Psihologija Kolokvijum 1.docx

Psihologija – kolokvijum I I Socijalna psihologija kao nauka 1. Socijalna psihologija i nauka Socijalna psihologija pokušava da razume zašto se ljudi ponašaju na određeni način, kako funkcionišu unutar grupe i zajednice, kako se na ljude utiče da promene svoja shvatanja i kako ih usmeravati da prihvate određena ponašanja. Socijalni psiholog Robin Akert (žensko) govori o efektu posmatrača – kako pri nekom događaju, situaciji, na ljude utiče ponašanje drugih ljudi u okolini (primer prevrnute jedrilice i Nereakcije ljudi što je uticalo na nju). Saznanja čoveka su zdravorazumska i podložna uobičajnim greškama, a naučna saznanja se zasnivaju na kritičkom mišljenju i pomažu u izbegavanju grešaka. I u nauci postoje različiti modeli naučne metodologije: 1. model ujedinjene nauke a) b) c) d) e) f)

na načelima logičkog pozitivizma čiji je osnivač Karl Poper; naglašavanje metoda; rezultat eksperimenta je nezavisan od istraživača; razgraničeno naučno i svakodnevno iskustvo; poricanje epistemološke razlike između naučnih disciplina; idelaizacija naučne objektivnosti.

2. model pluralizma nauke a) b) c) d) e)

principe postavio Ludvig Flek; naglašavanje uvida; potreba za intersubjektivnom saglašnošću oko rezultata; nema drastične razlike između svakodnevnog i naučnog; značaj specifičnog iskustva, metoda i kriterijuma naučnosti u različitim naučnim disciplinama; f) razvijanje osetljivosti u okviru posebnog naučnog iskustva.

1.1. Duh vremena i socijalna psihologija Socijalna psihologija (i psihologija) nastale u doba modernizma/moderne (19. i prva polovina 20. veka). Modernizam/eksperimentalna socijalna psihologija/ karakteriše: 

promovisanje demokratije (pravo građana da upravljaju sudbinom);

   

liberalni individualizam (pravo čoveka na privatnost, slobodu govora i slobodu veroispovesti); liberalni humanizam (ljudi svojim naporima treba da učine svet boljim); racionalizam (nauka je jedini izvor znanja koji treba da pobediti iracionalnost – misticizanm pranoverje); nauka je bila izvor znanja – idela nauke predstavljen modelom ujedinjene nauke koji se bazira bas na eksperimentu pa se pravac nazivao – eksperimentalna socijalna psihologija.

Postmodernizam/kritička socijalna psihologija/ karakteriše:       

u drugoj polovini 20. veka – reakcija na modernizam; (sa)znanje je proizvod određenog diskursa i tumačenja, a NE postoji objektivna realnost i apsolutna istina; ne postoji istina za sve, već različite istine; znanje se ne otkriva već konstruiše; postoji više različitih znanja o istoj realnosti zbog razlike u tumačenjima, upotrbljenim značenjima; naučno znanje je moćno jer ima realnu opasnost od zloupotrebe jer se pretstavlja kao vrhumsi kritetijum znanja; pravac – kritička socijalna psihologija.

1.2. Modeli naučne metodologije i istraživačke strategije Istraživačke strategije prema Bleikiju se zasnivaju na različitim istraživačkim logikama i mogu da se izdvoje 4 strategije:    

indukcija; dedukcija; retrodukcija; abdukcija.

Model ujedinjene nauke karakterišu indukcija i dedukcija. (UID) Model pluralizma nauke se koristi retrodukcijom i abdukcijom. (PRA) 1.2.1. Indukcija i dedukcija – koristi model ujedinjene nauke Indukcija je naučna strategija koja se bazira na izvlačenju zaključaka iz posmatranja i uoštavanja. Ima 4 faze: 1. posmatranje i beleženje činjenica (izbegavanje selektivnosti); 2. analiziranje, poređenje i klasifikacija činjenica (izbegavanje pretpostavkom); 3. izvođenje uopštenosti o odnosima između činjenica;

povezanosti

sa

4. provera uopštavanja daljim posmatranjem činjenica. Deskriptivna istraživanja su ona koja se baziraju na indukciji. Prvi korak u modelu ujedinjene nauke. Primer vizuelna emisija – oko emituje energiju i na taj način mi vidimo stvari – pozitivna uverenja kod velikog broja ispitanika – više pozitivnih uverenja kod osnovaca nego kod studenata – potitivna uverenja i kod odraslih gde je zaključak da edukacija ne utiče na promenu pogrešnih uverenja. Dedukcija je naučna strategija koja se bazira na proveri pravila i predviđanja izvedenih iz teorija na takav način da mogu da budu opovrgnuta. Ima 4 faze (Poper se bavio): 1. svet funkcioniše po određenim zakonima i cilj je otkriti te zakone; 2. teorije se stvaraju da objasne zakone, a hipoteze se proveravaju da se ustanovi odnos uzroka i posledice; 3. nije moguće nedvosmisleno utvrditi zakone – mogu se eliminisati pogrešne teorije i aproksimativno približiti istini; 4. ne možemo biti sigurni u dosadašnje teorije koje su prošle test opovrgljivosti istine, mogu da se prihvate samo kao privremene. Primer vizuelna emisija – hipoteza da edukacija ne utiće na uverenja – ispitivanjima posle edukacije došli do tog zaključka – dodatna istraživanja zaključili da može da postoje pogrešna uverenja i pored edukacije, da se ne uoči nesklad između njih jer uverenja nastaju na osnovu fenomenološkij iskustava. Orijentacija ka spoljašnjim dražima i dinamički karakter viđenja objašnjavaju nastanak uverenja o vizuelnoj emisiji. Model ujedinjene nauke – između stvari i pojava u spoljnom svetu i ljudskog znanja o njim postoji direktan odnos jedan na jedan. Eksperimetnalna socijalna psihologija – socijalni svet je „tamo napolju“ odvojen od ljudske akcije i čine ga socijalni događaji i pojave koje su zakonito povezane. Indukcijom se posmatra socijalni svet i prepoznaju se sistematska pravila kako bi se uopštavali univerzalni zakoni. Dedukcijom se razvijaju teorije kojma se otkrivaju univerzalni zakoni kroz proveru hipoteza koje se mogu opovrgnuti. 1.2.2. Retrodukcija i abdukcija – koristi model pluralizma nauke Kod modela pluralizma nauke naglasak je na uvidu (ne na metodu). Filozofija u pozadini modela pluralizma nauke je socijalni konstruktivizam. Socijalni konstruktivizam kaže da se socijalni svet konstruiše pridavanjem značenja socijalnom svetu – eksternalizacija. Tako nastali konstrukti i socijalne institucije počinju da se posmatraju kao realni (objektifikacija/postvarenje) i takav svet se spoznaje, razume i usvaja od strane pojedinca kroz proces socijalizacije i akulturacije (internalizacija).

Retrodukcija je naučna strategija bezirana na uočavanju sistematskih pravilnosti u socijalnim akcijala ili socijalnim pojavama da bi se uvidela i razumela struktura i mehanizmi koji ih proizvode. Postoji sličnost indukcije i retrodukcije – obe izvlače zaključke iz posmatranja. Razlika je u: 1. posmatranju socijalnog sveta – odnos 1:1 između prirode i otkrića i socijalnog sveta konstruisanog od strane socijalnih aktera pretpostavke o strukturama i mehanizmima koji stvarajju socijani svet; 2. u razumevanju procesa saznanja - kao uopštvanja o odnosima izeđu činjenica ili kao naslućivanja struktura i mehanizama koji pomažu u razumevanju socijalne realnosti. Postoje dve faze retrodukcije: a) faza eksploatacije: uočavanje i posmatranje intrigantnih pravilnosti koje obećavaju uvid; b) faza teoretisanja: stvaranje objašnjenja semiotičkih mehanizama i struktura koje proizvode pravilnosti. Abdukcija je naučna strategija bazirana na prorađivanju nagoveštaja kako be se konstruisala nova teorija koja na smislen način objašnjava neočekivane pojave. Dovodi do novih uvida u razumevanju aspekata stvarnosti generalno. Pojam abdukcije se približava stvaralaštvu (otkriće Penicilina na osnovu prrimećenih promena na kulturi biljaka). 1.3. Modeli naučne metodologije u socijalnoj psihologiji Savremena socijalna psihologija ima dva modela naučne metodologije (ima i tabela): eksperimentalni(model ujedinjene nauke) i kritički(model pluralizma nauke). Eksperimentalni model naučne metodologije u socijalnoj psihologiji a) b) c) d) e) f) g) h) i) j)

ideologija na kojoj se zasniva – modernizam; metodološki metod – metod ujedinjene nauke; naučna strategija – hipotetičko-deduktivno proveravanje teorija; istraživač – bez emocija, apolitičan; ključno pitanje – istinitost (sa)znanja; standardi – tradicionalni, dobro ustanovljeni; vrste (sa)znanja – objektivno, univerzalno; usmerenost istraživanja – nomotetsko; socijalni svet – nezavistan od ljudi; predmet (sa)znanja – činjenice iz socijalnog sveta koje otkrivamo.

