Mladi Reporter - Oktobar

Saša Marković MIKROB - grupa RADAR - str. 5 OKTOBAR 2009

-

JUŽNA SRBIJA

-

PRAVA OMLADINSKA NOVINA

-

B E S P L AT N O I Z D A N J E

mladi

Reporter

strana 6

BEATBOXING WHISTLEBLOWING FILM NOIR - STARI FILMOVI SU PONOVO U MODI ! DISTRIKT 9

strana 12

strana 12

strana 11

MLADI SU NOSIOCI POZITIVNIH PROMENA U DRUŠTVU

strana 9

strana

Reporter

mladi

2

OKTOBAR 2009.

L A S T C O N F E S S IO N .. . Sve više prihvatam kao činjenicu, rečenicu koju je Van Gogh jednom rekao: “ Ne možemo promeniti ovaj svet, u pitanju je loša skica.“ Dobre stvari polako nestaju, gube se... Sistemi vrednosti nestaju, a oko nas defiluju ljudi pod maskama. Za svaku priliku druga maska. A ispod svega toga kriju svoja prava lica, lica licemera, lažova, jadnika. Kako moj ortak kaže, oni su ljudi u zabludi, jer njihova lica će kad tad biti otkrivena. I tako to vreme dođe, a iza tebe ostaju ljudi čije su maske skinute. Gomila razočaranja, jer su oni nekada nešto značili a možda još uvek znače. I onda se zapitaš, ali možeš koliko hoćeš da se pitaš, čudiš, razmišljaš, proračunavaš, mozgaš, tražiš, kopaš... Sve je džabe jer odgovora nema. Jednostavno je tako. I šta ti tu možeš?! Da se i dalje pitaš ili da nastaviš dalje, zaboraviš, uspomene duboko zakopaš… Ali šta ima teže od toga.. Još kad jedan deo tebe to ne želi. Onda staneš i opet razmišljaš i zavaravaš sebe.. I onda jednog trenutka shvatiš da si umoran i da bi trebalo da te ništa ne brine (iako je to jednim delom nemoguće) i odlučiš da iskažeš ono što misliš i to i uradiš. I to je kraj!

A onda se tu jave prijatelji koji žele da ti pomognu u rešavanju nekih pitanja, ali oni to ne kapiraju tako da su beskorisni što se rešavanja tiče. Mada su oni uvek tu, spremni da “lome kosti”, beskrajno dragi i dobri.. Ali, naravno i oni te nekad začude svojim postupcima i izjavama..iznenade svojom ironijom i onda se boriš da pređeš preko toga i verovatno ćeš preći nadajući se da te neće izdati kao neki koji već jesu. A ti koji jesu, šta za njih da kažeš? Krivo ti je što se sve desilo kako se desilo. Ali ti nisi nikog naterao da bude ovca koju svi muzu, a ti joj otvaraš oči, a ona misli da je ti muzeš(?!). I onda te olajava i udari gde te najviše boli i ne kaje se zbog toga. Te osobe nikad neće imati istu poziciju u tvom životu (ako ti nekada ponovo budu blizu) jer preko nekih izjava ne možeš preći. Samo se nadaš da će neko drugi uspeti da im objasni neke stvari kad ti već nisi uspeo i da više neće biti predmet iskorišćavanja i ogovaranja(!). Ali, u ovoj očajnoj skici ima i par dobrih linija koje te održavaju i to je jedina dobra stvar na ovom svetu koji nije lep (!?!). Ljubav staje i kao da je i nije bilo.

Napokon si odlučio da nastaviš dalje, koliko god da je teško, trudiš se da zaboraviš i ne razmišljaš o prošlosti. Ali, tamo negde u sebi znaš da još uvek voliš, i možda se čak i nadaš...

Rekao si šta imaš i ideš dalje tražeći svetlo, spreman da razvučeš kez pred svima! Jelena Begenišić

ZA RO BL JE N U SN OV IM A Nikola nije ni sanjao da će svoje tinejdžerske dane provoditi ispred svoje kako da vrati dug i kamatu koju su mu u “nasledstvo” ostavili roditelji. trošne kućice razmišljajući Znate li šta obično ostaje deci u Srbiji posle smrti roditelja? Mala kuća, dva psa i gomila dugova. Nišliji, Nikoli Krstiću, posle smrti oca 2008. godine, ostala je stara i oronula kućica, dug od 500 hiljada dinara za pekaru koja je odjavljena 2006. godine (posle smrti njegove majke) i kamata na taj dug koja iznosi 3 miliona i 200

hiljada dinara. Kamata iz dana u dan raste, a Nikola nema rešenje za ovaj problem. Kada uveče zatvori stara vrata svog doma, nesanica i napetost, ispunjavaju sobu prepunu starog nameštaja. Skroman i miran, ne traži ništa samo normalan zivot. Veći deo svog vremena provodi kod kuće. U samoći.

