [Neue slawistische Horizonte, Band 4]. Grabovac 2016: M. Grabovac, Wortbildung im Forum teen385.com, u: B. Tošović, A. Wonisch (Hg./Ur.), Das Leben der Jugendlichen im Internet. Sprachliche, literarische, kulturelle und gesellschaftliche Aspekte, Hamburg: Dr. Kovač, 47–60. [Neue slawistische Horizonte, Band 4]. Janežić 2016: S. Janežić, Tvorbeni procesi na forumima žena, u: B. Tošović, A. Wonisch (Hg./Ur.), Das Leben der Jugendlichen im Internet. Sprach-

384

Branko Đ. Tošović

liche, literarische, kulturelle und gesellschaftliche Aspekte, Hamburg: Dr. Kovač, 67–78. [Neue slawistische Horizonte, Band 4]. Jonjić 2016: M. Jonjić, Wortbildung im Internet. Eine Analyse neuer Lexeme in kroatischen, bosnischen und serbischen Foren, in: B. Tošović, A. Wonisch (Hg./Ur.), Das Leben der Jugendlichen im Internet. Sprachliche, literarische, kulturelle und gesellschaftliche Aspekte, Hamburg: Dr. Kovač, 79–100. [Neue slawistische Horizonte, Band 4]. Kristal 2012: D. Kristal, Internetska lingvistika (s engleskog preveo Goran Drinčić), Podgorica: Institut za crnogorski jezik i književnost [Original: Crystal, David. Internet Linguistics: A Student Guide]. Manovič 2015: L. Manovič, Jezik novih medija (preveo s engleskog Aleksandar Luj Todorović), Beograd: Clio [Manovich, Lev. The Language of New Media, 2001]. Milenković 2016: T. Milenković, Najfrekventnije skraćenice u internet komunikaciji na srpskom jeziku, u: B. Tošović, A. Wonisch (Hg./Ur.), Das Leben der Jugendlichen im Internet. Sprachliche, literarische, kulturelle und gesellschaftliche Aspekte, Hamburg: Dr. Kovač, 133–154. [Neue slawistische Horizonte, Band 4]. Mujadžić 2016: Š. Mujadžić, Tvorba riječi na internetu (derivacioni polilog), u: B. Tošović, A. Wonisch (Hg./Ur.), Das Leben der Jugendlichen im Internet. Sprachliche, literarische, kulturelle und gesellschaftliche Aspekte, Hamburg: Dr. Kovač, 155–166. [Neue slawistische Horizonte, Band 4]. Petrović 2013: D. Petrović, Društvenost u doba interneta, Novi Sad, Akademska knjiga. Tošović 2015: Б. Тошович, Интернет-стилистика, Москва: Флинта. Tošović, Wonisch 2016: B. Tošović, A. Wonisch (Hg./Ur.), Das Leben der Jugendlichen im Internet. Sprachliche, literarische, kulturelle und gesellschaftliche Aspekte, Hamburg: Dr. Kovač [Neue slawistische Horizonte, Band 4]. Vukajlija-www: Vukajlija, ‹http://vukajlija.com›. 14. 8. 2016. Zevalo-www: Pričaonica Zevalo-net, ‹http://zevalo.net/›. 14. 8. 2016.

Branko Tošović DAS DERIVATIVE INTERNET Zusammenfassung Vorliegende Analyse ist der Internet-Sprache, den sprachlichen Ebenen des Internet, den sprachlichen Disziplinen, der Struktur der Wortbildung im Web und Korpora für die Untersuchung der Wortbildung im Internet gewidmet. Das Ziel der Analyse liegt darin, eine Antwort

Derivacioni internet

385

auf die Frage zu finden, über welches derivative Potenzial die Kommunikation im Netz verfügt, inwieweit sich derivative Kreativität zeigt und welchen Charakter derivative Innovationen im Internet (Einheiten, Verfahren und Modelle) besitzen. Es gibt drei grundlegenden Typen der derivativen Neubildungen im Internet: kausative, utilitäre und perlokutive. Die Internet-Wortbildung umfasst vier thematische Blöcke: Wortbildung und Internet, Wortbildung im Internet, Internet in der Wortbildung, Wahrnehmung, Valorisierung und Regulierung der Wechselbeziehung Wortbildung – Internet. Das Korpus für die Untersuchung der Internet-Wortbildung besteht aus zwei Subkorpora: einem primären (autochthone, ursprüngliche Netz-Ressourcen) und einem sekundären (andere Quellen). Keywords: Wortbildung, Derivation, Internet, Form, Verfahren, Modell, Neubildung, Innovation

Гордана Р. Штасни*

Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет Одсек за српски језик и лингвистику

СУФИКСАЛНА СИНОНИМИЈА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ** Предмет овог истраживања представља суфиксална синонимија као семантичка релација која се остварује међу јединицама нижега ранга од речи. У раду се полази од утврђивања семантичких и деривационих правила којима се регулише суфиксална синонимија на примеру деривата који припадају категорији агентивних именица мушкога рода. Истовремено се утврђују семантичке категорије именица које су настале по истом творбеном моделу и изведене истим суфиксима, али са различитом функцијом и различитом денотацијом: са обележјем живо [+], људско [+], masculinum [+] – nomina attributiva, nomina professionis; и са обележјем живо [-], људско [-], masculinum [+] – nomina instrumenti, nomina actionis, nomina loci. Утврђују се чланови који образују синонимни низ и доминантан суфикс међу њима, као и критеријуми за идентификацију прототипичног суфикса у посматраној парадигматској вези. Кључне речи: суфиксална синонимија, синонимски низ, прототипичан суфикс, српски језик.

1. Суфиксална синонимија Синонимија је врста значењских парадигматских односа могућа на свим језичким нивоима: сублексемском (међу јединицама нижег нивоа од речи), лексемском (међу јединицама на нивоу речи) и супралексемском [email protected] Рад је настао у оквиру пројекта Стандардни српски језик: синтаксичка, семантичка и прагматичка истраживања (178004), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. ∗

∗∗

388

Гордана Р. Штасни

(међу јединицама вишег реда од речи). Овај рад је посвећен суфиксалној синонимији, која се реализује на сублексемском нивоу и представља вид афиксалне, односно творбене синонимије. Виноградов је међу првима овај феномен одредио као везу која се успоставља између речи насталих од исте основе и синонимичних суфикса. У науци, међутим, постоје веома различити теоријски приступи творбеној синонимији због недостатка шире теоријске генерализације овог проблема. У радовима претежно руских аутора творбена синонимија схваћена је на различите начине: као афиксална синонимија (синонимия аффиксов: В. М. Дерибас, А. Г. Черкасова, Н. М. Шанский), једнокоренска синонимија (однокоренная синонимия: В. А. Гречко, Р. П. Рогожникова), творбена синонимија (словообразовательная синонимия: научници Казањског универзитета), варијантност (вариантность: О. С. Ахманова). Различити приступи творбеној синонимији имају за последицу неуједначену терминологију: творбена синонимија (словообразовательная синонимия), морфолошка конкурентност (морфологический конкурентности), варијантност (вариантность), дублетност (дублетность) и сл. (Г. О. Владимировна 2005: 12). Најраспрострањеније је схватање да се под творбеном синонимијом подразумева синонимија творбених модела за које је карактеристична идентична творбена веза и идентично творбено значење, које се постиже различитим деривационим средствима – синморфемама (Марков 1976: 10). Однос синонимије успоставља се, дакле, и међу суфиксима који учествују у деривацији јединица са истим категоријалним обележјем. Овом приликом феномен афиксалне синонимије илустрован је значењским везама које се успостављају међу суфиксима који учествују у деривацији nomina agentis masculinum по моделу Го + агентивни суфикс. Ове именице имају веома важно место у лексикону српског језика с обзиром на то да представљају једну од језичких универзалија и да су најпродуктивнија категорија међу дериватима са обележјем [+ особа].

„Такого рода обобщениям решительно противоречит разнозначность слов с теми же суффиксами, произведенных от одной основы, например, низина и низость, низкость, прямота и прямизна, глухота и глушина, глухость, широта и ширина, широкость и т.п.” (Виноградов 1975: 98). 

 Именице типа nomina agentis могу имати именичку (злочин-ац), па и придевску мотивацију (колебљив-ац).

Суфиксална синонимија у српском језику

389

2. Семантички принципи у основи суфиксалне синонимије 2.1. Варијантност и синонимија Варијантност као универзални синонимијски принцип истовремено је и услов који омогућава успостављање парадигматске везе и на сублексемском нивоу будући да постоји „језички облик који представља једну од неколико алтернатива у датом контексту” (Kristal 1985). Због могућности замене једне јединице неком другом, варијантност условљава успостављање одређеног типа парадигматске везе у зависности од контекста и сфере употребе деривата. У семантичко-деривационој категорији (nomina agentis masculinum), чији су чланови настали по истом творбеном моделу (Го + агентивни суфикс), варијантност се испољава у виду могућности избора одређеног суфикса са истом семантичко-деривационом функцијом. Nomina agentis слуг-а вођ-а бор-(а)ц чист-ач вод-ич гледа-л(а)ц говор-ник води-тељ

Творбени модел

Го + суфикс

Варијантни суфикси

-а / -ја / -(а)ц / -ач / -ич / -л(а)ц / -ник / -тељ

Синонимичност творбених форманата остварује се на апстрактном плану и изражава се уопштеним трансформационим моделом: X + суфикс → nomina agentis: онај који ради (информација садржана у суфиксу) + X (радња – информација садржана у творбеној основи, у функцији конкретизације радње коју агенс обавља и према којој је именован). Међутим, на лексичком плану ове јединице не могу се посматрати као синоними, већ само као чланови исте семантичко-деривационе категорије с обзиром на то да имају заједничко семантичко категоријално обележје (архисему: особа која нешто ради), док диференцијална дијагностичка обележја произлазе из значења творбене основе. У овом случају суфикси садрже информацију о денотату: живо [+], људско [+], masculinum [+]. 2.1.1. Синонимни низ и прототипичан суфикс Устројавање у виду синонимног низа карактеристично је за суфиксе који се налазе у синонимичном односу. Присуство синонима у синонимном низу у првом реду зависи од категоријално-семантичких обележја деривата на основу којих се они сврставају у исту категорију. Утврђивање

390

Гордана Р. Штасни

критеријума за идентификацију прототипичног суфикса у одређеној семантичко-деривационој категорији представља важно теоријско питање и доводи се у везу са семантичко-деривационим потенцијалом базичног творбеног модела Го + суфикс, којим се, у овом случају, деривирају nomina agentis, али и именице са различитом функцијом: nomina professionis, nomina attributiva (са обележјем [+ особа]) и nomina instrumentum (са обележјем [- особа]). Агентивни суфикси у комбинацији са глаголском основом не користе се само у деривацији nomina agentis већ изражавају многе друге врсте значења категоријално сродних именица (атрибутивно, инструментално, месно и др.). Сродност категорија произлази из компоненте значења која је садржана, у првом реду, у глаголској творбеној основи. Деривациони модел Го + агентивни суфикс подложан је семантичком варирању у виду реализације деривата са другачијом функцијом. У односу на централну категорију NA, најсродније категорије NP и NAt развиле су се платисемичним ширењем, док су категорије са различитом референцијалном вредношћу – NI, nomina actionis – NAct и NL индуковане метонимијским принципом. Категорија NA NP

Заједничко обележје активност активност

NAt

активност

NI

активност

NL

активност

Дистинктивно обележје тренутна активност стална, институционализована активност активност као обележје, својство средство за реализацију активности место где се реализује активност

Семантички механизам платисемично/ симилисемично ширење

метонимијски пренос

На избор суфикса у сваком посебном случају утичу различити фактори. Постојаност деривационог модела у комбинацији са одређеним суфиксом условљена је прагматичким разлозима и стварном употребном вредношћу деривата, а на језичком плану важна је фонолошка структура основе, која представља могући регулатор удруживања основе са одређеним суфиксом (чувар и чувалац, облик са ређом употребном праксом; пекар  Даље у раду користе се следеће скраћенице: NA за nomina agentis, NAt за nomina attributiva, NP за nomina professionis, NI зa nomina instrumenti, NAct зa nomina actionis, NL зa nomina loci.  „The linking of separate sense to a single central sense does not, however, entail the presence of a common meaning core” (Taylor 1995: 147).

Суфиксална синонимија у српском језику

391

и *пекарник, могућ али нелексикализован облик). Статус прототипичног суфикса у категорији NА може имати суфикс који није склон полифункционалности. 1011 a)

Суфикс -ал(а)ц6 -ок7 -арош8 -еник9 -aш10 -беник11

NA прегалац сведок пецарош ученик батинаш следбеник

NI уџбеник

Реализација NA и NI по истом моделу Го + -беник указује на значењску блискост ових категорија будући да се у њиховом семантичком језгру налази информација о радњи (информација садржана у творбеној основи), а њен извршилац може бити човек или средство (инструмент) помоћу којег се врши радња (информација садржана у суфиксу).

„Convention undoubtedly plays some role, as does the phonetic shape of the stem” (Taylor 1995: 144). 

 Суфикс -ал(а)ц се комбинује са именичком основом градећи именице са човеком као денотатом (индустриј-алац, гимназиј-алац, Прованс-алац). Веза са глаголском основом у деривацији уопште, па и у творби NA, није системска појава у деривационом систему српског језика, те NA прег-алац представља изузетак.

Податке о суфиксу -ок проналазимо само у етимолошком речнику (Skok 1972: 549). П. Скок сматра да је лексема сведок деривирана суфиксом -ок од основе вĕд-. Суфикс -ок одређује као неживи прасловенски суфикс који се користи у творби именица из категорије NA, али и придева (дубок, жесток). 

 Суфиксом -арош углавном се деривирају жаргонизми мотивисани именицом (тезгарош, кесарош) или глаголом (цвикарош, мућкарош).  Сложени суфикс -еник везује се углавном за именичке основе и гради деривате различитог значења. Са основом глагола ређе се комбинује. Клајн (2003: 86–87) даје две интерпретације деривата ученик. Према првој, то је изведеница мотивисана партиципом учен и изведена суфиксом -ик, а на другом месту, то је дериват изведен суфиксом -еник и мотивисана глаголом учити. 10 Суфикс -аш је један од најплоднијих суфикса. У комбинацији са именичким или придевским основама велика већина изведеница означава особе. Са глаголском основом ретко се комбинује (скијаш, пљачкаш). Суфиксом -аш углавном се изводе називи спортиста (кошаркаш), затим агентивне именице (бомбаш), називи присталица покрета или учења (аутономаш), те атрибутивне именице (богаташ).

Суфикс -беник могао је настати уланчавањем суфикса -ба и -еник или комбиновањем придевског суфикса -бен с именичким суфиксом -ник. Везује се за глаголску основу (труд-беник) и готово да је непродуктиван (Клајн 2003: 88). 11

392

Гордана Р. Штасни

б)

Суфикс -(a)ц12 -aк13 -ар14 -ич15 -л(a)ц16 -тељ17 -ник18 -ач19

NA копац пешак чувар гонич гледалац градитељ говорник певач

NP глумац вештак пекар водич преводилац учитељ наставник певач

NI бријач

1213141516171819

Суфикс -(а)ц учествује у деривацији именица са човеком као денотатом у различитим семантичко-деривационим категоријама у зависности од мотивне речи. У комбинацији са глаголском основом настају агентивне именице (борац) и именице из категорије nomina professionis (трговац); атрибутивне именице са придевском основм (самац); са именичком – присталице (партијац); етници (Финац). 12

13 И суфикс -ак учествује у деривацији различитих категорија именица са обележјeм [+ особа]. Иако се јавља у деривацији агентивних именица, најпродуктивнији је у категорији nomina attributiva будући да се комбинује са придевским основама (весељак, глупак, лудак). Њиме се деривирају и nomina professionis (вештак), те етници (Пољак).

Суфикс -ар је продуктиван у категорији nomina professionis, међутим, деривати овога типа углавном су мотивисани именицом, ређе глаголом. У случају глаголске мотивације деривит се може двојако одредити – као nomina agentis или professionis (стражар). Ниске је продуктивности у категорији именица са значењем присталице и са неглаголском мотивацијом (левичар, десничар). 14

Суфикс -ич је изразито непродуктиван. Иако се јавља у дериватима који припадају другим семантичким категоријама, нпр. љутич према чешћем љутић ’назив биљке’, мотивација је често непрозирна, па се неке са становишта савременог језика могу сматрати немотивисаним (бич), или су застареле или регионално обележене (теклич према чешћем облику теклић ’гласник’, првич ’прва посета родбине удатој невести’). 15

16 Суфикс -л(а)ц је типичан агентивни суфикс. Сви деривати означавају жива бића, осим речи чинилац и математичких термина: бројилац, множилац, делилац (Клајн 2003: 144).

Клајн наводи (2003: 191) да се „било која реч на -тељ може описати као чистa агентивна именица. Велика већина изведница означава људска бића са значењем стварног вршиоца радње, и то најчешће апстрактних, духовних радњи (љубитељ, хранитељ). Знатно је мање назива за специфична занимања (учитељ), а с неживим денотатом само су математички термини, који се сви налазе и у облику -л(а)ц (делитељ и делилац)”. 17

18 Суфикс -ник веома је продуктиван у деривацији агентивних именица. Мањи број деривата са суфиксом -ник има обележје и категорије nomina agentis и nomina professionis (заменик, заповедник – деривати са глаголском основом).

У дериватима изведним суфиксом -ач веома је изражена коегзистенција агентивног значења и значења које особу што обавља одређену радњу као професију одређује као nomina professionis. Многе изведенице означавају особу и према начину понашања (хушкач), спорту којим се бави (пливач), музици коју изводи (гудач). Веома је широка 19

393

Суфиксална синонимија у српском језику

Агентивно и значење типа nomina professionis реализује се у супстантивима који су изведени по моделу Го + -ич /-л(а)ц /-тељ /-ач. Суфикс -ач учествује и у деривацији именица из категорије NI. Приказани модел илуструје правац ширења семантичко-деривационих могућности како творбеног модела Го + суфикс, тако и појединих агентивних суфикса: од NА преко веома сродних NP до NI. Логична је и очекивана сродност између NА и NP. Наиме, именицама из категорије NA означава се актуелни агенс или лице које радњу врши повремено, док се именицама NP означавају вршиоци институционализованих радњи које имају статус професије. Разлика између агентивних и именица NP најизраженија је на мотивационом плану. Именице NA схваћене у ужем смислу пре свега су девербативи, а тек потом десупстантиви и деадјективи. Именице из категорије NP углавном су мотивисане именицом, али, чињеница је, да се једна иста лексема понекад може сврстати у обе категорије, те да је разлика међу њима само контекстуално одредива (Ајџановић 2008: 59).20 в)

Суфикс -лo20

NA гунђало

NI кувало

NL појило

NAct бунило

У комбинацији са глаголском основом у највише категорија јавља се суфикс -ло. Поред изражене полифункционалности, овај се суфикс одликује и творбом деривата са различитом референцијалном вредношћу (са предметном референцијом или са месним значењем). Можемо, такође, констатовати да су ове семантичке категорије међусобно логички повезане, те да значење мотивног глагола омогућава њихову деривацију. г)

Суфикс -ишa21 -ав(а)ц22

NA i NAt штедиша ласкавац

2122

употреба овога суфикса у творби назива за предмете. Ту је велики број именица које су једнако обичне у значењу човека и у значењу предмета (носач). 20 Изведенице са људском референцијом увек су афективне, означавају сталног или честог вршиоца радње с пејоративном нијансом. Суфикс -ло је продуктиван у деривацији именица са значењем предмета (огледало), знатно ређе са месним значењем (купатило), а значење процес радње, њен резултат или стање исказано је, на пример, у деривату бунило. 21 Суфиксом -иша именују се лица која се истичу у ономе што значи глагол, те је њихово обележје истовремено агентивно и атрибутивно, што произлази из компоненте која носи информацију ’истицати се’. 22 „Суфикс -ав(а)ц настао је као сложени, од придева на -ав са суфиксом -(а)ц, али се осамосталио, па се јавља и с глаголским основама од којих нема придева на -ав” (Клајн

394

Гордана Р. Штасни

Коегзистенција агентивног и атрибутивног значења у дериватима изведеним суфиксима -иша и -ав(а)ц развила се из компоненте ’радити нешто често и у великој мери, претерано, истицати се’ (Го + -иша) или се такво значење ствара на основу семантичког садржаја који у дериват уноси творбена основа (гегавац → онај који се гега, љуља при ходу). e)

Суфикс -a

NA вођа

NP слуга

NAt хуља

Специфични су деривати изведени суфиксом -а јер се у њима преплиће агентивно и значење именица из категорије NP (слуга) или агентивно и атрибутивно значење (хуља). На основу дистрибуције суфикса и њихове функције у категорији NА прототипичним суфиксом се може сматрати суфикс -(а)ц са својим функционалним варијантама -л(а)ц и -ал(а)ц зато што теже ка монофункционалности и, ако се јављају у више категорија, онда су то категорије у којима коегзистира агентивно значење са семантички најсроднијим значењима. NA -ал(а)ц; -ок; -арош; -еник; -aш NA + NP -(a)ц; -aк; -ар; -ич; -л(a)ц; -тељ; -ник NA + NI -беник NA + NP + NI -ач NA +NI + NL + NAct -лo Кoегзистенција категоријалних значења NA + NAt -ишa, -aв(а)ц NA; NA+NP; NA+NAt -a

2.2. Еквиваленција и конкурентност За успостављање конкурентне парадигматске релације међу суфиксима важан је принцип еквиваленције, који се на сублексемској равни испољава као облик дистрибутивно-семантичке еквиваленције. Да би се два суфикса сматрала еквивалентним, треба да испуне следеће услове: да се јављају у идентичним творбеним везама, тј. да учествују у деривацији јединица које имају исту денотативну и конотативну вредност по истом деривационом моделу (у нашем случају Го + суфикс) и да су међусобно 2003: 54). У дериватима са људском референцијом укрштају се агентивно и атрибутивно значење, које у дериват уноси значење мотивног глагола (гегавац, мрштавац). По истом моделу граде се и именице из категорије зоонима (узавац) или фитонима (љоскавац), али је њихова мотивација често непрозирна.

Суфиксална синонимија у српском језику

395

заменљиви у одређеном контексту (гледа-лац и гледа-тељ). Такви суфикси су у међусобној конкурентној вези.23 Од контекста и намере говорника (исказивање става) зависи степен остварене еквиваленције, што се, у првом реду, рефлектује у односу именованог деривата према реалности. Полазећи од наведених ставова, у општем смислу можемо говорити о апсолутној и релативној еквиваленцији. Уколико суфикс у дериват уноси какву додатну информацију или стилско обележје, он са неутралним парњаком остварује релативну еквиваленцију (нпр. различит домен употребе у лексичком пару политич-ар ’човек који се бави политиком’ и политик-ант ’човек који се бескрупулозно бави политиком’). Апсолутна еквиваленција представља услов за остваривање пуне конкуренције (продавац и продавач), док релативна еквиваленција омогућава успостављање делимичне конкуренције међу суфиксима. Услов за пуну конкуренцију јесте иста денотативна вредност, једнак опсег значења и одсуство стилске маркираности или подједнаке конотативне вредности (позитивна или негативна код свих чланова у конкурентном односу): (извршилац и извршитељ ’онај који извршава какву одлуку’, обожавалац и обожаватељ ’онај који обожава некога’, починилац и починитељ ’онај који је нешто починио’). Делимична конкуренција успоставља се међу формантима који учествују у деривацији јединица са различитим опсегом значења, као у примеру: -л(а)ц и -ар (владалац и владар, поред значења ’онај који влада’ има и значење ’краљ, цар’) (Ћорић 2008: 222). Исти пар суфикса може да оствари пуну, али и делимичну конкуренцију, као у случају -л(а)ц и -тељ, када један облик подлеже терминологизацији (као спаситељ у значењу ’Спаситељ (Исус Христос)’ према лексеми спасилац, која такво значење не реализује).24 Јединствена денотација представља услов за успостављање конкуренције.25 Уколико постоје структурно сличне форме, са потпуно различитим денотатима (пив-ница и пив-ара), не може се говорити о конкурентности творбених форманата, па чак ни у случају типа -алица и -ач (грејалица и 23 Докулил (1962: 87–89) феномен конкуренције доводи у везу с категоријом продуктивности творбених средстава. Наиме, он продуктивност посматра, поред осталог, и у процесу његове конкуренције са семантички и стилски синонимним средствима, при чему разликује пуну конкуренцију – када она обухвата сва значења активних творбених средстава, и делимичну конкуренцију – када обухвата само нека од значења. 24 Лексема спасилац има значење ’онај који је спасио или спасава некога; онај чије је занимање спасавање угрожених’. 25 Или, другачијим речима, да деривиране јединице „реферирају на исти референт”, што је и основни услов лексичке синонимије (Tafra 2005: 269).

396

Гордана Р. Штасни

грејач), будући да је различита денотативна вредност деривата. У овом случају веома је важна функција суфикса којим се спецификује значење деривата. Није спорно, међутим, да конкурентност понекад резултира и семантичким раздвајањем, односно семантичком дисимилацијом конкурентних форманата (чит-ач ’предмет’26 и чита-лац ’особа’; пис-ац ’уметник’ и пис-ар ’службеник’). Овој појави веома је близак процес десинонимизације. 2.2.1. Формализација конкурентне везе Суфикси се у конкурентном односу, пуном или делимичном, устројавају у конкурентне парове. У категорији NA masculinum, поред наведеног репрезентативног пара -л(а)ц и -тељ, у извесном смислу варијантним облицима могу се сматрати парови творбених форманата типа: -л(а)ц и -ар (владалац и владар), -(а)ц и -ач (продавац и продавач) и др. Конкурентност, међутим, укључује и процес елиминације или потискивања једног форманта у корист другог. У појединим лексичким скупинама као да је процес елиминације или потискивања окончан (нпр. NI и NA пек-ач ’апарат’ и пек-ар ’особа’, али за поједине је карактеристична коегзистенција форманата и значења (нпр. у дериватима мучи-лац и мучи-тељ укршта се агентивно и атрибутивно значење, те их је могуће одредити као NA, али и као NAt). 3. Закључак У основи суфиксалне синонимије налазе се семантички принципи – варијантност и еквивалентност, који омогућавају успостављање синонимије на свим језичким нивоима. Ово својство указује на то да одређење синонимије као значењске релације у првом реду не искључује и формални аспект. Међу суфиксима се може успоставити двојака семантичка релација: синонимичност и конкурентност. Са семантичко-деривационог становишта суфикси су синонимични ако речима дају заједничко категоријално значење и тако их уводе у одређену лексичко-семантичку категорију. Божо Ћорић (2008: 227) наводи да су синонимични суфикси -(а)ц (кос-ац), -ар (чув-ар), -ач (бир-ач), -аш (рукомет-аш), -ич (вод-ич), -ник (настав-ник) и -тељ (брани-тељ), јер су по форми различити и јер деривати имају заједничко категоријално значење – именице мушког рода, а припадају једној творбено-семантичкој скупиЛексема читач има значења ’особа која чита вести, спикер’ и ’апарат који омогућује читање микрофилмова; електронски апарат који региструје штампане или писане знакове ради даље обраде података’, а лексема читалац ’онај који чита књиге, новине, читатељ’. 26

Суфиксална синонимија у српском језику

397

ни – nomina agentis. Наведени суфикси ступају у синонимијску релацију само када се њима изводе именице овога семантичког типа, а могу да учествују у образовањима речи које припадају другим лексичко-граматичким групама, где опет могу ступити у нове синонимичне везе. Контекст или ниво на којем се остварује значењска веза међу суфиксима од пресудног је значаја за разликовање сродних парадигматских веза – конкурентности и синонимије. Суфиксална синонимија се остварује у истој категорији (-ач, -ар, -л(а)ц, -(а)ц у категорији nomina agentis masculinum), а конкурентност на нивоу истозначних, истокоренских деривата (гледа-лац и гледа-тељ). Конкурентност се такође може остварити као пуна или делимична, што је условљено врстом еквивалентног односа међу јединицама: апсолутна еквиваленција ↔ пуна конкурентност и релативна еквиваленција ↔ делимична конкурентност. Контекст је главни критеријум за дистинкцију конкурентности и синонимије на сублексемском нивоу. Као важно обележје конкурентности, односно сублексемске синонимије, издвајамо форму устројавања суфикса у одређеној парадигматској вези. Синонимни суфикси јављају се у низу, конкурентни у пару. У вези са структуром синонимног низа важно је идентификовати прототипичног представника одређене семантичко-деривационе категорије. У случају nomina agentis masculinum то је суфикс -(а)ц са својим варијантама -л(а)ц и -ал(а)ц, будући да је високе продуктивности, ниске валентности, односно да се не везује за већи број морфолошки различитих основа и да није полифункционалан. Перспектива конкурентних суфиксалних парова, па и суфикса у низу, јесте десинонимизација – процес разједначавања значења синонима. Наиме, два деривата истог корена и истог значења, изведена различитим суфиксима, могу се десинонимизовати. Према тумачењу Бранке Тафре (2005: 267–279), њихови синонимни суфикси разједначавају се тако да се један парњак специјализује само за једну категорију. Тако се, на пример, суфиксом -тељ творе nomina agentis, а суфиксом -ач могу се градити и nomina agentis и nomina instrumenti (цртач, клизач; читач, управљач). ЛИТЕРАТУРА Ajџановић 2008: M. Ajџановић, Функционално оптерећење суфикса за обележавање особе, Нови Сад: Филозофски факултет. Ћорић 2008: Б. Ћорић, Творба именица у српском језику, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије. Клајн 2003: Творба речи у савременом српском језику. Други део – суфиксација и конверзија, Београд – Нови Сад: Завод за уџбенике и

398

Гордана Р. Штасни

наставна средства – Матица српска – Институт за српски језик Српске академије наука и уметности. Марков 1976: В. М. Марков, Некоторые вопросы теории русского словообразования, Именное словообразование русского языка, Казань: Издательство Казанского государственного университета, 3–14. Виноградов 1975: В. В. Виноградов, Словообразование в его отношении к грамматике и лексикологии (на материале русского и родственных языков). Избранные труды, Исследования по русской грамматике, Москва: Наука. Владимировна 2005: Г. О. Владимировна, Словообразовательная субстантивная синонимия в немецком и русском языках: диссертация кандидата филологических наук, Казань. * Dokulil 1962: M. Dokulil, Tvoření slov v češtinĕ, Teorie odvozování slov, Praha: Nakladatelství československé akademie věd. Kristal 1985: K. Dejvid, Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike, Beograd: Nolit. Tafra 2005: B. Tafra, Od riječi do rječnika, Zagreb: Školska knjigа. Taylor 1995: R. John Taylor, Linguistic categorization, Prototypes in linguistic theory, Oxford: Clarendon press. Skok 1972: P. Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, II, Zagreb: Jugoslavenska akademija nauka i umjetnosti.

Gordana Štasni Suffixal Synonymy In Contemporary Serbian Summary The main subject of this work is suffixal synonymy as a form of derivational synonymy and a type of paradigmatic relation at the lower-level of lexem. This paper focuses on the basic semantic and derivational rules which enable and regulate suffixal synonymy as semantic relation between suffixes. The members of synonym ring (synset) and a dominant suffix among them is determined. The criteria for identification of the typical suffix in the paradigmatic relation is also considered. Keywords: suffixal synonymy, synonym ring, typical suffix, Contemporary Serbian.

Dušanka S. Vujović*

Univerzitet u Novom Sadu Filozofski fakultet Odsek za srpski jezik i lingvistiku

Glagoli kretanja pomoću prevoznog sredstva – LEKSIČKO-SEMANTIČKE i tvorbene KARAKTERISTIKE** U radu se predstavljaju leksičko-semantičke osobine jedne nevelike leksičko-semantičke grupe glagola koji označavaju čovekovo kretanje pomoću prevoznog sredstva. U fokusu pažnje su glagoli brodariti, broditi, galopirati, jahati, jedriti, jezditi, kasati, klizati se, krstariti, leteti, pedalirati, pilotirati, ploviti, putovati, sankati se, skijati se, splavariti, šofirati, taljigati (se), veslati, voziti (se). Ključne reči: kretanje pomoću prevoznog sredstva, glagoli kretanja, semantika, semantička obeležja, derivacija.

1. Uvod. Ljudsko kretanje se realizuje na različite načine i glagoli kojima se ono označava sačinjavaju jedno veliko leksičko-semantičko polje. U okviru tog polja se, manje ili više jasno, formiraju manje ili veće grupe glagola sa zajedničkom arhisemom i različitim integrišućim diferencijalnim semama. Grupe se između sebe razlikuju na osnovu integrišuće diferencijalne seme koja je drugačija za svaku grupu, a poput arhiseme, zajednička svim glagolima unutar te jedne grupe. U okviru grupe, glagoli se između sebe razlikuju na osnovu diferencijalnih sema. U leksičko-semantičkom polju koje sačinjavaju glagoli ljudskog kretanja (sa arhisemom ’ljudsko kretanje’) vrlo jasno se izdvaja grupa glagola koji označavaju čovekovo kretanje pomoću prevoznog sredstva (sa integrišućom diferencijalnom semom ’prevozno sredstvo’). [email protected] Rad je nastao u okviru projekta Standardni srpski jezik: sintaksička, semantička i pragmatička istraživanja (178004), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. *

**

400

Dušanka S. Vujović

Čovek može voljno da se kreće pomoću različitih pomagala i prevoznih sredstava. Iako se pod izrazom ’prevozno sredstvo’ obično podrazumevaju mehanička ili motorna vozila kao što su bicikl, automobil, avion, brod, u tu kategoriju, u širem smislu, svrstavamo sva sredstva koja čoveku, pored sopstvenih udova, kao sredstvo kretanja pomažu da se kreće, pa tako i životinje koje na svojim leđima mogu da transportuju čoveka sa jednog mesta na drugo. Sredstvo prevoza se u rečeničnoj strukturi može iskazati imenicom u instrumentalu (sredstva) uz nemarkirani glagol kretanja, npr. ići autobusom, ići biciklom ili se leksikalizuje pomoću glagola iz grupe glagola kretanja prevoznim sredstvima, kao što su jedriti, splavariti, broditi i sl. U glagole koji sačinjavaju osnovni korupus za ovaj rad uvrstili smo imperfektivne glagole ljudskog kretanja koji označavaju kretanje pomoću različitih mehaničkih i motornih naprava, kao što su skije, sanke, automobil, brod i sl. To su glagoli putovati, voziti (se), sankati se, skijati se, klizati se, taljigati (se), ploviti, jedriti, broditi, brodariti, veslati, splavariti, leteti, pedalirati, pilotirati, šofirati. U korpus su uvršteni i glagoli kretanja koje se odvija pomoću jahaće životinje, obično konja − jahati, kasati, galopirati, jezditi. Korpus je dobijen pretragom Rečnika srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske (RMS). Glagoli koji denotiraju kretanje za čiju je realizaciju potrebno mehaničko ili motorno sredstvo spadaju u ovu grupu glagola bez obzira na to da li se kretanje inicira i odvija aktivnošću sopstvenih snaga i udova ili ne. Da bi se kretanje pomoću prevoznog sredstva odvijalo, čovek obično, na razne načine, upravlja prevoznim sredstvom. Takvo kretanje oličeno je npr. u glagolima skijati se, veslati, jedriti. U nekim prevoznim sredstvima čovek biva transportovan i tada se kreće pomoću prevoznog sredstva kojim neko drugi upravlja. Takvo kretanje oličeno je u glagolima putovati, voziti se. 2. Sematnička analiza. Semantičkom analizom obuhvaćene su, uglavnom, osnovne semantičke realizacije glagola koje su ili preuzete u potpunosti iz rečnikâ ili parafrazirane na osnovu primarnih značenja koja se nalaze u Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika (RMS) i Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika (RSANU). Glagoli iz ove grupe često i imaju samo po jednu, osnovnu semantičku realizaciju. Glagoli koji označavaju čovekovo kretanje prevoznim sredstvom sačinjavaju jasno omeđenu grupu u čijoj strukturi se izdvajaju četiri podgrupe formirane na osnovu diferencijalnih sema kojima se iskazuje površina, odnosno prostor, tj. medijum kroz koji se izvodi kretanje. Tako su dobijeni: 1) glagoli kretanja koje se odvija po tlu (diferencijalna sema ’tlo’),  Glagol ploviti, kao i glagol plivati, vodi poreklo od praslovenskog arhaizma pliti (Skok 1972: 685).

Glagoli kretanja pomoću prevoznog sredstva – leksičko-semantičke ...

401

2) glagoli kretanja koje se odvija po klizavoj površini, tj. po snegu ili ledu (diferencijalna sema ’klizava površina’), 3) glagoli kretanja koje se odvija po vodi, tj. po vodenoj površini (diferencijalna sema ’voda’), 4) glagoli kretanja koje se odvija u vazduhu (diferencijalna sema ’vazduh’). 2.1. Glagoli kretanja po tlu. U grupu ovih glagola spadaju glagoli kretanja mehaničkim i motornim sredstvima: voziti (se), putovati, šofirati, taljigati (se), pedalirati i takozvani glagoli jahanja, tj. glagoli kretanja pomoću jahaćih životinja: jahati, jezditi, galopirati, kasati. 2.1.1. Glagoli najvećeg stepena opštosti kojima se označava kretanje pomoću različitih vozila jesu glagoli voziti se ’ići, putovati prevoznim sredstvom’ i putovati ’ići na put, voziti se prevoznim sredstvom dalje od mesta stalnog boravka, stanovanja’. Osim kretanja po tlu, njima može da se denotira i kretanje kroz vazduh, a i po vodi, te tako možemo da ih svrstamo i u te grupe. Oni su neobeleženi po pitanju vrste prevoznog sredstva pomoću kog se kretanje odvija. Vrsta vozila se uz njih eksplicira instrumentalnom odredbom: putuje; vozi se autom / motorom / biciklom / avionom / čamcem. Oni mogu da označavaju i kretanje vozilom kojim upravlja sam čovek, ali i kretanje u vozilu kojim neko drugi upravlja, što se ne vidi iz semantičkog sadržaja glagola, već iz konteksta u kome se nalazi. 1) Putujem / vozim se autom na posao. 2) Putujem / vozim se svojim autom na posao. 3) Putujem / vozim se autom na posao, kolega dođe po mene svojim renoom svako jutro u sedam. Iz rečenice 1) bez šireg konteksta nije jasno da li je subjekat istovremeno i onaj koji upravlja vozilom u procesu kretanja, iz rečenice 2) jasno je da subjekat upravlja vozilom, i u rečenici 3) subjekat glagola putovati ne upravlja vozilom, već se prevozi, tj. transportovan je u procesu kretanja u vozilu kojim upravlja neko drugi. Glagol voziti se semantički je manje složen od glagola putovati. Njegova semantika ukazuje samo na to da se kretanje odvija nekim prevoznim sredstvom, tj. vozilom. Zbog toga je neobeležen u smislu dužine pređenog puta, te se njime može označiti kretanje i dužom i kraćom putanjom: Vozili su se 50 metara / 500 metara / 500 kilometara / 5.000 kilometara. Iako se glagolom  Nerefleksivni oblik, glagol voziti ’upravljati nekim prevoznim sredstvom’, tranzitivan je glagol kojim se, primarno, označava upravljanje vozilom: voziti auto, voziti bicikl. U sekundarnim realizacijama označava i kretanje vozila: Novosadski voz vozi prazan.  U kretanju koje se označava glagolom voziti se sredstvo kretanja ne mogu biti životinje: vozili smo se kamilama po pustinji*.

402

Dušanka S. Vujović

voziti se može denotirati kretanje različitim prevoznim sredstvima, ako prevozno sredstvo nije eksplicirano, podrazumeva se da se kretanje odvija pomoću automobila. Ako se rečenica Vozili su se po gradu čuje van konteksta, obično se shvata kao da se vožnja odvijala automobilom. Svako drugo prevozno sredstvo bilo bi iskazano dopunom u formi imenice u instrumentalu: Vozili su se biciklima / rolerima / motorom / autobusom po gradu. Nerefleksivan oblik voziti onačava ’upravljati prevoznim sredstvom’ i on je za razliku od ostalih glagola kretanja tranzitivan glagol sa dopunom u formi direktnog objekta u akuzativu bez predloga, npr.: Vozio je bicikl svaki dan. Semantička struktura glagola putovati, izvedenog od imenice put pomoću sufiksa -ovati, nešto je složenija. Osim integrišuće diferencijalne seme ’prevozno sredstvo’, u njegovom osnovnom semantičkom sadržaju nalazi se i diferencijalno semantičko obeležje ’udaljenost’, koje ograničava upotrebu glagola putovati na označavanje kretanja koje se odvija na većim razdaljinama, pretpostavljamo, na razdaljinama većim od, barem, jednog kilometra. Arhaični glagol taljigati (se), deriviran od imenice taljige ’zaprežna kola’ i sufiksa -ati, u svom osnovnom značenju, ’voziti taljige’, slabo se koristi u savremenom jeziku jer se taljige, uglavnom, više ne koriste. Njegovo sekundarno značenje ’hodati, pešačiti s naporom’ danas je postalo dominantno: Taljigao je do fabrike uvek istim putem, uzbrdo–nizbrdo. Njegovi derivati dotaljigati i otaljigati nemaju više vezu sa osnovnim značenjem, već su se razvili iz sekundarnog značenja i označavaju: dotaljigati (se) ’taljigajući doći, s mukom se dovući’ – Nakon sedam sati vožnje ... dotaljigali su se u Banju Koviljaču, i otaljigati (se) ’s mukom se odvući’, npr. Marković se, kako danas izgleda, uistinu otaljigao u Maðarsku. Glagol otaljigati ima još jedno značenje – ’uraditi nešto sa naporom, bezvoljno, sporo’, npr. I konačno oni izašli na binu, otaljigali nastup i umesto planiranih sat i po, svirali sat i petnaest minuta. U ovom značenju glagol otaljigati prelazan je glagol koji više ne spada u kategoriju onih glagola kretanja koji se razmatraju u ovom radu. Glagol šofirati, kao i glagoli taljigati i voziti, označava upravljanje vozilom: ’voziti automobil i dr. motorno vozilo, upravlјati motornim vozilom’. On takođe spada u arhaične glagole jer se u savremenom jeziku ređe koristi. Zamenio ga je glagol voziti. Deriviran je od imenice francuskog porekla šofer ’vozač motornog vozila’ dodavanjem sufiksa -irati (na okrnjenu osnovu) i nije plodan u derivaciji glagola. Glagol pedalirati u značenju ’voziti bicikl okrećući pedale’ deriviran je od tvorbene osnove imenice pedala ’poluga koja pritiskom noge aktivira, pokreće neki mehanizam’ i sufiksa -irati. U RMS je obeležen kao neobičan. U KSSJ nije pronađen nijedan primer glagola u tom značenju, ali je pomoću 

Nećemo nikada reći Putovao sam 500 metara.

Glagoli kretanja pomoću prevoznog sredstva – leksičko-semantičke ...

403

internet pretraživača Gugl među prvih 30 primera sa ključnom rečju pedalirao pronađeno 14 onih u kojima pedalirao je znači ’vozio je bicikl’. U ostalim primerima pedalirati se javilo u žargonskoj upotrebi sa značenjem ’oterati nekog od sebe, odbaciti ga, raskinuti vezu’, npr. Ovaj da može bez njega u vlast sa zadovoljstvom bi ga pedalirao. 2.1.2. Glagoli kojima se označava čovekovo kretanje na leđima neke životinje, obično konja, jesu glagoli: jahati ’kretati se sedeći na jahaćoj životinji’, jezditi ’jahati’, galopirati ’jahati u galopu, jahati terajući konja u trk’, kasati ’jahati u kasu’. Osnovni imperfektivni glagol jahati tipičan je predstavnik ove grupe jer su pomoću njega opisani svi ostali njeni članovi. Zbog toga se čitava grupa može nazvati glagolima jahanja. Glagol jezditi, po definiciji u RMS, njegov je sinonim jer je u svom osnovnom značenju opisan sinonimskom definicijom pomoću glagola jahati. Međutim, za razliku od glagola jahati, on danas ima, uglavnom, figurativnu upotrebu: Beogradskim ulicama jezdio je i predsednik Rusije Dmitrij Medvedev, i stilsku upotrebu karakterističnu u narodnoj poeziji: Gorom jezdi Kraljeviću Marko! Glagoli galopirati i kasati izvedeni su od imenica galop i kas, kojima se označava način kretanja konja. Kas je ’lakši trk’, a galop je ’najbrži konjski trk’. Galopirati i kasati označavaju kretanje životinje, ali kao subjekat tih glagola može da se javi i čovek koji jaše životinju koja je u galopu ili kasu: Teraj konja kasom, a ne daj mu da galopira. Pogledom se prati konjanik koji galopira duž morske obale. 2.2. Glagoli kretanja po klizavoj površini, snegu ili ledu. Glagolima sankati se, skijati se, klizati se označava se kretanje po klizavoj površini koja je pokrivena snegom ili ledom. Kretanje po snegu pomoću sredstava za kretanje označavaju glagoli: sankati se i skijati se. Oba su derivirana od imena sredstva pomoću kojeg se izvodi kretanje: sankati se ’voziti se na sankama’; skijati (se) ’klizati se, kretati se na skijama’. U jednotomnom Rečniku srpskoga jezika (RSJ) navodi se i sekundarno, novije značenje glagola skijati (se): ’kretati se na (širokim) skijama po površini vode (mora, jezera, reke) uz pomoć motornog čamca koji vuče užetom onoga koji je na skijama’.

Kao ključna reč za pretragu nije uzet infinitiv zbog toga što je to osnovni oblik glagola za koji se u pretrazi obično dobijaju stranice na kojima je prevod reči na druge jezike, a ne različiti konteksti u kojima se reč nalazi. 

404

Dušanka S. Vujović

Glagol klizati se u svom sekundarnom značenju ’kretati se po ledu na klizaljkama’ spada takođe u ovu grupu glagola. Iako to značenje nije njegovo osnovno značenje, kao kod ostalih glagola iz ove grupe, ovaj glagol je njen neizostavan član jer, označavajući kretanje po ledenoj podlozi, popunjava prazninu u mozaiku koji se sklapa od glagola kretanja pomoću prevoznih sredstava. 2.3. Glagoli kretanja po vodenoj površini. Glagoli ploviti, jedriti, broditi, brodariti, veslati, splavariti, krstariti spadaju u grupu glagola kretanja pomoću prevoznih sredstava po vodi. Za kretanje koje oni označavaju čovek, uglavnom, ne angažuje direktno svoju sopstvenu snagu, odnosno udove, već različita pomoćna mehanička i tehnička prevozna sredstva za kretanje: brod, jedra, vesla, splav. Glagoli iz ove grupe su imperfektivni, neprelazni i obično su izvedeni od imenice kojom se označava pomoćno ili prevozno sredstvo – veslo, jedro, splav. B. Levin ih naziva „Verbs That Are Vehicle Names” (Levin 1993: 267). Glagolima broditi, brodariti, veslati, splavariti i jedriti označava se kretanje čoveka u prevoznom sredstvu ili pomoću nekog mehaničkog sredstva namenjenog kretanju po vodi čiji se naziv nalazi u tvorbenoj osnovi glagola. Glagoli ploviti i jedriti, osim kretanja čoveka, imenuju i kretanje samog prevoznog sredstva kojim se kretanje odvija: čovek plovi, brod plovi; čovek jedri, jedrenjak jedri; čovek splavari, splav splavari*; čovek brodi, brod brodi*. Glagol ploviti, ’kretati se po površini vode u određenom pravcu pomoću naročitih naprava (o čamcu, brodu, lađi)’, stoji u etimološkoj vezi sa glagolom plivati (Skok 1972: 685). Njegova etimologija u savremenom jeziku više nije tako prozirna, zbog čega, analizirajući njegovu tvorbu, polazimo od njega kao od osnovnog, odnosno sekundarno osnovnog glagola. Većina glagola iz ove grupe deriviranа je od imenice koja im stoji u tvorbenoj osnovi. Glagol jedriti, ’ploviti pomoću jedara koristeći se snagom vetra kao pogonom’, izveden je od imenice jedro, glagol veslati, ’terati, pokretati veslima čamac ili neki drugi plovni objekat’, izveden je od imenice veslo. Glagol splavariti, ’spuštati splav niz reku; prevoziti splavom’, izveden je od imenice splavar (Klajn 2003: 342) i drugostepeni je derivat. Glagol broditi, ’voziti se brodom, ploviti’, izgleda sa sinhronijske tačke gledišta, kao da je, poput glagola jedriti i veslati, izveden od imenice brod. I leksikografska definicija ’voziti se brodom, ploviti’ navodi nas na takav zaključak. Međutim, etimologija kaže drugačije, broditi je, zapravo, osnovni glagol, a imenica brod je njegov postverbal (Skok 1971: 216). U savremenom jeziku glagol broditi nije frekventan, stilski je obojen i spada u one lekseme koje se javljaju u književnosti, pogotovo poeziji, a imenica brod je postala osnova mnogim derivatima, među kojima je i imenica brodar, ’onaj koji je zaposlen na brodu’, od koje je dalje deriviran denominal brodariti ’prevoziti 

Deriviran je od prideva klizav.

Osnovno značenje glagola klizati se je ’klizati se u nekom pravcu po glatkoj ili uopšte kliskoj površini’. 

Glagoli kretanja pomoću prevoznog sredstva – leksičko-semantičke ...

405

brodom, baviti se rečnim ili pomorskim prevozom’. Poput glagola brodariti, od imenice splavar tvoren je i glagol splavariti. Oba drugostepena derivata imaju isti tip značenja. Izvedeni su od imenica koje označavaju čoveka određenog zanimanja brodar, splavar, u čijoj su osnovi imenice koje označavaju mesto rada (Klajn 2003: 45). Glagol krstariti označava plovidbu po moru bez naročito označenog cilja. Klajn gа smatra neizvedenim iako mu se u osnovi prepoznaje imenica krst (Klajn 2003: 346), a Skok ga dovodi u vezu sa imenicom Krist (Skok 1972: 198). 2.4. Glagoli kretanja kroz vazduh. Glagolom leteti, ’kretati se u vazduhu, pomoću krila ili mašina’, i pilotirati, ’upravljati avionom’, označava se čovekovo kretanje kroz vazduh. Primarno značenje glagola leteti jeste kretanje ptica i insekata kroz vazduh. Kada označava čovekovo kretanje, to mora biti kretanje koje se realizuje samo pomoću letelica ili pomoćnih sredstava kao što su padobran ili zmaj. Odavno nisam leteo avionom. Volim da letim padobranom. Glagol pilotirati, ’upravljati avionom, brodom’, uz glagole voziti i šofirati i taljigati, označava upravljanje prevoznim sredstvom. Poput glagola šofirati, u čijoj je tvorbenoj osnovi imenica koja označava onog koji upravlja prevoznim sredstvom, i pilotirati je izvedeno od imenice pilot, ’onaj koji upravlja avionom ili brodom’, dodavanjem sufiksa -irati. U definiciji se navodi da označava i upravljanje brodom, ali primere te upotrebe nismo našli u elektronskom Korpusu savremenog srpskog jezika (KSSJ), iz kog je ekscerpirana većina navedenih primera. 3. Derivacija. glagoli kretanja prevoznim sredstvima produktivni su u tvorbi glagola, imenica i prideva. Reći ćemo nešto više o prefiksalno deriviranim glagolima jer je to najproduktivniji tvorbeni tip glagola, kao i o nekoliko tipova deriviranih imenica. Derivirani primeri ekscerpirani su iz RMS. 3.1. Derivacija glagola. Imperfektivni glagoli iz ove grupe grade svoje perfektivne derivate pomoću prefiksa iz- (i u svom alomorfnom obliku is-), od- (i u svom alomorfnom obliku ot-), za-, po-, u-, do-, pri-, pre-, pro-, na-, ob-. Izuzetak je jedino glagol voziti (se), koji ostaje imperfektivan i nakon prefiksacije. Tako smatramo jer postoji mogućnost da su imperfektivni oblici dovoziti (se), odvoziti (se) i sl. derivirani prefiksacijom od glagola voziti (se). Prema S. Babiću, oni su nastali u procesu imperfektivizacije sufiksacijom prefiksala dovesti (se), odvesti (se) i sl. (Babić 1986: 461). Iako je to pitanje još uvek otvoreno, u radu ipak analiziramo glagole dovoziti (se), odvoziti se i sl. kao prefiksale zbog očigledne semantike njihovih prefiksa, svesni i drugačije mogućnosti njihove tvorbene analize. Glagol voziti (se) svoje perfektivne oblike gradi od supletivne osnove -vesti i prefiksa. Sistem značenja koja formiraju prefiksalni derivati glagola kretanja prevoznim sredstvima uklapa se u opštu

406

Dušanka S. Vujović

sliku koju formiraju svi glagoli ljudskog kretanja. „Основни глаголи кретања у свом примарном значењу обично су директивно необележени. Њихово значење усмерено је на само кретање које се одвија на одређен начин [...] Обележје директивности недирективни глаголи кретања могу да добију путем префиксације. Префикс најчешће перфективизује, детерминише директивност глагола кретања и модификује му значење, а неким глаголима додаје и обележје транзитивности” (Вујовић 2012: 528). 3.1.1. Adlativno značenje. Nedirektivni imperfektivni glagoli u kombinaciji sa prefiksima do-, u-, pri- postaju perfektivni i dobijaju adlativno značenje. Izuzetak je glagol voziti (se), koji ostaje imperfektivan i nakon prefiksacije, kako u primerima koji slede, tako i u ostalim primerima u radu. 3.1.1.1. Prefiksi do- i pri-. Glagoli iz ove grupe sa prefiksom do- označavaju stizanje do neke tačke u prostoru onako kako je to označeno glagolom u osnovi. Većina glagola kretanja gradi prefiksale pomoću ovog prefiksa. Prefiksom pri- označava se stizanje u neposrednu blizinu, tik pored orijentira. dovoziti se ’dolaziti, prispevati prevoznim sredstvom’, dovoziti ’dopremati kakvim prevoznim sredstvom’, doputovati ’putujući stići do određenog mesta’, dopedalirati ’doći pedalirajući, vozeći bicikl’, dosankati se ’stići, dopreti sankajući se’, doskijati (se) ’stići skijajući se’, doklizati (se) ’dospeti klizajući se’, doploviti ’ploveći stići, dospeti’, dojedriti ’jedreći doći, stići’, doveslati ’veslajući dovesti, stići’, dobroditi ’brodeći stići’, doleteti ’stići, doći leteći, krećući se iznad tla’, dojahati ’doći jašući’, dokasati ’dojahati kasom’, dogalopirati ’dojahati u galopu’, dojezditi ’doći jašući, dojahati’, priveslati ’veslajući priterati čamac’. Prefiksima do- i pri- grade se perfektivni prefiksali.  Glagoli dopedalirati i otpedalirati nisu zabeleženi u RMS, ali pronađeni su u primerima na internetu: Ostale mi suve samo dve uzane trake na gaćama dok sam dopedalirao do kuće. . 15. 9. 2016. Ove godine sam otpedalirao i do mora. . 15. 9. 2016.

Glagol doskijati nije zabeležen u RMS ni u RSANU, ali je pronađeno dosta primera na internetu, npr. U predivnom ambijentu ski centra Tornik Gagi je doskijao do bine .... . 31. 8. 2016. 

Glagoli kretanja pomoću prevoznog sredstva – leksičko-semantičke ...

407

3.1.1.2. Prefiks u-. Glagoli prefiksirani prefiksom u- označavaju ulazak u unutrašnjost ograđenog, zatvorenog, obeleženog prostora na način iskazan glagolom u osnovi. uvoziti se ’vozeći se prispeti, stići kuda; uploviti’, uvoziti ’vozeći unositi, dovoziti (nekoga ili nešto) na određeno mesto’, ujahati ’ući jašući’, ujezditi ’ući kuda vozeći se na kolima; ujahati’, ukasati ’ući kasajući’, uploviti ’ući u vodu ploveći’. 3.1.2. Ablativno značenje. Ablativno značenje glagola kretanja pomoću prevoznog sredstva dobijeno je pomoću prefiksa od- (ot-), iz- (is-). 3.1.2.1. Prefiks od-. Prefiksom od- grade se perfektivni tipični ablativni glagoli kojima se označava udaljavanje od početne tačke kretanja na način iskazan osnovnim glagolom. Većina njih su u definicijama opisani pomoću ablativnih glagola otići ili udaljiti se i odredbi kojima se označava na koji način, odnosno kojim prevoznim ili pomoćnim sredstvom se kretanje odvija: odvoziti se ’odlaziti nekim prevoznim sredstvom, prevoziti se do nekog mesta’, odvoziti ’otpremati kakvim prevoznim sredstvom, vozeći udalјiti’, otputovati ’otići na put, otići u drugo mesto, zemlјu’, otpedalirati ’otići pedalirajući, vozeći bicikl’, odsankati se ’odvesti se, otići sankama’, odskijati se ’otići skijajući se’, odveslati ’udaljiti se veslajući’, otklizati se ’udaljiti se klužući se’, otploviti ’ploveći udaljiti se, odbroditi’, odjedriti ’jedreći otići, otploviti’, odbroditi ’odvesti se, otputovati brodom, otploviti’, odleteti ’leteći otići, udaljiti se’, odjahati ’otići jašući (obično na konju)’, otkasati ’odjahati u kasu’, odgalopirati ’odjahati galopom’, odjezditi ’odjahati; otići, otputovati’. 3.1.2.2. Prefiksi iz-. Glagolima sa prefiksom iz- označava se izlazak iz nekog zatvorenog ili obeleženog prostora na način iskazan glagolom u osnovi. To su glagoli: izvoziti se ’na nekom prevoznom sredstvu izlaziti iz nekog prostora’, izvoziti ’izaći, otići nekud nekim vozilom, kolima’, isploviti ’ploveći izići (o brodu, lađi, ili onome ko se vozi na njima)’, izveslati ’veslajući nekamo se izvesti’,

408

Dušanka S. Vujović

izjahati ’jašući izići’, iskasati ’kasajući izići, izbiti negde’, izleteti ’brzo, naglo izići, izjuriti, istrčati’, Glagol izleteti razlikuje se od ostalih glagola iz ove grupe zato što njegovo primarno značenje nije vezano za čovekovo kretanje. U tom smislu, ni osnovna značenja njegovih derivata nisu u vezi sa ljudskim kretanjem. Ovde navedeno značenje je figurativno.10 3.1.3. Perlativno značenje. Glagoli građeni prefiksima pre- i pro- označavaju perlativno kretanje. 3.1.3.1. Prefiks pre-. Glagoli sa prefiksom pre- označavaju prelazak lokalizatora po njegovoj površini sa jedne strane na drugu. prevoziti se ’preći neki prostor prevoznim sredstvom’, prevoziti ’prevoznim sredstvom prenositi s jednog mesta na drugo’, preveslati ’veslajući preći’, prekasati ’preći kasajući’, prejahati ’preći jašući’, preploviti ’ploveći preći neku vodu, prebroditi’, prekrstariti ’proći unakrst, uzduž i popreko kakav kraj’. Osnovno značenje glagola prebroditi u RMS glasi ’prevesti se, preći brodom preko vode, mora’. U savremenom jeziku se to značenje povuklo i dominantno je postalo ono koje je u rečniku navedeno kao treće i figurativno – ’savladati, podneti, izdržati (bolest, teškoće i sl.)’. U tom značenju glagol prebroditi ne spada više u kategoriju glagola kretanja. 3.1.3.2. Prefiks pro-. Glagoli sa prefiksom pro-, osim kretanja preko površine lokalizatora, označavaju i prolazak unutrašnjošću lokalizatora ili kretanje pored njega. provoziti se ’vozeći se proć kroz što, pored, pokraj koga, čega’, provoziti ’vozeći na kakvom prevoznom sredstvu, premestiti, preneti na drugo mesto’, proputovati ’putujući obići, proći, upoznati’, projezditi ’jezdeći proći (mimo, pokraj koga)’, prokasati ’kasajući, u kasu proći mimo ili kroz nešto’, progalopirati ’galopirajući projahati’, projahati ’jašući preći preko kakvog prostora, rastojanja’, prokrstariti ’proći kuda krstareći, idući, ploveći tamo-amo, uzduž i popreko’. Iako figurativna značenja nisu predmet analize ovog rada, glagol leteti i njegove derivate ipak nismo želeli da preskočimo jer je on jedini glagol kojim se predstavlja čovekovo kretanje kroz vazduh. 10

Glagoli kretanja pomoću prevoznog sredstva – leksičko-semantičke ...

409

3.1.4. Ostala značenja. U ostala značenja su svrstani glagoli sa ingresivnim i sativnim značenjem, te oni glagoli koji označavaju penjanje na leđa jahaće životinje i oni koji imaju kontinuativno značenje i značenje superiornosti. 3.1.4.1. Prefiksi za- i po-. Glagoli građeni prefiksima za- i po- imaju ingresivno značenje. To su perfektivni prefiksali koji označavaju početak kretanja iskazanog osnovnim glagolom. Ingresivnost kod glagola kretanja podrazumeva i ablativnost kretanja. Međutim, sema ingresivnosti je u semantičkoj strukturi ovih glagola dominantnija. To se vidi i u definicijama koje sve sadrže tipičan ingresivni glagol početi i glagol kretanja prevoznim sredstvom. Izuzetak je jedino glagol zaleteti se jer je njegovo značenje figurativno. On označava početak kretanja, ali ne onog iskazanog glagolom u osnovi, već početak žurnog, brzog kretanja. zabroditi ’početi broditi, krenuti u vožnju brodom, čunom i dr.’, zaveslati ’početi veslati, otisnuti se veslajući’, zaploviti ’početi ploviti’, zajedriti ’početi jedriti, ploviti pomoću jedara’, zakasati ’početi kasati, preći u kas, poći, pojuriti kasom’, zagalopirati (se) ’početi galopirati, preći u galop’, zajezditi ’početi jezditi, krenuti nekud na konju, pojezditi’, zaleteti se ’žurno krenuti nekud, zatrčati se, pojuriti’, pojezditi ’jezdeći poći, jašući krenuti kuda’, pojedriti ’početi jedriti, zajedriti’, pokasati ’poći, potrčati kasom’, poleteti ’početi leteti krilima po vazduhu, upraviti svoj let u nekom smeru, odleteti’. 3.1.4.2. Prefiksi iz- (is-) i na-. Glagoli građeni prefiksima iz- (is-) i naperfektivni su glagoli sa sativnim značenjem. izvozati se ’potpuno se zadovoljiti vožnjom, navozati se do mile volje’, isankati se ’zadovoljiti se sankanјem, nasankati se’, izjahati se ’najahati se’, navozati se ’provesti dosta vremena u vozanju, nasititi se vozanja’, navoziti se ’provesti dosta vremena u vožnji, nasititi se vožnje’, naploviti se ’provesti dugo vremena ploveći, zasititi se plovidbe’, najahati se ’nauživati se, izdovoljiti se jašući’, naklizati se ’nadovoljiti se, nasititi se klizanja’, naveslati se ’provesti dugo vremena u veslanju, napatiti se, namučiti se veslajući; nauživati se veslajući’, nakasati se ’kasati dosta, mnogo; zamoriti se kasajući, trčeći, jureći kasom’, najezditi se ’provesti dugo vremena jezdeći, jašući, zadovoljiti se jahanja, najahati se’.

410

Dušanka S. Vujović

3.1.4.3. Prefiks ob-. Glagol oploviti jedini je glagol iz ove grupe tvoren pomoću prefiksa ob-. Označava polukružno ili kružno kretanje oko lokalizatora. oploviti ’ploveći obići’. Glagol oploviti bi se mogao posmatrati i drugačije. Njegov prefiks bi mogao biti i prefiks o-, koji se u literaturi obično posmatra kao varijanta prefiksa ob- zbog njihovog zajedničkog porekla (Stevanović 1975: 439, Grickat 1966: 214, Barić 1995: 381). Kod Babića i Klajna (Babić 1986: 483, Klajn 2002: 260) prefiksi o- i ob- navode se razdvojeno, ne kao varijante jednog prefiksa, već kao posebni prefiksi. Ima osnova i za jedan i za drugi stav. Glagoli kretanja tipa obići, optrčati građeni su pomoću prefiksa ob-, pa je to razlog zbog kog smatramo da je i glagol oploviti građen pomoću prefiksa ob- uz fonološku alternaciju na tvorbenom šavu obp – op. 3.1.4.4. Derivati glagola jahati: zajahati, uzjahati, pojahati i najahati jesu sinonimi i svi imaju isto značenje: ’popeti se na leđa životinje’: zajahati ’popevši se i opkoračivši usesti na konja ili drugu životinju, na neki predmet i sl., uzjahati, pojahati’, uzjahati ’popevši se i opkoračivši sesti na jahaću životinju ili na neki predmet, pojahati’, pojahati ’sesti na konja, uzjahati’, najahati ’popevši se i opkoračiti sesti na leđa životinje (konja, magarca i dr.)’. Tvoreni su prefiksima za-, uz-, po-, na-, koji osim promene značenja unose u glagol i elemente perfektivnosti. Arhisema ovih glagola više nije ’kretanje’ u smislu čovekovog premeštanja u prostoru, već ’sedanje na leđa životinje’. 3.1.4.5. Kontinuativno značenje ima samo glagol provozati se ’malo (se) vozati’. 3.1.4.6. Značenje superiornosti, nadmoći, pobede ima glagol nadjahati ’pobediti jašući brže od nekog’. 3.1.4.7. U građi je pronađena i jedna glagolska složenica. To je neobičan glagol moreploviti ’nesvrš. neob. ploviti morem (kao pomorac zaposlen na brodu; kao putnik i dr.); baviti se moreplovstvom’. – Moj stric je moreplovio na nekom drugom brodu (RMS). Ova složenica se ne koristi u savremenom jeziku, i uopšte, glagolske složenice sa glagolima kretanja kao jednim od tvorbenih elemenata, osim par izuzetaka kao što je ovaj, uopšte se ne formiraju. 3.2. Derivacija imenica. Glagoli iz ove grupe učestvuju u derivaciji imenica najčešće u kategoriji nomina agentis i nomina loci. Osim toga, grade i imenice sa značenjem životinje, tj. konja koji se kreće na određen način, zatim imenice sa značenjem predmeta, apstraktne i glagolske imenice.

Glagoli kretanja pomoću prevoznog sredstva – leksičko-semantičke ...

411

3.2.1. Imenice nomina agentis. Glagoli kretanja prevoznim sredstvima najčešće sufiksalnom tvorbom deriviraju imenice iz kategorije nomina agentis. Imenice koje označavaju muške osobe grade se od glagolskih osnova pomoću sufiksa -ač, -nik, -aš, -lac, a imenice za označavanje ženskih osoba grade se mocionim sufiksima -ica i -nica. vozač ’onaj koji vozi, koji upravlja motornim vozilom’, klizač ’onaj koji se kliza na ledu; sportista koji se bavi klizanjem’, veslač ’onaj koji vesla’, jahač ’onaj koji jaše, koji ume da jaše’, putnik ’čovek koji putuje’, skijaš, skijač ’klizač na skijama’, jedrilac ’onaj koji jedri’, putnica ’ženska osoba putnik’, vozačica ’ženska osoba vozač’, skijašica ’klizačica na skijama’, klizačica ’ženska osoba klizač’, veslačica ’žena veslač’, jahačica ’ženska osoba jahač’. 3.2.2. Imenice nomina loci. Glagoli klizati se, skijati se i sankati se sufiksacijom pomoću sufiksa -lište dodatim na glagolsku osnovu grade imenice klizalište, skijalište11, sankalište, koje označavaju mesto na kom se izvodi kretanje iskazano glagolom u osnovi. Imenice jahalište i letilište takođe označavaju mesto kretanja iskazanog glagolom u osnovi, ali one se u savremenom jeziku više ne koriste. Zamenjene su internacionalizmima hipodrom i aerodrom. klizalište ’teren prekriven ledom i uređen za klizanje na klizaljkama’, skijalište ’teren prekriven snegom namenjen za skijanje’, sankalište ’teren pokriven snegom namenjen za sankanje’. 3.2.3. Glagoli kasati i galopirati sufiksacijom pomoću sufiksa -ač i -er deriviraju imenice koje označavaju životinje koje su nosioci kretanja iskazanog glagolom iz osnove. Imenica kasačica, koja takođe označava životinju, građena je od tvorbene osnove imenice kasač i mocionog sufiksa za životinje -ica. kasač ’konj koji dobro kasa’, galoper ’konj koji učestvuje u galoperskim trkama’, kasačica ’kobila koja dobro kasa’. Imenice skijalište i sankalište nisu zabeležene u RMS. U korpusu postoje mnogi primeri upotrebe ove dve imenice, zbog čega su uvrštene u rad. Npr.: Put za „Đavu” (kako se to sada kaže) se zatvarao i pretvarao u sankalište. Sankališta su na Debelom brdu i Mravinjcima, ... Alpsko skijalište je na severnim padinama Povlena. 11

412

Dušanka S. Vujović

3.2.4. Imenice kojima se označavaju sredstva i predmeti građene su od glagolskih osnova sufiksalnom tvorbom pomoću sufiksa -aljka: klizaljka, -ak: plovak, -lo: vozilo, plovilo. vozilo ’prevozno sredstvo’, klizaljka ’čelična šina podešena za pričvršćivanje na cipelu, koja služi za klizanje po ledu’, plovak ’predmet od pluta, drveta ili lima (obično kupastog oblika) koji pliva na vodi i pričvršćen je na dno’, plovilo ’ono što pliva’. 3.2.5. Apstraktno značenje ima imenica plovnost, građena od pridevske osnove prideva plovan i sufiksa -ost. plovnost ’svojstvo onoga što je plovno’. 3.2.6. Glagoli iz ove grupe po pravilu grade glagolske imenice: vožnja, putovanje, sankanje, skijanje, klizanje, plovljenje, plovidba, jedrenje, brodarenje, veslanje, splavarenje, letenje, jahanje, kasanje, galopiranje, jezdenje, ježđenje. 4. Zaključak. Glagoli kretanja prevoznim sredstvima formiraju semantički jasno diferenciranu grupu u okviru leksičko-semantičkog polja glagola ljudskog kretanja. Po svojim leksičko-semantičkim osobinama preko arhiseme ’ljudsko kretanje’ ovi glagoli ostvaruju pripadnost polju, a putem integrišuće diferencijalne seme ’prevozno sredstvo’ jasno formiraju podgrupu u okviru polja. Diferencijalne seme koje se izdvajaju u semantičkoj strukturi glagola jesu seme kojima se označava površina, odnosno prostor kroz koji se izvodi kretanje. To su ’tlo’, ’klizava površina’, ’voda’ i ’vazduh’. Na osnovu njih su dobijeni tipovi kretanja prevoznim sredstvima. Derivacioni potencijal glagola kretanja pomoću prevoznog sredstva uglavnom se podudara sa derivacionim potencijalom drugih glagola ljudskog kretanja, mada ima i svojih specifičnosti. Kao i većina glagola kretanja, grade direktivne derivate ablativnog, adlativnog i perlativnog usmerenja, te ingresivne i sativne glagole, a za razliku od drugih glagola kretanja, pogotovo npr. od onih kojima se označava otežano kretanja (hramati, ćopati, gegati se), češće grade imenice iz kategorije nomina agentis.12

Glagoli otežanog kretanja obično ne grade perlativne derivate i češće grade imenice iz kategorije nomina atributiva, npr. šepavac, gegalo i sl. (Вујовић 2011: 358), dok glagoli kretanja bez cilja uglavnom grade imenice iz kategorije nomina agentis sa ekspresivnim, pejorativnim značenjem. 12

Glagoli kretanja pomoću prevoznog sredstva – leksičko-semantičke ...

413

LITERATURA Babić 1986: S. Babić, Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku. Nacrt za gramatiku, Zagreb: Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti – Globus. Barić i dr. 1995: E. Barić i dr., Hrvatska gramatika, Zagreb: Školska knjiga. Levin 1993: B. Levin, English Verb Classes and Alternations, Chicago: University of Chicago. Skok 1971-1973: P. Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I–IV, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti. * Вујовић 2011: Д. Вујовић, Сeмaнтичкa и дeривaциoнa oбeлeжja глaгoлa oтeжaнoг крeтaњa, у: С. Taнaсић (урeд.), Грaмaтикa и лeксикa у слoвeнским jeзицимa: збoрник рaдoвa с мeђунaрoднoг симпoзиjумa, Нoви Сaд: Maтицa српскa – Бeoгрaд: Институт зa српски jeзик СAНУ, 349–358. Вујовић 2012: Д. Вујовић, Прeфиксaлни твoрбeни oбрaсци глaгoлa крeтaњa, у: Р. Драгићевић (уред.), Tвoрбa рeчи и њeни рeсурси у слoвeнским jeзицимa: збoрник рaдoвa сa чeтрнaeстe мeђунaрoднe нaучнe кoнфeрeнциje Кoмисиje зa твoрбу рeчи при Meђунaрoднoм кoмитeту слaвистa, Бeoгрaд: Филoлoшки фaкултeт, 527–534. Грицкат 1966: И. Грицкат, Префиксација као средство граматичке (чисте) перфектизације, Јужнословенски филолог, XXVII, 185−223. Клајн 2002: И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику. Први део – слагање и префиксација, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, Институт за српски језик САНУ – Нови Сад: Матица српска. Клајн 2003: И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику. Други део – суфиксација и конверзија, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, Институт за српски језик САНУ – Нови Сад: Матица српска. КССЈ: Д. Витас, Ц. Крстев, Корпус савременог српског језика на Математичком факултету Универзитета у Београду (електронски). . 15. 06. 2016. РМС 1969–1976: Речник српскохрватскога књижевног језика, књ. 1–3, Нови Сад – Загреб: Матица српка – Матица хрватска, књ. 4–6, Нови Сад: Матица српска. РСАНУ 1959–: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. 1–19, Београд: САНУ – Институт за српски језик. РСЈ 2007: Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска.

414

Dušanka S. Vujović

Стевановић 1975: М. Стевановић, Сaврeмeни српскoхрвaтски jeзик I, Бeoгрaд: Нaучнa књигa.

Dušanka Vujović Verbs of motion involving a vehicle – lexical, semantic and word formation features Summary Verbs of motion involving a vehicle comprise a semantically distinct group within the lexical and semantic field of verbs denoting human movement in Serbian. These verbs belong to the same semantic field because they share lexical and semantic features of the archiseme ’human movement’; due to the shared integrating differential seme ’vehicle’ they also comprise a clearly delineated subgroup within this field.The differentiating seme in the semantic structure of these verbs are the seme denoting the space or surface where the motion takes place: ’ground’, ’slippery surface’, ’water’ and ’air’. The types of movement involving a vehicle are based on them. The derivational potential of the motion verbs involving a vehicle mostly parallels that of other verbs of human motion, although there are some special characteristics. Similarly to most other verbs of motion, they form directive derivatives of ablative, adlative and perlative, as well as ingressive and sative meaning, but in contrast to other verbs, especially those denoting movement with difficulty (hramati, ćopati, gegati se), they more often form nouns of nomina agentis type. Keywords: motion involving a vehicle, motion verbs, semantics, semantic features, derivation.

Јасмина Н. Дражић*

Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет Одсек за српски језик и лингвистику

СЕМАНТИЧКО-ДЕРИВАЦИОНО ГНЕЗДО ЛЕКСЕМЕ БРАТ И ЊЕГОВЕ КУЛТУРОЛОШКЕ ИМЛИКАЦИЈЕ У СРПСКОМ РЈЕЧНИКУ ВУКА СТ. КАРАЏИЋА** У раду се на деривационом гнезду лексеме брат у Српском рјечнику Вука Ст. Караџића испитује продуктивност семантичких реализација и њихова хијерархизација у семантичкој структури ове лексеме. Циљ рада је да се сагледа значај и место најближег генерацијског сродника у друштву с почетка 19. века, као и културолошки оквир за који се претпоставља да је један од генератора у процесу творбе и номинације особа, радњи и скупина мотивисаних датом лексемом. Компаративни аспект анализе односи се на идентификацију забележених информација о семантичко-деривационом гнезду лексеме брат у Вуковом Рјечнику и савременог стања презентованог у Семантичко-деривационом речнику. Основна је хипотеза да временска дистанца између два синхронијска пресека имплицира како постојаност одређених значења, тако и померање појединих семантичких компоненти, које се одражава на инвентар лексичких јединица у једном семантичко-деривационом гнезду. Кључне речи: лексема, брат, деривација, лингвокултурологија, Српски рјечник.

О корелацији између когниције и лексике која маркира одређени језик у односу на други, А. Вјежбицка (Wierzbicka 1996: 5) констатује да управо културно специфична значења лексема одражавају и преносе [email protected] Истраживање је урађено у оквиру пројекта Стандардни српски језик: синтаксичка, семантичка и прагматичка истраживања (бр. 178004), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.  Р. Драгићевић (2008: 81–95) износи запажања А. Вјежбицке и З. Кевечеша о вези између културних специфичности и друштвених промена које се манифестују у језику и *

**

416

Јасмина Н. Дражић

не само карактеристике начина живота дате друштвене заједнице него и моделе мишљења. Тако категорије искуства говорних представника једнe заједнице јесу позадина значења речи, што је у Филморовој терминологији познато као семантички оквир (Fillmore 1994: 28). У том светлу, лексички инвентар било којег синхронијског пресека најбољи је репрезент дате културе у одређеном времену јер је „најизразитије обележје и показатељ етноса” (Толстој 1995: 9), а правци семантичког развоја одражавају човекове спознајне способности и њихов развој (уп. Грковић-Мејџор 2008: 52). Процес настанка или нестанка одређене лексеме или значења сведочанство је о савременим друштвеним и културним појавама и потребама човека да именује нове реалије и збивања, искаже свој став према њима или да, у складу с актуелним стањем, постојећим лексемама преусмерава значење, при чему се денотат полако мења (уп. Драгићевић 2008: 86). Ванјезичка стварност, у свим својим видовима, генератор је за промене значења, настанак нових речи разним творбеним поступцима, али и за потискивање и нестанак других, неактуелних лексичких и семантичких јединица, о чему сведоче многобројна истраживања о овој проблематици, контрастивна или само на корпусу савременог српског језика. С друге стране, испитивање лексикона у дијахроној перспективи важан је сегмент лингвокултурологије, будући да омогућује увид у семантички садржај лексике, у који је, такође, уткан целокупан социокултуролошки оквир у којем је она егзистирала. Сагледавање лексикона које подразумева већу временску дистанцу може пружити увид управо у удео културема у семантици испитиване лексике, њихов потенцијал у процесу деривације и расветлити разумевање овог сегмента на синхроном плану, али и указати на њихово губљење услед свих околности које чине опозицију између традиционалне (премодерне) заједнице и савременог друштва. На примеру лексеме брат у Караџићевом Српском рјечнику (1818, 1852) сагледаће се инвентар њених деривата с циљем да се идентификују денотати датог времена у оквиру овог семантичко-деривационог гнезда констатује да је неспорна ова релација, али да се „многи закључци доносе без озбиљне научне провере” (Драгићевић 2008: 84).  Термином оквир Филмор обухвата скуп појмова о разумевању природног језика, као што су: схема, скрипт, сценарио, когнитивни модел или народна теорија. Семантика оквира најсроднија је етнографској семантици, где се трага за одговором на питање: „Које категорије искуства чланови ове говорне заједнице кодирају помоћу језичких избора које врше док говоре?” (Филмор 2014: 73).  М. Ивић је посветила неколико радова питањима о оваквим семантичким померањима управо на корпусу Српског рјечника, не само ради добијања потпуније слике о семантици датих речи у протоку времена него и да би се, како ауторка наводи, сагледала културно-цивилизацијска дистанца између савремених говорника српског језика и њихових предака (уп. Ивић 2002: 125–131; 2006: 109–115, 115–121; 2006: 103–107 итд.).