Kritički model naučne metodologije u socijalnoj psihologiji: a) b) c) d) e) f) g) h) i) j)

ideologija na kojoj se zasniva – postmodernizam; metodološki metod – metod pluralizma nauke; naučna strategija – upotreba abdukcije za razumevanje anomalija; istraživač – pokrenut ideologijom i ne poriču se emocije; ključno pitanje – upotrebljivost (sa)znanja ko kako, zašto, koji cilj; standardi – moderni, podložni diskusiji; vrste (sa)znanja – pluralističko, zavisi od vremena i kulture; usmerenost istraživanja – idiografsko; socijalni svet – zavisan od ljudi; predmet (sa)znanja – konstrukcije koje stvaraju ljudi da bi dali značenje činjenicama.

1.4. Preteče dva suprotstavljana pogleda na čoveka i socijalni svet *Viljem Mekdugal spada u osnivače socijalne psihologije i on je preteča eksperimentalne socijalne psihologije. On je prihvatio mišljenje koje je tada vladalo da je civilizacija proces da se čovek odvoji od svoje primitivne prirode. Pod uticajem darvinizma evoluciju je posmatrao od primitivnih ljudi kojima gospodare instikti, preko tradicionalnih koji su robovi društvenih propisa, do modernih gde ljudi imaju sisteme samoregulacije. Ljudsko ponašanje zamislivo da objasni i predviđa na osnovu otkrivenih univerzalnih zakona. Pozadina ove teorije – rasističko uverenje o izuzetnosti zapadnog sveta. *Viljem Džejms je preteča kritičke socijalne psihologije. On je tvorac termina tok svesti – sveukupnost sadržaja psihičkog života (misli, osećanja, ideje, slike) koje koegzistiraju na nekom nivou. Tranzitivnost – većina datih sadržaja postoji van svesti. Supstantivnost – kada smo svesni nekog od datih sadržaja. Džejms je smatrao da je nemoguće istraživati sadržaje psihičkog života u stanju tranzitivnosti već samo u stanju supstativnosti. Kaže da je čovek samosvesno biće koje aktivno i ciljano osmišljava svet oko sebei ima sposobnost za slobodnu volju.

2. Predmet proučavanja socijalne psihologije Socijalna psihologija je bazična psihološka disciplina koja proučava socijalnu prirodu čoveka i čoveka u socijalnom okruženju. Postoje 3 grupe istraživačkih problema: 1. socijalna kognicija; 2. socijalno učenje – socijalizcija; 3. socijalna interakcija i socijalne grupe. 1. Socijalna kognicija (ranije se nazivala socijalna percepcija, ali je termin bio manjeobuhvatan) – istraživanja kogntivnih procesa povezanih sa socijalnim okruženjem: istražuju se procesi kojima opažamo i procenjujemo sebe i druge, objašjavamo tuđe i naše ponašanje i formiramo stavove o socijalnim objektima. Na socijalno tumačenje najčešće utiču 2 motiva: a) potreba da o sebi imamo dobro mišljenje; b) potreba da spoznamo istinu koliko god je moguće odnosno potreba da budemo u pravu. Primer – Lindon Džonsons, Vijetnamski rat – bombadovanje ili prekidanje – bombardovanje – potreba za samoopravdanjem nadvladala je potrebu da se postupi ispravno. 2. Socijalno učenje/socijalizacija – oblast istraživanja formiranja i razvoja čoveka kao socijalnog bića, tj kako društvo utiče na formiranje čoveka i njegovo uklapanje u socijalnu sredinu. U novije vreme se ovo naziva i socijalna razvojna psihologija. Primer – testovi inteligencije i obećavajući učenici – naša očekivanje ometaju opažanje socijalnog sveta, a mogu i da promene produ socijalnog sveta. 3. Socijalna interakcija i socijane grupe – oblast istraživanja koja obuhvata oblike ponašanja prema drugim ljudima (prosocijalno i agresivno ponašanje), unutargrupnu i međugrupnu interakciju, socijalni uticaj u grupama i grupni učinak. Posebne oblasti su istraživanja:  

interpersonalne privlačnosti i intimnih odnosa; odnos saradnje i takmičenja među ljudima.

Komunikacija je osnovno sredstvo interakcije i kao takva je glavni predmet istraživanja. Primer – masovno ubistvo u sekti. Dve stvari utiču u tumačenju ljudskog ponašanja:  

individualne osobine ličnosti; uticaj socijalne sredine;

gde se došlo do zaključka da uticaj socijalne sredine može da bude presudan odnosno jači. Primer – igre takmičenja ili saradnje – većina se ponašala u skladu sa nazivom igre, a ne u skladu sa svojstvima svoje ličnosti. Nikola Rot – definicija socijalne psihologije, razdvojena na elemente:    

naučna disciplina koja proučava uticaj socijalnih činilaca; na ponašanje: pojedinaca, pojedinaca u neposrednoj interakciji; i ulogu psiholoških karakteristika ljudi u društvenom zbivanju; psihološke pojave i njihove manifestacije u postupcima i proizvodima ljudi i u vezi sa socijalnim društvenim pojavama – neposredna socijalna inerakcija ljudi, kada socijalne pojave utiču na psihičke ili psihičke na socijalne.

Goldon Olport – drugačija definicija socijalne psihologije, opet razdvajam na elemente:   

to je naučno istraživanje; aktuelno, zamišljeno ili podrazumevano prisustvo drugih; i njihov uticaj na misli, osećanja i ponašanja pojedinaca.

Paradoks i ironija – i socijalni psiholozi i njihova istraživanja pod uticajem socijalne sredine i vremena u kom žive.

2.1. Istorija socijalne psihologije Nastanak socijalne psihologije se vezuje za prvu polovinu 20. veka. Preteče su postojale u drugoj polovini 19. veka sa dve teorije – etno-psihologija i psihologija mase, obe su bile zasnovane na opažanju i pažnju su usmeravale na društvo više nego na pojedinca pa su opale pojavom eksperimenta. 1. Etno-psihologija     

proizvod nemačkog duha – interesuje ih duh nacionalne kulturne zajednice i njen uticaj na pojedinca; proučava – jezik, mitove, običaje; polazna pretpostavka – ljudi teže da veruju i vrednuju u skladu sa socijalnom grupom kojoj pripadaju (kolektivno iznad individualnog); nakon formiranja Nemačke u drugoj polovini 19. veka; jezik značajno sredstvo jačanja grupnog identiteta i načina posmatranja sveta.

2. Psihologija mase  

francuska i italijanska misao; predstavnik je Gustav Le Bon;

    

predmet interesovanja – proučavanje ponašanja mase i doživljaja koje pojedinci imaju u masi – zašto se normalni pojedinac ponaša abnormalno pod uticajem mase; fenomeni – sugestije, imitacije i mentalne zarze; Francuska revolucija konkretan podsticaj; grupno mišljenje – formira ga masa i briše individualnost, pojedinci se ponašaju primitivnije; uticaj elite na promene uverenja vrednosti i ponašanja šire populacije.