Pojavljivanje u medijima i koristoljublje takozvanih prijatelja, sve više opterećuju ovog tinejdžera. Naravno, kako to biva u ovoj našoj lepoj zemlji u teškim situacijama, uvek se nađu oni koji hoće korist na račun tuđe muke. Grad, gradski većnici i mnogi drugi obećavali su dosta toga, kako Nikola kaže, brda i doline, ali

ništa nisu uradili. Ako je za pohvalu, kad je postao punoletan, otvorili su mu račun na koji ljudi mogu da uplaćuju novac na ime duga. Uistinu, pošto je sada punoletan Nikola je račun mogao i sam da otvori. Za to mu nisu bili potrebni gradski većnici i grad Niš. Njemu je potrebna pomoć da se oslobodi tereta koji mu svakog dana pravi sve veći pritisak. Ovaj osamnaestogodišnjak ističe da je jedino udruženje građana „Pokret mlada Srbija“ uz njega. Momci i devojke iz ovog udruženja pomažu mu koliko god mogu. Ali, dug ostaje a kamata postaje sve veća i nepodnošljivija. Nikola se trenutno izdržava od porodične penzije sa kojom jedva sastavlja kraj sa krajem. Miran i vredan momak, završio je srednju prehrambenu školu na tri godine. Sada je upisao i četvrti stepen za višeg prehrambenog tehničara. Prepun optimizma i nade, Nikola ide dalje kroz život i bije bitku sa vetrenjačama. Svetlana Rajković

mladi

Reporter

OKTOBAR 2009.

strana

3

UNDER direktno iz podzemlja - borci protiv grandomanije “Under” je nastao u jesen 2004. godine i osnovan je od strane Dušana (gitara) i Vlade (bubnjevi). Pored njih, bend čine još i Bratislav (vokal), Igor (bas) i Miloš (klavijature). Nije ni slučajan izbor naziva benda. Ljudi rešili da sviraju underground muziku (a i svirali su u skloništu). Prvi javni nastup imali su 01.decembra 2004.godine u holu Gimnazije. Nisu rešili da se tog dana bore samo

protiv side već i protiv grandomanije. Što se mene tiče - momci, imate moju punu podršku za to! Otada su krenuli da nastupaju po raznim mestima u gradu (Gimnazija, LKC, manji klubovi ...). Odmah su se izdvojili po svom specifičnom zvuku i time privukli mnogo mladih fanova. Ono što sviraju može se definisati kao neka vrsta mračnog i melodičnog metala sa primesama hard core-a i psihodeličnog roka. Čudna, ali

zanimljiva i uspešna kombinacija. Bend trenutno radi na snimanju svog prvog demo albuma. Svi vredno učestvuju u kreiranju pesama i možemo očekivati album do kraja ove godine. Već su snimili dva singla “Mindshifted” i “Don’t let me die” koji su se našli na kompilaciji “Jedan korak napred” koju je izdao Resurs centar u saradnji sa Ministarstvom kulture. Slušajući te dve pesme možemo očekivati dobar album. Dok nas ne obraduju novim albumom,

bend možete pratiti na www.under. co.rs i na www.myspace.com/undersrbija. Momci su mi, uostalom, rekli da vam poručim i ovo – slušajte kvalitetnu muziku. Mislite svojom glavom, ne idite slepo putem kojim ide većina omladine u Srbiji. To što su u većini, ne znači i da su u pravu. Budite jedinstveni!!! Verica Cvetković

KAPITULACIJA PONOSA... Još jednom je država u kojoj živim pokazala koliko je slaba i kao građanina iste sa velikim uspehom me izvela na stub srama kao njenog stanovnika. Ne, nije samo stvar u tome što je otkazana Povorka ponosa (to je bila samo kap više u moru gorčine, a ptica trpi dok je barem metra neba) već pre svega u pitanju-Na šta trebam biti ponosan??? Da li treba da budem ponosan što živim u državi gde se predsednik i ministar policije boje da se zamere huliganima i crkvi? Ili treba da budem ponosan što mi huligani i fašisti određuju sudbinu? Javno iskazivanje mržnje, netolerancije, prebijanje nedužnih...postala je svakodnevnica u Srbiji. Pokazali smo da su homoseksualci strašniji od nacista, da ćemo pre pustiti na ulice naciste i huligane da seju strah, bes, mržnju, nego homoseksualce koji će mirno prošetati tražeći svoja osnovna prava koja ima svako od nas. Samim tim što je “preporuka” bila za odlaganje ili još gore za preseljenje u šumicu, naša država se poistovetila sa nacistima koji su zatvarali po logorima. Država je poklekla pred nasiljem, pokazala svoj strah. Dok su tukli, hap-

sili i privodili hiljade i hiljade demonstranata sve je bilo ok, a sada se najednom bojimo par desetina nacista koji po Srbiji vršljaju kako žele i sprovode svoj zakon jačega. Tako ti i treba, Srbijo, kada nisi uspela da izabereš bolje. Ne čudi se što dotičeš dno dna. Pošto je dokazano da je ova vlast poražena od strane nasilja, predlažem da u narednoj Vladi udelimo par mesta upravo tim ljudima koji su pobedili ovu državu, a po principu: * Ministar za turizam (zbog dobrog odnosa sa strancima) - Miladin Kovačević * Ministar policije - Uroš Mišić * Ministar pravde - Firer Goran Davidović Srbija izgleda da bolje nije ni zaslužila. Na stranu to što smo poslali divnu razglednicu u svet sa potpisom: “Pozdrav iz primitivne i divljačke Srbije”. To će biti divni suveniri koje će pretučeni poneti u svoju zemlju, sa još par ožiljaka na duši, čisto da ne zaborave srpsko gostoprimstvo koje je uvek bilo na ceni i na široko poznato. Država u kojoj strane turiste prvo isprebijaš na mrtvo ime pa im dodeliš policijsku pratnju, verujem da će biti najposećenija turistička destinacija, ali na onim sajtovima i agencijama sado-mazohističke prirode. Već zamišljam turističku ponudu za leto 2010: “Gajite u sebi mazohističke fantazije? Da vas tuku, prebijaju, muče, siluju...? Welcome to Serbia! Ako budete bili te sreće da još uvek stojite na nogama, možda i vidite nešto od znamenitosti”. Najinteresantnija mi je crkva koja, zaboravljajući oca Pahomija, Filareta, Baneta Peranovića i ostalu veselu brat-