Семантичко-деривационо гнездо лексеме брат и његове културолошке ...

417

као репрезента ондашњих социокултуролошких потреба у овом сегменту родбинских веза. Иако је лексикографски поступак обраде значења у Вуковом Рјечнику другачији од савременог јер почива на идеји да „У рјечнику треба да се истолкује и опише што се боље може све што народ о ријечи једној зна и приповиједа” (Караџић 1818: viii), информације које доноси драгоцене су јер се њима кодира управо културолошки оквир, а само значење је имплицирано. Тако је одредничка лексема у Рјечнику често само повод за слику живота, веровања, искустава, изнетих у стиховима, фразеологизмима, причама, које представљају „понекад целе мале студије из историје, социологије, фолклора и сл.” (Вукомановић 1976: 714), односно за слику живота традиционалног човека пренету преко језика. Компаративни аспект овог истраживања огледа се у поређењу забележеног стања испитиване лексеме и њених деривата у Српском рјечнику с актуелним деривационим гнездом лексеме брат у српском језику датом у Семантичко-деривационом речнику (2006) (даље СДР 2), чији се значај, између осталог, огледа у томе што, како наводе редакторке, деривациони критериј потврђује претпоставку о корелацији између броја и типа деривата у једном гнезду и семантичког потенцијала основне лексеме, као и хијерархијски статус датог појма (уп. СДР 1 2003: 9). Исто тако, социолингвистички план анализе подразумева успостављање могуће еквиваленције у генерацијски необележеном ословљавању с почетка 19. века са местом лексеме брат у савременом српском језику у језику младих, тј. њених деривата који су жаргонски маркирани. Упркос чињеници што називи сродника припадају групи именица сиромашног семантичког садржаја, са само једном семантичком компонентом – „однос према лицу према коме се сродство одређује” (Гортан Премк 2004: 22), што имплицира и врло ограничен број деривата, полази се од претпоставке да је, судећи према широком обиму ове лексичко-семантичке групе у српском језику, прилично стабилне и затворене што се тиче утицаја из страних језика (уп. Вуковић 1980: 254), концепт породице у српском народу високо позициониран. Убраја се у хиперконцепте у словенском свету, без којег је немогуће изградити слику света, констатује Алексејевна поредећи руски концепт Семья/Дом и енглески Family/Home (Алексеевна  У истраживањима која се баве моделовањем света у српској традицији и словенским културама важан извор представља Српски рјечник Вука Стефановића Караџића (1818; 1852), будући да језичка, етнографска и фолклорна грађа у њему отвара могућност за реконструкцију народне културе као семиотичког система, али и језика као њеног репрезента. У изради речника Словенске старине (Словянские древности: 1955–2012) коришћен је Караџићев Српски рјечник као релевантан извор о јужнословенским језицима и култури, који „пружају велики део архаичног блага које служи за реконструкцију општесловенских значења и облика” (Плотникова 2015: 87).

418

Јасмина Н. Дражић

2011: 3). Називи за сроднике имају статус универзалије, како наводи К. Кончаревић (2011: 60–61), наглашавајући да је српска породица током историјског развоја имала устаљене облике с већом или мањом превагом проширене, задружне скупине. У Српски рјечник Караџић је унео око двеста педесет лексема које реферишу на родбинске односе, крвно и ритуално сродство, чиме је „дао значајан допринос будућој етнологији (и социологији)” (Филиповић 1972: 544). Овоме се може додати и лингвокултурологија, будући да лексичко-семантичка група оволиког обима отвара простор за анализу која се темељи на релацији култура – друштво – језик. Значење лексеме брат у Српском рјечнику илустровано је двема народним изрекама и двема стихованим формама, што је дато иза одредничке речи и немачког и латинског превода, којима се упућује на основно значење лексеме – син истих родитеља према другој деци тих родитеља. Редослед навођења поменутих примера може да наводи на хијерархизацију значења у народној свести, при чему се првим примером подразумева значење – човек према другим људима: „оно ми је брат ко ми је добру рад”, док други пример, дат у краткој дијалошкој форми, уноси сасвим супротну перцепцију ове крвне везе, где је брат обележен потпуним одсуством позитивног: „А. Ко ти је око извадио? Б. Брат. А. Зато је тако дубоко.” Најближа крвна веза наведена је на крају, у стиховима: „Нема љета без Ђурђева дана, / Нити брата док не роди мајка –; Имам на дом мили девет брата –”. Овакав редослед навођења примера отвара могућност ресемантизације крвне везе и подизања социјалне релације на виши ниво, која је опет у расцепу – од крајње позитивне до апсолутно негативно обележене везе. Исто тако, одраз народног духа и веровања исказан је синтагматским постојаним спојем, колокацијом девет брата, јер број девет у овој вези, Називи за сроднике нуклеарне породице (син, мајка, отац, брат, кћер, сестра) праиндоевропског су порекла, док су општесловенског термини за децу брата или сестре и за брачне другове (Кончаревић према Колесов 2011: 62). 

Према наводима Р. Драгићевић, истраживања пословица о брату и деци у руском и српском језику показују да се очитује поларизован однос – Брат није мала ријеч. : Ако злотвора немаш, мајка ти га је родила. Ауторка сматра да је ипак у питању један концепт, негативно и позитивно квалификован, и додаје да је „могуће да позитиван и негативан афективни набој који истовременим деловањем обликују концепт омогућавају његову најобјективнију слику” (Драгићевић 2013: 76). 

 Потврда овога су и стихови „Нема љета без Ђурђева данка, / Нити брата док не роди мајка –”, који су само уводни део песме о боју на Крусима. У наставку песме јасно се предочава амбивалентни став према брату, на примеру издајства Станка Црнојевића: „Брат је сунце што човјека грије, / Брат је добро коме равна није, / Брат је крила на што човјек лети, / Брат је сабља која брата свети, / Брат је добро и слобода скупа, / Ал кад братски ради и поступа. / А брат може да буде и несрећа, / Ископање и пропаст највећа”.

Семантичко-деривационо гнездо лексеме брат и његове културолошке ...

419

као и у другим многобројним примерима, носи изразито симболичко значење – преобраћање, прелаз, промена (уп. Раденковић 1996: 339). Постављену тезу о рангу значења у семантичкој структури именице брат потврђују примери деривата из Рјечника јер се, на основу забележене грађе, најпродуктивнијом показалa семантичка реализација човек у односу према другим људима. Тако се од првостепеног деривата братити даље изводе префиксирани глаголи збратити, побратити (се), разбратити (се), док се значење полазнe лексеме (братити) упућивачком инструкцијом vide повезује с братимити. Од овога глагола, без примарног номиналног деривата (братим), изведене су именице које означавају заједништво (братимство), процес успостављања ове врсте заједништва (братимљење), резултат активности (побратим), те глагол с терминативном компонентом побратимити (се) и даље именица побратимство. Ове су лексеме потврда о томе какво је место, улогу и значај имало братимљење у народном животу Срба, о чему сведочи подужи опис дат уз лексему побратим. Караџић га дели на шест значења, тј. шест описа различитих околности у процесу успостављања овакве везе, која је стварала „односе сродства и пријатељства и тиме стишавала и предупређивала сукобе, особито приликом умира крви, олакшавала везе и саобраћај између група и појединаца, доприносила размени добара, осећању психичке и моралне равнотеже и сигурности” (Филиповић 1972: 487). Издвајамо један од описа које Караџић наводи у одреници под бројем 3, а који улази у обичајну праксу и сведочи о веровању у исцељење посредством особе у функцији брата: „Кад ко побрати кога у цркви, и то највише чине жене и дјевојке: Кад се разболи жена или дјевојка, онда избере каквога момка, и оде с њим у намастиру, или цркви каквој, те јој ондје метне крст (чини ми се на главу, па веже каквом марамом), и поп јој, или калуђер очита молитву; по том, ако она оздрави, онда онога момка зове братом и он њу сестром [...]”.

Анализа спроведена на корпусу савременог српског језика о семантичко-деривационом гнезду брат (и сестра) (уп. Дражић 2002: 247–255) потврђује подудараност у продуктивности ове семантичке реализације  Број девет етимолошки се доводи у везу са придевом нов „*neuo »nov (v.)« јер се претпоставља да почевши од овога броја почиње нов систем бројања према декадама” (Skok 1971: 399) и зато „корене његове симболике треба тражити у одразу архаичног система бројања” (Раденковић 1996: 339).  Лексема братим забележена је у СДР 2 са значењем: члан неког верског удружења, братовштине; побратим (СДР 2: 701). П. Скок наводи да је ова лексема изведена, данас потпуно неживим, суфиксом -(а)м, који је придевског порекла и ретко се среће (нпр. придев питом; редни бројеви седми и осми; неке именице: нпр. дим, срам, ум, шум) и додаје да се „основа још добро осјећа у придјеву братим, одатле побратим, поочим, посестрима [...]” (Skok 1971: 32).

420

Јасмина Н. Дражић

– човек/жена у односу према другим људима. Специфичност је Вуковог Рјечника у томе што је у њему забележена дијалекатска лексика,10 регионализми, локализми, што увећава лексички инвентар. Аутор овакву лексику квалификује према пореклу или констатује да се јавља само у песмама. Такав је случај, на пример, с поимениченим придевом „братска, ф. (у Ц.г.) по свој прилици мисли се на љубав: Бог ти и братска (кад ко што кога моли); Јунак Стојан за братску примио –; У тебе ме братска не помаже –.” Негативно су конотиране само сложенице небрат/небраћа и назовибрат, при чему се уз формант назови, који има статус одреднице, наводе као примери само лексеме брат и сестра. У ову скупину убрајају се и деминутиви и хипокористици, обједињено, према М. Бјелетић названи термини за обраћање. Они су изведени од тзв. номинационих термина, за које, поред универзалних принципа за опис терминологије сродства,11 важи и принцип узраста у оквиру истог поколења „јер постоје специјални термини за обраћање сродницима из поколења говорника – старијем брату и старијој сестри, нпр.” (уп. Бјелетић 1994: 202). Пре свега, ипак, из објашњења уз одредницу брат-регемента, ф. сазнаје се да је и сама лексема брат имала функцију обраћања: „Приповиједа се да су овако за Наполеонова времена Французи звали наше граничаре, који су под њима били, што су често слушали од њих ријеч брат, н.п. одо брате да –; зима брате; богме брате – итд.” Инвентар хипокористичких форми које Караџић наводи већи је у односу на савремени језик, јер су уврштени регионални називи у обраћању: бата/бато, баћа, братац, братко, брато, браца/брацо; браја/брајо;12 брајан/брајен, брајица, брале, без информације о полу и узрасту13 при ословљавању, осим код секундарног значења брајо/брајан, за које Вук наводи да се тако номинују и „мужевљи рођаци жени”, те га она тако и ословљава. Од ових се форми даље изводе само релациони придеви, врло слични властитим Дијалекатска лексичка разуђеност била је у функцији стварања новог књижевног језика како би се „отворила врата за народну лексику, фразеологију и фолклорну стилистику” (Толстој 1984: 181). 10

У основне принципе ауторка, позивајући се на Креберово полазиште, убраја следеће: 1. разлика између припадника различитих поколења; 2. разлика између правог и бочног сродства; 3. разлика у узрасту у оквиру истог поколења; 4. пол сродника; 5. пол говорника; 6. пол лица преко којег се остварује сродничка веза; 7. разлика између крвних сродника и сродника који су то постали брачном везом; 8. живот или смрт лица преко којег се остварује сродничка веза (Бјелетић 1994: 199). 11

12 Ова се форма у примеру које наводи Караџић јавља у устаљеном споју килави браја: Сви су болесни осим килавог браје, што имплицира да је у номинацију укључена атрибуција неспособног човека. 13 Уз лексему брајан може се претпоставити да се ради о обраћању женске особе јер је као илустрација дат само стих: Каранфиле, мој мили брајане –.

Семантичко-деривационо гнездо лексеме брат и његове културолошке ...

421

именицама и по морфолошком и по синтаксичком понашању (уп. Гортан Премк 2004: 41). Да лексема брат има изразит експресивни потенцијал потврђује чињеница да је у савременом српском језику све распрострањенија њена употреба у обраћању код младих, при чему се готово искључују критеријуми пола, а постепено и узраста. Истражујући комуникацију међу младима на интернету, Каљињина (2015: 411) истиче да је у руском, под утицајем енглеског, све присутнија лексема бро (скраћено од енгл. brother),14 при чему, на основу примера које даје, закључује да је њено значење врло експресивно и доводи га у везу с алтер егом и наглашава да носи већи афективни набој од значења синтагми најбољи пријатељ/пријатељица. Очекивано мали број деривата, као и у савременом српском језику, везује се за примарну семантичку реализацију лексеме брат у Вуковом Рјечнику, будући да се само номинује особа у односу на другу особу. Специфичност ипак чине колективне именице експресивне семантике или хипокористичке форме, начињене суфиксима -ен, -ин поимениченим суфиксом –(а)ц, наведене у плуралским формама: братенци/братијенци, браћинци. С друге стране, с обзиром на важност критеријума и пола и узраста, и то обе стране у релацији сродства, као и у савременом језику, номиноване су особе за брата према првој бочној линији. Рјечник доноси синонимне форме за братовљевог сина брату: братинац, братић и синоним синовац, док за братовљевог сина сестри постоји форма братанић, а за братовљеву кћерку братаница. Према критеријуму истог узраста, дакле браћа и сестре од стричева, постоји форма братучед15, тј. братучеда и они су првобратучеди, а даље, према критеријуму временске удаљености, и другобратучеди (деца првобратучеда). За ову сложеницу П. Скок наводи да има етимолошко значење јер садржи у првом делу дуални облик генитива брату-, који је данас непрозиран и замењује се разним формама: братић, братичина16 (Skok 1971: 200). И овај мали број примера, који рефлектује стање у целокупном терминолошком систему сродства у српском језику, сведочи о доминацији термина везаних за мушке сроднике, „њихову основу при грађењу термина за женске сроднике и одсуство облика женског рода у бројним случајевима”, што је одраз „патријархалности традиционалне

14 Како наводи ауторка, bro (brotha) јесте скраћена верзија лексеме brother, врло популарна у обраћању афроамеричких мушкараца (Калинина 2015: 411). 15 Ова сложеница, према Скоку, важна је за утврђивање етимологије лексеме чедо, јер првобитно значење „није дијете него придјев čádb ’зачет’” (Skok 1971: 200). 16 У Рјечнику је уз братичина/братична забележено само значење: „висок коров по њивама, има био округао цвијет”.

422

Јасмина Н. Дражић

друштвене организације код Срба” (Кончаревић 2011: 62).17 Ово потврђују и малобројне лексеме које сведоче о друштвеном устројству и важности међусобне повезаности у оквиру једне шире заједнице – братства, које аутор Рјечника дефинише према стању у Црној Гори: „нахије се дијеле на племства, а племства на братства, familia; људи од једног братства имају једно презиме и славе једно крсно име и тако су сви као од једног рода”. Припадник братства назива се братственик/братствењак, а заједница се именује још и као братинство. У односу на савремено стање, недостаје номиновање шире етничке скупине, где би се убројали сабрат, братственик, али и братоубица, братоубилачки. С друге стране, свеобухватност лексичког инвентара, као и поједина значења, морају се узети с резервом због тога што је то дело једног аутора,18 те је „упркос системском попуњавању грађе конструисањем свих изведених форми [...] понешто ипак промакло” (Ивић 1966: 80). Својеврсни хипероним рођак/рођака, којим се у савременом језику покрива широк круг родбинских односа, у Рјечнику се дефинише као ујаков и теткин син/теткина или ујакова кћи, што одговара данашњем вишелексемском споју брат од тетке/стрица. У прилог тврдњи да је мушка страна имала примат у друштву, па тако и у језику, долази и податак да је лексема ујак дефинисана само као материн брат, док се од именице стриц даље изводе и стрико, стриков, стричан, стричев, стричевић, што је исто што и братучед, те хипокористик чича. Дистинкција пак најближих сродника истих родитеља према деци њихових рођака маркирана је придевом рођени/рођена, уз које Караџић доноси примере брат, сестра, син. Увид у лексички инвентар лексема деривираних од именице брат у Вуковом Рјечнику и поређење са савременим стањем упућују на закључак да није било знатних померења када су у питању називи особа, сродника, те радњи и односа међу њима. Амбивалентан однос према брату, како га и Вук представља у самој одредници, са својом предисторијом, забележеном у многим предањима, свакако је присутан и данас и размуљив је као феномен пропорционалне снажне добре и лоше емоције. Ово показује и најфреквентнија реакција на стимулус рођени у Асоцијативном речнику 17 Како наводи ауторка, и контрастивна истраживања на паремиолошком корпусу између српског и руског језика и њихових култура (отац/отец, Рељић 2000; син/сын; кћи/дочь, Стефановић 2009) потврђују „престижнији статус мушког у односу на женско дете пре свега у српској, а донекле и у руској породици” (Кончаревић 2011: 63). 18 О појединим значењима речи, њиховим тумачењима у одређеном региону, обичајима, веровањима (тужбалице, здравице, напијалице, стереотипни разговори о свадби, смрти, сахрани и сл.) В. Караџића извештавали су мештани тога краја, његови пријатељи и сарадници, међу којима се издвајају: Вук Поповић (из Рисна), Вук Врчевић (из Боке), Ђорђе Николајевић (из Далмације), Јован Гавриловић (из Србије), Милица Стојадиновић Српкиња (из Србије, Срем).

Семантичко-деривационо гнездо лексеме брат и његове културолошке ...

423

српскога језика (АР 2005) – лексема брат (ф. 216), а на рођаци, након именице породица (ф. 37), долази лексема браћа (ф. 31), док у одредници породични, поред лексема ручак, човек, живот, налазимо и проблеми, као и брат, родитељи (али не и сестра). Да је Рјечник сведочанство о друштву и култури онога времена говоре и подаци о братству као делу племенског устројства друштва у појединим крајевима штокавског говорног подручја, а одсуство етничке повезаности на ширем нивоу обележено је, с друге стране, и одсуством лексема сабрат и сабратски. Посебан вид заједништва представљало је побратимство, којем је Вук посветио много пажње, допуњујући информације забележене у првом издању и преносећи ову лексему у Живот и обичаје народа српскога. Друштвена сцена савременог окружења, креирана разним спољашњим и унутрашњим збивањима, утицајима разних институција, потиснула је овај феномен готово у потпуности из социјалног живота, а тиме је и лексема побратим остала само део народне поезије. Други занимљив феномен јесте обраћање лексемом брат, које је и у Вуково време, како сазнајемо из информација из одредничке лексеме брат-регемента, било врло проширено. Савремено доба доноси нову слику особе којој се млади обраћају овом лексемом, што потврђује њена веома учестала употреба у њиховој комуникацији, и што би могла бити тема за истраживање, с посебним акцентом на томе колико се семантички садржај ове лексеме испразнио, тј. колико се употребом лексеме брат изгубила компонента блиског пријатеља, а у којој се мери, различитим интонационим варирањем вокала, постижу разнолики дискурсни ефекти упозоравања, претње, емпатичког призвука, огољеног скретања пажње, емфатичког интензификовања исказа и сл. Рјечником је Вук Караџић оставио дело које је инспирација и увек отворена књига нашег 19. века (уп. Константиновић 1964: 7), што су показала савремена књижевна остварења и антологије текстова засноване на њему. Осим тога, он треба да буде и отворена књига за лингвокултуролошка истраживања јер даје обиље информација о социокултуролошком оквиру чији је лексикон огледало и слика народног живота, веровања и разумевања себе и света око себе. ЛИТЕРАТУРА Алексеевна 2011: К. Е. Алексеевна, Гиперконцепт Семья/Дом – family/home в русской и английской лингвокультурах. . 15. 6. 2016. АР 2005: Асоцијативни речник српскога језика, П. Пипер, Р. Драгићевић, М. Стефановић, Београд: Филолошки факултет.

424

Јасмина Н. Дражић

Бјелетић 1994: М. Бјелетић, Терминологија крвног сродства у српскохрватском језику, Јужнословенски филолог, L. Вуковић 1980: Г. Вуковић, Називи за обележавање сродника (на материјалу српскохрватског, словачког, мађарског и немачког језика), у: Д. Точанац (ур.), Контрастивна језичка истраживања, Симпозијум, Нови Сад: Филозофски факултет, 253–265. Вукомановић 1976: С. Вукомановић, Тумачење речи у Вуковом „Српском рјечнику” од 1852, Научни састанак слависта у Вукове дане, V, 705–716. Гортан Премк 2004: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Грковић-Мејџор 2008: Ј. Грковић-Мејџор, О когнитивним основама семантичке промене, у: М. Радовановић, П. Пипер (ур.), Семантичка проучавања српског језика, Београд: САНУ, 49–65. Драгићевић 2008: Р. Драгићевић, О једној методи за испитивање утицаја културних и друштвених промена на значење речи, у: М. Радовановић, П. Пипер (ур.), Семантичка проучавања српског језика, Београд: САНУ, 81–95. Драгићевић 2013: Р. Драгићевић, Концепт Бога у српским народним пословицама, у: Ј. Грковић-Мејџор, К. Кончаревић (ур.), Теолингвистичка проучавања словенских језика, Београд: САНУ, 71–87. Дражић 2002: Ј. Дражић, Семантичко-деривациона гнезда лексема брат и сестра, Књижевност и језик, XLIX/3–4, 247–255. Ивић 1966: П. Ивић, О Вуковом Рјечнику из 1818. године, Београд: Просвета. Ивић 2002: М. Ивић, Ред речи [Лингвистички огледи, 4], Београд: Библиотека XX век. Ивић 2006: М. Ивић, Језик о нама, Београд: Библиотека XX век. Караџић 1818: В. С. Караџић, Српски рјечник [Сабрана дела Вука Караџића], т. II, прир. П. Ивић, Београд, 1966. [фот. изд.]. Караџић 1852: В. С. Караџић, Српски рјечник, ур. С. Галогажа и др., Београд, 1977. [фот. изд.]. Калинина 2015: Л. В. Калинина, Семантика и функционирование лексемы бро в интернет коммуникации, Языкознание, Нижний Новгород: Вестник Нижегородского университета, 411–414. Константиновић 1964: Р. Константиновић (избор и предговор), Вук Караџић, Расковник. Проза из Рјечника, у М. Павић (ур.), Бразде, посебна серија, 2, Београд: Издавачко предузеће Просвета, 7–20.

Семантичко-деривационо гнездо лексеме брат и његове културолошке ...

425

Кончаревић 2011: К. Кончаревић, Примена модела лингвокултуролошког поља у настави српског као инословенског језика, у: В. Крајишник (ур.), Српски као страни језик у теорији и пракси, књ. II, Београд: Филолошки факултет, 81–95. Плотникова 2015: А. Плотникова, Српска грађа у московском речнику Словенске старине, у: С. Ђорђевић-Белић и др. (ур.), Савремена српска фолклористика, књ. II, Београд: Институт за књижевност и уметност – Удружење фолклориста Србије – Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, 85–96. Раденковић 1996: Љ. Раденковић, Симболика света у народној магији Јужних Словена, Београд: Балканолошки институт САНУ. СДР 1 2003: Семантичко-деривациони речник, свеска 1: Човек – делови тела, редакторке: Д. Гортан Премк, В. Васић, Љ. Недељков, Нови Сад: Филозофски факултет. СДР 2 2006: Семантичко-деривациони речник, свеска 2: Човек – унутрашњи органи и ткива, психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине, сродство, редакторке: Д. Гортан Премк, В. Васић, Р. Драгићевић, Нови Сад: Филозофски факултет. Толстој 1984: Н. И. Толстој, Српскохрватска дијалекатска лексикографија у лингвогеографској перспективи, у: Ј. Јерковић (ур.), Лексикографија и лексикологија [зборник радова], Нови Сад: Матица српска, 181– 190. Толстој 1995: Н. И. Толстој, Језик словенске културе, Ниш: Библиотека словенски свет. Филиповић 1972: М. Филиповић, Вук Ст. Караџић и српска етнологија, у: Мил. С. Филиповић (прир.), В. С. Караџић, Етнографски списи, Сабрана дела Вука Караџића, књ. 17, Београд: Просвета, 513–573. Филмор 2014: Ч. Филмор, Семантика оквира, у: К. Расулић, Д. Кликовац (ур.), Језик и сазнање. Хрестоматија из когнитивне лингвистике (оригинал: Ch. J. Fillmore 1982, Frame semantics, in: Linguistics in the Morning Calm, Seoul: Hanshin Publishing Co., 111–137). * Fillmore 1994: Ch. J. Fillmore, Lexicography and Ethnographic Semantics, Unpublished plenary lecture, 6th EURALEX Congres, Free University of Amsterdam. < http://www.icsi.berkeley.edu/pubs/ai/lexicographyethnographic94.pdf>. 15. 6. 2016. Skok 1971: P. Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti.

426

Јасмина Н. Дражић

Wierzbicka 1996: А. Wierzbicka, Understanding Cultures through Their Key Words. English, Russian, Polish, German, and Japanese, Oxford: Oxford University Press.

Jasmina Dražić THE SEMANTIC-DERIVATIONAL NEST OF THE LEXEME BROTHER (I.E. BRAT) AND ITS CULTURAL IMPLICATIONS IN THE SERBIAN DICTIONARY (I.E. SRPSKI RJEČNIK) BY VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ Summary The paper examines the semantic-derivational nest of lexeme brat (i.e. brother) in the Srpski rječnik (The Serbian Dictionary) by Vuk St. Karadzic. The main aim is to research the productivity of semantic realization and their hierarchy into the semantic structure of the lexeme. The second aim is to examine the importance and place of the nearest relative of generation in the society of the early 19th century, as well as the cultural framework which is supposed to be one of the generators in the process of formation and nominations of persons, groups and actions motivated of given lexemes. The comparative aspect of the analysis refers to the identification information which is present in the semantic-derivational nest of lexeme brother in the Karadžić’s Srpski rječnik and the contemporary situation presented in the Semantičkoderivacioni rečnik (i.e. Semantic-derivational Dictionary). The main hypothesis is that the time distance between two synchronic cross-section implies the stability of particular significance, as well as displacement of some semantic components, which is reflected in the inventory of lexical units in a semantic-derivational nest. Keywords: lexeme, brat (i.e. brother), derivation, linguoculturology, Srpski rječnik.

Марија C. Ђинђић*

Институт за српски језик САНУ Београд

СЕМАНТИЧКО-ДЕРИВАЦИОНИ РЕЧНИК СРПСКОГА ЈЕЗИКА – МОДЕЛ ЗА СЕМАНТИЧКО-ДЕРИВАЦИОНИ РЕЧНИК ТУРЦИЗАМА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ** Две свеске Семантичко-деривационог речника српскогa језика представљају једини пример ове врсте речника код нас. У првој свесци СДР семантички и деривационо обрађене су лексеме којима се именују и означавају делови људског тела, док су у другој свесци СДР обрађене лексеме из тематског круга човек – унутрашњи органи и ткива, психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине, сродство. Циљ рада је да се испитају могућности по којима су се принципи овога речника узели као модел за прављење Семантичко-деривационог речника турцизама. Овако направљен речник турцизама представља важан инструмент за морфолошко-семантичка истраживања овог слоја лексичког фонда српскога језика. Показало се да од свих турцизама турцизми који припадају општем лексичком фонду имају највећу способност индуковања различитих семантичких процеса и у полисемији и у деривацији. Кључне речи: семантичко-деривациони речник, турцизам, лексема, српски језик, турски језик.

I. О Семантичко-деривационом речнику српскога језика Семантичко-деривациони речник српскога језика (Гортан Премк, Васић, Недељков 2003; Гортан Премк, Васић, Драгићевић 2006) представља [email protected] Овај чланак је резултат рада на пројекту Лингвистичка истраживања савременог српског књижевног језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (бр. 178009), који у целини финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.  У даљем тексту СДР 2003 и СДР 2006. ∗

**

428

Марија C. Ђинђић

по типологији лингвистички речник у којем су речи представљене у виду творбених гнезда. Две свеске овога речника (СДР 2003 и СДР 2006), које су организоване по принципу тематске повезаности лексема, први су пример оваквог речника код нас, а и у свету. Концепцију за овај лингвистички речник предложила је и осмислила професорка Даринка Гортан Премк. У првој свесци представљена су семантичко-деривациона гнезда лексема човек, људи, жена и лексема којима се означавају делови људског тела, док су у другој свесци дата гнезда лексема којима се именују унутрашњи органи и ткива, психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине и сродство. Деривационим статусом приказује се степен и тип деривације у овоме речнику. Носилац деривационог гнезда је основна лексема која је у основи првостепених деривата. Потом, првостепени деривати се налазе у творбеној основи другостепених деривата, а другостепени деривати су у основи трећестепених деривата итд. Гнезда одабраних лексема у СДР 2003 и СДР 2006 потврдила су да потенцијал семантичког варирања и деривационог развијања носе просте лексеме које припадају уском делу општег лексичког фонда. II. О Семантичко-деривационом речнику турцизама Турцизми представљају специфичан и важан лексички слој, с обзиром на то да су најбројније позајмљенице у српском језику. У циљу давања описа свих турцизама у савременом српском књижевном језику из угла творбе речи и, посебно, семантике, јер је та перспектива занемаривана у опису турцизама у досадашњим радовима, формиран је Семантичко-деривациони речник турцизама. Методологија и концепција примењена у СДР турцизама слична је методологији и концепцији израде СДР 2003 и СДР 2006. Основни корпус СДР турцизама ексцерпиран је из Речника Матице српске; из тог су речника узете све лексеме са квалификатором тур. (= турски), као и, на пример, оне које су турског порекла, а код којих омашком изостаје квалификатор тур.  Деривациони речници организовани по принципу деривационог гнезда објављени су до сада у Русији (Тихонов 1985) и Бугарској (Илиева 1999).  У овом раду биће приказана само поједина гнезда. Комплетан СДР турцизама в. у Ђинђић 2014: 165–546. 

У даљем тексту СДР турцизама.

За подробне информације у вези са концепцијом и методологијом израде СД гнезда, упућујемо на Предговор у СДР 2003 и Поговор у СДР 2006. 



У даљем тексту Речник МС.

Под турцизмима смо подразумевали речи које су пореклом турске или које су посредством турског језика дошле у српски језик. 

Семантичко-деривациони речник српскога језика – модел за ...

429

Дефиниције су углавном преузимане из Речника МС. Код великог броја лексема додавани су квалификатори, најчешће заст., покр., као и ист., у циљу одређивања њиховог актуалног статуса. Речник представља важан инструмент за морфолошко-семантичка истраживања овог слоја лексичког фонда српскога језика. Просте речи и њихови деривати дати су у облику деривационих гнезда у којима је приказан код деривата и деривациони степен и семантичка трансформација. Уз сваку просту реч наводе се све речи које су од ње постале у процесу деривације – суфиксацијом, префиксацијом, комбинованом творбом, слагањем и творбом претварањем: СДГ: БОЈА (тур. boya) ТО: бој0 боја ж 1. физ. утисак који на око чине осветљени предмети (бело, црно, жуто итд.): светла ~, тамна ~, мирна ~, мртва ~, жива ~ и сл. 2. материја која служи за бојење, фарба. 3. а. мн. застава (као симбол државе). б. репрезентација, тим, клуб. 4. спорт. дрес, одећа такмичара одређене боје. 5. карт. свака посебна од четири врсте карата за играње. 6. а. руменило коже, нарочито у лицу. б. изглед, спољашњост. 7. физ. утисак који на слух чине споредни тонови; израз који се у гласу показује, карактеристика гласа. 8. а. политичко и класно обележје; идејни став, убеђење, уверење, мишљење; врста. б. изразитост; уметничко средство; књижевно обележје. в. обележје, карактеристика. г. нијанса, примеса. Изр. анилинска ~ вештачка (индустријски добивена) органска боја; ~ ми (ти, му итд.) се (не) прима покр. има (нема) успеха; водена ~ слик. боја за сликање која се раствара у води; добити боју поруменети; дречећа, кричава ~ сувише упадљива боја; заштитна ~ зоол. боја животиња слична околини; изићи, излазити с бојом на среду отворено изнети, износити своје мишљење; комплементарне боје боје спектра које, оптички помешане, дају белу боју; локална ~ карактеристичне особености неког краја; масна (уљана) ~ боја помешана с уљем; показ(ив)ати се у правој боји откри(ва)ти своју праву природу; променити боју а) побледети или поцрвенети (обично у љутини); б) фиг. прећи у другу политичку партију, странку; приказ(ив)ати, представити, представљати и сл. а) у правој боји онако како јесте; б) у ружичастој боји оптимистички, улепшано; в) у црној (ружној, тамној) боји рђаво, песимистички. У неким, неопходним случајевима уношене су измене или допуне у дефиниције. Дефиниције су често усклађиване са променама у значењима до којих је дошло код појединих лексема у РСЈ, код њихових примарних значења, секундарних значења и сл. 

430

Марија C. Ђинђић

21<11 бојадиса-ње с гл. им. ← бојадисати (се). 22<11 бојадиса-оница ж радионица у којој се бојадишу разни предмети. 23<11 бојадис-ар м онај који боји, који бојадише, личилац, бојаџија, фарбар. 31<23 бојадисар-ски, -а, -о који се односи на бојадисаре: ~ занат. 32<23 бојадисар-ство с покр. занат бојадисара. 11<0 бој-адисати, -ишем импф. I. 1. → бојити. 2. фиг. а. давати стварима други изглед. б. уносити израз и расположење у уметничко дело. улепшавати. II. ~ се мазати се, шминкати се.10 24<11 бојадис-ачница ж радионица у којој се бојадишу разни предмети. 12<0 бој-али песн. обојен, шарен. 13<0 бој-ан, -јна, -јно → бојен. 25<15 бој-ар м 1. занатлија који се бави бојењем тканина, бојаџија. 2. трговац бојама. 26<15 бој-ара ж радионица у којој се боји. 33<25 бојар-ев, -а, -о = бојаров, који припада бојару. 34<25 бојар-ица ж женска особа бојар. 35<25 бојар-ка ж женска особа бојар. 36<25 бојар-ов, -а, -о → бојарев. 37<25 бојар-ски, -а, -о који се односи на бојаре, бојаџијски. 38<25 бојар-ство с бојаџијски занат. 14<0 бој-ати, -а м покр. → бојити. 27<14, 15 бој-ачница ж радионица у којој се боје разни предмети.11 28<14 бој-аџија12 м заст. → бојар. 39<28 бојаџиј-ски, -а, -о који се односи на бојаџије. 3 10<2 8 бојаџи-ница ж радионица у којој се врши бојење (нпр. пређе). 29<15 бој-ен, -а, -о који је у боји, обојен: ~ окно.  И. Клајн (2003: 342) наводи глаголски суфикс -адисати, уз напомену да се јавља само у бојадисати, уз ретко бадавадисати, које је вероватно само варијанта од бадаваџисати. 10 Из турског морфолошког система ушло је у балканске језике и претеритално -di/ti, у глаголска образовања са претежно турским основама: бојадисати, севдисати и сл. (Стаховски 1961: 67–81). 11

Сегментација би могла да се изведе и преко незабележене именице бојач: бојач-

12

тур. boyacı.

ница.

Семантичко-деривациони речник српскога језика – модел за ...

431

210<15 боје-ње с гл. им. ← бојити. 211<15 боји-ло с 1. боја (2). 2. индив. свежина, сјај боје. 15<0 бој-ити, -имим пф. I. премазивати бојом, потапати у боју; остављати обојен траг по нечему. Изр. ~ крвљу песн. проливати крв (за нешто), ратовати, давати жртве. II. ~ се мазати бојом лице, косу и др. 212<15 бој-ица ж а. округли чврсти комадић у води растворљиве боје за рад у школи. б. писаљка у боји. ПРс11<013 без-бој-ан, -јна, -јно 1. а. који је без боје, који нема боје. б. блед. 2. фиг. а. неизразит, безличан. б. једнолик, досадан. ПР21< ПР11 безбојно прил. без боје; једнолико, досадно; безлично, неизразито. ПР22< ПР11 безбојн-ост ж стање онога који је безбојан, онога што је безбојно; једноличност; неизразитост. ПР12<14 из-бојати, -импф. обојити, измалати. ПР13<11 на-бојадисати, -ишем пф. обојити. прПР11<15 о-без-бојити се, -им се пф. необ. лишити се боје, изгубити боју. ПР14<11 о-бојадисати, -ишем пф. → обојити. ПР15<11 од-бојадисати, -ишем пф. необ. I. лишити боје, учинити безбојним. II. ~ се изгубити боју, постати безбојан. ПР23<ПР16 обој-ен,-а, -о 1. трп. прид. ← обојити. 2. који припада људским расама које нису беле. 3. који припада некој политичкој партији, струји (обично Комунистичкој). Изр. обојена металургија технол. грана тешке индустрије која се бави добивањем обојених метала; обојени метали збирни назив за метале осим гвожђа и лаких метала (бакар, олово, калај, бизмут итд.). ПР31<ПР23 обојен-ост ж 1. својство онога што је обојено; разнобојност, шаренило. 2. посебни израз, специфичност, карактеристичност, особеност. ПР24<ПР15 обоје-ње с гл. им. ← обојити (се). ПР16<15 о-бојити, -импф. I. 1. а. премазати бојом, натопити, прожети бојом. б. бацити светлост извесне боје. 2. фиг. дати нарочити тон, изразиту нијансу нечему. 3. фиг. додати у приповедању, причању (ради изазивања јачег ефекта, веће занимљивости). II. ~ се 1. добити неку боју, прожети се бојом. 2. необ. нашминкати се, намазати се.14 ПР17<11 пре-бојадисати, -ишем пф. → пребојити. 13

Могло би се сегментирати и на следећи начин: ПР11<13.

Речник САНУ бележи и следеће префиксиране глаголе: двобојити, забојити, набојити, карабојити. 14

432

Марија C. Ђинђић

ПР18<15 пре-бојити, -импф. изнова обојити, покрити другом бојом. ПР19<11 про-бојадисати, -ишем пф. премазати бојом.15 С12<0 исто-бој-ан, -јна, -јно који је исте, једнаке боје. С13<0 дуг-о-бојан, -јна, -јно који има боје као дуга. С14<0 дво-бојан, -јна, -јно који је од две боје. С23<С14 двобој-ка ж необ. врпца или застава у две боје. С24<С14 двобојн-ост ж својство онога што има две боје. С15<0 разн-о-бој-ан, -јна, -јно који је разних, различитих боја. С25<С15 разнобојно прил. у разним бојама; различити, разнолико. С26<С15 разнобојн-ост ж особина онога што је разнобојно. С16<0 тро-бојан, -јна, -јно који је у три боје, састављен од три боје: ~ застава. С27<С16 тробој-ка/тробој-ница ж тробојна застава. С28<С16 тробојн-ост ж особина онога што је тробојно, што је у три боје. С17<13 четвер-о-бојан, -јна, -јно = четворобојан, који је у четири боје: ~ тканина. С18<13 четвор-о-бојан, -јна, -јно = четверобојан. Лексема боја поседује више семантичких реализација и веома богато деривационо гнездо.16 У гнезду је, што је и очекивано, највећи број првостепених деривата. Присутни су у значајном броју и другостепени деривати, који су углавном настали као резултат граматичке трансформације (нпр. бојити → бојар; бојара; бојен; бојење; бојило; бојица). Заступљени су и трећестепени деривати и они представљају резултат радијалне граматичке деривације, с обзиром на то да у творбеној основи носе цео садржај лексеме боја (бојадисарски, бојадисарство, бојарев, бојарица и сл.). У гнезду лексеме боја најбројнији су деривати код којих имамо граматичку деривацију, односно најбројнији су деривати који у свом семантичком садржају имају готово цео семантички садржај мотивне речи. Мало је деривата код којих је метафора иницијатор варирања, као нпр. код глагола бојадисати, који је у другом значењу дефинисан као давати стварима други изглед или уносити израз и расположење у уметничко дело. улепшавати.17 15

У Речнику САНУ постоје и глаголи: избојадисати, новобојадисати.

Лексема боја високофреквентан је турцизам, који се налази на 4. месту фреквенцијске листе турцизама у савременом српском језику (Ђинђић 2014а: 20). 16

17 О томе на који начин се остварује семантички однос деривата према творбеној основи в. Д. Гортан Премк (1987: 101–107).

Семантичко-деривациони речник српскога језика – модел за ...

433

Изводи се закључак да лексема боја припада општем лексичком фонду и да има централно место у лексичком систему из два разлога: као прво, поседује богато деривационо гнездо; као друго, показала је изразиту способност индуковања семантичких процеса у деривацији. У речнику је обрађено укупно 1.131 семантичко-деривационо гнездо, а у регистар је укључено и 1.479 лексема које су без гнезда у циљу приказања целог инвентара турцизама у савременом српском језику (схватано као језик у периоду од Вука до данас): БЕЗ СДГ: БАКЛАВА (тур. baklava) баклава ж кув. лисната слатка пита од ораха, бадема или лешника, преливена растопљеним шећером или медом. БЕЗ СДГ: ТАПИЈА (тур. tapu) тапија ж оверена исправа о власничком праву на некретнине. Изр. дати тапију од главе18 поверити велику тајну; приступити опасну послу; узети тапију на нешто (неки положај, повластицу и сл.) ир. дуго времена упорно држати (положај, повластицу). Моносемантичне речи попут баклаве и тапије најбројније су међу турцизмима који немају развијена деривациона гнезда. Турцизми који немају полисемију и деривацију далеко су бројнија група у односу на полисемантичне турцизме који немају развијену деривацију. У СДР турцизама укупно је забележено 7.882 речи, међу којима се нашло и 5.272 деривата. Грађа укључује поред именица, придева и глагола и остале врсте речи као носиоце гнезда (нпр. прилози и речце): 18 У нашу грађу укључене су и фразеолошке јединице у ширем смислу, у које спадају изрази, изреке, пословице и сл. који нису навођени у СДР 2003 и СДР 2006, зато што су међу њима бројне оне које у себи садрже застареле турцизме као компоненте израза у српском језику. Фразеологизми који садрже овакве лексеме неретко су и сами застарели и припадају категорији такозваних фразеолошких архаизама (вента ради тобоже, привидно; говорити на јабану говорити свашта без смисла; било и битисало било па прошло; послије кише јапунџе (не треба) касно је после свршеног чина предузимати мере да се оно што се догодило спречи; нема му карара нема му једнака, равна). Настанак фразеологизма са турцизмом као главном компонентом или једном од компонената указује на његов некадашњи активни статус у српском језику, јер је за настанак фразеологизма потребно да реч буде фреквентна по употреби. С друге стране, сама семантика фразеолошких јединица у којима се јавља одређена лексема може да помогне у потврђивању и оповргавању неких хипотеза, нпр., да ли активне семантичке компоненте омогућавају у исто време развој секундарних значења и њихово активно учешће у фразелогизмима (исп. Драгићевић 2007: 25).

434

Марија C. Ђинђић

СДГ: БАДАВА (бадавад, бадаваде, бадијава, бадјава, бадјавад, бадјаваде) (тур. bedava) ТО: бадав-, бадавад0 бадава (покр. заст. бадавад, бадаваде и бадаве) прил. 1. а. бесплатно, без икакве награде. б. будзашто, у бесцење. 2. узалуд, без успеха. 3. без разлога. 4. бескорисно, без посла. 5. речца за појачавање: нема шта, није друкчије, мора се признати. 11<0 бадавад-исати, -ишем импф. → бадаваџисати. 12<0 бадавад-ити, -имим пф. покр. → бадаваџисати. 13<0 бадав-ачица ж беспосличарка. 14<0 бадав-аџија19 м беспосличар, нерадник; готован. 2 1<1 4 бадаваџиј-ати, -амим пф. бадаваџисати, беспосличити, проводити време у нераду. 22<14 бадаваџиј-ка* ж разг. жена бадаваџија. 23<14 бадаваџиј-ски, -а, -о који се односи на бадаваџију, залудан, нерадан; готовански. 24<14 бадаваџ-ика ж беспосличарка. 25<14 бадаваџи-лук20 м 1. беспосличење. 2. оно што се добије бадава (бесплатно или врло јевтино). 31<26 бадаваџиса-ње с гл. им. ← бадаваџисати. 26<14 бадаваџ-исати, -ишем импф. — бадаваџијати. 15<0 бадав-исати, -ишем импф.→ бадаваџисати. ПР11<0 за-бадава прил. → бадава. ПР12<11 про-бадавадисати, -ишем пф. провести време узалуд.21 СДГ: ТАМАН (тур. tamam) ТО: таман0 таман речца 1. за истицање блискости, подударања: управо, баш. а. о просторној блискости. б. о временској блискости. в. при упоређивању истоветних односно веома сличних појмова, или кад се истиче да је нешто тачно погођено, да коме или чему потпуно одговара. 2. (у придевској служби, у предикату) који је одговарајуће величине, мере (обично о одећи, обући). 3. кад се истиче да ће се задржати неки 19

тур. bedavacı.

20

тур. bedavacılık.

21

избадависати.

Семантичко-деривациони речник српскога језика – модел за ...

435

став и ако би се догодило нешто што га нормално отежава, што је несагласно с њим: чак, макар. 4. у категоричном одрицању, одбијању а. кад се формално потврдној реченици даје одричан смисао. б. као узвик у служби реченице: никако, нипошто. Изр. ~ посла! таман (4б), никако, нипошто. 11<0 таман-ити, -импф. I. 1. а. уништавати убијајући, ловећи, трујући и сл., истребљивати. б. уопште уништавати, сатирати; искорењивати. в. упропашћавати, унесрећивати. 2. јести и пити у великој количини, сатирати једући и пијући. II. ~ се уништавати се, упропашћавати се. ПР11<0 по-таман прил. по вољи, како треба, згодно. ПР12<11 по-таманити, -импф. I. а. лишити живота, побити, уништити, утаманити све редом једно за другим. б. појести, испити што без остатка. II. ~ се уз повр. међусобно се уништити. Обрада лексема по принципу семантичко-деривационог речника омогућује извођење бројних закључака о семантичкој и деривационој адаптираности једне лексеме. Такође, овако конципиран корпус омогућава да се провери да ли тип и правац семантичких и деривационих модификација зависе од категорије речи у иницијалном положају, као и да се провери претпоставка о већој склоности именица семантичком и морфолошком варирању од других категорија речи. С друге стране, стекао се увид у адаптираност турских речи, посебно у њихову семантичку и деривационо-семантичку адаптираност. Кад се пореде деривациона гнезда турцизама, изводе се закључци о природи различитих врста парадигматских односа. Турцизми који имају највише деривата имају и највише значења и они припадају општем лексичком фонду (боја, јастук, каиш, маказе, таван, креч, шећер, ракија, челик, џеп, кеса, кашика, бадава и сл.).22 На основу података из СДР турцизама показало се да постоје и такви случајеви да турцизми са слабијом полисемантичком структуром образују нешто веће деривационо гнездо, као и супротан случај – да се код турцизама са богатијом полисемантичком структуром уочава слабији деривациони потенцијал.23 СДР турцизама представља специјални лингвистички речник који би могао да послужи као основа за даља теоријска истраживања турцизама у српском језику. Из семантичко-деривационих гнезда могућа су различита статистичка извођења, нпр. колико лексема има колико значења, колико лексема учествује даље у творби, односно однос полисемије и творбе. 22

В. СДР турцизама у Ђинђић 2014а: 165–546.

23

В. Ђинђић 2013: 240–241.

436

Марија C. Ђинђић

Модел овако конципираног речника пружа могућност и за компаративна испитивања лексике и лексичких система, посебно семантичких и деривационих лексичких система у српском и турском језику напоредним приказивањем семантичко-деривационих гнезда одређених лексема. Оваквим испитивањима отвара се могућност истраживањима творбених разлика у српском и турском језику, нпр. које су значењске разлике у истом творбеном моделу и који творбени модели нису искоришћени у једном језику, а у другоме јесу: СДГ: ЈОРГАН (тур. yorgan) ТО: јорган0 јорган м креветски покривач, напуњен памуком или вуном и прошивен: атласни ~. 11<0 јорган-лук м платно које служи као лице у јоргана. 12<0 јорган-ски,-а, -о који се односи на јорган: ~ чаршав. 13<0 јорган-че, -ета с дем. ← јорган. 14<0 јорган-чић м дем. ← јорган. 15<0 јорган-џија24 м онај који прави и продаје јоргане. SDG: YORGAN25 0 yorgan im. jorgan, širok prekrivač za krevet. – çarşafı jorganski čaršaf. – döşek yatmak biti teško bolestan. – gitti, kavga bitti nestao je povod i svađa je prestala. – iğnesi prošivača, igla za prošivanje. – ipliği čvrsti debeo konac za šivenje jorgana. – kaplamak presvući jorgan. – kavgası borba za vlastiti položaj. – yüzü navlaka za jorgan. 11<0 yorgan-cı im. jorgandžija. 21<11 yorgancı-lık, -ğı im. jorgandžijski zanat. Лексема јорган представља високофреквентан турцизам у српском језику. У њеном гнезду налази се пет првостепених деривата, у чијем формирању су учествовали суфикси домаћег (-ски, -че, -чић) и турскога порекла (-лук, -џија)26. У турскоме гнезду забележени су један првостепени и један другостепени дериват. Иако турски језик поседује велики број 24

тур. yorgancı.

25

Одреднице које чине турска гнезда преузете су из Ђинђић 2014б.

Турски суфикси су детаљно обрађени у српском језику у новије време (Радић 2001). Најважнији међу њима су суфикси -чија/-џија, -лија, -лук, -ана, који су због своје добре адаптираности и старине у неким изворима сврстани и међу домаће суфиксе (Клајн 2003: 218). 26

Семантичко-деривациони речник српскога језика – модел за ...

437

суфикса за творбу нових речи, у турском је мање гнездо,27 јер српски има изузетно развијену творбу творбеним формантима. Значењске разлике у истом творбеном моделу не постоје (јорганџија = yorgancı). Што се тиче деривата јорганлук, еквивалентно образовање yorganlık изостало је у једнотомном речнику турскога језика (ТС) без обзира на настојање лексикографског тима да у њега буду уврштена сва образовања на -lık. За разлику од српскога језика, у турскоме језику ово образовање представља придев у значењу који се користи за прављење јоргана (о материјалу, вуни, концу и сл.). Даље, на примеру номинације делова људског тела, узимајући као пример гнезда, односно семантичке реализације турцизма табан у оба језика, могу се пратити евентуалне подударности у оквиру одређених семантичких модификација попут платисемије, симилисемије и метонимије, као и метафоричке трансформације при развијању секундарних значења: табан м 1. терм. анат. а. доња страна стопала, потплат. б. дужина стопала као мера за дужину, стопа. 2. покр. доња страна, доњи део, дно. 3. покр. челични део који се орозом или окидачем покрене да удари на кремен у пушкама кремењачама. Изр. гори му под табанима налази се у тешкој ситуацији, у опасности; дати ватру табанима запети; (одапети) табанима о ледину дати се у бекство, нагло, безобзирце побећи; лизати некоме табане потпуно се покоравати, улагивати се, улизивати се, додворавати се некоме, полтронисати; потпрашити табане некоме отерати, нагнати у бекство некога. taban im. 1. taban, stopalo. 2. pod, tle; supr. tavan. 3. đon. 4. fundament građevine; postolje spomenika. 5. podloga; postolje. 6. najniži nivo u vrednovanju. 7. osnovno načelo, baza. 8. geog. rečno dno. 9. pom. poprečni krst na jarbolu. 10. mat. osnova, osnovica. piramidin –ı osnova piramide. üçgenin –ı osnova trougla. 11. zast. vrsta čelika za izradu sablji i sl. – basma spor. tuš u rvanju. – fiyatı trg. minimalna cena. – girmek/koymak u fudbalu, uraditi klizeći start. – halısı 1) veliki tepih; 2) argo i zast. papirna novčanica od hiljadu lira. –ları kaldırmak trčati koliko ga (je) noge nose. –a kuvvet nema druge nego da se ide peške. –a kuvvet kaçmak veoma brzo, trčeći pobeći, bežati. – lağımı rud. paralelni podzemni hodnik u rudniku. –ları patlamak jako se umoriti od pešačenja, dugog stajanja na nogama. – tabana zıt potpuno, sasvim suprotan, oprečan. – tepmek/patlatmak šipčiti, dugo hodati. –ları yağlamak podrug. 1) pripremiti se, pripremati se za dugo pešačenje; 2) pobeći, bežati glavom 27 За турски језик као аглутинативни језик карактеристична је суфиксална творба речи код које се суфикси додају на корен или на основу речи.

438

Марија C. Ђинђић

bez obzira, (od)juriti. – yapmak ekon. pasti, padati na najniži nivo (o ceni). –ı yarık argo plašljiv, strašljiv. У српском језику основно значење поклапа се са значењем турског модела. Из основног значења развила су се друга значења и у српском и у турском језику. Очекивано је да у турском, као изворишном језику, лексема табан има више значења. На основу овде приказаних примера одређених сегмената анализе на основу СДР турцизама скренута је пажња на одређене могућности употребе семантичко-деривацоних гнезда турцизама, чији је корпус у српском језику веома богат и семантички разнородан. Даље се, на пример, могу спровести лексиколошка истраживања, као што су детаљна контрастирања семантичко-деривационих гнездa турцизама и тих речи у турскоме језику у оквиру обимније студије у којој би се свака реч понаособ подвргла анализи уз поштовање дијахронијског приступа, праћењa развоја значења и деривације како у турском, тако и у српском језику. ЛИТЕРАТУРА Гортан Премк 1987: Д. Гортан Премк, О семантичком односу деривата према творбеној основи, Научни састанак слависта у Вукове дане, 16/1, 101–107. Гортан Премк 1997: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Институт за српски језик САНУ. Драгићевић 2007: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Београд: Завод за уџбенике. Ђинђић 2013: М. Ђинђић, Семантичко-деривациона анализа турцизама у савременом српском књижевном језику, у: Митолошки зборник, књ. 29 (Зборник са научног скупа „Професор доктор Гордана Јовановић”, Деспотовац, 15. јун. 2013. године), Рача: Центар за митолошке студије, 233–244. Ђинђић 2014а: M. Ђинђић, Турцизми у савременом српском књижевном језику (семантичко-деривациона анализа), Београд (необјављена докторска дисертација). Ђинђић 2014б: M. Đinđić, Yeni Türkçe-Sýrpça Sözlük, Ankara: Türk Dil Yayınları; 1122, 1528 s. Клајн 2003: И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику. Други део: Суфиксација и конверзија, Београд: Завод за уџбенике и наставна

Семантичко-деривациони речник српскога језика – модел за ...

439

средства, Нови Сад: Матица српска, Београд: Институт за српски језик САНУ. Илиева и др. 1999: К. Илиева, Г. Михайлова, С. Карагьозова, Й. Пенчев, Е. Тодорова, Словообразувателен речник на съвременния български книжовен език, София: Академично издателство „Проф. Марин Дринов”. Радић 2001: П. Радић, Турски суфикси у српском језику (са освртом на стање у македонском и бугарском), књ. 17, Београд: Институт за српски језик САНУ – Библиотека Јужнословенског филолога. Речник МС: Речник српскохрватскога књижевног језика (I– VI), I–III, Нови Сад – Загреб: МС – МХ, 1967–1969, IV–VI, Нови Сад: МС, 1969–1976. Речник САНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика (1–19), Београд: САНУ – Институт за српски језик, 1959–2014. РСЈ 2007: Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска. СДР 2003: Семантичко-деривациони речник, Свеска 1: Човек – делови тела. Ред. Д. Гортан Премк, В. Васић, Љ. Недељков, Нови Сад: Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику. СДР 2006: Семантичко-деривациони речник, Свеска 2: Човек – унутрашњи органи и ткива, психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине, сродство. Ред. Д. Гортан Премк, В. Васић, Р. Драгићевић, Нови Сад: Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику. Стаховски 1961: S. Stachowski, Przyrostki obcego pochodzenia w języku serbsko-chorwackim, Kraków: Nakladem Uniwersytetu. Тихонов 1985: Н. Н. Тихонов, Словообразовательный словарь русского языка, том 1 и 2, Москва: Русский язык. ТС 2010: Türkçe Sözlük, Ankara: Atatürk Kültür, Dil ve Tarih Yüksek Kurumu Yayınları, Türk Dil Kurumu, Türk Tarih Kurumu Basım Evi.

Marija Đinđić SEMANTIC-DERIVATIONAL DICTIONARY OF SERBIAN – A MODEL FOR SEMANTIC-DERIVATIONAL DICTIONARY OF TURCISMS IN SERBIAN Summary Semantic-derivational dictionary of turcisms in Serbian, based on Semantic-derivational dictionary of Serbian enables systematically and thoroughly description of turcisms, which are a significant part of the lexical layer in contemporary Serbian. Basic material for forming the

440

Марија C. Ђинђић

corpus of Semantic-derivational dictionary of turcisms is the six volumes Dictionary of SerboCroatian Literary Language. The dictionary gives possibilities for goals such as studying semantic and derivational differences between turcisms and their equivalents in Turkish language at the synchronic level. Keywords: semantic-derivational dictionary, turcism, lexeme, Serbian, Turkish.

Мирјана К. Илић*

Универзитет у Нишу Филозофски факултет Департман за српски језик

ДЕРИВАЦИОНО ГНЕЗДО ПРИДЕВА БЕО У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ У раду се даје творбена сегментација речи изведених од придева бео у српском језику. Анализом су обухваћене лексеме које су различитим творбеним процесима: префиксације, суфиксације, композиције, конверзије, дале нове речи од овог придева. С обзиром на то да је семантички садржај речи пропорционалан са њиховом продуктивношћу у деривационим процесима, посматра се и који ће део семантичког садржаја бити продуктиван у дериватима. Кључне речи: српски језик, придев бео, деривационо гнездо, деривати.

Традиционални приступ творби речи подразумева да се ова лингвистичка дисциплина посматра као део морфологије и да се фокусира на питања формалне структуре речи. Традиционалан приступ подразумева класификације творбених модела у оквирима исте категорије речи. Семантичка питања која су везана за творбу речи присутна су, али бивају потиснута у други план, а предност се даје процесима добијања творбених основа и навођењу класа префикса и суфикса. При самом крају 20. века у србистици се осећа заокрет у вези са творбом речи. Тај заокрет је присутан код следећих аутора: Ј. Матијашевић (1987) говори о семантичкој деривацији, Д. Гортан Премк (1997) говори о семантичком варирању, Д. Шипка (1998) говори о аутономији творбе речи као лингвистичке дисциплине, И. Грицкат (1995) бави се врло прецизном и детаљном семантичком класификацијом деминутивних именица, придева и глагола. * [email protected]

442

Мирјана К. Илић

Ови аутори, неки самостално, неки под утицајем страних филологија, праве озбиљан заокрет када је творба речи у питању. Творби речи дају самостални лингвистички статус и велики значај придају семантичкој димензији творбе. Проф. Даринка Гортан Премк каже: „Способност речи да се семантички повезује са другим јединицама лексичког система у директној је сразмери са њеним семантичким садржајем; пуноћа садржаја води индуковању свих, или многих, семантичких односа; сиромаштво семантичког садржаја значи и сиромаштво семантичких веза; а асемантичност искључује способност семантичког повезивања” (Гортан Премк 1997: 32–33). Проф. Рајна Драгићевић (1999) наводи у вези са изведеним придевима који означавају људске особине у српском језику да се „испитивање статуса посебног значења једне лексеме у оквиру полисемантичке структуре којој то значење припада одмерава на основу творбене продуктивности тог значења”. Почетком 2000. године у оквиру пројекта Лингвистички речници, чији су носиоци Матица српска и Институт за српски језик САНУ, проф. Даринка Гортан Премк покреће иницијативу за израду Семантичко-деривационог речника српског језика. На скупу Дескриптивна лексикологија стандардног језика и њене теоријске основе проф. Гортан Премк излаже концепцију тог речника и истиче разлоге за постојање једног таквог речника у домаћој дескриптивној лексикографији, као и његов значај за лексикологију српског језика. Деривациона гнезда у овом речнику биће концентрисана око простих речи српског језика, и то оних којe припадају лексичко-семантичким групама које чине језгро основног лексичког фонда. Свака лексема, носилац гнезда, окупиће око себе лексеме добијене у различитим процесима творбе: префиксацији, суфиксацији, композицији, конверзији. Свака лексема, чланица гнезда, биће творбено сегментирана, а свако гнездо имаће коментар који ће давати податке о томе који се део полисемантичне структуре речи прелио у деривате, које су семантичке компоненте продуктивне у творби. До сада су објављене две свеске овог речника: Семантичко-деривациони речник српског језика I (2003), ред. Д. Гортан Премк, В. Васић, Љ. Недељков, Нови Сад: Филозофски факултет. Семантичко-деривациони речник српског језика II (2006), ред. Д. Гортан Премк, В. Васић, Р. Драгиће­вић, Нови Сад: Филозофски факултет.

Деривационо гнездо придева бео у српском језику

443

У овом раду биће приказано деривационо гнездо придева бео. Овај придев је изабран јер (уз придев црн) представља доминантни члан лексичко-семантичке групе придева за боје у српском језику. Придеви бео и црн имају најразвијеније полисемантичке структуре и оне су скоро паралелне с обзиром на то да ова два придева представљају антонимски пар. Грађа за деривациона гнезда речничке је природе и обухвата Матичин Шестотомник и Матичин Једнотомник. Анализа изведеница придева бео обухватила је 125 лексема, и то 115 моносемантичких и 10 полисемантичких. Семантичких реализација (лексичких значења) било је укупно 165. Групу лексема чине лексеме добијене различитим типовима творбе. I Именице: А. Именице које означавају белу боју: А1. именица изведена суфиксом -ина: бел-ина, ијек. бјел-ина ж бела боја предмета, људске коже; бео изглед. – Свуда белина чисте хартије (РМС I, 173); А2. именица изведена суфиксом -оћа: бел-оћа, ијек. бјел-оћа ж белина (РМС I, 175); А3. именица изведена суфиксом -ота: бел-ота, ијек. бјел-ота ж в. белина (РМС I, 175); А4. именица изведена суфиксом -ост: бел-ост, -ости, ијек. бијел-ост ж в. белина (РМС I, 175); А5. именица изведена суфиксом -ило:

 Именица белина поседује развијену полисемантичку структуру и скоро у потпуности пресликава полисемантичку структуру придева који јој је у основи, те се јављају семантичке реализације везане за већ поменуте семантичке компоненте: 1. који је беле боје; 2. који је светао, одваја се светлином; 3. који је празан, неиспуњен, чист.  Према проф. И. Клајну (2003: 152), основно значење ова два суфикса врло је блиско. Наиме, са придевима за боју они граде значење „обојеност материје, обојеност на већем простору, визуелни утисак”. Уколико се пореде значења изведеница, примећује се да: – изведенице са -ило поред наведених значења граде и значење материје којом се боји или се модификује постојећа боја (тканина или нека друга врста материје): белило (боја која служи за бељење предмета), црнило (средство којим се нешто боји у црно), црвенило (црвено мастило, тинта), модрило (средство за бојење модром бојом), плавило (средство за бељење рубља).

444

Мирјана К. Илић

бел-ило, ијек. бјел-ило с бела боја уопште или за белење предмета. – Очи су им мале ... због бљештавог белила снега (РМС I, 173); А6. изведена именице са значењем светлост (дана, зоре): бел-ина, ијек. бјел-ина ж – Од бјелине јутарњег неба звијезде се гасиле; А7. именица за значењем светлост (дана, зоре); бел-ило, ијек. бјел-ило с – Кроз оканце помоли се слабо бјелило дана; А8. именица за значењем бело усијање, ужареност: бел-ило, ијек. бјел-ило с – До бјелила ужарено сунце; А9. именица са значењем седоћа, седина, седо место: бел-ина, ијек. бјел-ина ж – Бјелине у ... коси и бради; А10. именица са значењем бела одећа, беле хаљине; бел-ина, ијек. бјел-ина ж супр. црнина. – По Немачкој (се) за умрлим белина носи; А11. именица са значењем бело, цензурисано место у новинама, маргина: бел-ина, ијек. бјел-ина ж – Месађеро је пун празнина, бјелина; А12. фиг. чедност, чистота: бел-оћа, ијек. бјел-оћа ж – Истина (је) у бјелоћи душе дјетинске (РМС I, 175). Б. Изведенице које означавају нешто што се може класификовати по боји или визуелном утиску који дата боја производи: Б1. називи за човека по боји: Б1. назив за човека према боји коже добијен суфиксом -ац: бел-ац, -лца, ијек. бијел-ац м човек беле расе, белокожац (РМС I, 171);  Код изведеница типа: белило, црвенило и сл. може се претпоставити да су могле настати на два начина: 1. придевска основа + -ило; 2. глаголска основа + -ло. Проф. М. Стевановић (1964а: 510–515) суфиксе своди на крајњи сегмент и зна само са суфикс -ло. Међутим, постоје и другачија мишљења: „Изведенице са суфиксм -ило творене су од именице, придјева и глагола. […] Изведенице од придјева имају апстрактно значење. Означују боју или стање означено основним придјевом: бјелило, бјеснило, бљедило, блиставило, бљештавило, црнило, црвенило, дрвенило, дрхтавило, лудило, модрило, мртвило, ништвило, плаветнило, руменило, сивило, сљепило, шаренило, тамнило, зеленило, жутило [...]” (Бабић 1986: 269); „Само за ово последње, кад значи ’средство за бељење’, може се претпоставити да је изведено од глагола б(иј)елити” (Клајн 2003: 152).

Деривационо гнездо придева бео у српском језику

445

Б2. назив за жену светле боје коже добијен суфиксом -киња: бел-киња, ијек. бјел-киња ж женска особа беле расе (РМС I, 173); Б3. назив за жену светле косе добијен суфиксом -ка: бел-ка, ијек. бејел-ка ж хип. женска особа, нарочито девојчица, светлоплаве косе (РМС I, 173); Б4. називи за човека према боји одеће: бел-ац, -лца, ијек. бијел-ац м православни мирски световни свештеник; Б4.а. католички калуђер, редовник у белом оделу, доминиканац; Б5. назив за човека који нешто бели: бели-лац, -иоца, ијек. бјели-лац м онај који нешто бели (РМС I, 173); Б6. назив за жену која нешто бели: бели-ља, ијек. бјели-ља ж жена која бели (обично платно) (РМС I, 173); Б7. називи за човека припадника некој групацији: бел-о-гард-ист(а), ијек. бјел-о-гард-ист(а) м припадник беле гарде; борац против револуције (РМС I, 174); Б7.а. борац против партизана у Словенији (за време Другог светског рата); Б7.б. бел-о-гард-ејац, -јца, ијек. бјел-о-гард-ејац м онај који се борио против бољшевика, против комунизма у СССР; супр. црвеноармејац (РМС I, 173–174); Б7.в. бел-о-гвард-ејац, -јца м рус. в. белогардејац (РМС I, 174); Б7.г. бел-о-рук-ац, -кца, ијек. бјел-о-рук-ац м ист. припадник официрске организације „Бела рука” у Србији (РМС I, 175); Б8. део човековог тела: бел-а, ијек. бејел-а ж бело на оку, беоњача, беона. – Упрла очи у њега, у белу му се загледала (РМС I, 170); Б8.а. бел-утак, ијек. бјел-утак м беоњача. – Свети Рок ... је на слици обечио очи к небу, искренувши бјелутке (РМС I, 175); бел-о-нога, ијек. бјел-о-нога ж женска особа или животиња белих ногу (РМС I, 174); Б9. особина онога који је светле пути:  Код примера белилац/бјелилац јавља се типичан агентивни суфикс -лац. Према А. Белићу све ове именице имају у основи придевско-глаголско значење, тј. обележавање неког ко стално врши какву радњу, и то више обележавање особине његове неголи вршења радње (Клајн 2003: 142–143). А. Белић везује суфикс за глагол и заиста речи на -лац не означавају онога ко је већ извршио или претрпео радњу, него онога који је сада врши.

446

Мирјана К. Илић

бел-о-лик-ост, -ости, ијек. бјелоликост ж (РМС I, 174); Б9.а. бел-о-путн-ост, -ости, ијек. бјел-о-путн-ост ж (РМС I, 174); Б10. назив за болест: белас-ица, ијек. бјелас-ица ж мед. болест усне слузнице (РМС I, 171); Б11. назив за човека према одећи коју носи: бел-о-кап-ац, ијек. бјел-о-кап-ац м онај који носи белу капу (обично презриво за Арбанаса) (РМС I, 174); Б11.а. бел-о-гуњ-ац, ијек. бјел-о-гуњ-ац м покр. онај који носи бели гуњ (РМС I, 174); Б12. за беле животиње или животиње светле боје: бела, ијек. бијела ж назив од мила (о домаћим животињама беле боје) (РМС I, 170); Б12.а. бел-ка, ијек. бијел-ка ж разне врсте животиња беле боје или с неким белим обележјем и имена таквих животињама (куја, мачка, крава, кокош, кобила итд.) (РМС I, 173); Б12.б. бел-ица, ијек. бјел-ица ж у значењу придева ’бела’ уз разне именице: ~ овца, ~ куна, ~ змија итд. (РМС I, 173); Б12.в. бел-ача, ијек. бјел-ача ж покр. разне животиње беле боје (РМС I, 171); Б13. назив за животињу која има неки бео или светао део тела: бел-о-грив-ац, ијек. бјел-о-грив-ац м онај који је белогрив (РМС I, 174); Б14. назив за коња: бел-ац, ијек. бијел-ац м бео коњ (РМС I, 171); Б15. назив за вола: бел-оња, ијек. бјел-оња м ( РМС I, 174); Б16. назив за свињу: бел-уг и бел-уга ж, ијек. бјел-уг и бјел-уга бела свиња (РМС I, 175); Б17. назив за змију: бел-о-уш-ка, ијек. бјел-о-уш-ка ж зоол. врста обичне водене змије (РМС I, 175); Б18. назив за укљеву: бел-ка, ијек. бијел-ка ж зоол. беовица, укљева (РМС I, 173); Б18.а. бељ-ка, ијек. бијељ-ка ж зоол. покр. в. беовица (РМС I, 176);  Претпостављамо да се болест усне дупље односи на кожно обољење где се слузокожа прелива у бело, показује се повремено белом.

Деривационо гнездо придева бео у српском језику

447

Б18.б. бел-ица, ијек. бјел-ица ж зоол. в. беобица, укљева (РМС I, 173). Б19. назив за лептира: бел-ац, ијек. бијел-ац м зоол. врста белог лептира (РМС I, 171); Б20. назив за врсту рибе: бел-о-пер-ка, ијек. бјел-о-пер-ка ж зоол. врста рибе, бодорка (РМС I, 174); Б21. називи за биљке које имају неки део беле или светле боје: бел-ица, ијек. бјел-ица ж у значењу придева „бела” уз разне именице: шљива, трешња, ружа, пшеница (РМС I, 173); Б22. назив за индустријску биљку: бел-ојка, ијек. бјел-ојка ж бот. мушка биљка конопљина (РМС I, 174); Б23. називи за зимзелено дрвеће уопште и за њихове појединачне врсте: бел-о-бор, ијек. бјел-о-бор м бот. в. бели бор (РМС I,173); Б23.а. бел-о-гор-ица, ијек. бјел-о-гор-ица ж (РМС I,173); Б24. назив за листопадно дрво: бел-о-граб, ијек. бјел-о-граб м бот. в. бели граб (РМС I,174); Б25. називи за коровске биљке: бел-о-нога, ијек. бјел-о-нога ж бот. сапуника, сапун-трава (РМС I, 174); Б26. назив за цветнице: бел, бела, ијек. бјел м бот. љутак (РМС I, 170); Б26.а. бел-о-цвет, ијек. бјел-о-цвет бот. в. нарцис (РМС I, 175); Б27. називи за врсте шљива; бел-о-шљива, ијек. бјел-о-шљива ж арг. трновача, трношљива (РМС I, 175); Б27.а. бел-о-панд-ара ж агр. покр. бела шљива (РМС I, 174); Б28. назив за врсту храстовине: белов-ача, ијек. бјелов-ача ж белово дрво; белова грана (РМС I, 173); Б28.а. белов-ина, ијек. бјелов-ина ж (РМС I, 175); Б29. назив за врсту дрвета: белов-ача, ијек. бјелов-ача ж белово дрво; белова грана (РМС I, 173);  Творбена основа је белов- и суфикс -ача, који је врло продуктиван и спаја се са именичким, придевским и глаголским основама, при чему са глаголским основама

448

Мирјана К. Илић

Б30. назив за део дрвенасте биљке: бељ-ика, ијек. бјељ-ика ж бот. део дрвета између коре и сржи (РМС I, 176); Б31. називи за земљиште светлије боје: бел-ица, ијек. бјел-ица ж врста земљишта беличасте боје, пепељуша. – Пепељуша (бјелица) је тло ... умјерене климе с доста падавина (РМС I, 173); Б31.а. белов-ача, ијек. бјелов-ача ж кисео тип земље влажне зоне, пепељуша (РМС I, 173); Б32. називи за предмете беле боје: Б32.а. бел-чић, ијек. бјел-чић м бео покривач (РМС I, 171); Б32.б. бел-ача, ијек. бјел-ача ж покр. бели гуњ преко кога се опасује гуњина (РМС I, 171); Б32.в. бел-ача, ијек. бјел-ача ж покр. мушке чарапе; Б32.г. бел-чић, ијек. бјел-чић м дем. од белац, сребрн новчић. – Даде белчић (РМС I, 175); Б32.д. бел-о-кор-ац, ијек. бјел-о-кор-ац м нож, јатаган, револвер са белом дршком. – Начелник је добио ... леп белокорац револвер (РМС I, 174); Б33. природна материја светле, беличасте боје: бел-о-кост-ø, ијек. бјел-о-кост-ø ж слонова кост (РМС I, 174); бел-утак, ијек. бјел-утак м мин. бели обли комад кварца, кремена; фиг. искра. – Шикнуло (је) ... исповешћу сачињеном од разбацаних белутака сећања. 2. беоњача. – Свети Рок ... је на слици обечио очи к небу, искренувши бјелутке (РМС I, 175); Б34. бели, светли део јајета: бел-ац, ијек. бијел-ац, беланце (РМС I, 171); Б35. назив за млеко: бељав-ина, ијек. бјељав-ина ж презр. покр. млеко. – Па бар да једеш као човјек, него само качамака и бјељавине (РМС I, 175); Б36. назив за морску пену, узбуркано море: бељав-ина, ијек. бјељав-ина ж – Бијеле попут бјељавине морских валова (РМС I, 175); Б37. очевидност, јасност: бел-о-дан-ост, ијек. бјел-о-дан-ост ж (РМС I, 174); Б38. радионица за бељење платна: углавном ствара номина агентис и номина инструменти, док са придевским и именичким основама, углавном, нема одређено значење.

Деривационо гнездо придева бео у српском језику

449

бељар-ница, ијек. бјељар-ница ж – Платна нашега ове године неће бити на вашару. Сушару и бељарницу затворио сам (РМС I, 175). II Придеви: А. Изведенице су боје: А1. нијанса основне боје са ослабљеним значењем: А1.а. придеви изведени суфиксима -каст и -ичаст: бел-ичаст, -а, -о, ијек. бјел-ичаст а. понешто бео, с белом нијансом. – На хоризонту дана се види дим бјеличаст при врху. б. плав (према боји косе и очију). – Један бјеличаст и кршан момак имао је на глави војничку капу (РМС I, 173); бел-каст, -а, -о, ијек. бјел-каст беличаст (РМС I, 173), не означава нијансу јер је реч о ахроматској боји, већ има значење који је налик белом, скоро бео; А1.а1. придев са ослабљеним дејством: бељ-угав, -а, -о, ијек. бјељ-угав в. беличаст. – Пође да прислушкује жмигајући ... бјељугавим трепавицама (РМС I, 176); А1.б. придеви изведени суфиксима -ушав, -ушан10, -ушаст 11: бел-ушав, ијек. бјел-ушав 1. в. беличаст. 2. плав, који има светлу боју косе и коже. – Бјелушави су некако ... ја више држим да су Нијемци но ико други (РМС I, 175); бел-ушан, -шна, -шно, ијек. бјел-ушан хип. в. беличаст (РМС I, 175); бел-ушаст и белу-шкаст, -а, -о, ијек. бјел-ушаст и бјел-ушкаст в. беличаст (РМС I, 175);

Суфикс -каст у највећем броју случајева означава нијансу: сивкаст, плавкаст, руменкаст и сл. 



част.

Суфикс -ичаст најчешће означава приближну боју: плавичаст, беличаст, модри-

 Суфикс -ушав само је ретка варијанта других деминутивних суфикса (Клајн 2003: 256). 10 Суфикс -ушан уноси деминутивно-хипокористично значење, али се у литератури не везује за придеве који означавају боје. 11 Из ове групе суфикса једино се -ушаст везује за придеве који означавају боје: белушаст, модрушаст, плавушаст. Овај суфикс умањује значење изражено мотивном речју и представља, семантички гледано, варијантни суфикс суфиксу -част, а да је тако, види се и из лексикографске дефиниције придева белушав, где се он дефинише блискозначним придевом беличаст.