3. Socijalno-psihološki individualizam            

 

    

razvijen u Americi – pojava biheviorizma i eksperimentalnog pristupa u psihologiji; područje istraživanja – stavovi – uvođenje skala stavova, merenje u ovoj oblasti; Kurt Levin – upotreba eksperimenta u istraživanju ponašanja ljudi u grupi; Kurt Levin – primenjivao teoriju polja u istraživanju – bazirana na geštaltizmu u psihologiji; Kurt Levin – uveo akciona istraživanja koja označavaju rad sa grupama u svakodnevnom životu i praćenje promena u njihovom ponašanju, uverenjim i ostalim pokazateljima; Muzafir Šerif i Solomon Aš – istraživali konformizam; Stenli Miligram – istraživao poslušnost prema autoritetu sa ponašanjima koja mogu da nanesu povrede drugima; Filip Zimbardo – istraživanje igranja uloga čuvara i zatvorenika – morali da prekinu zbog uživljavanja u ulogu koja je dovela do preteranog nasilja; potvrdilo ulogu socijalne situacije na ponašanje pojedinca; druga polovina 20. veka – prelazak na kognitivnu orijentaciju; Leon Festinger – teorija kognitivne disonance – istraživanje altruističkog i agresivnog ponašanja, donošenja odluka u grupama, intergrupno ponašanje; posledice Drugog svetskog rata: prebeg naučnika, problem poslušnosti i nepostojanje istraživačkih centara u Evropi već postojanje malog broja centara koje je otvorila Amerika; razlike između američkog i evropskog psistupa socijalnloj psihologiji; američka socijana psihologija – individualna, etnocentrična i labaratorijski orijentisana, manje istorijska, interesuje ih socijalna kognicija za razumevanje socijalno-psiholoških problema; evropski psiholozi – bazirani na grupne faktore i socijalni uticaj na ponašanje pojedinaca u grupi; prvi značajni socijalni psiholozi Evrope – Henri Tajfel i Serž Moskovici; Tajfel – teorija složenog identiteta da bi se razumeli međugrupni odnosi; Moskovici – uticaj manjine na promene u stavovima drugih ljudi koje vode socijalnim promenama; Moskovicijeva istraživanja – počeci kritičke socijalne psihologije – posmatrao socijalne predstave kao međuvezu kolektivnih i individualnih predstava – proučavao



svakodnevnom upotrebom psihoanalitičkih pojmova itražio razlike laičke upotrebe pojava kao što su kompleks i ekspertske upotrebe; u novije vreme socijalna psihologija ima široku primenu: psihologija lokalne zajednice, zdravstvena psihologija, kriminalistička psihologija, psihologija organizacije i psihologija ljudskih resursa.

3. Metode socio-psiholoških istraživanja 3.1. Osnovni metodološki pojmovi u psihologiji *Hipoteza/pretpostavka – tvrdnja kojom objašnjavamo odnos među pojavama. *Konstrukti/naučni pojmovi/apstraktni teorijski pojmovi – dobro definišu svaku pojavu (grupni pritisak, konfomizam). *Teorija – skup konstrukata (apstraktnih pojmova) zajedno sa pretpostavkama o međusobnom odnosima tih konstrukata. *Merenje – neophodno za istraživanje i precizno utvrditi način na koji će da se vrši, daje egzaktnost. *Operacionalno definisanje pojmova – putem operacija/radnji istaživač i ispitanik do detalja određuju ponašanje u uslovima istraživanja. *Varijabla – merljivi reprezentant/predstavnik konstukta koji se dobija operacionalnim definisanjem. Istraživanja u psihologiji mogu da budu: eksperimentalna i neeksperimentalna. *Eksperiment – idealan metod u nauci jer se izvode zaključci iz uzročno-posledične(kauzalne) povezanosti (eksplikativna istraživanja) i zadovoljava najstrožije kriterijume u nauci (namerno izazivanje pojave i kontrola svih drugih uslova). Eksperiment se dizajnira da bi testirao hipotezu koja tvrdi kauzalnu povezanost nezavisne i zavisne varijable. *Nezavisna varijabla – ona kojom istraživač upravlja/manipuliše/kontroliše. Njenom namernom promenom utvrđuje uticaj na zavisnu varijablu koju proučava. *Zavisna varijavlaa – ona za koju se očekuje da se menja sa promenama nezavisne varijable. Bitno utvrditi stepen generalizacije sa uzroka na populaciju koji je moguće procentualno odrediti u kojoj mei rezultati dobijeni na uzroku mogu da se primene i na populaciju i to se radi posebnim procedurama zaključivanja. *Populacija – jasno definisana grupa individua, jedinki ili pojava koja poseduje zajedničke obeležja.

*Uzorak – deo populacije na kojoj se sprovodi istraživanje. *Korelaciona istraživanja – neeksperimentalna metoda, povezanost između pojava, ali ne kauzalna veza. Pretpostavka – ako postoji dosledna i značajna korelacija između pojedinih oblika ponašanja to je zbog postojanja latentnog generatora ponašanja.

3.2. Vrste mera u socijalnoj psihologiji U socijalnoj psihologiji postoje dve vrste mera:  

mere samoopisa; mere ponašanja.

Mere samoopisa se dobijaju tako što osoba sama odgovara na pitanja istraživača tokom intervjua ili na upitniku. Mere ponašanja se dobijaju tako što istraživači posmatraju i beleže određena ponašanja. Primer – učenici vole matematiku – samoopis: odgovaraju na pitanja da li vole da rešavaju zadatke – ponašanje: koliko su matematičkih zadataka rešili u određenom vremenskom periodu. U novije vreme istraživači povezuju ljudska ponašanja sa funkcionisanjem mozga – mere parametre dobijene medicinskim aparatima – EEG/elektroencefalogram.

3.3. Vrste istraživanja u socijalnoj psihologiji Istraživanja se najčešće dele prema istraživačkim strategijama/eksplantornoj moći na:   

deskriptivna; eksplorativna; eksplikativna.

Kod socijalne psihologije: 1. deskriptivna – posmatračka DP; 2. eksplorativna – korelaciona EK; 3. eksplikativna – eksperiment EE. Posmatračka istraživanja: a) strategija – deskriptivna; b) cilj – upoznavanje sa pojavom, opis varijabli; c) omogućava – postavku hipoteze.

Korelaciona istraživanja: a) strategija – eksplorativna; b) cilj – utvrđivanje povezanosti između varijabli; c) omogućava – testiranje stepena povezanosti. Eksperimentalna istraživanja: a) strategija – eksplikativna; b) cilj – uzročno-posledični odnosi; c) omogućava – zaključivanje o odnosu između varijabli. Specifičnost istraživanja u socijalnoj psihologiji (posebno kod eksperimenta) je upotreba obmane i saradnika istraživača. Obmana se koristi da i se prikrila hipoteza i pravi smisao istraživanja kako isti ne bi uticao na ponašanje ispitanika u toku istraživanja. Nakon završetka istraživanja ispitivači s dižni da objasne zašto je korišćena obmana i koji je pravi smisao svega. Saradnik istraživača je osoba koja pomaže istraživaču tako što se pretvara da je ispitanik i ima zadatak da se ponaša na određeni način kako bi se stvorila potrebna socijalna situacija tokom istraživanja. Specifični istraživački dizajni ili oblici istraživanja koja se najčešće koriste u socijalnoj psihologiji: 1. Arhivska istraživanja – kada se istražuje događaj iz prošlosti ili se prikupljaju podaci radi poređenja. Velika mogućnost grešaka i pristrasnosti kod istraživača i kod učesnika koji se intervjuišu ili posmatraju. 2. Studija slučaja – iscrpna analiza pojedinca, grupa ili organizacija. Koristi se za retke slulajeve, neobične i one koje su edostupni drugim oblicima istraživanja. Velika mogućnost grešaka i pristrasnosti kod istraživača i kod učesnika koji se intervjuišu ili posmatraju. 3. Analiza diskursa – istraživanje diskursa, način na koji ljudi prenose značenja putem jezika. Moguće je otkriti stavove i osećanja koja ljudi kriju (rasistički) i analizirati različita razumevanja istog pojma koja su u svakodnevnoj upotrebi (ljubomora). 4. Anketiranje – do podataka se dolazi dobijanjem odgovora na pitanja koja se postavljaju usmenim(intervju) ili pismenim(upitnik) na velikim uzrocima. Brzo prikupljanje podataka o stavovima, osećanjima i ponašanjima ljudi. 5. Akciona istraživanja – prikupljanje podataka posmatranjem spontanog ponašanja ljudi. Postoje ograničenja u donošenju zaključaka zbog pristrasnosti istraživača i uticaja na tok događaja.