Bilo je to negde na brdovitom Balkanu, Nacisti, fašisti, nacionalisti, Porazili su i ubili državu Srbiju u samo jednom danu. Tamo negde, u zemlji seljanica, Na brdovitom Balkanu, Ubili smo demokratiju i sve ono za šta smo se borili, U samo jednom danu. iju po manastirima, može da se drzne da određuje ko je bludnik a ko ne. Ako već treba da biram, radije ću krenuti putem “Sodome i Gomore” na Povorci ponosa nego prodati dušu licemerju, lažnom patriotizmu, ljudima koji nas vraćaju u 16. vek, onima sa manjkom mozga i obraza, naturajući svoj sistem vrednosti pun mržnje i nasilja. Država je pokazala da je nemoćna i slaba, da ne može da garantuje bezbednost ako se neko razlikuje od drugih, da ne može da garantuje bezbednost stranim turistima, da ne može da garantuje bezbednost deci u školama, onima koji se voze autobusima, onima koji posećuju fudbalske utakmice...Ali, zato sa druge strane, ta ista država traži pravdu za Uroša, zabranjuje i izmešta mirnu Povorku ponosa da bi dozvolila paradu haosa i nasilja ljudi bez obraza, plaća milione dolara Miladinu Kovačeviću, oslobađa Firera Davidovića...Gde mi to živimo? Nakon svega, najbolje je organizovati paradu srama zbog života u takvoj državi i položiti venac ispred Vlade kao čin sahrane države koju ukopavaju sve više. Gde je granica našeg propadanja i postoji li uopšte? Da li će oni koji dižu mantije i napadaju decu, tuku svoje štićenike u manastirima, nabijaju baklje policajcima u usta, vrše teror po

autobusima, divljaju i ruše sve pred sobom a u slavu tobožnjeg srbstva, određivati kako ću živeti? Ostalo je još samo da na Trgu postave veliko raspeće i uz blagoslov Amfilohija Radovića krenu sa inkvizicijom svih koji se drznu da ne poštuju kanone nasilja i mržnje. Još uz to, da im pre spaljivanja na lomači otac Bane lupi neku po turu (u slavu Boga) i da sve bude po protokolu. Homoseksualci ispadoše gori od fašista, pedofila, sve one dece koja za svoje idole uzimaju Legiju i ako su devojčice-žele da postanu gospođe Ražnatović, sve one omladine koja nosi majice Karadžića i Mladića a da većina nije bila ni rođena dok su oni sejali strahove po bivšim republikama...Ne vidim koju niti kakvu ulogu u takvoj državi imaju predsednik, Vlada, premijer. Šta će nam oni, kada se pokazao čvršći zakon jačega i kada su huligani, kriminalci, nepismeni, fašisti, moralno zaostali i zatucani postali naša izvršna vlast. Ko bude poslednji izašao iz zemlje, neka ugasi svetlo... Hvala! Radomir Stanojević

Reporter

mladi

4

strana

OKTOBAR 2009.

IN T E R N E T Z A V IS N A ? ! H M .. .

...“ I AM SO CIALMEDIAH OLIC AND INT ERNET ADDIC TED. EVEN PEOPLE TRYING TO HEL P US HAVE BEEN AFF OVO JE DEO KOMENTARA KOJI SAM ECT ED...“ PRONA ŠLA NA JEDNOM BLO GU.

OK. Prvi put sam se zapitala da li sam postala zavisna o internetu kada sam na e-trgovini negde oko pola tri ujutru morala obećati Varagiću da kada budem otišla u hotelsku sobu neću uključiti računar da vidim šta ima na Twitteru. Drugi put sam se zapitala na #minitweetupNS-u kada me je najbolja drugarica zvala na mob baš u tom trenutku i opalila paljbu kako se tri sedmice nismo videle (i koja me je odmah „provalila“): a za te tvoje sa interneta imaš vremena“ i treći put kada mi je moj dečko skrenuo pažnju da sam se otuđila jer samo visim na netu i sedim za računarom.

I da. Priznala sam na jednom radijskom gostovanju, javno, da sam twitter zavisnik. Neverovatno. Završim radni dan, brzinski pakujem laptop i jurim kući da slučajno nešto ne bih propustila. I uhvatila sam sebe kako sam u offline društvu odsutna, kako mi je dosadno i ne obraćam pažnju na koverzaciju (tj. imam ozbiljne rupe u sećanju) jer kriziram. Osećam prvo blagu nervozu u stomaku koja se polako širi ka rukama i ostatku tela. UŽAS. Nervoza koja mi ne da mira kada mi dođe da počnem da trčim, skačem i vičem na sav glas: hoću neeeet!!! Odvratan osećaj. Kada uhvatite sebe da ste na granici kontrole i da krizirate. Au...?! Uhvatila sam sebe kako twittujem dok kuvam ručak, kako spavam sa laptopom, kako ljudi iz mog okruženja ne razumeju šta pričam i o čemu pričam i kako sam postala pot-