450

Мирјана К. Илић

А2. нијанса са појачаним значењем, суфикс -цат12: бел-цат, -а, -о, ијек. бјел-цат за појачање придева бео: бео, сасвим бео, потпуно бео, чисто бео (РМС I, 175); придев бељ-ан, -а, -о хип. од белцат. – Све је чисто па бело белцато као снег (РМС I, 175), дефинише се као хипокористични облик од белцат. А3. изведени придеви за значењем који се прелива у бело, који светлуца: белас-аст,13 -а, -о, ијек. бјелас-аст који се беласа, који се прелива у бело, беличаст (РМС I, 171); белуц-ав, -а, -о, ијек. бјелуц-ав који се белуца (РМС I, 175); белус-ав,14 -а, -о, ијек. бјелус-ав који се белуса (РМС I, 175); А4. сложени придеви са значењем боје: бел-о-млеч-ан, -чна, -чно, ијек. бјел-о-мљеч-ан који је бео као млеко (РМС I, 174); А4.а. нијанса са ослабљеним визуелним ефектом: белкасто-, ијек. бјелкасто- у сложеним придевима значи беличасту нијансу неке боје: белкастоплав (РМС I, 173); А4.б. прелазна нијанса: беличасто-, ијек. бјеличасто- као први део сложених придева значи: беличасти прелив неке боје која се казује другим делом сложенице: беличастосив, беличастосребрн (РМС I, 173);

12 О образовањима типа бео белцат, нов новцат, пун пунцат говори проф. Милка Ивић, објашњавајући, притом, да се ради о апсолутном суперлативу, тј. појави где је оно што је именовано придевом заступљено у највећем могућем степену. На овај начин апсолутни суперлатив гради око петнаестак, углавном, једносложних придева. Проф. М. Ивић одређује ову особину као балканистичку, једну од оних која одваја балканске словенске језике од осталих словенских језика. Суфикс -цат везује се само за неколико придева, као што су нов, сув, здрав и сл. Од придева који означавају боје везује се за бео и црн (знатно ређе него за бео). Ови придеви увек се јављају заједно са онима од којих су изведени: бео белцат, нов новцат и сл. и имају функцију појачавања значења особине изражене основним придевом (Ивић 1995: 319–331).

Придев беласаст гради се од глаголске основе беласати се и суфикса са значењем диминуције -аст. Код овог придева доминантна семантичка компонента који се одваја светлином, који се одваја белином, који се чини белим, прелива у бело бива модификована творбеним формантом -аст, за који је карактеристично да умањује значење мотивне речи. 13

Ови придеви изведени су суфиксом -ав, који је врло продуктиван у савременом језику и има шири дијапазон значења (најопштије значење јесте значење типичне особине и најчешће се односи на људска бића), као и велику групу изведених речи где се јавља као немотивисани суфикс. 14

Деривационо гнездо придева бео у српском језику

451

бело-, ијек. б(и)јело- као први део придевске сложенице значи бели прелив појединих боја: белосив, белозелен (РМС I, 173); А4.в. комбинацију две боје: бело-црвен, -ена, -ено, ијек. бјeло-црвен који је од беле и црвене боје (РМС I, 175); Б1. особина онога који има белу, светлу пут: бел-о-пут(ан), -т(на), -т(но), ијек. бјел-о-пут(ан) који има белу кожу, белокож (РМС I, 174); Б2. карактеристика човека према боји дела тела: бел-о-брк, -а, -о, ијек. бјел-о-брк који има беле бркове; који има седе бркове (РМС I, 173); Б2.а. бел-о-врат, -а, -о, ијек. бјел-о-вратø који је белог врата (РМС I, 173); Б2.б. бел-о-лик, -а, -о, ијек. бјел-о-лик 1. који има бело лице. – Бјелолика му с цвијета никне дјева. фиг. који има белу кожу (о људима). – Завист ... белоликих силеџија ... не исцрпљује побуде свих оних који су се ... придружили хајци на Црнце (РМС I, 174); Б2.в. који има господско, очувано, неопаљено лице. – Ја немам сажаљења за те белолике и белоруке; Б2.г. бел-о-брадø, -а, -о, ијек. бјел-о-брадø који има белу или седу браду (РМС I, 173); Б2.д. бел-о-главø, -а, -о, ијек. бјел-о-главø који је отворене боје косе; који је седе косе (РМС I, 174); Б2.ђ. бел-о-грл-и, -а, -о, ијек. бјел-о-грл-и који има бело грло, нар. – И поведе булу бјелогрлу (РМС I, 174); Б2.ђ.1. бел-о-грл-аст, -а, -о, ијек. бјел-о-грл-аст в. белогрли (РМС I, 174); Б2.е. бел-о-грудø, -а, -о, ијек. бјел-о-грудø који има беле груди (РМС I, 174); Б2.ж. бел-о-косø, -а, -о, ијек. бјел-о-косø који има беле косе; који је седе косе; који има плаву косу (РМС I, 174); Б2.ж.1. бел-о-гривø, -а, -о, ијек. бјел-о-гривø песн. који има белу косу (РМС I, 174); Б2.з. бел-о-треп-аст, -а, -о, ијек. бјел-о-треп-аст в. белотреп (РМС I, 175); Б2.з.1. бел-о-трепø, -а, -о, ијек. бјел-о-трепø који има беле трепавице (РМС I, 175);

452

Мирјана К. Илић

Б2.и. бел-о-рукø, -а, -о, ијек. бјел-о-рукø а. који има беле руке; б. који име беле, господске, нерадничке руке (РМС I, 175); Б2.ј. бел-о-зуб, -а, -о, ијек. бјел-о-зуб који има беле зубе (РМС I, 174); Б2. к. бел-о-кожø, -а, -о и бел-о-кож-ан, -жна, -жно, ијек. бјел-о-кожø и бјел-о-кож-ан који има белу кожу (РМС I, 174); Б2.л. бел-о-трбø и бел-о-трбуш-аст, -а, -о, ијек. бјел-о-трбø и бјело-трбуш-аст који је белог трбуха (РМС I, 175); Б2.љ. бел-о-увø и бел-о-ухø, -а, -о, ијек. бјелоув и бјелоух који има беле уши (РМС I, 175); Б3. карактеристика човека према боји дела одеће: бел-о-капø, -а, -о, ијек. бјел-о-капø који носи белу капу (РМС I, 174); Б3.а. бел-о-рухø, -а, -о, ијек. бјел-о-рухø који је обучен у бело рухо, бело одело (РМС I, 175); Б4. животиња која има неки део тела беле или светле боје: бел-о-рунø, -а, -о, ијек. бјел-о-рунø који име бело руно, белу вуну (РМС I, 175); Б4.а. бел-о-реп, -а, -о, ијек. бјел-о-реп који има бео реп (коњ, птица) (РМС I, 175); Б4.б. бел-о-гривø, -а, -о, ијек. бјел-о-гривø песн. а. који је беле гриве (РМС I, 174); Б4.в. бел-о-ногø, -а, -о, ијек. бјел-о-ногø који је белих ногу; путоногаст (коњ, пас, срна) (РМС I, 174); Б4.г. бел-о-крилø, -а, -о, ијек. бјел-о-крилø који има бела крила. – фиг. Бјелокрилих сања кор кликће у бескрају плавом (РМС I, 174); Б5. који је од слонове кости: бел-о-кост-ан, -сна, - сно, ијек. бјел-о-кост-ан – (Наслони) браду ... на бјелокосни држак свога штапа (РМС I, 174); Б6. јасан као дан, очигледан: бел-о-дан, -а, -о, ијек. бјел-о-дан – Настоји да докаже бјелодану невјеру своје жене (РМС I, 174); Б7. који диже пенушаве морске таласе: бел-о-гривø, -а, -о, ијек. бјел-о-гривø – Слуша цвијел бјелогривог југа (РМС I, 174); Б8. биљка белог стабла или плод биљке беле коре: бел-о-корø, -а, -о, ијек. бјел-о-корø који има белу кору (РМС I, 174); Б9. предмет који има беле корице, белу дршку:

Деривационо гнездо придева бео у српском језику

453

бел-о-кор-аст, -а, -о, ијек. бјел-о-кораст – Машио (се) силава и из њега ... ишчупао дуги, белокорасти револвер (РМС I, 174); Б10. који се односи на белу недељу; састављен, удешен за белу недељу: бел-о-недељ-ан, -а, -и, ијек. бјел-о-недјељ-ан – Он сам рекао је за њу (владу) на свој једак саркастичан начин: белонедељно министарство (РМС I, 174). III Глаголи: А1. глагол са значењем постајати бео: бел-ети,15 бел-им, ијек. бијел-ети несврш. постајати бео. – Господару ... већ одавно бијеле кости (РМС I, 172); А1.а. показивати се белим (о дану, зори, небу): бел-ети, бел-им, ијек. бијел-ети несврш.; А1.б. видети се бео, својом белином падати у очи, издвајати се белом бојом (у мраку или од предмета друге боје): бел-ети се – Као кости бијели се изровано камење; А1.в. појављивати се белом бојом између других боја: бел-асати (се), -ам (се), ијек. бјелас-ати (се) (ређе без се) несврш. (РМС I, 171); А1.г. помало и местимично се белети: бел-асати (се), -ам (се), ијек. бјел-асати (се) (ређе без се) несврш.; А1.д. бел-уцати се,16 -ам се, ијек. бјелацати се испрекидано се појављивати белином; исп. беласати се (РМС I, 175); А1.ђ. бел-есати се,17 -ам, ијек. бјел-есати се несврш. в. беласати се (РМС I,172);

15 Глаголи белети се и белити задржавају скоро потпуну семантичку структуру мотивне речи, што доказују полисемантичке структуре ових глагола. Њихова семантичка структура подразумева следеће компоненте: 1. који је боје млека, снега; 2. који се одваја белином; 3. који се одваја светлином. 16 Суфикс -уцати проф. И. Клајн (2003) одређује као изразит деминутивни суфикс који се у последње време повлачи пред сложеним суфиксом -уцкати. Међу примерима он не наводи белуцати. Матичин речник, међутим, не даје информације о деминутивном значењу нити се оно може претпоставити из лексикографске дефиниције.

За суфикс -есати проф. И. Клајн (2003: 332) наводи да има благо пејоративно значење, али међу глаголима који су изведени овим суфиксом не наводи белесати се. Речник МС нас пак упућује на глагол беласати се и третира га као варијантни и мање уобичајени лик. 17

454

Мирјана К. Илић

А1.е. бел-усати се,18 -ам се, ијек. бјел-усати се несврш. в. беласати се (РМС I, 175); А2. једанпут се појавити белином (између других боја): бел-аснути (се), -нем (се), ијек. бјел-аснути (се) сврш. – На уској стази бјеласнушу босе ноге (РМС I, 171); А3. преливати се у бело: бел-асати (се), -ам (се), ијек. бјел-асати (се) (ређе без се), несврш. – Бјеласало (се) камење у јеврејском гробљу. Кроз зеленило (се) бјеласа женска одећа (РМС I, 171); А4. постајати сед: бел-ети, белим, ијек. бијел-ети несврш. – Наједном (се) почео губити ... белети и старети; А5. бледети, губити првобитну боју (нарочито текстилна материја на сунцу): бел-ети, белим, ијек. бијел-ети несврш. А6. светлети се: бел-ети се – Вани бијели се јоште дан. Погледај тамо ... где се небо бели. фиг. Благо оном ком се дан још бели; А7. сијати се: бел-ети се – Полице ... креветац и чивилуци – све се то бели од чистоће; А8. глагол са значењем чинити белим, бојити у бело: бел-ити,19 белим, ијек. бијел-ити несврш. – На потоку девојка ми платно бели. Коштани угаљ ... се бијели цијеђењем кроз сподије. Ја нисам бијелила лице ни за бана ни за ђенерала (РМС I, 173); А9. чинити седим: бел-ити, белим, ијек. бијел-ити несврш. – И године ... беле њему косе вране; А9.б. осветљавајући чинити белим: 18 Проф. И. Клајн (2003: 332) одређује -усати као суфикс са аугментативним значењем: дрмусати. Он, међутим, наводи белусати, констатујући упућивачку дефиницију у Речнику Матице српске. 19 Суфикс -ети у вези са придевима за боју изводи непрелазне глаголе који значе стицање боје: белети, сивети, модрети, црвенети, зеленети и сл. Суфикс -ити са придевима који значе боје означава придавање особине чему исказане придевом у основи. Према проф. И. Клајну (2003: 344) у редовној употреби среће се још само белити (он означава једну конкретну технолошку операцију, уобичајену у прању и производњи текстила). Остали глаголи, као црвенити, зеленити, жутити, јављају се само у речницима, док у пракси бивају замењени синтагмама бојити/фарбати у црвено и сл.

Деривационо гнездо придева бео у српском језику

455

бел-ити, белим, ијек. бијел-ити несврш. – Мјесец је бијелио лишће; А10. префиксирани глаголи20 са значењем боје: А10.а. постати бео: за-бел-ети, -лим сврш. – Брда забеле од снега (РМСЈ, 380); А11. постати светао, синути, сванути (о зори, дану): за-бел-ети, -лим сврш. – Усташе чим зора забели; А12. изгубити сјај, живот (о очима): за-бел-ети, -лим сврш. – Гледа док јој очи не забеле. Забели очима у плафон; А13. почети се белети, засијати: за-бел-ети се сврш. – Забелеше се стабла воћака; А14. премазати белом бојом, обојити белим: за-бел-ити, забелим сврш. – Снег је све забелио. Зора дие забелила небо (РМСЈ, 380); А15. разблажити водом (вино, млеко): за-бел-ити, забелим сврш. (РМСЈ, 380); А16. огулити кору с дрвета: за-бел-ити, забелим сврш. (РМСЈ, 380); А17. учинити белим, превући белом бојом: о-бел-ити, обелим сврш. (РМСЈ, 845); А18. постати бео, побелети: о-бел-ети, -им сврш. (РМСЈ, 845); А19. добити беле, седе власи, оседети: о-бел-ети, -им сврш. (РМСЈ, 845); А20. постати бео: по-бел-ети, -лим сврш. (РМСЈ, 938); А21. побледети, оседети: по-бел-ети, -лим сврш. (РМСЈ, 938); А22. учинити белим, обојити у бело: по-бел-ити, побелим сврш. (РМСЈ, 838).

20 Префикси, у овом случају, имају функцију промене глаголског вида, а на семантичком плану немају никакав утицај, тј. значење глагола остаје непромењено.

456

Мирјана К. Илић

IV Прилози: А1. прилог: бело, ијек. бијело прил. у изразу: гледати, гледати зачуђено, разрогачених очију. – Шта ме гледаш тако бело? (РМС I, 173); А2. изведени прилог са ослабљеним дејством: бел-касто,21 ијек. бјел-касто прил. са белом нијансом боје (РМС I, 173). V Лексеме добијене граматичком творбом: А1. изведени придев, компаратив: бељи, -а, -о, ијек. бјељи комп. од бео (РМС I, 176); А2. глаголска именице од белети и белити: бељење, ијек. бијељење с гл. им. од белети и белити (РМС I, 175); А3. глаголска именице од беласати: беласање, ијек. бјеласање с гл. им. од беласати (се) (РМС I, 171); А4. глаголска именица, бељење: белид-ба,22 ијек. бјелид-ба ж белење (РМС I, 172); Б1. погрд. који је дошао из белог света, из туђине; ж покварена, неморална женска особа: бел-о-свет-ски, -а, -о, ијек. бјел-о-свјет-ски – Зар да је гурнемо у биједу, да постане бјелосвјетска? (РМС I, 175); Б2. који се односи на белогардејца: бел-о-гардеј-ски, -а, -о, ијек. бјел-о-гардеј-ски (РМС I, 174); Б3. који је односи на белорукце: бел-о-рука-чки, -а, -о, ијек. бјел-о-рука-чки (РМС I, 175); Б4. ктетици мушког рода: Бео-грађанин (ек. и ијек. у старијих писаца ијек. Биограђанин) м (мн. -ђани) онај који је из Београда (РМС I, 178); Б5. ктетици женског рода: Бео-грађанка (ек. и ијек. у старијих писаца ијек. Био-грађанка) она која је из Београда (РМС I, 178); Б6. који се односи на Београд, који је као у Београду: бео-град-ски, -а, -о (ек. и ијек. у старијих писаца ијек. биoградски) (РМС I, 178); Б6.а. бео-грађан-си, -а, -о в. београдски (РМС I, 178); 21 Проф. И. Клајн (2003) не наводи суфикс -асто за грађење прилога. Мотивна реч је изведени придев белкаст са значењем налик белом, помало бео, беличаст. 22 Помоћу суфикса -ба граде се углавном nomina actionis, и то од глаголских основа. Такав је случај и са примером белидба, где за основу имамо глагол белити.

457

Деривационо гнездо придева бео у српском језику

Б7. који се састоји од белогорице, који се односи на белогорицу: бел-о-горич-ни и бел-о-горични, -а, -о, ијек. бјел-о-горич-ни (РМС I, 174); Б8. који је од бела, од храста: бел-ов, -а, ­-о, ијек. бел-ов (РМС I, 173); Б9. аугментатив: бељет-ина, ијек. бјељет-ина ж аугм. од бељ, бијељ (РМС I, 175). Закључак: У изведеницама доминантна сема јесте колоритна датост, а само у мањем броју долазе до изражаја делови семантичког садржаја придева бео, бела, бело који се односе на визуелни утисак који производи дата боја: светло, сјајно, заслепљујуће бело. Ове семантичке компоненте, на пример, долазе до изражаја код именице типа белина, белило. За придев бео компонента визуелног утиска нарочито је присутна код глагола на: -асати, -есати, -уцати, где ове компоненте и доминирају. Највећи број изведеница односи се на називе који се односе на животињски и биљни свет. Велики број ових назива заправо је терминолошка лексика, тј. у питању је народна номенклатура за различите животињске и биљне врсте: белац зоол. врста белог лептира, белоцвет итд. Некада је боја само разлог да се животиња унутар своје врсте издвоји: белица ж у значењу придева „бела” уз разне именице: овца, куна, змија итд. Или белача ж покр. разне животиње беле боје итд. Некада карактеризација по боји може прећи у властито име, на пример, Белка (може бити име кози, крави, овци, мачки и сл.). За придев бео нема деривата које је индуковала сема добар, срећан, позитиван. Статистички приказано то би изгледало овако: Табела 1 – придев бео Укупан број лексичких значења

Проценат Проценат заступљености изведеница са значењем боје (12) 16,90%

Проценат изведеница са значењима која се односе на животиње (14) 19,71%

Проценат изведеница са значењима која се односе на биљке (14) 19,71%

Именице

71

43,03%

Придеви Глаголи

47 30

28,48% 18,18%

(16) 34,04% (22) 73,33%

(5) 10,63% -

(1) 2,12% -

458

Мирјана К. Илић

Прилози

2

1,21%

(2) 100%

-

-

Граматичка деривација Укупно

15

9,09%

-

-

-

165

99,99%

-

-

-

И на крају, с обзиром на то да је чуло вида једно од доминантних чула код човека, очекивали смо, а тако се и показало, да је перцептивни моменат, тј. оне семе које се тичу перцепције и чула вида, био онај део полисемантичке структуре придева који се показао најпродуктивнијим у творби. ЛИТЕРАТУРА Гортан Премк 1997: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Институт за српски језик. Гортан Премк 2002: Д. Гортан Премк, Семантичко-деривациони речник српског језика, у: Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе, Београд: Српска академија наука и уметности – Матица српска – Институт за српски језик САНУ, 103–111. Драгићевић 2000: Р. Драгићевић, Традиционално и модерно у српској лингвистици (творба речи), Лингвистичке актуелности, I/3, 101–108. Драгићевић 2001: Р. Драгићевић, Придеви са значењем људских особина у савременом српском језику, Београд: Институт за српски језик САНУ. Драгићевић 2002: Р. Драгићевић, Придеви са значењем људских особина као део Семантичко-деривационог речника српског језика, у: Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе, Београд: Српска академија наука и уметности – Матица српска – Институт за српски језик САНУ, 111–119. Клајн 2003: И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику I и II, Београд: Матица српска – Завод за уџбенике – Институт за српски језик. СДР 1: Семантичко-деривациони речник српског језика I (2003), ред. Д. Гортан Премк, В. Васић, Љ. Недељков, Нови Сад: Филозофски факултет. СДР 2: Семантичко-деривациони речник српског језика II (2006), ред. Д. Гортан Премк, В. Васић, Р. Драгиће­вић, Нови Сад: Филозофски факултет. РМС: Речник српскохрватскога књижевнога језика, Матица српска – Матица хрватска, I–VI, Нови Сад, 1967–1976.

Деривационо гнездо придева бео у српском језику

459

РМСЈ: Речникa српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2007. Хлебец 1998: Б. Хлебец, Придевске изведенице у значењу боје, Српски језик, III/1–2, 323–335.

Mirjana Ilić DERIVATIONAL NEST OF ADJECTIVE WHITE Summary This paper analyzes the lexemes derived from various word formation processes such as: prefixation, suffixation, composition and conversion of the Serbian language adjective white. The analysis was done on the basis of some lexical items taken from the Serbian Language Onetome Dictionary, Matica Srpska and from the Serbian Language Six-tome Dictionary, Matica Srpska. As semantic analyses showed, the most numerous derivatives were those derived from the following components: a particular chromatic given and a visual impression produced by a particular chromatic given; in other words, these are semantic components of colours as well as light and shine. Among the derivatives, the most numerous are those with the meaning of a colour of coloration, whether it is an object, a plant or an animal, or just a space or a surface which seems light, thus being experienced as white. Keywords: the Serbian language, adjectives, derivational nests, derivatives.

Неђо Г. Јошић*

Институт за српски језик САНУ Београд

НАРОДНИ НАЗИВИ ВОЋАКА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ У СВЈЕТЛОСТИ ВАЖНИЈИХ ТВОРБЕНИХ МОДЕЛА** Рад се бави творбеним аспектима српске народне воћарске терминологије. У њему се дају важнији творбено-семантички параметри који су имали пресудан значај при именовању воћака на српском етничком поднебљу, предочавају се специфичности појединих видова именовања и дају важнији творбени типови као својеврсни кључ за њихова бројна и разноврсна имена. Кључне ријечи: српска воћарска терминологија, творбено-семантички аспект, творбени типови, лексикологија и творба ријечи, српски језик.

Свако истраживање терминологије, било да је у питању каква савремена стручна терминологија или традиционална народна терминологија неке области живота, материјалног или духовног стваралаштва, чини сложен и заметан посао, између осталог и због проблема који настају при утврђивању терминолошког статуса неке лексичке јединице или какве њене семантичке реализације што излази из круга општих лексичких значења. Говорећи о полисемији као „општејезичкој категорији”, Л. Згуста наводи и једно уопштено запажање: „Заиста, полисемија је тако честа појава да, уопштено узев, само веома специфичне ријечи […] и термини нису полисемантични. А чак су и стручни термини чешће полисемантични него што би се мислило” (Zgusta 1991: 63). Друге потешкоће скопчане су с [email protected] Рад је израђен је у оквиру пројекта 178009 Лингвистичка истраживања савременог српског језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, који у цјелини финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. ∗

∗∗

462

Неђо Г. Јошић

њиховим дефинисањем и одређивањем односа према јединицама општег лексичког фонда. Појам традиционална народна култура посве је широк. Он обухвата различите области живота, материјалног и духовног стваралаштва, а лексикографска представа о њима, њихово лексиколошко сагледавање и анализа у српској науци о језику некако су остали на маргинама главних лингвистичких проучавања. Чинило се нешто на махове, било је давних мање или више успјелих прилога или ваљаних новијих индивидуалних остварења у виду приручника или рјечника (нпр. Ј. Живановић, Српски рјечник за кованџије, Нови Сад 1877, А. Вуковић, Народна ветеринарска терминологија, Београд 1939, Михајловић–Вуковић, Српскохрватска лексика рибарства, Нови Сад 1977), али мало шта да је систематски испитано и доведено до краја. Последње деценије XX вијека и почетак овог уносе више свјетлости у различите терминолошке области. Терминолошким истраживањима обухватају се уже или шире регије (као што се то чини у новосадској лингвистичкој средини) или се неке терминолошке области испитују на нивоу српског језичког поднебља као цјелине (као што се то данас обично чини у београдској). Уопште, терминологији се приступа систематичније и живље, она се рашчлањује, анализира и описује на различитим нивоима језичке структуре уз примјену савременијих теоријско-методолошких поставки у анализи. Оно што представља посебан проблем при проучавању народне терминологије свакако је корпус. Формирање иоле цјеловитијег корпуса (уколико он није заснован на теренском испитивању какве уже области) само по себи је својеврстан подухват. Корпус српске народне воћарске терминологије, о чијим ће творбеним аспектима овдје бити ријечи, захтијевао је ексцерпцију бројних дјела, од енциклопедија, рјечника и приручника, до етнографских студија, појединих листова и часописа. Међу њима најважније мјесто заузимају рјечници (Вуков Српски рјечник, Речник САНУ, Матичин Речник српскохрватскога књижевног језика), а остало чине приручници, зборници и чланци, на основу којих је употпуњен и заокружен корпус. Тако формиран корпус пружио је лијепу грађу, грађу погодну за лексичко-семантичку (у неким сегментима и етимолошку), творбено У том смислу, мислећи превасходно на стручну терминологију, Д. Гортан Премк истиче: „Природа термина, међутим, друкчија је. Од речи општега фонда оне се разликују у семантици, у типу значења. У њиховом је садржају само архисема (или нешто слично архисеми), без сема, само апстракцијом издвојена појмовна вредност реалије на коју се односи номинација термина” (Гортан Премк 1997: 118).  Њихову библиографију не бих да наводим овдје; она се налази у монографији Воћарска лексика и терминологија у српском језику (исп. Јошић 2016: 159–160).

Народни називи воћака у српском језику у свјетлости важнијих творбених ...

463

семантичку и културолошку анализу. У монографији Воћарска лексика и терминологија у српском језику (Јошић 2016) истакнути су важнији проблеми у творби, творбени аспект дат је у виду прегледа по суфиксима, те предочени најзначајнији творбени типови. Овај рад има за циљ да творбене обрасце дате у наведеној монографији шире постави, илуструје и образложи, јер су и неки други суфикси као творбене компоненте давали основ да се број продуктивнијих типова прошири и тако успостави цјеловитија слика о изведеницама као апсолутно најдоминантнијем виду творбе међу појединачним називима воћака код Срба. Ако изведени народни називи воћака запремају безмало цио корпус, предочимо укратко који се то још творбени начини спорадично срећу у нашој грађи. То су ријетке сложенице и још рјеђе двочлане терминолошке синтагме. Сложени називи појединачних воћака, попут трношљива (шљива, општераширено), белошљива/бјелошљива (шљива, раширено), бјелојабука (јабука, Вуков Рјечник) итд., заиста су у живој употреби, али се они чешће замјењују једночланим изведеним називима: трношљива ријечју трновача (трњака), белошљива/бјелошљива ријечју белица/бјелица. Јабука бјелојабука из Вукова Српског рјечника обично се у Србији поједностављено зове беловача. За разлику од ових, синтагматске форме, као што је крушка Миличин водењак („Миличин водењак” … је … ту накалемила нека Милица из Наупара, Левач и Темнић, Мијатовић С., Речник САНУ), у народу су права ријеткост. Ипак, што ли су такве лексичке јединице усамљеније у живој употреби, толико је њихов лексиколошки и културолошки значај драгоцјенији и већи. Синтагматске форме, посебно оне странога поријекла, тежиле су ка упрошћењу. Процес адаптације код појединих завршавао се настанком једночланих форми, те оне данас живе као изведене ријечи: њем. Kaiserbirne → кајзиберка или кајзиперка (крушка, Славонија) → кајзерка (Тамнава); царска крушка → царевка (крушка, Драгачево) итд. Код ријетких је адаптација ишла у два правца. Нпр. назив Адамова парменка (јабука) на нашем се тлу адаптирао као: а) адамовка (јабука, Славонија) – што је показатељ да је творбено-семантичко тежиште за настанак изведене лексичке јединице почивало на првом члану; б) парменка (јабука, прилично раширена у новије вријеме) – што показује да је први (антропонимијски) члан отпао, а други члан у потпуности преузео функцију именовања. Таквих примјера несумњиво има још, нпр. Жифарова масловка (крушка) → масловка, али су језички подаци, па и овај наведени, недовољни за недвосмислено тврђење да једночлана форма настала управо од претходне, оне с француским именом Жифар као одредбеним чланом синтагматскога назива (јер масловке чине читаву групу крушака маслених плодова, а по поријеклу их има домаћих, а још више страних).

464

Неђо Г. Јошић

Ситнагматске форме најчешће се срећу у воћарским приручницима. То су углавном називи странога поријекла доспјели заједно са садницама или на какав други начин на српско тле. Њихове обличке форме редовно су показатељ непреврелог језичког стања. Напосљетку, бројни двочлани називи странога поријекла, обично с именом као једним чланом, нпр. генерал Тотлебен (крушка), Паркеров пепинг (јабука), остали су у старијим воћарским приручницима пуки помолошки и језички факти: помолошки – као доказ да се у српској воћарској пракси није укоријенило или није прихваћено без изузетка све што је страно; језички – као доказ да се у језик не уткивају сви страни језички елементи без остатка (неки отпадају и бивају одбачени прије него што се и приме). Да се вратимо изведеницама и њиховим творбеним моделима. Ако се из творбене анализе искључе горенаведени начини грађења, те терминологија недовољно јасне семантике, а преглед усмјери ка изведеницама као најдоминантнијој творбеној категорији — оно што се намеће као факат јесте чињеница да постоји изузетно велик број основа или основинских ријечи и исто тако необично велик број суфикса. Именичке, придјевске, те ономастичке основе (глаголске чине праву ријеткост) креирале су семантички план народних назива воћака код Срба, а суфикси као творбени чланови „врло уопштене семантике” (Драгићевић 2007: 192), у споју са творбеним основама, уобличавали њихова имена. Плод зреле воћке у номинацији је показао импозантан деривациони потенцијал. Плодови наших воћака, посебно јабука и крушка (унеколико и плодови шљива, трешања и смокава итд.), познају мноштво варијетета. Природна разноликост плодова једне воћне врсте (веома често и више њих) предодредила је потребу за међусобном диференцијацијом, а језички израз диференцијације испољавао се у именовању. Сама имена у народу настајала су непосредним или метафоричким путем. Главни критеријуми за именовање воћака на српском етничком поднебљу, критеријуми системског карактера, обухватају сљедеће особине воћнога плода: боја, облик, величина, укус, мирис, структура и вријеме сазријевања. Они би, илустративно, могли да буду представљени на сљедећи начин:

 Доста података о воћкама странога поријекла и њиховим називима пружају малобројни приручници објављени до II свјетског рата. Међу њима издвајамо два: Благоје Тодоровић, Воћке и воће, Српска књижевна задруга, Београд 1899; Šerif Bubić, Izbor sorti voćaka za Bosnu i Hercvegovinu (voćni sortiment), Svjetlost, Sarajevo 1948. Бројни називи дати у наведеним приручницима једноставно се нису „примили” у језику.

Народни називи воћака у српском језику у свјетлости важнијих творбених ...

критеријум боја облик величина укус мирис структура вријеме сазр.

непосредно мотивисани гакуша (шљива, Сомбор) криваја (јабука, Босна) крупнаја (јабука, Полимље) горчивка (трешња, Пирот) мирисаљка (крушка, Ужице) кртајка (јабука, Левач) рановача (шљива, Колубара итд.)

465

метафорички мотивисани восковача (јабука, шљива) копљарка (јабука, Шабац) лончара (крушка) шербетлија (јабука и крушка) босиљкача (крушка, Славонија) памуклија (јабука, Славонија итд.) конопљенка (крушка).

Творбени преглед изведених лексема показује да је у деривацији активно судјеловало преко 80 суфикса (међу њима и оних насталих перинтеграцијом). Њихова дјелотворност ни издалека није уједначена у творби, тако да се грубо, у духу Маретићевих гледишта о плодотворности суфикса (Maretić 1963: 303), могу издвојити продуктивни и мање продуктивни суфикси, или још ближе: продуктивни, продуктивнији, мање продуктивни и непродуктивни суфикси. Творбени карактер воћарске терминологије најупечатљивије осликавају ови први: а. продуктивни: -ка, -ача/-јача, -ица; б. продуктивнији: -ара/-јара, -ика/-јика, -анка/-јанка, -уша, -(а)ц, -лија, -уља, -њача. У народним називима воћака код Срба, чији се потпуни индекс с изворима даје у монографији Воћарска лексика и терминолгија у српском језику (исп. Јошић 2016: 159–214), однос између творбених основа и изведених ријечи углавном је прозиран. Полазећи од схватања да је изведена ријеч мотивисана и формом и значењем неке друге ријечи, творбено-семантичка прозирност изведених ријечи омогућавала је рашчлањивање изведених народних назива на саставне творбене елементе (исп. Ћорић 2008: 25). Њихове важније творбене обрасце представићемо према категоријалној припадности даваоца основе. А. Придјев као давалац основе. Први тип: придјевска осн. + суфикс -ка (интегрише лексеме које изражавају особину плода): Лијеп преглед изведених ријечи даје Р. Симић (2001: 137–140); подјела творбених модела према даваоцу основе у овом раду ослања се на његов преглед. 

„Наставком -ка – наглашава М. Стевановић – од основе придева изводе се именице: белка ... мирисавка, мекокорка ... и др. овакве речи, које именују женска лица или животиње, па и биљке (ранка, нпр.), или предмете уопште, с особином која је означена основним придевом” (Стевановић 1981: 481–482). Наводећи називе биљака: мирисавка (грожђе, крушка, јабука), ранка (воћка), С. Бабић показује како је суфикс -ка плодан и код изведеница с придјевским основама (Babić 1986: 244–245). Д. Гортан Премк предочава из Речника САНУ лексему белка као карактеристичан примјер семантичко-морфолошког ва

466

Неђо Г. Јошић

придј. осн.

суфикс

изведеница

бел-/бијелкиселмирисав-

-ка -ка -ка

белка киселка мирисавка

врста воћке (и локација) јабука, Врање итд. јабука, Пирот итд. крушка, Ужице итд.

Други тип: придјевска осн. + суфикс -ача/-јача (интегрише лексеме које изражавају особину плода): придј. осн.

суфикс

изведеница

великдебелмеден-

-ача -јача -јача

великача дебељача медењача

врста воћке (и локација) јабука, Злакуса шљива, Тимок итд. јабука, Црна Гора

Трећи тип: придјевска осн. + суфикс -ица (интегрише лексеме које изражавају особину плода): придј. основа

суфикс

изведеница

бел-/бијелљутцрн-

-ица -ица -ица

белица/бјелица љутица црница (црница)

врста воћке (и локација) шљива, трешња итд. јабука, Херцеговина трешња, Љештанско

рирања (која, међу осталим, означава и бјеличасто воће – јабуку, крушку, шљиву, грожђе). Развој значења датих под наведеном одредницом (укључујући и друге придјевске деривате с истим творбено-семантичким моделом), ауторка уопштава на сљедећи начин: „Све су ове семантичке реализације настале независно једна од друге, новим актом варирања, понављањем истог творбеног модела, што за последицу има изостанак међусобног односа једне реализације с другом; све су оне, да тако кажемо, радијално везане за реч у творбеној основи” (Гортан Премк 1997: 133). Задржавајући се на изведеницама: б(иј)елка (крава или друга животиња), ранка (шљива или друго воће итд.), И. Клајн, напротив, сматра да таквих изведеница (изузимајући универбације) има врло мало (Клајн 2003: 134). Међу изведеницама с придјевским основама као најбројнијим, С. Бабић као имена биљака са суфиксом -ача/-јача наводи: блатњача (јабука), црвењача (шљива), водењача (тиква) итд. (Babić 1986: 78); Бошковић: мекача (Art Äpfel), медењача (Бошковић 1978: 156); Стевановић: медењача (1981: 530). 

 Међу бројним изведеницама овог творбеног типа М. Стевановић (1981: 527) наводи: жутица (риба или болест), белица (пшеница), раница (трешња); Бошковић (1978: 274) показује да именице с придјевским општим дијеловима и „структуралним -ица” могу да имају акценат на крају и кратак претходни слог; као примјере наводи: раница (: рани), црница (трешња). Бабић (Babić 1986: 149) за исти образац наводи дериват бјелица са различитим семантичким реализацијама: животиња (овца, куна), биљка (шљива, трешња, пшеница) итд., и даље (1986: 151): љутица (особа, животиња), киселица (биљка), црница (биљка, ствар) итд.; Клајн (2003: 118) уз изведеницу црница (земља) наводи и низ других (углавном без семантичке конкретизације).

Народни називи воћака у српском језику у свјетлости важнијих творбених ...

467

Четврти тип: придјевска осн. + -ика/-јика (интегирше лексеме које изражавају особину плода): придј. основа

суфикс

изведеница

бел-/бијелжут-

-ика -јика

белика/бјелика жутљика

шупљ-

-ика

шупљика

врста воћке (и локација) јабука, трешња крушка; шљива; трешња, Ваљево јабука

Пети тип: придјевска осн. + -уша (интегрише лексеме које изражавају особину плода): придј. основа

суфикс

изведеница

бел-/бијелранриђ-

-уша -уша -уша

бјелуша рануша риђуша

врста воћке (и локација) шљива, Босна шљива, Горобиље крушка, Врховина; јабука

Б. Именица као давалац основе. Први тип: именичка осн. + суфикс -ача/-јача (интегрише лексеме које изражавају особину плода):10 имен. осн.

суфикс

изведеница

губа-

-ача

губача

врста воћке (и локација) јабука, Славонија

Стевановић (1981: 485) уз ријеч црвеника (коза) наводи још коју, али без семантичке идентификације: бјелика, зеленика, горчика, љутика; међу њима једино последње двије (горчика, љутика) не потврђује наша грађа; Бабић као примјере „у опридјевљеној творби” међу ријеткима даје: црвеника (вино), руменика (вино), зеленика и жутика (биљке) и још коју (Babić 1986: 248); Клајн (2003: 90) као придјевска образовања овога типа наводи: шареника, црвеника (као називе јабука), али и друга образовања без семантичке идентификације, нпр. жутика, љутика, горчика, тврдика, меденика, воденика, зеленика итд. (неке од њих несумњиво се односе на воћке). 

 Уз деривате мекуша („какав мек плод – смоква, крушка”), мркуша „кобила”, риђуша (без идентификације), Стевановић (1981: 536–537) наводи тек још по неки. Одређујући суфикс -уша као плодан суфикс, Бабић наводи називе животиња с придјевском основом: мркуша, риђуша, шаренуша, а уз њих и неке друге називе животиња с именичком основом, нпр. грмуша, јастребуша итд. (Babić 1986: 312). Клајн (2003: 199) као именице истог образовања наводи: плавуша, гаравуша, дебељуша (за жену); риђуша, мркуша, шаренуша (за животиње).

Од назива воћака М. Стевановић поред јајача „биљка с плодом у облику јајета”, наводи и низ других изведеница исте творбене структуре, нпр. тањирача „какав предмет у облику тањира” (1981: 532); у нашој грађи тањирача је врста јабуке. 10

468

Неђо Г. Јошић

каменпелимтањир-

-јача -ача -ача

камењача пелимача тањирача

крушка, Ужице јабука, Бастаји јабука

Други тип: именичка осн. + суфикс -ка (интегрише лексеме које изражавају особину плода):11 имен. осн.

суфикс

изведеница

бостанзејтинкантар-

-ка -ка -ка

бостанка зејтинка кантарка

врста воћке (и локација) крушка, Драгачево јабука, Србија крушка

Трећи тип: имениичка осн. + -ара/-јара (интегрише лексеме које изражавају особину плода):12 имен. осн.

суфикс

изведеница

бронзмасл- (: масло) туршиј-

-ара -ара -ара

бронзара маслара туршијара

врста воћке (и локација) крушка, Ужице крушка, Славонија крушка, Алексинац

Четврти тип: именичка осн. + -лија (интегрише лексеме које изражавају особину плода):13 Исти творбени образац уочен је и код имена животиња; С. Бабић (Babić 1986: 243) наводи сљедећа таква имена: бисерка (кокош), наочарка (змија). 11

Као дериват блиске семантике Стевановић (1981: 509) наводи једино лудара („гљива и бундева”) и облик везује за придјевску основу. Као врсту бундеве, лудару даје једино Вук; обичније је (у источном дијелу штокавске територије) лудаја (исп. Речник САНУ). Ипак, изгледа да је врсту бундеве и врсту јабуке лудаја прикладније везивати за именичку основу, исп. рус. луда = глыба камня, гранита, песчаная отмель, каменистоє русло реки (Фасмер, под одр. луда II). Бабић (Babić 1986: 105) наводи да се изведенице са суфиксом -ара ријетко граде од именичких основа, а међу примјерима сродне семантике наводи: златара (муха), трепљара (глиста), а неке друге из овога круга нису изведене од именичких општих дијелова. Клајн као именичка образовања с овим суфиксима наводи бројне ријечи већ према семантичком сродству (2003: 47–49), али не и примјере који би се односили на имена трава, воћака, животиња и сл. 12

13 Поред деривата бакарлија (= узенгија … „првобитно, свакако од бакра”), памуклија („хаљина постављена памуком”), Стевановић (1981: 436–437) наводи још понеку изведену ријеч, напомињући да су оне (својим основинским дијелом) углавном турског поријекла, али могу бити и домаћег. Бабић међу примјерима за особу наводи топузлија, за ствар памуклија (Babić 1986: 188) – а варирање истог творбеног модела указује и на даљи развој значења, што показују и називи за воћке у нашој грађи: памуклија (јабука, Славонија), топузтлија (крушка, Ужице) итд. Клајн (2003: 146) међу изведеницама сродне семантике наводи памуклија (капутић од памука), а испушта немали број ријечи којим

Народни називи воћака у српском језику у свјетлости важнијих творбених ...

имен. осн.

суфикс

изведеница

бардакпамуктопуз-

-лија -лија -лија

бардаклија памуклија топузлија

469

врста воћке (и локација) шљива, Фрушка гора јабука, Славонија итд. крушка, Ужице

Пети тип: именичка осн. + -њача (интегрише лексеме које изражавају особину плода):14 имен. осн.

суфикс

изведеница

блат- (: блато) зобпепел- (: пепео)

-њача -њача -њача

блатњача зобњача пепелњача

врста воћке (и локација) јабука, Славонија крушка, Врховина итд. крушка, Славонија

В. Топоним као давалац основе. Тип: топонимијска осн. + -ка (интегрише лексеме које изражавају поријекло):15 топоним. осн.

суфикс

изведеница

КолубарНоћајСарај-

-ка -ка -ка

колубарка ноћајка сарајка

врста воћке (и локација) јабука, Крагујевац јабука, Мачва крушка, Врховина

се именују воћке, међу њима и памуклија (јабука). Наводећи примјер топузлија (врста крушке), П. Радић закључује: „За разлику од књижевног језика, народни говори показују богатство изведеница на -лија управо у класи предмета … плодова (врсте воћака), као и у области хроматске терминологије” (Радић 2001: 39). 14 Стевановић (1981: 532) наводи изведенице углавном с придјевским општим дијелом, међу којима би зимњача (без семантичке идентификације) једино могла, и морала, да има именичку основу. Наша грађа је, опет, показала да именичка осн. + -њача спада у нешто продуктивније творбене моделе; уз наведене у табеларном прегледу даћемо још које: јагодњача (крушка; јабука, Славонија), медњача (крушка, Зеница, Банија; шљива, Славонија), провњача (крушка, Врховина), проњача (: проја, прова – крушка, Шумадија) итд. Осим изведенице рудњача (која као да се односи на врсту гљиве?), Клајн (2003: 67) не наводи друге примјере сродне семантике. Па ипак, и овај има придјевски (руд, -а, -о), а не именички општи дио. 15 Овај творбени тип одавно је уочен код изведеница с топонимијским основама: „Имена појмова која карактеристику добивају према својој везаности за појам с именом географског објекта у основи као у: дринка и дунавка (воденица на Дрини и Дунаву), колубарка (колубарска крава), пештерка (овца или крава) итд. такође се изводе овим наставком” (Стевановић 1981: 482). За етнике женског рода који припадају истом творбеном типу, нпр. Бугарка, Ваљевка, Сарајка итд., исп. Клајн 2003: 134.

470

Неђо Г. Јошић

Г. Еортоним као давалац основе. Тип: еортонимска осн. + суфикс -ача/-јача (интегрише називе воћака чији је временски оријентир зрења народни црквени празник):16 еортоним. осн.

суфикс

изведеница

КрстовПетровТомин-

-ача/-јача -ача/-јача -ача/-јача

крстовача петровача томињача

врста воћке (и локација) јабука, Ниш, Банија јабука, Мачва итд. крушка

Преглед не даје могућност да се горенаведени творбени типови сврстају према доминацији, али, одмах да се каже – најпродуктивнији суфикси: -ка, -ача/-јача, -ица (посебно -ка и -ача/-јача), условили су настанак најпродуктивнијих творбених модела. Творбени модели са придјевским, именичким или топонимијским општим дијелом и суфиксом -ка, творбени обрасци са придјевском, именичком или еортонимском основом и суфиксом -ача/-јача, те обрасци с придјевском основом и суфиксом -ица – одређивали су главни правац творбено-семантичког развоја српске воћарске терминологије.17 Остали напријед наведени творбени типови настали су у споју придјевских или именичких општих дијелова с неким продуктивнијим суфиксима, али не свим: придјевска осн. + -ика/-јика, придјевска осн. + -уша, именичка осн. + -ара/-јара, именичка осн. + -лија, именичка осн. + -њача. Они су фактор њене ширине, њене пуноће и творбене разноврсности. Ови творбени типови, и бројни други мање продуктивни и непродуктивни, углавном имају структуралне суфиксе као своје творбене чланове (структурално значење суфикс -ица има и у називу дуњица: Између јабука и крушака највише се препоручују: јабуке . . . дуга, дуњица (Тодоровић 1899: 257), што посредно показује њен истокорени синоним: гуњарка (јабука, Поцерина)). Па ипак, међу народним називима наших воћака нађе се и покоји образац и с каквим другим суфиксом који изведеници даје какво специфично семантичко обиљежје. То је моциони суфикс -а: бунарџика 16 Термин еортоним у новије вријеме користи се у радовима руских лингвиста; еортоними обухватају црквене називе православних празника; примијењено на наше прилике, то је нпр. Спомен Св. апостола Петра и Павла; ми га користимо и за народна имена православних празника у духу претходног: Петров или Петровдан. Од изведеница на -ача/-јача с оваквом основом, С. Бабић (Babić 1986: 78) наводи једино: михољача. Такве основе су бројне, од њих су настали „називи воћки односно плодова названих по празнику који пада у време њиховог сазревања: ивањача, петровача, илињача ...” (Клајн 2003: 66). 17 Ови типови разрађени су у поменутој монографији (Јошић 2016: 140–141) и отуд се преузимају с неким ситнијим измјенама и допунама.

Народни називи воћака у српском језику у свјетлости важнијих творбених ...

471

(према топониму Бунарџик – јабука); хипокористички суфикс -а: ђула (: ђул-, ђулабија – јабука), јелива (: lif-, јеливанка – јабука, Ужице), савка (: савк-, беросавка – шљива, Врховина) итд.;18 пејоративни суфикс -урда: маљавурда (: маљав – бресква, Бачка).19 Дериватом маљавурда шири се уски круг (анатомске) лексике с овим суфиксом и показује како се он потенцијално може везати и за придјевске основе. Наведени творбени обрасци специфичне семантике и бројни други с мање продуктивним и непродуктивним суфиксима као творбеним члановима представљају показатељ њене специфичности и њене боје, уопште показатељ творбеног потенцијала српске воћарске терминологије. Саодносећи се чврсто са лексиком ближих или даљих тематских група ријечи, својим разноликим видовима именовања (метафоричке и реалне природе), снагом својих творбено-семантичких образаца – српска народна воћарска терминологија чврсто се уткала у лексички систем српскога језика. Утврђивање њених односа и веза с воћарском лексиком других језика, словенских или балканских, трагање за културолошким факторима што се одражавају у именовању, упоредно праћење мотивисаности или творбеног развоја – унијело би нову свјетлост и оснажило опште знање о овој терминолошкој области. ЛИТЕРАТУРА: Бошковић 1978: Р. Бошковић, Одабрани чланци и расправе, Титоград: Црногорска академија наука и умјетности. Вук: В. Ст. Караџић, Српски рјечник (четврто државно изд.), Београд, 1935. Гортан Премк 1997: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у спрскомe језику, прво издање, Београд: Институт за српски језик САНУ. Драгићевић 2007: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Београд: Завод за уџбенике. Употреба хипокористичког суфикса -а редовно је подразумијевала извођење од већ постојећих назива; у таквим случајевима већ постојећи назив користи се као мотивна ријеч, а њена основа се редовно скраћује. То најбоље посвједочује однос: јеливанка (јабука, Ужице) / јелива (јабука, Злакуса); елифанка (јабука, Пожешко Поље), елифалма (јабука, Зеница) / елифа (јабука, Полимље). 18

Наводећи неке примјере које је забиљежио А. Белић, М. Стакић даје још покоји (ручурда, гласурда), те подвлачи да је ријеч о сложеном суфиксу с творбеном компонентом -да несловенскога поријекла, суфиксу карактеристичном само за српскохрватски језик (Стакић 1988: 222). 19

472

Неђо Г. Јошић

Јошић 2016: Н. Јошић, Воћарска лексика и терминологија у српском језику, Монографије, књ. 24, Београд: Институт за српски језик САНУ. Клајн 2003: И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику (други део, суфиксација и конверзија), Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, Институт за српски језик САНУ; Нови Сад: Матица српска. Матијашевић 1986: Ј. Матијашевић, Метафоризација као средство номинације, Језик и пракса, књ. 1, Приштина, 91–102. Радић 2001: П. Радић, Турски суфикси у српском језику са освртом на стање у македонском и бугарском, Београд: Институт за српски језик САНУ, Библиотека Јужнословенског филолога, књ. 17. Речник МС: Речник српскохрватскога књижевног језика, књ. 1–6, Нови Сад: Матица српска (Матица хрватска), 1967–1976. Речник САНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. 1–19, Београд: Српска академија наука и уметности, 1959–2014. Симић 2001: Р. Симић, Српска граматика 1 (Увод, фонологија, морфологија), друго изд., Београд: Научно друштво за неговање и проучавање српског језика. Стакић 1988: М. Стакић, Деривациона фонетика именица и придева у јужнословенским језицима, Београд: Филолошки факултет. Стевановић 1981: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик I, Београд: Научна књига. Тодоровић 1899: Б. Тодоровић, Воћке и воће, Београд: Српска књижевна задруга. Ћорић 1991: Б. Ћорић, О неким творбеним моделима са становишта језичке економије, Научни састанак слависта у Вукове дане, књ. 20/2, 325–334. Ћорић 2008: Божо Ћорић, Творба именица у српском језику, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије. Фасмер 1986–1987: М. Фасмер, Этимологический словарь русского языка, I–IV (перевод с немецкого и дополнения О. Н. Трубачева), друго изд., Москва. * Babić 1986: S. Babić, Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku, Zagreb: JAZU, Globus. Bubić 1948: Š. Bubić, Izbor sorti voćaka za Bosnu i Hercvegovinu (voćni sortiment), Sarajevo: Svjetlost.

Народни називи воћака у српском језику у свјетлости важнијих творбених ...

473

Maretić 1963: T. Maretić, Gramatika hrvatskoga ili srpskoga kwiževnog jezika, treće, nepromijenjeno izdanje, Zagreb: Matica hrvatska. Zgusta 1991: L. Zgusta, Priručnik leksikografije, Sarajevo: Svjetlost, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Neđo Jošić FOLK NAMES OF FRUITS IN THE SERBIAN LANGUAGE IN LIGHT OF MORE IMPORTANT DERIVATION MODELS Summary The core and most important part of the Serbian fruit terminology consists of folk names of fruit trees. Development and formation of their names was followed by numerous semantic parameters. Among them a special place is occupied by fruit yield as the most powerful inducer in the process of naming. Designation itself was marked primarily by adjectives and nouns, and with these, toponymic and heortonymic roots and many suffixes as generative constituents. Among them, productive and more productive suffixes attached to the above mentioned roots brought about the emergence of major generative-semantic models. More important formative types, differentiated according to the root provider in this paper, for example, adjective as the root provider: generative type adjective root + suffix -ka: белка (apple, Vranje, etc.) marked the main direction of development of the Serbian fruit terminology. Other less productive generative types and production with infrequent or unproductive suffixes are the indication of its broadness, its generative-semantic features, and in general, its lexical-semantic potential. Keywords: Serbian fruit terminology, Semantics, Word-formation, Lexicology, Serbian language.

СЕМАНТИка, прагматика

Милош М. Ковачевић*

Универзитет у Београду Филолошки факултет Универзитет у Крагујевцу Филолошко-уметнички факултет

СТИЛСКИ МАРКИРАНЕ КОНСТРУКЦИЈЕ КОРЕКЦИЈЕ У СРПСКОМЕ ЈЕЗИКУ У раду се анализирају стилски маркиране конструкције корекције. Из анализе су искључени сви типови структура које се у литератури подводе под корекцију као стилску фигуру, будући да су те структуре граматикализоване. Стилски маркираним конструкцијама корекције сматрају се само неграматикализоване форме корекције, форме које се не могу подвести под граматичке структуре супротних и експланативних конструкција. Анализа се проводи на богатом корпусу публицистичког стила савременог српског језика. У раду су први пут у стилистици издвојени и са структурног и семантичко-стилистичког становишта описани модели чисто стилистичких корективних конструкција. Кључне ријечи: стилске фигуре, стилска маркираност, корекција, епанортоза, корективи, глаголи, партикуле, узвици.

1. Корекција и/или епанортоза Корекција у реторици није била само фигура него је имала и посебан статус, будући да је „била саставни дио вјежби мијењања или поправљања постојеће формулације”, па је као таква „заправо подврста варијације, праксе која обиљежава читаву реторику” (Багић 2012: 177). Корекција (correctio) јесте латински назив за фигуру који су Грци називали епидиортоза, епанортоза, епитимеза, метаноја, с тим да је од тих термина најраширенији у употреби термин епанортоза. А епанортоза се дефинише као „враћање на већ речено с циљем да се употријебљени израз оснажи *

[email protected]

478

Милош М. Ковачевић

(Он је паметан, дапаче генијалан!), ублажи (То је веома лоша момчад, заправо симпатична дружина) или опозове (То нису весла моје бродице/већ то су ручице моје Марице)” (Багић 2012:104). Дефиницијски се епанортоза готово подудара с корекцијом, која подразумијева „подврст антитезе кад говорник или писац у тексту исправља сам себе тако да неки већ споменути појам замјењује другим, којим поправља први неточан појам” (Речник 1992: 400). Дефиницијска сличност не значи, међутим, и потпуну подударност ове двије фигуре. Иако се корекција „често схваћа као латински назив за исту појаву” коју покрива епанортоза, „ипак, од антике до сувременога доба бројни су аутори настојали приказати да је корекција више усмјерена на поправљање које у први план ставља супротност међу изразима, док епанортоза уједињује низ поступака којима се израз стилизира ради наглашавања, ублажавања, појачавања те стварног или привидног оспоравања реченог” (Багић 2012: 105). А ту разлику најбоље одсликавају у литератури навођене језичке форме творбе ових двеју фигура. Тако се за епанортозу наводи да се поправљање врши изразима типа: или боље (речено), или љепше (речено), да будем точнији, односно, рецимо, чак (и), чак штовише и сл. (Багић 2012: 104); боље рекавши, односно, или чак, ако није, да будем точнији, гријешим што кажем ... јер, тешко је рећи да ... јер (Шкарић 2003: 115). За корекцију се пак констатује да се твори по схеми не А, него Б, остваривој и у варијантној форми: додуше да А, али и Б (Речник 1992: 400; Шкарић 2003: 136; Багић 2012: 176). Управо због тога што је схема корекције подударна структурној схеми супротних (адверзативних) конструкција (синтагми и реченица), није ни чудно да се у корекцији „поправљајуће уточњавање уводи супротним везницима (али, него, већ, но), одричном честицом не (а не), фразеологизираним конструкцијама попут ма што рекох, а може се у контексту и који други израз прометнути у сигнал корекције” (Багић 2012:176). Супротни везници као основни „сигнали корекције” показују да су структуре корекције у највећем броју случајева подударне граматикализованим формама супротних реченица. Друкчије речено, све се супротне реченице, готово без остатка, могу сматрати примјерима корекције. Само се поставља питање да ли се такве корекције могу сматрати стилским фигурама. Сама граматикализација супротним реченицама задаје статус најуобичајеније форме изражавања „корективне антитезе”. Будући да је стилским фигурама иманентна карактеристика отклон од уобичајене форме, а свака граматикализована јединица представља најуобичајенију То недвосмислено потврђују примјери који се дају за потврду корекције као фигуре; уп. нпр. само сљедеће које даје И. Шкарић (2003:136), а који су парадигматични и за остале ауторе: Не бојим се смрти, него зла живота; Биљези су срамни, ал’су пробитачни; Свак о себи снива, али не доснива. 

Стилски маркиране конструкције корекције у српскоме језику

479

форму, супротне реченице као језички израз корекције не могу се сматрати стилски маркираним, него напротив: стилски немаркираним језичким јединицама. Из тих разлога корективне конструкције изражене формама супротних реченица не улазе у оквир анализе овога нашега рада, будући да његов предмет чине, како је већ насловом задато, само „стилски маркиране конструкције корекције”. Значи ли то су предмет наше анализе не форме корекције, него у литератури помињане језичке форме епанoртозе? Одговор би био потврдан само у случају кад би те форме искључивале граматикализацију, што заправо значи, кад не би представљале посебан тип граматичке (синтаксичке) јединице. А готово сви у цитираној литератури помињани „сигнали епанортозе” представљају „граматикализаторе”, тј. везивне синтаксичке елементе, координираних експланативних конструкција. У синтаксичкој литератури је, наиме, већ доказано да синтаксичке конструкције чији су основни везници то јест и односно представљају посебан – експланативни (објаснидбени) – тип координираних конструкција, синтаксички равноправан саставним, раставним, супротним и градационим конструкцијама. То су синтаксички двочлане конструкције у којима се „другим чланом који је вазда денотативно подударан с првим, тај први појашњава, објашњава, омогућавајући његово лакше схватање или прихватање у жељеном значењу. У питању је, дакле, координација алтернативних ознака за исто означено. [...] Управо због тога што у свим наведеним конструкцијама с везницима тј. и односно преформулација или реименовање истога денотата има за циљ објашњење или појашњење – за све њих можемо рећи да имају објаснидбено значење” (Ковачевић 1998: 64). Као што су код супротних координираних конструкција граматички показатељи супротности супротни везници (а, али, него, но, већ), тако су код експланативних (објаснидбених) координираних конструкција то везници то јест и односно, и експланативни везнички конкретизатори: заправо, у ствари, наиме, то значи, то ће рећи, тачније би било рећи; једноставније/прецизније/другачије/тачније/конкретније/уопштеније/ краће/боље речено, речено другим ријечима, (или) ако хоћете, како се обично каже, да се послужимо термином Х-а, и сл. (Ковачевић 1998: 75). Готово сви у литератури навођени „сигнали епанoртозе”, као што се види, потпадају или под експланативне везнике или под везничке конкретизаторе експланативности. Уз то се та средства сматрају и основним граматичким показатељима метајезичке или компрехензивне модалности, која „представља квалификацију разумљивости исказа, као оцену коју говорно лице даје о адекватности форме исказа његовом садржају и могућностима саговорника да исказ правилно разуме. У ту сврху говорно  О везничким конкретизаторима, унутар којих се освјетљавају и експланативни конкретизатори, в. Ковачевић (2003: 74–96).

480

Милош М. Ковачевић

лице користи изразе који уводе прецизније, алтернативне или адекватније облике од оних који су за исти или сличан пропозитивни садржај већ употребљени, дакле изразе као што су другим речима, друкчије речено, то јест, према томе, на пример, наиме, итд.” (Пипер и др. 2005: 646). Будући да „граматикализују” експланативне координиране конструкције, као и конструкција компрехензивне модалности, све овдје цитиране изразе као „сигнале епанортозе” нећемо сматрати показатељима стилски маркираних конструкција корекције, или боље речено: њима творене конструкције искључујемо из предмета анализе овога рада, јер не представљају стилски маркиране, него насупрот: најексплицитнији су показатељи стилски немаркираних конструкција корекције. Ако ниједан структурни тип конструкција корекције не улази у предмет наше анализе, јер је насупротан критеријуму стилске маркираности, неопходно је одредити које се конструкције могу и морају сматрати стилски маркираним конструкцијама корекције? Како диференцирати стилски маркиране од стилски немаркираних „сигнала корекције”? Стилски немаркираним „сигналима корекције” овдје сматрамо све оне који имају улогу координираних – супротних и експланативних – везника или везничких конкретизатора. Из тога онда нужно происходи да под стилски маркиране „сигнале корекције”, које ћемо одсад звати корективима, спадају сви типови језичких јединица који немају граматичку улогу конектора (улогу граматичког координираног везника) или суконектора (улогу везничког конкретизатора), а показатељи су значења корекције. „Симптом” стилистички маркиране конструкције корекције тако је увијек језичка јединица која искључује значење независног везника или његовог конкретизатора. Улогу стилистички маркираног коректива овдје приписујемо само невезничким ријечима. И управо ће лексичко-граматички статус граматички невезничких, а стилистички маркираних, коректива и бити један од класификационих критеријума анализираних конструкција, комбинован с критеријумом семантичко-прагматичког статуса корективне конструкције. На основу категоријалног статуса коректива и све се стилистички маркиране конструкције корекције могу подијелити у неколикo врстa, с тим да се те врсте даље, на основу прагматичко-семантичке улоге корекције, раздјељују у више поткатегорија. Дакле, према критеријуму врсте ријечи којој припада коректив, све се стилистички маркиране конструкције корекције могу подијелити у три врсте:  При чему је провјера конкретизаторског статуса врло једноставна, а то је могућност употребе језичке јединице иза независног везника која потврђује и/или спецификује његово значење, а да притом не долази до промјене значења конструкције, као нпр.: Он му је помогао, тј./односно/или, друкчије речено/тачније би било рећи, он му је спасио живот.

Стилски маркиране конструкције корекције у српскоме језику

481

1) конструкције с глаголским корективима, 2) конструкције с партикулама као корективима, 3) конструкције с узвичним корективима. 2. Конструкције корекције с глаголским корективима Између стилски маркираних конструкција најфреквентније су оне с глаголским корективима, који се на основу семантичко-прагматичког типа корекције могу разврстати у најмање три поткатегорије: а) криптографски корективи, б) корективи извињења и в) корективи „типа стила”. Граматичка форма глаголских коректива показује да прва два типа коректива „активирају” конативну функцију, а трећи експресивну језичку функцију. Наиме, и криптографски корективи и корективи извињења изражавају се по правилу императивном формом глагола, која, уз вокатив, представља „најчистији граматички израз” конативне функције језика (Јакобсон 1966: 292). Криптографске корективне конструкције подразумијевају да корекција реченог значи „дешифровање”, експлицирање скривеног смисла, значења које изречени исказ ничим не наговјештава. Функцију коректива врши глагол читати, најчешће у форми другог лица императива читај, с могућношћу употребе и безличене инфинитивне форме читати. Језичка јединица уведена овим корективом реализује се најчешће као у заградама дата парентеза. Остварена или парентетички или непарентетички конструкција има исто значење: корекција се врши да би се читалац (одатле и глагол читати у императивној форми) упутио на то да значење изреченог израза не само да није једино него да није ни исправно, тако да исказ треба да прихвати са друкчијим, прикривеним, у дотадашњем дијелу израза најчешће ненаговијештеним значењем. „Криптографске” конструкције с корективом читај (читати) врло су честе у употреби, посебно у публицистичком стилу српског књижевног језика, који и чини основни корпус овога рада: (1) Кад дође до конкретних посљедица (читај: кад дође вода до грла), као рецимо у Аргентини или Уругвају ... увијек на располагању стоји излазак на улице и ломљење свега и свачега. (Блиц, 18. 8. 2002, 6: Горан Бабић); Србија ће морати да буде регионализована (читај издељена) и децентрализована (читај развлашћена). (Национал, 19. 2. 2003, 9); Нико није умео (читај: хтео!) да сабере два плус два. (Курир, 2–3. 10. 2004, 5); Тек из позиције неодговорности (читај: апсолутне слободе) рађа се одговорност писца и литературе. (Политика, 29. 10. 2005, КУН, 5: Ми

Списак извора дајемо на крају рада.

482

Милош М. Ковачевић

лисав Савић); И да ли свеопшти српски медијско политички пацифизам (читај: кукавичлук) значи да се нећемо дићи на оружје чак ни ако нас неко нападне?! (Прес, 9. 12. 2006, 5); База „Орао” близу Тузле, после Дејтона постаје кључна балканска транзитна тачка за „административне притворенике” (читај: заробљенике без људских права), на путу за Гвантанамо, Немачку и друге земље. (Политика, 20. 12. 2014, 13); Да не беше Русије, читај Путина, данас би Срби били једини народ на свету којем је Савет безбедности Уједињених нација прилепио етикету геноцидног. (Вечерње новости, 28. 5. 2016, 2); Ипак, морам да поменем да ми у неким случајевима лицемерно звуче напади по сваку цену на оне који форсирају поменути пројекат (читати: садашњу власт). (Политика, 5. 10. 2014, 14); Алигрудић је позвао мене да каже да то није коректно и „да ће да види шта ће тим поводом да ради”. Читај – да нас тужи. (Курир, 15–16. 2. 2012, 2); ... испод површине мртвог мора српске политике делују и мандатари из такозване сенке, читај амбасадори великих сила. (Данас, 25. 7. 2016, 20: Светислав Басара) и сл.

Конструкције с корективима извињења дијеле исту граматичку форму коректива са наведеним криптографским корективним конструкцијама. То је императивна форма другога лица, по правилу множине, двају основних глагола „извињења”: извините и опростите, с којима је конкурентна и у употреби веома честа узвична „узречица за извињење”: пардон. (2) Међутим, наш премијер Борис Цветковић, пардон, Мирко Тадић, опростите, Мирко Цветковић и његови министри, вративши се са годишњих одмора и брчкања по грчким, турским, египатским, или неким удаљенијим дестинацијама, одмах су изјавили како су одлучили да и овај „други талас светске економске кризе” спремно дочекају као и онај први. (Печат, 19. 8. 2011, 13); Само што ће нас режим Мирка Тадића ... пардон, Бориса Цветковића ... извините, Бориса Тадића овога пута – дефинитивно закопати. (Печат, 19. 8. 2011, 13); Господин Кербер је овде у име Уједнињених наци-ста ... пардон, нација ... (Б. Страњаковић, 3); И за крај да цитирам другове и другарице скојевце, пардон отпораше. (Глас јавности, 14. 4. 2002, 27); У Србији има око хиљаду и по, извините милион и по незапослених. (Глас јавности, 30. 6. 2002, 17); Према томе, драга Биљана, Ви индивидуално заправо не постојите, већ сте, најпре, члан елитистичке групе од петоро, а потом, геометријском прогресијом од хиљаду и више хиљада људи који су изгубили индивидуалност, пардон, националност, пардон, младост и лепоту, пардон, храброст и, најзад, бесмртност. (Курир, 6. 5. 2004, 15: Олга Стојановић); Mного је лепо бити леп и талентован. Пардон, пардон, много је лепо бити талентован и леп. (Блиц, 26. 11. 2006, 11); Имамо и ми коња, пардон, имали смо. (Правда, 15. 10. 2007, 29); То је нови косовски циркус, пардон циклус! (Вечерње новости, 14. 4. 2015, 2) и сл.

Стилски маркиране конструкције корекције у српскоме језику

483

Свим овим корективним конструкцијама заједничко је то да се корективном лексемом саговорнику упућује извињење због тога што је говорник тврдио неистинит или (дјелимично) лажан садржај, који сад, у циљу истинитог информисања саговорника или читаоца исправља навођењем корективног садржаја. Наведеним су корективним глаголским конструкцијама сличне конструкције уведене корективима промјене „типа говора или стила”. Наиме, у конструкцијама у којима улогу коректива има презентски облик глагола шалити се: шалим(о) се, говорник прави корекцију у погледу типа озбиљности пренесеног садржаја као информације. Изречени садржај и/или информацију говорник употребом коректива „промјене стила” означава као неозбиљну, шаљиву, вршећи њену корекцију навођењем „озбиљног” као (једино) исправног садржаја: (3) Дабогда имо па немо! Шалим се, дабогда никад немо! (Вечерње новости, 26. 8. 2007, Живот плус, XVIII: Слободан Симић); Овај меч наместио је газда Роман, тако да сви играју двојку. Наравно, шалимо се, па није Рус луд да гледа незанимљиве мечеве. (Газета, 19. 1. 2008, 22) и сл.

Између трију наведених стилски маркираних глаголских корективних конструкција само је једна изразито афективна, и то конструкција с корективом „извињења”, јер је у њој наглашен импресивни афективни садржај, док преостале двије конструкције у први план стављају појмовну, свејсно интендирану, неемоционалну, готово рационалну корективност. Компонента афективности, чак као доминанта, иманентна је црта свих конструкција творених корективима израженим асеверативним партикулама. 3. Конструкције корекције са партикулама у функцији коректива Све конструкције корекције које за корективе имају партикуле стилски су маркиране. Од свих партикула у функцији коректива најширу дистрибуцију у конструкцијама корекције има партикула ма, вјероватно због тога што је тој партикули једно од основних значења управо значење корекције, будући да се њоме „указују на то да се говорник не слаже са нечим што је претходно речено” (Јањушевић 2012: 205). Партикула ма може имати функцију коректива и кад је самостално употријебљена (кад је сама коректив) и кад је иницијални дио сложених коректива, какви су нпр. они настали комбиновањем партикуле ма и појединих упитних речи (замјеница и замјеничких прилога). У свим случајевима, и кад је самостално употријебљена и кад је интегрални дио сложеног корективног израза, партикула ма корективној конструкцији (за)даје емфатичко-експресивну вриједност.

484

Милош М. Ковачевић

У разматрању структурно-семантичких карактеристика конструкција корекције с партикулама-корективима почећемо од оних са самостално употријебљеном партикулом ма у функцији коректива, као што је то случај у сљедећим примјерима: (4) Они су одличан, ма изванредан тим. (Блиц, 8. 5. 2005, 32); Па, Вук Јеремић је онолико путовао по свету и лобирао против независног Косова: као вук, ма, као лав се борио да Генерална скупштина Уједињених нација од Међународног суда правде затражи саветодавно мишљење о легалности косовске декларације о независности. (Печат, 9. 9. 2011, 13); ... „гаучоси” су у четвртфиналу добили шамар отрежњења од моћне немачке селекције. Шамар? Ма, шамарчину – 4:0! (Вечерње новости, 5. 7. 2010, 24); Буду ли то урадили, избациће нас из Уједињених нација, ма, избациће нас и са планете Земље. (Курир, 28. 3. 2009, 7) и сл.

У наведеним конструкцијама корекцијом се не негира изречени садржај, него степен његове реализације: садржај који се коригује коригује се тако што му се приписује већи степен реализације. Коректив ма, како се и из наведених примјера види, корелациону корективну везу успоставља између садржаја изражених како супстантивним и адјективним лексемама (уп. прва три примјера), тако и глаголским независним клаузама (као у последњем примјеру). Суштина корекције у конструкцијама с корективом ма своди се на својеврсно климактичко градирање корелативних јединица у корективној конструкцији (уп.: одличан – изванредан; вук – лав; шамар – шамарчина; избацити из Уједињених нација – избацити са планете Земље). Партикула ма у стилски маркираним конструкцијама корекције врло често се не појављује сама, него појачава интерогативне исказе, с којима чини сложени емфатички коректив. Сложени емфатички коректив у свом саставу, уз у иницијалном положају реализовану партикулу ма, има упитне лексеме што, какав, који и какви употријебљене испред поновљене ријечи или синтагме чији се садржај коригује. Коректив, дакле, има структуру: ма + шта/какав/који/какви + реитерирана јединица, што потврђују и сљедећи корпусни примјери: (5) Био би то вишегласни хор. Ма шта вишегласни – мултигласни. (Политика, 27. 1. 2015, 5); Али, дошло и мојих пет минута, ма шта пет минута – мандат! (Данас, 23–24. 4. 2016, додатак Недеља, XII); Неке се чак хвале што, у духовном смислу, скидају гаће. Ма, шта скидају, саме им спадају! (Курир, 18–19. 6. 2005, 3: Богдан Тирнанић); – Ето, помислим, најзад младић ... Ма шта младић, човек мог живота! (Вечерње новости, 13. 5. 2012, 22); Једна пензионерка, фина госпођа иначе, из старе „београдске породице”, ужаснуто ми каже да је чула (ма шта чула,

Стилски маркиране конструкције корекције у српскоме језику

485

зна поуздано) да ће ускоро бити затворена још једна књижара у Кнез Михаиловој улици. (Курир, 24. 8. 2005, 3); Сукоб, ма какав сукоб, политички земљотрес Коштуница–Ђинђић сплашњава! (Блиц, 21. 7. 2002, 2); А казне? Ма, какве казне, то нису казне, то је харач какав није виђен од турског доба!!! (Политика, 12. 8. 2002, Б4); Дугују нам пет хиљада евра, неки. Сав запенио. Тужиће их. Ма, какви тужити, то треба по кратком поступку. (Вечерње новости, 5. 1. 2008, 23); Ко зна колико је од тада прошло година. Ма, какви година. Бар четири, ако не и пет деценија. (Вечерње новости, 28. 7. 2013, 22); Онда је ветар толико ојачао да је почео да ломи и најдебље гране. Ма, који ветар! Ветрина, бре! Олујчина! (Политика, 27. 10. 2013, 24); Свака част, Новаче, ти си краљ. Ма, какав краљ, ти си цар лаве. (Спортски журнал, 5. 7. 2011, 9); Ни дана, ни часа ... ма какви! ни секунде без ретка (текста). (Вечерње новости, 20. 7. 2013, 19: Милисав Савић); Немате појма, Тадић окупља Чеду и Чанка да би обуздао политички цунами СНС који прети да потопи све странке. Ма какви, озбиљни људи причају да се Тадић договорио с Вучићем да води преговоре са Бриселом. (Блиц, 9. 6. 2013, 3) и сл.

Сви наведени примјери потврђују да ове конструкције корекције у основи изражавају исти тип корективног значења као и претходне (4) с партикулом ма: корективном јединицом исправља се само процијењени степен реализације неке особине, будући да се корекцијом наглашава да је особина заступљена у много већем степену од оног који је изражен јединицом чије се значење коригује. Тако се у овим конструкцијама корекције наглашава климактичка увећаност особине у односу на претходно констатовану. У овим конструкцијама (5) троструко и троврсно је потцртан афективно-емоционални карактер корекције: најприје интензификаторским значењем партикуле ма, потом употребом упитне замјеничке лексеме (шта, какав и који), и реитерираном јединицом чије се значење коригује. Употреба упитне замјенице испред реитериране јединице заправо проблематизује, доводи у питање семантички статус те јединице, готово „захтијевајући” поправку навођењем лексеме са климактички компарираном особином. Због тога цијели корективни израз прије има екскламативно неголи интерогативно значење. Од четирију лексема што смо их навели као упитне, три су праве упитне замјеничке лексеме – што, који и какав – и за њихову употребу неопходно је реитерирати језичку јединицу чије се значење коригује. Лексема какви, међутим, није упитна замјеница, него у разговорном језику распрострањена „речца за изрицање одрицања: никако, нипошто” (Речник 2007: 516). Из тих разлога једино она са партикулом ма може творити коректив без навођења реитериране јединице, уз имплицит „Ријечи се не понављају само зато да би потврдиле исто значење, понављање може послужити и за истицање супротнога значења” (Квинтилијан 1985: 318).

486

Милош М. Ковачевић

но присутно њено значење, што потврђују два последња од наведених (5) примјера. Друкчије речено, једино је могућа употреба коректива типа ма какви, али не и коректива у форми: *ма шта; *ма какав; *ма који. Будући да нема статус маркера упитности, речца какви не може сама, без навођења партикуле ма, творити ни упитни ни упитно-узвични исказ, уп.: *Какви прошло толико година!? За разлику од ње упитне замјенице, и без партикуле ма, могу творити упитне и/или упитно-узвичне исказе: Шта дошао!? Која црна елита!? Из тога онда нужно проистиче да структуру коректива могу чинити само упитне замјеничке лексеме што, који, какав и реитерирана језичка јединица (јединица чије се значење поправља). У таквој структури сложеног коректива упитне лексеме добијају прагматичку улогу интензификаторских партикула, чему су потврда и сљедећи примјери: (5а) Биће то прави подвиг, шта подвиг, биће то равно библијском чуду! (Данас, 27. 3. 2013, 24: Светислав Басара); Месецима ја – шта месецима, сада већ годинама – говорим да наш скупштински проблем није Вучић (Данас, 12. 8. 2016, 28: Светислав Басара); Ова тврдња делује крајње нестварно, чак сулудо, у светлу чињенице да диљем Европе и тзв. (бившег) трећег света на хиљаде особа – шта хиљаде, милиони! – демонстрирају против новог светског поретка (Национал, 30. 8. 2002: 3: Богдан Тирнанић); Зашто ми измишљамо топлу воду сад кад нас Гуливер држи на длану? Шта на длану? У шаци. (Блиц, 18. 5. 2003, 8: Горан Бабић); Значи, Ви сумњате да је Ваш отац отрован, убијен у хашком притвору? Да, сумњам, Наравно да сумњам! Шта сумњам? Уверен сам да је он убијен! (Прес, 14. 3. 2006, 5); А наши вајни „аналитичари” и даље причају о „српској политичкој елити”. Која црна елита! Србију већ деценијама води последњи друштвени шљам. (Курир, 7. 8. 2008, 5) и сл.

Значење ових (5а) конструкција корекције у основи је исто као и конструкција с партикулом ма употријебљеном самом (4), или пак у склопу сложеног коректива (5). Ове се конструкције по наглашености афективно-емоционалног садржаја корекције налазе у средини између та два типа конструкција: оне су емфатички „снажније” од конструкција са самом партикулом ма као корективом (4), а „мање емфатичне” од конструкција са сложеним корективом с партикулом ма (5), што се види и из сљедећег примјера, који готово самоочигледно осликава градацију емфатичности, што проистиче из саодноса два наведена типа (5а и 5) сложених коректива: А прави пацијент је само онај који пије док се у чашу не претвори. Или у чашу не стане. И то не један дан, већ данима. Шта данима, месецима. Ма шта месецима, годинама. (Т. Левајац, 41).