3.4. Upitnik i intervju Upitnik i intervju su psihološke istraživalke tehnike kojima se do podataka dolazi dobijanjem odgovora na postavljana pitanja. Upitnik je pismeni način, dok se intervju obavlja usmeno što pruža i praćenje neverbalne komunikacije ispitanika i čini glavnu razliku. Po svojim karakteristikama su bliži samoposmatranju, ali i posmatranje može da bude uključeno. Prednosti upitnika i intevjua u odnosu na metod posmatranja su: 1. proučavanje pojava nepristupačnih/nedovoljno pristupačnih posmatranju – stavovi, osećanja, želje, vrednosti; 2. okolnosti ne dozvoljavaju da se obavi posmatranje – sekte, nasilje u porodici; 3. prikupljanje podataka iz prošlosti; 4. ekonomičnost – kratko vreme, veliki broj podataka. 3.4.1. Osnovni uslovi (3) za upitnik i intervju kao istraživačke tehnike 1. Motivacija ispitanika da saopšti svoje podatke Najkritičniji uslov, najteže ga je kontrolisati i može da se menja tokom ispitivanja. Postoji više razloga zašto ljudi pristaju da daju odgovore i svrstani su u 6 grupa motiva: 1) Interesi ispitanika – njihovi odgovori imati uticaj na ishode do kojih im je stalo (mogu biti i negativno motivisani ako misle da pričaju uzalud i može se očekivati da se neke informacije prećute zbog toga što žele da prikriju negativnu sliku); 2) Interesovanja ispitanika – koliko im je tema zanimljiva, da li provocira intrizničnu motivaciju (ona koja je vezana za unutrašnje potrebe čoveka); 3) Potreba za samom komunikacijom – ljudi koji su usamljeni, najčešće penzioneri, oni koji vole da se nekome izjadaju, a nemaju kome ili oni koji vole da se njihovo mišljenje čuje; 4) Internalizovane norma – kada pomagati osobi u nevolji – ispitivač moli ispitanika da odgovori je mu je to bitno za istraživanje; 5) Materijalna nadoknada – vid ekstrizične motivacije (zadovoljenje spoljašnjih čovekovih potreba), kod nas nije u upotrebi, a i pokazalo se da to nije garancija valjanih odgovora na upitniku; 6) Pomaganje naučnog razvoja i dolazak do novih saznanja. Tokom ispitivanja istovremeno može da deluje više motiva i da menjaju snagu i smer delovanja – neki se zagreju, neki ohlade.

2. Sposobnost ispitanika da pruži relevantne informacije Ključno je da se razlikuje istraživačko pitanje od načina na koji će se doći do odgovora. Istraživačko pitanje je sadržano u formulaciji problema i ciljeva istraživanja i često se ne može direktno uputiti ispitaniku jer se neće dobiti potpuni i valjani odgovor (primer pacijent i lekar – ne pita se pacijent od čega je bolestan). Druga stavka je da li je ispitaniku poznata informacija koja se pitanjima traži. I poslednje je da li je on sposoban da tu informaciju saopšti (obrazovanje ispitanika, količina pažnje, emocionalna uključenost). 3. Razumevanje između istraživača i ispitanika Neophodno je korišćenje simbola sa istim značenjem. Pitanja u upitniku moraju da budu razumljiva, prilagođena populaciji i bez teških izraza.

3.4.2. Vrste podataka koji se prikupljaju upitnikom i intervjuom Prema vrsti pitanja koja se postavljaju postoji 6 kategorija: 1. utvrđivanje činjenica – pol, godine, sa kim živi...; 2. utvrđivanje uverenja o tome šta su činjenice – sadrži deo „po tvom mišljenju“ i tu se vidi da se traži stav, a ne stvarno stanje stvari; 3. utvrđivanje osećanja – simpatije/antipatije, „da li vam se dopada“; 4. otkrivanje standarda za akciju i ponašanje – trebaa da/ne treba da, i tako se stiče uvid u mišljenje ispitanika kako bi trebalo da se ponaša ili da bude stanje; 5. utvrđivanje podataka o ponašanju – ponašanje samog ispitanika (sadašnje i prošlo); 6. utvrđivanje svesnih razloga za uverenja, osećanja ili ponašanja – sadrže zašto i dobija se ugao gledanja; 7. Nenad Havelka i saradnici dodaju i ispitivanje želje i namere ispitanika.

3.4.3. Prednosti i nedostaci upitnika i intervjua Prednosti upitnika nad intervjuom: 1. 2. 3. 4.

ekonomičnost – ispituje se veći broj osoba, kraća je priprema, manja veština ispitivača; veća jednoobraznost – veća pouzdanost rezultata; veće uverenje ispitanika u anonimnost; manji pritisak prilikom odgovaranja – ispitanik razmisli pre nego što odgovori.

Prednosti intervjua nad upitnikom: 1. nedovoljno pismeni ili deca teško popunjavaju bez tuđe pomoći;

2. fleksibilnost – ako ne razume pitanje može da se preformuliše; 3. posmatranje reakcije ispitanika čime se validiraju odgovori – znaci neiskrenog odgovora; 4. pogodnije za emotivno obojena pitanja, ali zahteva iskusnog intervjuera da bi se ispitanik otvorio uopšte; 5. dobijaju se opširniji i potpuniji odgovori.

3.4.4. Izrada upitnika Napraviti razliku između pitanja za upitnik i za standardizovani intervju – izrada pitanja za upitnik ima svoje faze (6) od kojih svaka ima svoje karakteristike. Preduslov izrade – napisan projekat istraživanja sa precizno formulisanim: problemima, ciljevima istraživanja, hipotezama i varijablama. 1. Izrada nacrta upitnika Raščlanjavanje problema i varijabli na konkretne elemente/indikatore – Varijable se operacionalizuju. Pri operacionalizaciii je bitno držati se principa sistematičnosti i čvrste logičke veze (time se izbegava greška istaživača da se rukovodi principom asocijacija i zanimljivosti). 2. Izbor indikatora Optimalno vreme upitnika je 30 minuta. Prvo se odeđuje koliko se prostora posvećuje određenim varijabama/sa koliko indikatora se predstavljaju na osnovu: 1) važnosti varijable u datom istraživanju; 2) njene složenosti; 3) njenog karaktera (da li je psihološkog/subjektivnog ili opažajnog/objektivnog karaktera). Drugi korak je izbor konkretnih indikatora, gde se rukovodi sa 2 pitanja: 1) da li su navedeni indikatori u slabijoj ili jačoj logičkoj vezi; 2) da li dobro predstavljaju datu varijablu ili su indikatori još nečega. Moguća greška u ovoj fazi – ako istraživač razmišlja o izgledu upitnika pa biva suviše restriktivan. Bolje je planiranje veličine upitnika koja je veća za 30% pa se pri probnom ispitivanju sužava. 3. Formulacija pitanja Pitanje je konačna operacionalizacija varijable, a odgovor se kasnije tumači kao prisustvo/odsustvo varijable. Vodi se računa o tome ŠTA pita (smisao) i KAKO pita (verbalno oblikovanje).

3.A. Problemi vezani za smisao pitanja (4 – a,b,c,d) 3.A.a. Problem informisanosti Dolazi do izražaja kada se ispituju stavovi i uverenja o nekim društvenim pojavama (vrsta feudalnog uređenja). Da bi se izbegla stručnjačka greška (sklonost istraživača da pretpostavlja da ispitanik ima znanja koja su potrebna za odgovaranje na datom upitniku) i besmislena znanja (pitanja koja ispitanik ne razume pored dobre formulacije zato što nema potrebna znanja) u upitnicima se postavljaju kontrolna pitanja koja mere informisanost ispitanika ili se pitanja formulišu da ispitanik može da istakne svoju neobaveštenost. 3.A.b. Nepoznate reči i nejasan smisao Treba se rukovoditi principom „najslabije karike“ – pitanja se formulišu za najmanje inteligentne i najmanje obrazovane ispitanike ili tako da pitanje može da razume dete od 10 godina (primer reč često). 3.A.c. Pitanja referentnog okvira Referentni okvir se odnosi na kontekst koji se vezuje za neko pitanje (najčešće iskistveni kontekst). Problem se rešava tako što: 1) daje se uputstvo u kojem se kaže da se naredna pitanja odnose na određeni okvir; 2) u samom pitanju odredi sam referentni okvir – specifikacija pitanja; 3) postavi dodatno pitanje „zašto?“. 3.A.d. Problem društvene poželjnosti odgovora Osnovu ovoga čine – kulturne, tradicionalne vrednosti i moralne norme određenoog društva. Da bi se smanjio uticaj ovog problema: 1) osloboditi ispitanika straha da istraživanje nije anonimno – dobrom instrukcijom, traženjem što manjeg broja podataka, voditi računa u kom se kontekstu postavlja pitanje; 2) izbegavati reči sa snažnim emocionalnim nabojem na koje ispitanici odgovaraju bez razmišljanja; 3) dodaje se poseban uvod u pitanje koji ispitanika oslobađa od straha da da odgovor; 4) nekada se na upitniku dodaje posebna skala kojom se proverava tendencija davanja društveno poželjnih odgovora.