puni frik. Potpuno netolerantna i nestrpljiva prema svima. Onda sam sebe stavila na probu. Prvo sam se na poslu postepeno isključila sa Twittera zatim i sa Facebook-a polako. Prestala sam da pišem blog, nekako su se poklopile i obaveze na poslu i iščekivala sam odmor. Moj lični eksperiment je bio: na odmoru što duže i više biti offline. Koliko god da je moguće. Priznajem da sam „virkala“, povremeno se uključivala. I izdržala sam. I puno sam istraživala među svojim prijateljima... o svom ponašanju. Bilo je vrlo teško. Vrlo, vrlo teško. Gledala sam da što manje budem u kući, počela ponovo da se bavim mojim hobijem – amaterskom fotografijom, počela sam ponovo da gledam TV?! Stalno sam tražila društvo, da ne ostanem sama i da mi nešto ili neko zaokupi pažnju. I setila sam se da sam negde pročitala priču o jednom Japancu koji iz stana nije izašao 3 godine. Koji je hranu, odeću, obuću, ma sve što mu potrebno naručivao preko interneta, koji je dobio ozbiljne zdravstvene probleme... Sve vreme se pitam: Zašto? Koji su razlozi? Jasna pre tačno godinu dana u ovo vreme i Jasna danas su dve potpuno i različite, ali i iste osobe. Internet me je promenio. Social Media su me promenili. Da li je to zbog odgovornosti koju osećam prema obuci na koju sam išla, zbog „opravdanosti“ iste? Vreme koje sam provela sedeći za

računarom mi je promenilo život, način na koji razmišljam, način na koji doživljavam sve oko sebe, pojave i ljude, način na koji dolazim do informacija... ma sve. Najteže je steći pravi osećaj tj. meru u svemu što radite u svim aktivnostima. Neke od loših zdravstvenih posledica koje sam lično doživela je da sam se ugojila neverovatnih 13 kg za nekih 6 meseci, da imam ozbiljne bolove u zglobu desne ruke (od miša) i da opet moram da menjam dioptriju... Ponovo sam počela da vežbam, što je super, uskoro krećem i na bazen i kurs ronjenja, krećem sa pripremama za konkurs na Akademiji, tako da...

POSLEDNJI HEROJ Nalazim se na pragu vremena između deteta i odrasle osobe. Pre neki dan sam dobila svoju prvu ličnu kartu, i već počinjem da osećam taj pritisak i tu obavezu odraslog čoveka. Imam potrebu da ostanem dete, ali da ipak odrastem. Kažu ljudi da sve ima svoje prednosti i mane, i ja se potpuno slažem s tim. Uhvatim sebe mnogo puta da razmišljam o bajkama i crtanim filmovima. Deca kada su mala njima je to super zanimljivo, ali kad počneš da razmišljaš o tome shvatiš da to zaista ima neku dobru poruku. Kao klinka gledala sam: Moćne rendžere, Nindža kornjače, Viteza Koju, Supermena, pa čak i Bananamena. Sve su to bili crtaći sa likovima koji su uvek na neki svoj način, sa neverovatnim moćima uspevali da sačuvaju svet. Svaki dan, svaki put. U suštini svi smo mi kao klinci imali nekog svog heroja. E šta se desi onda? Onda odrastemo. Odstranimo se od sveta crtaća, sveta heroja, i prestanemo da verujemo da će se neko odjednom stvoriti i spasiti nas od sveg zla koje postoji. Tu se postavlja pitanje, ko će nam sada biti heroj. I da li to što smo odrasli mora da znači da

su naši heroji nestali? Ne, naravno da ne mora da znači. Ljudi umeju da budu jako ograničeni po pitanju odrastanja, i znaju da imaju jako puno predrasuda. „Ne, to je za decu, zašto bih ja to uradila?”, „ Ma daj, ti zaista misliš da ću ja gledati ovaj crtani, na šta ti ja ličim, na dete?” i hrpa ostalih rečenica koje sasecaju svaki osećaj deteta u nama. Deca su najiskreniji ljudi na svetu, deca imaju najiskreniji osmeh na svetu. Ako izgubite te dve osobine u životu, teško da se postigli mnogo. Ne postoji poslednji heroj, može samo da postoji prvi. Nemojte dozvoliti sebi da ikada prestanete da verujete u heroje. Nekada kada vam bude teško i kada poželite da bar na kratko odete iz sveta „velikih ljudi“, biće vam potrebno da pronađete to dete u sebi. Ja volim da kažem jednu rečenicu “Kad porastem biću dete”. Razmislite o tome… : ) Tijana Mirković

Mnogo toga se može ispraviti. A što je najbolje, beskrajno uživam. Iskreno sam srećna i ispunjena. Ne grize me savest ni za jedan minut proveden (i posledicu) na netu. DA VOLIM TO. Pronašla sam puno novih i zaboravljenih prijatelja, interesantnih ljudi. Izgleda da je sve ovo dovelo do toga da pokažem i ono najbolje i najgore sama sebi. Huh... ovo je baš lično. Samo da ne postane klasičan „dnevnik”. Ali tema nije za samo jedan post. Nastaviće se... već... Jasna Kamatović

Reporter

mladi

OKTOBAR 2009.

strana

5

SA ŠA M A R KOV I Ć M I K RO B - G R U PA “R A DA R” Koliko se od vaše sirovine može dobiti u gotovini?