Стилски маркиране конструкције корекције у српскоме језику

487

Упитној замјеници шта у корективима које она твори с реитерираном лексемом чије се значење поправља конкурентна је партикула чуј, која јаче од упитне замјенице потцртава степен невјерице и чуђења, али „има и ироничну значењску нијансу” (Јањушевић 2012: 350), с тим да се њеном употребом потпуно укида компонента упитности исказа и више него јасно потцртава његов екскламативни карактер: (5б) Међутим, ствар није ни у пола толико интересантна, као чињеница да се Шерифовићева заиста појавила на радикалском предизборном скупу. Чуј појавила! Ла-ла-ла! Она је и пева-ла-ла-ла! (Вечерње новости, 29. 12. 2007, 17: Миња Богавац); А шта је то нама „Косово”? Наша симболичка „колевка”, што ће рећи темељ, основа полазиште нашег идентитета, мистична бит „српства”, као осебујне духовне супстанце којом се могу – чуј, могу: морају! – надахнути само Срби. (Политика, онлајн, 9. 2. 2008: Култура); ... тада се, баш на Дан државности, догодила Весна Малишић. Чуј, догодила – победила! (Печат, 24. 2. 2012, 18).

У свим досадашњим примјерима конструкција корекције са корективима који у свом саставу имају интензификаторску „партикулу” (4–5б), значење корекције заснивало се на поправци климактичног градационог типа која подразумијева да се исправка односи на појачавање степена претходно изречене особине. Зато се сви претходни (под)типови конструкција корекције могу довести у везу са значењском структуром фигуре порицања и тврђења. „Та фигура постаје, кад се каквој ствари или појму додаје њојзи противна или од ње различна ствар или појам с негацијом, који додатак смисла ради није нуждан, него се с њим она друга ствар или појам узвисује или побија” (Зима 1988: 178). У свим наведеним примјерима (4–5б) корективом уведеном јединицом управо се, речено ријечима Л. Зиме, „узвисује”, односно климактички градира, претходно изречени „појам”. То, међутим, не значи да конструкције корекције успостављају везу само са конструкцијама фигуре порицања и тврђења у којима се поправком неки појам не „узвисује”. Оне ту везу успостављају и преко значења „побијања”. Наиме, стилистички маркиране конструкције корекције често имају значење одрицања, садржано већ у значењу самог корективног израза. А међу партикулама управо се значење одрицања или негације једнозначно изражава општеупотребном партикулом не и за разговорни језик карактеристичном партикулом турског поријекла јок. Партикуле не и јок саме могу преузети функцију коректива у конструкцијама стилски маркиране корекције, какве имамо у наредним корпусним примјерима:

488

Милош М. Ковачевић

(6) Шамар? Не, шамарчина! (Вечерње новости, 30. 11. 2010, 45); Играли смо лоше, веома лоше. Не, очајно. (Вечерње новости, 30. 11. 2010, 45); Слушам Динкића како објашњава: динари камионима одлазе у иностранство. Камиони?! Јок, шлепери. Шлепери? Јок – конвоји. (Блиц, 26. 5. 2002, 3).

Иако би се и овдје значење корективне конструкције на основу семантичког суодноса лексема у корективној вези могло подвести под значење климактичке градације, то значење је ипак секундарно, контекстуално, док се као примарно намеће значење одрицања будући да је задато лексичком семантиком ријечци не и јок. Експресивно-емотивна вриједност одричних коректива не и јок појачава се у случајевима када се испред њих употријеби партикула ма, што доводи до стварања сложеног коректива ма не, односно ма јок, какав је случај у сљедећим корпусним примјерима: (6а) Запињемо на све стране. Ма не, ми нисмо запели да радимо, као што сте помислили, него нас коче са свих страна. (Вечерње новости, 21. 1. 2008, 33: Растко Закић); Јер, док са Тачијем у Приштини разговарају највиши представници међународне заједнице о конкретним решењима и саставу царинске службе, односно слободног дела Косова и Метохије, „српски представници” Мирко и Славко, пардон Боро и Рамиз, ма не – Горан и Борко, нису позвани ни да празне пепељаре! (Печат, 16. 9. 2011, 28); Борис Тадић биће нови председник Савета Европе. Ма јок, Tадић преко свог кума Драгана Шутановца спрема смену Драгана Ђиласа и повратак на чело ДС. (Блиц, 9. 6. 2013, 3).

Умјесто партикула не и јок, улогу одричне компоненте у корективима уз партикулу ма могу преузети лексеме којешта и шипак, чиме се добијају емоционално врло обојени, а самим тим и стилистички неспорно маркирани, сложени корективи ма којешта и ма шипак, који уз то изразу увијек дају екскламативан карактер: (6б) Је ли то значи да смо штедели? Ма, којешта! Трошили смо више него икада. (Национал, 1. 3. 2003: Богдан Тирнанић); Срби плачу за Косовом – колевком српства! Ма плачу шипак – гледају како да мазну што више пара наивним западњацима. (Политика, 29. 12. 2007, 11).

У одричним корективима с партикулом ма нису замјењиве само одричне компоненте коректива него и сама партикула ма. Тако се најчешћи одрично-емфатички коректив ма не може модификовати тако да се партикула ма замијени или партикулом а или пак узвиком о, тако да добијамо сложене одричне корективе а не и о, не, са посебно потцртаном експресивно-емотивном значењском компонентом корекције:

Стилски маркиране конструкције корекције у српскоме језику

489

(6в) Смешно? А не! Опасно! (Правда, 28. 5. 2010, 25); Дипломати уопште нису онако углађени као у филмовима, о, не, има међу њима саркастичних и злурадих типова. (Данас, 15–16. 2. 2016, 32: Светислав Басара).

Споменимо на крају да се партикулама одрицања, посебно реитерирањем партикуле не, или пак реитерирањем „поштапалице” овај, као и комбиновањем партикула ма са „смјењујућим” потврдно-одричним облицима глагола бити, може изразити и дубитативно значење корекције, чему су очигледна потврда сљедећи корпусни примјери: (7) Да, била је плава ... не, црна ... не, риђа! (Политика, 2. 11. 2014, 25: Момо Капор); Је ли то она чарапа, није, јесте, ма јесте, познајем је по рупама за очи. (Политика, 3. 8. 2002: 17: Радивоје Бојичић); „Мислио сам да убица никад неће скренути са Титовог пута ... овај ... улице”, изазивачки се преумљивао Порфирије. (Б. Брђанин, 99); – Сад у процесу глобализације, овај ... транзиције, је ли ... полако сустижемо развијену Европу. (Б. Брђанин, 99).

Дубитативне конструкције корекције изражавају говорниково колебање око тога шта је од реченога исправно, па се у функцији коректива наводе различите могућности, с тим да се говорник не мора опредијелити за једну као истиниту (као у првом примјеру), или он пак такво опредјељење прави (као у преостала три примјера). С партикулама као корективима творе се, видјели смо (4–7), различите и значењски и афективно изнијансиране конструкције корекције. Те конструкције окупљају се око двије значењски неподударне групе. Прву чине оне са значењем исправке климактичко-градационог типа, а другу оне са исправком одричног типа. Првим се типом корективном јединицом „оснажује” израз чије се значење поправља, а другим типом се одриче комуникативна вриједност изреченог исказа, па се као исправан наводи исказ са нужно присутном компонентом супротног значења. Тиме се, међутим, не исцрпљују модели стилски маркираних конструкција корекције чији су корективи изражени ријечцама, односно партикулама. У корпусу смо, наиме, забиљежили и два примјера за конструкцију у којој улогу коректива има ријечца богами: (8) На њихову, богами и нашу несрећу, крајем 20. века су велике силе прешле ту ивицу. (Политика, 21. 5. 2016, КУН, 2); Памтимо да су исти ови којима данас смета Путиново интересовање за будућу Владу Србије ћутали, богами и ликовали, када су оно, у време досовања, амерички амбасадори састављали Владу Србије. (Вечерње новости, 28. 5. 2016, 2).  Поштапалице нису модални изрази, него су „оне нека врста отпадака од модалних израза; то су њихове мртве олупине испражњена значења и улога” (Шкарић 2003: 84).

490

Милош М. Ковачевић

У наведеним примјерима ријечца богами као коректив изражава говорникову субјективну процјену о несводивости значења информације на оно што је изречено. Такво корективно значење ријечце богами, ако је судити по забиљеженим примјерима, остварује се само у координираним копулативним конструкцијама, гдје ријечца богами показује да се по говорниковом „осјећању” изнесена квалификација треба проширити бар на још један копулативни (везником и уведени) појам. 4. Конструкције корекције с узвичним корективима Већ смо при анализи конструкција корекције које за корективе имају партикуле помињали као конкурентне неке од типова коректива са узвиком у свом саставу, као нпр. коректив о, не (6в). Овдје у оквиру конструкција корекције са узвицима у функцији коректива издвајамо један врло експресиван и структурно-семантички специфичан тип конструкције. У питању су конструкције корекције са „ономатопејским” корективима типа: оппсс и упс, потврђене сљедећим корпусним примјерима: (9) Све би, ипак, било другачије, да је Мандушић Вук, оппсс, Јеремић Вук, уместо што нас је уверавао да је обишао све „вукојебине” по свету у борби за Косово, дошао на идеју да посети једну такву локацију у комшилуку. (Курир, 12. 10. 2008, 5); Имате више среће него памети, упс, мислио сам више среће него обично. (Прес, 10. 4. 2006, 18).

У датим конструкцијама корективним узвицима изражава се исправка одмах схваћене грешке као „говорног омакнућа”, готово лапсуса направљеног због брзоплетости. Значење би датих корективних конструкција подразумијевало да се говорник „угризао за језик”, зато што му је језик био пребрз, да му је „језик био бржи од памети”. Заправо, то значење најексплицитније изражава синонимна корективна глаголска конструкција с корективом побеже ми, коју смо забиљежили у једном једином, сљедећем примјеру:  Јер рјечници такво значење не региструју. У рјечницима се богами одређује као прилог „за појачавање тврдње: баш, заиста” (Речник 2007:96). А богами као ријечца у функцији коректива то значење искључује, што се види већ по томе што се предложеним синонимима никад не може замијенити.

У раду смо само поредбено освјетљавали оказионалне конструкције корекције, забиљежене са само једном потврдом. Све остале самосвојне оказионалне конструкције корекције остале су изван анализе, а таквих је било неколико, међу које спадају и сљедеће двије са узвичним корективима: Да ли је онда чудно што је све више бесних због односа Запада према Србији? Ах, да, није то због Запада, то је због Вучића и Путина. (Политика, 21. 4. 2016, 9); Срећа је, ипак, да је овде описан теретни утисак, појачан чињеницом да сам неколико месеци читао књиге, хм, „романе”, које бих заборавио десет минута пошто 

Стилски маркиране конструкције корекције у српскоме језику

491

(9а) Огњеновић (ко?) отишао је у Реал. Пре њега Предраг – побеже ми – Салинас – мајку му – Спaсић. (Блиц, 11. 1. 2009, 46: Горчин Стојановић). 5. Закључак

Да закључимо. Под стилски маркиране „сигнале корекције”, тј. корективе, спадају сви типови језичких јединица који немају граматичку улогу конектора (улогу граматичког координираног везника) нити улогу везничког конкретизатора, а показатељи су значења корекције. Улогу стилистички маркираног коректива имају, дакле, само неке невезничке ријечи или скупови ријечи. Према критеријуму врсте ријечи којој припада коректив, све се стилистички маркиране конструкције корекције могу подијелити у три врсте: 1) конструкције с глаголским корективима, 2) конструкције с партикулама као корективима, 3) конструкције с узвичним корективима. Између стилски маркираних конструкција најфреквентније су оне с глаголским корективима, који се на основу семантичко-прагматичког типа корекције могу разврстати у најмање три поткатегорије: а) криптографски корективи (најчешће: читај) б) корективи извињења (извините, опростите и пардон) и в) корективи „типа стила” (шалим(о) се). С партикулама као корективима творе се различите и значењски и афективно изнијансиране конструкције корекције. Те конструкције окупљају се око двије значењски неподударне групе. Прву чине оне са значењем исправке климактичко-градационог типа, у којој функцију коректива имају: а) ма; б) ма + шта/какав/који/какви + реитерирана јединица; в) што/који/какав + реитерирана јединица; г) чуј+ реитерирана јединица. Другу чине оне са исправком одричног типа, коју творе одрични корективи: а) не, јок; б) ма не/јок; в) ма којешта/шипак; г) а не; о, не. Првим се типом корективном јединицом „оснажује” израз чије се значење поправља, а другим типом се одриче комуникативна вриједност изреченог исказа, па се као исправан наводи исказ са нужно присутном компонентом супротног значења. Партикулама одрицања, посебно реитерирањем партикуле не, или пак реитерирањем „поштапалице” овај, као и комбиновањем партикула ма са „смјењујућим” потврдно-одричним облицима глагола бити, може се изразити и дубитативно значење корекције, док се партикулом богами сам их одложио, док класици упорно чаме на полици. (Политика, 9. 1. 2016, КУН, 2: Васа Павковић).

492

Милош М. Ковачевић

у функцији коректива изражава говорникова субјективна процјена о несводивости значења информације на оно што је изречено. Међу конструкцијама корекције с узвичним корективима стилски је најупечатљивија она са „ономатопејским” корективима типа оппсс и упс, којим се изражава поправка одмах схваћене грешке као „говорног омакнућа” направљеног због „језика бржег од памети”. Извори а) књижевноумјетничка дјела: Б. Брђанин – Бранко Брђанин Бајовић, Сила: Пут у завичај, Београд: ИП „Филип Вишњић”, 2010. T. Левајац – Тихомир Левајац, Осмех, Бања Лука: Арт принт, 2008. Б. Страњаковић – Бранимир Страњаковић, Успон или Оно што долази после Пада, драма, посебан додатак у: Књижевне новине, 1064–1065, Београд, 15. 8 – 15. 9. 2002. б) новине: Блиц – Blic, dnevne novine iz Beograda. Вечерње новости – Вечерње новости, дневне новине из Београда. Газела – Газела, угашене дневне новине из Београда. Глас јавности – Глас јавности, угашене дневне новине из Београда. Данас – Danas, dnevne novine iz Beograda. Курир – Kurir, dnevne novine iz Beograda. Национал – Nacional, ugašene dnevne novine iz Beograda. Печат – Печат, седмичне новине из Београда. Политика – Политика, дневне новине из Београда. Правда – Правда, угашене дневне новине из Београда. Прес – Press, ugašene dnevne novine iz Beograda. Спортски журнал – Спортски журнал, дневне новине из Београда. ЛИТЕРАТУРА Багић 2012: K. Bagić, Rječnik stilskih figura, Zagreb: Školska knjiga. Зима 1988: L. Zima, Figure u našem narodnom pjesništvu, Zagreb: Globus. Јакобсон 1966: R. Jakobson, Lingvistika i poetika, Beograd: Nolit. Јањушевић 2012: А. Јањушевић, Начини интензификације синтаксичких јединица у савременом српском језику, необјављена докторска ди-

Стилски маркиране конструкције корекције у српскоме језику

493

сертација, Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац (одбрањена 2012). Квинтилијан 1985: M. F. Kvintilijan, Obrazovanje govornika, Sarajevo: Veselin Masleša. Ковачевић 1998: М. Ковачевић, Објаснидбене (експланативне) координиране конструкције, у: Синтакса сложене реченице у српском језику, Београд: Рашка школа, Србиње: СКПД „Просвјета”, 58–79. Ковачевић 2003: M. Ковачевић, Конкуренција простих независних везника и везника са обавезним конкретизатором у српскоме језику, у: Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука: Књижевна задруга, 74–96. Пипер и др. 2005: П. Пипер, И. Антонић, В. Ружић, С. Танасић, Љ. Поповић, Б. Тошовић, Синтакса савременога српског језика: проста реченица, Београд: Институт за српски језик САНУ, Београдска књига; Нови Сад: Матица српска. Речник 1992: Речник књижевних термина, уредник Драгиша Живковић, Београд: Нолит. Речник 2007: Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска. Шкарић 2003: I. Škarić, Temeljci suvremenoga govorništva, Zagreb: Školska knjiga.

Мiloš Kovačević STYLISTICALLY MARKED CONSTRUCTIONS OF CORRECTION IN THE SERBIAN LANGUAGE Summary This article investigates rich and varied corpus of the modern Serbian language works written in publicisticand literary style with the aim to structurally, semantically and stylistically analyse stylistically marked construction of correction. Stylistically marked “signalling corrections” i.e. correctives, comprise all types of linguistic units whichdo not have the grammatical role of the grammatically coordinated conjunction, as well as the role of the conjunctive concretizer, but, nevertheless, are the indicators of the meaning of the correction. Therefore, the role of the stylistically marked correctives belongs only to certain non-conjunctive words or groups of words. On the basis of the group of words that correctives belong to, all the stylistically marked constructions can be divided into three types: 1) constructions with verb correctives, 2) constructions with particles as correctives, 3) constructions with exclamatory correctives. Among stylistically marked correctives the most frequent ones are those with verb correctives, which, on the basis of the semantic and pragmatic type of correction can be classified into, at least, three sub-classes: а) cryptographic correctives(most frequently: читај) b) cor-

494

Милош М. Ковачевић

rective apologies (извините, опростите и пардон), and c) correctives “of the style type” (шалим(о) се). Particles as correctives are used to form different corrective constructions that are finely nuanced when it comes to, both, their meaning and their emotional value. Such constructions are centered around two classes with incompatible meanings. The first one comprises constructions of the climactic and gradational type, where the function of the corrective belongs to the following constructions: a) ма; b) ма + шта/какав/који/какви + reiterated unit; c) што/ који/ какав + reiterated unit; d) чуј+reiterated unit; The second class comprises constructions with the correction of the negating type, which is formed with negating connectors: a) не, јок; b) ма не/јок; c) ма којешта/шипак; d) а не; о, не. The first type is used to “strengthen” the expression with the use of the corrective unit, while the second type is used to negate the communicative value of the utterance, and therefore the correct utterance appears obligatorily along with the component that signals the opposite meaning. Among corrective constructions with exclamatory corrections, the most conspicuous is the one with “onomatopoeic” correctives such as оппсс and упс, which are used to express the correction of the mistake that has been immediately recognized as a “ slip of the tongue” that has been made due to the rush. Keywords: stylistic figures, stylistic markedness, correction,epanorthosis,correctives, verbs, particles, exclamations.

Душка Б. Кликовац*

Универзитет у Београду Филолошки факултет Катедра за српски језик са јужнословенским језицима

О УПОТРЕБИ ЗАМЕНИЧКИХ ПРИЛОГА ЗА ВРЕМЕ ОНДА И ТАД(А) Рад је посвећен семантици одн. употреби заменичких прилога онда и тад(а). Најпре се разматрају особености заменичких прилога за време у односу на оне за место, а затим се, на основу корпуса, реконструишу значењске мреже прилога онда и тад(а) и анализирају семантички односи међу њима. Утврђује се да се семантика прилога онда развија у две линије. У првој је он у исто време егзофорички и ендофорички (анафорички) – означава време које је удаљено од садашњости, при чему из контекста мора бити јасно које је тачно време у питању. Друга линија, која је неупоредиво продуктивнија, заснована је на значењу сукцесивности двеју ситуација, која се може метафорички пресликати и у апстрактне домене – условљености, узрочности (у стварности или у епистемичком домену), набрајања и редоследа по важности. Тад(а) се типично употребљава анафорички, што подразумева поклапање, тј. истовременост двеју ситуација. У тим својим типичним значењима онда и тад(а) су дистинктивни. Међутим, и један и други прилог „цуре” у семантичку мрежу оног другог – када онда означава истовременост, а тад(а) сукцесивност; у тим случајевима су семантичке разлике међу њима само у нијанси или потпуно нестају. Кључне речи: српски језик, деикса, заменички прилози за време, онда, тад(а), анафора, корелативи зависних клауза, истовременост, сукцесивност.

1. Увод 1.1. Овај рад је посвећен заменичким прилозима тад(а), онда – који, заједно с прилогом сад(а), сачињавају језгро заменичких прилога за време који имају деиктичку функцију и које смо (Кликовац 2010) назвали ∗

[email protected]

496

Душка Б. Кликовац

личним. Наш је циљ да опишемо значења одн. употребе та два прилога и да утврдимо семантичке односе међу њима. Истраживање спроводимо на теоријским основама когнитивне семантике, али се служимо и прагматичким појмовно-терминолошким апаратом који је разрадио И. Клајн у својој студији о заменицама (Клајн 1985). Истраживачки корпус сачињавају Травничка хроника Иве Андрића (скраћеница Андрић; ексцерпирана је отприлике половина романа), Историја нове српске књижевности Јована Скерлића (Скерлић), Антологија народних приповедака – приредио Војислав Ђурић (Ант.; због великог броја примера, за прилог онда ексцерпирано је четрдесетак страна), Сумњиво лице Бранислава Нушића (Нушић), као и корпус разговорног језика Савићеве и Половине (Савић и Половина 1989). Том основном корпусу прикључили смо и примере са корелативном употребом прилога онда и тад(а) из студије И. Антонић о временској реченици (Антонић 2001) и, када је требало поткрепити или боље погледати неке употребе, примере из електронског Корпуса српског језика (ЕК; налази се на адреси www. korpus.matf.bg.ac.rs). Узети су у обзир и примери из Речника српскохрватског књижевног и народног језика (РСАНУ), Речника српскохрватскога књижевног језика (РМС) и Речника српскога језика (РСЈ). Због веома ограниченог простора примере ћемо наводити само у најнеопходнијој мери. По потреби ћемо њихове релевантне делове истицати полуцрним слогом. 1.2. О прилозима онда и тад(а) нема много литературе. Осим описа у једнојезичним речницима српског језика, њима се детаљније бави П. Пипер у својој контрастивној студији о заменичким прилозима у српскохрватском, руском и пољском језику, у којој је примењен приступ заснован на семантичким дистинктивним обележјима (Пипер 1988). О њима као корелативима временских клауза говори И. Антонић (2001), а прилог онда као конкретизатор неких везничких значења помиње Ј. Чудомировић (2015). На све налазе из тих студија који буду за нас релевантни упућиваћемо у току рада. 1.3. Шта је занимљиво у вези с прилозима онда и тад(а)? Добро је познато да је домен времена, пошто је апстрактан, организован метафорички, тако што је на њега делимично пројектована структура просторног домена. На то, између осталог, указују и речничке парафразе заменичких прилога за време: РСЈ као прво значење прилога тад(а) наводи „у то време, у то доба, у том тренутку” – при чему поименичена показна заменица тај служи у својој основној употреби да укаже на нешто што постоји у близини саговорника. Слично томе, као прво значење прилога онда тај речник наводи „у оно време, за оно доба” – дакле, употребљавајући

О употреби заменичких прилога за време онда и тад(а)

497

показну заменицу онај, која указује пре свега на објекат који је просторно удаљен од обају саговорника. Међутим, употреба заменичких прилога за време у нечему се битно разликује од употребе прилога за место: да је аналогија међу њима потпуна, прилог сад би означавао време у коме је говорник, тад(а) – време у ком је саговорник, а онда – време које је удаљено од обојице. То, наравно, није случај: у типичном говорном догађају саговорник се налази у истом времену као и говорник, дакле „сад” – због чега тад(а) не може упућивати на време у којем се налази саговорник. Ако је већ тако, да ли је – и, ако јесте, како – тад(а) везано за 2. лице, како би се очекивало на основу његовог корена т-? И да ли је онда везано за 3. лице? Друго: временски одсечци нису нешто што је чулима доступно на начин на који су то физички објекти одн. простор. Они се не могу видети нити се на њих може упутити гестом. Стога, кад се употребе деиктичке речи које упућују на неки период који није садашњи – а типичне међу њима су тад(а) и онда – мора из контекста бити јасно о ком периоду је реч. Практично, то значи да обе те речи морају бити увек употребљене ендофорички. С обзиром на ту околност, може се поставити питање – каква је разлика између тад(а) и онда? То питање има утолико више смисла што се ти прилози често у речницима третирају као синоними: у другом издању Вуковог Рјечника под тада се упућује на онда; РСАНУ као синоним већ за прво, а онда и за треће значење прилога онда наводи тада, а као синоним за друго значење прилога тад(а) наводи онда. Такође, обичном језичком осећању често се чини да разлике међу њима има, али да је тешко ухватљива – а понекад се чини и да су потпуно еквивалентни. 2. Онда 2.1. Време удаљено од садашњости. Прилог онда одиста има значење које би се могло очекивати на основу његовог корена: говорник њиме упућује на време које је релативно удаљено од садашњости. При томе, како смо видели, из контекста мора бити јасно које је тачно време Исто примећује и П. Пипер: „Обележје Peripher, које се у подсистему просторних прилошких локализатора односи на сферу саговорника као оријентир у просторном односу, временски прилози немају из разумљивог разлога што је време говорне ситуације исто, како за говорника тако и за саговорника, па нема ни потребе ни могућности за дистинкције по тој основи” (1988: 47). 

Слично запажа и П. Пипер: „према критерију дисталности у односу на време говорне ситуације” прилог онда је маркиран, а тад(а) неутралан; „прилог онда сам носи или истиче обележје Distal, док у конструкцијама са дисталним значењем у којима је употребљен прилог тад(а) већу улогу у том погледу има сам контекст” (1988: 60). 

498

Душка Б. Кликовац

у питању – постоји, дакле, и анафоричка компонента. Углавном то време припада прошлости (такав је и пр. 1); само у једном примеру из нашег корпуса припада будућности (пр. 3) – и то оној која је далеко не толико објективно колико субјективно (несигурност, неизвесност чини будући тренутак далеким). Врло ретко антецедента нема, него говорник са онда упућује на неко удаљено време које у тренутку говора замишља; у том случају имамо посла с менталном егзофором (пр. 2). У свим примерима уместо онда може бити употребљено и тад(а), али се у том случају значење временске удаљености губи. (1) Истраживачи ће утврдити да је реч о приказу глобуса [...] из 1523. године [...]. Каква год била та истраживачка повест о картографу или земљомеру од кога потиче представљени глобус, несумњиво је да се на њему јасно види исписана и ограничена Србија. И онда је била на списку области о којима је као о политичким зонама потребно водити рачуна. (ЕК: Политика) (2) Читаћу ти, а ти пуши лулу ... Чеперко, онда сам Доситеју читао, као што и теби хоћу да читам [...]. (ЕК: А. Исаковић) (3) О: Ми ћемо можда [ићи на море] у септембру. Ако ја будем имала неки интервал од седмог до пет дана, па спојимо, можда ћемо онда отићи [...]. (Савић и Половина 1989: 109)

Ово значење прилога онда спомињемо на првом месту – како чине и РСАНУ и РСЈ – зато што је очекивано, системско, али је оно прилично ретко (у нашем основном корпусу има свега пет таквих примера). 2.2. Сукцесивност. У другој, много чешћој употреби, онда најављује ситуацију која следи за претходном. У том случају испред тог прилога могу стајати везници и, па (при чему он служи као конкретизатор њиховог значења сукцесивности – в. Чудомировић 2015), а и али. У корелацији са онда, испред прве клаузе може стајати израз као најпре (пр. 4), прво (пр. 6) и сл. У типичном случају друга ситуација следи непосредно за првом – било да међу њима нема временског размака, било да међу њима нема друге релевантне ситуације; тада су прилогу онда синоними затим и потом (пр. 4). Међутим, онда може означити и временски размак између двеју ситуација; тада му је синоним после (пр. 5, 6). У сукцесивном односу могу бити једнократне ситуације (пр. 4, 5) или понављане (пр. 6).  Онда може стајати не испред клаузе, него испред једног њеног члана – онда кад се већ поменута ситуација остварује сукцесивно бар двапут, али са различитим компонентама (с другим трпиоцем, на другом месту, на други начин и сл.): Давил је неколико пута погледао у фон Митерера, па онда у асуру пред собом, све у потајној нади да ће призор пред њим ишчезнути као ружно привиђење [...] (Андрић).

О употреби заменичких прилога за време онда и тад(а)

499

(4) Јеротије их најпре премерава све, па онда почиње свечаним тоном. (Нушић) (5) ЈЕРОТИЈЕ: [...] Него, господине Жико, кад би ти могао некако да се раздремаш? [...] ЖИКА: Па ја бих могао ... само ... ЈЕРОТИЈЕ: Само би заспао у првој општини и онда ко зна кад би се пробудио. (Нушић) (6) И кад је, као млађи, служио по жупама, он је долазио кад год је могао у Травник и ту је прво навраћао Морди у дућан па тек онда одлазио жупнику у Долац. (Андрић)

Кад има више сукцесивних ситуација, као што је случај у приповедању, онда служи да сегментује тај низ – да га раздвоји на уже целине, често при томе најављујући промену или преокрет (као у пр. 8): (7) Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошаље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. (Ант.) (8) Али сакривен иза завеса, један или други конзул, или обојица у исто време, зуре у таму и у слаби зрачак противникове светлости и мисле један на другог са ганућем, дубоким разумевањем и искреним жаљењем. Па се онда опет тргну и враћају на посао при догорелим свећама и настављају да пишу своје извештаје [...]. (Андрић)

2.3. Узрочност. Сукцесивне појаве врло често стоје и у узрочно-последичним односу; на основу те егзистенцијалне везе домен узрочности структурира се пресликавањем односа из временског домена – ствара се метафора узрок је појава која претходи последици. Та егзистенцијална повезаност (која се, уосталом, одлично огледа и у семантици везника пошто) очигледна је у примерима који се могу интерпретирати на оба начина – као да друга ситуација следи за првом, али и као да следи из прве, као њена последица: (9) Д: [...] То је та плочица између пршљенова, која хоће да се помери, па онда – па онда притиска живац – П: Па, да. Д: – и онда се он ту укљешти [...]. (Савић и Половина 1989: 175) (10) Царев син успе још једну чашу воде, пукне обруч и трећи; онда се буре распадне, а змај излети из њега, па на путу ухвати царицу и однесе је. (Ант.)

500

Душка Б. Кликовац

У случајевима кад онда најављује ситуацију која је последица претходне, узрок може бити експлицитно именован узрочном клаузом: (11) Тако да им је хитно потребан приправник, и пошто имају неке везе на факултету, имају некога, онда се тај ваљда, Ахмедовић [...] распитивао и тражио неког бољег студента [...]. (Савић и Половина 1989: 129) (12) Али, будући да тај термин није коришћен онда наставници се једноставно збуне и мисле [...] (Савић и Половина 1989: 198) (13) ВИЋА (злобно): Из овога се писма види да госпођица воле неког и зато се према честитим домаћим синовима онако понаша. Па кад је тако, онда бар нека пукне брука! (Нушић)

Међутим, ситуација која је узрок не мора се експлицитно означити, него може бити имплицитна у претходном контексту, из којег се реконструише: (14) П[родавац]: Шта је шта ’оћеш? К[упац]: Ништа. К[упац]: Па онда пусти оног ко оће да купи. (Савић и Половина 1989: 205) [= „Кад/Пошто ништа нећеш...”]

2.4. Однос између премисе и закључка. Однос између узрока и последице постоји у стварном свету; у домену закључивања (епистемичком домену) њему одговара однос између премисе и закључка: као што последица следи за узроком, тако и закључак следи за премисом. У овој употреби онда, дакле, најављује закључак: (15) Л: А чекај! Јесу они то тражили // мислим није то ваша тема за знање језика. Кад ти кажеш „Југославија има”, па лупиш „1820” [...] В: Не, тачно тражи. Л: Па то је онда испит из географије. (Савић и Половина 1989: 93) (16) Пошто је поезија облик комуникације, онда су и песме са посветама посланице или писма упућена не само читаоцу већ пре свега оном на кога се посвета односи. (ЕК: Политика)

2.5. Условљеност. Ситуација која претходи некој другој често је и услов да се она оствари. Стога се структура временског домена пресликава и на домен условљености: услов је ситуација која претходи, условљена ситуација је она која следи. У овој употреби онда, дакле, најављује условљену ситуацију. У неким примерима онда се може интерпретирати и као временско и као условно – постоји временска сукцесивност, али ситуација која претходи другој истовремено ову другу и условљава:

О употреби заменичких прилога за време онда и тад(а)

501

(17) С: Уствари би добро било засадити [купине] уз целу међу, па овај да то буде живица, и онда лепо имаш живицу, а имаш и воћа сваке године. Купине увек рађају. [= „кад/ако то тако засадиш...”] Д: Да, само пре треба наћи радника да ископа рупе и изриља, па онда је лако садити […] [= „кад/ако ти он ископа рупе и изриља”] (Савић и Половина 1989: 158)

Услов може бити исказан условном клаузом; онда се у том случају сматра њеним корелативом. Углавном стоји у постпозицији у односу на њу (пр. 18, 20), али то није обавезно (пр. 19): (18) Ако су све тачке неке рогљасте површи, изузев темена, са исте стране извесне равни [...], онда ту рогљасту површ називамо једнострано раширеном. (ЕК: З. Лучић) (19) – Ја не мислим да будем дилетант. Чим свршим студије почећу да радим. – Чак и онда ако будете морали напустити свој досадашњи начин живота? (ЕК: Б. Ћосић) (20) Зависи од дужине хода. Ако дуже идем, онда се пој- онда осећам бол. (Савић и Половина 1989: 169)

Условна клауза не мора бити експлицирана, него се услов може реконструисати из претходног контекста: (21) КАПЕТАН: [...] (Ђоки.) Је л’ тако? То писмо те боли, је ли? Е, онда читај, господине Вићо, знаш како ми је уживање туђа писма да читам. Само, молим те, слово по слово, сваку реч да чујемо. (Нушић) [= Ако те то писмо боли,...] (22) Предстоји нам још један тежак посао. Морамо да склопимо игру са играчима из Немачке. Радићемо једни за друге и онда неће бити проблема. (ЕК: Политика) [= „Ако будемо радили једни за друге,...”]

2.6. Набрајање. Онда се употребљава и у набрајању, често иза везника па. Обично служи да низ ставки подели на мање целине (пр. 24). И ова употреба је у вези с временском сукцесивношћу, преко метафоре набрајање је ређање предмета (при чему је метафорички предмет – ставка у набрајању).

 Постоји један случај где се условна конструкција комбинује с конституентском негацијом, кад ако стоји испред конституента који се негира, а онда испред оног за чији се садржај каже да важи уместо тог негираног: Уместо да им овај митинг остане у сећању ако не по обореним рекордима, онда барем по добрим резултатима пливачи ће га [...] упамтити по томе што је уместо два, трајао један дан [...] (ЕК).

502

Душка Б. Кликовац

(23) Б: [...] Рецимо, не могу да се уопште... скоро са осећањима никако не владају, рецимо неко осећање. Добро, туга, жалост, то... али нешто тако финије нежност... С: Термини за означавање осећајности. Б: Да, да. Јако, јако лоше ту. Рецимо то. Онда јако мали број глагола знају. (Савић и Половина 1989: 192) (24) ЈЕРОТИЈЕ: [...] па видиш ваљда и сама да ми је оволика глава од брига!... Лице... антидинастички списи, плава риба, класа, пандури, расол за господина Жику, па онда фењер, па поп, па класа, распис председницима општина. Све се то, видиш, меша у мојој глави и крчка... (Нушић)

2.7. Редослед по важности. Кад се наводе ставке по редоследу важности – прво најважнија, затим она која је мање важна, и тако редом (ако их има више) – онда најављује другу (или и неку следећу). Испред њега често стоје везници а и па, а испред прве ставке у набрајању, у корелацији с онда, по правилу стоји неки израз који наглашава њену већу важност: пре свега (пр. 25), на првом месту (пр. 26), најпре и сл. И овде имамо посла са сукцесивношћу, али је концептуализација времена другачија него у претходном случају: док је код набрајања посматрач био изван временске линије, овде је он унутар ње – он стоји, а према њему долазе ставке по редоследу важности. А редослед ставки по којем је најважнија од њих прва, а мање важна иза ње резултат је метафоре бити поређен је учествовати у трци. (25) [...] али је вероватно да ће бити још догађаја који ће потврдити да је странкама које су чиниле некадашњу коалицију „Заједно”, а сада су ушле у ДОС, пре свега стало до фотеља, па тек онда до грађана. (ЕК: Политика) (26) Ја сам Талијан на првом месту, а онда војник. (РСАНУ: М. Булатовић)

2.8. Корелатив временских клауза. Онда може бити и корелатив временских клауза – пре свега оних с везником кад (наишли смо на свега по један пример с везницима док – пр. 27, чим – пр. 33, и пошто). Раздвојићемо два случаја – кад је онда у антепозицији у односу на зависну клаузу и кад је у постпозицији у односу на њу. 2.8.1. Кад онда стоји испред временске клаузе, ситуације временске и више клаузе су по правилу истовремене – а то може значити да се поклапају, при чему обе ситуације могу бити трајне (пр. 27) или обе тренутне (пр. 28), или може значити да једна ситуација обухвата другу, при чему  Више о овој метафори, као и о концептуализацији времена у српском језику, в. у Кликовац 2004.

О употреби заменичких прилога за време онда и тад(а)

503

ситуација више клаузе може бити тренутна, а зависне трајна (пр. 29) или обрнуто (пр. 30). Врло ретко (наишли смо на свега три таква примера) ситуације из зависне и више клаузе су сукцесивне; кад тада има вредност „пошто” (пр. 31): (27) Зато старост, као огледало, прокаже шта је човек био унутрашње целог свог века, и онда док је маска младости могла још да прикрива сву наказност која је стајала иза ње (Антонић 2001: 290, Ј. Дучић). (28) [...] те се трже тек онда кад вранац устукну [...] (Антонић 2001: 289, С. Ранковић). (29) Митровић је умро млад, управо онда кад је тек имао да ради. (Скерлић) (30) Под условом да ја сада, приликом прегледа, нађем да стање није горе него што је било онда када си овде дошао. (Савић и Половина 1989: 175) (31) Дакле, у центру ових расправа јесте питање треба ли прихватити захтеве хашког тужиоца или не. Одговор је могућ тек онда када се претходно одговори на основно питање, а то је да ли је СРЈ правно обавезна да поступи по тим захтевима. (ЕК: Политика)

Одакле онда у значењу истовремености – што је, како ћемо видети, сфера прилога тад(а)? Рекли бисмо да је у питању, просто, корелативна употреба прилога онда: њиме говорник сугерише саговорнику да је време на које се тим прилогом упућује овоме непознато (те ће се исказати временском клаузом) – а удаљеност је, као што је добро познато, изворни домен за концептуализацију појмова познатости/непознатости; релевантна метафора гласи познато је близу, непознато је далеко. Било да означава истовременост или, евентуално, сукцесивност, онда у антепозицији нема семантички допринос и по правилу се може изоставити.  Исто се догађа и код месних клауза: иако се као корелативи могу јавити и заменички прилози 1. и 2. лица, ипак су прилози онде/тамо, онуда, онамо и сл., који упућују на простор удаљен од говорника и од саговорника, у тој улози најчешћи (в. Кликовац 2011). И. Антонић даје слично, мада не и сасвим исто тумачење. Констатујући да је од трију заменичких прилога – сада, тада и онда – овај последњи „изразито најфреквентнији”, она даје следећи коментар: „Он показује, на временској оси, највећу удаљеност од говорног лица, па и најнижи степен одређености” (Антонић 2001: 303).  И П. Пипер примећује да „постоје позиције у којима дистално значење прилога онда слаби, или нестаје, на пример, у корелативним реченицама, где се заправо заменичка реч онда понаша превасходно везнички”, и даје управо пример са онда у антепозицији: То је било само за тренутак, онда када су се сукобили (Пипер 1988: 69). За онда у постпозицији, како ћемо видети, то не важи.  Кад онда не може да се изостави, то је из стилских разлога (нпр. кад служи за наглашавање: Фратри, који зазиру од сваке новине и не воле да им се ико меша у

504

Душка Б. Кликовац

2.8.2. Кад стоји иза временске клаузе а испред осталих чланова више клаузе, онда може означавати да су ситуације које оне означавају сукцесивне (било да су у питању једнократне, као у пр. 32, или понављане, као у пр. 33); кад има вредност „пошто”: (32) Но када бих завршио Оченаш и још једну молитву ..., онда бих... почео да се молим за дуг живот моје мајке... (Антонић 2001: 292, Д. Киш). (33) Тек се почело примећивати како, чим би он из певнице опазио да је она у своме столу, одмах би онда његово певање толико постајало заносно [...]. (ЕК: Б. Станковић)

Онда може стајати иза временске клаузе и када су ситуације из временске и више клаузе истовремене. Те примере можемо поделити у две групе. У првој, обе ситуације су понављане и кад је блиско са ако, чиме се имплицира однос условљености. Другим речима, иако су те две ситуације на временском плану симултане, на метафоричком су сукцесивне: (34) Тражена роба је често висила ту, надохват руке, и кад би му каваз то приметио, дућанџија би или одговарао мирно да је то продано или би плануо: – Кад ја кажем да нема, онда нема. За тебе: нема. (Андрић) (35) Кад се каже Живанши, онда се мисли на помпезан „њу лук” и раскошне жене, на накит, шешире, рукавице, лаковану кожу и високе потпетице. (ЕК: Политика)

У другој групи примера у којима онда у постпозицији означава истовременост, нема те нијансе метафоричке сукцесивности и онда је употребљено чисто анафорички – што је употреба која је типична за прилог тад(а). Нарочито је илустративан следећи пример, где су онда и тад употребљени као синоними: (36) И онда сам ја питао и још једно питање поставио: „Па добро, о чему ви говорите немачки, када ви, уствари говорите немачки а када говорите матерњи?” Каже, о школи, о филму, о телевизији. Уопште, све оно што се односи на Немачку, тад се употребљава немачки језик. А кад се говори о домовини, или шта ја знам, неким проблемима у кући, онда се, каже, говори матерњим језиком. (Савић и Половина 1989: 198)

Ова последња група примера могла би се, по чисто анафоричкој употреби прилога онда, прикључити примерима који следе. њихове послове, па ни онда кад је то у најбољој намери, најпре су посматрали све то са снебивањем [...] (Андрић)), или из контекстуалних. Ови други су разнолики и непредвидљиви, а обично се своде на отклањање двосмислености.

О употреби заменичких прилога за време онда и тад(а)

505

2.9. Чиста анафора. У неким случајевима онда се употребљава чисто анафорички, те означава истовременост двеју ситуација – што је типична употреба прилога тад(а): (37) Сваког уторка (зашто баш онда?!), од Перишића сте тражили по 400 комада метака за карабин, специјално адаптиран за Ваше раме [...]. (ЕК: Политика) (38) Моји родитељи Малиша и Станка су сељаци и дан-данас живе у Јасиковици. Често их обилазим и онда се сит изразговарам са својим сељанима. (ЕК: Политика)

3. Тад(а) 3.1. Истовременост. Тад(а) се употребљава искључиво ендофорички, и то типично анафорички. Шта, с обзиром на то да тај прилог има временско значење, значи анафоричко упућивање? То значи да тад(а) упућује на неко време поменуто у претходном тексту и ситуацију која следи смешта у однос према том времену. Кључно је овде приметити да је по природи ствари тај однос – однос поклапања. Дакле, прилог тад(а) типично означава да се време ситуације која следи поклапа са временом које је означено антецедентом. Истовремене могу бити две трајне ситуације (пр. 39, 40), трајна и тренутна – при чему се друга смешта унутар прве (пр. 41), тренутна и трајна – при чему се прва смешта унутар друге (пр. 42), или – што је најређе – обе тренутне (пр. 43): (39) Педесетих година XVIII века та верска гоњења била су дошла до свога врхунца, и тада су војничком силом цели српски крајеви нагоњени у унију. (Скерлић) (40) У тим тренуцима примирја и одмора они [конзули] су се гледали збуњени и постиђени, као иза сна, тражећи у себи друга, лична осећања за свога противника и питајући се у којој мери смеју да им пусте маха. Они су се тада дружили, тешили, даривали, дописивали, са топлином и пријатељством [...]. (Андрић) (41) Понесен тим таласом огорчења против насиља и нереда, младић је савладао у себи страх, ућуткао обзире и ставио свој потпис уз двадесет хиљада потписа париских грађана. Томе потпису претходиле су толике унутарње борбе да је Давилу изгледало да његово Тад(а) се употребљава катафорички када је корелатив у антепозицији према зависној клаузи (в. т. 3.3) и у примерима као што је следећи, где је употребљен као атрибут: Љубомир П. Ненадовић, тада већ писац од гласа, кренуо је тај лист 1850. у Београду [...] (Скерлић). Оба случаја су сразмерно ретка. 

506

Душка Б. Кликовац

име није изгубљено међу двадесет хиљада других имена, већином јачих и познатијих од његовог, него исписано огњеним словима на вечерњем небу над Паризом. Тада је осетио како човек може да се ломи и подваја у себи [...]. (Андрић) (42) Нашао се са јеромонахом Пахомијем, бледим и уздржљивим калуђером који је тада опслуживао православни храм Св. Михаила Архангела. (Андрић) (43) Млади гитариста [...] несигурно је устао и пошао за девојком [...], али се стара надменка изненада окренула (тад су сви из близине видели њено збрчкано, бркато лице, око којег су облетали лептири), приковавши младића на месту леденим погледом. (ЕК: М. Савић)

Често је уместо тад(а) могуће употребити и онда, али са већим или мањим изменама у значењу, које уноси семантика овог другог прилога а допушта их контекст. У пр. 40 онда би најавило последицу; у пр. 41 и 43 означило би сасвим другачији временски однос – сукцесивност; у пр. 42 унело би нијансу удаљености прошлог тренутка од садашњег. Важно је, такође, напоменути да се друга ситуација може „читати” као трајна и ако је означена свршеним глаголом: ако је тај свршени глагол одговарајуће семантике, он се може тумачити као резултативан – као да означава околности настале вршењем радње коју означава. У тим околностима се, онда, одиграва друга ситуација. Да је у тим примерима употребљено онда, свршени глагол би означавао тренутну ситуацију, а та и она коју најављује онда концептуализовале би се као сукцесивне: (44) Био је [„Луди Швабо”] дивовске снаге и, кад би попио мало ракије, у чаршији су терали са њим увек исту грубу шалу. Пазарним даном дали би му да попије полић-два и турили у руке тољагу. Лудак је тада заустављао хришћанске сељаке и почињао да их талуми увек истим речима... (Андрић) [= кад је имао тољагу, лудак је заустављао...] (45) Од седамдесете до осамдесете руке се тресу, ноге клецају, очи не виде, уши не чују, памет изанђа; човјек се обично подјетињи, и тада одиста врло често личи на онога у чијих се десет година најпослије бијаше загледао [= на мајмуна]. (Ант.) [= кад је детињаст,...]

Најзад, тренутна ситуација може прекинути трајну, где, заправо, имамо посла не више са истовременошћу, него са сукцесивношћу (в. т. 3.2); у примерима из корпуса такав прекид је нагао и неочекиван: (46) На махове му се чинило да треба још само мало времена и мало напора па да се између њега и везира развије и устали право пријатељство и присан људски однос.

О употреби заменичких прилога за време онда и тад(а)

507

И управо тада увек се дешавало понешто што је одједном показивало ову непрелазну раздаљину која их дели, што је везира приказивало у посве новој светлости, горе и жалосније него што га је сликао Давна у својим разговорима [...]. (Андрић) (47) Њих су била свега два брата. Старији брат радио је са оцем, док је Муса послат у Сарајево на школу. Тада је нагло и неочекивано умро стари Крџалија. (Андрић)

3.2. Сукцесивност. Некад је однос између две ситуације (које су типично тренутне) такав да се не може протумачити као истовремен; у том случају тад(а) означава сукцесивност. Ипак, она обично није неутрална, него има додатне нијансе: за разлику од онда, прилог тад(а) уноси значење тесне везаности између две ситуације – значење непосредне сукцесивности (пр. 48) или последице (пр. 49) (ово друго значење, како смо видели, може имати и онда): (48) А кад би мајстор опет приметио његову расејаност, падао је први шамар оном слободном левом руком на чијем се кажипрсту слаже збријана сапуница. Сва је вештина била тада не испустити тас из руку и мирно отрпети шамар [...]. (Андрић) (49) – Не помаже му, господине, – рече калуђер светом Сави – ни молитва ни крштење: он све једно те једно. Свети Сава тада каже чобанима да умлате вука. (Ант.)

Тад(а), такође, може најављивати другу ситуацију као изненадну или драматичну: (50) Кад је фра Лука стигао, жена је била већ други дан у стању потпуне клонулости, сва згрчена, и нико је није могао кренути из њеног мрачног ћутања. Најпре није хтела да окрене главу. Али у једном тренутку расклопивши само мало очне капке, угледала је тешке фратарске сандале, па крај од хабита и бели конопац којим се фратри опасују, а затим је пошла полако и мрзовољно погледом уз фра Луку, онако мршавог и дугачког, и требало јој је дуго док је дошла до његове седе главе и сусрела његов модар и насмејан поглед. Тада одједном жена прасну у смех, неочекиван, лудачки, и без краја. (Андрић) (51) Оба брата су загледала исту девојку, из Вилића. Просили су је обојица. Дали су је старијем. Тада је Муса нестао из Травника. (Андрић)

У току приповедања тад(а) може служити сегментацији приповедачког низа (пр. 52), при чему може најављивати завршни догађај (пр. 53); ову употребу, како смо видели, покрива и онда:

508

Душка Б. Кликовац

(52) Кад почне да мери, настаје око њега свечана тишина. Док удешава кантар, он зауставља дах и, свечан и сабран, расте и пада са лаганим колебањем мере. Жмурећи на једно око, удешава савесно и помиче пажљиво кантарско јаје у правцу противном од теже терета, још мало, још само мало, док се кантар не укочи, стане и покаже праву меру. Тада Ибрахим-ага одвоји руку, подигне лице, не скидајући очи са цифре, и викне јасно, строго и неоспорно број ока. (Андрић) (53) У време Косовске битке пошао је и Марко да помогне кнезу Лазару у борби с Турцима. Узео је најкраћи пут за Косово. После неколико корака укопа се Шарац у земљу до чланака; напрегнувши се мало пође даље, ну сада се укопа до колена; великим напрезањем искобеља се, али после мало корака пропадне у земљу до стремена, тако да се ни највећим напрезањем не могаше ископати. Тада Шарац предложи Марку да се врате и пођу другим путем за Косово. (Ант.)

Међутим, тад(а) може означавати сукцесивност и без икаквих додатних нијанси – што је примарна сфера прилога онда; то је у нашем корпусу нарочито случај у народним приповеткама: (54) Цару би жао кћери, кан’ти кад му је једна, па поврати младића и даде му тражен прстен. Тада га змија посестрима испрати до онога мјеста гдје су се први пут састали [...]. (Ант.)

3.3. Корелатив временских и условних клауза. И овде ћемо раздвојити тад(а) у постпозицији и у антепозицији у односу на зависну клаузу, најпре временску, а затим условну. 3.3.1. Тад(а) као корелатив временских клауза. Кад је тад(а) у постпозицији, ситуације временске и више клаузе могу бити истовремене и сукцесивне. Кад су истовремене, могу бити једнократне (пр. 55) и понављане; у овом другом случају временско значење може бити блиско условном (пр. 56). Тад(а) је понекад заменљиво са онда, али овај други прилог би унео оно своје значење које одговара датом контексту: у пр. 55 би имплицирало временску удаљеност од садашњег тренутка, а у пр. 56 би наглашавало условљеност: (55) Како смо се ми овде доселили, седамдесет пете, / кад су нам овде срушили кућу па смо се овде преселили // тај дечак // студент тада // отвори најгромогласнију песму и свирку / од које се све ори / испод моје собе / од које се тресу зидови. То је фантастично. (Савић и Половина 1989: 133) (56) Он је ваљао у својој простоти и једноставности, али када је хтео да буде модернији и књижевнији, да слика сложенији и шаренији варошки живот, да прави психолошке студије и решава политичке и

О употреби заменичких прилога за време онда и тад(а)

509

социјалне проблеме, тада је био усиљен, невешт, претенциозан, доцније развучен и досадан. (Скерлић)

Кад су ситуације временске и више клаузе сукцесивне, врло често тад(а) има своја основна значења; тако у пр. 57 тај прилог другу ситуацију смешта у исту прилику којој припада и прва, док би онда означавало чисту сукцесивност. Међутим, у неким случајевима тад(а) је употребљено чисто анафорички, без додатних нијанси (пр. 58) – и тада су тад(а) и онда потпуни синоними: (57) Када је пре нешто више од годину дана ОПЕК одлучио да смањи дневну производњу сирове нафте за око три милиона барела (скоро 159 литара) цена се тада била спустила испод првог двоцифреног броја. После су уследила нагла поскупљења [...]. (ЕК: Политика) (58) Тек када главни књижевни радници доврше своје развијање и даду своја дефинитивна дела, када се могадне гледати на данашњу књижевну производњу из извесне историјске перспективе, тек тада ће се моћи поуздано и одређено говорити шта је данашња српска књижевност. (Скерлић)

Кад су ситуације сукцесивне и понављане, временско значење може прелазити у условно; у том случају може се употребити и тад(а) – пошто је анафоричко, и онда – јер означава метафоричку сукцесивност: (59) Кад се човеку све сурва и обурва, тада му је женско све (Антонић 2001: 292, Д. Ћосић).

Корелативно тад(а) у антепозицији није често. Ситуације временске и више клаузе су најчешће истовремене (пр. 60), али могу бити и сукцесивне (пр. 61). Какве год да су, на тим местима би могло бити, без разлике, употребљено и онда (које је у тој употреби много чешће): (60) Временска перспектива је најважнија али она стиже увек као накнадна памет и нема је тада када нам је најпотребнија. (ЕК: Политика) (61) Слика о Атељеу 212 формирала се тек тада када је стао на четири своја јака уметничка стуба. (ЕК: Политика)

3.3.2. Тад(а) као корелатив условних клауза. У овом случају тад(а) се налази практично само у постпозицији (пр. 62); у ЕК смо наишли само на један недвосмислен пример с корелативним тад(а) у антепозицији (пр. 63):

510

Душка Б. Кликовац

(62) Ако не уложиш у добру расу [...], у савремену шталу, у квалитетну храну, тада ће све пропасти, па и сав твој рад и труд [...]. (ЕК: Политика) (63) О, и ми вам знамо бити добри и прекрасни, али само тада ако је нама самима добро и прекрасно. (ЕК: Ф. Достојевски)

Условна клауза не мора бити експлицирана, него се може подразумевати у претходном контексту; ову употребу, видели смо (т. 2.5), покрива и онда: (64) Сва је вештина била тада не испустити тас из руку и мирно отрпети шамар, јер тада је све остајало на томе. (Андрић) [= ако не би испустио тас из руку и ако би мирно отрпео шамар,...]

4. Закључак 4.1.1. Семантика прилога онда развила се у две линије. У првој је основно значење егзофоричко: говорник са онда упућује на време које је удаљено од тренутка говора – као што са онде указује на простор далеко од себе и од саговорника. Међутим, док се садржај прилога онде може – помоћу геста – попунити елементом ванјезичке ситуације, садржај прилога онда не може, него се то мора учинити из контекста; стога такво онда мора у исто време бити и анафоричко (в. т. 2.1. у овом раду). Вероватно се из те употребе, а под утицајем других синонимичних веза са прилогом тад(а), развија она у којој је онда чисто анафоричко и означава истовременост двеју ситуација (т. 2.9). Друга семантичка линија заснована је на сукцесивности, кад онда значи „затим, потом”. Није јасно каква је веза између ове семантичке линије и претходне; можемо само рећи да је у овој другој опет сасвим превладала анафоричка компонента, али на особен начин – тако да онда означава да друга ситуација следи за првом (т. 2.2). Затим се из временског следа развијају друге, метафоричке врсте следова: узрочност (т. 2.3) – а из узрочности у стварном свету и узрочност у епистемичком домену, као однос између премисе и закључка (т. 2.4); условљеност (т. 2.5); набрајање (т. 2.6); и редослед по важности (т. 2.7). Ево табеле која приказује учесталост различитих употреба прилога онда (без корелативних) у нашем основном корпусу:

511

О употреби заменичких прилога за време онда и тад(а)

2

2

1 2

1 11

1

1 4

Редослед по важности Чиста анафора

22

Набрајање

14 10 20

Закључивање

1 0 1 4 8

Импл.

Сукц. + узрок

1

1 2 0 1 8

17

Експл.

Импл.

1

Експл.

4

Узрочност

Сукц. + услов

Андр. Скер. Ант. Нуш. Разг.

Условљеност Сукцесивност

Време удаљено од садашњег

1

Табела јасно приказује колико је егзофоричка употреба ретка, те да је типично значење прилога онда – значење сукцесивности. Најређе је значење редоследа по важности, које у нашем основном корпусу није ни забележено. С друге стране, типична употреба прилога тад(а) чисто је анафоричка: он упућује на време исказано у претходном тексту. Такво упућивање по дефиницији значи да се ситуација коју он најављује поклапа са претходно поменутим временом – а то значи да он типично означава истовременост (т. 3.1). Онда и тад(а) су у тим својим значењима дистинктивни. То се лепо види из следећих парова реченица: (1а) Скочио је. Онда је рекао „хоп”. = Прво је скочио, па затим рекао „хоп”. (1б) Скочио је. Тада је рекао „хоп”. = Скочио је и притом рекао „хоп”. (2а) Одмарао се. Онда је читао. = Најпре се одмарао, а потом читао. (2б) Одмарао се. Тада је читао. = Читао је док се одмарао. Тад(а), међутим, не означава само истовременост, него покрива распон од истовремености па до чисте сукцесивности, преко прелазних значења, у којима означава маркирану сукцесивност – да се друга ситуација одвија у околностима које је прва произвела, да друга непосредно следи за првом, да је друга последица прве, да друга ситуација прекида прву, да друга наилази нагло или изненадно (т. 3.2). То је, дакле, континуум од значења које је дистинктивно у односу на онда па до значења које је сасвим синонимично са онда. У средишњем делу тог континуума разлике у значењу могу бити веће или мање, а понекад су у питању само нијансе. Ево табеле која приказује учесталост употреба прилога тад(а) (без корелативних) у нашем основном корпусу:

512

Душка Б. Кликовац

Андр. Скер. Ант. Нуш. Разг.

Истовременост

Сукцесивност

29 57 9 1

12 18 1

Везаност за 2. одн. 3. лице прилога онда и тад(а) види се у егзофоричком значењу прилога онда (када је оно везано за простор 3. лица, који је удаљен од саговорникâ), као и у анафоричкој употреби прилога тад(а): тиме што на садржај претходног контекста упућује прилогом за 2. лице, говорник тај садржај смешта у саговорников простор релевантности одн. пажње, сугеришући му да је он за њега важан (в. о томе више у Кликовац 2006, 2013). 4.1.2. Оба прилога се могу употребити и као корелативи зависних клауза – временских и условних. Што се временских клауза тиче, онда у постпозицији означава временску сукцесивност, условљеност (као метафоричку сукцесивност) и истовременост (т. 2.8). У овом последњем случају је употребљено чисто анафорички (што је, како смо видели, сфера за коју је „задужено” тад(а)). У антепозицији означава најчешће истовременост; то би се могло сматрати његовом чисто корелативном употребом, насталом на основу метафоре непознато је далеко (в. т. 2.8.1). Онда је у том случају синонимично са тад(а), али је знатно чешће од њега. Размотрићемо још један пар примера: (3а) Кад је скочио, онда је рекао „хоп”. (3б) Онда кад је скочио, рекао је „хоп”. У пр. 3а ситуације су сукцесивне, а пр. 3б може се тумачити и као да су сукцесивне и као да су истовремене; другим речима, онда ништа не доприноси тумачењу односа између две ситуације. Дакле, кад треба да означи сукцесивност – стварну или метафоричку – онда стоји у постпозицији у односу на зависну клаузу. Кад промени место и пређе испред временске клаузе, оно губи значење сукцесивности.10 Као корелатив условних клауза, прилог онда у постпозицији означава опет сукцесивност, само што је она метафоричка. У антепозицији је знатно ређи и та се употреба може тумачити као аналошка према постпозитивној (т. 2.5).

10 Тад(а) није осетљиво на промену места: реченице Кад је скочио, тад је рекао „хоп” и Тада кад је скочио, рекао је „хоп” еквивалентне су.

О употреби заменичких прилога за време онда и тад(а)

513

Кад је тад(а) корелатив временске или условне клаузе и налази се у постпозицији, то је такође његова анафоричка, дакле – типична употреба. Када се – што је сразмерно ретко за временске клаузе, а изузетно за условне – налази у антепозицији, оно није анафоричко, али је и даље ендофоричко, тако да је та употреба могла настати аналогијом према анафоричкој (т. 3.3). Приказаћемо табелом употребу онда и тад(а) као корелатива временских и условних клауза (стрелица приказује смер у којем делује аналогија): Антепозиција Временске клаузе онда типично тад(а) могуће Условне клаузе онда могуће тад(а) изузетно

← ← ←

Постпозиција онда типично тад(а) могуће онда типично тад(а) могуће

4.1.3. Напоменимо још једном да је корелативна употреба ових двају прилога различито мотивисана, али су они у тој употреби синонимни. Можда захваљујући синонимији у том сегменту њихове употребе, они се мешају и у другим својим употребама. Два су главна места на којима се то дешава. Онда „цури” у сферу прилога тад(а) кад је чисто анафоричко, те означава истовременост; то се може догађати кад повезује независне клаузе (о томе смо говорили у т. 2.9) или кад је корелатив временске клаузе у постпозицији (т. 2.8.2). С друге стране, и тад(а) „цури” у сферу прилога онда; то се дешава кад означава чисту сукцесивност (т. 3.2). Приказаћемо цртежом значењске мреже тих прилога (без њихових корелативних употреба, које смо малочас описали); полумасним слогом одштампана су значења која су типична за онај други прилог:

ɞɪɭɝɢɦ ɫɜɨʁɢɦ ɭɩɨɬɪɟɛɚɦɚ. Ⱦɜɚ ɫɭ ɝɥɚɜɧɚ ɦɟɫɬɚ ɧɚ ɤɨʁɢɦɚ ɫɟ ɬɨ ɞɟɲɚɜɚ. Ɉɧɞɚ „ɰɭɪɢ” ɭ ɫɮɟɪɭ ɩɪɢɥɨɝɚ ɬɚɞ(ɚ) ɤɚɞ ɤɚɞ ʁɟ ɱɢɫɬɨ ɚɧɚɮɨɪɢɱɤɨ, ɬɟ ɬɟ ɨɡɧɚɱɚɜɚ „ɰɭɪɢ” ɭ ɫɮɟɪɭ ɩɪɢɥɨɝɚ ɬɚɞ(ɚ) ʁɟ ɱɢɫɬɨ ɚɧɚɮɨɪɢɱɤɨ, ɨɡɧɚɱɚɜɚ ɢɫɬɨɜɪɟɦɟɧɨɫɬ; ɬɨ ɫɟ ɞɨɝɚɻɚɬɢ ɤɚɞ ɤɚɞ ɩɨɜɟɡɭʁɟ ɧɟɡɚɜɢɫɧɟ ɤɥɚɭɡɟ (ɨ ɬɨɦɟ ɫɦɨ ɫɦɨ ɢɫɬɨɜɪɟɦɟɧɨɫɬ; ɬɨɦɨɠɟ ɫɟ ɦɨɠɟ ɞɨɝɚɻɚɬɢ ɩɨɜɟɡɭʁɟ ɧɟɡɚɜɢɫɧɟ ɤɥɚɭɡɟ (ɨ ɬɨɦɟ ɝɨɜɨɪɢɥɢ ɭ ɬ.ɭ2.9) ɢɥɢ ɢɥɢ ɤɚɞ ɤɚɞ ʁɟ ɤɨɪɟɥɚɬɢɜ ɜɪɟɦɟɧɫɤɟ ɤɥɚɭɡɟ ɭ ɩɨɫɬɩɨɡɢɰɢʁɢ (ɬ. (ɬ. ɝɨɜɨɪɢɥɢ ɬ. 2.9) ʁɟ ɤɨɪɟɥɚɬɢɜ ɜɪɟɦɟɧɫɤɟ ɤɥɚɭɡɟ ɭ ɩɨɫɬɩɨɡɢɰɢʁɢ 2.8.2). ɋ ɞɪɭɝɟ ɫɬɪɚɧɟ, ɢ ɬɚɞ(ɚ) „ɰɭɪɢ” ɭ ɫɮɟɪɭ ɩɪɢɥɨɝɚ ɨɧɞɚ; ɬɨ ɫɟ ɤɚɞ ɤɚɞ 2.8.2). ɋ ɞɪɭɝɟ ɫɬɪɚɧɟ, ɢ ɬɚɞ(ɚ) „ɰɭɪɢ” ɭ ɫɮɟɪɭ ɩɪɢɥɨɝɚ ɨɧɞɚ; ɬɨɞɟɲɚɜɚ ɫɟ ɞɟɲɚɜɚ ɨɡɧɚɱɚɜɚ ɱɢɫɬɭ ɫɭɤɰɟɫɢɜɧɨɫɬ (ɬ. 3.2). ɉɪɢɤɚɡɚʄɟɦɨ ɰɪɬɟɠɨɦ ɡɧɚɱɟʃɫɤɟ ɦɪɟɠɟ ɨɡɧɚɱɚɜɚ ɱɢɫɬɭ ɫɭɤɰɟɫɢɜɧɨɫɬ (ɬ. 3.2). ɉɪɢɤɚɡɚʄɟɦɨ ɰɪɬɟɠɨɦ ɡɧɚɱɟʃɫɤɟ ɦɪɟɠɟ ɬɢɯ ɬɢɯ ɩɪɢɥɨɝɚ (ɛɟɡ(ɛɟɡ ʃɢɯɨɜɢɯ ɤɨɪɟɥɚɬɢɜɧɢɯ ɭɩɨɬɪɟɛɚ, ɤɨʁɟɤɨʁɟ ɫɦɨ ɫɦɨ ɦɚɥɨɱɚɫ ɨɩɢɫɚɥɢ) ɢ ɢ Душка Б.ɭɩɨɬɪɟɛɚ, Кликовац 514 ɩɪɢɥɨɝɚ ʃɢɯɨɜɢɯ ɤɨɪɟɥɚɬɢɜɧɢɯ ɦɚɥɨɱɚɫ ɨɩɢɫɚɥɢ) ɫɟɦɚɧɬɢɱɤɟ ɨɞɧɨɫɟ; ɩɨɥɭɦɚɫɧɢɦ ɫɥɨɝɨɦ ɨɞɲɬɚɦɩɚɧɚ ɫɭ ɡɧɚɱɟʃɚ ɤɨʁɚɤɨʁɚ ɫɭ ɬɢɩɢɱɧɚ ɫɟɦɚɧɬɢɱɤɟ ɨɞɧɨɫɟ; ɩɨɥɭɦɚɫɧɢɦ ɫɥɨɝɨɦ ɨɞɲɬɚɦɩɚɧɚ ɫɭ ɡɧɚɱɟʃɚ ɫɭ ɬɢɩɢɱɧɚ ɡɚ ɨɧɚʁ ɞɪɭɝɢ ɩɪɢɥɨɝ: ɡɚ ɨɧɚʁ ɞɪɭɝɢ ɩɪɢɥɨɝ: ɂɫɬɨɜɪɟɂɫɬɨɜɪɟɦɟɧɨɫɬ ɦɟɧɨɫɬ

Ɍɚɞ(ɚ) Ɍɚɞ(ɚ)

Ɇɚɪɤɢɪɚɧɚ Ɇɚɪɤɢɪɚɧɚ ɫɭɤɰɟɫɭɤɰɟɫɢɜɧɨɫɬ ɫɢɜɧɨɫɬ

ɇɟɦɚɪɤɢɪɚɧɚ ɇɟɦɚɪɤɢɪɚɧɚ ɫɭɤɰɟɫɢɜɧɨɫɬ ɫɭɤɰɟɫɢɜɧɨɫɬ

Ɉɞɧɨɫ Ɉɞɧɨɫ ɩɪɟɦɢɫɚ ɩɪɟɦɢɫɚ – ɡɚɤʂ. – ɡɚɤʂ.

ɑɢɫɬɚ ɑɢɫɬɚ ɚɧɚɮɨɪɚ ɚɧɚɮɨɪɚ

ɍɫɥɨɜɍɫɥɨɜʂɟɧɨɫɬ ʂɟɧɨɫɬ

ɍɡɪɨɱɍɡɪɨɱɧɨɫɬɧɨɫɬ

ɇɚɛɪɚɇɚɛɪɚʁɚʃɟʁɚʃɟ Ɋɟɞ.Ɋɟɞ. ɩɨ ɩɨ ɜɚɠɧ. ɜɚɠɧ.

ȼɪɟɦɟ ɭɞɚ-ɭɞɚȼɪɟɦɟ ʂɟɧɨ ɨɞ ɨɞ ʂɟɧɨ ɫɚɞɚɲʃɨɫɬɢ ɫɚɞɚɲʃɨɫɬɢ

ɋɭɤɰɟɫɢɜɧɨɫɬ ɋɭɤɰɟɫɢɜɧɨɫɬ

Ɉɧɞɚ Ɉɧɞɚ ɇɚ ɰɪɬɟɠɭ ɫɟ ʁɚɫɧɨ ɜɢɞɢɜɢɞɢ ɨɧɨ ɨɧɨ ɲɬɨɲɬɨ ɛɢ ɫɟ ɦɨɝɥɨ ɩɪɟɬɩɨɫɬɚɜɢɬɢ ɇɚ ɰɪɬɟɠɭ ɫɟ ʁɚɫɧɨ ɛɢɢɫɟɬɟɨɪɢʁɫɤɢ ɢ ɬɟɨɪɢʁɫɤɢ ɦɨɝɥɨ ɩɪɟɬɩɨɫɬɚɜɢɬɢ – ɞɚ–ɫɭ ɭ ɤɨʁɢɦɚ ɫɭ ɨɧɞɚ ɢ ɬɚɞ(ɚ) ɫɢɧɨɧɢɦɢɱɧɚ ɦɚɪɝɢɧɚɥɧɚ (ɭ ɫɦɢɫɥɭ ɞɚɡɧɚɱɟʃɚ ɫɭ ɡɧɚɱɟʃɚ ɭ ɤɨʁɢɦɚ ɫɭ ɨɧɞɚ ɢ ɬɚɞ(ɚ) ɫɢɧɨɧɢɦɢɱɧɚ ɦɚɪɝɢɧɚɥɧɚ (ɭ ɫɦɢɫɥɭ На цртежу се ɭјасно видиɤɚɬɟɝɨɪɢʁɚɦɚ оно што ɨɛɚ би ɨɛɚ сеɩɪɢɥɨɝɚ. и ɩɪɢɥɨɝɚ. теоријски могло претпоɭɞɚʂɟɧɨɫɬɢ ɨɞ ɰɟɧɬɪɚ) ɡɧɚɱɟʃɫɤɢɦ ɬɚ ɭɞɚʂɟɧɨɫɬɢ ɨɞ ɰɟɧɬɪɚ) ɭ ɡɧɚɱɟʃɫɤɢɦ ɤɚɬɟɝɨɪɢʁɚɦɚ ɬɚ ɍɩɨɬɪɟɛɚ ɩɪɢɥɨɝɚ ɢ ɬɚɞ(ɚ) ɢɦɚи ʁɨɲ ʁɟɞɧɭ ɞɢɦɟɧɡɢʁɭ. ɍɩɨɬɪɟɛɚ ɩɪɢɥɨɝɚ ɨɧɞɚ ɢ ɬɚɞ(ɚ) ɢɦɚ ʁɨɲ ʁɟɞɧɭ ɞɢɦɟɧɡɢʁɭ. маргиставити4.2. – 4.2. да су значења у ɨɧɞɚ којима су онда тад(а) синонимична ɉɨɝɥɟɞɚʄɟɦɨ, ɧɚɢɦɟ, ʃɢɯɨɜ ɭɤɭɩɚɧ ɛɪɨʁɛɪɨʁ ɭ ɧɚɲɟɦ ɨɫɧɨɜɧɨɦ ɤɨɪɩɭɫɭ: ɉɨɝɥɟɞɚʄɟɦɨ, ɧɚɢɦɟ, ʃɢɯɨɜ ɭɤɭɩɚɧ ɭ ɧɚɲɟɦ ɨɫɧɨɜɧɨɦ ɤɨɪɩɭɫɭ:

нална (у смислу удаљености од центра) у значењским категоријама оба Ɉɧɞɚ та прилога. Ɉɧɞɚ Ɍɚɞ(ɚ) Ɍɚɞ(ɚ) Ⱥɧɞɪ. 23 23 43 43 Ⱥɧɞɪ. 4.2. Употреба прилога онда и тад(а) има још једну димензију. Погледаћемо, наиме, њихов укупан број у нашем основном корпусу:11

Андр. Скер. Ант. Нуш. Разг.

Онда 23 14 43711 20 69

Тад(а) 43 59 29 2 4

Дакле, тад(а) преовлађује у прва два извора, а онда у друга три. Како бисмо то објаснили? 11 Како смо назначили на почетку рада, због великог броја употреба прилога онда нисмо ексцерпирали цело дело, него само 50 примера.

О употреби заменичких прилога за време онда и тад(а)

515

Текстови Андрића и Скерлића су типични примери писаног језика (осим дијалогâ код Андрића, у којима он унеколико подражава говор). Текстови Нушића и они из корпуса разговорног језика типични су представници говореног језика. Слично важи и за народне приповетке, с тим што оне још прате и одређене узусе карактеристичне за тај жанр, а и језик им није нарочито изнијансиран ни прецизан. Можемо закључити да је тад(а) својствено писаном језику, као интелектуалнијем и књишкијем, а да се онда доживљава као изразито разговорно. Употреба ових прилога у одређеном типу језика утиче не само на њихов број него и на њихова значења. Из табела у т. 4.1.1. види се да су условно и узрочно значење прилога онда чешће имплицитни у говореном језику него у писаном – што је у складу са природом онога првог. Такође, код пажљивог стилисте као што је Андрић тад(а) је много чешће у значењу истовремености него сукцесивности, али је зато у народним приповеткама управо обрнуто. Завршићемо тако што ћемо се присетити да Вук под тада упућује на онда (в. т. 1.2) – можда управо због тога што је у корпусу народних приповедака тада било ретко, и често не дистинктивно према онда. ЛИТЕРАТУРА Антонић 2001: I. Antonić, Vremenska rečenica, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Клајн 1985: I. Klajn, O funkciji i prirodi zamenica, Beograd: Institut za srpskohrvatski jezik. Кликовац 2004: D. Klikovac, Metafore u mišljenju i jeziku, Beograd: Biblioteka XX vek. Кликовац 2006: Д. Кликовац, О употреби показних речи у српском језику, Когнитивнолингвистичка проучавања српског језика, Београд: САНУ, 125–141. Кликовац 2010: Д. Кликовац, Неколико речи о заменицама у српском језику: предлог класификације и одговарајуће терминологије, Научни састанак слависта у Вукове дане, 39/3, 73–84. Кликовац 2011: Д. Кликовац, О месним клаузама у српском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 40/3, 47–72. Кликовац 2013: Д. Кликовац, Граматичка категорија лица код показних речи у српском језику, Зборник Матице српске за славистику, 83, 269–286.

516

Душка Б. Кликовац

Пипер 1988: П. Пипер, Заменички прилози у српскохрватском, руском и пољском језику (семантичка студија), Београд: Институт за српскохрватски језик. Чудомировић 2015: Ј. Чудомировић, Семантика и прагматика саставних одн. супротних напоредних везника и, па, те, а, али, него. Докторска дисертација одбрањена 2015. на Филолошком факултету у Београду.

Duška Klikovac ON THE USE OF SERBIAN PRONOMINAL ADVERBS OF TIME ONDA AND TAD(A) Summary This paper deals with the meaning and use of Serbian pronominal adverbs of time onda [‘then1’] and tad(a) [‘then2’]. After highlighting the specific features of pronominal adverbs of time in comparison to pronominal adverbs of place, the author provides a corpus-based analysis of the semantic networks of the adverbs onda and tad(a) and their interrelatedness. It is established that the semantics of the adverb onda develops along two lines. On the one hand, onda is both exophoric and endophoric (anaphoric): it refers to a time that is distant from the present, whereby it must be contextually clear which time exactly is concerned. On the other hand, the second semantic line of onda, which is far more productive, is based on the meaning of succession of two situations, which may also be metaphorically mapped onto abstract domains of conditionality, causality (factual or epistemic), enumeration and the order of significance. As for the adverb tada, it is typically used anaphorically, which implies the overlap, i.e. the simultaneity of two situations. In these typical meanings, onda and tad(a) are clearly distinct from each other. However, the semantic networks of both adverbs also “leak” into each other – with onda denoting simultaneity and tad(a) denoting succession; in such cases, the semantic distinctions between them are a matter of nuances or fade away altogether. Keywords: Serbian language, deixis, pronominal adverbs of time, onda, tada, anaphora, correlatives, simultaneity, succession.

дијахронијска истраживања

Гордана М. Јовановић* Универзитет у Београду Филолошки факултет Катедра за славистику

Бог је на прави начин сачинио наш словенски језик, јер све што Бог сатвори добро је веома** Стари српски записи и натписи нашег цењеног филолога Љубомира Стојановића драгоцен су извор за изучавање нашег старог писаног наслеђа. Краће или дуже забелешке на рукописним маргинама потичу из пера писаца и преписивача – скромних и своме послу искрено посвећених монаха, који себе ни на који начин не узносе, него придају негативне епитете: грешни, проклети, прљаве су му руке, по имену је инок, а у ствари је „купац сујете” итд. Није се записивало само оно што је било од великог значаја за српску државу, него и оно што је било важно за обичне, мале људе, рецимо, велики мраз, помор оваца итд. Кључне речи: филологија, стара српска писменост, стари српски записи и натписи, Љубомир Стојановић.