3.B. Problemi vezani za verbalnu formulaciju (2 – a,b) 3.B.a. Izbor tipa pitanja Pitanja se dele na ona: 1) otvorena (slobodan odgovor); 2) zatvorena (ponuđeni odgovori). Otvorena se dele na: 1) dihtoma (da/ne, tačno/netačno); 2) sa višestrukim izborom (imaju prednosti i nedostatke). Prednosti zatvorenih pitanja: 1) ekonomičnost – brza primena i obrada podataka; 2) bolje usmeravanje na predviđeni referentni okvir – doprinose razumevanju smisla pitanja; 3) strukturiraju oblast – fiksiraju elemente u skladu sa ciljevim istraživanja; 4) izbegnuti neprecizni i neodređeni odgovori. Nedostaci zatvorenih pitanja: 1) podstiču ispitanika da se opredeli za odgovor i kada nema stav/mišljenje ili kada nije informisan; 2) neadekvatni ili nedovoljni ponuđeni odgovori; 3) formalno isti odgovor može imati različita značenja za različite ispitanike. Otvorena pitanja pogodna za preliminarna i eksplorativna istraživanja jer pomažu da se predvide važne i relevantne kategorije odgovora. Zatvorena pitanja pogodna za eksplikativna istraživanja jer se odgovorima može potvrditi ili osporiti određena hipoteza. Eksplorativna istraživanja – ona koja imaju cilj da utvrde sva mogća objašnjenja ta neku pojavu. Eksplikativna istraživanja – ona koja imaju cilj da utvrde koja objašnjenja važe za datu pojavu. 3.B.b. Jezičko, rečeničko i kompozitno oblikovanje pitanja Preporuke koje su proizvod iskustva i treba ih se držati (5): 1) 2) 3) 4)

upotrebljavaj reči poznate svim ispitanicima; formuliši pitanja precino – da se dobiju tačno željeni podaci; izbegavati višesmislena i neodređena pitanja; izbegavaj pitanja koja sugerišu odgovor (pristrasna);

5) pitanja višestrukog izbora treba da imaju prikladne alternative – alternative realne (postoje u populacijii), iscrpne (pokrivaju sve mogućnosti) i jasno formulisane. 4. Oblkovanje upitnika – kroz 3 faze 1.faza: Određivanje rasporeda pitanja (strategija upitnika) Razlikuju se 2 aspekta strategije: psihološki i logički. Suština psihološkog aspekta – održavanje dobre motivisanosti tokom celokupnog vremena popunjavanja upitnika (vazna početna pitanja, kod nas su se dobro pokazala pitanja traženja saveta i pitanja o činjenicama). Ide se od lakših ka težim i složenijim pitanjima, a pored osetljivih pitanja se dodaje pitanje „zašto“ jer rasterećuje isptanika. Na kraju je poželjno ostaviti prostor da ispitanik sam dopiše nešto što bi želeo, a nije bio pitan od tokom upitnika i izražava se zahvalnost na saradnji. Logički aspekt – ne stavljati pitanja jedno pored drugog čiji odgovori uslovljavaju jedan drugi. 2.faza: Priprema instrukcije Instrukcija u početnom delu – opšta i odnosi se na osnovne informacije o istraživanju za koje se pretpostavlja da mogu povoljno da utiču na adekvatno ponašanje ispitanika u ispitivanju. Posebna instrukcija – tip pitanja u upitniku i kako se na njega odgovara, obično praćena primerom. 3.faza: Izbor tehničkog rešenja i vizuelno oblikovanje upitnika Vizuelni oblik je bitan motivacioni faktor i posvećuje mu se pažnja. Tehnička rešenja – jasno razlikovanje pitanja od odgovora. Treba da postoji lakoća u primeni i lakoća u obradi podataka (pored odgovora se upisuju šifre odgovora koje olakšavaju kasniju obradu). 5. Provera upitnika Neke greške se mogu otkloniti samo empirijskom proverom. Sprovodi se na manjem broju ispitanika (do 30) metodom standardizovanog intervjua kako bi se proverila razumljivost pitanja i kvalitet komunikacije. Proveravaju se odgovori na upitniku, gleda se raspored odgovora na pojedina pitanja i računa se interkorelacija među istorodnih pitanja. Vodi se računa o: 1) 2) 3) 4) 5)

distribuciji odgovora – slaganje sa poznatom distribucijom, primer - normalnom krivom; iskrivljena distribucija odgovora – većina odgovora sve ili ništa; veliki broj odgovora „ne znam“, „ne razumem“; veliki broj odbijanja da se odgovori; veliki broj dopisivanja pored odgovora.

6. Revizija upitnika i formiranje konačne verzije Ispravljaju se greške nađene tokom provere upitnika i određuje se vreme trajanja ispitivanja upitnikom na osnovu dobijenih pokazatelja. 3.5. Skale stavova Stavovi – relativno trajne unutrašnje determinante vrednosno polarizovanog (ili za ili protiv) ponašanja pojedinca u odnosu socijalne objekte koje su stečene neposredno ili posredno iskustvo sa tim objektima. Stavovi govore o tendencijama ljudi da se prema socijalnim objektima ponašaju na određeni način. Socijalni objekti mogu biti (9): 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.

društvena zbivanja – izbori; društvene institucije – školstvo; društvne organizacije – sportske; društvene grupe – etnička; društvene ideje – pravo glasa; društveni ciljevi – kontrola; proizvodi ljudske akcije – u umetnosti; druge osobe; mi sami.

Skala stavova su psihološke tehnike konstruisane po unapred postavljenim pravilima da omoguće precizno i pouzdano merenje stavova. 3.5.1. Konstuisanje skale stavova Da bi se konstruisala skala stavova treba razgraničiti 3 faze: 1. teorijska konceptualizacija stava kao psihološke pojave; 2. definisanje objekta prema kojem je stav usmeren; 3. izbor tipa skale. 3.5.1.1. Konceptualizacija stava Stav – složena psihilka pojava koja može da se raščlani na 3 komponente: 1. kognitivna – znanja, verovanja i uverenja koje subjekat ima o objektu stava; 2. afektivna – polarnost koju subjekat ima prema objektu stava; 3. akciona – spremnost subjekta da se ponaša prema objektu stava na način koji ide ili u njegovu korist ili na njegovu štetu. Luis Terston je stav redukovao na afektivno-evaluativni aspekt što je prihvaćeno iz 2 razloga: 1. svaka osoba lako razlikuje pozitivna od negativnih osećanja kojima reaguje na objekat;

2. osobe mogu da razlikuju osećanja s obzirom na intenzitet. Postupak redukcije stava na jednu komponentu – identifikacija svetske varijable. Karakteristike Terstonove stavske varijable – direkcija i intenzitet stava – polarizovanost i graduiranost osećanja o objektu stava. 3.5.1.2. Definicija svetskog objekta Definisanjem svetskog objekta se radi određivanje konkretnog stava koji želimo da merimo. Dve vrste pristupa u definisanju: 1. unidimenzionalan – jednostavan jer ima imenovanje svetskog objekta (primer: stav prema vojsci vlastite države) i nakon toga sledi pronalaženje i formulisanje što većeg broja iskaza o tom objektu; 2. multidimenzionalan – kod složenih svetskih objekata i sastoji se od raščlanjavanja socijalnog objekta na sastavne delove nakon čegaa se vrši izbor reprezentativnih elemenata i za svaki se formuliše evaluativni iskazi. Evaluativni iskazi – svi iskazi o objektu stava koji govore o tome šta neko misli i oseća prema datom objektu. Prilikom formulacije koriste se određeni modeli – jedan od osnovnih je Terstonov model evaluativnog iskaza X r V:   

X – stavski objekt; r – funkciona relacija (može da bude pozitivna ili negativna); V – vrednost za koju znamo da se bezrezervno prihvata u populaciji.

Primer odnosa prema crkvi:  

Verujem da crkva ima najveći uticaj na dobro vladanje i ispravan život. Mislim da je organizovana crkva neprijatelj nauke i istine.

Svetski objekt – crkva; vrednosti koje se bezrezervno poštuju – dobro vladanje i ispravan život i nauka i istina; relacija na prvom primeru pozitivna, na drugom negativna. 3.5.1.3. Izbor tipa skale Skala treba da adovolji uslov da pripada intervalnoj mernoj skali što može da se postigne na 2 načina: 1. razvio Terston – skala naizgled jednakih intervala; 2. razvio Rensis Likert – sumaciona skala.

1. Skala Terstonovog tipa – diferencijalne skale Prvi konstruisao skale za merenje stavova po ugledu na psihofizička merenja diferencijalnog praga draži i zato se njegova skala stavova naziva diferencijalna skala. Sadrži niz iskaza (20-40) koji pokrivaju zamišljen kontiuum stvova od kranje negativnog do krajnje pozitivnog stava. Kao standardna daž uzima se stav ispitanika, a on je dužan da stav proceni u odnosu na manji broj tvrdnji koje su približno slične njegovom stavu. Izrada skale ima sledeće faze (5): 1. sakupljanje reprezentativnog uzorka iskaza – litertura, razgovor, novine; 2. analiza, ocena i redigovanje iskaza – formiranje preliminarne liste (sadržinska, logička i jezička analiza i formira se preliminarna lista 100-150 iskaza); 3. sortiranje iskaza – u 11 pretinaca od A do K, gde je A najviše uvažavanje svetskog objekta, a K najjače potcenjivanje svetskog objekta; 4. izračunavanje skalnih vrednosti – medijana i kvartilna devijacija kao statističke mere za svaki iskaz; 5. izbor konačne liste – odbacuju se iskazi sa velikom devijacijom. Kritike – prooblematična uloga procenjivača i to što su a priori konstuisane. Prednost – imaju prirodnu nulu i po pet stepeni diferencijacije na svaku stranu. 2. Skale Likertovog tipa – sumacione skale Dao ovaj tip skale da bi otklonio nedostatke Tersenove skale. Prednosti:  

jednostavnija komunikacija; eiminisanje procenjivaca i a priori provera na osnovu odgovora ispitanika.