U principu, u Srbiji se od umetnosti ne može izvući novac bez učešća van umetničkih stvari, dakle, društvenih i političkih veza. To je jedini put da se dođe do novca. Naravno dešava se da dođu ljudi i kažu da žele da kupe ovaj ili onaj umetnički rad, ali se to ne dešava dovoljno često da bi moglo od toga da se živi. Što se tiče rada u inostranstvu i tu postoji niz problema, pa je i tu mrka kapa. Tako da nije sjajna situacija, još uvek se iz sirovine ne može izvući gotovina. Kako je došlo do nastanka grupe “Radar” i ko je pokrenuo inicijativu? Do toga je došlo neprimetno i postepeno, ja čoveka (Stevan Novaković) znam 15 godina i mi jako dugo raspravljamo o umetnosti, tako da on ima dobar uvid u ono šta ja radim, kao što i ja imam uvid u ono šta on radi, a naravno i družimo se privatno. To je samo od sebe nastalo. Inače ja se bavim promocijom, uspostavljam kontakte sa ljudima, ugovaram sa galerijama, itd… tako da sam ja pokrenuo inicijativu, ali je Stevan Novaković uleteo sa imenom kao iz puške i to je bilo to. Što se tiče kreativnog rada, kako je raditi sa Stevanom Novakovićem? Što se tiče kreativnog rada, tu je veoma teško odrediti ko šta radi, ali kombinujemo, naravno ima radova gde pretežem ja, kao i radova gde preteže on, ali uglavnom radimo zajedno.

Da li još uvek za svoje nove narezane muzičke diskove pravite omote i koliko vam to iziskuje vremena? Sada to radim dosta manje, možda uradim jedan ili dva diska mesečno, nekad sam radio po jedan ili dva CD-a dnevno. Mada sa tim nisam prestao, imam oko 1500 CD-a i oko 1500 ploča. Više volim gramofonske ploče od diskova. Ali, naravno kada kopiram diskove onda radim omote, ponekad slikam i na samom disku. Kad smo već kod muzike, šta mislite o pirateriji? Glavni faktor kod piraterije je tehnologija. U suštini, veliku lovu od svega toga ne uzimaju autori već velike firme, korporacije. Međutim, glavni faktor piraterije je osveta digitalne ere. Dakle, osamdesetih godina dve multinacionalne kompanije Sony i Philips su zajedničkim naporima nametnuli svetu novi format, a to je CD. Ne postoji nijedan jedini ra-

zlog da to bude tako. Gramofonske ploče su u svakom pogledu savršeniji medij, rok trajanja CD-a je oko 40 godina u najboljem slučaju, dok su gramofonske ploče večite ako se dobro čuvaju. Piraterija je postojala i u vreme gramofonskih ploča, ali je ona bila komplikovana, skupa i rizična. Međutim, nastankom digitalne ere, digitalna era hrani pirateriju. Danas je strahovito teško sačuvati autentičnost bilo čega. Generalno piraterija je osveta digitalne ere. Digitalna era je omogućila lako i masovno umnožavanje i kopiranje i to svako može raditi. A to postoji svugde. Da li još uvek pravite planove na nedeljnom/godišnjem nivou, planovi pod vašim nazivom “NOVI ŽIVOT “ i koliko ste od toga uspeli da ostvarite? Da, naravno. To je, inače, bila serija radova koji su bazirani na tom mom optimizmu i očekivanju da čovek može svoje mane da poništi i postane bolji sopstvenim naporom, to je jedna utopija čovekove ograničenosti i ljudskog vremena. Toliko će ostati dobrih stvari koje nećeš uspeti da uradiš, dobrih knjiga i dobrih poduhvata i žena… Ta priča je govorila o mojoj želji da svoj život unapredim uprkos ljudskim manama i sopstvenim ograničenjima. Ali, taj projekat je veoma srećno udomljen za novac jednom kolekcionaru, tu se desio happy end. To je bila najskuplja stvar koju sam prodao. Mlada generacija koja se bavi umetnošću-ima li tu kreativnosti, perspektive... jesu li na pravom putu?

Ja jasno i glasno saopštavam šta mislim, i upravo zbog toga sam i imao raznih nesporazuma i konflikata. Ali, to je ironija. Šta Srbija ima da ponudi ljudima koji se bave sličnim stvarima kao i vi? Ono što je Čerčil rekao Britancima na početku Drugog svetkog rata je: “Nudim vam samo krv, znoj i suze”. Rekli ste da ste prošli marksizam, preko anarhizma da biste danas preferirali anarho-primitivizam. Hoćete reći nešto više o anarhoprimitivizmu. Anarho-primitivizam je ideologija koja kritikuje savremenu civilizaciju. To je temeljna i sveobuhvatna kritika savremene civilizacije, pre svega mita o napretku i proizvodnji. To je ekspanzivna ideja. Za razliku od nekih drugih struja anarhizma koje su vrlo delatne u svarnom svetu, ima tih raznih, od nemira u Sijetlu, do bacanja molotovljevih koktela na grčku ambasadu… Anarho-primitivizam se uglavnom kreće u teorijskim vodama (barem do sada). Uglavnom, to je ona vrsta razmišljanja okrenuta ka antropologiji. Što znači? Znači da se revolucija vrši tako što svako unutar sebe napravi revoluciju, to je najefikasniji način koji nam može doneti boljitak. Slobodan Stojičić

Vrlo je teško generalizovati, to je naprosto individualna stvar. Mada se može samo jedna stvar generalizovati, ako se gleda trgovački aspekt umetnosti-oni su neuporedivo veštiji, organizovaniji i lišeni svake iluzije. Vreme u kome su odrasli je doprinelo da to bude tako.