[email protected] Овај рад је настао у оквиру пројекта Обрада старих српских писаних споменика и израда Речника црквенословенског језика српске редакције и Српскословенског јеванђељског речника (бр. 178030), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.  А на старом словенском језику сазвучје је ово: na[q /(e) sloven'skQ ]zQkx W boga dobry sxtvorenx bQst pone/e vsA elika stvori bogq zylw dobra. Ове речи налазе се у поговору, у рукопису из XV века у Румјанцевском музеју бр. XCIII, а налазе се и у једном рукопису бугарске редакције у Бечкој библиотеци бр. 14 (САНУ, НБС, МС, фототипска издања, књ. 7, Стојановић 1984: 42, 44). Желим напоменути да у овом раду нисам користила често цитиране и познате записе и натписе (нпр. Григоријев у Мирослављевом јеванђељу, запис деспотице Јефимије, натпис на косовском стубу, запис инока из Далше итд.), него оне које је прикупио Љубомир Стојановић из великог броја наших старих писаних извора који су мање познати или мање цитирани у науци. *

**

520

Гордана М. Јовановић

а. Како преписивати, шта је извод, шта су редакције, однос према грчком језику. Сагласно наслову, и свој рад започећу речима наших старих писара и преписивача које се односе не само на наш словенски језик него и на начин како се треба односити према писарском и преписивачком раду, што би, можда, требало ставити на прво место. Тако ће рашки епископ Григорије у једном запису у рукопису који се налази у Воскресенском манастиру рећи и ово: Молим оне који читају и преписују да са великом пажњом читате и преписујете Господа ради; не можете (ништа) ни одузети ни приложити, јер ништа није нетачно, него је исправљено и преправљено; прођох (све) двапут и трипут и не пропустих ниједно слово нити ред. Нарочито су значајне речи епископа Григорија по којима видимо са колико су пажње наши стари писци бирали предложак са кога ће преписивати – морао је то бити изузетно поуздан основ који није дозвољавао кварење и изопачење светих књига. Ево шта он каже: Ове књиге преписиване беху из архиепископских књига; и ја сам, грешни Григорије, потрудих се, па из тих књига исправих ове књиге. Често се истиче како су се наши стари писци без нарочитих тешкоћа служили изворима писаним различитим словенским редакцијама. То је, по свој прилици, до извесне мере било тачно. Монаштво свих православних народа стално се сусретало, радило на заједничким пословима – ту је несумњиво најзначајније место била Света Гора – па је сигурно да су без већих тешкоћа могли међусобно разговарати, а православно богослужење на словенском (ћирилометодијевском) језику није могло представљати тешкоћу. Међутим, бар неки од њих, на вишем ступњу писмености, били су свесни извесних разлика које су се јављале у различитим словенским редакцијама. И за то налазимо потврде у Старим српским записима и натписима. У једном запису из манастира Кувеждина читамо: Писах из извода старог, који је заносио на бугарски. Исправљајте или док читате, Наш изузетни филолог Љубомир Стојановић задужио је српску науку својим значајним Старим српским записима и натписима. Мој рад заснива се на материјалу који Стојановић доноси у својих неколико књига у којима је сакупљен веома значајан материјал наше старе писане речи. 

 Понекад ћу цитате у целини давати и у преводу и у оригиналу. Понекад, због недостатка простора, само понеку важнију реченицу или синтагму.  Односно ништа није криво написано – ponE/e nys(tq) ni;to/e krivo (Стојановић 1982: 18; XIV век – 1305. година).

Поуздани узор су епископу Григорију биле архиепископске књиге, па је према њима усаглашавао своје, односно оне које је он писао (или преписивао) (Стојановић 1982: 18). 

Бог је на прави начин сачинио наш словенски језик, јер све што Бог сатвори ...

521

или док преписујете, не куните, него благословите […] (Стојановић 1982: 192; 1560. година). Један преписивач, који у другој половини XVI века преписује једну богослужбену књигу за манастир Војловицу код Панчева, каже: […] ако буде шта погрешно у њој, ви смирено, вашим добрим умом исправљајте, а мене проклетог благословите а не куните, јер (ово) не писа Дух Свети, нити анђео, него рука грешна и прљава, а и извод ми је био лош и убог. У запису из 1434. године који се налази у једном триоду налазимо ове речи, које дајем најпре на српскословенском: si} knigU siry; triwd izvedohwm iz bUgar'skQe knigQ na srqbskQ ;inq, da ako e ne;to i nedostaveno, ne proklqnite vel'mi, mol} vi se, pone/e ne bQhwm vy{i slovU tomx […] (Стојановић 1982: 86), а то значи: Ову књигу, која се зове триод, пренели смо из бугарске књиге на српски образац, па ако нешто није како треба, не куните много, молим вас, јер не бејасмо вични том језику. Један запис који се налази у рукопису манастира Хиландара бр. 81 (између 1457–1458. године) садржи занимљив и важан податак о томе како су стари писци и преписивачи били систематични у своме послу и колику су важност придавали предлошку са кога су преписивали, али и контролном предлошку, који су упоредо проверавали: Ова књига, Шестоднев Златоустог, писан је за благочастивог и христољубивог господина Гргура, сина благочастивог и христољубивог господина деспота Ђурђа, на похвалу божјим црквама и на корист нашим душама. Писа Степан дијак, и завршава се реченицом: iz Ednoga izvoda pisah, a iz drUgoga poslydovahq, што значи: из једног извода писах (преписивах), а следио сам како је у другом. Били су наши древни писци свесни тешкоћа које су им наметали блиски словенски језици и њихове редакције, али су нарочито били свесни невоља које су долазиле са грчким језиком. У запису једног јеванђеља из манастира Хиландара, преписаног у лаври Светог Атанасија, са манастирског извода читамо: Ово четворојеванђеље писа се у лаври Св. Атанасија, са манастирског извода; (а) ономе који жели да преписује – да се не дрзнеш развраћати по својој жељи, него пиши (онако) како нађеш (да је написано), јер су наш род развратиле многе књиге које нису биле свесне снаге грчког језика.10 

i za{o mi bQ zlq izvodq i Ubogq (Стојановић 1982: 206 /663/).



Или: прилагодили смо.



Односно, контролисао сам (Стојановић 1982: 97 /321/).

Манастирски извод требало би да гарантује тачност текста (Стојановић 1982: 35; око 1347. године). 

10 Овај запис код архимандрита Леонида (1879: 239) на неколико места има погрешна читања која Стојановић исправља, нпр. pi[e ум. pi[i, razvrati ум. razvratili sou итд.

522

Гордана М. Јовановић

Један веома занимљив и вредан пажње запис из 1424. године, из пера једнога попа (име нечитко), вели: […] преписах ову књигу са српског извода о коме ништа нисам знао; али кад сам га почео упоређивати са грчким изводом много шта се није слагало, па сам почео да гледам како је у другим књигама како бих га могао поредити са грчким; много сам се намучио, поредио сам свако слово, па сам једно брисао а друго дописивао како бих из мноштва сачувао мало; нисам могао све сачувати, јер нико не може окренути сунце на месец, ни месец на сунце. Ако сам и много невешт био, немојте (ме) клети, него (ме) благословите, а вас нека Бог благослови, јер ја, грешни и недостојни раб божији, потрудих се не мене ради, него Бога ради и истине божије ради [...].11 б. Како су наши стари писци звали језик на који су преписивали или на коме су писали. У два записа која се налазе у два српска рукописа московске Синодалне библиотеке (1426. година) бележи се и са ког језикa су преписивали, односно на коме су писали. У првоме стоји ово: Ова књига, Шестоднев Златоустов, преписан је у Светој Гори атонској са јелинског језика на језик наш словенски најчаснијем међу свештеноиноцима попу кир Венедикту […]. Преписивач је био инок Јаков, а све је то радио: на похвалу нашим црквама и на корист нашим душама (Стојановић 1982: 76 /239/; Синодална библиотека бр. 61 /36/). У другом запису читамо да је овај Шестоднев Светог Јована Златоустог преписан: у дане благочастивог и Богом венчаног господина све српске земље и приморске и многих делова угарске и босанске земље, мудрог и преслатког, и славног деспота Стефана […]. Преписао их је поп Венедикт на Светој Гори: са грчког језика на српски у славу божију и пречисте Матере божије лештанске (Стојановић 1982: 76 /240/; Синодална библиотека бр. 62 /37/). И још један запис о Шестодневу Јована Златоустог из 1451. године. Дајем најпре српскословенски текст: sJa kniga, [estodnevnikx zlatoUstovx, prypisa se vq svetyi gory afona W ezQka el`lad`skago na EzQkq na[x slovyn`skQi vqsesvetyi[emU patrJarhU srqblEm i pomorJu kVr nikodimou vq pohvalou bo/Jei crqkvi i vq pol`zou na[imq dou[amq. nikodim, milosti} bo/Je} patrJarhx. Пренесено на савремени српски језик гласи овако: Ова књига, Шестоднев Златоустов, преписана је у Светој Гори атонској са грчког језика на језик наш словенски пресветом патријарху Србљима и Приморју кир Никодиму, на Запис је из једног рукописа који се налази у Атини, а Порфирије Успенски у свом „Другом путовању по Светој Гори атонској” 216. спомиње овај запис који се налази и у Иверском рукопису (Стојановић 1982: 75 /235/). 11

Бог је на прави начин сачинио наш словенски језик, јер све што Бог сатвори ...

523

похвалу божијој цркви и на корист нашим душама. Никодим, по милости божијој патријарх (Стојановић 1982: 92 /293/). Из године 1434. имамо запис вредан изузетне пажње. У њему је доста подробно описано како се и зашто деспот Ђурађ одлучио да се поново препише и преведе Лествица. Запис је важан не само зато што се у њему изриком наводи српски извод него и због чињенице да у њему налазимо потврду о свести наших писмених и образованих људи да преводилачки поступак није нимало једноставан, да треба размишљати о свакој речи, да треба преписивати са најбољих извода, да је грчки језик изузетно важан кад је у питању провера тачности српскога текста, а не уопштено речено, словенског; ево тих речи: У Христу богу благоверни господин Србљем, ја, деспот Ђурађ, имајући велику жељу и ревност према књизи која се зове Лествица и прочитавши је од срца, нађох у њој божанске и усрдне речи које су написали различити преводиоци; код једног овако, код другог онако (нађох), па се са смерношћу потрудих, послах и добих из Цариграда и са Свете Горе атонске различите грчке и српске изводе; позвах са Свете Горе атонске старе свештеномужеве и мудре иноке, па севши са преосвећеним митрополитом браничевским кир Саватијем, тражећи (савет) и мишљење од многих, са великим трудом пронађосмо у различитим изводима оно што је чешће и наредисмо да се (тако) напише у Лествици [...].12 в. Шта још није умакло пажњи наших старих писаца? Бележила се, рецимо, смрт важних личности из српске историје. Обично су то кратки записи који нису захтевали опширна објашњења, јер је одређена личност исувише добро позната и записивачу и ономе који би запис прочитао; нпр.: vx to leto prestavi se mara gospoga, despotova kerka, ne13 (na) sere[ko pole, selo naricaemimx e/evo (Стојановић 1982: 110 /347/; 1479. година). Поготову је морала бити важна вест о смрти истакнуте личности, као што је био Јања Новобрђанин (Стојановић 1982: 110 /348/; 1497. година). Он је допао турског ропства после пада Новог Брда у турске руке 1. јуна 1455. године. Наш записивач је оставио следеће сведочанство: [...] carx mehmedx pogubi Яn}, gospodara novobrqdskago i .d -. sinove, i otx ihx sXnovx .vI. Овај запис је из манастира Крушедола, а Стојановић наводи да га је исписао Иларион Руварац (Стојановић 1982: 86 /262/). 12

По свој прилици је грешком написано ne ум. na. Реч је о царици (султанији) Мари, кћери деспота Ђурђа Бранковића, удатој за султана Мурата II. После султанове смрти настанила се у Јежеву „у серском крају, недалеко од Свете Горе, где је живела на свом двору окружена Србима” (ИСН 2: 311). 13

524

Гордана М. Јовановић

sinovx. bogu /e na[emu slava vx vyki, aminq. Сада бисмо рекли (или записали): цар Мехмед погуби Јању, господара новобрдског и четири сина, и њихових дванаест синова. Богу нашем слава у векове векова. Амин.14 Овај запис пронађен је у једном псалтиру из манастира Пиве (Стојановић 1982: 110). Понекад се грешило и кад су изузетне личности у питању. Тако у једном запису из 1428. године налазимо да је деспот Стефан био краљ (Стојановић 1982: 78). Текст гласи: ово је написано године шест хиљада и деветсто и тридесет и шесте (односно 1427. године) пошто се представи благочастиви краљ Србљима деспот Стефан. Записују се и временске непогоде, као нпр. да године .Z. c. n. i (6958, односно 1450. године), осамнаестог јула, уби јак град у суботи и у недељу по читавој земљи (Стојановић 1982: 92). А бележе се и помори стоке, што је за сељаке била велика несрећа: vx lyto 7048 bXstq morq ovcamq na [arq planinou, i po vseh planinah15 (односно године 1540. беше помор оваца на Шар-планини, и по свим планинама) (Стојановић 1982: 164). * Стари српски записи и натписи – капитално дело Љубомира Стојановића – неисцрпан су извор за најразноврснија истраживања везана за нашу древну прошлост. Невелики број примера које сам навела у овом кратком раду ипак сведочи о многобројним нашим летописцима који су, у зависности од књижевног талента, од личне писмености, од посматрачког дара, од потребе да се оно што се сматрало важним и запише за будуће нараштаје, оставили српском народу сведочанство о његовом постојању и многовековном трајању на просторима српске средњовековне државе. Проф. др Даринка Гортан Премк, којој се посвећује овај зборник, и, наравно, и овај рад, увек се интересовала за српске древности, па се надам да ће у њему наћи макар мрвице онога што сачињава и представља нашу културну баштину, која је претрајала и у писаном виду и у усменом предању.

У „Турској хроници” или „Јаничаровим успоменама” Константина Михаиловића из Островице (крај XV века) није забележeно ништа о овој личности и о страшној смрти и њега, и његових синова, и њихових синова, мада је детаљно описан пад Новога Брда, јер је и сам, са своја два брата, Константин био заробљен и одведен у Турску, када су Турци угледне грађане специјално издвојили и погубили (Живановић 1959: 36). 14

15

Запис је у једном рукопису манастира Светог Павла на Светој Гори.

Бог је на прави начин сачинио наш словенски језик, јер све што Бог сатвори ...

525

ЛИТЕРАТУРА Архимандрит Леонид 1877: Архимандрит Леонид, Словено-српска књижница на св. Гори Атонској у манастиру Хилиндару и св. Павлу, Гласник Српског ученог друштва, XLIV, 232–304. Живановић 1959: Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или Турска хроника, превод и предговор Ђ. Живановић, Споменик САНУ CVII, Одељење друштвених наука, н. с. 9, Београд: САНУ. ИСН 2: Историја српског народа, књ. 2, Београд: Српска књижевна задруга, 1982. Каталог рукописа и старих штампаних књига (Збирка СКА). Миклошић 1858: Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae, Bosane, Ragusii, еdit Fr. Miklosich, Viennae: Apud Guilelmum Braumümum. Стојановић 1982: Стари српски записи и натписи, књ. I, скупио их и средио Љуб. Стојановић, Београд. Стојановић 1984: Стари српски записи и натписи, књ. III, скупио их и средио Љуб. Стојановић, Београд: САНУ, Народна библиотека Србије.

Gordana Jovanović God Has Finely Created our Slavic Language, as Everything that God Creates is Very Good Summary The book Stari srpski zapisi i natpisi (Old Serbian Notes and Inscriptions) by the renowned Serbian philologist Ljuba Stojanović is a valuable resource for the study of ancient Serbian manuscript heritage and old printed books. Short or long notes in the margins were left by the authors or scribes – modest monks who were sincerely dedicated to their work and who did not refer to themselves in terms of praise but rather used epithets such as “sinful”, “cursed”, “my hands are dirty”, “his name is hermit but in reality he is a “vanity buyer”, etc. The notes primarily sought to record what was important, in the opinion of those who made them, for the whole nation and the state, but there are also many notes that refer to various aspects of everyday, ordinary life that affect ordinary people, who are often befallen by misery that may ruin not only individuals but also whole families, e.g. severe frosts, earthquakes, pestilence among livestock, etc. Keywords: philology, old Serbian orthography, old Serbian manuscripts and inscriptions, Ljubomir Stojanovic.

Јасна Б. Влајић-Поповић*

Институт за српски језик САНУ Београд

ИЗ ИСТОРИЈАТА ЈЕДНОГ СРПСКОГ ЛИНГВИСТИЧКОГ ТЕРМИНА (позајмљèница – једна пòзајмица којa се не узима пòзајмицē)** У раду се даје преглед посведочености српског лингвистичкoг термина позајмљеница, као и његових синонима позајмица и посуђеница, у релевантним описним (RJAZU, Московљевић, РМСМХ, РСЈ) и стручним терминолошким речницима (Simeon и SSLT/ССЛТ/DSLT) српског и српско-хрватског језика (уз осврт на то шта доноси Skok). За сва три се као кључне показују још необјављене потврде у предстојећим томовима РСАНУ (бр. 20 и 21), а само за данас стандардни термин позајмљеница битан је и један лексикографски нерегистрован помен из 1913. године за који се не зна да ли га је аутор сам сковао према нем. Lehnwort или пак преузео из непознатог нам извора. Затим се анализирају и тумаче разлози узмицања термина позајмица, све до средине ХХ века веома фреквентног, пред дотле слабије посведоченим позајмљеница. На крају се закључује да ce за потребе историјске лексикологије, чак и оне која се бави речима релативно новијег датума, постојећи лексикографски извори не могу сматрати поузданим сведоцима настанка и развоја речи. Кључне речи: српски језик, лексикологија, терминологија, лексикографија, позајмљеница, позајмица, посуђеница.

[email protected] Овај прилог је резултат рада на пројекту бр. 178007 „Етимолошка истраживања српског језика и израда Етимолошког речника српског језика”, који у целини финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. *

**

528

Јасна Б. Влајић-Поповић

0. Након дугогодишњег и вишекратног бављења различитим позајмљеницама у српском језику (превасходно грчким, али и другимa), недавним открићем проблема посведочености и датирања самог термина позајмљеница у српској лексикографији била сам понукана да актуелној слављеници – аутору, редактору и уреднику свих значајнијих речника који су током последњих деценија објављивани у нашој средини – посветим резултате овог малог претресања речникâ и грађе, које на још једном примеру показује да лексикографском послу краја никад нема. 1. Данас стандардан лингвистички термин позајмљèница ’добро адаптирана страна реч у језику, обично давно преузета’ описни речници српског, односно српско-хрватског језика слабо бележе (в. § 2.1. нн.). Штавише, ни његов алтернативни парњак, пòзајмица, практично не региструју у лингвистичком значењу (в. § 3.1.). Необично је да у истим овим речницима нема ни синонимног термина посуђèница (в. § 4.1.). Срећом, све их бележе стручни речници (в. § 2.2. нн., § 3.2.1. и § 4.2. нн.). 1.1. У даљем разматрању оставићемо по страни суштинску семантичку неадекватност ових термина: наиме, позајмљивање (или посуђивање) подразумева узимање и враћање (отуд и прилог пòзајмицe, поменут у поднаслову овог прилога, значи ’узајамно, између себе, међу собом’, односно ’дајући или узимајући на зајам’). Међутим, самим калкирањем термина према страном предлошку, односно прихватањем конвенције која је већ била усвојена у западноевропским језицима (нпр. француском, немачком, енглеском, в. § 2.2.2.), позајмљивање је у лингвистичком контексту изједначено са (пре)узимањем, једносмерним актом (в. ипак нап. 13). На творбени и функционални аспекат овог термина у наставку ћемо се само осврнути, а тежиште ставити на хронологију његове посведочености – односно на историјат његовог настанка прослеђен кроз лексикографске изворе (и грађу за њих). 2. Постојећи речници термин позајмљèница региструју тек у последњој трећини ХХ века – а ускоро ће прве потврде бити и званично датиране у његове 20-е, тј. 30-е године, на прелаз прве у другу трећину прошлог столећа (в. § 2.3.). Тек једно недавно, случајно, „откриће” помера га још даље у прошлост (в. § 2.4.). 2.1. Поменута хронологија односи се на описне речнике: тако RJAZU XI (1932–1935) не садржи облик позајмљèница, као ни Московљевић (1966). Доноси га тек РМСМХ 4 (1971): 597 – позајмљèница грам. ’реч узета из туђег језика’ (без навођења извора), такође и РСЈ 2007: 956 – ’више или мање адаптирана реч унета, преузета из страног, туђег језика’. Пада  В. уводнике РСАНУ почев од 2. тома, 1962. године до данас, затим РМСМХ у 5. и 6. тому 1973–1976, као и РСЈ 2007. године – да поменемо само оне најзнатније.

Из историјата једног српског лингвистичког термина

529

у очи да га не садржи ни етимолошки речник, Skok 1 (1971): 778а s. v. jeti – има само позајмице adv., позајмљивати iter. – иако је Скок често умео да коментарише термине, неологизме. 2.2. Назначени хронолошки оквир не померају ни постојећи стручни речници лингвистичке терминологије. 2.2.1. Тако Simeon 2 (1969): 113 бележи облик позајмљèница, али, као на основни термин, одмах упућује на одредницу посуђеница, где је појам детаљно дефинисан (в. § 4.2.1.). 2.2.2. Такође SSLT/CCЛT/DSLT 1 (1977): 207, § 4-9-2. региструје с.-х. термин позајмљеница (поред мак. заета дума, буг. заемка, преземен збор, слн. prevzeta (izposojena) beseda, izposojenka; слч. prevzaté slovo, slovo cudzieho pôvodu, чеш. přejaté slovo, slovo cizího původu; пољ. wyraz zapożyczony, zapożyczenie, pożyczka; глуж. přewzate słowo, požčonka; длуж. wupožycone słowo; рус. заимствованное слово, укр. запозичене слово, блр. запазычанае слово, и несловенских енгл. loan-word, loan; фр. mot d’emprunt, emprunt; нем. Lehnwort). 2.2.3. И најпознији међу приручницима овог типа, заправо посвећен књижевним терминима, садржи термин позајмљеница ’језични елемент, најчешће ријеч, преузета из туђег језика или нарјечја у властити ... [оне се] гласовно прилагођују и значењски уграђују у састав језика-примаоца, па се онда више и не осјећају као нешто туђе’ (РКТ 1985: 587). Тако је најпрецизнију дефиницију лингвистичког термина дао речник посвећен књижевној терминологији. 2.3. Померање хронологије донеће тек РСАНУ, који садржи све четири у грађи постојеће потврде ове именице у функцији лингвистичког термина, где је најстарија из 1926. године: «[по мишљењу Мејеа] ... слав. birdo (je) позајмљеница германскога извора.» (М. Гаваци, ЗНЖО 26/1, 1926, 8); «Бернекер не каже ... да је словенски назив [кобац] позајмљеница ...» (Д. Костић, Гласник Југословенског професорског друштва, књ. 12, 1931, 116); «оне [руске речи] су се најлакше помешале с народним речима, тако да се многе од њих и не осећају ни као туђице, нити као позајмљенице ...» (П. Ђорђић, Наш језик, књ. 3, 1935, 17); «Тешко је, дакле, могло продријети још једно значење – „прости народ” за позајмљеницу пук.» (П. Ђорђић, Наш језик, књ. 6, 1939, 26). Само једна потврда, са квалификатором покр., односи се на конкретно значење ’рад у најам, позајмица’ (Шљивова код Крупња, Збирка речи М. Симића). 2.4. Даљи помак уназад на временској оси, сасвим неочекивано, садржи једна скоро прештампана а давно објављена књижица: ради се о репринту збирке бележака које је песник Лаза Костић исписивао на мар У свом 20. тому, када он ускоро изађе из штампе. Ову одредницу нам је љубазно уступио њен обрађивач, колега др Неђо Јошић, коме се и овде захваљујемо.

530

Јасна Б. Влајић-Поповић

гинама своја два примерка Вуковог Српског рјечника (другог издања, из 1852, и трећег издања, из 1898. године), а приређене, недуго после песникове смрти 1910. године, трудом његовог пријатеља Радивоја Симоновића (у Сомбору 1913. године). Независно од примарне вредности ове књиге, овде нас интересује садржај коментара приређивача, лекара по струци, који одају за једног лаика невероватну упућеност у питања науке о језику. Не улазећи у све Симоновићеве опаске, усредсредићемо се на случај који је битан за историјат настанка лингвистичког термина који нас занима. 2.4.1. «За неколико грчких речи, којима је Лаза тумачио п о з а ј м љ е н и ц е, није било вредно куповати грчка слова, те смо грчке речи означили латинициом.» (Симоновић 1913: 81; проред Ј. В.-П.). Ова практична напомена, трећа у низу од укупно девет које прате Симoновићеве примедбе издању које је приредио, на први поглед је безначајна јер се тиче једне техникалије – сасвим оправданог изостанка грчких слова. Али чињеница да она садржи термин позајмљеница вредна је нарочите пажње јер је то његова прва, најстарије потврда – стога релевантна за прецизирање хронологије његовог настанка. За сада нема начина да утврдимо да ли је Радивој Симоновић аутор овог термина, који је спонтано (?) калкирао са немачког, или га је чуо од неког стручњака, тј. нашао у литератури (за коју данас не знамо). Из његове биографије то се не може закључити. (Иако овај наслов постоји у списку извора за рсану, пример из њега није ексцерпиран, па тако ни уврштен у грађу за тај речник.) 3. Треба имати у виду да наведени стандардни речници ни алтернативни парњак термину позајмљèница, именицу пòзајмица, не региструју у њеном лингвистичком значењу, већ само у стандардном ’оно што се даје – или узима – на зајам (новац, ствари, рад)’. 3.1.Тако је у описним речницима, нпр. RJAZU XI (1932–1935): 301, пòзајмица без лингвистичког значења; исто тако у Московљевић 1966: 471; такође РМСМХ 4 (1971): 597. Једино је у РСЈ 2007: 956, у оквиру одреднице пòзајмица, њено друго значење раздвојено на: а. ’оно што се узима То су Костићеве допуне Вуковим потврдама и његови етимолошки коментари уз поједине речи страног порекла. Међу 1.912 таквих одредница њих 150, дакле ни свака десета, садрже и страни предложак од кога је Костић изводио њихово порекло – по правилу са назнаком (скраћеницом) имена језика, али некад и без ње (или чак без облика, нпр. синор „од грчког”). Главни извор тих етимона, по свему судећи, било је лично знање песниково, а понекад је цитирао – за једног аматера оног времена сасвим схватљиво – два немачка речника која је имао при руци. 

 Чак и када се има у виду да широка ерудиција међу интелектуалцима с краја XIX века није била реткост, изненађују коментари као «крајње је већ време да наше удружене академије саставе и издаду нов кратак речник са етимолошким тумачењем» (стр. 5), или «Чудно ми је да Лаза није имао „Rječnik” кога издаје Југословенска Академија у Загребу!» (стр. 85).

Из историјата једног српског лингвистичког термина

531

на зајам, вересију’ и б. фиг. ’оно што се узима из туђег дела, туђе књижевности или туђег језика’ (в. § 2.2.3.) – дакле, квалификатор је само фиг. а не лингв., чиме је ово значење остало лишено квалитета термина. Скоков етимолошки речник такође не бележи овај облик (в. § 2.1., § 4.1.). 3.2. У стручним речницима ситуација је једва нешто боља. 3.2.1. Тако Simeon 2 (1969): 113 за облик позајмица нема посебну одредницу, већ га s. v. позајмљеница наводи као њену ређу варијанту (за даље в. § 2.2.1.); 3.2.2. Међутим, SSLT/CCЛT/DSLT 1 (1977): 207, § 4-9-2. овај термин не региструје (уп. § 2.2.2. и § 4.2.2.). 3.3. Богату посведоченост донеће тек РСАНУ, у коме и ова реч на ред долази у следећем, 20. тому (в. § 2.3.). У његовом рукопису међу пет значења именице пòзајмица на другом месту, после конкретног, финансијског, наводе се њена апстрактна, филолошка значења: пре свега у теорији књижевности (било да се односи на неки елемент стране културе који се преузима, нпр. по Чајкановићу «византијска књижевност ... [је] дала нашој књижевности много позајмица, и то баш у пословицама и легендама», било да описује преузимање мотива, тема, нпр. код Скерлића: «И код њега [В. Ј. Илића] има и угледања и позајмица из других песника.»), а затим се среће и у лингвистици. Најраније ју је тако употребио Вук Караџић (Дело 16, 131): «Да се уопште и у нову књижевност пренела стара српска фонетичка прерада тога словенскога језика ... наш би језик онда могао поднети и више позајмица из старога књижевног језика.» Даље је користе лингвисти Александар Белић (нпр. «Вук је ... највише нападао на позајмице из словенског», «... трагови утицаја романског далматинског језика и доцнијег млетачког ... и данас се огледају у многим позајмицама те врсте у нашег становништва», као и Павле Ивић: «Ту се налази нешто турцизама (еспап, кулунџија), ... покоја стара позајмица (Дунав, пасуљ)», «гласовних појава ... у старим словенским позајмицама у румунском језику и ... топонимији». Тако ју је употребљавао и његов

савременик Иван Поповић. Судећи даље по грађи РСАНУ, која није сва ушла у речник, њима се могу придружити и Гр. Божовић [нпр. «У већини су муслимани, па ипак то је крај са најмање турских позајмица.» (Узгредни записи

 Ову одредницу љубазно нам је уступио њен обрађивач, колега др Ненад Ивановић, коме се и овде захваљујемо.  Управо тако, као «преузимање тема, мотива, књижевних форми, композиционих и стилских појединости од других писаца, махом из страних књижевности [за разлику од плагијата где се] ради о књижевној крађи ...», појам књижевна позајмица дефинисан је и у РКТ 586–587.

Уп. нпр. његов наслов: Новогрчке и средњегрчке позајмице у савременом српскохрватском језику, Зборник радова САН 36, Византолошки институт, књ. 2, Београд 1953, 199–237. 

532

Јасна Б. Влајић-Поповић

1926, 47)] или Ј. Радонић [«У Србији опажа се борба између западног и источног утицаја, напр. у позајмицама романским и грчким» (превод Јиречека, Историја Срба 3, 1923, 5)], и још једном А. Белић: «У данашњем друштву не можемо бити без интернационалних позајмица.»  (Наш језик 1, 1932/1933, 65).

4. Помало изненађује да наведени стандардни речници касно региструју и трећи синонимни термин, посуђèница, који је (без посебног разлога, уп. Скоков коменатар у нап. 9) више заступљен у западној варијанти српско-хрватског језика. 4.1. Тако нпр. RJAZU XI (1932–1935) не доноси облик посуђеница; исто тако ни Московљевић 1966. Садржи га тек РМСМХ 4 (1971): 773 грам. ’посуђена, позајмљена реч из другог језика’, као и РСЈ 2007: 983 лингв. посуђèница ’реч посуђена, позајмљена из туђег језика’. Етимолошки речник такође је не садржи (Skok 3: 16 s. v. posúditi). 4.2. Са друге стране, стручни речници и овај термин уредно региструју. 4.2.1. Тако је у Simeon 2 (1969): 112–113 посуђеница основна одредница за овај појам, који се ту вишеструко дефинише: ’посуђена или позајмљена ријеч или израз; језични елемент преузет из туђега језика или дијалекта у свој властити говор; преузета ријеч, или преузето језично средство (рјеђе позајмица, позајмљеница); ријеч страног подријетла чак и кад јој је облик прилагођен језику у који је преузета; лексички или морфолошки елемент што га неки језици посуђују из другога, било неизмијењен, било више или мање прилагођен њихову облику’ итд. 4.2.2. Слично и SSLT/CCЛT/DSLT 1 (1977): 207, § 4-9-2. региструје и с.-х. термин посуђеница (в. и § 2.2.2.). 4.3. Ограничену посведоченост донеће и РСАНУ у неком од наредних томова (бр. 21 или 22), јер се у грађи налазе три примера, где је најстарији Скоков: «Пређи наши … донесоше из своје … постојбине … неколико заједничких словенских назива … за рибарски алат, као вршва, ријеч која би могла да буде и посуђеница од исте ријечи одакле је потекла и њемачка.» (П. Скок, Од кога научише јадрански Југословени поморство и рибарство, Сплит 1933, 5); «Није искључено да нам је [ријеч пук] као вјероватна рана германска посуђеница … и дошла тим путем (првобитно можда у значењу ’војска вјерника’) преко цркве.» (М. Кравар, Језик 6/1957, 39); «… док је неке друге посуђенице унио [Држић] у свој еп, јамачно стога што су се неке од њих већ давно удомаћиле и асимилирале, па се нису распознавале као туђице.» (М. Деановић, Хрватско коло 17, 74).  Овде Белић заправо мисли на туђице, јер интернационализми по дефиницији спадају у ту групу страних речи (в. Crepajac 1978 или Влајић-Поповић 2014: 95).  Али уп. његов коментар да је поствербал пoсуда ’зајам’ (Вук) ишчезао због хомонимије са пoсуда ’суд, vas’.

Из историјата једног српског лингвистичког термина

533

5. Треба размотрити шта нам говоре наведени примери. 5.1. Из изложеног је јасно да је до друге половине ХХ столећа (а почев још од Вука, што представља континуитет од читавог века) у српској науци о језику доминантно присутан термин пòзајмица – не само да означи давно преузету и добро адаптирану реч, какву данас називамо позајмљèница, већ и у ширем филолошком смислу преузимања било којих елемената једног језика у други, а такође и у контексту књижевног позајмљивања, тј. «преузимање тема, мотива, књижевних форми, композиционих и стилских појединости од других писаца, махом из страних књижевности» (РКТ 586–587, в. нап. 6). Сам појам је првобитно чак могао припадати домену књижевности, где је термин пòзајмица имао широку примену и где је могао бити коришћен као nomen agentis уместо глаголске именице (већином је позајмица еквивалент за позајмљивање). Иако није немогуће да је термин настао спонтано, аутохтоно, простом метафором, вероватније је да је до тога дошло под утицајем страног предлошка, и то најпре нем. Entlehnung (уп. и фр. emprunt, енгл. borrowing као и loan – све ’позајмица’). 5. 2. Тек накнадно је – остаје питање кад тачно, односно кад коначно – у српску лингвистику уведен термин позајмљеница, специфичног, ужег значења ’давно преузета и добро адаптирана страна реч у језику’. С обзиром на то да са истом дистинкцијом постоји и нем. Lehnwort, дословно ’позајмљена реч’, за наш облик позајмљеница калкирање је, из културно-историјских разлога најпре према овом немачком предлошку,10 практично извесно. Чињеница да у исцрпној студији о немачким преведеницама у српско-хрватском Рамелмајер тај пример не наводи (као ни варијанту позајмица, нити синоним посуђеница, в. Rammelmeyer 1975) логична је последица одсуства потврда у лексикографским изворима које је овај аутор имао на располагању (в. § 2.1.–2.2.1.). 5.2.1. Тако се може закључити да је термин позајмљеница, упркос домаћем лику (формално је изведен од основе пасивног партиципа глагола позајмити и суфикса ‑ица у служби поименичавања придева), у крајњој линији заправо страна реч типа преведенице.11 Она је резултат спроведене универбизације: позајмљена реч > позајмљеница. Исто се догодило – са овим или неким другим префиксима, и од основа истих ових или синонимних им глагола – у још неким словенским језицима (уп. буг. заемка, слн. izposojenka, пољ. pożyczka, глуж. požčonka – све са аналогним суфиксом -kа, § 2.2.2.).

Пре него према фр. mot d’emprunt, emprunt или енгл. loan-word, в. SSLT/CCЛT/ DSLT 1: 207 (§ 2.2.2.). 10

11

За терминолошку дистинкцију в. Crepajac 1978 или Влајић-Поповић 2014: 95.

534

Јасна Б. Влајић-Поповић

5.2.2. Дистинктивност термина позајмљеница у односу на позајмица свакако је била кључни разлог да позајмљеница превлада, што се коначно десило током последњих деценија ХХ века. Управо због распрострањености стандардног значења именице позајмица, варијанта позајмљеница, као облик непознат књижевном језику,12 била је идеалан избор да својом једнозначношћу означи специфичан лингвистички термин, реч позајмљену13 из другог језика. Необично је само да је један лаик тога био свестан још почетком прошлог столећа, чак раније него што је термин тако употребљен у стручним круговима.14 6. Један од озбиљних недостатака не само наше лексикографије већ и свих дијахроних проучавања српског језика чини малобројност историјских речника – како из најстаријих тако и из новијих етапа његове прошлости. За период од последња два века овај проблем је у знатној мери превазиђен постојањем РСАНУ, захваљујући широком захвату његове ексцерпције у различите области не само књижевности већ и писмености уопште, међутим, ни овај речник није апсолутно исцрпан – не само за новије већ ни за старије изворе. Стога за потребе историјске лексикологије ни постојање РСАНУ није довољно – не само зато што тај речник још није завршен већ зато што се и дан-данас откривају нови извори података који датирање првих потврда померају дубље у прошлост. Пример који смо осветлили само је једна илустрација те појаве – несавршенства лексикографских извора, немогућности поузданог трасирања путева настанка речи и вечитог измицања коначног дефинисања најстаријих потврда. ЛИТЕРАТУРА Влајић-Поповић 2014: J. Влајић-Поповић, Етимологија у српским описним речницима, [у:] Р. Драгићевић (ур.), Савремена српска лексикографија у теорији и пракси, Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду, 93–112. 4 Вук 1935: В. Стефановић Караџић, Српски рјечник, Београд: Штампарије Краљевине Југославије. 12 Не рачунамо њену појаву у виду дијалекатског хапакса ’рад у зајам’ из Шљивове код Крупња (в. § 2.3.). 13 Осим у ретким случајевима тзв. повратних позајмљеница (нем. Rückentlehnung), типа хунгаризма астал пореклом од слов. стол, оне се не враћају језику даваоцу – већ се узимају трајно (в. § 1.1.).

Остаје да нагађамо да ли би ток догађаја био другачији да је Симоновићева књижица, након што је издата 1913. године, доживела да уђе у нормални оптицај уместо што је почетком Првог светског рата уништен цео њен невелики тираж – осим једног примерка који је „васкрснуо” готово век касније. 14

Из историјата једног српског лингвистичког термина

535

Московљевић 1966: М. Московљевић, Речник српског књижевног језика, Београд (репринт Београд: Гутембергова галаксија, 2000). РКТ 1985: Речник књижевних термина, ур. Драгиша Живковић, Београд: Институт за књижевност и уметност – Нолит. РМСМХ 1967–1976: Речник српкохрватскога књижевног језика, 1–6, Нови Сад: Матица српска (до 1971. и Матица хрватска). РСАНУ 1959–: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, 1–, Београд: Институт за српски језик САНУ. РСЈ 2007: Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска. Симоновић 1913: Р. Симоновић (прир.): Лаза Костић, Допуна Вуковог Рјечника, Сомбор (репринт Београд: Чигоја штампа, 2007). *** Crepajac 1978: Lj. Crepajac, Prilog proučavanju grčkih semantičkih pozajmljenica i prevedenica u srpskohrvatskom, Živa antika/Antiquite vivante, XXIII/1–2, 75–84. Rammelmeyer 1975: М. Rammelmeyer, Die deutschen Lehnübersetzungen im Serbokroati-schen. Beitrage zur Lexikologie und Wortbildung, Wiesbaden: Franz Steiner Verlag. RJAZU 1880–1976: Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I–XXIII, Zagreb: JAZU. Skok 1971–1974: P. Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I–IV, Zagreb: JAZU. SSLT/CCЛT/DSLT 1977–1979: Slovník slovanské lingvistické terminologie /Словарь славянских лингвистических терминов/Dictionary of Slavic Linguistic Тerminology, 1–2, Praha: Academia.

Jasna Vlajić-Popović FROM THE HISTORY OF A SERBIAN LINGUISTIC TERM – POZAJMLJÈNICA ’LOANWORD’ Summary This paper offers a survey of lexicographic fixations of the Serbian linguistic term pozajmljènica ’loanword’ – as well as its less frequent synonyms pòzajmica and posuđènica – in relevant descriptive dictionaries of Serbian and/or Serbo-Croatian (RJAZU, Московљевић, РМСМХ, РСЈ) and respective terminological ones (Simeon and SSLT/ССЛТ/DSLT), followed by a short reference to the situation in Skok’s etymological dictionary. Decisive for datation of all three terms prove to be the still unpublished records of them in the forthcoming volumes

536

Јасна Б. Влајић-Поповић

of the thesaurus-type dictionary РСАНУ (Nrs. 20 and 21). Only for the standard term pozajmljènica the earliest attestation is not recorded in the materials for РСАНУ, but found outside that dictionary, in comments on a glossary from 1913 (Симоновић 1913). The question of whether the author coined the term individually (having Germ. Lehnwort as a model), or took it from an unknow source, remains unanswered. In further course the reason for the eventual supremacy of the initally rare term pozajmljènica over a more frequent one, pòzajmica, is identified as that of the unambiguity of the former, which is the most desirable characteristics of a term in any system. It is concluded that the needs of the Serbian historical lexicology for tracing the origination and expansion of words, even when it deals with more or less contemporary ones, cannot be adequately met by the existent lexicographic sources. Keywords: Serbian language, lexicology, terminology, lexicography, pozajmljènica, pòzajmica, posuđènica.

Марта Ж. Бјелетић*

Институт за српски језик САНУ Београд

Лексикографска обрада с.-х. глагола кАпати ’stillare’ (полисемија или хомонимија?)** У раду је анализирана лексикографска обрада с.-х. глагола капати у два описна речника српско-хрватског језика, RJA и РСА. Установљено је да оба речника дефинишу исто основно значење (’капати кап по кап’), али да се дијапазон секундарних значења не поклапа у потпуности. То је условљено, с једне стране, концепцијским разликама двају речника, а с друге – различитим бројем расположивих дијалекатских извора из којих су црпена значења разматраног глагола. Са становишта раздвајања полисемије и хомонимије, глагол капати (са својим префигираним облицима) у РСА није доследно обрађен. Најчешће се третира као полисемантичан, осим у случају облика са префиксом од-, где су издвојена два хомонима: откапати1 ’капљући исцурити, отећи, оцедити се’ и откапати2 ’јако озепсти, смрзнути се’. Рад представља увод у шире проучавање семантике континуаната псл. *kapati, које би могло допринети утврђивању коначног порекла овог етимолошки проблематичног прасловенског глагола. Кључне речи: српско-хрватски језик, лексикографија, семантика, полисемија, хомонимија, етимологија, глагол, капати.

У току рада на Приручном етимолошком речнику српског језика (ПЕРСЈ) аутору ових редова допала је обрада глагола капати ’падати кап по кап’. На први поглед је изгледало да се ради о етимолошки непроблематичној речи, будући да се српски глагол регуларно изводи од псл. глагола [email protected]; [email protected] Овај прилог је резултат рада на пројекту 178007 „Етимолошка истраживања српског језика и израда Етимолошког речника српског језика”, који у целини финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. *

**

538

Марта Ж. Бјелетић

*kapati, добро потврђеног у свим словенским језицима. Испоставило се, међутим, да псл. *kapati нема општеприхваћену етимологију. Најчешће се тумачи као ономатопеја (нпр. Skok 2: 40–41; Sławski 2: 50; Machek 239–240 s.v. kapati 1; ESJS 302–303) и доводи у везу са лит. kapnоti ’капати (о киши)’ (Sławski l.c.; Fraenkel 217), али има и аутора који признају да је реч – с обзиром на своју разуђену семантику – у суштини нејасна (нпр. Bezlaj 2: 17 s.v. kаpati, 17–18 s.v. kapljаti). У нашем случају недоумицу је изазвао и однос глагола капати ’падати кап по кап’ према окапати ’заморити се, намучити се’ и скапати ’пропасти, погинути’, који ће као одреднице такође бити обрађени у ПЕРСЈ. Увид у упоредни словенски материјал показао је да су континуанте псл. *kapati у већини словенских језика развиле (или можда наследиле) значења ’мучити се’, ’слабити, пропадати’, ’умирати, цркавати’ и сл., за која поједини аутори упућују на лит. kãpanoti ’убијати, клати’, nusikãpanoti ’умирати, цркавати’ (Sławski l.c.; Bezlaj l.cc.; Fraenkel 1: 216–217) или пак на лит. kоpti ’пузати, милети’, лет. kâpt ’пузати, милети, ићи, ходати’ (Machek 240 s.v. kapati 2); има и тумачења према којима псл. *kapati стоји у вези са псл. *kopati (ЭССЯ 9: 144–145). Уверени смо да је кључ за решавање етимологије псл. глагола *kapati управо његова семантика. Стога је потребно спровести детаљну семантичку анализу свих његових континуаната, на основу које би се – као прво и основно – установило да ли је у питању један глагол са развијеном семантиком или можда два (или више) формално истоветна глагола различитог порекла. Тек након тога би се могле одредити даље везе разматране полисемантичне речи (односно евентуалних хомонима) на индоевропском плану, што би допринело и утврђивању њеног (односно њиховог) крајњег порекла. Као увод у тако замишљено истраживање послужиће овај прилог, у којем ћемо показати како је – са становишта разликовања полисемије и хомонимије – обрађен глагол капати у два описна речника српско-хрватског језика, RJA и РСА. Одлучили смо се за RJA и РСА због тога што су то наши најобимнији и најпотпунији једнојезични речници, који, осим тога, пружају увид у различите хронолошке пресеке (глагол капати је у RJA обрађен у 17. свесци, објављеној 1897, а у РСА у 9. књизи, објављеној 1975). Први је историјски и делимично савремени речник хрватског или српског језика који, кад су у питању дијалекти, доноси грађу прикупљену у XIX веку. О разграничењу полисемије и хомонимије у српско-хрватском језику в. Гортан Премк 1984; Tafra 1986. Детаљно о полисемији в. Гортан Премк 2004. Детаљно о хомонимији в. Шипка 1990. О обради хомонимије у речницима српско-хрватског језика в. Šipka 1990. 

Лексикографска обрада с.-х. глагола капати ’stillare’

539

Други је речник савременог књижевног српско-хрватског језика и знатно већег броја дијалеката, са грађом од половине XIX века па све до данас. Речници се међусобно разликују и у погледу концепције, што се огледа у различитој семантичкој, фразеолошкој и илустративној обради истих речи (за детаљан опис лексикографског поступка у ова два речника в. Грицкат 1981). У RJA опис значења долази после наслова одреднице. Оно се описује другим речима или се место тога дају синоними, а код обичних речи често се даје само превод на латински. Иза те опште дефиниције, у некој врсти увода, дају се граматички, историјски и географски подаци о облицима речи, о времену њене појаве, о њеној распрострањености у времену и простору. У уводу се наводи и етимологија речи. Затим следе потврде речи поређане временским редоследом извора. Ако су значења речи или њене синтаксичке везе развијенији, чланак се дели на одсеке тако да се свако значење или свака синтаксичка веза обрађују у свом одсеку. На првом месту даје се основно значење, из којег су се развила друга, а затим долазе та друга значења према историјском реду потврда или према логичком реду развитка значења. Поједини одељци означавају се бројевима или словима (детаљније в. RJA XXIII: 67–69). Општа дефиниција глагола капати, капљем (капам) гласи: ’stillare, падати на капље (кап по кап)’. Затим следе дефиниције из старијих речника, а онда и систематизација значења: 1. непрелазно – а. ’капати на капље, кап по кап’; а) ’уопште’; аа) субјекат је капља или уопште нешто житко: Киша кад хоће да падне, најприје почне капати, овамо спадају и овакви примери у метафоричком смислу: Ако не цури, а оно капље; бб) у пренесеном смислу, о нечему што је ситно (гамад): Из њега жива почеше црви капати; вв) у пренесеном смислу, о нечему што није телесно: Сврху никих чини само капати обилност; б) као имперфективни глагол према искапати, у пренесеном значењу ’чезнути (о очима)’: К теби капљу очи наше; в) као имперфективни глагол према скапати, у значењу  Даничић је настојао да значење опише што је могуће детаљније, па је због тога повремено стварао веома замршене дефиниције. Његови настављачи су то исправили.  „Оно опште значење, извучено испред семантичке и граматичке разраде, налази се у вези с једном од главних Даничићевих идеја – наиме, да свака реч има своје ембрионално значење, које се после развија и разгранава. Такав је био принцип у обради Гримовог речника, а такво је, уосталом, било лексиколошко начело оновремене филологије уопште” (Грицкат 1981: 9–10). 

305.

За различите облике презента в. Милановић 1972: 77, id. 1975: 80–85, id. 1977: 304,

Како је немогуће у овом прилогу представити читаве речничке одреднице, ми ћемо их скратити и прилагодити потребама рада (у погледу језика, писма, самим тим и азбучног уместо абецедног реда којим се наводе значења). 

540

Марта Ж. Бјелетић

’гинути, пропадати, чамити (о људском телу и уопште о чељадету)’, нпр.: капати над књигом, у тамници, и често код проклетства: Рђом капао!; б. ’пуштати кроз себе нешто житко да пролази и пада капљама (о крову, кући, посуди)’; в. ’пуштати из себе да нешто тече и пада капљама’ (са инструменталом: Горе ће капати слатким вином); 2. прелазно, као каузално ’чинити да нешто капље’. RJA доноси и већину префигираних облика овога глагола: докапати, докапљем / докапам pf. ’свршити капање, не капати даље’; закапати, закапам / закапљем pf. ’пошкропити’: Ђе си то воском прслук закапа?; искапати, искапљем pf. ’истећи капљући’: Очи ти искапале! – Док су моје очи искапале све плетући од злата кошуљу – Да ти срце искапље!; накапати, накапљем pf. ’satis destillasse’; значења се прецизирају на основу наведених примера употребе: ’напунити се кап по кап’: накапала пуна копања вина, ’нацедити кап по кап’: Стуци у авану пол лота зрнах, накапљи на њих 15 капљи срешова олеа, ’капљући наквасити’: Већ ето ти уз кољено

љубе, на десну се наслонила руку па прољева сузе низ образе; како њојзи грозно ударају, све је твоје гусле накапала;

окапати, окапљем pf. ’destillare, perire’; а) ’исто што искапати’; б) ’измучити се’; в) ’скапати, пропасти, сагњити’: окапао у тамници – Докле би ти кости окапале; примера се нашло само у народним песмама: Онђе ће ти окапати глава – Те га баци у своју тавницу, ту ће њему кости окапати; покапати, покапљем (покапам) pf. ’покропити, пошкропити’; а. као прелазан глагол – а) с објектом: Дорина му крвца покапала – Марка сузе грозне покапале – Ако ко пакапа крвљу хаљину; б) без објекта, само у примеру: Окрени лице своје на југ и покапљи према југу; б. као непрелазан глагол: Око њега крвца покапала (сви примери из НП су са именицом крвца); в. пасив: Те дарова Томића Мијата бошћалуком крвљу покапаним; прокапати, прокапљем (прокапам) impf. (sic!) ’почети капати’; а) као непрелазан глагол: Пак се једва опорави ... гдје прокапа зној крвави – Зар је моја прокапала кула? – Кад удара да прокапају ријетке, али обилате капље дажда; б) као прелазан глагол: Тука Тала сузе прокапале; скапати, скапам / скапљем pf. ’од муке, од јада, од каквог другог тешког стања; погинути, умрети’: Тврда мука кад дође на чоека, ваља да трпи, док скапље – Дотужило, да од глади скапа – Матица од многог ношења јајца ... мора скапати;



Ово није дефиниција значења, већ појашњење контекста.

Лексикографска обрада с.-х. глагола капати ’stillare’

541

укапати, укапам pf. а. непрелазно ’накиснути, нападати (о киши)’; б. прелазно ’улити у нешто кап по кап’: Укапај мало лоја на крпу, па му метни. Поступак у РСА је другачији. Пошто је у питању речник савременог језика, а не етимолошки речник (како се наглашава у уводном делу првог тома), приликом набрајања значења полази се од оног које је данас најобичније и најраспрострањеније, а остала се нижу логичким редом. Ипак, ако је значење које је најближе етимолошком још у широкој употреби, даје се на првом месту (РСА 1: XXX–XXXI). Редослед значења може бити прилично флексибилан, што значи да се може направити више различитих а успелих систематизација, посебно између значења означених бројевима и подзначења означених словима, којих има више, а која се могу груписати на разне начине. То посебно важи за глаголе, од којих многи имају изузетно сложену семантичку структуру. На представљање значењске структуре дате глаголске или било које друге лексеме у извесној мери утиче и порекло примера, у хронолошком, ауторском и фреквенцијском смислу. Исто тако, већ обрађени префиксални глаголи са истом основом могу сугерисати редослед значења и морају се консултовати ради методолошке уједначености обраде (в. Радовић Тешић 2014: 149, 151). У РСА, за разлику од RJA, значења инфинитива имају своја властита тумачења и дефинисана су искључиво помоћу инфинитива. Једна од одлика овог речника јесте да веома разуђено показује значења одреднице (Грицкат 1981: 8). Ево како је у РСА обрађен глагол капати, -пам / -пљем: 1. ’падати, цурити кап по кап’; 2. а. ’сипати, изливати у капљицама, кап по кап’, б. ’лити, проливати’, в. ’прскати, поливати, преливати’; 3. а. ’пуштати са себе течност да се слива кап по кап’, б. ’пуштати, пропуштати воду, прокапљивати, прокишњавати’, в. ’(о очима) проливати, ронити сузе’; 4. фиг. а. ’пристизати, притицати лагано и стално (о добити, новцу)’, б. ’постепено настајати, ширити се, узимати маха’, в. ’тећи, ређати се један 

Детаљније о степенастом представљању значења речи в. Радовић Тешић 2002.

„Свако значење појединих речи давано је под засебном тачком. Ако су у питању биле само нијансе блиске по значењу, даване су под истом тачком. ... За поједина значења трудили смо се да дамо описне, а не синонимске дефиниције; тек после описне дефиниције наводили смо изразите синониме, који су – као што је познато – у језицима ређи. Навођени су и потпуни антоними, кад год су могли послужити као допуна дефиниције. ... Дефиниције нисмо увек узимали дословно из извора и појединих речника, већ смо их преиначавали у тежњи да им дамо јаснију и концизнију стилизацију. ... Каткада смо место дефиниције давали пример кад је он довољно јасно и одређено могао да је замени” (РСА 1: XXX–XXXI). 

 Због ограниченог простора не наводимо примере употребе за основно значење и његове нијансе.

542

Марта Ж. Бјелетић

за другим’, г. ’нестајати, ишчезавати’; 5. фиг. а. ’проводити време у врло напорном раду, радити без предаха, изгарати, мучити се’: Од јутра до мрака све кап’о на раду – Вукоман је ноћима и ноћима капао над листићима; б. ’чамити, злопатити се, пропадати, скапавати, трунути’: С тебе данас капљем у тамници

– Ко је Србин и Српскога рода ... | А не дош’о на бој на Косово, | Од руке му ништа не родило! | ... Рђом кап’о док му је колена!; в. ’(о очима) пропадати услед упорног гледања, напрезања’: Свима [су] очи капале пред излозима; г. ’жудети, чезнути’: ... а њему душа капље за послом.

РСА такође доноси префигиране облике, закључно са префиксом од-:10 закапати, -пљем pf. 1. ’почети капати’: Роса закапа с лишћа, 2. ’покапати, поквасити’; искапати, -пљем (-ам) pf. 1. ’истећи, излити се капљући, кап по кап’; 2. (о очима) а. ’изгубити сјај, живост, сасушити се од туге, плача’, б. (у клетвама или заклињању) ’исцурити, истећи’: Обе оне очи искапале, | Које тебе не би погледале – Које око заплакало, одмах искапало! Лика, Очи ми искапале, ако сам видила Пољица; 3. (очи) ’плачући, лијући сузе исцедити, сасушити’; 4. ’покапати, попрскати’; накапати, -пљем (-ам) pf. 1. ’излити у капљицама, кап по кап; нацедити кап по кап’; 2. ’наквасити, натопити капљицама, изливајући, сипајући кап по кап; попрскати, препрскати’; 3. а. ’нагомилати се, накупити се капљући, цурећи кап по кап’, б. ’наточити се, излити се, пасти на нешто (у нешто) у капљицама, кап по кап’; 4. ’напунити се, испунити се капањем (о каквом суду)’; накапати се pf. 1. ’нацедити се, излити се, наточити се капљући из нечега’; 2. покр. ’намучити се, напатити се’: Не сме да лежи онде, где капље

са стреје, јер би се после и дете накапало (намучило) – Ја сам се с моема децама накапала, док сам ји очувела Велике Пчелице;

окапати, -пљем (-ам) pf. 1. ’истећи, излити се капљући, искапати’; 2. а. ’опасти крунећи се, окрунити се (о презрелом житу)’: Окапа ти пред

двором шеница | Нека капље, мила мајко моја; | Нека капље да би окапала! – Окапа ми жито, морам гледати за ладовине да пожњем јер ће све пропасти и окапати, б. ’проћи, протећи, минути (о времену)’: Сапутник ми је човјек ... чије су најбоље године окапале на робији; 3. а. ’провести већи део времена, задржати се на неком месту, на некој дужности и сл.’: Овај човек окапа ту и не долази својој кући,11 б. ’проводећи много времена на нечему, негде, заморити 10 У поређењу са RJA, недостаје облик докапати (али има докапити ’завршити капање’, са примером из RJA), као и облици покапати, прокапати, скапати, укапати (који ће бити обрађени у будућим томовима речника). 11 Чини се да је глагол у овом примеру несвршен, па би пример пре спадао у одредницу окапати1.

Лексикографска обрада с.-х. глагола капати ’stillare’

543

се, намучити се’: ... сједим на кревет и онако сједећи окапљем – Окапасмо чекајући; 4. а. ’пропасти, настрадати, скапати (у затвору или у каквој тешкој неприлици)’: Ако ... желиш да ти дете ... окапље у апси, дај му да пије вино, б. ’распасти се, иструнути (о костима, остацима људског тела)’: Сахрањен је на мјесту погибије, осим главе која је окапала на бедемима Оногошта, в. покр. ’пропасти од хладноће, зиме, смрзнути се’: Окапати значи смрзнути се: Руке ми окапаше околина Крушевца; откапати1, -пљем / -ам pf. 1. a. ’капљући исцурити, отећи, оцедити се’, б. ’исцурити кроз какав отвор из нечега (о зрнима)’, в. ’капљући изгубити влажност, осушити се’; 2. а. ’одвајајући кап по кап издвојити део течности из неке посуде’, б. ’исплакати, испустити сузе из очију’; откапати2, -ам pf. покр. ’јако озепсти, прозепсти, смрзнути се’: Откапаше му руке и ноге – Толико је зима да ми откапа нос М. Пожаревац, Тимок, Црна Река. Након анализе презентираног материјала уочене су одређене сличности и разлике. Као основно (односно најраспрострањеније) значење глагола капати у оба речника издваја се значење ’падати кап по кап’. У оба речника регистрована су и секундарна значења,12 систематизована у складу са принципима израде речника. У RJA су дефинисана следећа секундарна значења глагола у основном облику: ’чезнути (о очима)’ и ’гинути, пропадати, чамити (о људском телу, чељадету уопште)’, уз коментар да су се та значења развила под утицајем префигираних облика ùскапати и скапати. У РСА је дијапазон секундарних значења нешто шири: ’притицати (о добити, новцу)’, ’постепено настајати, ширити се, узимати маха’, ’тећи, ређати се један за другим’, ’нестајати, ишчезавати’, ’радити без предаха, изгарати, мучити се’, ’чамити, злопатити се, пропадати, скапавати, трунути’, ’пропадати услед упорног гледања, напрезања (о очима)’, ’жудети, чезнути’. Разлика у броју секундарних значења условљена је, с једне стране, концепцијским разликама двају речника, будући да „РЈА од самог почетка представља мање речник описних дефиниција, а више речник синтагматских, синтаксичких, фразеолошких и сличних потврда, датих у контекстима, што омогућује да се сагледају све вредности значења и употребе једне речи” (Грицкат 1981: 9), док је РСА превасходно усмерен ка што потпунијем приказивању значења одредница. Са друге стране, РСА је, у односу на RJA, имао на располагању већи број дијалекатских извора из којих су црпена значења глагола капати. Под секундарним значењима овде подразумевамо само она која се не односе на проток течности. Значења типа ’проливати, прскати’, ’квасити’, ’прокишњавати’, ’ронити сузе’ итд., иако такође секундарна, третирамо као нијансе основног значења и овом приликом не узимамо у разматрање. 12

544

Марта Ж. Бјелетић

Поређење префигираних облика може се спровести само делимично, будући да РСА још увек није завршен. У RJA је ситуација следећа: облици дòкапати, зàкапати, ùскапати, нàкапати, пòкапати, прòкапати и укапати носе само основно значење или његове варијанте; облик òкапати, поред основног, има и значења ’измучити се’ и ’скапати, пропасти, сагњити’; облик скапати није забележен у основном значењу, већ само као ’погинути, умрети’. Нешто другачије стоји ствар у РСА: облици зàкапати, нàкапати и òткапати1 носе само основно значење; повратни облик нàкапати се, поред основног, има и значење ’намучити се, напатити се’;13 облик òкапати, поред основног, има низ секундарних значења: ’опасти крунећи се, окрунити се (о презрелом житу)’, ’проћи, протећи, минути (о времену)’, ’провести већи део времена, задржати се на неком месту, на некој дужности и сл.’, ’проводећи много времена на нечему, негде, заморити се, намучити се’, ’пропасти, настрадати, скапати (у затвору или у каквој тешкој неприлици)’, ’распасти се, иструнути (о костима, остацима људског тела)’, ’пропасти од хладноће, зиме, смрзнути се’; као посебна одредница издвојен је облик откапати2 ’јако озепсти, прозепсти, смрзнути се’. Очигледно је да се у оба речника глагол капати са својим префигираним облицима третира као полисемантичан глагол, чија се сва секундарна значења изводе из основног и одређују као пренесена, односно фигуративна.14 У RJA се чак нуди и објашњење семантичког развоја – значења ’измучити се’ и ’скапати, пропасти, сагњити’ изводе се из ’искапати, истећи капљући’: „... управо се мисли: нестати (од муке, од невоље), као што нестане онога што окапље (искапље)” (RJA s.v. òкапати). Ово објашњење подудара се са тумачењима која налазимо у појединим етимолошким речницима: „Псл. *kapati је у неким словенским језицима секундарно развило значење ’слабити, пропадати; умирати, цркавати’, настало, несумњиво, депревербацијом од глагола са префиксима sъ-, izъ-, који су и данас чешћи у том значењу.15 Првобитно значење било је ’истећи кап по кап, до краја’ > ’постепено западати у све горе стање (физичко, материјално); слабити, пропадати, умирати’” (Sławski 2: 55 s.v. kapieć).

Иако овде не разматрамо повратне облике анализираних глагола, облик нàкапати се навели смо као пример рефлексивног глагола код којег се развило ново значење у односу на неповратни парњак. 13

14 О фигуративним значењима у описним речницима детаљније в. Радовић-Тешић 1984; Гортан Премк 2014.

Још једном подсећамо да се у RJA глагол капати у значењу ’чезнути (о очима)’ третира као имперфективни глагол према ùскапати, а у значењу ’гинути, пропадати, чамити’ као имперфективни глагол према скапати (в. горе). 15

Лексикографска обрада с.-х. глагола капати ’stillare’

545

Једини изузетак представља облик откапати. У РСА су издвојена два хомонимна глагола: откапати1 pf. ’капљући исцурити, отећи, оцедити се итд.’ и откапати2 pf. ’јако озепсти, прозепсти, смрзнути се’. Није јасно зашто су у овом случају раздвојена значења ’искапати’ и ’смрзнути се’, која су s.v. окапати, на пример, дата под једном одредницом (в. горе). Или обрађивач није консултовао већ обрађене глаголе са истом основом, или се пак није сложио са претходним решењем.16 Ово, уосталом, није усамљен случај у лексикографској пракси: „Довољно је погледати описне речнике и уверити се у потпуну произвољност и недоследност третмана истих типова и конкретних значења час као факата полисемије, час као факата хомонимије” (Толстая 2008: 26). Још се занимљивија слика добија када се упореди како су у два речника обрађени несвршени облици глагола са овим префиксом. У РСА су издвојена два хомонимна облика – откапати1, откапам impf. ’в. окапати2 [тј. откопавати, М. Б.]’: Кад је тамо дошла ... почме откапат гроб НПр17 и откапати2, откапам impf. ’в. окапати1 [тј. ’проводити време напорно радећи, мучећи се, злопатећи се’, М. Б.]’18: Сад није друге већ откапати [у тамници] – Лугари и пољари старјешину сама туже, а он мора да откапа и да се врња апелавати Буковица, Проклета је [вјештица], из гроба изилази, те откапа за своја недјела Срби-Граничари, Никола ће за своја дјела одкапати прије или послије Лика.

Последњи пример, из Лике, преузет је из RJA, али се тамо налази на другом месту. Наиме, у RJA је регистрован само један глагол откапати, откапам, имперфектив од откопати (= откапати1 у РСА). У одредници се наводе примери употребе глагола у основном значењу: А покојне одкапају

[тј. ненавидници], кад за њима бисно лају – Псето почне с ногама чепркат и земљу одкапат ... – Кад је тамо дошла ... почме откапат гроб, а као друго значење

издваја се ’бити кажњен’, илустровано управо тим примером и пропраћено коментаром: „Развитак је значења нејасан”. Недоумицу је можда изазвала и сама дефиниција значења, другачија од оне која је дата у РСА.19 Ови примери нам, међутим, показују још нешто. Глагол капати (са својим префигираним облицима) у РСА се експлицитно одваја од глагола кòпати. У RJA је веза капати и кòпати стављена под сумњу управо указивањем на нејасност семантичког развоја. Ова чињеница је посебно 16

Напомињемо да у RJA уопште није регистрован овај облик.

17

Пример преузет из RJA, в. даље.

И овде примећујемo извесну методолошку недоследност: облици окапати1 / откапати2 ’проводити време мучећи се, злопатећи се’ носе различите експоненте. Исто важи за окапати2 ’окопавати’ / откапати1 ’откопавати’. 18

19 „... наша представа о присуству или одсуству семантичког јединства зависи од начина експликације семантике речи и може се мењати” (Толстая 2008: 28).

546

Марта Ж. Бјелетић

занимљива у светлу етимолошких тумачења псл. *kapati, јер према некима од њих тај глагол стоји у вези са псл. *kopati (в. горе). Без намере да прејудицирамо резултате нашег даљег проучавања семантике континуаната псл. глагола *kapati, цитираћемо неке констатације Светлане Толстој које ће, претпостављамо, представљати окосницу тог проучавања: „Добро је познато да семантички односи који се јављају у савременом језику могу одговарати логици историјског развитка значења речи. [...] Скуп значења прасловенске речи, фиксиран у речницима словенских језика (књижевног језика, историјским, дијалекатским, етимолошким итд.), представља резултат семантичког развоја смисаоних потенцијала садржаних у одговарајућој јединици прасловенског лексикона, при чему се тај развој одвијао у разним правцима и у разним временима. [...] Укидање језичких (барем у оквиру сродних језика) и временских ограничења даје лексичкој семантици словенских језика (словенској семасиологији) општесловенску перспективу и прасловенску ретроспективу, а то са своје стране мења садржину кључних појмова и категорија лексичке семантике као што су синонимија, полисемија, хомонимија, антонимија ...” (Толстая 2008: 11–12). „... у већини случајева хомонимија је последица разилажења значења и семантичког удаљавања некада сродних речи, при чему степен удаљености, који би оправдавао третирање таквих речи као хомонима – није лако одредити” (op. cit. 47). Литература Гортан Премк 1984: Д. Гортан Премк, Полисемија и хомонимија у српскохрватском језику, Јужнословенски филолог, 40, 11–19. Гортан Премк 2004: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Гортан Премк 2014: Д. Гортан Премк, Фигуративна значења у српској лексикографији, у: Р. Драгићевић (ред.), Савремена српска лексикографија у теорији и пракси, Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду, 155–165. Грицкат 1981: И. Грицкат, Лексикографски поступак у речницима САНУ и ЈАЗУ (приказан на глаголима са префиксом за-), Наш језик, 25/1–2, 3–23. ЭССЯ: Этимологический словарь славянских языков (ред. О. Н. Трубачев), 1–, Москва: Наука, 1974–. Милановић 1972: Б. Милановић, Глаголи на -ати са двојаком презентском основом, Наш језик, н. с., 19/2–3, 69–118.

Лексикографска обрада с.-х. глагола капати ’stillare’

547

Милановић 1975: Б. Милановић, Глаголи на -ати са двојаком презентском основом (наставак), Наш језик, н. с., 21/1–2, 27–124. Милановић 1977: Б. Милановић, Глаголи на -ати са двојаком презентском основом (свршетак), Наш језик, н. с., 22/4–5, 163–306. Радовић-Тешић 1984: М. Радовић-Тешић, Проблем обраде фигуративних значења у описним речницима, у: Ј. Јерковић (ред.), Лексикографија и лексикологија. Зборник радова, Нови Сад – Београд: Матица српска, Институт за српскохрватски језик, 147–150. Радовић-Тешић 2002: М. Радовић Тешић, О степенастом представљању значења речи, у: Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе, Међународни научни скуп о лексикографији и лексикологији, Нови Сад – Београд: Српска академија наука и уметности – Матица српска – Институт за српски језик САНУ, 141–147. Радовић-Тешић 2014: М. Радовић Тешић, Распоређивање значења речи у српској лексикографији, у: Р. Драгићевић (ред.), Савремена српска лексикографија у теорији и пракси, Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду, 141–153. РСА: Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, 1–, Београд: САНУ – Институт за српски језик САНУ, 1959–. Толстая 2008: С. М. Толстая, Пространство слова. Лексическая семантика в общеславянской перспективе, Москва: Индрик. Шипка 1990: Д. Шипка, Лексичка хомонимија на примеру савременог српскохрватског стандардног језика, у: Радови, XV, Сарајево: Институт за језик и књижевност у Сарајеву, 7–173. * Bezlaj: F. Bezlaj, Etimološki slovar slovenskega jezika, I–V, Ljubljana: Mladinska knjiga, 1977–2007. ESJS: Etymologicky slovnik jazyka staroslověnskеho (red. E. Havlovа), 1–, Praha: Academia, 1989–. Fraenkel: E. Fraenkel, Litauisches etymologisches Wörterbuch, I–II, Heidelberg: Carl Winter, Universitätsverlag, Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht, 1962–1965. Machek: V. Machek, Etymologicky slovnik jazyka českеho, Praha: Academia, 19682. RJA: Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I–XXIII, Zagreb: JAZU, 1880– 1976. Skok: P. Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I–IV, Zagreb: JAZU, 1971–1974.

548

Марта Ж. Бјелетић

Sławski: F. Sławski, Słownik etymologiczny języka polskiego, I–V (a – łżywy), Krakоw: Towarzystwo Miłosnikоw Języka Polskiego, 1952–1982. Šipka 1990: D. Šipka, Obrada homonimije u rječnicima srpskohrvatskog jezika, Јужнословенски филолог, 46, 69–85. Tafra 1986: B. Tafra, Razgraničavanje homonimije i polisemije (leksikološki i leksikografski problem), Filologija, 14, 381–393.

Marta Bjeletić LEXICOGRAPHIC TREATMENT OF THE S.-CR. VERB KAPATI ’STILLARE’ (POLYSEMY OR HOMONYMY?) Summary This paper offers an analysis of the lexicographic treatment of the S.-Cr. verb kapati ’stillare’ in two descriptive dictionaries of the Serbo-Croatian language – RJA (Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika) and RSA (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika). In both dictionaries one the same meaning (’to drop’) is defined as basic, while the registers of secondary meanings do not completely coincide. This is due, on the one hand, to different concepts of the two dictionaries, and on the other, to unequal corpora of available dialectal sources from which the meanings of a given verb were excerpted. From the standpoint of distinction between polysemy and homonymy, the verb kapati (with its prefixed forms) has no consistent treatment in RSA. It is usually considered a polysemantic verb, except in the case of the form prefixed by od-, where two homonyms are distinguished: otkapati1 ’to leak out, drain out’ and otkapati2 ’to catch cold, get frozen’. This paper is an introduction to a more complex investigation of semantics of the continuants of PSl. *kapati, which might contribute to establishing the final origin of this etymologically problematic Proto-Slavic verb. Keywords: Serbo-Croatian, lexicography, semantics, polysemy, homonymy, etymology, verb, kapati.

Милица Н. Радовић Тешић*

Институт за српски језик САНУ Универзитет у Београду Учитељски факултет

О ЛИНГВИСТИЧКИМ САСТАНЦИМА У ИНСТИТУТУ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК САНУ (од 24. 10. 1952. до 12. 5. 1958. године) У раду се даје преглед садржаја лингвистичких састанака који су под руководством А. Белића држани у Институту за српски језик САНУ. Посебно се приказује жива дискусија која се на тим састанцима одвијала и именују се учесници у дискусији. Међу њима су и најпознатија имена српске лингвистике. Кључне речи: језичко осећање, дијахронија, структурализам, падежни систем, аорист, имперфекат, изговор „јата”, превођење, старословенски вокали.

Према рукописним записничким белешкама записаним у свесци формата 25 х 34,5 цм, са дебелим платненим корицама (коју смо при сељењу Института за српски језик из Академијине зграде у Кнез Михаиловој 35 у зграду у улици Ђуре Јакшића 9, где се део Института који израђује Академијин вишетомни речник и сада налази, нашли у старом орману собе у којој сам тада радила) – у Институту се одржавала у назначеном периоду (од 1952. до 1958) трибина под називом Лингвистички састанци. Записници су уредно вођени, претпостављамо да су накнадно преписивани једном руком; у највећем броју случајева водила их је (и потом, вероватно, уредно и читко све преписивала) Ирена Грицкат, чији потпис стоји на крају већине

[email protected] На првом листу свеске стоји наслов: Записник лингвистичких састанака при Институту за српски језик Српске академије наука. Свеска нема инвентарски број нити печат Института. * 

550

Милица Н. Радовић Тешић

записника. У само три случаја, записник су водили: Павле Ивић (1), Милка Ивић (1), те Берислав Николић и Петар Сладојевић заједно (1). На основу записничких белешки, сумирамо – одржано је укупно 13 лингвистичких састанака, на којима је прочитано тринаест различитих тема. Сваку тему је пратила озбиљна дискусија. Састанци су имали дневни ред. Највише предавања (3) одржао је Александар Белић, затим Павле Ивић – 2, а сви остали по једно: Милка Ивић, Ирена Грицкат, Тодор Маневић, Петар Сладојевић, Наталија Радошевић, Јован Радуловић, Михаило Стевановић и Митар Пешикан. Из прочитаних записника читалац ће стећи утисак о стању и атмосфери која је владала у српској лингвистици у раним шездесетим годинама 20. века, у време када је Београд био и једини србистички центар (са Катедром за српски језик на Филолошком факултету и Институтом за српски језик САНУ, који је основан 1947). Осим тема које су обрађиване (1. тачка дневног реда), нарочито је била интересантна дискусија, која је вођена увек као 2. тачка дневног реда. У овом прилогу издвојићемо оне елементе из ових записника које сматрамо интересантним и за наше време. Већ на први поглед може се приметити да су неке теме настале пре или после објављених чланака наших лингвиста, али би се тај податак морао понаособ утврђивати на основу библиографских података, што ми овом приликом углавном нисмо чинили. Подносилац првог предавања, О значају језичког осећања за вршење синхроничне језичке анализе (24. 10. 1952), био је проф. Александар Белић (тадашњи директор Института). Ево шта је рекао на почетку: „Отварајући лингвистичке састанке изражавам наду да ће њихов рад уродити добрим плодовима. Ми смо се досад састајали ретко; а за нас је од велике важности да измењујемо мисли, нарочито о новим правцима у лингвистици. Да је све записнике накнадно преписивала И. Грицкат, закључујемо из два разлога: на рукопису нема исправки, скраћивања, недовршености и сл. (што по правилу прати изравна записивања – то знају сви који су било када водили записничке белешке). По читкости рукописа и садржају текста можемо претпоставити да је текст реферата претходно можда и ауторизован. Рукопис (писан мастилом различитих нијанси плаве, црне или зелене боје) припада И. Грицкат, дугогодишњем уреднику и редактору Речника САНУ, иза које су остали многи њени рукописи на обрађивачким и редакторским лексикографским текстовима, па га није тешко препознати. У то време, а и дуго после тога, заправо све до осме деценије 20. века, речнички текст се писао графитном оловком, а тек у деветој деценији су сви сарадници добили мале ћириличке писаће машине („Olimpia”), да би од 2003. и те машине биле замењене компјутерима. 

 Новосадска Катедра за српски и јужнословенске језике основана је на Филозофском факултету крајем 1954. године.

О лингвистичким састанцима у Институту за српски језик сану

551

Данас, нарочито у Америци, има лингвистичких праваца који се потиру с правцима у Европи; америчка наука заузима према европској надмен став, иако је поникла из европске основе. Од научног живота у другим словенским земљама ми смо нажалост отсечени, и само понешто сазнајемо о њему. Тако сам ја добио од Куриловича велику студију о индоевропској акцентуацији и словенској акцентуацији као њеном саставном делу; то је област важна за нас, а постављена је на сасвим нову базу. И у СССР има извесног научног рада, о којем ћемо исто тако саопштавати.” Ово је био увод у Лингвистичке састанке. Ако бисмо издвојили кључне области које су доминирале у најави – оне су свакако: правци у лингвистици; размена лингвистичких ставова и мишљења; нека темељна граматичка питања српског језика, стање лингвистичке науке, посебно славистике, у свету (Америка, Европа, Совјетски Савез) итд. Потом Белић прелази на (нама из његове библиографије) познату тему о језичком осећању. Општи закључак који би се могао извући из његова излагања, са много конкретних примера, може се свести на то да Белић у језичко осећање укључује дијахрони (да не кажемо етимолошки) аспект речи у случајевима кад се у савременом језику „губи” веза са настанком речи. Реферат је дат на 7, а дискусија на 8,5 страна. Каква је дискусија вођена у вези са првим Белићевим излагањем? Дискутанти су били, осим А. Белића као подносиоца реферата (који је имао „реплике” на све коментаре) – М. Ивић, Р. Алексић, К. Тарановски, П. Сланкаменац, М. Будимир. Учесници дискусије, од којих су неки у више наврата узимали реч, постављали су питања или коментарисали Белићева лингвистичка гледишта. Илустрације ради, издвојићемо само неке. На пример, прва у дискусији је била М. Ивић, која је између осталог рекла: „Сматрам да је у излагању било две тезе: прво, метод, који захтева да се при испитивању држимо материјала – а то је данас, у ери структурализма, врло значајно ... Друго јесте схватање о општем делу речи. Оно што смо чули јесте продубљивање науке о грађењу речи. Досад су се проучавале само морфолошке промене, а сада се морфологији даје семантичка подлога. Умесно је заменити традиционални термин корен термином општи део, јер тако захтева синхронично посматрање.” Р. Алексић: „Може ли бити схватање општег дела [изведених речи] ако постоји само једна изведена реч? Како ту издвојити општи део од наставка?” М. Будимир: „Између наставака флексије и наставака за грађење речи постоји есенцијална разлика.” Дискутовало се даље о општем делу и полисемији наставака (-ак, -ач, -ик и др.).  Да се подсетимо: М. Ивић има тада 28 година, а Белић је на врхунцу каријере, има 76 година; после тога је живео још 8 година.