Postoji 7 faza izrade ove skale: 1. sakupljanje reprezentativnog uzorka iskaza (kao kod Tersona); 2. analiza, ocenjivanje i redigovanje iskaza (isto); 3. sortiranje iskaza – razlika: ne uključuju se neutralni i ekstremi iskazi, a objek stava ne mora eksplicitno da se ppominje u iskazu, svakoj tvrdnji se dodaje lista ponuđenih odgovora, uobičajna je petostepena: uopšte se ne slažem – uglavnom se ne slažem – neodlučan sam – uglavnom se slažem – potpuno se slažem; 4. zadavanje preliminarne liste ispitanicima – reprezentativna grupa 100-200 ispitanika odgovara zaokruživanjem; 5. bodovanje odgovora – ili svaki odgovor redom dobije sledeće brojeve 1,2,3,4,5 ili se bodovi izvedu iz proporcije zaokruživanja odgovora uz pomoć z-skorova;

6. utvrđivanje diskriminativnosti iskaza – računa se diskriminativna moć iskaza ili se računa korelacija ajtem-total; 7. izbor konačne liste – odbacuju se nediskriminativni iskazi i odlučuje se o konačnom broju iskaza skale 5-20. Ispitanikov stav – ukupnim zbirom poena dobijenim na svim iskazima pa se zato zove i sumaciona. Karakteristike – dobre merne karakteristike i široka primena(meri i vrednosti, interesovanja, crte ličnosti). Nedostaci – nema nultu tačku (ili je pozitivan ili je negativan stav) i jednodimenzionalna je (isti skor ne znači isti stav). Postoje i skale Gutmanovog tipa (kumulativne skale) i Bogardusova skala (skala socijaln distance).

II Socijalna kognicija 1. Socijalna kognicija ili socijalno opažanje Socijalnu psihologiju interesuje: 1. koji socijalni i socijalno-psihološki činioci utiču na proces opažanja – kultura, jezik, socijalno iskustvo, pripadnost društvenim grupama; 2. kako opažamo socijalne objekte i socijalna zbivanja - objekt je sve ono što može da deluje na naša čula. Socijalni objekti su oni objekti koji su sastavni deo sovijanog živoza ljudi. Razlikujemo da li je reč o samoopažanju, opažanju osoba, grupa i grupne pripadnosti ili dnosa osoba, grupa ili međugrupnog odnosa. Socijalno opažanje/percepcija – je stariji termin, smatra se neadekvatnim jer pijave na koje se odnosi nisu isključivo vezane za prijem senzornih informacija već uključuju i složene kognitivne proces prijema, obradu podataka kojima saznajemo i ocenjujemo socijalne objekte. Socijalna kognicija – adekvatniji termin, kognitivne strukture i procesi koji oblikuju razumevanje socijalnih objekata i situacija i po tome upavljaju našim socijalnim ponašanjem. Pretpostavlja se da se odvija na osnovu unutrašnjih predstava/reprezentacija o socijalnim objektima i situacijama. Postoje 4 faze socijalne kognicije (primer „silovatelj“): 1. 2. 3. 4.

opažanje informacija iz socijalne sredine; konstruisanje predstava na osnovu iskustva; upravljanje predstavama i njihov uticaj na ostale aspekte pažnje i kognicije; odluke, sudovi, namere i ponašanja – rezultat prethodnih faza.

Postoje infomacije koje pripadaju spoljšnjoj sredini (faza 1 i 4) i one koje pripadaju unutrašnjoj sredini (faza 2 i 3). 1.1. Čovek kao socijalni mislilac Kratka istorija istraživanja socijalne kognicije – započeta Ašovim istraživanjem socijalne percepcije – različiti pristupi poimanja čoveka kao subjekta (6) koji socijalno misli. 1. Dosledna osoba Čovek kao biće koje teži da se ponaša u skladu sa svojim stavovima i uverenjima. Razum je osnovna struktura u spoznaju sovijalnog sveta. Čovek svesno biće koje sa razlogom usmerava svoju delatnost i ima kontrolu nad njom. Teorija kognitivne disonance Leon Festinger – primer ovog pristpa: Nekada između dva ili više saznanja o istom objektu (ili između uverenja i ponašanja) dovodi do neugodne psihilke napetosti koja može da se smanji ako nađemo rešenje kojim se suprotnosti usklađuju (lisica i grožđe – kiselo grožđe, opravdavanje odustanka).

Racionalizacija je nalaženje razumnih razloga koji opravdaaju akciju i najčešće se koristi da se održi privid doslednosti. Hipoteza minimalnog opravdanja akcije – Festinger – objašnjenje promene stava. Ako se ljudi navedu na određeno ponašanje i njihovo ponašanje bude minimalno nagrađeno očekuje se da će učvstiti stav koji je u skaladu sa tim ponašanjem (primer eksperiment i $). 2. Naivni naučnik Naivni – jenostavan, prirodan, bez većeg iskustva. Čovek se ponaša kao naučnik koji informacije obrađuje u skladu sa svojim uverenjima i iskustvima – racionalno i svesno biće. Razlika od dosledne osobe – čovek proverava svoje pretpostavke o sovijalnim objektima da bi stvorio sliku socijalnog sveta. Teorija o formiranju impresija Solomona Aša – geštaltista (teži da stvori celovitu sliku objekata i kada ima mali broj informacija o istom). Potvrdio da ljudi imaju holistički(celovit) pristup obradi informacija – kada saznajemo pojedine informacije, poredimo sa svojim teorijamaa i tako stvaramo impresiju o drugima. Implicitne teorije ličnosti – one koje se odnose na pretpostavke o drugim ljudima. Implicitno = ono što se podrazumeva, da čovek ne iskazuje eksplicitno(jasno) teorije već automatski, nesvesno. Postoje zakonitosti u procesu formiranja imresija o drugima: 1.zakonitost: Centralne osobine su one osobine ličnosti koje značajnije utiču na formiranje impresije o drugima od ostalih osobina i koriste se u opisivanju drugih ljudi. Periferne osobine su one osobine ličnosti koje su manje značajne od centralnih. Primer: topao/hladan – tiče se nove dimenzije ličnosti koja do tada nije bila poznata i naginje ka socijalnoj dimenziji dok ostale osobine sa Ašovog spiska naginju dimenziji intelektualnosti. Dvodimenzionalni model socijalno/intelektualno – promena centralne osobine utiče na procenu socijalnih osobine, ali ne i na procenu intelektualnih osobina jedne osobe. 2.zakonitost: Efekat primarnosti – osobina koja je prva u nizu će znalajnije uticati na impresiju o drugome nego osobina koja je kasnija. Pored redosleda utiče i funkcionalna relacija – odnos sadržaja prethodne osobine u odnosu na sadržaj naredne osobine. 3. Obrađivač informacija Suprotan od pethodnih pristupa – čovek objektivno obrađuje podatke onako kako prisižu – Norman Anderson – formiranje impresije se može tumačiti suprotno Ašovom objašnjenu.

Čovek obrađuje svaku narednu informaciju i pridaje joj određenu vrednost. Konačna impresija može da bude:  

aditivni model – funkcija zbira vrednosti; model proseka – funkcija preseka vrednosti.