Radar je uređaj koji detektuje objekte u vazduhu, konstruisan pred Drugi svetski rat. Primenjen je odmah tokom rata, a usavršavan sve vreme, do naših dana. To je sprava okrenuta nebu. Vrsta metalnog štita koji se vrti oko sopstvene ose. Emituje zrake i ponovo ih prima. Uzima meru oblicima. Radar je simetrična reč. Pripada internacionalnom jeziku – reč koju svako zna a mnogi i razumeju.

Za sebe kažete da ste umetnik, novinar i društveno-politički radnik. To je, naravno, jedna ironična stvar, to ja ironizujem sopstvenu poziciju.

Grupu Radar su u proleće 2008. u Beogradu osnovali Saša Marković i Stevan Novaković. Našli su na otpadu pečat radar i odlučili da se kao grupa nazovu istim imenom. Gotovina je njihov prvi poduhvat i sastoji se od tri izložbe i performansa.

ZVEZDE Trajao je rat. Svi odrasli su bili nervozni, tužnii ma koliko oni to odbijali priznati, uplašeni. Bila sam tek dete sa svojih devet godina a već sam zaboravila kako mi je otac izgledao. U našoj kući bio je bezbedan podrum gde se sakrivao skoro ceo komšiluk. Da bi mi skrenuli misli sa razarajućih zvukova i vazdušnih vibracija koje su ljuljale čak i staro pozorište u centru grada, mama mi je govorila da brojim zvezde. Gledala sam kroz jednu rupicu u prozorskom staklu koja nije bila prekrivena ćebetom. Znala sam ih brojati satima dok me vrat i glava nisu počeli boleti. Nekad

sam znala razlikovati sazvežđa. Danas sam već zaboravila, ali tada sam osećala da mi je nebo više dom no zemlja. Tamo nije bilo bombi. Nije bilo oružja. Samo mir i tišina. Samo milioni sjajnih iskrica koje lebde kao u vodi. Nedohvatljive i daleko zaštićene od strahota koje čine monstrumi na Zemlji. Kakvi su to uopšte bili ljudi? Da li su i bili ljudi? Doživela sam da vidim kako mi najbolji drug postaje siroče. Doživela sam da sahranim dve drugarice u zadnjem dvorištu jer je groblje bilo suviše otvorena meta. Deca su prestala da se smeše. Oči su im izgledale izgubljeno kao da gledaju u nešto daleko, a zenice su bile krupne i kao da su svakim danom tonule dublje

i dublje u suze koje su skoro neprestano klizile. Stari ljudi su postali toliko bolesni da se nisu dizali sa prljavih dušeka već smrdljivih od znoja i bacila. Voda je bila mutna i bela kako kreč. Jeli smo suv hleb. Ja sam bila jedna od retkih srećnica koja je preživela. Kako, ni dan danas ne

mogu sebi objasniti. Možda su me ipak spasile zvezde. Ema Bošnjak

Reporter

mladi

6

strana

BEATBOXING

Y KNEW ] [ BIF YOUR / (M)PO THERB / BON _ / PL

Još od praistorije ljudi su pokušavali da svojim glasom imitiraju pojave iz prirode. Verovali su da ako mogu da imitiraju vetrove, munje i vode, da će dobiti njihove moći. Od tada je naravno, prošlo mnogo vremena, a plemenski šaman i njegovo šuštanje i dranje su evoluirali u mladog beatboxera sa arsenalom kick drumova, snare drumova, hi-hatova itd...

granu ulične umetnosti. Do pojave Interneta, beatboxing je bio underground i „tajne zanata“ su bile dobro čuvane od strane tadašnjih beatboxera. Veliku popularnost beatboxingu doneo je Joel Turner 2003. kada se

Ali, da pođemo od početka... Beatboxing je po definiciji oblik vokalnog perkusionizma koji uključuje umetnost (sa naglaskom na umetnost) stvaranja zvukova primarno udaračkih instrumenata i ritmova korišćenjem glasovnog aparata (usne, jezik, glas...). Beatboxing kakav danas znamo počinje da se razvija sa usponom hip hopa ranih 80-ih. Iako nikad nije bio ograničen samo hip hopom, ipak se smatra jednim od pod-elemenata ove kulture. Beatboxing je primarno nastao kao zamena za tada veoma skupe ritam-mašine. Najčešće se izražavao u obliku dva-tri jednostavna zvuka koji su bili pozadina za freestyle repere na ulicama. Polako su ti ulični DJ-evi počeli da izlaze iz senke MC-jeva i da usavršavaju svoje beatboxing veštine. Pionirom beatboxinga se smatra Doug E. Fresh, koji je prvi upotrebio izraz „Human Beatbox“ i tako definisao novu

pojavio u australijskom „Idolu“ i zadivio ceo svet. On je i osvojio prvo svetsko prvenstvo 2005. Od tada