552

Милица Н. Радовић Тешић

Други лингвистички састанак одржан је петнаест дана касније – 10. 11. 1952. Референт је био Павле Ивић: О неким питањима наше историске дијалектологије. Проблем који Ивић истиче у овом реферату – колебања у рефлексима јата – разматран је и много година касније, такорећи до данашњих дана, када је та појава у српској дијалектологији названа тзв. незамењено јат. „Историска дијалектологија нашег језика” – вели он – „има у знатној мери специфичне задатке који произилазе из чињенице да велики део наше територије прекрива метанастазичка област. Из тога излази двоструки проблем: како су настали постојећи дијалекти и како су изгледали супстратски који су ишчезли пред таласом новог живља ... За решење једног од највећих проблема, онога о старим дијалектима северне Србије и суседних области, драгоцени материјал пружа говор галипољских исељеника који показују да су икавизми карактеристични за говоре ових крајева постојали још пре сеоба и шта више пре замене јат-а у њима.” У дискусији, која се односила превасходно на проблем колебања у рефлексима јата (е/и; и и однос и : е) учествовали су Берислав Николић, Тодор Маневић, А. Белић и аутор реферата, П. Ивић. Неки конкретни и још тада јасно формулисани Ивићеви ставови у вези са проблемима историјске дијалектологије свакако су имали зачетак на овом лингвистичком састанку. Коментаре на њих су давала сва три учесника у дискусији. За дијалектологе би и данас ова дискусија могла бити занимљива, посебно са гледишта тумачења једне научне чињенице. Трећи лингвистички састанак одржан је 2. 12. 1952. године, а референткиња је била Милка Ивић: О проблему падежне системе у савременој лингвистици. Она је истакла: „Пошто су дискусији о падежима дали интензитет у последње време структуралисти, првенствено идеолози структуралистичког правца Хјелмслев и Јакопсон, то се излагање спорних проблема заснива на тумачењу идеја које они заступају и на давању критичке оцене о њима.” Будући да је истакла основна питања и циљеве ове проблематике који су за дискусију, она резолутно истиче да, поред несумњивих заслуга структураУ рукопису Записника примењиван је Белићев правопис српског језика, па се овај придев појављује у облику без ј – историске. Иначе, ову тему Ивић је интегрално обрадио две-три године касније, исп. П. Ивић 1955–1956: 97–129. 

Расправу О говору Галипољских Срба Ивић је објавио у Српском дијалектолошком зборнику XII, САНУ, Београд, 1957, али је истраживања Галипољских Срба свакако већ био обавио знатно раније. Према Библиографији радова Павла Ивића, коју је прецизно урадио М. Радовановић (Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXVII–XXVIII), сазнајемо да је први кратак Извештај о испитивању говора галипољских насељеника у Пехчеву у Македонији Ивић објавио у Гласнику САН, II, 1950, 314–315, а други, Извештај о продужењу испитивања говора Галипољских Срба, годину дана касније – Гласник САН, II, 1951. 



Исп. М. Ивић 1953–1954: 191–211.

О лингвистичким састанцима у Институту за српски језик сану

553

листа, њихова „основна грешка је у погрешном методу који су изабрали”. Стога каже: „Идеје које им супротстављам јесу схватања изграђена у духу Белићеве школе.” У реферату је даље дат приказ структуралистичког учења о падежима и његова критичка оцена. У Записнику је наглашено и да је цео један одељак реферата био посвећен „разматрању природе предикативног номинатива и његовом односу према субјектном номинативу”. На овом лингвистичком састанку у дискусији су учествовали: И. Грицкат, Милош Московљевић, Олга Банковић, А. Белић. Најдуже коментаре је имала И. Грицкат – неки су се тицали структурализма уопште (нпр. „структурализам пати од једне опасне болести – од повођења за оним што човеку намеће чиста логика, као и савремена логистика која влада у свету, а која се састоји у томе да се сва наука сведе на математику као највиши ступањ логике. Међутим у структурализму се осећа недостатак лингвистике, лингвистичких навика”), а други део се односио на само излагање М. Ивић и њене идеје, посебно излагање о двема врстама номинатива. Белић је такође коментарисао неке ставове структуралиста, који, подржавајући систем, не признају реченицу и синтагму. С тим у вези су била и његова запажања о синкретизму падежа – морфолошком и семантичком. Он је истакао да данас готово сваки падеж има сва значења, па се може говорити о хомонимичним појавама. То показује, сматра Белић, огроман значај синтагме. „Имам да приметим још једну ствар: Јакопсон је заслужио већу критику, јер је оне методе које су применљиве на проучавање фонема пренео на проучавање синтаксе, што је скроз погрешно.” Тако је дискусију закључио Белић. На четвртом лингвистичком састанку референт је био опет А. Белић: О префиксима и наставцима (у вези са ранијим излагањем о општем делу). То је заправо био наставак његова излагања о значају језичког осећања за језичку анализу, што је и сам навео на почетку излагања. Пажња је овде била усмерена на питање како у нашој свести (тј. свести говорника српског језика) живе заједнички делови појединих речи, па је поставио питање „шта представљају префикси и наставци у нашем мишљењу”. Нешто о овоме претходно је објављено у Јужнословенском филологу (нпр. да значење префикса из није ex у везама изнад, испред, испод). Белићева запажања у вези са различитим значењима префикса поткрепљена су са доста примера глагола и придева из српског језика.10  Ток Лингвистичких састанака заиста потврђује да је термин Белићева школа имао чврсте основе и у славистичком свету био познат и признат.  Ово је, чини нам се, и данас једно од стожерних питања функционисања творбеног језичког система. 10 Отуда вероватно и пракса у Речнику САНУ да се значења префикса дају не само у оквиру појединих одредница (као значење речи) него и посебно, издвојено. Грађа за то је

554

Милица Н. Радовић Тешић

У реферату се даље говори и о депрефиксацији (што је Вајан назвао депревербација) и о (не)самосталности префикса. Белић сматра да се префикси осећају („сазнају”) као аутономни делови у говору, али да се граматички не сматрају као засебне речи. Стога он вели да је грешио „ингениозни научник – Шахматов”, који је префиксе издвајао као посебну врсту речи. „Значај ових појава лежи у томе што се оне одигравају у нашој свести ... али се не употребљавају самостално, те немају право на назив врсте речи. За то би било потребно да имају посебан облик, функцију и значење”, истиче Белић. У реферату се још говори о значењима и несамосталности наставака, што је Белићев термин за суфиксе (-ач, -ште, -ота итд.) који уносе детерминацију при различитим механизмима образовања речи. У дискусији су учествовали: М. Московљевић (придружио се мишљењу Шахматова), Наталија Радошевић (мисли да на плану акустичке слике наставак, тј. суфикс, нпр. -ач, добија своју нијансу значења), Љубомир Матић (одсуство осећања за суфиксе може се приметити код неких нових речи, нпр. радијалка), П. Сланкаменац и референт. У 1952. години одржан је пети лингвистички састанак (26. 12. 1952), на коме је реферат поднела Ирена Грицкат – Приказ и оцена Серенсенове студије о словенском виду и временима.11 Реч је о књизи Ханса Кристијана Серенсена Aspect et temps en slave, која о словенском виду и временима расправља служећи се структуралистичким методама. Приказ је био јасан и изнете су основне карактеристике студије која је рађена по угледу на Хјелмслевљеве. „Писац прилази чињеницама на нов, модеран начин, али не открива ниједан нов детаљ који би могао бити од интереса за лингвистику. Маса условних назива и веома апстрактних интелектуалних операција, често неадекватних језичкој грађи које се тичу, отежавају разумевање и компликују питања без икакве потребе ... треба истаћи да је примену структуралистичких схватања на словенску глаголску проблематику спровео савесно и доследно.” У дискусији су учествовали А. Белић, М. Ивић, Т. Маневић, проф. Шкерљ,12 М. Лалевић и И. Грицкат. Највише коментара (и примедаба) на Серенсенову студију имао је Белић, који је истакао да су Данци, на челу са Хјелмслевом, са одушевљењем прихватили прашку школу, која је Сосирове данас употпуњена и лако доступна, што у време Белићева реферисања није био случај јер ни I књига Академијина речника није била изашла. Подсећамо да смо у то време имали само Вуков Српски рјечник. 11 Пет лингвистичких састанака у 1952. години сведочи о полету и великој стваралачкој енергији која је захватила у послератном периоду српску лингвистичку науку.

У записнику нема имена проф. Шкерља. Претпостављамо да је реч о Станку Шкерљу, романисти, који је једно време као професор радио у Београду, а потом у Љубљани. 12

О лингвистичким састанцима у Институту за српски језик сану

555

принципе применила на проучавање гласова и тако засновала фонологију. Он похваљује њихово откривање система у језику, али сматра да опис тог система није довољан и за објашњавање. Ево неколико његових ставова: „О Серенсеновој књизи треба рећи да она уопште не показује да он влада материјалом ... Његово излагање одликује се произвољношћу и симплификацијом ... Структурализам је привремен правац осуђен на пропаст као и многи други.” Даље су учесници у дискусији (М. Ивић, Грицкат, Белић, Маневић, Шкерљ, Лалевић) расправљали о дометима структуралистичког правца у Америци, Европи, Русији и у нашој средини. Овај записник је водио П. Ивић. Колико су наши водећи лингвисти тих поратних година са полетом пратили развој славистике показује нам и шести лингвистички састанак (одржан 6. 3. 1953. године). Референт је био Тодор С. Маневић: Најновије граматике македонског језика (Ланта и Конеског). Т. Маневић, професор Више педагошке школе у Београду, реферисао је о двема граматикама македонског књижевног језика које су 1952. изашле у Скопљу. Аутор једне граматике на енглеском језику (са 80 страница текстова из македонске прозе и македонско-енглеским речником са 7.000 речи) јесте Horace G. Lunt са Харвардског универзитета. Другу граматику на македонском (без морфологије, а са историјатом борбе за македонски књижевни језик, фонетско-ортографском нормом и акцентом) написао је Блаже Конески. Референт је дао детаљан приказ обе граматике са подоста критичких примедаба на нека решења или пропусте. У опширној дискусији учествовали су: Белић, П. Ивић и Маневић. Расправљало се о више интересантних проблема везаних за питања која се тичу македонског језика, посебно о историјату језичких појава које у то време у науци још нису биле решене. Ивић је у коментару истакао да Лантову граматику треба посматрати „као чисто дескриптивни уџбеник ... Његов циљ је био скроман – да напише само уџбеник, а не историску граматику. Кад странац пише граматику, то уноси методско освежење, кидање традиције домаћих теоретичара.” Седми лингвистички састанак, одржан 20. 3. 1953. године, имао је тему О имперфекту у српском језику, а референт је био Петар Сладојевић. За овај реферат је занимљиво то што није читан, него је Сладојевић имао усмено предавање, тако да се садржај (како је касније Белић нагласио) могао боље пратити. Неколико ствари је истакнуто у предавању: да се имперфекат употребљава за доживљену радњу; да имперфекат значи неограничену трајну радњу, у чему се разликује у односу на аорист од трајних глагола; да се имперфекат може јавити и у индикативу; референт сумња да у имперфекту има значења појачане трајности и не осећа ни специјалну нијансу паралелности. Губљење имперфекта Сладојевић тумачи тиме што има много више недоживљене прошлости него доживљене.

556

Милица Н. Радовић Тешић

У прилично живој дискусији су учествовали А. Белић, П. Ивић, М. Московљевић, М. Ђурић, Р. Алексић, Т. Маневић и М. Станић. Говорило се о могућностима замене перфектом, те о (различитом) језичком осећању за доживљеност имперфекта. Павле Ивић је на осмом лингвистичком састанку (19. 5. 1953) поднео реферат: Систем значења претериталних времена у говору Галипољских Срба.13 У реферату је нагласио да велика архаичност једног локалног говора, какав је галипољски, пружа могућност за реконструкцију старијег стања у српским дијалектима. Говорио је о имперфекту, аористу, перфекту и с тим у вези о појмовима доживљености/недоживљености, резултативности и другим семантичким обележјима која су се доцнијом еволуцијом мењала. У дискусији су учествовали А. Белић, Т. Маневић, А. Пецо, М. Павловић, П. Сладојевић и референт П. Ивић. Расправа се кретала управо око појмова доживљености и недоживљености, а с тим у вези је речено да се оквири индикатива и релатива губе као релевантни, што је (по Ивићу и Маневићу) резултат утицаја турског језика. Речено је даље у дискусији да те појаве има и у македонском (А. Белић), цинцарском (М. Павловић), па и у црногорским говорима (П. Сладојевић) и херцеговачким (А. Пецо). Записник је водила М. Ивић. Девети лингвистички састанак одржан је десет месеци касније, 26. 3. 1954. године. Реферат је поднео А. Белић: О падежној системи. Он је показао основне особине падежног система српског језика имајући у виду, наравно, зависне падеже, али је говорио и о падежима у другим језицима. „Неки научници покушавају да даду број могућих падежа и дошли су до цифре 216, мада реализованих падежних значења нема више од 50 ... Носилац падежног значења је синтагма.” У том смислу Белић је представио своју општелингвистичку теорију о падежима и значају синтагме, узимајући у обзир различите односе између именица и других речи у реченици и начине исказивања тих односа у различитим језицима, не само српском. Било је речи и о суплетивизму падежа, улози предлога, прилога, партикула, а нешто више о Шпехтовом учењу, које је у неким елементима блиско Белићевом, као и о теоријама неких других европских лингвиста (Хјелмслев, Хумболт и др.). У дискусији су учествовали: М. Будимир, М. Ђурић, М. Марковић и А. Белић. На десетом лингвистичком састанку (12. 4. 1954) реферисала је Наталија Радошевић: Погрешне репродукције при учењу језика сродних матерњем. У реферату су истакнуте околности у којима говорник српског 13

Исп. П. Ивић 1953–1954: 229–262.

О лингвистичким састанцима у Институту за српски језик сану

557

језика прави грешке при учењу сродних језика, најчешће руског. У комплексу узрока који воде ка погрешној репродукцији неких језичких израза страног језика сродног матерњем истиче се „унутрашњи однос значења, гласовна слика и интонација одговарајућег српског израза”. Узроци ових грешака крију се и у самим особинама страног језика које подстичу уопштавање, па се употреба која нема ослонца у језичком осећању неправилно проширује. Наводе се примери појава које су уочене при учењу руског језика. Врло су честе грешке код заменичких облика. У дискусији су учествовали А. Белић, И. Грицкат, И. Мамузић, проф. Р. де Бреј, П. Ђорђић и Н. Радошевић. Пошто је Белић предавање из области билингвизма оценио као интересантно „по својој новини”, И. Грицкат је скренула пажњу на још неке примере погрешних превода (са руског на српски) и разлоге због чега до њих долази. Р. де Бреј је навео типове грешака које чине Енглези учећи руски језик. А. Белић сматра да би се ова питања могла испитати детаљно и систематисати. Навео је пример Америке, где је „израђен албум најчешће употребљаваних речи у руском језику, за наставнике руског језика по колеџима”. Било је још неколико корисних предлога (нпр. да се језик Саве Текелије проучи у смислу применљивости ове проблематике на славеносерпски језик јер, како је навео Белић у „писму упућеном Матици српској [у тексту: Српској] види се његов труд да се изражава тим специјалним језиком”). Следећи, једанаести лингвистички састанак одржан је 13. 4. 1956. године. Предавање са насловом Погледи Љубомира Недића на наш књижевни језик и правопис поднео је Јован Радуловић. Предавање је засновано не само на Недићевим објављеним чланцима о језику и правопису него и на једном дужем његовом необјављеном чланку. Показано је Недићево широко интересовање за књижевни језик, стил и правопис. Залагао се за логичку интерпункцију, иако је био немачки ђак. Водио је полемику са неким филолозима и залагао се да о језику треба да расправљају и књижевници, јер језик припада заједници, народу. Предавач сматра да је Скерлић Недића неправедно назвао „интелигентним дилетантом” и није му помињао заслуге на унапређивању књижевног језика, иако се сам наслањао на Недића као стилисту који је важио за једног од оснивача београдског стила. У дискусији су учествовали: А. Белић, М. Ибровац, Н. Половина, Б. Ковачевић. Дискусија је била врло жива и конкретна. Доста се расправљало о београдском стилу, за који је Белић рекао: „Београдски стил је иначе привлачан, саграђен је на бази народног језика који се већ употребљава као књижевни. У Београду се наш књижевни језик развијао сасвим слободно на народној основи, и њега су прихватили писци који су долазили из разних крајева”. Као представници београдског стила у дискусији

558

Милица Н. Радовић Тешић

су помињани, осим Недића, још Богдан Поповић, Слободан Јовановић, Јован Скерлић.14 Расправљало се још о утицају француског и немачког израза у српској књижевности. Мишљења о Недићевој улози у развоју књижевног израза била су подељена; највише замерки на његове ставове имао је управо А. Белић („Недић је био логичар без духа и полета; Недић је био мало анахроничан испитивач језичких појава ... Цео његов начин мишљења био је мало ретроградан.”). Овај записник су водили Б. Николић и П. Сладојевић. До следећег, дванаестог лингвистичког састанка (5. 4. 1957) прошла је година дана. Предавање О аористу одржао је М. Стевановић. Он се осврнуо на један чланак П. Сладојевића15 у коме П. С. тврди да се његови погледи разликују од претходних мишљења Стојићевића и Вуковића, а заправо су слични. Њихов начин одређивања индикатива, релатива и модуса није исправан, сматра Стевановић. Сладојевић истиче у аористу значење доживљености, али не и скоре прошлости, о чему говори Белић („скоро извршење радње”). У индикативу је „радња аористова ’сада’ извршена ... а уколико има случајева да аорист значи удаљенију прошлост, то је релативна употреба”, записани су у Записнику Стевановићеви ставови. Говорио је такође о „доживљености”, па он сматра да није свака радња изречена аористом доживљена радња. Осим тога, треба разликовати индикативни и релативни аорист. У дискусији су учествовали у више наврата: А. Белић, М. Стевановић, П. Сладојевић, М. Московљевић, М. Станић. Расправљали су о категоријама доживљености и недоживљености, као и категоријама индикатива и релатива с обзиром на време говорења, уз навођење конкретних примера. Белић је казао да је Сладојевићев чланак објавио у Филологу (иако се није у свему слагао са њим) управо да би дошло до корисне расправе и дискусије о датом проблему. Последњи, тринаести лингвистички састанак забележен у Записнику (записничар И. Грицкат) одржан је 12. 5. 1958. године. Референт је био Митар Пешикан: О питању одраза грчког језичког осећања на композицију глагољице и глагољских слова. Он је изнео главне идеје и своја запажања до којих је дошао истраживањем. Те идеје су сажете у четири тачке: састављач 14 За носиоце београдског стила Белић је, према овом записнику, сликовито рекао: „Ја сам поредио језик Богдана Поповића са вештачким гајењем цвећа. Он је увек одабирао речи. С друге стране, Слободан Јовановић се може поредити, у погледу језика, с пољским цвећем. За Скерлића се може рећи да је имао огроман ритам у језику; било је то као ваљак који је за собом остављао читав ћилим. Поредио сам га са Мусоргским у руској музици. А Недић је био логичар без духа и полета ... он је умео само да начне, покренуо је масу питања, и по томе је био интересантна појава”. 15

Уп. П. Сладојевић 1955–1956: 131–136.

О лингвистичким састанцима у Институту за српски језик сану

559

глагољице изражавао је фонетску сродност гласова графичком сличношћу слова само код специфично словенских фонема; грчки део глагољице (осим знакова за и) не показује распоред слова према фонетском критеријуму, али груписања има код специфично словенских, а можда и свих словенских гласова; у композицији грчког дела азбуке преовлађивао је фонолошки критеријум, а у словенском делу долази до јаког изражаја фонетски критеријум; ова фонетска опажања су вероватно резултат акустичке природе и у границама у којима их је могло сугерисати грчко фонолошко осећање – сматра Пешикан. Овим он није оспоравао Константиново познавање словенског језика, али је закључио да је његово основно фонолошко осећање имало више грчки него словенски карактер. У дискусији су учествовали: А. Белић, М. Стевановић, П. Сладојевић и М. Пешикан. Разговор се односио на природу (вокалних) гласова р, л, н и на то да ли су то засебне фонеме или само модификације. Било је речи и о гласу „јери” и назалима, где је питање још сложеније. Не зна се тачно права старословенска вредност ових гласова нити кад је у питању фонема, а кад је реч о варијанти истог гласа. Постоје различите претпоставке и о њима се на овом састанку расправљало. Читајући рукопис Записника са лингвистичких састанака при Институту за српски језик Српске академије наука – данашњи читалац може закључити следеће. Сва предавања представљена на састанцима била су пажљиво припремљена и на високом научном нивоу. Тицала су се самих темељних питања граматике српског, а често и других словенских језика. Неке теме (посебно оне које је излагао А. Белић) биле су и општелингвистичког карактера. Белићеве дискусије, а понекад и других учесника – често су стављане у контекст европских општелингвистичких теорија, јер су навођени, по потреби, ставови светских лингвиста (Шахматов, Курилович, Бругман, Хјелмслев, Јакобсон, Вилнер, Серенсен и др.). Посебно је занимљива дискусија на овим састанцима, која показује колико су наши тадашњи лингвисти (већина од њих и данас представља врх српске језичке науке) били језички и граматички темељни, лингвистички верзирани и пуни полета и жеље (у овом раном послератном периоду) да размене сазнања о језичким проблемима и новим лингвистичким правцима. Међу њима се у том смислу надмоћно истиче Александар Белић, не само знањем него и великим ауторитетом. Нигде у записнику се не помиње (тачан) број присутних слушалаца (којих је свакако било више од дискутаната), али се наводе сва имена учесника у дискусији. Нико од референата и учесника у дискусији који су присуствовали овим састанцима данас није међу живима.

560

Милица Н. Радовић Тешић

ЛИТЕРАТУРА Ивић 1950: П. Ивић, Извештај о испитивању говора галипољских насељеника у Пехчеву у Македонији, Гласник САН, II, 314–315. Ивић 1951: П. Ивић, Извештај о продужењу испитивања говора Галипољских Срба, Гласник САН, II. Ивић 1955–1956: П. Ивић, О неким проблемима наше историјске дијалектологије, Јужнословенски филолог, XXI/1–4, 97–129. Ивић 1957: П. Ивић, О говору Галипољских Срба, Српском дијалектолошком зборнику, XII, Београд: САНУ. М. Ивић 1953–1954: М. Ивић, О проблему падежне системе у вези са савременим схватањима у лингвистичкој науци, Јужнословенски филолог, XX/1–4, 191–211. П. Ивић 1953–1954: П. Ивић, Систем значења основних претериталних времена у говору Галипољских Срба, Јужнословенски филолог, XX/1–4, 229–262. Радовановић: М. Радовановић, Библиографији радова Павла Ивића, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXVII–XXVIII. Сладојевић 1955–1956: П. Сладојевић, O значењу аориста у српскохрватском језику, Јужнословенски филолог, XXI/1–4, 131–136.

Milica Radović Tešić ON LINGUISTIC MEETINGS AT THE INSTITUTE FOR THE SERBIAN LANGUAGE OF THE SERBIAN ACADEMY OF SCIENCES AND ARTS (24 October 1952 – 12 May 1958) Summary This article presents the agenda and proceedings of the linguistic meetings held under the direction of Aleksandar Belić at the Institute for the Serbian Language of the Serbian Academy between 1952 and 1958. According to the data contained in the minutes of the meetings, of which there were thirteen in total, thirteen papers were submitted at those meetings. Every meeting included a debate about the papers and, based on the Minutes, this article offers a description of the papers and the related debates, noting also the names of the participants. Keywords: language feeling, diachrony, structuralism, case system, aorist, the imperfect tense, pronunciation of “jat”, translating, Old Church Slavonic vowels.

МОРФОЛОГИЈА, СИНТАКСА И ПРАВОПИС

Branka Z. Tafra*

Hrvatski studiji Sveučilišta u Zagrebu

GRAMATIČKA POLISEMIJA Iz opsežne problematike gramatičke semantike za istraživanje je izabrana gramatička polisemija. Njoj je pristupljeno s leksikografskoga stajališta jer razumijevanje gramatičke polisemije u mnogim slučajevima, jednako kao i leksičke polisemije, odnosno razumijevanje što je jedna jezična jedinica, a što su dvije jezične jedinice jednaka izraza te što je u jednoj jezičnoj jedinici samo varijanta istoga, a što je novo, drugo značenje ima posljedice na leksikografovu odluku hoće li u rječniku više značenja opisati pod jednom natuknicom ili pod dvjema. Na izabranim će se primjerima pokazati leksikografsko nerazumijevanje raspada polisemije gramatičkih kategorija i leksikalizacije pojedinih oblika. Ključne riječi: gramatička semantika, polisemija, homonimija, sinonimija, varijantnost.

1. Uvod Polisemija se javlja osim na leksičkoj i na svim drugim jezičnim razinama, te ćemo leksičkomu značenju nasuprot staviti gramatičko, koje je s njim isprepleteno, ali zbog lakšega opisa ovdje ga uvjetno odvajamo. Upravo je širina same semantike razlogom što i priručnici obično nose naslove koji pokazuju dvojnost: Leksička semantika i Gramatička semantika. Bez obzira na to na kojoj se razini polisemija istražuje, uvijek postoji, gledano iz semantičkoga kuta, nesigurnost pri odluci pripada li više značenja jednoj jezičnoj jedinici ili dvjema. Analogno razgraničavanju jednoga višeznačnoga leksema od dvaju leksema, i na razini gramatike razgraničavanje ide granicom jedne jezične jedinice s više značenja i dviju (ili više) jezičnih jedinica. U ovom će radu biti [email protected] Za ilustraciju te povezanosti dovoljan je jednostavan primjer: apstraktno značenje leksema osamljenost, semantičko-sintaktička kategorija brojivosti i morfološka kategorija broja (sg. t.) neraskidivo su uzročno-posljedično povezani. * 



Iz bogate literature usp. Apresjan 1995 i Knjazev 2007.

564

Branka Z. Tafra

riječi o višeznačnosti jezičnih jedinica na gramatičkoj razini bez pretenzija, s obzirom na zadanost opsega rada, ali i na širinu teme, da se ide u dubinu i iscrpnost obrade problematike. U svjetskoj lingvistici postoje opsežne knjige koje obrađuju gramatičku semantiku, a gdje je semantika, tu je i polisemija. Hrvatski su se jezikoslovci bavili gramatičkim značenjima, ali se nisu bavili sustavnije gramatičkom semantikom, pa im je gramatička polisemija ostala izvan zanimanja. Budući da je polisemija jezična univerzalija i da se gramatika ne može valjano opisati bez utjecaja semantike, slijedi zaključak da polisemija zahvaća i gramatiku. Wierzbicka je svojom knjigom The Semantics of Grammar (1988), ali i drugim radovima, upravo semantičkim pristupom morfologiji i osobito sintaksi pokazala da te discipline nisu autonomne nudeći svoj model integralnoga opisa jezika temeljenoga na semantici. Da je semantika u srži samoga jezika te da postoji neraskidiva sprega između semantike i gramatike, odnosno između gramatike i leksika, dokazivali su mnogi jezikoslovci, pa i hrvatski, među ostalim i Ida Raffaelli (2015), koja u svojoj knjizi o semantici jedno poglavlje posvećuje semantici i sintaksi, a drugo semantici i morfologiji. Iz široke problematike dotaknut ćemo se samo razgraničavanja polisemije od drugih značenjskih odnosa, što je za istraživače polisemije, uz utvrđivanje razvoja polisemične strukture, glavni izazov. Bez obzira na izabrani pristup, pri određivanju granica polisemije temeljno je pitanje što je jedno, a što dvoje. Drugim se izazovom, razvojem polisemične strukture, uspješno bavila Darinka Gortan Premk (1997), pa ćemo tu temu izostaviti iz razmatranja jer se odnosi na leksičku semantiku, premda postoje paralele s gramatičkom polisemijom jer se može govoriti i o semantičkoj derivaciji gramema, odnosno o razvoju njihove višeznačnosti, kao što je, primjerice, historijski prezent koji je nastao metaforizacijom (Knjazev 2007: 79). Povod je ovoj temi pojava cijepanja jedne riječi i nastanak „novih” riječi u hrvatskim suvremenim rječnicima, a razlog za takav postupak nije ni depolisemizacija, ni konverzija, ni neka nova koncepcija rječnika, nego nerazumijevanje upravo gramatičke polisemije. Koliko god bili isprepleteni leksik i gramatika, neke granice postoje. Primjerice, rječnici najčešće uspostavljaju natuknice držeći se gramatičke podjele na vrste riječi, pa se Strogo uzevši, bila bi riječ samo o morfološkoj i sintaktičkoj razini, ali će ovdje biti riječi i o slovopisnoj i o rječotvornoj polisemiji da bi se što zornije odredile granice polisemije, pogotovo što se tvorba riječi još uvijek nalazi u gramatikama kao njezin sastavni dio, a izostavit će se sintaktička zbog goleme literature upravo o sintaktičkoj polisemiji. 



Usp. Plungjan 2011.



Usp. Pranjković 2013.



Gramem se ovdje shvaća kao jedinica gramatičkoga značenja.

Opsjednutost rječnicima izgradila je čvrsto višedesetljetno prijateljstvo na daljinu naše jubilarke i autorice, pa je ovaj članak samo skromna zamjena za sve nevođene, a željene razgovore. 

Gramatička polisemija

565

stoga pitamo pripadaju li natuknice ona (G nje), ona (G njih), ona (G one), one (G njih) gramatici ili su to nove riječi kad ih ŠRHJ ima kao posebne natuknice. Zatim, nastaju li imperfektivizacijom od glagola otupiti i otupjeti dva nesvršena glagola otupljivati, kao što taj rječnik tumači, ili je riječ o višeznačnosti kategorije glagolskoga vida? Premda se zna što je višeznačnost, ponekad ju je teško razgraničiti od drugih značenjskih odnosa, pogotovo od homonimije. Za svakoga leksikografa postoji česta dvojba koje se promjene, izrazne i sadržajne, događaju unutar jedne riječi, a koje se odnose na novu riječ. Definicija polisemije nije sporna, a ni sinonimni aloglotem nije sporan: „Полисемија или вишезначност је способност лексеме да се реализује у више значења, да има више семантичких реализација” (Gortan Premk 1997: 38). Polisemija je svakako jedan od najtežih leksikografskih izazova ponajprije zbog njezina razgraničavanja od homonimije, a potom zbog opisa složenosti značenjske strukture same višeznačnice jer nije uvijek lako odrediti što je novo značenje, a što samo razlika u upotrebi istoga značenja. Ravin i Leacock (2000: 1) iznose primjer obrade glagola run u Websterovu rječniku koji ima 29 značenja i 125 podznačenja, a Dešić (1982) navodi da opis značenjske strukture natuknice glava u RSANU obuhvaća 37 značenja te 156 značenja u frazemima i 7 u poslovicama. No, dok su polisemni leksemi sinkronijski odraz dijakronijskih promjena (Raffaelli 2009), gramatička značenja nisu toliko dijakronijski uvjetovana i jednostavnije ih je identificirati nego višeznačnost leksema koja je uvelike ovisna o kontekstu, ali je u oba slučaja problem određivanja granica10 višeznačnosti. Naš ćemo pristup problematici ilustrirati odnosom grafema i fonema, najjednostavnijim odnosom znakova na emskoj razini, koji su identični odnosima jezičnih znakova na višim razinama. Na tom ćemo primjeru raščistiti osnovne pojmove: jedna jedinica ili dvije jedinice, varijanta ili nova jedinica. 2. Slovopisna višeznačnost U povijesti je hrvatskoga latiničnoga slovopisa često bivalo da se više fonema bilježilo jednako, i obratno. I u nekim suvremenim europskim jezicima „neki grafemi nisu uvijek jednoznačni, nego mogu biti pisani izraz više od jednoga fonema”, pa tako „često grafem c predstavlja različite foneme, npr. k, c, slično je i s grafemom ch, koji može predstavljati fonem h, c. Teorijsko je pitanje je li riječ o jednomu te istomu grafemu ili više grafema koji su homonimni”, pita se Maša Musulin (2011: 244). Teorijsko je pitanje suvišno nakon tvrdnje da neki Premda bi nasuprot jednoznačnosti (monosemiji) odgovarao naziv mnogoznačnost zbog opreke jedno : mnogo, ustalio se naziv višeznačnost, pa se on upotrebljava i ovdje. 



Oboje razrađeno u Gortan Premk 1997.

Rajna Dragićević (2007) opisala je više pojava koje se graniče s polisemijom i kritički se osvrnula na razna mišljenja u literaturi. 10

566

Branka Z. Tafra

grafemi nisu uvijek jednoznačni. Ako nisu jednoznačni, onda su višeznačni uz uvjet da je problem ispravno postavljen. Međutim, autorica, polazeći od literature koja se bavi gramatologijom (grafolingvistikom), smatra da je naziv grafem višeznačan jer, osim što je pisani izraz za fonem, označuje i bilo koju pismovnu jedinicu (interpunkcija, simboli, brojke, ideogrami…).11 Dalje, prvo značenje uzima u užem smislu, a drugo u širem. Odbacujemo pristup u kojem se jezikoslovni nazivi definiraju u širem i užem značenju kao što jezikoslovci definiraju, primjerice, sinonime, antonime, homonime i sl. U tom bi shvaćanju grafem bio zapravo hiperonim („u širem značenju”), a ne višeznačnica. Ovdje grafem uzimamo kao apstraktni pismovni znak za fonem. Primjer za grafem kao višeznačnicu bilo bi tzv. rogato e, tj. ě iz doba ilirskoga pokreta kojim su se označivali svi jatovski odrazi. Grafemi f i v, koji u njemačkom jeziku u početnoj poziciji označuju fonem /f/, sinonimi su, a grafemi c1 i c2 kao jedinice pisma za foneme /c/ i /k/ smatramo homonimnim grafemima zato što u našem teorijskom modelu svakomu fonemu kao apstraktnoj razlikovnoj jedinici jezika odgovara jedan grafem kao apstraktna razlikovna jedinica pisma.12 Ostvaraj grafema c naziva se graf, pa su c, C, c, C itd. alografi, odnosno varijante jednoga grafa. To nam je početno razlikovanje pojmova i naziva potrebno jer je ono primjenjivo i na drugim razinama, bilo na gramatičkoj bilo na leksičkoj razini. 3. Oblikoslovna višeznačnost Kriteriji za razgraničavanje leksičke homonimije i polisemije13 univerzalni su, pa se mogu primijeniti i na razgraničavanje jednoga morfema od dvaju morfema. S obzirom na to da se često homografija izjednačuje s homonimijom te se ne ostaje u granicama jedne vrste riječi, nego se u homonimijski odnos stavljaju riječi iz različitih vrsta pa još k tomu i nekanonski likovi (npr. 1. moći gl, 2. moći im ž), riječi iz različitih idioma i različitih vremenskih odsječaka,14 potrebno je i u morfologiji (oblikoslovlju) u suodnos staviti samo jedinice istoga ranga, pa se uspoređivati, primjerice, gramemi kategorije padeža i ne dovoditi ih u vezu s jednakoizraznim drugim oblicima.

11 Ovo nije predmet našega rada, ali bi mjesto grafema trebao hiperonim za sve pismovne jedinice, npr. stari hrvatski naziv pisme, pismena. 12 Odnos jedan-za-jedan ugradio je Marković (2015) u svoj gramatološki model u kojem predlaže i novu notaciju grafema (<>) i grafova (, ). Dosljednosti radi, autor bi morao primijeniti jednaku notaciju i na drugim razinama, npr. za morfeme i morfe, lekseme i lekse i sl., a u tom bi slučaju ona smanjila čitkost teksta.

O tom je razgraničavanju napisana golema literatura. Svoja stajališta iz prvoga rada (Tafra 1986) nisam mijenjala, samo sam ih dopunjavala. 13

14

Više o tom Tafra 2016.

567

Gramatička polisemija

Da bude jasno o čem je riječ, usporedimo leksički i gramatički značenjski odnos. Značenja ’mali glodavac duga repa’ i ’dio računalne opreme koji upravlja pokazivačem na zaslonu’ pripadaju jednomu leksemu – miš, a značenja ’stražnji dio hlača’ i ’izumrlo divlje govedo’ pripadaju dvama leksemima – 1. tur, 2. tur. Podudarnost (sinkretizam) pojedinih padežnih nastavaka pripada homonimiji, npr. u sklonidbi imenice zemlja dativni i lokativni oblik ilustracija su homonimije gramema (Meljčuk 1997: 257–158). Premda ih neki jezikoslovci nazivaju homoforme, bolje je takve primjere nazivati gramatičkim homonimima koji uključuju i plan izraza i plan sadržaja, a ne samo plan izraza. Gramemi ’ženski rod’, ’nominativ’, ’jednina’ značenja su morfema -a u žen-a, pa je taj morfem (nastavak15) gramatička višeznačnica. Nastavak -a u vuk-a također je višeznačan, ali on nije u homonimijskom odnosu s nastavkom -a u žen-a jer su posrijedi različiti gramemi kategorije roda (’muški rod’ i ’ženski rod’). No, nastavci u A jd. i G jd. u primjeru konj-a usporedivi su i oni su u homonimijskom odnosu (1. -a, 2. -a), kao što su, primjerice, nastavci u DLI mn. Griješi se kad se u gramatikama i jezikoslovnim radovima tumači kategorija živosti, pa se napiše A = G (živo) i A = N (neživo). Samo su izrazi jednaki, a gramemi su padeža potpuno različiti, jednako kao i u primjeru 1. tur, 2. tur. Sinonimni bi nastavci bili -ju i -i u I jd. riječ-ju i riječ-i, dok je u primjerima ribar-om/ribar-em riječ o alomorfima -om/-em, odnosno o jednoj jezičnoj jedinici u dva pojavna lika, jednako kao što su alomorfi ruk-, ruc-, ruč- zapravo varijante jednoga morfema. Sve je to uglavnom poznato, pa ipak jezikoslovna literatura sadrži dosta pogrešnoga tumačenja. Polisemije u morfologiji ima mnogo i na razini oblikâ i na razini gramatičkih kategorija, za što postoji obilje primjera. Tako su dvovidni glagoli zoran primjer polisemičnosti kategorije vida, dok polisemičnost kategorije broja potvrđuju imenice koje imaju dva gramema jednine ili dva gramema množine, ovisno o njihovu leksičkom značenju, kako pokazuje tablica. Višeznačnost kategorije broja broj jednina1 jednina2 množina1 množina2

vino1 ’vrsta’ +

vino2 ’piće’

cipele1 mn. +

+ +

cipele2 ’par’ (+)

+ +

Budući da ima više vrsta morfema (leksički i gramatički, a gramatički mogu biti oblikotvorni i rječotvorni), bolje je u oblikoslovlju upotrebljavati naziv nastavak jer je jednoznačan i jer je u tradiciji hrvatskoga jezikoslovlja. 15

568

Branka Z. Tafra

Da je riječ o različitoj jednini i množini, dokazuje njihovo slaganje s glavnim brojevima. Uz vino216 ne mogu stajati glavni brojevi, a uz vino1 i cipele1 mogu, dok se cipele2 kvantificiraju brojevnim pridjevima. Upotreba jedninskih ili množinskih oblika uvelike ovisi o značenju i o kategoriji brojivosti: Poslije ručka rado pijem vino (a ne vodu; jednina2), Rado pijem dalmatinsko vino (a ne zagorsko; jednina1), Rado pijem dalmatinska vina (i crna i bijela; množina1). „Generički” singular Mnoga majka je zaplakala (M. Ivić 1983: 14–15) također se može obilježiti kao jednina2 jer je primjer Ivanova je majka došla na roditeljski, a njihove majke nisu primjer za jedninu1 (i množinu1). Kad imenica cipele znači ’par’, izjednačena je s imenicama pluralia tantum, pa to nije ista množina kao u četiri lijeve cipele. Za leksikografe je poseban izazov raspad polisemije gramatičkih kategorija i leksikalizacija pojedinih oblika. Zaustavit ćemo se na višeznačnosti kategorije broja da bismo vidjeli u čem je problem. Ima imenicâ koje se ne ubrajaju u pluralia tantum iako se redovito upotrebaljavaju u množini. Rječnici ih najčešće obilježavaju formulom „u mn.” (u množini), iako postoji razlika između upotrebe množinskih oblika i leksikalizirane množine. Nazivi se predmeta koji dolaze u paru upotrebljavaju kao da su imenice pluralia tantum, ali se od njih može napraviti jednina: Imam jedne udobne cipele, ali me lijeva cipela ipak malo žulja. No, kad građani u kratko vrijeme izlaze na dvoje izbore, imenica se izbori nikako ne može upotrijebiti u jednini pa ni teorijski, kao što ni imenice vrata, hlače, sanjke ne mogu imati jedninske oblike. Hrvatski i srpski rječnici odreda tu imenicu obrađuju pod natuknicom izbor, iako bi morala imati svoj rječnički članak jer nije riječ o polisemiji kategorije broja, nego o imenici koja ulazi u skupinu pluralia tantum, kao što je, primjerice, imenica svatovi. Uostalom, da je pravni naziv izbori riječ, a ne množinski oblik, dokazuju ekvivalenti u engleskom u kojem je ’izbor’ choice, a ’izbori’ elections, inače posuđenice iz francuskoga. Ako se uzmu sve mogućnosti izricanja množine, a ne samo unutar jedne riječi, postoje zapravo tri gramema, odnosno tri „vrste” množine: Gramemi kategorije broja imenica grad cipele izbori

jednina grad (cipela)

množina1 gradovi

množina2 cipele (’par’)

množina3 izbori

Polisemija gramatičkih kategorija ima odraza na leksikografovu odluku što će obraditi u jednom rječničkom članku, a što u dvama. Graničnih slučajeva ima dosta, pa nije uvijek lako odgovoriti je li u pitanju depolisemizacija. No, 16 Brojke označuju gramatičku i leksičku višeznačnost, a ne posebne riječi. Usp. rad Oba, obadva u Tafra 2005.

Gramatička polisemija

569

ni jednomu leksikografu nije, s pravom, palo na pamet da glagol telefonirati zbog njegove dvovidnosti obradi pod dvjema natuknicama, a glagol pjevati pak zbog dvaju gramema kategorije prijelaznosti obradi u dvama člancima, ili pak imenicu voda, kao primjer polisemičnosti kategorije brojivosti razbije na dva rječnička članka, u jednom kao nebrojivu (prozirna tekućina bez boje i mirisa), a u drugom kao brojivu (prirodne mase jezera, rijeka i mora), ali su se zato u suvremenim hrvatskim jednojezičnim rječnicima (Šonje, ŠRHJ, VRH) pojavile dvije natuknice dvorodovne imenice bol. Premda hrvatski jezik ima trorodovni sustav, slika je kategorije roda složenija (Tafra 2005) zbog polisemičnosti te kategorije. Naime, neke su imenice dvorodovne (bol), a neke mijenjaju rod u množini i pritom se gramemi roda i broja vežu uz različita značenja, npr. oko s. r. – oči ž. r., oka s. r., ili dvije množinske paradigme imaju različita značenja bez promjene roda, npr. sat – sati (vremenski odsječci), satovi (uređaj za mjerenje vremena), čin – činovi (1. postupci, 2. dijelovi drame, opere, baleta, 3. vojnički stupnjevi), čini (uroci). Šonje višeznačnu natuknicu oko razbija na dvije natuknice i time kida metaforičku vezu sekundarnoga značenja s primarnim, dok značenja natuknice sat obrađuje u jednom rječničkom članku, ali zato ima dvije natuknice bol. ŠRHJ uredno obrađuje raspodjelu množinskih paradigmi prema pojedinom značenju višeznačnih natuknica oko i sat, no i on, a slijedi ga i VRH, dvorodovnu imenicu bol obrađuje pod dvjema natuknicama praveći raspodjelu gramema roda prema leksičkomu značenju, pa značenje ’fizička bol’ (prema rječnicima: ’fizički bol’) vežu uz muški rod, a značenje ’psihička bol’ uz ženski rod. Gramemi kategorije roda i broja mijenjaju se unutar sklonidbene paradigme pojedinih imenica, nekad bez promjene značenja, a nekad s promjenom značenja, ali njihovom višeznačnošću ne narušava se leksička značenjska struktura tih imenica. Uostalom, nema govornika koji bi rekao da je nakon teške prometne nesreće trpio teški fizički bol i veliku psihičku bol. VRH to svojim primjerima upotrebe potvrđuje jer u jednini pod m. r. ima primjer: doživljaji boli, a pod ž. r. svisnuti od boli, pa bi prema tomu, što bi trebalo podrobnije istražiti na primjerima upotrebe, ta imenica bila sigurno dvorodovna u množini kao što su imenice oko i uho, ali za razliku od njih ona je dvorodovna i u jednini. Nije točno da je muškoga roda samo kad je riječ o fizičkoj patnji, što potvrđuju mnogi pisci, pa i Dobriša Cesarić: Netko sa svojim bolom ide o s otkritom ranom: svi neka vide. Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi i ne da mu prijeći u suze i riječi.

Spomenute imenice pokazuju isprepletenost gramatičke i leksičke polisemije. Postoje primjeri u drugim jezicima koji bi se mogli tumačiti kao višeznačnost kategorije roda, ali se razlikuju od imenice bol jer se s promjenom

570

Branka Z. Tafra

roda mijenja izraz kanonskoga lika, pa se ne ostvaruje polisemija, npr. tal. il frutto ’voće’, la frutta ’voće koje se jede za stolom’; španj. el melo ’jabuka, voćka’, la mela ’plod jabuke’. 4. Rječotvorna višeznačnost Izvori polisemiji tvorenicâ mogu biti različiti. One, jednako kao i netvorbene riječi, šire svoju značenjsku strukturu metaforizacijom i metonimazаcijom, ali za razliku od netvorbenih riječi njihova je višeznačnost ovisna o motivirajućoj riječi i o značenju afikasa. Osim višeznačnosti motivirajuće riječi koja se može prenijeti na motiviranu riječ, a i ne mora, kao što je slučaj s tvorenicom lišće, koja je preuzela samo dio sadržaja motivarajuće riječi list pa od polisemične riječi nastaje monosemična tvorenica, u derivatologiji17 (rječotvorju) višeznačnost se razvija i na druge načine, te se u bogatoj literaturi o toj temi može sresti više vrsta tipologije polisemije tvorenica (Plungjan 2011). Ovdje ćemo se zadržati na dvama tipovima višeznačnosti koja se javlja u procesu nastanka nove riječi, pa ju zato nazivamo rječotvornom višeznačnošću (polisemijom). Ponajprije, tvorenice su višeznačne jer su afiksi višeznačni. Polisemija afikasa u tvorbi vrlo je rasprostranjena, što zorno pokazuje Musatov (2014) u svojoj monografiji analizom odglagolnih imenica i njihovih sufikasa. Višeznačni sufiksi služe za tvorbu imenica kojih se značenjska opreka najčešće svodi na živo i neživo, apstraktno i konkretno, osnovno i preneseno itd. Hrvatski rječnici često ne znaju prepoznati tu vrstu polisemije, pa otuda ni polisemiju obrađivanih leksema, što zorno pokazuje obrada glagola trgovati i izvedenice trgovac u VRH-u. Glagol je polisemičan: „1. baviti se trgovinom, kupovati po nižoj i prodavati po višoj cijeni te tako ostvarivati zaradu, 2. pren, pogr činiti što predmetom trgovine, trgovati onime što nije za trgovinu [trgovati idealima]”. Međutim, prema definiciji leksema trgovac izlazi da je izvedenica preuzela značenjski sadržaj od glagola samo u prvom značenju, ali ne i u drugom pa je tako polisemična struktura te imenice obrađena manjkavo jer su ovjereni primjeri: trgovac foteljama (u politici), svojim uvjerenjima, svojom savješću i sl. Značenja se mnogih tvorenica ne mogu nikako shvatiti ako se ne uzme u obzir metaforičko značenje motivirajuće riječi (Raffaelli i Kerovec 2008) i ako se nema na umu višeznačnost mnogih sufikasa.18 Sufiksi koji označuju i živo i neživo tipičan su primjer polisemije sufikasa, npr. -ač u bacač, crtač, rezač, -ac u lovac itd. Da sufiksi imaju značenje, dovoljan je kao dokaz samo jedan 17 Pod derivatologijom razumijevamo jezikoslovnu disciplinu koja se bavi proučavanjem svih načina nastanka riječi, odnosno svih procesa popunjavanja leksičkoga fonda (Tafra 2014a, Tafra i Košutar 2009). 18 Za polisemiju sufikasa Babić (1986) donosi dosta primjera, a o polisemiji tvorenica više Gortan Premk (1999) i Dragićević (2007).

Gramatička polisemija

571

primjer: brašnjav (b. ruke) i brašnjast (b. jabuka). I u drugim je jezicima tako, npr. tal. sufiks -ore u direttore i registratore. Drugi se tip može smatrati „čistom” rječotvornom višeznačnošću, a nastaje u slučajevima višestruke motivacije, pa je svaka takva tvorenica zapravo višeznačnica s obzirom na to da se njezina značenjska struktura može tumačiti na više načina, npr. u primjerima višestruke motivacije: krasti > kradljivac ’osoba koja krade’, kradljiv > kradljivac ’kradljiva osoba’ ili pak ledolomac, tvorenica koja ima četiri tvorbena značenja (Tafra 2014). Razlikujući rječotvorno (tvorbeno) značenje od leksičkoga, ovdje mislimo samo na rječotvornu višeznačnost. U literaturi se spominje i treći tip polisemije, nazvana i leksičko-gramatička polisemija. Ona zahvaća razinu vrsta riječi19 i zato ju ne priznajemo jer polisemiju promatramo samo unutar jedne kategorije, jedne vrste riječi, jedne jezične jedinice, dakle unutar istoga, a isto shvaćamo kao odnos identičnosti samoga sa sobom. Stoga konverzija ne može nikako biti gramatička polisemija, kako tumači dio jezikoslovne literature, jer su u pitanju dvije riječi, a gdje su dvije jezične jedinice, nema polisemije. I još jedno razgraničenje unutar istoga, a nije polisemija. Varijanta je drugi lik istoga, pa se primjeri kvakica i kvačica te muhica i mušica trebaju shvatiti kao varijante na izraznoj razini, a ne kao tvorbene dublete koje pak ulaze u sinonimiju (npr. slušalac i slušatelj). Rječnici ponekad ne prepoznaju različite tvorbene, ali i naglasne tipove, pa vide višeznačnost i tamo gdje je nema. Primjerice, imenice tvorene sufiksom -nica uglavnom znače neki prostor. Ima nekoliko imenica koje znače i vršiteljicu radnje, pa bi to bila višeznačnica kao što pokazuje RSANU obradom natuknica гòвoрница i вeћница. Naglasak je druge natuknice u tom rječniku dubletan: вeћница i вéћница (ijek. vijećnica i vijèćnica). Međutim, umjesto dviju višeznačnih natuknica trebalo je obraditi četiri jer su posrijedi dva para heterofonskih homograma20 od kojih je samo jedan parnjak (koji ima prostorno značenje) višeznačnica: govórnica (1. mjesto s kojega se drži govor, 2. kabina s telefonom) i gòvornica (govoriteljica) te vijéćnica (1. prostorija u kojoj zasjeda vijeće, 2. zgrada u kojoj je sjedište vijeća) i vijećnica (članica vijeća) (srp. вéћница i вeћница). Budući da se ženski mocijski parnjaci tvore od muškoga parnjaka, imenice gòvornica i vijéćnica tvorene su sufiksom -ica, a ne sufiksom -nica. U hrvatskim se i srpskim rječnicima može naći sličnih primjera rječničkih članaka u kojima se pod polisemijom krije neprepoznavanje drugih značenjskih (leksičkih i gramatičkih) odnosa.

19

O tome više Dragićević 2007.

20

Ili: raznozvučne istoslovnice (Tafra 2011).

572

Branka Z. Tafra

5. Granice polisemije Nema pravila po kojem će se analogijom moći zaključiti je li riječ o jednoj jezičnoj jedinici s više značenja ili su posrijedi dvije jezične jedinice. Ilustrirat ćemo to s još nekoliko primjera u kojima naglasak određuje je li posrijedi jedan leksem ili su dva leksema. U standardnom jeziku neke riječi imaju dubletni naglasak, ali kako nema razlike u značenju, naglasna razlika ostaje unutar iste riječi, npr. knjìževnost i knjižévnost. S druge strane primjer pobožnost i pobóžnost mogao bi se tumačiti kao naglasna dubletnost da nije posrijedi osim naglasne razlike i značenjska i gramatička razlika čija je distribucija ovisna upravo o naglasku. Apstraktna imenica pobožnost znači ’osobina onoga koji je pobožan, nutarnji stav’ (njegova pobožnost) i ima samo jedninu, a imenica pobóžnost znači ’čin ’ i ima i jedninu (pobožnost krunice) i množinu (svibanjske pobožnosti). Da ne postoji razlika u naglasku, bila bi to višeznačnica, leksička (dva značenja) i gramatička (u jednom značenju singulare tantum). Dakle, polisemija može ovisiti i o naglasku, što najbolje pokazuju glagolske imenice. Dok su imenice bdjénje, predávanje, slikanje višeznačnice, dotle se višeznačnost u nekoliko glagolskih imenica raspala, npr. po dvije su imenice pečenje, putovanje, vjenčanje, poštovanje, krštenje itd., različita naglaska, s tim da jedna znači radnju, a druga rezultat te radnje, pa tako depolisemizacija može teći u dva smjera: a) depolisemizacija = homonimizacija (partija1 ’stranka’, partija2 ’dio neke cjeline’) b) depolisemizacija ≠ homonimizacija (imenovanje i imenovánje, kràvetina i kravètina). U prvom se slučaju kidaju semantičke veze između dvaju značenja te se stoga mogu smatrati homonimima. U drugom slučaju akcent je odigrao ulogu tvorbenoga sredstva (Tafra i Košutar 2009), pa su od glagolske imenice nastala dva leksema koji znače radnju i rezultat te radnje, a u drugom primjeru razjednačivanje je augmentativa išlo po liniji neživo : živo pa kràvetina znači ’kravlje meso’, a kravètina21 pejorativno ’žena’. Pri prosudbi je li u pitanju jedna višeznačna jezična jedinica ili su dvije treba uvijek voditi računa i o izrazu i o sadržaju. Imenica pečenje mogla je biti višeznačnica kao i slikanje jer te odglagolne imenice ulaze u isti tvorbeni tip. Međutim, „umiješao” se naglasak koji je uzrok depolisemizacije jer se raspao izraz, odnosno izraz više nije isti. To je očito, ali nije očito je li izraz isti ili jednak, je li jedna riječ ili su dvije riječi u primjerima tipa otupljivati. Naime, činjenica je da tvorbom nesvršenih glagola od svršenih glagola na -iti i -jeti, koji se razlikuju samo po kategoriji prijelaznosti, nastaju tvorenice jednaka izraza, u 21 Ostavljamo po strani raspravu jesu li to sinkronijski gledano dva sufiksa ili su samo alomorfi.

Gramatička polisemija

573

ovom slučaju otupljivati. ŠRHJ mjesto višeznačnica obrađuje tvorenice nastale višestrukom motivacijom kao homonime, u dvama rječničkim člancima, npr. crvenjenje (od crveniti) i crvenjenje (od crvenjeti), otupljivati (od otupiti) i otupljivati (od otupjeti) i sl. Potpuno je tako zanemarena značenjska veza, npr. sve bogatstvo semantičke strukture derivatemâ s leksičkim morfemom tup-, sva ona zanimljiva metaforička proširenja značenja koja glagol otupljivati čine višeznačnicom, tvorbeno motiviranom dvama glagolima od kojih je preuzela sav semantički sadržaj. Očito je da tvorbeni kriterij ne može biti jedini kriterij za razgraničavanje polisemije i homonimije i da u jeziku često postoji asimetričnost, u ovom slučaju između derivatema i leksema (Tafra 2014a), što vrlo zorno potvrđuje primjer višeznačnice zvonar koji je poslužio Darinki Gortan Premk (2002) za objašnjenje koncepcije tvorbenoga rječnika tvorbenim gnijezdom zvono u kojem su dvije izvedenice: zvonar (< zvono) ’onaj koji lijeva zvona’ i zvonar (< zvoniti) 1. ’onaj koji zvoni u zvona’, 2. ’životinja koja nosi zvono (obično ovan predvodnik)’. U tvorbenom su rječniku to dvije homografske natuknice zvonar22 jer su za rječotvornu semantiku dvije riječi zvonar, ona s imeničnom osnovom prvostupanjska je izvedenica (zvono > zvonar), a ona s glagolskom osnovom drugostupanjska je izvedenica (zvono > zvoniti > zvonar). U općem rječniku obradit će se jedna natuknica jer je za leksičku semantiku to jedna riječ, višeznačnica, bez obzira na njezinu višestruku motivaciju. Taj primjer pokazuje još nešto. Proučavala se polisemija na gramatičkoj ili leksičkoj razini, gotovo je nemoguće izbjeći njihovo isprepletanje jer glavno obilježje riječi i leži u jedinstvu leksičkoga i gramatičkoga. LITERATURA Apresjan 1995: Ю. Д. Aпресян, Интегральное описание языка и системная лексикография, Москва: Школа „Языки русской культуры”. Babić 1986: S. Babić, Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku, Nacrt za gramatiku, Zagreb: JAZU – Globus. Dešić 1982: M. Дешић, Из српскохрватске полисемије, у: Д. Ћупић (ур.), Лексикографија и лексикологија, Београд – Нови Сад: Институт за српскохрватски језик – Институт за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду – Матица српска – Филолошки факултет у Београду, 57–64. Dragićević 2007: Р. Драгићевић, Лексикологија српског језика, Београд: Завод за уџбенике.

22

U češkom su to dvije riječi: zvonař ’zvonoljevač’ i zvoník ’onaj koji zvoni’.

574

Branka Z. Tafra

Gortan Premk 1997: Д. Гортан Премк, Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику, Београд: Институт за српски језик САНУ. Gortan Premk 2002: Д. Гортан Премк, Семантичкo-деривациони речник српскога језика, Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе, Зборник радова, Београд – Нови Сад: САНУ – Матица српска, 103–110. Ivić 1983: М. Ивић, Лингвистички огледи, Београд: Просвета. Knjazev 2007: Ю. П. Князев, Грамматическая семантика, Москва: Языки славянских культур. Marković 2015: I. Marković, O grafemu i hrvatskoj abecedi, Filologija, 65, 77–112. Meljčuk 1997: И. А. Мельчук, Kурс общей морфологии, том I, Введение, Слово, Moсквa – Вена: Языки русской культуры – Wiener Slawistischer Almanach. Musatov 2014: В. Н. Мусатов, Словообразовательная полисемия отглагольных суффиксальных существительных в современном русском языке, Москва: ФЛИНТА. Musulin 2011: M. Musulin, Grafem kao višeznačnica, Lahor, 12, 240–247. Plungjan 2011: В. А. Плунгян, Введение в грамматическую семантику: грамматические значения и грамматические системы языков мира, Москва: Российский государственный гуманитарный университет. Pranjković 2013: I. Pranjković, Gramatička značenja, Zagreb: Matica hrvatska. Raffaelli 2009: I. Raffaelli, Značenje kroz vrijeme, Zagreb: Disput. Raffaelli 2015: I. Raffaelli, O značenju: Uvod u semantiku, Zagreb: Matica hrvatska. Raffaelli i Kerovec 2008: I. Raffaelli, B. Kerovec, Morphosemantic fields in the analysis of Croatian vocabulary, Jezikoslovlje, 9 (1–2), 141–169. Ravin i Leacock, 2000: Y. Ravin, C. Leacock, Polysemy: An Overview, in: Y. Ravin, C. Leacock (eds.), Polysemy: Theoretical and Computational Approaches, Oxford: Oxford University Press. RSANU: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, A–петогласник, 1959–2014, Београд: Српска академија наука и уметности. Šonje 2000: J. Šonje (ur.), Rječnik hrvatskoga jezika, Zagreb: Leksikografski zavod – Školska knjiga. ŠRHJ: D. Brozović Rončević (glav. ur.), Školski rječnik hrvatskoga jezika, Zagreb: Institut za hrvatski jezik i jezikoslovlje – Školska knjiga, 2012. Tafra 1986: B. Tafra, Razgraničavanje homonimije i polisemije (leksikološki i leksikografski problem), Filologija, 14, 381–393.

Gramatička polisemija

575

Tafra 2011: B. Tafra, Istopisnice i istoslovnice u hrvatskom jeziku, u: D. Sesar (ur.), Slavenski jezici u usporedbi s hrvatskim II, Zagreb: FF press, 173–179. Tafra 2014a: B. Tafra, Derivatem i leksem, Suvremena lingvistika, 40 (77), 77–90. Tafra 2014b: B. Tafra, Matoš i ledolomac na maturi, Jezik, 61 (1–2), 14–25. Tafra 2005: B. Tafra, Od riječi do rječnika, Zagreb: Školska knjiga. Tafra 2016: B. Tafra, Homonimija – kroatistički kamen smutnje, u: Ž. Čelić, T. Fuderer (ur.), Slavenska filologija, Prilozi jubileju prof. em. Milenka Popovića, Zagreb: FF press, 144–154. Tafra i Košutar 2009: B. Tafra, P. Košutar, Rječotvorni modeli u hrvatskom jeziku, Suvremena lingvistika, 67/1, 87–107. VRH: Lj. Jojić (glav. ur.),Veliki rječnik hrvatskoga standardnog jezika, Zagreb: Školska knjiga, 2015. Wierzbicka 1988: A. Wierzbicka, The Semantics of Grammar, Amsterdam: John Benjamins.

Branka Tafra GRAMMATICAL POLYSEMY Summary This study deals with the grammatical polysemy, one of the issues regarding the extensive problematics of grammatical semantics, from a lexicographical perspective because the comprehension of grammatical polysemy, in the same way as the interpretation of lexical polysemy, influences the lexicographer’s decision whether polysemy will be described within a single dictionary lemma or in two separate lemmas. The choice depends on the understanding what is one lexical unit and what are two lexical units with the same expression, i.e. what is in a lexical unit only a variety of the same expression and what is new. Selected examples illustrate lexicographical miscomprehension of decomposition of polysemy of grammatical categories and lexicalisation of certain forms. Keywords: grammatical semantics, polysemy, homonymy, synonymy, variation.

Живојин С. Станојчић*

Универзитет у Београду Филолошки факултет Катедра за српски језик са јужнословенским језицима

ЈЕДАН ПРИМЕР РАЗВОЈНЕ ДИЈАЛЕКТИКЕ У ТУМАЧЕЊУ ЈЕЗИЧКИХ ЈЕДИНИЦА У СИНТАКСИ Есеј проистиче из тезе о нужности лингвистовог враћања у нека ранија, изван његових, времена и у случајевима појаве новог у језичким тумачењима. На паралели тумачења која у домену синтаксе реченице (и синтагме) дају „модерни” граматичари и оних која дају „традиционални” граматичари, аутор указује на чињеницу да се то „враћање” – природом „подсвесног” граматичког мишљења – ипак врши, чак и када се експлицитно не констатује. Рад указује и на чињеницу природне спирале достигнућа, базиране и на постојећим граматичким делима, али и на потребу чувања традиционалног појмовног апарата кад је реч о граматичким класификацијама и њиховим терминологијама. Кључне речи: граматичко мишљење, дијалектика, падежна синтагма, падежно значење, хипероним, семантички, школска граматика, живо : неживо, класификација, терминолошка формула.

1. Сасвим је уобичајено, и одувек је било обавезни део научне методологије, лингвистово враћање у нека ранија, изван његових, или чак до извесне мере и његових (али – прошлих), времена и онда када сматра да открива ново у анализи језичке јединице коју тумачи неки од других лингвиста, уопште и – нарочито ако и један и други припадају истом времену бар у неком од његових сегмената. У ствари, и не констатујући то, он то редовно чини – природом свог „подсвесног” граматичког мишљења (које садржи и у прошлости објективно сазната дата). Чак и онда када, рекли бисмо – објективно прелази преко нечега што се сматра готово општом својином у домену научних достигнућа тих времена (или, тачније – достигнућа научника који та времена обележавају). *

[email protected] и [email protected]

578

Живојин С. Станојчић

Могло би се рећи да је овде реч о извесне врсте интегрисаној дијалектици појединачног граматичког мишљења са (и недефинисаним али) реалним колективним граматичким мишљењем. Показаћу један од таквих приступа уопштено, само као појаву, па отуда ова расправа има више карактер спекулативне синтезе него што има карактер строго одређене анализе (која би антагонизовала постојеће, старије и новије, приступе језичкој материји). Она је, рекао бих – више е сеј него егзактна научна расправа. Зато ћу, од иначе уобичајеног (прецизног) библиографског апарата, дати само попис грађе из које узимам два примера анализе језичких феномена, уважавајући их оба као успешан резултат научних приступа којима се одликују. Наравно, у контексту основне идеје да је много шта појединачно са атрибутом новог, заправо, базирано на ономе што је колективно усвојено и што је обележено као некаква „општа својина” граматичара једног датог времена, у којем „већ познато” егзистира напоредо са „новим”. Или се, да сликовито кажемо, понавља у дијалектичкој временској спирали – било као (развитком) динамична, дакле – усавршена слика „већ виђеног”, било као статична слика тога. Та слика има свој објективни изглед, али – најчешће оцена да ли је прво или друго зависи од субјективног приступа њиховог посматрача. За једног посматрача је садржај дате слике „усавршено већ виђено, дакле – ново”, за другог посматрача је тај садржај „само већ виђено, дакле – исто што је било”. 2. Рецимо, у целој првој половини XX века, па и у његовој другој половини – анализе феномена тананог сенчења значења, стављање тих значења у различите нивое, мерење (микро)периода неког континуираног појма и сл. било је уобичајено чак и у одговарајућим поглављима дескриптивних (и природно – школских и нормативних) граматика. То се – да ограничимо посматрање и само на један сегмент синтаксичке материје српског језика – вршило и онда када су дефинисани функционално-семантички односи међу речима у синтагми (која је, наравно, увек у оквирима реченице), методима што су их примењивали и неки од првих и најближих сарадника А. Белића, на његовим теоријским ставовима. И, када смо узели управо пример функционално-семантичких односа речи у синтагми, указаћемо и само на једном примеру такве анализе – на горе поменуту природну интегрисаност граматичког мишљења у развоју приступа истој језичкој категорији једног давнијег и једног рецентнијег нашег лингвисте. (а) У српској најпознатијој универзитетској „традиционалној” дескриптивној граматици, првој у чијем се наслову појављује ознака да је и нормативна  (и у многим студијама које су јој претходиле), насталој око М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик. Граматички системи и књижевнојезичка норма. I. Увод, фонетика, морфологија, Научно дело, Београд, 1964, стр. X + 696; М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик. Граматички системи и књижев

Један пример развојне дијалектике у тумачењу језичких јединица у синтакси

579

половине XX века, више пута прештампаваној до краја тога века – каже се тако о употреби предлога по + локатив таквих именица, у т. 537: „Везом предлога по с локативом казује се да у току временског термина с именом у локативу нешто бива или се врши, као у примерима: Печенога буде и по дану и по ноћи (Д. Шимуновић, Сабрана дјела I, 371). – Они ће онда по ноћи носити лед госпођи (М. Курлани, 66), где по ноћи значи: ноћу, у току ноћи, када је ноћ. Исто тако се говори да штошта бива или се врши: по дану, по киши, по ветру... што ће рећи: када је дан, када је киша, када је ветар итд. Али се у таквим случајевима у ствари локативом с предлогом по не одређује време, или свакако мање време, а много више околно сти у којима се врши радња, или се било шта збива” (Стевановић 21974: 510). И даље се наводe десетине примера као што су: И тако је седам наших домобрана напајало [стоку] сваки божји дан љети и зими, по киши и по снијегу, већ тридесет година (М. Крлежа, Хрватски бог Марс, 8). – Звиждаљка, не знам одакле, запарала је по тишини дугу бразду (М. Лалић, Раскид, 125). – Слеп по ноћи, очима сам се држао Мирјане (Ј. Поповић, Истините легенде, 24). – И тако заплови литија по тихом поветарцу (Б. Чиплић, Дивље јато, 66). – Куд иде по тами? (М. Кашанин, Трокошуљник, 11). – Куда ће по томе ветру? (Исто, 47) (Стевановић 21974: 510). Ту је, дакле, и категорија значења у дословном смислу („темпоралног”) – кад су у локативској синтагми са предлогом по имена појмова дан, ноћ (дакле, са примарним значењем одсечка времена), ту су имена појмова тама, тишина (са примарним значењем стања), а најзад – ту су у истој синтагми имена појмова киша, ветар, снег, поветарац (конкретне именице метеоролошких појава), опет – све именице употребљене са (пренесеним) значењем које им даје синтагма по + локатив: са значењем које подразумева да се конкретним именицама ветар, киша, снег, поветарац, односно именицама са семантиком „одсечак времена” дан, ноћ, односно именицама са семантиком појаве тишина, тама, заправо – означава време када су појмови означени датим именицама актанти, када се појављују као фактори изазивања неких околно сти у којима појам у субјекту реченице врши неку радњу, или у којима бива. И, што је значајно за констатовање новог, ту је – рекао бих, као појам у домену познатих Белићевих „пратилачких момената глаголске радње” – и појам (и термин) околно ст – као категонојезичка норма. II. Синтакса, Научно дело, Београд, 1969, стр. X + 696, са неколико издања до краја XX века (а данас, у писању појединих српских лингвиста о нормативним граматикама, или – тачније: кад пишу о њиховом непостојању код нас, често с необјашњивим и неоправданим превидом и самога тог атрибута у наслову књиге, да не говоримо и о превиђању садржаја овога дела!).  „Али радња у личним глаголским облицима или, боље да речемо, остварена или реализована радња ... добија три стална пратилачка момента који истичу из самог оства-

580

Живојин С. Станојчић

рија у значењском пољу релевантном за дефинисање преклапања нијанси значења, њиховог стављања у различите нивое. Наиме, ту је – упућивање да се у свим „... таквим случајевима у ствари локативом с предлогом по не одређује време, или свакако мање време, а много више околно сти у којима се врши радња, или се било шта збива” (Стевановић 21974: 510). А та семантичка категорија околно сти – као њихов хипероним – сигурно је у основи свих оних значења која налазе и каснији модерни лингвисти, као „темпоралну значењску димензију” синтагми са многим именицама из датих примера као хипонима општег појма околно сти. (б) У рецентнијим радовима модерних лингвиста, посебно оних који полазе од достигнућа когнитивне лингвистике, наићи ћемо на примере који су управо у дијалектичком континуитету са анализираним примером граматичког мишљења. Наиме – сасвим основано и тачно – савремени, модерни лингвиста анализу употребе предлога по, на и предлога у уз локатив (одређених конкретних) именица у реченицама (1) Шета по сунцу / Шета по хладу и (2) Лежи на сунцу / Лежи у хладу – започиње питањем: зашто се у примерима под (1) локативни облик оформљује истим предлогом (по), а у примеру (2) различитим (на и у)? И у даљем току анализе „семантичко-синтаксичку интерпретацију”, како је оправдано назива, тумачи тако што дефинише значења појмова означених именицама у облику локатива (наравно, комбинованих са значењима предлога употребљеним уз њих). Јер, на пример, да узмемо и само локативску синтагму по + сунцу / по + хладу – творац дате анализе налази да у „координираном низу искључиво ’делотворних’ именица превагу добија ... темпорална значењска димензија, што је и разумљиво: Шета и по сунцу, и по ветру, и по киши = ’Шета и онда кад сунце сија, и онда кад ветар дува, и онда кад киша пада’...” (Ивић 1995: 177). И – све је ту тачно: ту је и категорија („темпоралног”) значења која подразумева да се конкретним именицама сунце, ветар, киша заправо означава време када су појмови актанти, када се појављују као фактори изазивања неких стања. И – све је то у дијалектичком континуитету везе „традиционалног” са „модерним” најкорисније за развој граматичког мишљења кроз време. 3. Једнако је тако користан континуитет и у случају потребе одржавања традиционалних класификација и њихових терминологија у српским граматикама. На пример, када се од граматичара – који треба да реализује рења или реализовања глаголске радње. Прво је временски моменат ... Други пратилачки моменат остварене глаголске речи јесте могућност да се рања врши на различите начине ... Трећи, можда најскривенији, пратилац свих личних глаголских речи – јесте место” (А. Белић, Општа Лингвистика – О језичкој природи и језичком развитку, Први том, Изабрана дела Александра Белића, Завод за уџбенике, Београд, 1998, стр. 76).

Један пример развојне дијалектике у тумачењу језичких јединица у синтакси

581

дефиницију језичке материје у терминима најопштијих категорија – затражи измена формуле за дистинкцију именица „живо : неживо”. Наравно, у лингвистичкој расправи може се о свим језичким феноменима развијати исказ о бројним категоријама особина, па и њиховим терминима, под којима се подразумевају и формуле. Па, и о овоме феномену дистинкције и терминолошког израза под којим се та дистинкција ставља у граматику. А овде, кад је реч о опису морфолошких особина именица везаних за ово конкретно питање, констатовали бисмо једноставно: и у нашим граматикама се употребљава најкраћи традиционални термин (или најкраћа терминолошка формула, фразем) који одговара термину заснованом на бинарном појму односа означеног латинском формулом „animatus (animāta, animātum) : inanimatus (inanimāta, inanimātum)” и који се – колико нам је познато – употребљава за исту ситуацију у граматикама осталих европских језика (нпр., у енгл. „animate : inanimate”, у француском „animé : inanimé”, у руском „одушевлённое : неодушевлённое” итд.). Дакле – кад је у питању граматика, била она дескриптивна или нормативна (а школска је, по моме уверењу, обележена и једним и другим атрибутом, па и са терминолошке стране) – сасвим уопштено (и опет једноставно): реч је о томе да се традиционална терминологија, бар кад је реч о граматикама индоевропских језика, с разлогом, одржава и о томе да би радикална измена у томе домену значила одрицање од нужног континуитета који је потребан да би повезивао генерације проучавалаца сваког од тих језика појединачно, па и српског. Инсистирање на супротном било би можда, да се изразимо језиком есеја, реализација неке врсте „лингвистичког ларпурлартизма” (ако га је могуће у лингвистици уопште замислити): променити ради – промене. ИЗВОРИ АНАЛИЗИРАНЕ ГРАЂЕ Ivić 1986: M. Ivić, O zelenom konju, Novi lingvistički ogledi, Beograd: Slovograf. Стевановић 21974: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, II. Синтакса, друго издање, [11969], Београд: Научно дело.

582

Живојин С. Станојчић

Živojin Stanojčić AN EXAMPLE OF DEVELOPMENTAL DIALECTICS IN INTERPRETATION OF LANGUAGE UNITS IN SYNTAX Summary The paper is originating from the thesis about a linguist’s need to return to some earlier, out of his own, times even in the cases of developing „the new” in the interpretations of a language. On a parallel of interpretations which in the domain of syntax are given by а „modern” grammarian and those given by а „traditional” grammarian, author points out the fact that this „return” – by very nature of „subconscious” grammarian’s thought – nevertheless is done, even then when it is explicitly not stated. He states it comparing two analysisеs of the function and meanings of case sequences of the type po/na + locative case with nouns sunce, vetar, kiša, sneg; noć, dan; mrak, tišina etc. – formulated by both a „traditional” and a „modern” linguist, as they are given etiquettes in a number of contemporary surveys of Serbian linguistics. The paper, also, points out the need to keep traditional linguistic classifications and their terminologies in Serbian grammars, in the way it is done in grammars of other Indo-European languages. Author thinks that the contrary would present some kind of „linguistic l’art-pour-l’artism”, if it may be imagined in linguistics at all. Keywords: grammatical thought, dialectics, case syntagm, case meaning, hypernym, semantic, school grammar, animate : inanimate, classification, terminological formula.

Радоје Д. Симић Јелена Р. Јовановић Симић*

Универзитет у Београду Филолошки факултет Катедра за српски језик са јужнословенским језицима

О НЕКИМ АСПЕКТИМА ГРАМАТИЧКОГ И ФИЗИЧКОГ ВРЕМЕНА У СТРУКТУРИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА** Аутори се намеравају бавити неким још нерешеним питањима у значењима глаголских облика у српском језику. Ту се пре свега мисли на значења тзв. пређашњих времена – аориста и имперфекта. Од многих покушаја у србистици издвајају схватање Јована Вуковића, који је теоријом о тзв. временским одсецима најближи истини о овом проблему. Аутори полазе од постулата да је идеја о основном значењу њиховом теоријски одржива и најприхватљивија као теза о значењу прошлости у садашњем одсеку времена. Ова теза одговара филозофском одређењу времена као пандана просторних односа, јер се и једни и други везују за материју и њено кретање (Клаус, Бур 1972, s. v. ’Raum und Zeit’). Перцептивна база трпи у когнитивним процесима извесне измене, те тако појам простора и симултане егзистенције предмета и слика њиховог размештаја са полазиштем од неког централног стожера бива пренесена на спознајни план времена, и догађања. Тај оријентациони моменат у језику се испољава као векторизација временских односа са упориштем или у неком моменту значајном за ток догађаја (природна оријентација) или пак у моменту говора о догађању (граматичко време). У анализи се примењује когнитивни и структурални теоријски метод. Кључне речи: простор, време, симултаност, сукцесија, ток, слика, природно време, граматичко време, садашње, прошло, будуће, пређашње време. [email protected] Овај рад је написан у оквиру пројекта 178006 Српски језик и његови ресурси: опис, теорије и примена, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. *

**

584

Радоје Д. Симић, Јелена Р. Јовановић Симић

1. Уводне напомене „Време се најбоље уочава кроз кретање” (РСАНУ 1959 и д.: III, s. v.).