Kritike prethodna 3 pristupa – čovek se često ponaša po automatizmu i nesvesno, racionalnost manje zastupljena nego što je pretpostavljena, mala verovatnoća da ljudi teže sistematskoj analizi podataka. 4. Motivisani taktičar Čovek teži ekonomičnosti i efikasnosti, a ne podrobnoj obradi informacija koje prima. Prednost imaju informacije koje se ističu jer se na osnovu njih brže zaključuje. Postoji i primena različitih strategija u zavisnosti od situacije u kojoj se vrši procenjivanje. Suzan Fiske i Šeli Tejlor – u nevažnim okolnostima se ljudi rukovode stereotipnim gledištima pa će biti pristrasni, ali i efikasni u svojim procenama što se zove kognitivna lenjost. Motivisani taktičar – u situaciji kada zavise od drugih ljudi, kada imaju više vremena ili su motivisani na drugi nalin pažljivo biraju strategiju i vrše procene drugih. Model kontinuuma u formiranju impresije – ljudi na druge reaguju tako što ih svrstavaju u određenu kategoriju, a onda odmeravaju primljene informacije u odnosu na pretpostavljenu kategoriju. Faza inicijalne kategorizacije – početak formiranja impresije. Tokom vremena nove informacije se usklađuju sa inicijalnom kategorijom i moguća su 3 ishoda: 1. potvrda kategorije - ako se uklapaju u kognitivnu šemu – kategorijalne informacije; 2. rekategorizacija – ako se nove informacije tiču pojedinca i ne uklapaju se u kognitivnu šemu – individualne informacije – traži se nova kategorija ili potkategorija; 3. postepena integracija – ne omogućavaju jednostavno svrstavanj u kategoriju, postepeno se formira predstava o osobi. 5. Intuitivni advokat Ljudi radije vide svet kako bi želeli da izgleda nego što se trude da ga upoznaju kakav je zapravo. Socijalne informacije se interpretiraju u skladu sa ličnim motivima i predubeđenjima – manipulacija (kao kod advokata) da bi potvrdili svoje viđenje socijlanog sveta. Primer – selektivna pažnja.

6. Osećajni učesnik Značaj emocija u socijalnoj kogniciji i socijalnom ponašanju. Osećanja usmeravaju pravac našeg sećanja, koje informacije će biti istaknute pri procenjivanju socijalnih objekata, usklađuju procenu nejasnih informacija sa afektivnim sadržajem...

2.2. Predstave – osnov socijalne kognicije Predstave su posledica selektivog broja informacija i tako se i razlikuju od čoveka do čoveka. 4 osnovna modela prema Eliotu Smitu. 2.2.1. Model asocijativne mreže Smislena povezanost informacija preko međusobno povezanih čvornih tačaka. – kada se aktivira jedna informacija ona kativira ostalne informacije sa kojima je povezana – objašnjava funkcionisanje stavova, stereotipije i uticaja očekivanja na pamćenje. 2.2.2. Kognitivne šeme Kognitivne šeme – kognitivne strukture koje predstavljaju organizovano znanje o nekom domenu iskustva/konceptu i utiču na percepciju, pamćenje i zaključivanje. One su subjektivna teorija formulisana na osnovu iskustva u određenom domenu socijalnog sveta. Osnovna funkcija – služe kao obrazac za razumevanje konkretnog iskustva. Kad se šema pokrene aktiviraju se svi delovi iste – dolazi do izražaja u nejasnim i nedorečenim stvarima, organizaciji pamćenja. Obrađeno iskustvo može imati više šema istovremeno – manje ili više usklađenih. Iskustvo može da pokrene suprotstavljene šeme i tada je interpretacija različita (svađa muškarca i žene na ulici). Sandra Bem – primenila teoriju šema na studije roda. Po toj teoriji šema roda je formirana na osnovu kulturnih konvencija koje se tiču rodovskih razlika. Šeme nastaju procesom generalizacije tako što se iz iskustva sa određenim socijalnim objektom uopštavaju osobine objekata i sortiraju kao bitne i posebne. Šeme odgovaraju procesu kategorisanja/klasifikacije koji poptima hijerarhijsku formu između kategorija višeg i nižeg reda. Pripadnost kategorijama je probabilistička – uključuje stepen verovatnoće, a primerci u kategoriji se razlikuju po stepenu tipičnosti.

Prototip – najtipičniji predstavnik kategorije, nosilac apstraktnih karakteristika kategorije koju predstavlja. Ostali objekti se svrstavaju u kategorije po sličnosti sa prototipom. 2.2.3. Egzemplari Vidi nastanak šema kroz pamćenje specijalnih slučajeva koji pripadaju određenoj kategoriji. Specifičnost ovog modela je mogućnost aktiviranja egzemplara istovremno što omogućava paralelnu obradu informacija na osnovu grupe egzemplara. Model je fleksibilan jer se za različite situacije aktiviraju različiti egzemplari. Objašnjava selektivnost pažnje – usmerava se u skladu sa egzemplarom koji je aktiviran. Objašnjava i fenomen skorašnjosti – oni koji su u skorije vreme bili aktivirani imaju veću verovatnoću da će ponovo biti aktivirani u odnosu na one koji dugo nisu bili aktivirani. Primenu ima u predstavama koje pojedinac formira o grupama – predstave o grupama kojima čovek pripada se formiraju na osnovu egzemplara, a o onima kojima ne pripada na osnovu generalizacije.

2.2.4. Modeli distribucije pamćenja Paralelno distributivno pamćenje – predstave kao trenutne formacije, a ne kao entiteti koji su dugovečni. One se konstruišu i rekonstruišu na osnovu relaltivnih informacija iz spoljašnje sredine – specifično oblikovan proces. Proces aktiviranja – iste jedinice mogu biti aktivirane za predstavljanje različitih kategorija – smisao – na osnovu specifičnog sklopa jedinica koje su aktivirane. 2.3. Karakteristike socijalne kognicije Karakteristike socijalne kognicije za koje postoji potvrda u dosadašnjim istraživanjima (9): 1. Veći deo kognicije se odvija automatski – potvrđuju sledeće karakteristike:   

odgravaju se van svesti; odigravaju se bez namere; ne zahtevaju mnogo napora.

Automatizam pomaže u svakodnevnom funkcionisanju (analogija pilot). Čovek se ponaša po automatizmu, a kada je potrebno uključuje razmišljanje i kontroliše opažanja i ponašanja. 2. Kognitivne šeme velikim delom upravljaju našim ponašanjem – predstavljaju oslonac u ponašanju. Aktiviraju se i pomažu u stuacijama kada raspolažemo informcijama koje se mogu različito tumačiti.

Eksperimenti su često povezani a efektom primarnosti – da bi se on istražio primenjuju se subliminalne tehnike – draž se izlaže tako kratko da ne dopre do svesti ispitanika. Kognitivne šeme mogu biti različite od naših svesnih uverenja. 3. Aktiviranje kognitivnih šema olakšava formiranje imresije – šeme okvir za organizovanje informacija u imresiji. Čak je desetina sekunde dovoljna da se proceni pouzdanost i kompetentnost osobe. 4. Aktiviranje kognitivnih šema utiče na sećanje – one su okvir za organizovanje informacija prilikom prisećanja životnih događaja. 5. Aktivirane kognitivne šeme ostaju postojana kada su opovrgnute – efekat postojanosti kada utiču na nas iako s pokazalo da nisu tačne. 6. Socijalna kognicija je pod uticajem sistemskih grešaka – socijalna pristasnost – tendencije pri ocenjivanju vlastitog i tuđeg ponašanja koje su van naše kontrole. 7. Kapacitet radne memorije predstavlja faktor ograničenja u situaciji kada se teži svesnoj kontroli socijalne kognicije – kapacite radne memorije je ograničen 7+/-2 jedinice ali ima načina da se proširi. Danijel Vegner - istraživane izbegavanja misli – kako upošljavanje radne memorije utiče na socijalnu kogniciju. Obrnuti efekat – teorija da svesna kontrola mentalnih procesa odvija putem 2 procesa:  

proces monitoringa – da li se određena misao javlja – zadržava samo neželjenu misao, a odvija se automatski; operativni proces – ako se pojavi nepoželjan odgovor, traži se prihvatljiva zamena – napor i dovoljno prostora u radnoj memoriji, pa kada je zauzeta drugim zadacima operativni proces nema doboljno resursa, pa se aktiviraju automatski procesi, misao koja treba da se suzbije deluje po principu primarnosti na naredne aktivnosti i tako nastaje obrnuti efekat – neželjeno se dešava učestalije.

8. Odbrana motivacija jača poželjnu sliku o nama i svetu oko nas – odbramveni motuvu – oni koji održavaju poželjnu sliku o svetu i nama samima i izbegavaju sve što preti da naruši tu sliku (primena negativnih stereotipa kada je ugroženo samopoštovanje, mehanizam „optuživanja žrtve“). 9. Iako sude na osnovu kognitivnih šema ljudi se ne izjašnjavaju odmah –čekaju neku potvrdu koja i ne mora da bude objektivna. Osoba će se u situaciji kada postoji samo kategorijalna informacija suzdržžati od javnog iznošenja suda, ali će to da iznese kaa dobije individualiziranu informaciju. Ublažavanje stereotipa – slabi uticaj kognitivnih šema na kogniciju kada osoba dobije nebitnu individualnu informaciju.