beatboxing postaje popularan među „običnim“ ljudima, pojavljuju se tutoriali, vežbe i uputstva, a pravi se i najveći beatboxing sajt na svetu ww.humanbeatbox.com. YouTube je preplavljen snimcima beatboxera. Preko ovog sajta je održan konkurs za wildcard pozivnicu za svetsko prvenstvo 2008. Danas ima dosta profesionalnih beatboxera kao što su pomenuti Turner, zatim Shlomo, Rahzel, Biz Markie itd. Iako možda izgleda teško, sve je stvar vežbe, i kretanja od bazičnih tonova do onih najsloženijih. Osnovu beatboxinga čine tri tona, koje je prvo proizvodila Roland TR808 ritam mašina. To su: Kick drum, snare drum i hihat. Kick drum je osnovni zvuk u ritmu i dobija se eksplozivnim ne-vokalnim izgovaranjem slova B. Ne-vokalno znači da se ne koristi glas već samo usne i eksplozivni talas vazduha iz usne du-

plje. Snare drum je sekundarni ton i on se dobija stapanjem slova p i š, ili p i f (pšššš ili pffff), takođe eksplozivno ne-vokalno. Hi-hat je među-ton i on se dobija ne-vokalnim izgovaranjem slova T (closed hi-hat) ili C (open hi-hat). Iako su neki beatboxeri su razvili svoje unikatne zvuke, kao što je Turnerov third base ili Roxorloopsov double snare, osnova svega toga su ova tri zvuka. Beatboxing je mnogo napredovao tokom godina tako da je razvijena i posebna beatbox notacija (beleženje glasova), gde je kick b, snare psh, a hi-hat ts, tako da bi Rahzelova legendarna beatboxing obrada „If your mother only knew“ bila zapisana kao [ bIF YOUR / (m)pO THERb / bON _ / pLY KNEW ]. Danas je beatboxing prihvaćen kao umetnost, i postao je veoma popularan kod mladih ljudi, tako da ako neko od vas poželi da počne da se bavi beatboxingom, najbolje je da krene od kikova i snerova, da eksperimentiše do mile volje, i na kraju će doći do svog stila i prepoznatljivih zvukova. [b ts ts / b_ psh] Zlatko Todorović

SERIJA - SEX I GRAD ///

Evo već neko vreme sa svojim drugaricama raspravljam o pojavi nečega što sam nazvala ... “Sex i grad” fenomen. Šta je svrha, tj. pouka ove serije? Da li je to novi stadijum emancipovanja žena? Da li je ta

serija nama smrtnicima dala malo više slobode? Ili je, u stvari, sve to zapravo traganje za onim pravim?...bez obzira da li je to Stiv, Smit ili Mr. Big, svaka je sebi pronašla ono pravo..... ali, po koju cenu?

Uzmimo Keri za primer. Sa njom se najlakše poistovećujem, jer i sama težim ka tome da postanem pisac. Ona je svoj život posvetila analizirajući nekada tuđe, nekada svoje emotivne odnose, veze, život... umesto da ga sama živi. Došla je u kasne teridesete kada bi trebalo odavno da ima izgrađene sisteme vrednosti i sam karakter, a ona se i dalje pitala. Šta, kako, koliko, sa kim...itd. Jbt, pa ja imam devetnaest godina i većinu ključnih odluka sam već donela. Zar je moguće da smo generalno gledano toliko emotivno nezreli? Ali eto, Miranda koja je karijerista, zbog ljubavi prema detetu ili muškarcu u svom životu, odlučuje da se menja. Što dokazuje da nekada nesvesno menjamo sopstvenu suštinu da bi konačno u životu imali ono MI..umesto TI i JA.. Sa druge strane Šarlot je klasičan primer naše udavače. Želela je poštopoto da se uda. Naravno, taj brak nije trajao drugo. Na njenu sreću život

nam izgleda daje drugu šansu, pa je tako pronašla svoju bolju polovinu... I naravno, Samanta. Znam da ste jedva čekali da dođem do nje. Ona je zapravo odraz pokušaja žene da postane emancipovanija od muškarca. Ili kako bi moja drugaica rekla.. Kada je j***nje, j***nje onda tu nema mesta za bilo šta drugo. A, i to je samo po sebi nauka. Danas se sve češće sreću devojčice koje po ugledu na Samantu ili možda misleći da će tako steći neki ugled, što pre ležu u krevet sa nekim. Zar ne razmišljaju da je to samo odlika koliko same sebe spuštaju u svačijim očima? I da zaključim, njih četiri zajedno izgleda predstavljaju sve ono što bi trebalo da poseduje savršena žena. Ali pošto savšenstvo ne postoji, ostaje nam samo da u datom trenutku probudimo u sebi sopstvenu Keri, Mirandu, Šarlot i Samantu... Katarina Stančić

mladi

Reporter

OKTOBAR 2009.