1. „Све глаголске системе – са извесном нелагодом изјављује А. Белић (1998: 223) – а нарочито система глаголских времена, претстављају за испитиваче индоевропских језика, великих тешкоћа. Сва испитивања, не искључујући и најбоља, индоевропског прајезика – то показују”. Ништа боље не стоје ни испитивања савремених језика, српског међу њима. Нпр. и у Белићевим темељним схватањима, мисли Ј. Вуковић (1967: 357), „остала су у овом смислу категорисања глаголских значења многа питања неразјашњена”. Ј. Вуковић, као и М. Стевановић (1991) и други, на том трагу многе проблеме померили су напред, али по нашој оцени није се још дошло до крајњих решења. Ми се у овом раду нећемо шире бавити ни другим језицима, ни врло богатом литературом српског језика о питањима употребе и значења глаголских облика, јер би нас то одвело далеко од теме коју смо поставили. На првом месту ставићемо своје упрошћено схватање о проблему времена уопште, а затим ћемо утврдити неке пре почетне него фундаменталне чињенице и о њима повести кратку расправу. 2. Време и простор, и њихова спознаја у маси искуствених чињеница којима влада човекова индивидуа и људски колектив – представљају важан и тешко разрешив научни и филозофски сплет проблема. Филозофски став гласи: „Простор и време су – основне егзистенцијалне форме материје. ’У свету не постоји ништа друго него покретна материја, а материја се не може друкчије кретати него у простору и времену’ (Лењин)” (Клаус, Бур 1972: св. 3, 908–909). На другој страни, кретање је: „Начин опстојања и инхерентни атрибут материје. Нити имате кретања без материје, ни материје без кретања”. А у општем филозофском смислу, „кретање значи заправо и промену” (Исто: 1, 168). Време и простор су мерљиве величине, а то значи да су дељиве на сегменте који су на неки начин упоредиви и сводљиви на скаларне вредности: код времена то су средњи сунчани дан и са њим самерљиви већи и мањи одсечци, а код простора Земљине димензије и њихови сегменти, линеарни, површински и запремински. То су природне појавне форме времена и простора. 3. Поред природне, егзистенцијалне, врло је важна, и за људско биће одлучујућа заправо, спознајна перспектива како времена и простора, тако и других елемената вањског света. Марксисти овај процес објашњавају као ’одраз’, и као слику у свести човековој, која је ’изоморфична’ са стварно За ову прилику нећемо улазити у појмове ’индикатива’, ’модуса’ итд., о чему в. Јовановић Симић 2014.

О неким аспектима граматичког и физичког времена у структури српског језика

585

шћу (Исто: 1, 515; Марковић 1981: 165–166; Симић 2001: 244–245). Али прецизнији увид исправља други од два става утолико што у новијим антрополошким истраживањима постаје јасно да је сазнање конкретних чињеница могуће једино као апстраховање, као ментално апсорбовање утисака које ове производе у људским чулима, а то је у правом смислу остварљиво тамо где се јављају разлике, неки дистинкцијски односи. То значи да се и само кретање препознаје као промена положаја, а процес као промена стања, тј. као дистинкција међу њима. Сукцесија је сазнатљива као низ дистинкцијских релеја, као линеарно уобличена форма, дакле, као елементарна слика у простору. Дистинкцијска упоришта повезују се у линеарне, али и у планиметријске или волуминозне фигуре, дакле, на специфичан начин димензиониране просторно перспектизованим релејима и њиховим међуодносима. Тиме се хоће рећи да је време у когнитивној перспективи сазнању доступно у просторним димензијама као линија или планиметријски уобличен простор. 4. Упоришни релеји спознатог природног времена вербализовани су лексемама као дан–ноћ, јутро–вече, подне–поноћ, сумрак–зора итд., те лето–зима, пролеће–јесен. Даљи спознајни елементи времена, сређени апстракцијом у људској свести, јесу календарски скаларизовани релеји типа недеља (издељена у дане позициониране на тој листи: понедељак, уторак итд.), затим месец (и у њему први, други, трећи итд. дан), година, десетлеће, столеће итд. Овима се у даљој перспективи придружује религијски (или политички) календар са празничним и непразничним данима, данима сећања на претке, поста, кајања итд. Човек се у времену оријентише уз помоћ тих релеја њихових међурелација постављених у чврсте матрице. Али ове матрице нису потпуне док се на њих не пројектује и једна додатна: она чије полазиште чини носилац сазнања, његова свест о положају у свету. Ова се на временској равни огледа у систему лексема чије полазиште чини ’сада’, а допуну њени пандани типа пре, после, када, тада, онда итд., али и оних који се опиру о природне скале: данас, јутрос, синоћ, јуче, сутра, прексутра и сл. Између овога последњег и осталих наведених подсистема постоји једна битна разлика на коју треба скренути посебну пажњу. Наиме, сви се временски називи сем последње групе односе на тзв. ’временске термине’, дакле, у првом плану на време као облик постојања, а не облик протицања или кретања. ’Дан’ се нпр. дефинише (РСАНУ 1959 и д.: s. v.) и као „време за које Земља изврши један обрт око своје осе” или „време од изласка до заласка Сунца”, што су пре научни него свакодневни појмови; али и као „део временског тока, временски одсек који одговара дану ... на неки начин издвојен из временског тока, обележен, одређен ...”. Представа о ’временском одсеку’ – ’издвојеном из временског тока’ и ’одређеном’ као нешто у што се може сместити догађај или сл. – ближе

586

Радоје Д. Симић, Јелена Р. Јовановић Симић

речено: о временској ситуацији – има, између осталог, и просторни смисао. Потоњи поменути терминосистем, међутим, у суштини има строго релациони карактер, а релација је одређена усмерењем према неком временском релеју. Према томе, у крајњој линији, време је људским умом схватљива величина искључиво у виду заустављеног кретања и процеса: као просторно конципирана ’ситуација’ или као ’релација’. 5. Граматички пандан временских матрица чини систем глаголских облика и њихових значења. Кад је реч о томе, и о механизмима у граматичком времену, неопходно је још једном напоменути да се људски ум у схватању времена ослања на просторно појмовље. Сем линеарне представе, овде се јавља и нелинеарна представа ’временске ситуације’. Примера ради, полазни појам у овој сфери, ’време говорења’, пошто је лишено ознаке линеарности или протицања, дуго је дефинисано као ’тренутак’ или као временски размак једнак току говорне активности. „Кад речемо Он пева – мисли А. Белић (1998: 224) – то значи да треће лице врши радњу поменутог значења у тренутку кад говорно лице то објављује, а тај тренутак идентичан је са временом говора”. Али новији истраживачи постају свесни непрецизности пунктуалног схватања овог појма. (Неадекватно је нпр. речено да ’говорно лице врши радњу – у тренутку кад говорно лице то објављује’, јер радња може обухватати и ’низ тренутака’.) М. Стевановић (1991: 279–280), на пример, и поред високог поштовања према Белићевим истраживачким напорима и теоријским назорима, није сасвим сагласан са оваквим одређењем, па с правом говори о ’периоду’ или временском ’размаку’ у који ’говорење’ пада. „Тај размак, односно временски период говорења у свакој је прилици друкчији. Када га дефинишемо у вези с друга два лингвистички релевантна периода, с периодом прошлости и периодом будућности, долазимо до закључка да је он свакако друкчији од њих. Прошлост потиче од искона и тече до тренутка говорења, а будућност иде у бесконачност, док је садашњост само неодређеног трајања. А ова опет својом неограниченошћу може обухватити и оба прва, по трајању безгранична периода. Садашњост је, нпр., и суштински и лингвистички, и кад кажемо: Земља се окреће око своје осовине, као и: Ено наш сусед и зл ази из куће, иако је у првом случају временски размак дуг колико и постојање ове наше планете, а у другом траје, али ипак траје само неколико тренутака”. Стевановићу је стало само до ’трајања’, а не и до чињенице да се ’време говорења’ у људском уму представља као ’ситуација’, која има своју некакву перспективу димензиониране апстракције која више личи на волумен него на протицање. У њу се садржај глагола просто ’смешта’, ’лоцира’, каткада без даљег улажења у односе, а каткад уз прецизирање њихово (в. даље), али без посебног увида о омерима ситуације, сем да је ’пространија’, или бар ’идентична’ са тим садржајем.

О неким аспектима граматичког и физичког времена у структури српског језика

587

6. Стевановић је и сам сметнуо с ума да он ту у ствари дефинише не један већ два појма: време говорења, на једној страни, и садашњост, на другој, у коју пада говорење, али се не мора поклапати, и по правилу се не поклапа са њом. Тек је ’садашњост’ схватљива као Стевановићева ’ситуација говорења’, а у њој се може, а не мора – прецизирати однос ’времена говорења’ према ситуацији, глаголског садржаја према једном и/или другом итд. Ову је значајну појединост уочио Ј. Вуковић (1967: 365), али је није јасно истакао. Ево његових речи: „Оријентациону улогу с а д а шњо сти, посебно уже с адашњо сти говорних моменат а (на посебан начин речено и на посебан начин схваћено – с и туа ц и ј е го во р а ) треба схватити и у том смислу да свака посебно дата локација временске радње, у којој било од трију основних говорних сфера, мора бити постављена у директан или индиректан однос према ситуацији говора, односно, још прецизније речено, према моментима говора”. Управо Стевановићев пример може указати на ту дистинкцију. Када уместо: – Ено наш сусед излази из куће. – кажемо: – Наш сусед излази из куће. – настаје једна суптилна али битна разлика међу исказима. Речца ’ено’ (РСАНУ 1951. и д.: „1. г. за скретање пажње на некога или нешто о чему се прича а што није пред слушаочевим очима”, али јесте пред говорниковим, јер се управо догађа док он говори) уноси у исказ нијансу прецизности, скрећући пажњу на стриктну симултаност догађаја са ’говорењем’. Сам презент није способан за ту функцију (в. даље). 2. Права и неправа значења временских облика 1. Рекли смо да се нећемо упуштати у ширу расправу о теоријским питањима. Уместо свега скренућемо пажњу на два момента из те расправе. Први моменат јесте чињеница да је А. Белић као почетну истакао дистинкцију између ’правих’ и ’неправих временских значења’ (Белић 2000: 202–203). На пример, аорист у ’правом значењу’ упућује „да се глаголска радња завршила непосредно пред тренутком говора (дакле, у непосредној прошлости)”: – Ево, овде ме нешто уједе. У ’неправом значењу’ аорист се по Белићу своди на ’значење вида’ и на ’тренутак извршене радње’: – Ја одох, а ти крени кад завршиш посао (Белић 2000: 207). Други моменат  В. код Вуковића (1967: 366), нешто пренаглашено, и са неким дистинкцијама које се чине нумесне, али у основи врло погођено: „... садашњост, како је у лингвистичком смислу доживљавамо, и уопште психолошки узето, може се у свести одражавати: 1. као најужа, недељива садашњост; 2. као шира, дељива, садашњост временског периода, садашње доба и сл.; и 3. као најшира, недељива и неподложна дељивост(и) у смислу разлика: прошлост, садашњост, будућност”. Трећи Вуковићев појам тиче се тзв. свевремености, коју руски аутори неадекватно називају безвременошћу, типа ’Сава се улива у Дунав код Београда’ или сл. Али о томе другом приликом (в. нпр. Јовановић 2011: 365–381).

588

Радоје Д. Симић, Јелена Р. Јовановић Симић

налазимо у једној узгредној напомени Ј. Вуковића (1967: 378), која гласи: „Скрећем пажњу на разлике: основни облици у глаголском систему, б) примарни односи на плану категорија апсолутив – релатив, и в) примарни и секундарни облици на истом плану – или апсолутивни и релативни.” 2. Рекли смо да је стожерни појам глаголског времена сам говор и да се он дешава у ’говорној ситуацији’. Потребно нам је дефинисати појам ’ситуације’. Она је замислива као „скуп околности и прилика у којима се неко, нешто налази”, као „положај, стање” (РМС 1967–1976: V, s. v.) или сл. Оно у чему се „неко, нешто налази” није друкчије схватљиво него као просторни ентитет, по правилу ’заокружен’ и обележен у односу на друге такве или сличне ентитете. Али сем просторних ту саучествују временски, социјално условљени, као и други апстрактни моменти. Двојакост тих односа може се дефинисати као двојака временска перспектива, природна и граматичка: једном се нешто временски ’лоцира’ у ситуацију као у неки медиј или простор, а други пут се ’оријентише’ према неком конкретном и стварном моменту као временском релеју. Према томе, временска перспектива може се представити у виду двојаких односа: временска локација и временска оријентација. Показаћемо то на једном случају из нашег корпуса: Веровало се и верује се да смо историјски и политички народ. Д. Ћосић, Време отпора, 105.

а) Презент ’верује се’ у општој перспективи успоставља временску везу онога што означава са говорењем, што ће рећи са временом настанка исказне форме у којој је употребљен: има се осећај да су повезани заједничком општом ситуацијом, али не узајамним контактом, било на који начин замисливим: као непосредни след, симултаност или сл. То је временска локација – одређење ситуације у којој се садржај глагола остварује. То је ’право’ временско значење презента – присуство у временској ситуацији говорења. б) Перфекат ’веровало се’ исти тај садржај доводи такође у однос према ситуацији говорења, али на сасвим друкчији начин: у време говорења он више не постоји, али је пре тога био реалност. Ослонац на време говорења омогућује слушаоцу да садржај перфекта перципира као постојећи у прошлости. Рећи ћемо да перфекат доводи садржај глагола у однос према ситуацији говора као антериорну, прошлу чињеницу. То је ’право’ временско значење перфекта.  Термин ’локација’ употребио је Ј. Вуковић (1967: 355), а створио га је по угледу на француског лингисту П. Емба (1960: 12 и др.).

О неким аспектима граматичког и физичког времена у структури српског језика

589

в) У неком смислу, слично перфекту понашао би се и футур ’вероваће се’, с тим што неостварен садржај схватамо као постериоран у односу на ’ситуацију говорења’, која томе служи као полазни моменат. И футур има оријентациони смисао, с тим што ту релацију прецизира као постериорност. 3. Кад је у питању аорист (и имперфекат), подсетићемо се старијег назива – ’пређашња времена’, који ваља супротставити називу ’прошла времена’. Ово је лингвистичка реалност балканско-словенских језика (српског, македонског и бугарског), којој одговарају тзв. претерити несловенских језика (нпр. немачког, исп. Helmut hat alles aufgegessen – Helmut aß alles auf), али су наша пређашња времена у нешто друкчијој граматичкој позиција него у познатим нам несловенским језицима (в. Паул 1958: IV, 153–155). Погледаћемо пример: – Шта тераш то? – Пушке, стрина? – одговорио је Бели. – Ју, шта рече! – узвикнула је она и почела бежати... Ст. Јаковљевић, Земља у пламену, Слобода, Београд 1999, 230.

а) Презент ’тераш’ у парцијалном питању које под сумњу ставља предмет радње глагола – а не саму радњу – свој садржај на показани начин лоцира у временску ситуацију у којој се говори. б) Перфекат ’одговорио је’ на већ објашњени начин радњу представља као прошлу, али сада у односу на време када се та реченица ’изговара’, тј. када о њој пише аутор текста приче. в) Исказна форма ’Ју, шта рече!’, кад се из ње апстрахује експресивност (исп. ’Шта рече?’), задржава специјално временско значење, које се прецизно може утврдити једино у поређењу по нечему еквивалентних реченица са перфектом ’Шта си рекао?’ и презентом ’Шта кажеш?’. Оријентациони смисао перфекта сугерира оствареност радње у прошлости у односу на време када се о томе говори, док локациони смисао презента намеће мисао да се ’казивање’ дешава негде у ситуацији говорења. Аористу су својствена оба наведена смисла, јер он карактерише радњу као прошлу у односу на само говорење, али и као присутну у временској ситуацији говорења. Ова чињеница доказива је приснијим увидом у саму заменљивост аориста презентом и перфектом. Перфекат у ’Шта си рекао’ није способан да сам собом означену радњу лоцира, било где, па ни у ’ситуацији говорења’: његове су ингеренције опште оријентационе. Презент пак има општу локациону функцију, одређујући да се овде ’казивање’ дешава у самој ’ситуацији говорења’, али не прецизирајући када тачно. Аорист (и имперфекат, наравно) посебном категоријом облика чини двострукост временске функције – локационе и оријентационе – али и још нешто. ’Шта рече’ не значи просто комбинацију прошлости и садашњости, јер би то

590

Радоје Д. Симић, Јелена Р. Јовановић Симић

по себи био апсурд. Аорист ’рече’ значи ’управо си рекао’, ’рекао си у овој ситуацији, али пред почетак мог говора’. И локација и оријентација далеко су прецизније извршене аористом него што би биле презентом и перфектом. Тајна ’синонимије’ овде лежи у заменљивости уз измену временске перспективе, боље: уз истицање, или занемаривање, прецизности у временске односе. Аорист заправо значи прошлост у оквиру садашње ситуације. Двоструким истицањем временских односа и његовим прецизирањем аорист појачава и сам интензитет представљања садржаја; рекло би се: актуелизује га. Отуда у многим случајевима осећај ’доживљености’, који истичу старији граматичари. Аорист (и имперфекат), прво, има двоструку временску функцију; и друго, он те функције ’актуализује’. 4. Размотрићемо сада димензије темпоралности у следећем примеру: Групе омладинаца тискају се на тротоарима, таласају се и, када је одјекнуо звиждук пиштаљке, сјурише се на улицу... Ст. Јаковљевић, Земља у пламену, Слобода, Београд 1999, 14.

а) Из општег утиска јасно је да оно о чему је реч припада прошлости у односу на време причања о томе. Зато је јасно и то да је презентима ’тискају се’ и ’таласају се’ садржај на који се односе лоциран у ту прошлу ситуацију (ради се о тзв. приповедачком или историјском презенту). Јасно је, према томе, да презент деловањем контекста, овде имплицитног, може бити померен из ситуације говорења у неку другу – каже се из ситуације праве своје употребе у неку другу, ’неправу’. б) Слично је и са аористом ’сјурише се’. Он своје двоструко временско значење такође прилагођава ситуацији употребе, па однос према времену говорења од непосредне везаности за тренутке говорења претвара у опште значење претхођења, антериорности, прошлости; а локациони смисао, који задржава актуализацијско дејство, најпре усмерава на дату временску ситуацију прошлости, обележену временском реченицом ’кад је одјекнуо звиждук пиштаљке’, и затим: активира као интензификацијски фактор излагања. в) Перфекат ’одјекнуо је’ остаје у функцији обележавања прошлости према говорној ситуацији, али његово опште временско значење бива активирано у значење одређене прошлости. То се дешава такође под притиском контекста. 5. Али сем тога померања, код перфекта може доћи и до још неких важних измена временског значења. Да погледамо пример: 

В. горе наведено мало непрецизно Белићево одређење ’непосредне прошлости’.

О неким аспектима граматичког и физичког времена у структури српског језика

591

– ... пронео се глас да је неки радник причао како је приликом слома Југославије бацио негде у Лепеницу два нова пушкомитраљеза. Ст. Јаковљевић, Земља у пламену, Минерва, Суботица 1999, 85.

а) Реченица ’пронео се глас’ чини структурну кичму наведене исказне форме, а перфекат са својим оријентационим значењем поставља садржај исказа у прошлост у односу на време говорења на већ показани начин. То је, дакле, облик перфекта са ’правим значењем’. б) Реченица ’да је неки радник причао’ својим предикатом у перфекту ’је причао’ има такође оријентациони смисао, али према предикату управне реченице ’пронео се глас’ (= ’да је пре тога неки радник причао’). То је тај други случај значењског померања перфекта: упоришни моменат за оријентацију није време говорења, већ неко време дато у самом исказу, овде време управнога глагола ’пронео се глас’ (и ту је реч о приповедачком, историјском времену, овде, наравно, перфекта). в) И у реченици ’како је приликом слома Југославије бацио ...’ видна је оријентациона перспектива према управном ’причао је’. Али поред тога постоји контакт и са адвербативом ’приликом слома ...’. Тиме је активирана локацијска перспектива, наравно дејством контекста, и то локација по истовремености као код презента. Перфекат је тиме постао заправо по значењу претерито-презент. И то је његово ’неправо’ значење. 6. Футур је својеврсни пандан перфекта, а с њим се на свој начин слично понаша и у померању временског значења. Ево првог случаја који то показује: На овом последњем састанку одлучено је да из града изађе језгро састављено од опробаних бораца, који ће вршити постепену мобилизацију и своје редове појачавати људима са села. Ст. Јаковљевић, Земља у пламену, Минерва, Суботица 1999, 154.

а) Заплетени су односи међу глаголским облицима у предикатима саставних реченица овог исказа. Али је јасно да се футури ’ће вршити’ и ’(ће) појачавати’ паралелно ослањају на предикат доминанте ’одлучено је’ и да значе постериорне радње у односу на тај стожер. Померање значења настало је заменом ослонца за временску оријентацију: уместо ситуације ’говорења’ узето је време управнога глагола. 7. Преостао нам је још пример: – А шта ћемо са оружјем које будемо нашли? питао је Угљеша. – Обавестићете мене, а ја ћу рећи где ће се оно склонити кад се за то нађе место. Ст. Јаковљевић, Земља у пламену, Минерва, Суботица 1999, 82.

592

Радоје Д. Симић, Јелена Р. Јовановић Симић

а) Изузећемо упитну реченицу и њену управну, те ћемо анализу почети од ’Обавестићете мене’. Ту је употребљен футур са оријентационим смислом и са упориштем у ситуацији говора, према којој означава постериорност, одн. практично неодређену будућност. Исти је по природи и футур ’(ја) ћу рећи’. Иако је видљива разлика у времену овога и претходног футурског облика, ипак они нису у међусобном временском контакту, већ сваки за себе има упориште у ситуацији говорења. Оба су употребљена у ’правом’ значењу. б) Последњи наведени облик футура, ’(где) ће се склонити’, за упориште има футур у предикату управне реченице, према којем је његова радња постериорна. Али истовремено овај облик је у вези са временском реченицом ’кад се за то нађе место’ и локацијским смислом упућује да се две радње дешавају у истој будућој временској ситуацији. Футур добија локацијски смисао и постаје футуро-презентом. 3. Закључна напомена о значењима временских облика 1. Општи је утисак да се глаголски временски облици употребљавају како у свом ’правом’ значењу, да обележе временске односе који одговарају њиховом системском значењу, тако и у тзв. ’неправом’ значењу. Ово друго значење реализује се када се под утицајем контекста ’право’ значење у неком правцу почне померати и обележавати време на нешто друкчији начин. 2. Ова су два значења, ’право’ и ’неправо’, по правилу на неки начин кореспондентна; односно: ’неправа’ значења настају извесним померањем, али не и уништењем ’правих’. Наиме, у једном случају долази до измештања упоришта за временску оријентацију – граматичка транслокација. У другом пак, поред оријентацијског облика, добија и додатно значење локације – транссемантизација. ЛИТЕРАТУРА Белић 1998: А. Белић, Општа лингвистика. О језичкој природи и језичком развитку I и II, Изабрана дела Александра Белића, први том, Београд: Завод за уџбенике. Белић 2000: А. Белић, Граматике и о граматикама, Изабрана дела Александра Белића, дванаести том, Београд: Завод за уџбенике. Вуковић 1967: Ј. Вуковић, Синтакса глагола, Сарајево: Завод за издавање уџбеника. Емб 1960: P. Imbs, L’emplois des temps verbaux en francaise mderne, Paris.

О неким аспектима граматичког и физичког времена у структури српског језика

593

Јовановић 2008: Ј. Јовановић, О погледима Јована Вуковића на стил и стилистику, Зборник радова са научног скупа 125 година високог образовања у Босни и Херцеговини, књ. 2/1, Пале: Универзитет у Источном Сарајеву,13–20. Јовановић Симић 2011: Ј. Јовановић Симић, О теоријским погледима Јована Вуковића на синтаксичку стилистику глагола, Српски језик, XVI, 365–381. Јовановић Симић 2014: О ’квалификативу’ и ’апсолутиву’ са лингвистичког и ’вербатолошког’ гледишта, Српски језик, XIX, 259–273. Јовановић Симић, Симић 2015: Ј. Јовановић Симић и Р. Симић, Вербатологија (лингвистичке основе науке о вербализацији света), Београд: НДСЈ – Јасен. Клаус, Бур 1972: G. Klaus, M. Buhr, Marxistisch-leninistisches Wörterbuch der Philosophie, Hamburg: Ro-ro-ro. Марковић 1981: М. Марковић, Филозофски основи науке, Београд: САНУ, Посебна издања. Паул 1858: H. Paul, Deutsche Gramatik I-IV, 4. Aufl., Halle Saale: Niemeyer Velag. РМС 1967–1976: Речник српскохрватскога књижевног језика, I–VI, Нови Сад: Матица српска. РСАНУ 1959. и д.: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Београд: Институт за српскохрватски језик САНУ. Симић 2001: Р. Симић, Општа стилистика, Београд: НДСЈ – Јасен.

Radoje Simić Jelena Jovanović Simić ÜBER EINGE ASPEKTE DER GRAMMATISCHEN UND PHYSISHEN ZEIT IN DER STRUKTUR DER SERBISCHEN SPRACHE Zusammenfassung Die Autoren – indem sie in ihrer Analyse die kognitive und strukturelle Methode anwenden – befassen sich mit dem Bedeutungsproblem der Verbalformen im Serbischen, vor allem der Preteritalzeitvormen. Sie gehen von der Annahme aus, daß die Vergangenheit im Rahmen der Gegenwart als annehbarer Begriff möglich ist, die Autoren versuchten zu übertragen den Begriff der simultanen Existenz der Gegenstände, im kognitiven Sinn der Sache, auf das Gebiet des Erkennens der Zeit und der Ereignisse. Weiter stellen sie fest, daß dies Orientazonsmomment sich in der Sprache als Wektorisierung und/oder Lokalisierung des Vrebalinhalts realisiert, mit der Stütze entweder in der zeit der Rede (´grammatischer´ Zeitbegriff), oder aber in irgendeibem Moment, der bedeutend sein kann für di Entwicklung der Ereignisse (´natürlicher´ Zeitbegriff). Sclüsselwörter: Raum, Zeit, Simultaneität, Sukzession, Lauf, Bild, natürlicher Zeitbegiff, grammatiscie Zeit, Gegenwart, Präsens, Vergangenheit, Perfekt, Preteritum, Zukunft, Futur.

Весна Ј. Ломпар*

Универзитет у Београду Филолошки факултет Катедра за српски језик са јужнословенским језицима

ЕНКЛИТИЧКИ ОБЛИК ЗАМЕНИЦЕ СЕБЕ У ГЕНИТИВУ? У раду се преиспитују разлози за навођење енклитичког облика заменице себе у генитиву у оквиру парадигме ове заменице у граматикама српског језика. Најпре се анализира на који начин граматике из различитог временског периода (и различите намене) доносе парадигму ове заменице, тј. да ли у оквиру парадигме наводе генитивну енклитику се или не. Анализа показује да упркос уобичајеном приступу у актуелним школским граматикама, много већи број граматика из различитог временског периода изоставља ову генитивну енклитику у парадигми. Након истраживања корпуса, издвајају се само два примера употребе ове енклитике, и то у конструкцији са предлогом између. Трећи наведени пример, са предлогом од, потврђен је само у разговорном језику. На основу анализе граматика и корпуса, закључује се да је оправдано изостављање генитивне енклитике у парадигми заменице себе у већини граматика српског језика. Кључне речи: заменица себе, енклитикa се, генитив.

1. У литератури је већ скретана пажња на то да треба преиспитати уобичајено убрајање заменице себе (се) у личне (Пешикан 1967: 252–254; Радић 2009: 222–223). Пропусти у граматичким приступима овој заменици помињу се и у вези са енклитиком се, без опсежније анализе. Скреће се пажња на то да наше граматике и речници не дају одговоре у вези са употребом заменичких енклитика, али се издвајају Белићева и Стевановићева граматика, у којима се показује „да је се акузативна, а не и генитивна [email protected] Ако посматрамо сербокроатистичке граматике од Вука до данас, запажамо да готово половина граматика ову заменицу издваја као посебну врсту, док је друга половина наводи као подврсту личних заменица (Ломпар 2016: 206). ∗ 

596

Весна Ј. Ломпар

енклитика” (Радић 2009: 223). Да бисмо покушали да дамо одговор на питање да ли је потребно наводити енклитику се у генитиву, осветлићемо овај проблем из два угла: прво ћемо упоредити граматике из различитог временског периода да бисмо показали у којим граматикама се она наводи а у којим се не наводи, а затим ћемо потражити потенцијалне примере који би били илустрација употребе ове енклитике. 2.1. Проверили смо како се наводи деклинација заменице себе у граматикама српског (раније и српскохрватског) језика, пре свега српских аутора. У већини ових граматика, углавном оних из старијег периода, у оквиру парадигме заменице себе не наводи се енклитика се у генитиву, већ само у акузативу, и то се не образлаже посебно (Караџић 1814: 36; Новаковић 21902: 174; Лукић 21923: 30; Стојановић 181928: 64; Алексић, Стевановић 51956: 66). У неким граматикама посебно се наглашава да енклитички облик заменица себе има само у акузативу (Алексић, Станић 13 1978: 137). На пример, у Стевановићевој граматици наглашава се да ова заменица у књижевном језику има енклитички облик само у акузативу, али се не наводе примери употребе ван књижевног језика (Стевановић 21970: 304). И у две новије граматике приступ је исти: „Ова заменица има само један енклитички облик (нема енклитике у генитиву и дативу)” (Мразовић 2 2009: 367; слично и у Пипер, Клајн: 2013: 98). Интересантно је да се у неким граматикама не образлаже зашто се не наводи генитивна енклитика се, али се наводе разлози због којих изостаје дативна енклитика си: „Пређе је било у трећем пад[ежу] и си, али је сада врло ријетко, и гдје се још говори, говори се у таким приликама у којима се и без њега све каже што треба, н. п. узми си то” (Даничић 21863: 28). Или: „Повратно си данас је већ архаизам (место њега се употребљава себи)” (Белић 1932: 107). Занимљиво је да Белић у овој граматици не наводи ни генитивне енклитике заменица ја, ти, ми и ви. У једној граматици наводи се већи број примера: „Краћи, енклитички облик 3 пад. једнине од повратне заменице си врло се ретко говори, понајвише уз дуже облике 3 пад. једнине или множине од именичких заменица I, II и III лица, ради појачања смисла; али се овај облик у овој прилици може и изоставити, пошто смисао скоро ништа не губи. На пр.: Тешко си га мени!; – Благо си га теби!; – Тешко си га нама!; – Отсеци си хлеба!; – Помози си сам!; итд. – Овај облик треба избегавати у књижевном језику, а место њега је боље употребљавати дужи облик себи” (Стефановић 41932: 56). Неупоредиво мањи број граматика доноси парадигме заменице себе где се енклитика се поред акузатива наводи и у генитиву (Кликовац 2010:  У свим граматикама се наводи енклитика се у акузативу, па ће се то надаље подразумевати.

Енклитички облик заменице себе у генитиву?

597

86; Станојчић 2010: 148; Станојчић, Поповић 152014: 101). Кад се наводи генитивна енклитика, могуће је да буде наведена и енклитика си у дативу (Симић 1996: 149; Шипка 2005: 186). 2.2. Да бисмо видели постоји ли разлика у приступу, проверили смо како се наводи деклинација заменице себе и у граматикама хрватских аутора из различитог периода. У једном броју ових граматика наводе се енклитички облици и у генитиву и у дативу (Дивковић 51854: 224; Тежак, Бабић 31970: 92; Бабић и др. 1991: 650; Барић и др. 1995: 208). У другој групи су граматике у којима се енклитички облици наводе у дативу (Флоршиц 31916: 43) или се не наводе ни у дативу ни у генитиву (Мусулин 1934: 76; Брабец и др. 21954: 89). Једино се у Маретићевој граматици образлаже зашто се не наводи генитивна енклитика: „Генитивно се мислим да се узима само с приједлогом напрема: напрема се, тј. према себи, погрешка је: са се мјесто са себе” (Маретић [1899] 31963: 189). 3. Како у граматикама које наводе генитивну енклитику углавном не налазимо примере који то поткрепљују, покушали смо да проверимо колико, евентуално, има примера у којима би енклитика се била употребљена у генитиву, а не у акузативу. Претражили смо Корпус савременог српског језика Математичког факултета Универзитета у Београду (скраћено КССЈ), и то тако што смо тражили конструкције с предлозима од, до, иза, са, око(ло), мимо, против, преко, у и између. Нашли смо само два примера, оба са предлогом између. Конструкцију ода се уз глагол одагнати забележили смо као пример из разговорног језика. (1) А то би нагнало чаршилије да се сете његове несреће од које је Менко тако шенуо, те да би после између се причали: како тај Беглер-бег... (КССЈ; Бора Станковић, Божји људи, Антологија српске књижевности, Учитељски факултет). (2) ... Не само што су њихове судбине тесно између се испреплетене, него су уз то сва три лика грађена као делови једне целине... (КССЈ; Новица Петковић, Два српска романа, Антологија српске књижевности, Учитељски факултет). (3) То треба одагнати ода се (разговорно).

4. Можемо закључити да се у већем броју граматика наводи парадигма заменице себе само са енклитичким обликом у акузативу. Међутим, данас је у школској пракси уобичајено да се наводи и енклитички облик у генитиву, али се за то ни у једној граматици не наводи пример. Спорадични примери употребе енклитичког облика заменице себе у генитиву које смо навели не спадају ни у репрезентативне, ни у фреквентне.

598

Весна Ј. Ломпар

Готово да би било више разлога навести енклитички облик си у дативу него се у генитиву. Стога сматрамо да би у школским граматикама требало променити устаљену праксу и наводити само акузативно се. ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ Алексић, Станић 131978: Р. Алексић и М. Станић, Граматика српскохрватског језика за ученике гимназије, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Алексић, Стевановић 51956: Р. Алексић и М. Стевановић, Граматика српскохрватског језика за ниже разреде средњих и више разреде осмогодишњих школа, Београд: Нолит. Барић и др. 1995: E. Barić et al., Hrvatska gramatika, Zagreb: Školska knjiga. Белић 1932: А. Белић, Граматика српскохрватског језика за други разред средњих и стручних школа, Београд: Издавачка књижарница Геце Кона. Брабец и др. 21954: I. Brabec et al., Gramatika hrvatskoga ili srpskog jezika, Zagreb: Školska knjiga. Даничић 21863: Ђ. Даничић, Облици српскога језика, Биоград: Државна штампарија. Дивковић 51895: M. Divković, Oblici hrvatskoga jezika za srednje škole, Zagreb: Tisak dioničke tiskare. Караџић 1814: В. Стефановић, Писменица сербскога іезика, Виенна: У печатньи Г. Iоанна Шнирера. Кликовац 2010: Д. Кликовац, Граматика српског језика за основну школу, Београд: Креативни центар. КССЈ: Корпус савременог српског језика Математичког факултета Универзитета у Београду. ‹http://korpus.matf.bg.ac.rs›. Ломпар 2016: В. Ломпар, Врсте речи и граматичка пракса (од Вука до данас), Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије. Лукић 21923: Ј. Лукић, Граматика српскога језика, Београд: Књижара Геце Кона. Маретић [1899] 31963: Dr T. Maretić, Gramatika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika, Zagreb: Matica hrvatska. Мразовић 22009: P. Mrazović (u saradnji sa Z. Vukadinović), Gramatika srpskog jezika za strance, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

Енклитички облик заменице себе у генитиву?

599

Мусулин 1934: С. Мусулин, Граматика српскохрватскога језика за први разред средњих и њима сличних школа, Загреб: Наклада југословенског професорског друштва, секције загребачке. Новаковић 21902: С. Новаковић, Српска граматика, Београд: Државна штампарија. Пешикан 1967: М. Пешикан, О систему заменичких речи, Наш језик, XVI/4, 245–267. Радић 2009: Ј. Радић, Заменички систем и заменица себе, се, у: М. Ковачевић (ред.), Српски језик, књижевност, уметност, књ. 1, Српски језик у употреби, Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 213–226. Симић 1996: Р. Симић, Српска граматика за средње школе, Београд: МХ ’Актуал’. Станојчић 2010: Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Београд: Креативни центар. Станојчић, Поповић 152014: Ж. Станојчић и Љ. Поповић, Граматика српског језика за гимназије и средње школе, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Стевановић 21970: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик (граматички системи и књижевнојезичка норма) I, Београд: Научна књига. Стефановић 41932: Ж. Стефановић, Граматика српскохрватског језика за средње и стручне школе, Београд: Књижарница Радомира Д. Ћуковића. Стојановић 181928: Љуб. Стојановић, Српска граматика за II разред гимназије, Београд: Издавачка књижара Геце Кона. Тежак, Бабић 31970: S. Težak, S. Babić, Pregled gramatike hrvatskog jezika za osnovne i druge škole, Zagreb: Školska knjiga. Флоршиц 31916: Dr. Jos. Florschutz, Gramatika hrvatskoga jezika za ženski licej, preparandije i više pučke škole, Zagreb: Kr. zemaljska tiskara u Zagrebu. Хлебец 1996: Б. Хлебец, Прилог разумевању значења речце се, Српски језик,1–2, 65–69. Шипка 2005: D. Šipka, Osnovi morfologije, Beograd: Alma.

600

Весна Ј. Ломпар

Vesna Lompar ENCLITICAL FORM OF PRONOUN SEBE IN GENITIVE? Summary This paper questions the reasons for enlisting the enclitical form in genitive in the declination of pronoun sebe in grammars of Serbian language. Initially, the way in which grammars from different time periods (and different purposes) explain the declination of pronoun sebe is analyzed, i.e. whether the genitive form of enclitic se is introduced or not. This analysis showcases that the majority of grammars from different time periods omits this enclitic from the declination. The analysis of the Serbian language corpus suggests that the enclitic se in genitive appears very rarely. This paper concludes that the enclitical form of pronoun sebe in genitive should not be included in the declination of this pronoun in grammars of Serbian language. Keywords: pronoun sebe, enclitic se, genitive.

Миливој Б. Алановић*

Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет Одсек за српски језик и лингвистику

ПРИМЕР ЛЕКСИКАЛИЗАЦИЈЕ ЗНАЧЕЊА: УЛОГА ДОПУНСКЕ РЕЧЕНИЦЕ УЗ ЈЕДАН ТИП ИМЕНИЧКОГ РЕГЕНСА** Предмет истраживања су синтагме и конструкције са именичким регенсима типа начин, разлог, узрок, циљ, жеља, намера, потреба и случај, а циљ му је да укаже да значењска интерпретација допунских реченица уз наведене рекцијске именице зависи подједнако од лексичког значења регенса, али и типа структуре у коју је овај интегрисан. Кључне речи: српски језик, синтакса, сложена реченица, допунска реченица.

1. Увод Допунском реченицом се назива свака зависна реченична структура која се у сложени реченични комплекс укључује захваљујући лексичкој или категоријалној рекцији одговарајуће речи у улози регенса (в. Eisenberg 2013: 32) – пре свега глагола, именице или придева. Ове зависне реченице, дакле, фигурирају као допуне (в. Eisenberg 2013: 313), при чему се реализују или као реченични или као синтагматски чланови, већ према томе уз који тип регенса стоје. У начелу се може рећи да су глаголске допуне реченични, а именске синтагматски чланови, при чему не треба посебно наглашавати да се допуне неличних глаголских облика, нпр. глаголских прилога, реализују [email protected]. Овај рад је настао у оквиру пројекта бр. 178004 под називом Стандардни српски језик – синтаксичка, семантичка и прагматичка истраживања, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. *

**

602

Миливој Б. Алановић

као чланови одговарајућих глаголских синтагми, нпр. Погледавши је, знао је како се осећа. У зависности од типа регенса, или главне/управне речи, и начина испољавања његове рекцијске способности одређујемо и граматички статус конкретне допуне. Тако је једина категоријално неспецифична глаголска допуна субјекат, а категоријално специфичне су објекат и предикатив (Алановић 2011: 174, 177), док су именске допуне – атрибути. Ако се успостави корелација између морфосинтаксичких и хипотаксичких јединица, онда субјекатске, објекатске и предикативне допунске реченице регирају глаголи, док оне атрибутске именске речи (в. Мразовић 1985: 204–205; Прањковић 1985: 58–59; Kordić 2008: 194; Mrazović 2009: 572). Доминантни критеријуми класификације ових реченица у домену су њиховога граматичког и валенцијског статуса, док значење, толико важно за идентификацију и поткатегоризацију прилошких реченица, у овом случају остаје у другом плану (в. Minović 1987: 92; Ружић 2007: 330; Silić, Pranjković 2007: 332–333). У србистици/сербокроатистици се појам изричних реченица никада није доследно ни једнозначно употребљавао, а разлог је што ни изрично значење није непосредно довођено у везу са зависном реченицом, већ са њеном главном речју (в. Стевановић 1979: 825; Станојчић и др. 1989: 290). Осим тога, и дефиниције субјекта или објекта дају врло мало података о њиховим значењима, што говори да је семантички критеријум у класификацији ипак другоразредне природе. Или пак нешто сасвим друго – значење субјекта и објекта могуће је прецизно идентификовати тек ако се утврди значење управног глагола/предиката. За ово нам као илустративан пример могу послужити следеће две реченице, нпр.: (1) Биљана је тема разговора. (2) Веома ме је погодила ова вест.

У оба примера реч је о граматички активним реченицама, али у (1) субјекат изражава пасивног учесника у некој ситуацији (Биљана), тачније са улогом теме разговора (нпр. Разговарамо о Биљани), док у (2) субјекат именује узрок стања у којем се нашао носилац ситуације (нпр. Тужан сам због ове вести), именован формом директног објекта – ме. Ако се у сличним граматичким околностима појави допунска реченица, њено се значење може идентификовати применом истог поступка, нпр.: (3) Истина је да се удала. (4) Натерао сам га да све призна.

Пример лексикализације значења: улога допунске реченице уз један тип ...

603

У (3) реч је о субјекатској допунској реченици која означава садржај као објекат оцене или вредновања, док у (4) зависна реченица у улози објекта каузативног глагола означава радњу насталу као последица каузације. Видимо да идентификација значења допунске реченице претпоставља одређивање значења, функције и облика главне речи, чиме ћемо се и ми руководити при утврђивању значења атрибутске допунске реченице у синтагмама које конституишу именице начин, разлог, узрок, циљ, жеља, намера, потреба и случај. 2. Атрибутске допунске реченице Будући да су атрибути зависни чланови синтагми, именских и прилошких (в. Engel 2009: 79), атрибутском се стога одређује и свака допунска реченица у саставу именичких, придевских или заменичких синтагми, нпр. Има идеју да промени посао; Није свесна да нас је све довела у опасност; То да је левак нисам знао. Као што видимо, допунска реченица укључена је, пре свега, у синтагме чији су регенси рекцијске именице и придеви, нпр. идеја о чему и свестан чега, док јој је улога уз корелативне речи ипак специфична, о чему још не постоји опште сагласје у лингвистици (в. Zifonun et al. 1997: 1488–1489; Ружић 2006а: 111). Како у поменутим структурама допунска реченица подлеже различитим трансформацијама, нпр.: Има такву/једну/неку идеју; Није свесна тога и сл., то само доказује да се њоме попуњава, објашњава или конкретизује садржај одговарајуће именске речи (в. Ружић 2006а: 156, 164), при чему се у саставу именичких и придевских синтагми појављује најчешће са три улоге: (а) даје конкретан садржај главној речи; (б) идентификује објекат укључен у процес означен главном речју; (в) када је уз модални оператор, у реченичном комплексу носи пропозициони садржај. Нпр.: (5) Излуђује ме чињеница да стално касни. (6) Брине ме његова потреба да је увек у центру пажње. (7) Чуо сам његову изјаву да су службеници корумпирани. (8) Није спреман да се преда. (9) Жељни су да те посете.

Иако неки од примера остављају могућност за различите интерпретације, у (5) допунска реченица изражава неко чињенично стање, или оно што је општепозната чињеница, у (6) говори о каквој или чијој потреби је реч, у (7) шта је садржај изјаве, у (8) шта је у домену воље или хтења, док у (9) даје податак шта је оно што се жели. Исправност наших интерпретација потврђују и следеће трансформације датих именичких и придевских

604

Миливој Б. Алановић

синтагми, нпр.: Чињеница је да стално касни; Његова потреба је да је увек у центру пажње; Изјавио је да су службеници корумпирани; Не може/жели да се преда; Желе да те посете. Да су семантичке околности присуства допунске реченице ипак нешто сложеније, доказују примери (5) и (6), где су именице чињеница и потреба истовремено у улози фактивног односно модалног оператора, тако да се ове реченице у крајњем могу разумети и као Излуђује ме што стално касни и Брине ме што мора да је увек у центру пажње. Међутим, наша жеља није била да покажемо различите трансформационе могућности наведених примера, већ логику настанка или грађења структура с допунском реченицом, у којима се могу уочити различити семантички ’слојеви’. Тако се у примеру (5) говори о каквом стању ствари као о реалној чињеници која је прави узрок чијег излуђивања, док се у (6) какво стање ствари квалификује као чија потреба која је непосредни узрок бриге. Ову правилност у извођењу реченичних комплекса можемо пратити и у случајевима где допунска реченица комплементизује именице типа начин, разлог, узрок, циљ, жеља, намера, потреба, случај итд. 2.1. Рекцијске именице начин, разлог, узрок, циљ, жеља, намера, потреба и случај у овоме раду примарно посматрамо као главне речи именичких синтагми, што, разуме се, не значи да не треба имати у виду чињеницу да се у реченици појављују и на другим позицијама, нпр. као део именског предиката итд. Последња функционална реализација ових именица потврђује да је једна од њихових главних улога да се категоријалносемантички дефинише или одреди субјекатски појам, у примерима који следе – допунска реченица, што је типично за именице циљ, жеља, намера и потреба, које конституишу модални оквир за пропозициони садржај зависне реченице (Ружић 2006б: 216), нпр.: (10) Наш циљ је да освојимо медаљу. [желимо/хоћемо да освојимо медаљу] (11) Моја жеља је да студирам. [желим да студирам] (12) Намера му је да те увреди. [жели/намерава да те увреди] (13) Њихова је потреба да тренирају. [треба/морају да тренирају]

Примери (10)–(13) једнопропозициони су модели, конституисани као копулативне конструкције које омогућују категоризацију, квалификацију или идентификацију субјекта, што у конкретном случају значи да је субјекатски појам одређен садржајем предикативне допуне, дакле, схвата се као чији циљ, жеља, намера или потреба. Међутим, специфичност ових именица јесте да се исти однос успоставља и када конституишу именичке синтагме, само овај пут на релацији регенс – депенденс, тј. рекцијска именица – допунска реченица. Нпр.:

Пример лексикализације значења: улога допунске реченице уз један тип ...

605

(14) Има циљ да нас дезоријентише. (15) Имају жељу да путују. (16) Испољио је намеру да их отпусти. (17) Показао је потребу да се ујединимо.

Премда су допунске реченице у примерима (14)–(17) интегрисане у глаголске перифразе, попут имати циљ/жељу, испољити намеру и сл. (в. Radovanović 1978; Мrazović 2009), њихова примарна улога остаје иста – оне означавају шта је у сфери циља, жеље или намере, дајући тако пропозициони садржај реченици у коју су укључене, нпр. Намерава да нас дезоријентише/отпусти; Желе да путују итд. 2.2. Нешто су пак другачије околности функционалне дистрибуције именица начин, разлог, узрок и случај, које се углавном реализују као главне речи синтагми са номиналном или реченичном допуном, чак и када су у предикативној функцији, нпр.: (18) Ово је једини начин да их се решиш. (19) Она је разлог што сам тужан. (20) Ви сте узрок што немамо струје. (21) Није пријављен случај да су родитељи заборавили дете у парку.

Ова нам специфичност показује да се именицама начин, разлог и узрок, као релационим речима, успоставља веза међу двема ситуацијама, при чему се једна увек схвата као начин или узрок извршења оне друге, по моделу ’X је начин/разлог/узрок за Y’, нпр.: (22) Сигуран начин да га одобровољиш јесте да му се извиниш. (23) Једини разлог што сам овде јесте што си ме позвао. (24) Прави узрок што смо се удаљили јесте што сам унапређен.

Именице начин, разлог и узрок у копулативним конструкцијама повезују два пропозициона садржаја, који стоје у тесној логичкосемантичкој вези. Наиме, док атрибутска допунска реченица означава шта је последица, ефекат или циљ радње, дотле она субјекатска именује радњу која омогућује настанак дате последице или ефекта, односно представља начин постизања каквог евентуалног циља. 2.3. Именица случај, међутим, омогућује да се фактивност допунског садржаја ограничи на рачун његове регуларности или ирегуларности. Тада је у предикативној функцији, праћена детерминаторима типа редак, чест и сл. (25) Данас није редак случај да се брак склопи у ресторану. (26) Чест је случај да се телевизор поквари у гарантном року.

606

Миливој Б. Алановић

Без детерминатора, овом именицом се потврђује фактивност допунског садржаја, али уз ограничавање његове регуларности, што је типично када именица случај, иначе регенс допунске реченице, није праћена детерминатором, нпр.: (27) Још није виђен случај да је отац тако насамарио сина.

На основу досад реченог, може се закључити да је примарна улога именица начин, разлог, узрок, циљ, жеља, намера, потреба и случај да се садржај допунске реченице категоријалносемантички одреди, при чему имамо три могућности: (а) допунски садржај се одређује или идентификује као циљ, жеља, намера или потреба; (б) допунски садржај је последица, ефекат или евентуални циљ; (в) допунски садржај је фактивна чињеница, регуларна или ирегуларна. Иако је реч о примерима лексикализације значења допунске реченице, чини се важним испитати и однос између зависне реченице и њенога значења, с једне стране, те форме и значења именичког регенса, с друге, што подразумева осврт на различите синтагматске реализације ових рекцијских именица, посебно на адвербијалне конструкције које конституишу, нпр. на начин/из разлога/с циљем/са жељом/у намери/из потребе/у случају/за случај + допунска реченица, нпр.: Министри економија и финансија ЕУ предложили су да помоћ буде распоређена на начин да се у виду кредита одобри 225 милиона евра, док би неповратна средства износила 75 милиона евра (П); Наша канцеларија је отворена баш из разлога да би тим који ради остварио непосредан контакт с овим људима (П); Влада у Скопљу је блокирала рачун с циљем да се ова независна штампа не појављује на тржишту (П); У Сиднеј наша рекордерка у троскоку иде са жељом да поправи државни и лични рекорд (14,06м) (П); Објаснио је да је конференцију за новинаре сазвао у жељи да упозна јавност са „мукотрпним радом савезног министарства правде током 12 месеци” (П); Дошли смо са намером да се договоримо око конкретних начина на који можемо побољшати сарадњу наше две земље […] (П); Неки од задругара иду на суд у намери да заштите своја права […] (П); […] процене су да је он такав став износио тек из потребе да се покаже да нико у Москви не бежи од промена, па чак ни на самом врху државе (П); У случају да се понови прошлогодишња мигрантска криза, Словенија неће дозволити ванредни улазак миграната из Хрватске […] (К); Чувају титуле за случај да опет дођу на престо (Б).

Пример лексикализације значења: улога допунске реченице уз један тип ...

607

3. Синтагматске реализације рекцијских именица Иако не постоје никаква граматичка ограничења која регулишу функционалну дистрибуцију посматраних именица, увидом у електронски корпус српског језика, израђен на Математичком факултету у Београду, можемо сасвим поуздано рећи да се именице начин, разлог, циљ, жеља, намера, потреба и случај најчешће срећу у оквиру адвербијалних конструкција, са којима показују висок степен лексичкосемантичке и функционалне компатибилности, што подразумева да се именица начин редовно појављује у начинској адвербијалној конструкцији, именица разлог у узрочној, циљ у намерној, а случај у кондиционалној, нпр.: Та сарадња се може остварити на начин да се осуди сваки злочин и да сваки злочинац одговара на основу аргумената […] (П); Ипак, Перуничића смо превасходно довели из разлога што желимо да створимо јак тим за наредну годину у Европи (П); Штрајковаће се са циљем да се влада примора да смањи порезе на гориво […] (П); На правом смо путу да то променимо, у циљу да Срби постану безбедни на Косову и да се обезбеди повратак расељених на Косово, казао је Човић (П); За случај да више кандидата има исти број бодова, пресуђиваће дипломе […] (П); У случају да се такав закон спроведе то би било голо насиље државе над „Политиком” – рекао је Губерина (П).

Наведене рекцијске именице, као категоријалносемантичке одредбе, лексикализују значење допунске реченице, одређујући га као начин, узрок или разлог, затим као предмет жеље или циља, односно као фактивну чињеницу, регуларну или ирегуларну. Уколико се, међутим, цела синтагма појави делом одговарајуће адвербијалне конструкције, долази до формирања структурно-семантичког плеонастичког низа, који је данас особеност публицистичког, посебно правноадминистративног стила. Зато није чудо што се овакви спојеви интерпретирају као еквивалентне структуре одговарајућих адвербијалних реченица – начинских, узрочних, намерних и кондиционалних (в. Ружић 2006б: 219), нпр.: Сарадња се може остварити тако што ће се осудити сваки злочин; Перуничића смо довели јер желимо да створимо јак тим; Штрајковаћемо да приморамо владу да смањи порезе; Ако се такав закон спроведе, то би било голо насиље државе итд. Међутим, трансформационе могућности ових адвербијалних конструкција са допунском реченицом не доказују да се ради о сраслим или потпуно граматикализованим спојевима. Штавише, свака од конституентских јединица има у њима одређену улогу и аутономност – допунска реченица је носилац пропозиционог значења, рекцијска именица представља категоризациону одредбу, а њена граматичка форма

608

Миливој Б. Алановић

омогућује да допунски садржај повежемо са управном предикацијом. Да нема основа да се, рецимо, говори о сложеним везницима типа на начин да, из разлога што, с циљем да и у случају да, доказују примери где се наместо допунске реченице појављује деиктичка заменица овакав/такав/онакав или пак одговарајућа номинална допуна, нпр. на такав начин, на начин остваривања профита, из тога разлога, из разлога војне целисходности, с тим циљем, у том случају, с циљем добијања визе, у случају пада напона итд., као и примери где се рекцијска именица јавља у множини, нпр. у случајевима да се не знају починиоци итд. Иако се наведене адвербијалне конструкције не могу вредновати као стилски пожељне, у њима се види граматичка доследност, која се заснива на непромењеном облику именичке рекцијске способности. Наиме, реченични облик рекције именице начин, разлог, узрок, циљ, жеља, намера, потреба и случај испољавају и када у реченици имају функцију субјекта, објекта или много чешће именског дела предиката итд. Посматране именичке синтагме са допунском реченицом срећемо на различитим реченичним позицијама, односно као конституенте свих реченичних чланова, нпр.: (а) граматичког субјекта или агентивне допуне

Постоји безброј начина да и људи без деце нађу неки смисао и да се осећају срећни и реализовани (П); […] те да је у томе стварни узрок што Срби не могу ништа свршити с Турском без јемства руског и француског (СН); Постоји и државни разлог да успоставимо пуну сарадњу са Међународним судом (П); Тако би се и постигао циљ да богатији плаћају већи порез (П); Жеља да човек буде спасен израз је врхунске гордости (СБ); Како је најављено, постоји намера да се тај програм прошири и на регион (П); Други је био грчевита потреба да у том и таквом свету пронађе било какав смисао живљења […] (П); У Бразилу је, на пример, познат случај да су се приликом приватизације велике државне фирме понуђачи сами повукли […] (П); Он је упозорио да су нова зла која Албанци спроводе над српским живљем на Космету руковођена циљем да се Космет очисти од свега што није албанско […] (П); Играчи Синтелона су били сувише оптерећени жељом да стигну нашу предност и то је одлучило (П); Очекујемо и од ФСЈ да, такође, буде кооперативан и прихвати наш предлог који је мотивисан намером да се претходно створи атмосфера у којој би и прекинути дерби могао да се одигра у што нормалнијим околностима (П). (б) именског дела предиката, копулативног или семикопулативног

Пример лексикализације значења: улога допунске реченице уз један тип ...

609

То је једини начин да зараде за живот и прехране децу (П); Међутим, да ли је само беспарица узрок што су домаће трпезе празне? (П); То није разлог да већина посланика не настави седницу и пређе на дневни ред […] (П); […] то је жеља да се испуне приватне амбиције (П); Геноцид је, по дефиницији, јасна намера да се уништи етничка или расна група […] (П); То није само сујетна потреба да се правим важан пред полузаинтересованим светом Београда […] (ПКД); Оснивање „Сојуза” први је случај да армијски политичари успеју да се организују у чак 67 регионалних огранака широм земље […] (П); Сматра се то начином да се подигне ниво шећера који политичарима, зна се, пада чим се изнервирају! (П); Русија је изјавила да подржава захтев Србије па би се тај њен став могао сматрати разлогом да Савет безбедности одржи још једно заседање – без одлагања (П). (в) објекта, директног и индиректног У сваком случају треба наћи начина да запослени добију своје […] (П); Причао ми је Бора о свом начину да уочи карактер људи који пролазе крај њега (П); Републикански кандидат тврди да се Обама противи том начину да се повећа производња енергије (РТС); Основао сам Интернационални центар зато што сам трагао за начином да спојим те две ствари […] (П); Винопије имају разлога да задовољно трљају руке (П); О разлозима да се тако уради не можемо полемисати, то је ствар већа […] (П); нашао је сто узрока да пати (МЦ); Лабус је потврдио да та експертска група није одустала од зацртаног циља да се у нашој земљи, осим мирне смене власти, спроведу друштвене и економске промене (П); Мађарски стручњаци с пролећа с неверицом вртели главом када су им београдске колеге предочиле намеру да за само седам месеци „дугом” премосте Дунав (П); Такође, речено је да је министар здравља обавестио премијера о својој болести и о намери да у приватној режији обави додатне прегледе у Немачкој (П); […] не гледа са симпатијама на Динкићеву намеру да административним путем и краткорочним мерама рехабилитује посрнули и компромитовани динар (П); Постоје ноћи у којима људи осећају потребу да тајне саопштавају (П); Представник Индије Монтек Синг Алувалиа је пак указао на потребу да земље у успону убризгају велике суме државног новца у своје економије (РТС); […] инсистирано је и на потреби да се што пре обелодани амбијент пословања привреде (П); Не сећам се случаја да је послодавац примио повређеног радника (П); Новине пишу и о случајевима да лекари, због повећаног замора, понекад пишу погрешне рецепте […] (П).

610

Миливој Б. Алановић

(г) различитих адвербијалних конструкција […] био је Совјетски Савез од 1979. до 1998. безнадежно заглављен, без начина да прогласи победу, нити опције да без последица призна пораз (П); Та нова знања могла би да доведу до начина да се процес стварања малигних ћелија спречи или преокрене (РТС); На крају крајева, пошто је извештен председник о томе могао је и он другим начином да обавести (НИН); Из разлога да се истрага не поремети, полиција још не саопштава ништа о овом догађају […] (П); У црно-белој слици постоје акценти, тако да се гледа само оно што је наглашено, а све са разлогом да се дође до истине (П); Црна Гора је данас на пола корака до циља да обнови сувереност […] (П); Докле су сезали ти планови најбоље је показао румунски диктатор Чаушеску намером да поруши и преоре села, а сељаке пресели у градове (П); Разлози за доношење Пословника садржани су у потреби да се у складу са законом ближе уреди поступак пре почетка ревизије […] (РТС); У случајевима да вредност покрадених предмета прелази милион и по динара, запрећена је казна од шест месеци до пет година затвора (П).

4. Закључак Примери наведени у поглављу (3) доказују да улога именичког регенса у њима остаје непромењена – он лексикализује (модално-)значењски оквир пропозиционог садржаја допунске реченице, што се најбоље види у трансформацијама у којима именица начин бива замењена одговарајућим начинским прилогом, при чему обавезно долази до укидања допунске атрибутске реченице: Постоји начин да се орасположи → Можеш се тако орасположити; (б) Не видим начин да се то реши → Не видим како би се то решило; (в) Мисли о начину да реши задатак → Мисли како да реши задатак; (г) То је једини начин да је купиш → Само тако је можеш купити. Осим тога, уклањање именичке категоризационе одредбе начин доводи до редукције броја предиката у реченичном комплексу, као у (а) и (г), или пак замене допунске атрибутске реченице одговарајућом објекатском, уведеном прилошким везником како, у (б) и (в). Када пак говоримо о форми и функцији именичких регенса, њихова је главна улога да се пропозициони садржај допунске реченице граматички интегрише у реченични комплекс, па је тако, на пример, објекатска форма рекцијске именице алтернант објекатске реченице Не видим начин да му помогнеш и Не видим како да му помогнеш, што у случајевима ’адвербијализације’ значења допунске реченице подразумева да се цела конструкција – PP [Prep + NP [Nom + ComplCl]] – може заменити одгова-

Пример лексикализације значења: улога допунске реченице уз један тип ...

611

рајућом адвербијалном реченицом, нпр.: (а) Урадио је то на начин да га је прво угрејао → Урадио је то тако што га је прво угрејао; (б) Дошла је без жеље да се помири → Дошла је а да није желела да се помири; (в) Ћуте из разлога да га не одају → Ћуте јер неће да га одају. Иако увођење допунске реченице, видели смо, није непосредно условљено формом именичког регенса, и ту постоје неке правилности које се тичу функционално-семантичке еквиваленције између именичког регенса и типа структуре у коју је интегрисан. Тако, с једне стране, допунску реченицу срећемо уз именице жеља, намера и потреба и када се појаве изван, условно говорећи, ’типичних’ адвербијалних конструкција, нпр. у узрочним, начинским и сл.: Сви просто кипте од жеље да докажу да су нас оправдано сврстали у групу фаворита (П); […] „црно-бели” играчи су погнуте главе напустили терен без жеље да прокоментаришу сусрет (П); […] а и они који су умрли у Братунцу нису сви овде и сахрањени, због жеље да почивају на другом месту […] (П); Уз жеље да и у новом миленијуму сваки дан почне са „Политиком”, честитке су нам упутили […] (П); Он подсећа да је министар одбране Драган Шутановац на састанку у Бриселу већ изразио забринутост због намере да се смањи број војника Кфора (П); […] мало звецка оружјем без намере да се уђе у било какав оружани сукоб […] (П); Такође, он непотребно користи патике на прсте у потреби да плесне форме буду још оштрије, али тиме не постиже потребан ефекат (П); Апотекар поче да говори некако нарочито баналним фразама, као од потребе да покаже муштерији својој да се овде не вреди правити важан (ИС); У неким случајевима избегнуте су мере због потребе да се наша оперативна средства сачувају у тајности, наведено је у овом документу (П); На овај начин можемо да контролишемо уређаје без потребе да било шта држимо у руци, казао је Бераха (П).

Када је пак реч о ограничењима, онда превасходно мислимо на именице начин, разлог, циљ и случај, које се, видели смо, доминантно срећу у једном типу адвербијалних конструкција, начин у начинској попут на + акузатив, разлог у узрочној типа из + генитив, циљ у намерној у + локатив, а случај у кондиционалним типа за + акузатив или у + локатив. Поменута разлика између ова два реда рекцијских именица почива на чињеници да су једне примарно модални, а друге семантички оператори, при чему модални оператори показују својство слободније адвербијалне дистрибуције, док семантички оператори, у начелу, траже еквивалентне адвербијалне граматичке обрасце. И коначно, примери које смо у раду анализирали доказују да у језику постоје две главне стратегије за изражавање значења – граматикализација

612

Миливој Б. Алановић

и лексикализација. Која од њих две ће бити активирана, не зависи само од граматичких околности успостављених у реченици већ и од комуникативног фокуса, стила, жанра, различитих психолошких фактора који управљају комуникацијом итд. ИЗВОРИ примери преузети са сајта www.korpus.matf.bg.ac.rs објављени су у следећим публикацијама/гласилима: Политика (П); Блиц (Б); Курир (К); Политикин културни додатак (ПКД); Светислав Басара: Успон и пад паркинсонове болести (СБ); Стојан Новаковић: Класици југословенског права. Васкрс државе српске (СН); РТС; И. Секулић: Кроника паланачког гробља (ИС); Милош Црњански: Кап шпанске крви (МЦ); НИН. Литература Алановић 2011: М. Алановић, Каузативност – манипулативност: од концепта ка форми, Нови Сад: Филозофски факултет. Мразовић 1985: П. Мразовић, Зависне реченице у немачком и српскохрватском језику – са позиција теорије граматике зависности, Научни састанак слависта у Вукове дане, 15/1, 203–216. Прањковић 1985: И. Прањковић, Зависне реченице у хрватском или српском језику – класификацијске недоумице, Научни састанак слависта у Вукове дане, 15/1, 57–64. Ружић 2006а: В. Ружић, Допунске реченице у савременом српском језику, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XLIX/1, 123–217. Ружић 2006б: В. Ружић, Допунске реченице у савременом српском језику, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XLIX/2, 103–266. Ружић 2007: В. Ружић, Допунска клауза у систему зависних реченица, Зборник Матице српске за славистику, 71–72, 329–343. Станојчић и др. 1989: Ж. Станојчић, Љ. Поповић и С. Мицић, Савремени српскохрватски језик и култура изражавања. Уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе, Београд – Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна средства – Завод за издавање уџбеника. Стевановић 1979: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик II, Београд: Научна књига.

Пример лексикализације значења: улога допунске реченице уз један тип ...

613

* Еisenberg 2013: P. Еisenberg, Grundriss der deutschen Grammatik. Der Satz, Stuttgart – Weimar: J. B. Metzler. Engel 2009: U. Engel, Syntax der deutschen Gegenwartssprache, Berlin: ESV. Kordić 2008: S. Kordić, Koordinacija i subordinacija u složenim rečenicama slavenskih jezika, Јужнословенски филолог, LXIV, 189–197. Minović 1987: M. Minović, Sintaksa srpskohrvatskog – hrvatskosrpskog književnog jezika za više škole. Rečenica, padeži, glagolski oblici, Sarajevo: Svjetlost. Mrazović 2009: P. Mrazović, Gramatika srpskog jezika za strance, Novi Sad – Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Radovanović 1978: M. Radovanović, Imenica u funkciji kondenzatora, Zbornik za filologiju i lingvistiku, XX/1–2, 63–144, 81–160. Silić, Pranjković 2007: J. Silić i I. Pranjković, Gramatika hrvatskoga jezika za gimnazije i visoka učilišta, Zagreb: Školska knjiga. Zifonun et al. 1997: G. Zifonun et al., Grammatik der deutschen Sprache. Band 2, Berlin – New York: Walter de Gruyter.

Milivoj Alanović EIN BEISPIEL DER LEXIKALISIERUNG DER BEDEUTUNG: DIE ROLLE DES ERGÄNZUNGSSATZES IN EINEM TYP VON NOMINALEN SYNTAGMEN Zusammenfassung Das Thema dieser Arbeit ist die Syntagmen und Konstruktionen, die die Nomina način, razlog, uzrok, cilj, želja, namera, potreba und slučaj bilden zu erforschen. Unser wichtigstes Ziel ist es zu beweisen, dass die semantische Interpretation des Ergänzungssatzes gleichfalls von der lexikalischen Bedeutung des nominalen Regens wie von seiner grammatischen Form abhängt. Schlüsselwörter: Serbische, Syntax, komplexer Satz, Ergänzungssatz.

Ljudmil A. Spasov*

Ss. Cyril and Methodius University „Blaze Koneski” Faculty of Philology Skopje

INTERVIEWS OF THREE MACEDONIAN LANGUAGE SPEAKERS, TWO FROM BOBOSHTICA** (BOBOSHTICË) AND ONE FROM SHESTEVO (SIDIROHORI)*** The study is based on three interviews (the first one was made in 1999, and the other two were made in June, 2014). We use the terms Macedonian language and Macedonian language speaker in order to refer to the varieties of the language as defined by some contemporary Macedonian scholars. The study draws some wider, but relevant, conclusions. It is based on the answers of the interviewees to various questions asked ad hoc during the conversation. Therefore, this study is structured in order to present our impressions from their answers to the mentioned questions. Keywords: Macedonian language, Boboshchica (Boboshticë), Shestevo (Sidirochori), mother tongue, kajnas language, our language, another language, our identity, the identity of the other.

0. The goal of the paper The goal of this paper is to show the thoughts of three speakers of Slavic varieties living outside the borders of the Republic of Macedonia (two in Albania and one in Greece) regarding their language, culture and their place in the society where they represent a different linguistic and cultural community. This study is not intended to dispute the opinions of other linguists from various [email protected] Also known as Boboshchica and Boboshnica. ∗∗∗ Many thanks to the following colleagues for assistance in the preparation of this paper: Borche Arsov, Ss. Cyril and Methodius University – Skopje / INALCO – Paris; Milica Petrushevska; Elizabeta Ralpovska-Bandilovska Ss. Cyril and Methodius University – Skopje.  Considered Macedonian dialects in the Macedonian dialectology. ∗

∗∗

616

Ljudmil A. Spasov

linguistic centers, and is not meant to present a complete inventory of the dialects of the interviewees. An example of an unexplained understanding of the language and the identity of this community (these communities), is Miranda Belo’s article, where she gives no explanation why and how she considers the dialect of Boboshtica a dialect of the Bulgarian language. Regarding the notion of linguistic identity, We are also recommending the study of Peter Korunić (Korunić 2003). 1. Background For the purpose of this paper, two interviews made in the village of Boboshtica (Boboshticë, Republic of Albania) and one interview made in Shestevo (Sidirohori, Republic of Greece) were used. Two of the interviews, with one informant of each of the two villages were performed in June, 2014, by prof. J. Lindstedt, prof. Lj. Spasov and G. Sekovski, who have visited, interviewed and recorded the interviews with the help of the local activists. The third interview is an older one, recorded in 1999 with an informant from the village of Boboshtica. This article refers indirectly to the topic of the Macedonian issue. 2. The (socio)linguistic situation based on our impressions of the answers of the interviewees, and/or from many previous visits to these areas. 2.1. Boboshtica The status of the languages in use is as follows: The most present language is the Albanian, having the status of the official language of the country. All inhabitants of this village (from all generations) are competent in this language. The only teaching language in the school in the village is Albanian. A certain number of people is also passively and actively competent in the Aromanian (Vlach) language. The least spoken and least vital is the Kajnas language, a

 Бело, M., Eтикетният език в говора на село Бобощица (Република Албания), Вту „Св. Св. Кирил и Методий”. . 06. 03. 2016.  This research can be considered as a continuation or an addition to the materials published by A. Mazon, M. Filipova-Bajrova, in the early 20th century and can serve as a basis for a comparison between the situation then (the early 20th century) and the current situation (the middle of the first decade of the 21st century (Mazon, Filipova-Bajrova 1965).

Here we refer to the work of J. Pettifier (Pettifier 1999), where the reader can find all the necessary information. 

Regarding of the detailed description of the language of the Macedonian dialects in Albania, we refer to the following studies: K. Steinke, Klaus and Y. Xhelal (Steinke, Xhelal 2007), A. Mazon (Mazon 1936). The most recent studies of this dialect is given by Maxim Makartsev. Here we refer to the following papers: Makartsev (2011, 2013). 

 We agree with the informal note from M. Makartsev: „I don’t have the statistics, however, I believe most of the villagers are Vlachs” (In June 2015, Korcë).

Interviews of three macedonian language speakers, two from Boboshtica ...

617

mother tongue of about 5 villagers now. Of other languages spoken, Romani is also present.

A street in Boboshtica today (Photographed by Lj. Spasov, August 2014)

2.2. Shestevo In our opinion, the status of the languages in use (Shestevo and the wider region of Kostur/Kastoria) is as follows: The most present language is Greek, having the status of the official language of the country. In a lesser scope, Macedonian is spoken. Albanian, Aromanian (Vlach), Turkish and Romani languages are also present. The biggest part of the population of the village is monolingual (Greek), a part is bilingual and there is a small number of trilingual speakers.

Panoramic view of the Kostur (Kastoria) Lake from (Photographed by prof. J. Lindstedt, August 2014)

618

Ljudmil A. Spasov

3. Boboshtica: language features In this paper, we indicate the most remarkable innovative differences between the Mazon’s description of Kajnas (Mazon 1936) and the most recent such efforts (Courthiade 1988, Spasov 2001, Makartsev 2013a) and the language used by the interviewees made in 2014. 3.1. Innovative features (in our opinion, by an influence from the Macedonian standard): stress shift to the third syllable from the end of the word: zb’orvejne, аmbаs’аdаtа. 3.2. When the informant E. Mancho had the conversation with us, she didn’t use declension of the nominal words in her speech, but we found them in her writings: mu se moli sjeçku, mu se otvorješe ustata opet vallku, mu dava çeljetam, da mu dave luditim. 3.3. Innovative features, in our opinion, by an influence from the Macedonian standard: l-forms: ’esti zb’orvаl. 3.4. Influence from Albanian: p’opul (alb. popull), marðénie (alb. marrëdhënie), v’et’ (alb. vjetër), interes’ojvi (alb. interesoj), džir’ojvaje (alb. xhiro). Calque: im’аme kri’jeno (from alb. krijuarë) 4. Boboshtica: social status, language and identity Informer 1: Iljo Kuneshka (1925), retired mechanical engineer, recorded 1999 (Spasov 2001: 227–31). Informer 2: Elpi Mancho (1936), retired teacher, recorded 2014 (Lindstedt, Spasov, Sekovski unpublished records, June, 2014). National and/or regional identity: Who are we? I. Kuneshka: In Boboshtica, Drenovjane and the surrounding villages in the larger region the language „kajnas” is spoken. Our language differs from the Macedonian, Bulgarian and the other Slavic languages as well from the languages and the dialects spoken in the region (Vlach, Albanian, Greek and other Macedonian dialects), including the one taught in the schools (the official Albanian language)). (I. Kuneshka: Vo Bobošč’ica i vo Drenovj’eane vo s’eate s’ela šo n’ie zborv’ime k’ajnas. Kaj šo p’uljem s’ega jaz’iko naš ’esti po’inak ot ti jazic’iti što se zb’orvet t’ua šk’olo. Ot dr’ugo n’ešjo j’aske p’uljem po’inakvo ot jazic’iti šo i ’imame t’ua vh’odot, maked’onckiot i ot bug’arckiot.) E. Mancho: Our language is not Macedonian, neither Bulgarian. It is called „kajnas”. Our boys do marry others (Vlachs and Albanians), but girls do not. We respect each other with the other nationalities and we live nicely together. They have their community rules and traditions and we have ours;  We also use the results of Arsov’s research in his dissertation regarding the Macedonian language gospels written in the 19th century in the region (Arsov 2015).  M. Makartsev (note, 03.2016, mail): „She uses cases a lot (but not regularly), in my recordings there are plenty of examples.”

Interviews of three macedonian language speakers, two from Boboshtica ...

619

they came down from the mountains, they didn’t know how to live, they didn’t know how to cook, they learnt everything from us. We don’t understand the Vlach language. We have one common song (Rosica) (when asked about the Vlachs living in the village). (E. Mancho: Jez’iko naš ’esti ni bulg’arski, ni maćed’onski, t’oko ’esti „kajnas”. N’e, so alb’anski. Djec’ete se om’aže sa Vl’asi, a čupinj’ata n’e. T’olko pomin’ime d’obre, d’obre pomin’ime. Se respektov’ajme ’edno so dr’ugi. T’ija im e jez’iko, tonj im e zak’oniti tojn, n’ie im’ame n’aši. A ne zn’ijë žor žoj dojdo’a od planin’ata, ne zn’ijë da ž’iv’eje, ne zn’ijë da č’inet var’enje, ne zn’ijë da č’inet vjet, ne zn’ijë niš. T’ua nauč’ija, vo Bobošt’ica nauč’ija. Ee, „kajnas” n’e, n’e, n’e i n’ie n’e razberv’ime Vl’asi, ne nè interes’ojva jez’iko Vl’ase, n’e. Im’ame ’edna pj’esna Ros’ice i se č’ini tre ned’elje pod p’aške, pod Vel’iden.) Social class and/or rank: I. Kuneshka: I was educated in Czechoslovakia in 1951 as a mechanical engineer. My brother studied in Paris, France. We/our language are/is important because of the fact that many known scholars were interested in studying our language (He thinks of Mazon). (I. Kuneshka: ’Imam uč’eno za inž’iner mek’anik vo Pr’aga vo Čehoslovah’ija. ’Imam bitis’ano učenj’eto na ’iljada i devetst’otine i ped’eset i p’rva god’ina. Brat’uni koj živj’eaše t’ogaš učj’äše vo P’ariz, vo Fr’ancska. Sa jez’iko naš ’esti mn’ogo ineres’ojvan, ’esti d’ojden dve god’ine so n’ared ’eden g’olem akadem’ik fr’ancski koj se zovj’äše Andr’e Maz’on.) E. Mancho: We are special, because many scholars have been trying to establish the time since when this language has been spoken, but they didn’t manage to. A Russian scholar came (Maksim Makartsev), and he wrote a study about us. Many people from our village are cultivated and educated, studying in Russia, Bulgaria, the Czech Republic, Hungary; we have doctors, engineers, writers: Victor Eftimiu, Romania. There is a minister in the government from over here, we have teachers, about 150 teachers. (E. Mancho: Sa s’esti Bobošt’ica. Gred’emo mn’ogo lj’udi vi interes’oj, vi interes’oj vi mn’ogo šo da zn’ijë od k’oga se zb’orvi soj j’azik. Gre ’eden R’usin, stud’ius R’usin, Maks’imi. Toj ’ima pis’ano ’eden st’udim za Bobošt’ica, t’olko ne g’uma We have received the following written explanation by Krisanta Jankula from the village of Gorica, Lower Prespa, Albania: „Some of the Vlachs came down from the mountains, they migrated with the domestic animals, while others stayed in one place, as in the example of the Vlachs from Korcha (Korchë), originally from Moskopole (Voskopoja). The Vlachs from the second group are more educated, but the others were not left behind either, because of the fact that in the time of E. Hoxha they stayed in one spot and did not move anymore.” („Vllasite gi ima pllaninski koi barale od edno mesto na drugo so stoka (bravi) i drugite bile tie shto sedele na edno mesto, kako ovie vo Korça koi poteklloto go imale od Moskopole (deneshna Voskopoja). Ovie se po shkollovani no i drugite ne ostanale pozadi oti vo vremeto na E. Hoxha tie zastanale na edno mesto i nebareja poveqe gore-dollu.”) 