2.4. Pristrasnost kod opažanja i ocenjivanja osoba Neke od pristrasnosti prema Havelki (4): 1. implicitne teorije ličnosti – pretpostavke o ljudskoj prirodi od kojih polazimo pri procenjivanju drugih ljudi – međusobna povezanost crta ličnosti. Ove teorije se razlikuju od kulture do kulture; 2. halo-efekat – tendencija da razne aspekte čoveka procenjujemo opštim, istim tonom bez obzira na poželjnost ili nepoželjnost osobina; 3. neosnovano generalizovanje – da se često i bez kolebanja iznose ocene drugih ljudi na osnovu ograničenog broja podataka. Ima više oblika (pored toga što zaključuje na osnovu implicitnih teorija ličnosti) ima i: a) b) c) d)

temporalna ekstanzija – jednom ispoljena osobina se uzima kao trajni atribut; metaforička generalizacija – ocena se donosi po analogiji; funkcionalna analogija – izgled tela i lica; sličnost – ako je slična nama poznatoj osobi.

4. preterena uverenost u tačnost vlastitih sudova/prepreka preterane sigurnosti – na 5 načina: 1) 2) 3) 4) 5)

istrajnost prve impresije – prva impresija se teško menja; centralna greška – tendencija da se osoba ocenjuje u zoni proseka; potvrđivanje očekivanog – biramo informacije koje potvrđuju naše procene; naknadni uvid – novi dokazi potvrđuju naše procene i doprinose kompetentnosti; samoispunjavajuće proročanstvo – druga osoba se navodi na očekivano ponašanje.

Tehnike smanjenja pristrasnosti u ocenjivanju osoba (3): 1) metakognicija – čovek uči da misli o načinu na koji mislimo, pretpostavkama i dokaznom postupku u mišljenju; 2) posmatranje konkretnog ponašanja – prikupljanje velikog broja podataka; 3) grupna diskusija – isto. 2. Atribucioni pristup Atribucioni pristup – teorijski okvir unutar socijalne psihologije koji se bavi zdravorazumskim objašnjenjima ponašanja. Atribucija – pripisivanje određenih kvaliteta ili uzroka nekome ili nečemu. Sreće se i poja eksplanatorni. Pročava se i susreće i kauzalna atribucija – proces pripisivanja uzroka posledicama svog ili tuđeg ponašanja.

2.1. Teorije atribucije Postoje 3 teorije kauzalne atribucije. 1. Teorija naivnog naučnika Fric Hajder je prvi postavio teoriju kauzalne atribucije. Počeo od postulata o invarijantama – postojanje stabilne strukture/stabilne koverijacije promenljivih struktura koje su u osnovi manifesnih varijabilnih pojava. Te stabilne strukture su dispozicije. Osnovni Hajderov doprinos – razlikovanje potencijalnih izvora ponašanja (interni i eksterni). Interni izvori ponašanja – uzroci unutar osobe. Eksterni izvori ponašanja – sredinski, situacioni izvori. 2. Teorija korespodentnih zaključaka Edvard Dzons i Kejt Dejvis – određeno ponašanje korespondira/odgovara određenoj osobini aktera ponašanja. Socijalno poželjno ponašanje ne daje nikakve informacije jer se očekuje od većine. Korespodentno zaključivanje dolazi do izražaja kod socijalno nepoželjnog ponašanja. Pristrasnosti atribucije – osoba sistematski izobličava objašnjenje nečijeg ponašanja. Ljudi istraju u donošenju unutrašnjih atribucija i kada je socijalni pritisak na ponašanje očigledan. 3. Kelijev model Harold Keli – razlikovati 3 vrste informacija i 2 različite situacije s obtirom na količinu informacija na osnovu kojih se zaključuje (kovarijacija i konfiguracija). 3 vrste informacija su: 1) posebnost ponašanja/distiktivnost (da li reaguje na samo jednu klasu entiteta ili na više – da li ima etničke predrasude prema jednom narodu ili više); 2) saglasnost ponašanja/konsenzus (da li je ponašanje osobe u skladu sa ponašanjem drugih ljudi u odnosu na isti entitet); 3) doslednost ponašanja/konzistentnost (osoba ima uvek istu reakciju na isti entitet). Ako osoba ima informacije iz više izvora ona može opažati kovarijaciju/međusobnu povezanost između ponašanja i mogućih uzroka. Kada postoji samo jedno opažanje onda se uzima konfiguracija (specifičan odnos) faktora koji bi mogli biti uzroci opaženog efekta. 2.2. Pristrasnosti atribuiranja Koriste se termini pristrasnost i pogreška. Pogreška u pogrešnoj upotrebi jer se time misli na odstupanje od neke norme kao kriterijuma valjanosti, što je kod atribucije teško utvrditi. Pristrasnost – tendencija da se sistematski izobličava neki, inače ispravan postupak. Najpoznatije pristrasnosti (4):

1. Pristrasnost korespodencije Nekada se nazivala osnovna greška atribucije – na osnovu opažanog ponašanja nekih ljudi se zaključuje o njihovim osobinama. Perceptivna upadljivost – više usmeravamo pažnju na ljude nego na socijalnu situaciju. Heuristika pomaka sa uporišta – ljudi se teško odaljavaju od referentne polazne tačke i posmatraju stvari iz drugog ugla. Efekat reflektora – sklonost da procenjujemo stepen naše uočljivosti kod drugih ljudi. 2. Efekat „ja-drugi“ Nekada se nazivala razlika akter-posmatrač. Osnova pristrasnosti – situacioni faktori se atribuiraju češće za vlastito ponašanje. Ovaj efekat se objašnjava i dostupnošću informacija – pri proceni sopstvenog ponašana najveća pažnja se posvećuje situacionim faktorima, a kada procenjujemo drugu osobu, ona sama nam je u prvom planu. 3. Pristrasnost prema sebi Tendecija da se vlastiti uspeh pripisuje internalnim uzrocima, a neuspeh eksternalnim. Spoljašnje atribucije čuvaju naše samopoštovanje kada su male šanse da nešto možemo bolje da uradimo. Unutrašnja atribucija pokreće na veće zalaganje kada nešto možemo bolje. Stvaranje opavdanja,spoljašnja atribucija neuspeha je strategija samoprestavljanja. Odbrambene atribucije nas čuvaju osećaja da smo ranjivi što razvija nerealni optimizam da će se nama dešavati samo dobre stvari, a može da dovede do fatalne greške atribucije. Oblik odbrambene atribucije kaže da se loše stvari dešavaju lošim ljudima – verovanje u pravedan svet – okrivljavanje žrtve. 4. Pristrasnost prema vlastitoj grupi 2.3. Vajnerov model atribucije (ne)uspeha Bernard Vajner – model kako kauzalne atribucije određuju naše afektivne reakcije na uspeh i neuspeh i buduće ponašanje. Model atribucije (ne)uspeha ima sled događaja (6): 1) 2) 3) 4)

ishod ponašanja – nuspeh na takmičenju; osećanje povezano sa ishodom – bes, tuga; kauzalna atribucija – nisam sposoban, prejak takmičar; ocena odgovornosti – odgovoran, neodgovoran;

5) psihološke posledice – buduća očekivanja; 6) ponašanje – odustajanje, pokušaj. Kauzalna atribucija po Vajneru najbitniji korak. Postulirao 3 kauzalne dimenzije: 1) lokus kauzalnosti – internalni i eksternalni; 2) kauzalnu stabilnost – stabilni i nestabilni; 3) kauzalnu kontrolabilnost – kontrolisani i nekontrolisani – tendencija kažnjavanja je za neuspeh veća ako je uzrok nedovoljno zalaganje. Primer za prve 2: stabilna kauzalnost + internalni lokus = sposobnost stabilna kauzalnost + eksternalni lokus = težina zadatka nestabilna kauzalnost + internalni lokus = napor nestabilna kauzalnost + eksternalni lokus = sreća Primena u objašnjenju fenomena naučne bespomoćnosti – bespomoćnost se uči. Pesimistički atribucioni stil – tendencija pojedinca da negativne događaje objašnjava faktorima koji su internalni, stabilni i globalni. 2.4. Atribucija i uticaj na ljude   

Ubeđivanje – kažemo kakvo ponašanje očekujemo od drugoga. Nagrađivanje – željenog ponašanja. Atribucija – na povoljan način objasnimo nečije ponašanje.

Na ljude se može uticati pod uslovom da su u situaciji kada su u stanju da razmišljaju o razlozima svog ponašanja i da im se pridaju internalne atribucuje. Rezultat je u njihovom samopoimanju. Efekat preteranog opravdavanja – nagradom se dodatno opravdavaa ono što je samo po sebi zanimljivo.