620

Ljudmil A. Spasov

bitis’ano toj st’udim i ti da izv’adi od k’oga soj intres’oj svj’etskim, od k’oga se zb’orvi soj j’azik, od k’oga se zb’orvi soj j’azik. Bobošč’ica ’esti s’elo šo ’ima prat’eno mn’ogo lj’udi so dask’ala golj’ema, mn’ogo lj’udi, mn’ogo d’eca. ’Ima band’eno, ’ima prat’eno mn’ogo dj’ece šo ’ime studir’ano vo Rus’ija pov’eće, vo Universit’ete vo Rusij’a i vo Bulgar’ija m’alo, vo Č’ekija m’alo, vo Ungar’ija m’alo i ’ima mn’ogo, ’ima prat’eno mn’ogo lj’udi so kult’ura Bobošt’ica. Inžinj’eri, dokt’ori, ni e ’eden d’oktor, pisat’eli, Victor’ie Eft’imiu ’esti pis’atel vo Ruman’ija. T’olko ’esti od Bobošt’ica. Ruman’ija go st’ori pis’atel, a Bobošt’ica se r’odi i otid’e t’amo. Min’istra ’ima od t’ua, nar’odnim učitelj’icem sust p’opulj, ’ima prat’eno 150 dask’ale Bobošt’ica.) Cultural heritage: I. Kuneshka: We have many didactical folklore stories and songs with rich content (informative). (I. Kuneshka: ’Ima mn’ogo prik’azne vo naš j’azik i mn’ogo pj’aesne. ’Esti jask’aj sam se č’uda šo salt ot dvije s’ela d’ima t’ãlka mn’ogo prik’azne. I prik’azne so pravin’ata ’ese mn’ogo m’asne i mor’aljne.) E. Mancho: Our language has been spoken for centuries (otsekogash), the time of its origin is not known, it is a very old language. We have a noble origin (princovi). We have our community rules (zakoniti naši), our tradition, songs, stories, traditional words and traditional costumes. We have many old churches; our tradition is not pagan. There is a documentary about us, our language and our traditional costumes, filmed by the Bulgarian Embassy. (E. Mancho: Sel’oto n’aše ’esti s’elo šo ’ima zborv’ano jez’iko „kajnas”. Ne se zn’ijë od k’oga ’esti zb’orval soj j’ezik. ’Ima mn’ogo, mn’ogo, mn’ogo vjek’ovi što ’esti zb’orval. ’Esti mn’ogo j’ezik vet. Sel’oto naš, ljud’ite od sel’oto naš ’ese se oridž’inal princ’ovi t’ua. N’ie im’ame zak’oniti n’aši, tradic’ijata n’aše, im’ame pj’esne n’aše što pij’eme, im’ame prik’azne, im’ame nar’odni zbor’ovi, im’ame piš’ano. N’ie im’ame ublečenj’eto šo ’ima fat’eno sel’oto ponapr’ed. ’Ima mn’ogo c’rkve, c’rkve v’ete, mn’ogo v’ete i šo da mu v’eljam sel’oto ’esti mn’ogo vet. ’Esti f’esta ritu’ale, n’esti pr’aznik pag’an. Se soberve ženite. N’e, n’e paganske. Im’ame kri’eno ’edna marven’ie so ambas’adata bulg’arska. N’ema ’eden m’esec što b’ie t’ua i dž’iroj baj ’eden filjm kor’inti od Bobošč’ica za jez’iko „kajnas” i ublečenj’eto po prazn’ici.) Literacy tradition: I. Kuneshka: We’ve been communicating with those living abroad by letters written in „kajnas”. (I. Kuneshka: ’Ima mn’ogo p’isma ščo ot sel’oto naše i ot m’ojata fam’ilja mu pušč’ajme brat’uni.) E. Mancho: We have our written tradition (note: not published) and we are using the Latin alphabet. (E. Mancho: Mn’ogo pj’esni. Lat’inica, t’aka, t’aka. „kajnas”, i „kajnas”, i „kajnas” t’aka so toj.)

Interviews of three macedonian language speakers, two from Boboshtica ...

621

Language status: I. Kuneshka: My parents spoke only „kajnas” until 1910 and they didn’t know any other language. The whole village used to speak the very same language and only that language. Nowadays (1999), in our village there are only about 30 houses (approximately 150–200 „kajnas” speakers in Boboshtica), and only the old people speak „kajnas”. (I. Kuneshka: Jez’iko šo vi zb’orva s’ega ’esti jez’iko šo ’imam nauč’eno ot tatk’ami i ot majk’ami. Vo s’eloto n’aše vo Bobošč’ica pon’apre se zborv’eše sal soj j’azik. Tatk’ami i majk’ami ne zn’eeja da zb’orve pret ilj’ada i d’eseta god’ina (’iljada i dvetst’otine i d’eseta god’ina) da zb’orvet dr’ui j’azik. Sal toj j’azik zn’eeja. S’ega vo sel’oto n’aše ima sal mn’ogo m’alo takor’eći n’ekoj tri’ese k’ašče i s’ija ’esme sal st’ari, p’oveće st’ari lj’udi.) E. Mancho: Our entire village has been speaking „kajnas”, but now there are only 5 people speaking this language. Albanian is the lingua franca. We do not have our schools, we learnt „kajnas” from our parents and grandparents, by using it at home. There have been two Greek teachers here, one for the boys and one for the girls. (E. Mancho: Svj’eto s’elo zborv’eše na jez’iko „kajnas”. S’ega zb’orve ’ese m’alo pjetm’ina ’esme n’ie šo go zborv’ime soj j’azik. Alb’anski, alb’anski i n’ekoj zbor sik’a-t’aka da čin’ime š’aće, š’aće da čin’ime, š’aka. Dask’ala na „kajnas” n’ema prat’eno t’ua vo Bobšt’ica. Jez’iko ’esti na’učen d’uke zborv’enje, n’e vo dask’ala, n’e piš’anje. Zborv’ime d’oma, soj jez’ik se zborvj’eše otk’oga se rod’iše čend’oto i mu zborv’ie dobred’ojde, mu vel’ie č’endoto ka se rod’iše mu vel’ie naš’ite b’abe, naš’ite m’ame: dobred’ojde. A so Grc’ite im’aa band’eno dve dask’ale t’ua, ’edna za č’upe i ’edna za dj’eca.) 5. Boboshtica: intermediate conclusions As Mazon stated (Mazon 1936: 1), from the linguistic point of view, Boboshtica has preserved its Slavic character best. Koneski (Koneski 1986: 155 pass.) characterizes the Korcha dialect as „archaic” compared to the other dialects of the Macedonian language. The local villagers refer to their dialect as „jez’iko k’aj_nas” or „the language of those who speak like us” (Mazon 1936: 1) / „zborvi kaj_nas” or „speak like us” (Courthiade 1988: 139). 6. Shestevo: social status, language and identity Informer 1: NN, vocational technical high school education (retired), recorded 2014, 75 years old (Lindstedt, Spasov, Sekovski unpublished records, June, 2014). National and/or regional identity: Who are we? We are Macedonians („makedonski narod”); Macedonian communists took part in the Greek Civil War alongside Greek communists; Macedonians are communists. We are not Bulgarians, but some people from this region were Bulgarians, e.g. Ivan Vazov (sic!). Whole villages were Macedonian: Sheshtevo

622

Ljudmil A. Spasov

(Sidirochori) (no Vlachs), Tiolishcha (Tihio), Setoma (Selsko, Kipseli) (half Macedonian, half Turkish), Visheni (Vissinea), Aposkep (Aposkepos), Zagorichani (Vasilias), Gаlishta (Omorfoklisia), B’mboki (Makrochori), Chiflig. There were Macedonian Muslims. We were called Macedonian people by the Greek Communist party, but now the state refers to us only as Greeks. (N’ašiot Maked’onec (od Žerveni) šo ’ušte gov’ore maked’oncki. I ka vel’ee G’rcite kom’unisti, Maked’oncite vel’i b’eše sp’ondilo na va revol’ucija. V’idi, n’ajgolem p’isatel V’azuf ’ili k’ako v’eli bulg’arski, p’oteklo od Gramohor’ijata, od t’uka ’Ivan V’azov. ’Ivan V’azov, da ott’uka mu grej t’atko mu, mu b’eše ott’uka. Im’aše c’eli s’ela, c’eli takv’o, c’eli. Šešt’evo n’itu ’eden od dr’ugo ne menv’aše, c’eli be Maked’onci, Tiv’olišča, Set’oma, (polov’into s’elo b’eše T’urci, polov’into Maked’onci), ’ama č’isti Maked’onci. Set’oma, da, v’idi ka e Šešt’evo, ’odzadi e V’išinji, s’etne oš na B’ičo plan’ina, odozd’ola e Tiv’olišča, t’uka e Set’oma, t’amo e Ap’oskep, ot ta st’rna e Zagor’ičani, ’Olišča, Bmb’aki, t’ua Č’iflik b’eše d’olu. Tuj edn’i s’ela, ’Ošeni edn’i drug’i s’ela sve b’ea, b’ea, ne b’ea T’urci, musl’imani Maked’onci. Zaš, zaš kom’unistite ni dad’oe, ne kren’ae i ni v’eli im’ate c’eli pr’ava, se i šk’ola G’rcite kom’unisti, i uč’eme da žv’ee g’rckio i maked’onckio nar’od i odozd’ola da ziv’ee maked’onckiot i g’rckiot nar’od. A, sèega k’ako nè v’ikaat ’ovde Slav’ofoni, Sk’opjani, k’ako nè v’ikaat, ne nas, t’uku vas k’ako ve v’ikaat? Na nas n’iščo, G’rci.) Social class and/or rank: There is propaganda claiming that Macedonian people are rich, and no one supports us. Kostur was big, it was a second Ohrid. Greeks „messed it up”. There was a policy of depopulation of the villages and displacement of people. Before, it was forbidden to sing our songs and to dance our dances, now we can do it. Greeks do not put us in jail now, but they discriminate us (for e.g., „he is from Skopje, don’t give him a job”). The Greek communists mobilized us during the Civil war telling us that we were equal, but in the 1970s, we were called Slavo-Macedonians and we were not accepted back to Greece. Before, we didn’t have information on TV about Macedonia, nowadays they speak only about you (Republic of Macedonia). (’Ima p’adnato prop’aganda, zd’rava oti n’ija sne bog’ati, Am’erika i Austr’alija i dr’ugite p’ušvuet Maked’oncite so mil’ioni. i pomognuvat. E, toj b’eše gol’emo. Go rastur’ija K’ostur, vo b’eše kaj vt’or ’Ohrid. ’Edno vr’eme na o’rta kog’a igr’ame, kog’a igr’ame ’ora, ne p’ee, ’ode n’ekoj Grk go zatorv’aše sv’etloto i tog’aj mlad’inta se bun’eše. Seg’a, kog’a s’akaš, p’eeš. Kog’a s’akaš e slobo’dno. Koj da oj, koj da se pok’aže s’ea t’amo, G’rcte s’ea ne te zat’orvat, šo pr’ave ke mu r’eče na n’ejni n’ekoj p’atriot d’askal šo im e na Univerz’iteto, ne na Univerz’iteto, na gimn’aijeto, na dr’ugte ke mu r’eče ust’ajgo v’ea ne Skopj’anec, razb’iraš. I tvo se pr’avat, ne pr’avat ut’oreno ’ili ne mu d’avaj rab’ota na voj ust’ajgo. Zaš, zaš kom’unistite ni dad’oe, ne kren’ae i ni v’eli im’ate c’eli pr’ava, se i

Interviews of three macedonian language speakers, two from Boboshtica ...

623

šk’ola G’rcite kom’unisti, i uč’eme na Rom’anja, uč’eme: da žv’ee g’rckio i maked’onckio n’arod i odozd’ola da ziv’ee maked’onckiot i g’rckiot n’arod, d’emek aderfia ’imase (ramnopravnost) sve. Kog’a sv’rši ka počn’aa da si ’idat G’ricte, na osmd’est i vt’ora t’ie šo e se po n’acija G’rci da d’ojde, a t’ie šo ne se, i ostan’aee, s’ite n’aši ost’ana g’ore. Č’ekme od kom’unistite t’ue, t’oga da st’ani niš, Semafl’oraki, toj šo b’eše prv sekr’eter, šo ke st’ani so t’ie Slav’o-Makedonci. T’oga G’rcite šo ke st’ani i pafc’aja, ne gov’ore n’iščo. N’ema, ’ako ti vel’e Slavof’oni i takv’o, toj e ’Averov, toj vlast. Vl’aho, toj napr’aj ’edna, ’eden z’akon da ne se gov’ori, da ne n’iščo, ni po rad’io, ni po televiz’ia. I n’apraj t’aka i ’ušče n’itu tel’evizor, n’itu n’iščo, za Maked’onija n’eščo. S’ega s’amo za vas t’amo, i skopj’ani, i Sk’opja, d’emek kaj tu da n’ema, razb’iraš. V’ia se rabot’ite.) Cultural heritage: Our village exists since before Samoil was ruling, Tsar David was killed here, near the castle close to our village in 971. Kostur was our center, but the ruling dynasty was in the castle in Shestevo, totally destroyed in the year 1250 by a massive earthquake. In our newer history, during the Ilinden uprising there were 44 victims from the village and during the Greek Civil war (1946–1949), there were 71 victims from the village. The Greek communists considered the Macedonians a „spine” (’rbeto) of the struggle, and therefore, after the war, the Greeks kicked out the Macedonians (the whole village of Shestevo) from Greece to the „communist paradise” (400 villagers were sent to Yugoslavia and 75 to Czechoslovakia, and 215 children were sent to Romania, Czechoslovakia and to other democratic countries). Our old big church was destroyed by the Greeks and was replaced by a new small one. (Sel’oto n’ašo prop’oznato ’ušče pred vr’emeto na Samo’il. T’’uka im’ame ’edna tvrd’ina ’imame i t’uka go ot’epaja car D’avid vo devetst’otini sed’amdest i ’ena (971). V’asilij izve’e ne na, veli K’ostur zaš b’eše cent’aralja, ’ama tu žive’e, tu na tvrd’inta, izvez’aa Carigr’ad šo izbeg’aja, i s’etne se zagin’aa. Se zag’ina vo 1250 (iljada i dvesta i pendesta godina) kog’a st’ana n’ekoj gol’em zemjotr’es i se rast’uri k’aljto, d’emek sv’rši i s’etne porasn’en ne se zna’eše n’isčo, ’ama selj’anite go zn’aeja vo n’eščo ščo imaš’e car i t’akvo, s’ega p’očiva n’ovata na Š’eštevo, na Iligdenck’oto vost’anje četird’eset četir’i (44) ž’rtvi, na Gragj’anckata v’ojna sedmd’eset i edn’o (71) ž’rtvi mlad’inta. Od četird’este i š’esta do četird’este dev’eta (1946–1949), tri g’odini. I ka vel’ee G’rcite kom’unisti, Maked’oncite v’eli b’eše na va revol’ucija rahokukalja, d’emek sp’ondilo, e’rbeto na borb’ata maked’onckiot nar’od. Pa istor’ijata i s’etne rov’oto s’ete čed’erdes dev’eta god’ina, ’ajde ’ojte na parad’iso vie so komun’istite b’ete, ć’ojte na kom’uniski parad’is i gi, G’rcte go ister’aa selot’o c’elo, c’elo. Na Sk’opje četiristot’ini, na Čeh’ija n’ekoi sedmd’ese i pet, b’aška d’ecata beg’alci, gol’emi. D’eca b’egalci b’eme dv’este i petn’ajse, na Rum’anija, Čeh’ija, P’olcka n’ajmnogo os’amdest

624

Ljudmil A. Spasov

d’evet, na Rom’anija n’ekoj čet’irdes od naš s’elo i dr’ugite Čeh’ija, R’usija. Zn’ajme šo e istor’ie šest i sedm’a god’ina c’rkvata kog’a dojd’e, k’oa dojd’oa tie Papad’opolus ist’orija c’rkvata g’orna, a ist’urie ta b’eše g’olema kaj d’olnata c’rkva, i e ist’urie i napr’avie m’ala c’rkva i kambanar’ioto b’eše pug’olemo od kost’urskata mitropol’ija, g’olemo i to go ist’urije, razb’iraš.) Literacy tradition: Our village used to have a book with the Gospel translated in Slavic, in Macedonian, but the Greeks destroyed it, since they would not let the Slavic books to survive. We have our own newspaper called Nova Zora (’New Dawn’), published once a month. I distribute 750 issues free of charge to all villages where Macedonians live. (Svetn’icite šo b’ea st’ari t’oga Mitr’opoli od K’ostur i t’ua n’ekoj od selt’o mu i donak’oa t’amo zv’ea n’eko dek’ara i p’ušči na At’ina, i t’oga m’ilsa i Evag’eljeto go zv’ea i naprav’ija p’ari, šo n’ajde dav’aja i prodav’aja. Na mak’edonski, na sl’avjanski, na ilj’ada devetst’otini i dv’anajsta g’odina p’osledno na tr’inajsta gr’edeše pop od K’ostur i dva ’askeri, vojn’ici da e č’uvat na c’rkvata za da ne n’aprave na p’rviot pat i stav’aa na g’rcki n’ikoj ne zna’eše, i t’oga ps’altir b’eše d’edo mi i fat’ia zš ps’alva po sl’avjancki i mu drn’ae i na p’opo K’očo i s’etne izbeg’a na Bulg’arija, ne izbeg’a na dvan’ajsta na dv’ajsta i četir’i ’ama ne go ostav’aa da, n’ose odeš’e na gor’nata c’rkva za n’ekoa lit’ura ’ili po d’oma odeš’e i go fati’a s’etne go istup’aa ubav’o i go puštija n’azad, tog’aj izbeg’aja š’eese fam’ili na Bug’arija. Ne, ne, to na S’olun šo se izdav’a ne, ne se kupuv’a, n’ie izva’ovme naš v’esnik „N’ova Z’ora”. ’Ima, jas ke vi d’ada „N’ova Z’ora”, izva’ovme s’ekoj m’esec po edn’o. I na Int’ernet ’ima vo „N’ova Z’ora”, jas go d’avam po cel K’ostur, d’avam jas sedmustot’ini i ped’ese (750) tir’aži, budj’ava bez p’ari, šč’ukaj ščo st’ava s’ea za par, z’aščo nem k’upvat.) Language status: Our language is Macedonian, our language is both, the old one (the Kostur dialect) and the standard one, it is the same and it is mixed. The liturgy in our churches is in Greek. We do not have Macedonian priests. My grandfather used to be a priest and he used to sing the liturgy in a Slavic language. The Macedonian language was forbidden in the public sphere. The Greeks were told to ignore the Macedonians so they could disappear by themselves. Now we have more rights. We are allowed to speak Macedonian, to have 5 minute clips for the elections, proclaiming „Be proud, heads up, you are Macedonian”, which is confusing for the young people. In our villages there were about 5.000–10.000 Turks. But outside, on the market, we all spoke Macedonian to each other. Now, the Macedonians do not speak „good” Macedonian. (T’aka e, ne od t’uka, ’istoto se s’amo dij’aletot tro go m’envet. A t’uka K’ostursko i ne se zb’orvaše t’urski, sè naš mak’edoncki j’azik t’uka. ’Imame Sv. N’ikola, s’ea t’amo d’eka ve n’ajdo t’aa e Sv. N’ikola i Sv. T’anas i Sv. Di-

Interviews of three macedonian language speakers, two from Boboshtica ...

625

mitr’ija. K’ako se p’ee na g’rcki, n’eli? Na g’rcki. P’osleden pop mak’edoncki na trin’ajsta g’odina mu t’urue šl’apnici, mu napr’avie t’aka i izb’ega, izb’ega za Bulg’arija. T’oga ps’altir b’eše d’edo mi i fat’ia z’š ps’alva po sl’avjancki. Ne da g’ovore za pet m’inuti za patr’ijata i Mak’edonija, g’ore glav’ata ne se pl’ašite, ’ama to prajt l’ošo, ’ama ne te ost’ave, izb’unvit mlad’inta. St’arte šo vik’aja, šo vel’ee, p’azar ka st’avaše ’imaše pet ilj’adi T’urci. Po to, po s’elata, po mn’ogo p’et-d’eset ilj’adi (5.000–10.000) T’urci. Na p’azarot ne se zb’orvaše t’urski, sè naš mak’edoncki j’azik t’uka. Prvo i prvo makedonč’inta ne zn’aat d’obro mak’edonski.) 7. Shestevo: the name of the language Lindstedt states that „it would have been better to compare these dialects with the other Macedonian (and Bulgarian) dialects”, since „in every language area it is easy to find dialects that clearly differ from the corresponding standard language” (Lindstedt 2011: 341). Similarly, Lindstedt points out another example of naming the dialect Macedonian by a local gardener from a village in Yannitsa, describing it as different from the Bulgarian, due to the fact that ’the Bulgarians speak more thickly’ (Lindstedt 2008: 169). 8. Conclusions 8.1. Boboshtica We agree with the fact that, in the past, a dialectal continuum connecting the Boboshtica variety with the Kostur dialect existed (see Shklifov 1984: 80). It is essential to point out that both the interviewees from Boboshtica insisted that their dialect is a particular language. 8.2. Shestevo NN from Shestevo (Kostur) demonstrates national (Macedonian) identity, in contrast to the other communities (Vlach, Greek, Turkish and Albanian). According to NN’s words, we can presume that the language use in this region is folklorized in Fishman’s terms (Fishman 1987). The language is still present in the Kostur region, but not fully vital for several reasons. The domain of use has been reduced to the home and, today, to the cultural sphere of the community. It still serves as an identity marker of the Slav-speaking community self-identifying as Macedonians speaking the Macedonian language. The limitations on the communicational value of the language in the wider society hinders the transmission of the language to the younger generations, as they don’t see it as an asset for further mobility in society.

626

Ljudmil A. Spasov

LITERATURA Arsov 2015: Б. Арсов, Постапки на стилизација на морфолошко, зборообразувачко и на лексичко рамниште во Кониковското, Кулакиското и Бобошчанското евангелие (споредби), Скопје: УКИМ, Филолошки факултет „Блаже Конески” (докторска дисертација). Courthiade 1988: M. Courthiade, Les derniers vestiges du parler slave de Boboščica et de Drenovene (Albanie), Revue des études slaves, 60/1, 139–157. Fishman 1987: J. Fishman, Ideology, Society and Language: The Odyssey of Nathan Birnbaum, Ann Arbor: Karoma Publishers. Koneski 1986: Бл. Конески, Историја на македонскиот јазик, Скопје: Култура. Korunić 2003: P. Korunić, Nacija i nacionalni identitet, Zgodovinski časopis, 57, 1–15. Lindstedt 2008: J. Lindstedt, The Road to Konikovo: Thoughts on the Context and Ethics of Philology, Slavica Helsingiensia 35: Festschrift in Honour of Professor Arto Mustajoki on the Occasion of his 60th Birthday, Helsinki: University of Helsinki, 168–182. Lindstedt 2011: J. Lindstedt, Evangelia Adamou, Le Nashta: Description D’un Parler Slave De Grace En Voie De Disparition, Journal of Slavic Linguistics, 19–2, 399–345. Makartsev 2011: М. Макарцев, К вопросу об л-формах в славянском говоре Бобоштицы, обл. Корчи, Албания, Acta Linguistica Petropolitana, том 7, дел 3, 360–365. Makartsev 2013: М. Макарцев, Граматичка интерференција во дијалектот на Бобошчица: кон типологијата на словенското и несловенското влијание, XXXIX Научна конференција на XLV меѓународен семинар за македонски јазик, литература и култура. Лингвистика, Скопје: Универзитет „Св. Кирил и Методиј”, 29–42. Mazon 1936: A. Mazon, Documents contes et chansons Slaves de L’Albanie du Sud, Paris: Librairie Droz. Mazon, Filipova-Bajrova 1965: A. Mazon, M. Filipova-Bajrova, Documents slaves de l’Albanie du Sud. II, Paris: Bibliothèque d’ètudes Balkaniques – VIII. Pettifer 1999: J. Pettifer, James (ed.), The New Macedonian Question, London: Palgrave. Shklifov 1984: Б. Шклифов, Общността на говора на село Бобощица с Костурския говор, Помагало по българска диалектология, София: Наука и изкуство, 77–81.

Interviews of three macedonian language speakers, two from Boboshtica ...

627

Spasov 2001: Љ. Спасов, Говорот на Бобошн(шч)ица денес врз основа на снимен материјал, Зборник од XXVII Научна конференција, Скопје: Универзитет „Св. Кирил и Методиј”, 227–231. Steinke, Xhelal 2007: K. Steinke, Y. Xhelal, Die slavischen Minderheiten in Albanien (SMA). 1. Teil: Prespa – Vërnik – Boboshtica. (Slavistiche Beiträge 458), Munich: Verlag Otto Sagner.

Ljudmil Spasov INTERVJUI SA TRIMA GOVORNICIMA MAKEDONSKOG JEZIKA, DVOJE IZ BOBOŠČICE/BOBOŠTICE (BOBOSHTICË), ALBANIJA I JEDNOG IZ ŠESTEVA (SIDIROHORI), GRČKA Rezime Rad je zasnovan na trima intervjuima napravljenim sa makedonskojezičnim sagovornicima koji žive izvan granica Republike Makedonije, dva iz Albanije i jedan iz Grčke, u odnosu na njihov jezik, kulturu i njihovo mesto u društvu. Prvi je intervju napravljen 1999. g., dok su druga dva napravljena u avgustu 2014. Upotrebljavamo pojmove makedonski jezik i govornici makedonskog jezika da bi označili varijetete makedonskog jezika prema definicijama u savremenoj makedonistici. Rad donosi opštije, ali i relevantnije zaključke izvučene iz samih intervjua. Zaključci su zasnovani na odgovorima intervjuisanih na različita pitanja postavljenih ad hoc u toku razgovora. S tim u vezi, ovaj rad ima nameru da predstavi i naše utiske iz navedenih intervjua i on je i tako strukturiran, predstavljajući i komentarišući odgovore intervjuisanih na postavljena pitanja. Ključne reči: makedonski jezik, Boboštica (Boboshticë), Šestevo (Sidirohori), maternji jezik, jezik kajnas, naš jezik, jezik drugoga, naš identitet, identitet drugoga.

Вељко Ж. Брборић*

Универзитет у Београду Филолошки факултет Катедра за српски језик са јужнословенским језицима

О РАСТАВЉАЊУ РЕЧИ НА КРАЈУ РЕДА У раду се говори о растављању речи на крају реда. Наиме, сви наши правописи и правописни приручници доносе правила о растављању речи на крају реда као засебну правописну област. Увек је овај део кратак и, можемо рећи, прилично јасан. Ипак, ова област изазива доста нејасноћа и грешке су честе. Доносимо и резултате студентског знања из ове области, али и ставове професора о ученичком знању и o правописним решењима. Кључне речи: српски језик, правопис српског језика, растављање речи на крају реда.

1. Увод При писању се често догађа да се реч на крају реда не може написати у реду у којем је започета, те се реч прекида и тада преостали део речи преносимо у нови ред. Правописи обично говоре о преношењу речи на крају реда или о растављању (подели) речи на крају реда. Иако је ово прилично једноставан правописни поступак, често се догађа да он изазива недоумице и да се праве честе, понекад и елементарне грешке. Објашњења у правописним приручницима су прилично јасна, сви приручници о овоме говоре и ова правописна област се учи врло рано у основној школи. Често се дешава да се избегава растављање речи на крају реда и то се не може сматрати дозвољеним правописним поступком. [email protected] Тако се дешава да у рукописном тексту сусрећемо смањена или искривљена слова (нагоре или надоле), с јасним циљем да реч стане у ред у којем је започета. У рачунарском тексту се „задају” маргине и онда се избегава растављање речи на крају реда. Ови поступци нису дозвољени. * 

630

Вељко Ж. Брборић

2. Растављање речи у правописима Сви наши правописи и правописни приручници доносе као засебан одељак објашњење са правилима о растављању речи на крају реда. Тако је и у нашим најстаријим правописним приручницима с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. У Српском правопису за школску употребу Стеве Чутурила (1884) налазимо објашњење: „Када у писању морамо растављати ријеч, ваља да се управљамо по њезинијем слоговима, н.пр. пре-пи-са-ти, стављајући међу слогове везицу (-) као знак растављања” (Чутурило 1884: 7), као и четири основна правила за растављање речи на крају реда. У Српском правопису за средње школе Милана Петровића из 1914. године имамо посебан одељак с насловом Како преносимо реч из једног реда у други ред (Петровић 1914: 37–39) с објашњењима у седам тачака. Правопис српскохрватског књижевног језика Александра Белића као петнаесто поглавље наводи Поделу речи на слогове (Белић 1923: 93–96), али се у овом одељку не говори о подели речи на слогове, већ о подели речи на крају реда. Наиме, већ у првој реченици овог одељка сусрећемо објашњење: „Обично је правило да при преношењу делова речи у потоњи ред ваља пазити. Да се не преноси само један самогласник или само један сугласник; дакле, не треба делити пото-к, нити купова-о, већ по-ток, купо-вао” (Белић 1923: 93). Најмеродавнији приручник друге половине двадесетог века, Правопис српскохрватскога књижевног језика из 1960. године, доноси поглавље Растављање речи на крају реда (Правопис 1960: 130–131). Објашњења су дата у пет тачака, с неколико подтачака и одговарајућим примерима. Правопис српскога језика Матице српске из 1993. године ово поглавље насловљава као Подела речи на крају реда (Правопис 1993: 303–311). Овде се о подели речи на крају реда говори на девет страна и налазимо детаљно објашњење ове правописне области: „У нашој новијој правописној норми настојало се да подела речи на крају реда буде сагласна или блиска стварној рашчлањености речи у језичком осећању. Та стварна рашчлањеност има двојаке основе: смисаону (пре свега границе саставнице у сложеницама) и гласовну (поделу речи на планиране изговорне слогове)” (Правопис 1993: 301). Слично је и у најновијем издању Правописа српскога језика (2010), где се о овој области говори на мањем броју страна, уз изостављање непотребних табела са сугласничким групама и неких понављања и сувишних објашњења (Правопис 2010: 152–154). По Наставном плану и програму растављање речи на крају реда учи се, као засебна лекција, у шестом разреду основне школе. Истина, учитељи и раније за ово обучавају најмлађе ученике. 

Семантичко-деривациони потенцијал речи у откривању лексичких и културалних ... 631

И у најновијим правописним приручницима за ову лекцију нашло се одговарајуће место – Растављање (подела) речи на крају реда (Дешић 2015: 151–160) и Преношење дела речи у нови ред (Симић 2016: 118–120). Сва правила растављања речи на крају реда могла би се свести на неколико реченица (правила) и чини се да није проблем усвојити (знати) ова правила. Ипак, свакодневно смо сведоци тога да се овде често греши. Неке грешке су из незнања, а неке из нехата. Тако је општи утисак да ову област не познајемо добро и да се греши и у школи и изван школе. Ако бисмо укратко парафразирали правописна правила о подели речи на крају реда, мислимо да бисмо их могли навести у неколико тачака: 1. не преноси се у нови ред једно слово, јер може стати уместо цртице; 2. растављени делови речи који су или у горњем или у доњем реду морају имати најмање један слог и то искључује растављање једносложних речи; 3. ако се раставља полусложеница на месту где је цртица, онда се цртица пише и на почетку доњег реда; 4. не раздвајају се латинична двојна слова (lj, nj, dž); 5. када се нађе сугласник између два вокала, он се преноси у наредни ред. Остало су више препоруке које се тичу сугласничких група, уз навођење сугласничких група које не треба делити како би биле у складу с уобичајеним распоредом гласова у српском језику. Ипак, објашњења око сугласничких група изазивају највеће нејасноће и овде су грешке најчешће. Наводимо и објашњење о сугласничким групама у актуелном Правопису: „Ако се на крају реда дели сугласничка група, крај првог дела треба да одговара могућем (’природном’) крају а почетак пренесеног дела могућем почетку речи, односно – састави сугласничких група и краја и почетка растављених делова морају бити у складу с уобичајеним распоредом гласова у српском језику” (Правопис 2010: 152). 3. Студентско знање о растављању речи на крају реда На одабраном узорку покушали смо проверити теоријско (214 студената) и практично знање (230 студената) када је у питању растављање речи на крају реда. Прво смо студентима поставили три теоријска питања и тражили тачне одговоре заокруживањем неког од понуђених одговора. Понуђени одговор на свако питање био је: а) да; б) не; в) и да и не. ПоИстраживање је обављено у јануару 2016. године са студентима Филолошког факултета у Београду. Већину чине студенти прве године студијске групе Српски језик и књижевност, њих 120, а други део су студенти који студирају неке друге студијске групе Филолошког факултета (110 студената). Наиме, у зимском семестру студенти слушају једносеместрални курс Правопис српског језика (прва година студија). Студијској групи Српски језик и књижевност то је обавезан предмет, док је на другим студијским групама то изборни предмет и могу га бирати студенти различитих година студија. 

632

Вељко Ж. Брборић

сле тога смо тражили да поделе две речи као да се налазе на крају реда (градски и чуо). Прво питање је гласило: Можемо ли у прелому речи на крају реда диграфе (двојна слова за један глас) раздвајати? С обзиром на то да је ово елементарно питање не изненађује велики број тачних одговора. Наиме, 203 (95%) од 214 студената на ово питање је тачно одговорило, док је 11 студената (5%) при одговору на ово питање направило грешку, што се може видети у Табели 1. Табела 1

а) да 5 2%

Можемо ли у прелому речи на крају реда диграфе (двојна слова за један глас) раздвајати? б) не в) и да и не БО 203 4 2 95% 2% 1%

УО 214 100%

На друго питање (Можемо ли при прелому речи на крају реда почетни самогласник оставити сам) мање од половине испитаних студената дало је тачан одговор (49%), 105 од 214 студената. Ово је заиста лош и неочекиван резултат. Више од половине студената (51%) овде је направило грешку заокружујући неки од нетачних одговора или није одговорило на ово питање. Резултати одговора на ово питање дати су у Табели 2. Табела 2

а) да 105 49%

Можемо ли при прелому речи на крају реда почетни самогласник оставити сам? б) не в) и да и не БО 88 18 3 41% 8% 1%

УО 214 100%

Треће, теоријско питање, гласило је Ако се сугласник налази између два самогласника, он се преноси у следећи ред. Овде је 82% студената заокружило тачан одговор, док их је 18% направило грешку. Без обзира на то што је већина тачно одговорила, мислимо да проценат оних који су погрешили није мали. Прецизне резултате дајемо у Табели 3. Мора се имати на уму да су сви студенти који су учествовали у анкети студенти Филолошког факултета и да се од њих очекује одлично познавање елементарних правописних знања.



говора.

Скраћенице које користимо у табелама су: БО = без одговора и УО = укупно од-

Семантичко-деривациони потенцијал речи у откривању лексичких и културалних ... 633

Табела 3

а) да 175 82%

Ако се сугласник налази између два самогласника, он се преноси у следећи ред: б) не в) и да и не БО 16 21 2 7% 10% 1%

УО 214 100%

Ако се погледају три теоријска питања о растављању речи на крају реда, можемо закључити да су студенти имали 75% тачних одговора и то није добар резултат. Питања су била и јасна и једноставна и проценат тачних одговора морао је бити знатно већи. Увид у практично знање проверили смо на узорку од 230 студената и они су имали задатак да раставе, као да су на крају реда, две речи – градски и чуо. Реч градски добро су раздвојила 202 студента (88%), док је њих 23 (10%) овде направило грешку и реч поделило на правописно недопустив начин, уз петоро студената (2%) који нису одговорили на ово питање (Табела 4). Табела 4

гра-дски 23 10%

Раставите (као да је на крају реда) реч градски (препишите реч и ставите цртицу): град-ски БО 202 5 88% 2%

УО 230 100%

Неупоредиво лошија ситуација била је при дељењу речи чуо. Иако су правописна правила овде јасна, више од трећине студената овде је направило грешку и није решило овај задатак. Наиме, реч чуо се не може раставити на крају реда, али то 35% студената није знало. Од 230 студената њих 52 (23%) раставило је ову реч тако што је слово о пренело у доњи ред, 8 студената (3%) у горњем реду је оставило само слово ч, док 21 (9%) студент на ово питање није одговорио (Табела 5). Табела 5

чуо 149 65%

Раставите (као да је на крају реда) реч чуо (препишите реч и ставите цртицу): чу-о ч-уо БО 52 8 21 23% 3% 9%

УО 230 100%

Ако погледамо студентско знање код ове две речи (градски и чуо), видимо да је проценат тачних одговора 76% и то не можемо сматрати

634

Вељко Ж. Брборић

добрим резултатом, посебно ако се зна да је код речи чуо, која се не може растављати, проценат нетачних одговора био већи од трећине (35%). Намеће се јасан закључак да сваки четврти студент нема основна теоријска знања о растављању речи на крају реда и да их исто толико није знало раставити две задане речи. 4. Став наставника о ученичком знању Како бисмо имали бољи увид у ученичко знање ове правописне области, покушали смо сазнати какав је став професора српског језика о знању ученика. Тако смо путем анкете наставницима поставили питање Какво је знање ученика о растављању речи на крају реда и којом оценом се може оценити­? Понуђени одговори су били: а) одлично, б) врло добро, в) добро, г) довољно и д) недовољно. Наставници су на анкету одговарали заокруживањем слова испред једног одговора. У анкети је учествовало 78 професора. Резултати које смо добили недвосмислено показују да је врло мали проценат наставника задовољан како ученици растављају речи на крају реда. Тако само 3% анкетираних наставника мисли да је ученичко знање одлично и 4% да је врло добро. Највише професора се определило за оцену добар (45%), док 24% сматра да ученичко знање заслужује оцену довољан, а проценат оних који сматрају да је ученичко знање недовољно износи 21% (16 професора), док 4% (3 професора) на ово питање није дало одговор. Став професора јасно говори да они нису задовољни ученичким знањем и да се само 7% анкетираних професора одлучило за најбоље оцене (одличан и врло добар), док их је чак 21% навело да је ученичко знање недовољно и, ако се томе дода и оних 4% без одговора, можемо рећи да професори сматрају да четвртина ученика (25%) нема довољно знање. Овај податак је прилично обесхрабрујући и сведочи о недовољном владању овом правописном облашћу. Укупне резултате става професора о ученичком знању наводимо у Табели 6. Табела 6 одлично 2 3%

врло добро 3 4%

добро 35 45%

довољно 19 24%

недовољно 16 21%

БО 3 4%

УО 78 100%

Анкетирање је обављено на Републичком зимском семинару 2015. године, анкета је била анонимна и не знамо из којих средина су професори и да ли раде у основној или средњој школи. Анкетирани наставници су били учесници једне правописне радионице. 

Семантичко-деривациони потенцијал речи у откривању лексичких и културалних ... 635

Занимао нас је и став анкетираних професора језика како је у српском правопису решено ово питање и од њих смо тражили Коментар правописних решења о растављању речи на крају реда. Ипак, само трећина анкетираних (35%) дала је коментаре. Коментари су неуједначени и овде наводимо добијене коментаре, док је изостављено само њих неколико, јер не одговарају на постављено питање, ни директно, ни индиректно. Ево професорских коментара: 1. Мало су компликована, а често се, у писању, не води рачуна о свим правилима. То је посебно случај у новијим издањима књига неких издавачких кућа и новинским текстовима. 2. Има много правила, а немогуће их је запамтити. 3. Сматрам да се то треба упростити (избацити дублетне облике). 4. Треба донети важеће правило, а не по процени може – не може. 5. Ако може без двоструких решења, јасно и прецизно. 6. Придаје се мало пажње овом проблему, а и мислим да су новине у Правопису помеле и оно мало знања које су ученици и људи уопште о томе имали. 7. Недовољно јасно. 8. Збуњујуће за ученике – када се држати логичне поделе, а када табеле која прописује правила. 9. Врло је компликовано. 10. Конфузно и често нелогично, као и читав наш правопис. 11. Без коментара. 12. Недовољно јасно и прецизно. 13. Требало би јасно урадити правила о растављању сугласничких група. 14. Боље објаснити морфемску од слоговне границе. 15. Ученици не разумеју растављање речи на слогове на основу јез. осећања, јер се држе принципа о подели речи после самогласника. 16. Не прихватам потпуну слободу при преношењу речи на крају реда. Један изговорни захват је слог и тога се треба придржавати. 17. Нису дата јасно у довољној мери и не могу се доследно примењивати. 18. Решења су сјајна. 19. Можда би требало то правило занемарити, поготову се занемарује у штампаном тексту. 20. Требало би ученици да знају и поштују сугласничке скупове које не би требало делити при преласку у нови ред.

636

Вељко Ж. Брборић

21. Занимљиво. 22. Тешко је у свим случајевима примењивати табелу из правописа Матице српске. 23. Упростите ово мало. 24. Добро је објашњено у граматици петог разреда. 25. Код ученика долази до забуне код неких примера. 26. Поштовати правописна правила. 27. Свести на једно правило. 28. Треба поједноставити. Као што се може видети, наставнички коментари су посве неуједначени и из њих се не може извести јединствен закључак. Чест је коментар да се правописна правила морају поједноставити (треба поједноставити, упростите ово мало, недовољно јасно и прецизно, врло је компликовано, конфузно и често нелогично, недовољно је јасно, има много правила и немогуће их је запамтити). Већ смо констатовали да је број тих правила мали и да не видимо како се може удовољити том захтеву. Не видимо могућност да се правила поједноставе и нема их пуно, ако се изузме објашњење о сугласничким групама. Други коментар се тиче сугласничких група и табеле која се наводи у Правопису Матице српске и мислимо да су овде професори српског језика у праву. Наиме, табела у актуелном Правопису Матице српске има сугласничке скупове које не треба растављати при преласку из реда у ред и у тој табели се налазе 102 сугласничке групе, што изгледа прилично захтевно, посебно ако се посматра из ученичке перспективе. Неке одговоре професора не можемо коментарисати, јер је тешко разумети њихов прави смисао (без коментара, решења су сјајна...). 5. Закључак Очито је да наши ученици и студенти не поклањају довољно пажње растављању речи на крају реда. Може се десити да им то на време није ваљано објашњено и да су због тога њихова теоријска и практична знања о овој правописној области недовољна. Ученици нису савладали ову област и реална је претпоставка да не користе правописни приручник, на шта упућују резултати истраживања. Ученици нису на време усвојили теоријска знања и о томе најбоље сведоче резултати студената Филолошког факултета. Приближан је резултат и код теоријског и код практичног познавања ове правописне области: четвртина ову област није усвојила.

Семантичко-деривациони потенцијал речи у откривању лексичких и културалних ... 637

Брине и став професора о ученичком знању и чини се да је он још лошији од резултата које су ученици показали. Они сматрају да ученици не владају овом правописном области на квалитетан начин. Истина, питања која су била постављена нису била превише захтевна, а наставници се свакодневно сусрећу са ученичким (не)знањем и не можемо да им не верујемо. Ипак, неки професорски коментари о овој правописној области нису баш охрабрујући и нисмо сигурни да ли је и знање професора беспрекорно и да ли скрећу пажњу ученицима на пропусте које чине у својим писменим радовима. Волели бисмо да имамо одговарајуће правописне приручнике и за основну и за средњу школу у којима је у складу са узрастом ученика ваљано објашњена ова правописна област. Недопустиво је да од 2010. године Матица српска није приредила школско издање правописног приручника, а тада је правописна норма измењена и допуњена. Тако сада Правопис Матице српске нема школско издање. Празнину је унеколико покрио Правопис српског језика Милорада Дешића под условом да се он користи у настави. Наиме, у Наставном плану и програму налазимо напомену да се ученици још од петог разреда основне школе навикавају на школско издање правописног приручника и он би морао бити саставни део ученичког уџбеничког комплета. ЛИТЕРАТУРА Белић 1923: А. Белић, Правопис српскохрватског књижевног језика, Београд: Издавачка књижарница Геце Кона. Белић 41950: А. Белић, Правопис српскохрватског књижевног језика, Београд: Просвета. Брборић 2004: В. Брборић, Правопис српског језика у наставној пракси, Београд: Филолошки факултет. Брборић 2011: В. Брборић, Правопис и школа, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије. Брборић 2016: В. Брборић, О српском правопису, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије. Дешић 2015: М. Дешић, Правопис српског језика – школско издање, Београд: Klett. Правопис 1960: Правопис српскохрватскога књижевног језика са правописним речником (израдила правописна комисија), Нови Сад – Загреб: Матица српска – Матица хрватска. Пешикан еt al. 1993: М. Пешикан, Ј. Јерковић, М. Пижурица, Правопис српскога језика, I. Правила и њихови односи, II. Речник уз правопис, Нови Сад: Матица српска.

638

Вељко Ж. Брборић

Правопис et al. 2010: М. Пешикан, Ј. Јерковић, М. Пижурица, Правопис српскога језика, измењено и допуњено издање [редакција измењеног и допуњеног издања: М. Пижурица (главни редактор), М. Дешић, Б. Остојић, Ж. Станојчић], Нови Сад: Матица српска. Петровић 1914: М. Петровић, Српски правопис за средње школе, Нови Сад: Штампарија учитељ. деон. Друштва „Натошевић”. Симић 2016: Р. Симић, Мали правопис, Београд: Јасен. Чутурило 1884: С. Чутурило, Српски правопис за школску употребу, Панчево: Наклада књижаре браће Јовановић.

Veljko Brborić ABOUT HYPHENATION AT THE END OF THE LINE Summary The work talks about hyphenation at the end of the line. In fact, all of our orthography and orthography handbooks bring the rules of hyphenation at the end of the line as a separate orthography section. This part is always short and we can say quite clear. However, this section causes a lot of confusion and mistakes are frequent. Here are the results of the students’ knowledge in this field, but also the professors’ attitudes towards the pupils’ knowledge and orthografy solutions. Keywords: Serbian language, Serbian language orography, end-of-line division.

Владан З. Јовановић*

Институт за српски језик САНУ Београд

О облицима компаратива у описним речницима српског језика** У раду се разматрају лексикографски поступци при обради и презентацији компаратива придева и прилога у великим описним речницима, међу којима средишње место припада Речнику САНУ. Пажња се усмерава на два типа компаратива: 1) на осамостаљени (апсолутни) компаратив као типолошку особину српског језика да се обликом компаратива, поред примарног граматичког значења и функције (изражавање степена особине, квалитета, интензитета и сл. неког појма путем поређења са другим појмом), може изразити и сложенији семантичко-прагматички садржај онда када се компаратив употреби без експлицитно или имплицитно исказаног другог поредбеног члана (нпр. виши друштвени слој, нижи човек, краће боловање и сл.) и 2) на компаратив настао у процесу творбене афиксације, односно у комбинацији обличке (граматичке) флексије и неког творбеног начина (надаље, омањи, полакше, покраћи, подебљи, подаљи; у сложеници бољестојећи итд.). Кључне речи: компаратив, осамостаљени (апсолутни) компаратив, компаратив с префиксом, творба речи, значење, лексикографија.

1. Увод У српском језику компаратив представља први степен поређења у категорији придева и прилога путем промене облика основне речи. Традиционално се у литератури каже да се првим степеном (компаративом) [email protected] Рад је написан у оквиру пројекта Лингвистичка истраживања савременог српског језика и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, бр. 178009, који у целини финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. ∗

**

640

Владан З. Јовановић

исказује особина појма изражена у јачем степену од оне исказане позитивом, док се другим степеном (суперлативом) исказује највиши степен особине појма у односу на појмове који су предмет поређења. Дефиниције компаратива и суперлатива у домаћим граматикама описују такву прототипичну језичку ситуацију. Осим поредбене, компаратив у српском језику може имати и друге функције. У случајевима када нема другог члана поређења нити се он имплицитно подразумева, самостално употребљен компаратив придева (ређе прилога) поприма лексичкосемантичке особине, и то не само на пољу семантике него и на пољу творбе речи. У великим описним речницима српског језика, какав је Речник САНУ, такви компаративни облици се у случајевима када представљају носиоце лексичког значења по правилу посебно дефинишу, често уз употребу лексикографских ознака (квалификатора) или напомена типа „комп.”, „само у комп.” и сл., а каткад се издвајају и као посебне одреднице. Циљ овог рада је да на основу лексичког материјала у Речнику САНУ, као и увида у лексикографске поступке обраде неких облика компаратива у другим речницима, одговори на следећа питања: 1. који се облици компаратива издвајају као засебне одреднице и оправданост тих поступака, 2. који компаративни облици имају поред граматичког и лексичко значење, односно која су значења компаративних облика описана у виду засебних лексикографских дефиниција и 3. како се наводе синонимне речи (облици) у дефиницијама којима се описује значење компаративних облика. Истраживање је обухватило анализу језичког материјала на трима плановима: граматичком, семантичком и лексикографском. У складу са постављеним циљевима, прикупљени примери класификовани су и анализирани према типовима компаратива и лексикографским моделима. 2. терминолошко одређење појма (поглед у литературу) У граматикама српског језика о поређењу придева и прилога говори се у делу о облицима речи (морфологија), али и у делу о синтакси, будући да се облици компаратива и суперлатива употребљавају у поредбеним конструкцијама. У српском језику компаратив придева и прилога употребљава се у функцији изражавања квантитативне или квалитативне мере присутности неке особине, својства и сл. у односу на други појам са којим се пореди – у случају када је поредбени појам експлицитно дат или се из контекста подразумева – односно у функцији изражавања степена особине, мере, својства и сл. појма без намере поређења. У овом другом случају комуникативни контекст, као и други прагматички фактори, утичу на то да се у одређеној комуникативној ситуацији употреби баш

О облицима компаратива у описним речницима српског језика

641

осамостаљени (апсолутни) компаратив, а не основна реч (позитив). O употреби осамостаљеног компаратива у исказима без намере поређења и без експлицитног или имплицитног присуства другог поредбеног појма у домаћој граматичкој литератури писало се спорадично, иако се ради о нарочитом виду компаратива својственом појединим словенским (нпр. пољском) и несловенским (немачком, шведском) језицима, са сложеном лексичко-семантичком структуром и комплексном прагматичком употребом. Тако, на пример, у руској граматичкој литератури апсолутно степеновање у компарацији својствено неким језицима издвојено је као посебна врста поређења – сравнительная и превосходная степени в абсолютном употреблении. Наводећи примере апсолутног поређења у шведском језику, Маслова-Лашанска је казала да се тим облицима означава нижи степен особине појма него што би се он означио позитивом, на пример: „en äldre man пожилой человек (äldre – сравнительная степень от gammal старый), человек, который не старше, а моложе, чем en gammal man старый человек)” (Маслова-Лашанска 1952, т. 230). У домаћој литератури пак превасходно се истицао квантитативни степен интензитета таквог компаратива у односу на позитив, док су семантика и граматички потенцијал његов остајали по страни (в. Маретић 1963: 498; Стевановић 1970: 257). У Нормативној граматици српског језика правилно је истакнуто да компаратив има и друге функције осим поредбене, која је најчешћа и по којој је овај термин добио име. Њиме се може ограничити, ублажити или изнијансирати особина основног придева (в. Пипер, Клајн 2013: 136–137). Опште појмовно значење таквог компаратива јесте „слабљење интензитета особине” будући да је такав компаратив по интензитету слабији од позитива, а на граматичком плану на путу је граматичког осамостаљења (в. Грицкат 1995: 19). У нашем ранијем истраживању које је за предмет имало лексичко-семантички статус осамостаљеног (апсолутног) компаратива у српском језику (в. Јовановић 2016) анализиран је проблем релативности примарне морфолошке категорије степена (компарације) придева и прилога у пољу семантике и прагматике. У раду је на основу одређеног броја примера из писаног и говорног језика анализиран лексичко-семантички статус осамостаљеног компаратива, односно дат је одговор на питање који су то језички и изванјезички контексти у којима се конкретно лексичко значење осамостаљеног (апсолутног) компаратива остварује и које га диференцира од садржаја основног граматичког облика – позитива. У том смислу у обзир је узет шири комуникативни контекст у којем се реализује употреба осамостаљеног компаратива. Када је о лексикографији реч, на основу не На пример, у циљу опрезности у изношењу оцене, па и изражавања скромности говорног лица, употребљава се компаратив који у извесној мери снижава интензитет са-

642

Владан З. Јовановић

колико примера употребе осамостаљеног компаратива у Речнику САНУ, у раду је истакнуто да начин његове презентације и описа у лексикографији мора подразумевати одговарајући третман (в. Јовановић 2016: 319–320). У ширем смислу, под поређењем (компарацијом) у литератури су, поред компарације променом, описани и случајеви придева и прилога употребљених у синтагмама у функцији одредбеног члана са значењем степена на градуелној вредносној скали: млак, топао, врућ, врео (чај), врло, веома, изузетно лепа (кућа), мало, донекле, веома, сасвим (уморан), као и грађење речи префиксима којима се у садржај основе уноси значење особине у најјачем степену: прелеп, прескуп, препаметан или се уноси садржај са ослабљеним интензитетом неке особине, својства и сл., као наглув, нажут, накисео итд. (в. Мразовић 2009: 320–326). У овом ширем смислу појам компарације као примарно граматичке (морфолошке) категорије проширује се на поље семантике, конкретније на поље семантичке категорије степена (в. Пипер 2002). 3. Компаратив у лексикографији У највећем описном речнику српског језика – у Речнику САНУ – компаратив придева и прилога наводи се у загради са књижевним акцентом уз основне облике речи, а даље у речничком чланку примери са компаративом такође илуструју дато значење заједно са примерима употребљеним у другим облицима речи. Поред овог, уобичајеног поступка, компаратив придева и прилога понекад се посебно назначује у речничком тексту. То се чини у следећим случајевима: а) испред дефиниције, јер се одређено значење реализује само или најчешће у том облику или б) давањем статуса одреднице компаративу са префиксом. Облик компаратива у поменутом речнику наводи се и у дефиницијама код навођења лексичких синонима. На тај начин, као што ћемо показати, потврђује се лексичко-семантичка осамостаљеност компаратива неких речи. На основу примера у Речнику САНУ и у Речнику МС, где је обележје компаратива маркирано као део лексикографске дефиниције или као одредничка реч, размотрићемо, уз анализу лексикографских поступака, типове тих компаратива.

држаја основне речи – позитива: Треба имати у виду да су одлике тога израза, доследније или делимично, примењивали и многи српски аутори (ПСЈ 2010: 10, у Предговору). Затим, употребом компаратива код учтивог изражавања жели се избећи неповољна оцена о некоме или нечему (уп. примере типа старији човек, нижи човек и сл.) итд. (Јовановић 2016: 318–319).

О облицима компаратива у описним речницима српског језика

643

Осамостаљени (апсолутни) компаратив Лексичко значење речи исказано у облику компаратива назначено је следећим напоменама: комп., само комп. итд., као и самим лексикографским дефиницијама. Прегледајући лексикографксе поступке који су примењени при дефинисању значења речи које се јављају искључиво или често у облику компaратива, приметили смо да се у највећем броју случајева ради о облицима осамостаљеног (апсолутног) компаратива. Навешћемо следеће примере из Речника САНУ и Речника МС: близак: 8. (само комп.) а. „подробнији, детаљнији”. – Ближи упут добиће накнадно пред полазак (Ђурић Д. 1, 366). Ја указујем на ову чињеницу да би се ... подвргла ближој верификацији (Жуј. 2, 149). б. „одређенији, ужи”. – У лиферантску радњу нерачуне се само уговори, којима се неко обвезује, да другоме путем куповине преда еспап какав у ближем смислу (Вељк. 1, 29). Та приповетка је толико ... модернизована да се на основу ње не могу изводити неки ближи закључци (Меденица Р., С. Пр. 1936-1937, 45). далек 5. (само комп.) а. „који се наставља на нешто, који следи нечему, следећи, наредни”. – Те се појаве виде на фотографским снимцима, који се налазе у даљем тексту (Мих. Ј. 1, 15). ... б. „који ће доцније стићи, доћи, накнадни”. – Осим тога речено је депутатима како устаници треба да остану под оружјем до даље заповести из Петрограда (Вукић. М. 5, 47). ... в. „други, нов”. – Овде долази и један даљи ... моменат, који на њега утиче (Град. 1, 97) итд. далеко 4. (само комп.) „за исказивање следовања, настављања а. у простору: унапред, редом, на следеће место”. – Повуче подобро [из пљоске ракије] па преда даље (НПр Гавр. А., 37). ... б. „у времену: настављајући; затим, после тога; још, више, накнадно; убудуће”. – Кад јој се што удијели ... она престане ондје, докле је испјевала, па иде даље (НП Вук 1, 128). ... Даље ништа не знам о Јовану? (Јакш. Ђ. 5, 150). стар 8. (комп.) а. „који је на вишем степену, виши”. – Ученик мора свом снагом упети ... ако хоће ... да пређе у старији разред (Батут, РМС). б. „који се више поштује, меродавнији, важнији, вреднији”. – Сад ће бити опет старија пуковникова заповијед него турски зулум (Турић 3, РМС). Не дозволити [жени] да буде њена реч старија (БК 1906, РМС). в. „виши по рангу, виши у некој хијерархији”. – Адвокат уложи уток на старију власт (Ћип., РМС). Овде издвојена значења показују да компаратив није само морфолошка категорија придева и прилога са граматичким значењем степена поређења, већ и носилац самосталног лексичког садржаја. Значење компаратива једне речи може бити еквивалентно значењу одговарајућег осамостаљеног

644

Владан З. Јовановић

(апсолутног) компаратива друге речи, што показују овде дате дефиниције компаратива ближи „подробнији, детаљнији”, „одређенији, ужи” и стар – старији „виши”, „меродавнији, важнији, вреднији”, односно значење компаратива еквивалентно је садржају друге речи у основном облику, што показују синоними у дефиницијама компаратива даљи „следећи, наредни” и даље „унапред, редом”. Са становишта лексикографије, занимљиво је да се значење компаратива придева близак – ближи дефинише само тзв. синонимним дефиницијама у облику компаратива, дакле облицима који нису у истом речнику издвојени као засебне одредничке речи. Погледајмо и следеће примере. далеко 1. в. (у комп.) „не тако великог: на краћем одстојању, на краће одстојање, на извесну удаљеност, иза нечега” [курзив В. Ј.]. – Даље стани, моја мила секо (НП Петран. Б. 2, 693). Због Турака јаничара, [село је] премештено даље од реке (Радив. Т. 4, 65). Ту стоји кревет, даље орман (Ред.). Примери компаратива који су овде наведени односе се само на квантитет појма који се компаративом прилога одређује – у овом случају то је не тако велико одстојање у односу на нешто. Модификација садржаја основног облика огледа се само у семантизацији мере, не задирући у промену лексичког садржаја основног облика речи. Дакле, прилог далеко односно даље употребљен је у једној од својих уобичајених, примарних функција да се њиме ослаби интензитет садржаја позитива. У следећој дефиницији прилога далеко која гласи: 2. б. (у комп. и суп.) ограниченог допуном: дуже, најдуже, више, највише, значење је описано помоћу лексичких синонима узетих скупа у облицима компаратива и суперлатива. У примеру Због истог узрока снијег остане даље за мјесец дана него у осталим селима (Дед. Ј. 3, 232) и без поредбене допуне значење облика компаратива остаје исто, што указује на самосталност компаративног облика далек у описаном лексичком значењу. Код придева добар под тачком 2. в. дата је напомена о значењу које се често реализује у компаративу: добар 2. в. (о друштвеним слојевима, друштвеном рангу; често у комп.) који припада тзв. вишим друштвеним слојевима, који је на високом степену у сталешкој (или имовинској) хијерархији, висок, виши [подвукао В. Ј.]. – Позвала [их] обоје у своју собу – ипак бољи су свет (Шуб. 3, РСАНУ), Имао је познанства у бољим круговима (Леск. 2, 93, РСАНУ) и др. Лексичко значење компаратива показано је у самој лексикографској дефиницији кроз његову употребу „виши друштвени слој”, као и навођењем синонимног семантичког еквивалента на крају дефиниције „виши”. Чак и у самој синтагми у опису значења виши друштвени слој употребљен је комп. од висок. Сличан поступак примењен је у дефиницији придева бољестојећи помоћу синоним-

О облицима компаратива у описним речницима српског језика

645

не дефиниције „имућнији”, дакле обликом осамостаљеног (апсолутног) компаратива. Лексикограф је тачно осетио семантичку нијансу умањеног степена интензитета особине у садржају придева бољестојећи у односу на степен вредности изражен основним обликом са позитивом у основи добростојећи. Иако је ово семантичко одређење несумњиво исправно, сматрамо да треба водити рачуна о лексикографском метајезику и не дефинисати „исто истим”, тј. компаратив компаративом. Ово је важно због тога што се по правилу синонимне речи у дефиницији наводе само у основном граматичком облику. У конкретном случају боље би било да је придев бољестојећи имао описну дефиницију у којој би била наглашена и поредбена семантика степена, на пример: „који има више материјалних добара од других, богатији од других”. Компаратив са префиксом Следећи тип компаратива који се у лексикографији издваја и дефинише јесте компаратив настао у процесу творбене афиксације, односно у комбинацији обличке (граматичке) флексије и неког творбеног начина. О овом компаративу писано је у радовима Стијовић 1983; Стијовић 1996; Грицкат 1995; Ристић 1999, у којима је нагласак стављен на семантику префикса и анализу општег категоријалног значења префиксираних твореница. Будући да поменути радови долазе од лексикографа, у средишту пажње била је семантика и обрада ових речи у описном речнику српског језика – Речнику САНУ. Иако се ради о твореницама, творбени аспект у поменутим радовима није посебно разматран. Обрађујући данас лексикографске секције које почињу префиксом ПО-, лексикографи који раде на изради Речника САНУ неретко се сусрећу са речима са компаративним обликом у основи. Када је реч о овој категорији придева и прилога, пред лексикографе искрсава неколико питања, која се могу представити овим редом: 1. како одредити значење речи, уз узимање у обзир семантичке компоненте префикса којим се модификује садржај основне речи (придева или прилога), 2. како обележити компаративност код облика подаљи, подаље, подебљи, подебље, омањи, омање, побољи, побоље, повиши, повише, те 3. како одредити место ових облика (2) у хијерархији речничког чланка. У даљем излагању прокоментарисаћемо срж ових питања. 1) Из угла семантике. Ако узмемо префикс по-, на пример, приметићемо да је реч о префиксу који се додаје основама позитива придева или прилога и да поменути префикс уноси семантичку компоненту ’прилично’, ’веома’, ’још’, ’нешто’ и сл., чиме се на градуелној скали речи са овим пре-

646

Владан З. Јовановић

фиксом смештају испред основних речи позитива, односно компаратива. Значење придева са поменутом функцијом префикса по- илустроваћемо примером подобар, с тим што је у конкретном случају реч у основи добар употребљена у квантитативном значењу „који је великог обима, димензије; заступљен у великом броју, количини и сл.”: Кад се скупише пред џамијом, нареди’, да се усијече нарамак, ама подобар нарамак прућа (Коч. 5, 88); Дође му његов мачак и донесе му подобар комад сланине (НПр Чајк., 181); Са Стојаном је била подобра дружина, читава војска (Нев. 2, 253); Даде му да попије подобру чашу белога вина (Вин. 5, 263); Исече подобру кришку лубенице и пружи ми, поново истичући њена ванредна својства (Угринов 3, 228) итд.

Префиксиран придев потенцијално може реализовати експресивну функцију, будући да је његова улога у појачању степена интензитета основне речи. На ово нас упућује следећи Вуков пример са удвојеним писањем по добар: Јакшић је био по добро ћанут, а у овој се служби сад претвори да је још виши него што јест (Вук 8, 289). У погледу семантике, оно што важи за придев подобар, важи и за прилог подобро у значењу „у великој мери, добрано, прилично, доста добро, у још већој мери”. И овде је префикс по- унео семантичку компоненту начинског прилога за интензификацију: Било је то време кад је спорт код нас већ подобро продро и освојио (Сек. 5, 249), Од тада се Остоя држао подобро у Босни (Петран. Бож. 1, 120), Вукола Изелић … човек iош прилично млад, али подобро већ угоен (Стеј. 2, 174), Подобро огладниели сједну на једну лиепу софицу (НПр Босна, 71), Увати гиздаву, | ... Па је удри подобро (Вук 1, 516), Срби ... су се с Турцима подобро завадили били (Бат. 1, 66), Брзо ће те проћи пијанство које те је сад, рекао бих, подобро ухватило (Даној. М. 1, 7) итд.

2) Из творбеног угла. Поред префиксала са основом придева или прилога у позитиву са основном функцијом ублажавања, атенуирања садржаја мотивне речи, у српском језику имамо облике са основом компаратива типа побољи, побоље, подаљи, подаље итд. употребљене у двема компаративним функцијама – у поредбеној и у градуелној (функција апсолутног компаратива) (в. Ристић 1999: 61). Овде се поставља питање да ли су, на пример, побољи и подебљи компаративи од подобар и подебео или се ради о префиксираним твореницама од компаративних облика. У домаћој литератури налазимо готово једногласан одговор да то нису компаративи, већ посебне речи (в. Стијовић 1983; Стијовић 1996; Клајн 2002; Николић 

САНУ.

Скраћенице које се овде наводе уз примере разрешене су у 19. књизи Речника

О облицима компаратива у описним речницима српског језика

647

2002). Говорећи о творби и значењу придева са префиксом по-, И. Клајн (2002: 218) наводи следећи цитат из рада Р. Стијовић (1996: 108): „Овећи и повећи нису компаративи од велик и повелик [...] него су посебне лексеме ослоњене непосредно на већи [...] и представљају резултате творбе речи, а не граматичке флексије” (Клајн 2002: 218). Позивајући се на исти извор, Клајн даље каже у прилог овом схватању да су у Речнику САНУ одалек и одаљи посебно лексикографски обрађени и да их је обрадио Митар Пешикан. На другој страни, позивајући се на исти извор, М. Николић (2002: 53) каже да су овећи, онижи, омањи, омање, повећи и сл. посебне речи, а не облици придева овелик, онизак итд. Очигледно је да су аутори на основу семантичког критеријума, тј. одсуства прототипичне морфолошке компаративне компоненте „виши степен интензитета од позитива” извели закључак да облици са префиксима и компаративом у основи нису компаративи већ самосталне речи. Међутим, у српском језику много је примера у којима се ни непрефиксираним компаративом не исказује виши степен, већ управо супротно (уп. нпр. осамостаљене (апсолутне) компаративе у примерима вреднији студент, лошији пут, вредније ствари, већи напредак итд., у којима је такође степен интензитета компаратива нижи од степена позитива). То је један од разлога због којег не можемо са потпуном сигурношћу тврдити да се овде ради о речима, а не о облицима. Притом, поменуте префиксиране творенице могу се двоструко творбено интерпретирати, тј. показати творбену мотивацију и творбени однос између мотивне речи и изведенице и у случају компарације према позитиву, на једној страни, као и у случају префиксације према облику компаратива као мотивне речи, на другој страни. У литератури је већ скренута пажња на двоструку (ређе вишеструку) мотивацију при утврђивању творбеног, односно морфолошког односа творенице и основне речи. Због тога сматрамо да је прикладније казати да су речи повећи, потањи, подаљи и сл. двоструко мотивисане, јер се тиме не искључује компаративност коју несумњиво поседују. Дакле, компаративне форме са префиксом интерпретирати као случајеве творбене и флективне природе и са високим степеном лексикализованог садржаја. Поред мотивације обликом компаратива и додавањем префикса на тај облик, сасвим природно компаративни облик могао је наступити по линији степена поређења (аналогији), где у неким случајевима има и облика у суперлативној форми (подобар, побољи, понајбољи), а у некима нема (омален, омањи). О томе А. И. Кузњецева каже следеће: „Одно и то же слово в силу многообразия структурно-семантических ассоциаций его с другими словами языка можно одновременно соотносить с несколькими мотивирующими словами (основами)” (Кузњецева 1986: 6). 

648

Владан З. Јовановић

Придеви са префиксом по- у компаративним формама тананије степенују, нијансирају особину речи коју одређују, нпр. уз велик и већи имамо ширу градуелну скалу степена: већи → повећи → повелик ≈ велик. У сваком случају, ради се о изражавању степена нијансираности особине означене придевом или прилогом путем флективне или творбене компарације, односно степеновања придева путем творбених језичких средстава. И код поменутих префиксираних примера придева и прилога наилазимо на сличан однос компаративног према основном облику као што смо имали код непрефиксираних, основних речи, нпр. омањи је у значењу слабијег степена интензитета од омален, побоље такође у слабијем од подобро итд., као што је у одређеним контекстима и у одређеној функцији мањи у слабијем степену од мален, односно бољи у слабијем степену од добар. Резултати творбене анализе твореница са префиксом и основом у облику компаратива могу се применити у лексикографској обради. Уколико пођемо од могућности двоструке мотивације компаратива са префиксом, можемо поступити на два начина, од којих ће оба бити легитимна. Један је да се компаративне форме са префиксом по- или о- представе у речничком чланку под речју са основом у позитиву префиксираних придева, а други као посебна одредница. Важно је, при томе, у лексикографским дефиницијама показати семантику степена уколико она одступа од прототипичне (граматичке). 3) Представљање префиксираних облика компаратива у речницима. Велики описни речници српског језика придеве и прилоге са префиксом по- и компаративом у основи не обрађују на исти начин. Речник САНУ ове облике данас не обрађује као праве компаративе од основних речи, већ као посебне лексичке јединице (што ће се у случају префикса по-, уколико не дође до неке промене, вероватно показати у следећој или некој наредној књизи Речника). У шестотомном Речнику МС поступило се двојако: повисок и повиши су посебне одреднице, подобар и побољи такође, подаљи је дефинисан као „комп. од подалек”, потежи „комп. од потежак (без промењеног значења)”, потање „комп. од потанко” итд., док су у Речнику ЈАЗУ, на пример, под истом одредницом подебео обрађени подебео и подебљи, узимајући други облик као компаратив основног придева подебео. Треба имати у виду да разлика међу префиксираним придевима са позитивом у основи, с једне стране, и компаративом у основи, с друге стране, не постоји обавезно у свим контекстима и ситуацијама, како је тачно приметила Р. Стијовић (1996: 108) посматрајући значења придева повелик и повећи. Често ће ови облици имати исто значење. 

 У Правописном речнику српског језика М. Симића форма повећи обележена је као компаративни облик под одредницом повелик.

О облицима компаратива у описним речницима српског језика

649

Лексикографска дефиниција. – Будући да се компаративима са префиксом означава снижен степен интензитета одређене особине, количине и сл. који је утврђен од стране говорника у датој ситуацији, потенцијална колебања и недоумице у интерпретацији садржаја таквих придева нису одраз недовољне компетенције говорника или лексикографа, већ су резултат прагматичких фактора „који утичу на позиције градационих јединица у одговарајућем тренутку или ситуационом контексту” (Ристић 1999: 66). Због тога сматрамо прикладним у лексикографској дефиницији употребити семантички уопштене еквиваленте префикса – квантификаторе „прилично”, „нешто” и сл. и навести реч у основи. Семантизација придева према градуалној скали степена (на основу примера са префиксом по- из грађе за Речник САНУ). – Компаративна форма побољи означава степен интензитета особине изнад просека, као и виши степен у односу на облик компаратива од основног придева добар – бољи. Његов општи појмовни садржај могао би се представити збиром прилошког значења ’још’ (са вишим степеном интензитета) и садржаја основног компаратива, што ћемо илустровати следећим примерима компаратива наводећи и њихово значење: „који има више материјалних добара од осталих, имућнији, угледнији од других”: И ја … и много других жена све из побољих кућа, сеђасмо тамо на баиру и плакасмо (Шапч. 4, 150), „који се истиче по особинама, својствима и сл., још бољи од других”: Док ја продам хиљаду волова, ‫ ׀‬Побоље ћу начинит’ оружје (НП Вук 3, 453), Ја мислим, да Москов има и оружје и сабље побоље, рече његов противник (Каравелов Љ., Вила 1868, 101) итд. Компаративни облик прилога побоље по јачини степена налази се на скали градуелности нешто испод подобро, дакле супротно од очекиваног места; да је реч о извесном степену умањивања указује и употреба прилога мало испред прилога у компаративу: Случајно погледам мало по боље преда се на друм (Шапч. 11, 359). Сличну компаративно-градуелну парадигму имају и друге речи и облици са префиксом по-. Тако се, на пример, придев подаљи налази у следећем поретку степеновања од слабијег ка јачем: даљи, подаљи, подалек, далек, при чему се основним придевом далек означава највиши интензитет. Исто важи и за прилог подаље. Навешћемо неколико примера придева и прилога из грађе за Речник САНУ којима ћемо ово илустровати: У старим развалинама на оном подаљем брду ... живи ... усамљена девојка (Аџ. 2, 51), Мора бити да је на неки подаљи кладенац ишла (Степановић К., Пол. 1958, 16280–20); Наложимо добру ватру, искупимо се око ње наоколо, па плетиље ближе, а преље подаље (Весел. 7, 8), Имам пасоше за нас обоје ... па ћу да се склоним подаље (Ранк. С. 1, 204), Обе те области [Кварнерски

650

Владан З. Јовановић

залив и Чешка] биле су подаље од најживљих средишта словенске писмености (Ивић П. 1, 109) итд.

У следећем примеру употреба количинског прилога мало испред компаративне форме сигнализира да се ради о незнатном ублажавању интензитета садржаја основног придева: Црни Арапи задрхташе и одступише мало подаље (Велимировић 2002: 107). 4. Закључак На основу анализираних примера двеју врста компаративних форми, можемо извести следеће закључке. У начелу разликујемо два типа компаратива без обзира на то да ли је префиксиран или није. Први тип има наглашену граматичку функцију и долази у споју са поредбеним конституентом. Његово појмовно значење може се представити као ’виши/нижи степен у односу на оно што је садржано у поредбеном појму’. Други тип је компаратив без експлицитно датог поредбеног члана, којим се исказује известан, умањен интензитет појма, али слабији од оног садржаног у основној речи (позитиву). Префиксиране речи и према њима одговарајући облици компаратива, као што смо показали, употпуњују квантитативно и квалитативно широку и недовољно одређену скалу степена вредности у компарацији придева и прилога. Префиксирани облик компаратива такође може бити употребљен са поредбеним чланом, што иде у прилог чињеници да се префиксирани придеви са обликом компаратива у основи нису сасвим осамосталили, већ да су задржали примарну компаративну функцију: Каква ли га кажу? | Иман Хусеин одговара: Кажу да је побољи од брата (Њег. 4, 182). Када је реч о лексикографији, добро би било, иако то није једноставно и увек изводљиво, уз семантичко одређење лексичког садржаја компаратива дати и оно што граматикама недостаје – поред граматичких обележја приказати евентуално прагматички условљену квантификацију и степеновање на градуелној скали интензитета особине, својства и сл. Литература Велимировић 2002: Н. Велимировић, Духовни савети, Ваљево: Глас цркве. Грицкат 1995: И. Грицкат, О неким особеностима деминуције, Јужнословенски филолог, LI, 1–30.

О облицима компаратива у описним речницима српског језика

651

Јовановић 2016: В. Јовановић, Лексичко-семантички статус осамостаљеног (апсолутног) компаратива у српском језику, Научни састанак слависта у Вукове дане, 45/1, 313–322. Клајн 2002: И. Клајн, Творба речи у савременом српском језику. Први део: слагање и префиксација, Београд – Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна средства – Институт за српски језик САНУ – Матица српска. Кузњецова 1986: А. И. Кузнецова, Принципы морфемного анализа и построение словаря морфем, у: А. И. Кузнецова, Т. Ф. Ефремова, Словарь морфем русского языка, Москва: Русский язык, 3–19. Маретић 31963: T. Maretić, Gramatika hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika, Zagreb: Matica hrvatska. Маслова-Лашанска, С. С. Шведский язык, часть 1. . 17. 10. 2015. Мразовић 2009: P. Mrazović, Gramatika srpskog jezika za strance, drugo, prerađeno i dopunjeno izdanje, Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Николић 2002: М. Николић, Тешкоће при утврђивању одреднице у речницима српског језика, у: Дескриптивна лексикографија стандардног језика и њене теоријске основе, Београд – Нови Сад: Српска академија наука и уметности – Матица српска – Институт за српски језик САНУ, 49–56. Пипер 2002: П. Пипер, Степеновање у граматици и речнику (у српском и у другим словенским језицима), Зборник Матице српске за славистику, 61, 59–78. Пипер, Клајн 2013: П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Нови Сад: Матица српска. ПСЈ 2010: Правопис српскога језика, Нови Сад: Матица српска. Речник ЈАЗУ: Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, I–XXIII. Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1880–1976. Речник МС: Реч­ник срп­ско­хр­ват­скогa књи­жев­ног је­зи­ка, Нови Сад – Загреб: Ма­ти­ца срп­ска – Матица хрватска (I–III), Нови Сад: Матица српска (IV–VI), 1967–1976. Речник САНУ: Реч­ник срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка (досад изашло 19 књига), Београд: Срп­ска ака­де­ми­ја на­у­ка и умет­ но­сти, 1959– . Ристић 1999: С. Ристић, Неке карактеристике придева са префиксима о- и по- у савременом српском језику, Наш језик, 33/1–2, 57–67. Симић, М. Правописни речник српског језика. . 01. 09. 2016.

652

Владан З. Јовановић

Станојчић, Поповић 2008: Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српског језика за гимназије и средње школе, Београд: Завод за уџбенике. Стијовић 1983: Р. Стијовић, Префиксација придева у српскохрватском књижевном језику, Зборник за филологију и лингвистику, XXVI⁄1, 99–130. Стијовић 1996: Р. Стијовић, О компаративу придева с префиксима о- и по-, Наш језик, XXXI/1–5, 106–107.

Владан Йованович О формах сравнительных в толковых словарях сербского языка Резюме В статье автор рассматривает лексикографические процедуры обработки и представления сравнительных форм прилагательных и наречий в больших толковых словарей сербского языка, среди которых центральное место принадлежит Большому словаре Сербской Академии наук и исскуств. Основное внимание сосредоточено на двух типах сравнительной степени: 1) на сравнительную степень в абсолютном употреблении, как типологическую характеристику сербского языка, что сравнительная форма может выражать сложнее семантико-прагматическое содержание, когда сравнительная степень использована вне сравнения с признаком другого предмета (напр. виши друштвени слој, нижи човек, краће боловање) и 2) на форму сравнительной степени, которая возникла в процессе словообразовательной аффиксации (надаље, омањи, полакше, покраћи, подебљи, подаљи). Ключевые слова: сравнительная степень, сравнительная степень в абсолютном употреблении, сравнительная степень с приставкой, словообразование, значение, лексикография.

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41(082) 811.163.41:929 Гортан Премк Д.(082) ПУТЕВИМА речи : зборник радова у част Даринки Гортан Премк / уредник Рајна Драгићевић. - Београд : Филолошки факултет Универзитета, Катедра за српски језик са јужнословенским језицима, 2017 (Београд : Чигоја штампа). - 654 стр. : илустр ; 24 cm Радови на више језика. - Стр. 11: Уредничка белешка / Уредник зборника [Рајна Драгићевић]. Напомене и библиографске референце уз радове. - Библиографија уз сваки рад. - Резимеи на више језика. ISBN 978-86-6153-464-5 a) Гортан Премк, Даринка (1937-) - Зборници b) Српски језик - Зборници COBISS.SR-ID 232647948