SVANULO JE... Lep dan. Sunce je izašlo i ti se budiš a ne pada ti na pamet kako ti to može biti poslednji dan u životu. Misliš kako ćeš ustati i započeti dan kao i svaki drugi. Misliš o svakodnevnim obavezama i juriš da stigneš i dostigneš neke nebitne stvari koje ti trenutno znače život i koje ti taj isti život određuju i upravljaju njime, a ne pada ti na pamet da sa smirajem dana dolazi i smiraj tvom kratkom, beznačajnom životu i odlaziš u pokoj iznenadno, nespremno i, što je najtužnije, ne svojom voljom. Ne pripadaš grupi ljudi u poznim godinama. Mlad si. Kažu, život je pred tobom. Za koji sat, minut, sekund, život je bio pred tobom, sada ga više nema, iscurio je i ostavio bespomično, bledo telo za sobom.

kada ih napokon stignu, shvataju da te iste stvari i nisu bile vredne tolikog truda, vremena i muka. Samo par ljudi se seća tebe i još uvek za tobom žali. Uskoro će i njihov bol proći, i najjači bol prolazi nakon 6 meseci, i pamtiće te u srećnim i lepim, izabranim trenucima, sa setom u očima. Posećivaće te, ljubiti hladan mermer, krstiće se i paliće ti sveće da pronađeš put u već pomenutom mraku. Doneće ti cveće, čistiće spomenik i vraćaće se svom ustaljnom životu a ti ćeš ostati tu gde jesi, čekajući novi dan i neku novu sveću, da nastaviš tumaranje po mraku.

Nečijom nepažnjom tvoj život je okončan. Zato što neki nesavestan radnik nije našao za shodno da obeleži deo puta na kome se obavljaju radovi ili zato što je neki depresivni, ljut čovek bacio bombu usred kafića samo da bi zadovoljio neke svoje frustracije i psihičke nepravilnosti, ili si pronašao bombu ili granatu zaostalu od nekih ranijih ratnih sukoba, ili si samo bio u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Na kraju, život se svodi na tvoje prisustvo na pravom mestu u pravo vreme, u pravom trenutku. Ipak, nisu svi ljudi predodređeni za taj trenutak. A možda možeš sam sebe predodrediti za tako nešto.

Zašto je potrebno da se desi nešto da nas podseti da je ovaj život koji imamo jedan i da treba da se trudimo da ga ulepšamo, ne samo sebi, već i drugima!? Čak i to podsećanje bude kratkog daha. Zašto se svet odmetnuo? Zašto su se ljudi odmetnuli, jedni od drugih i sami od sebe? Kuda ovo vodi? Zašto jurimo da stignemo neki život koji nam ne pripada i koji nas na kraju neće učiniti ni ispunjenim, ni srećnim? Da li karma zaista postoji? Ako postoji kako to da smo još uvek ovde!? Ili nismo???

Ti si dobio poljubac smrti i večiti dubok mrak u svojim zatvorenim očima, večiti mir na tvojim zapečaćenim usnama, spokoj na hladnim rukama sa isprepletanim ukočenim prstima. I.... ništa. Ti dobiješ to što dobiješ a svet je i dalje svet oholi, hladan, siv. Tvoj život je promašen i protraćen, nisi ni dobio priliku da ga iskoristiš, a iskreno i realno koliko se ljudi može pohvaliti ispunjenim i srećnim životom. Sunce ponovo izlazi i zalazi, Zemlja se okreće, ljudi i dalje jure male, minorne stvari za koje misle da će im ulepšati život, koje će učiniti da njihov život izgleda kao da ima smisla, koje će mu dati smisao a

Zašto smo tako mali, sitničavi, prosti, nemilosrdni, iskvareni, željni zla prema drugima? Život je kratak za takve podlosti, ali je dovoljno dug da oplemenimo dušu, nas samih, ali i ljudi koji nas svakodnevno okružuju, koje srećemo, koji samo protutnje kroz naš život. Ceo život se pretvorio u dobar marketing i težnju da što bolje prodamo sebe. Sve je tako lepo, sjajno, čisto, upakovano, premazano sa stotinu boja mi samo zatvaramo oči, otvaramo usta i gutamo šta nam se servira, bez prethodnog razmišljanja. Obmanuti smo, ili smo

dozvolili da nas obmanu, ili smo, pak, obmanuli sami sebe. Imamo prava da pitamo i dobijemo prave odgovore, imamo pravo na istinu, na pravdu, na sopstveno odlučivanje, ali ga se mi (ne)svesno odričemo zato što smo ubeđeni da je tako lakše, zato što ne želimo da se borimo ili smo to zaboravili. Visokosvesni pojedinci koji su spremni i odlučni u svojoj borbi su zataškani, jednostavno su ugušeni nesvešću većine. Ipak, većina ne snosi odgovornost. Svako je snosi za sebe, jer svako ima prava da odlučuje u svoje ime. Kolektivna odgovornost ne postoji. Svako je

strana

7

Zato moramo skinuti sve granice koje smo postavili sebi i drugima i prihvatiti zdravu konkurenciju, takmičenje i kritike. Samo tada ćemo znati da li smo u pravu, i možda još više učvrstiti svoja uverenja a možda ih i promeniti. To je reč koje se ljudi plaše. Promena! Uvek su zadovoljni time što imaju, nisu spremni na promene, pa ih zato i ne prizivaju. Većina njih nije svesna da su promene neophodne, da je potrebno napredovanje, uzdizanje. U stanju su da se okupe i da te gledaju belo, kao što Niče reče, nevino trepću i promatraju te bezizražajno telećim pogledom. Ovčice su na broju i šišanje može da

odgovoran za sebe. Zašto smo stvorili toliko barijera među ljudima, toliko “nepremostivih” granica: verskih, nacionalnih, materijalnih, staležnih, pa i fizičkih?! Ko nam je dozvolio tako nešto? Ko nam je dao pravo da izolujemo jednu grupu živih bića i da ih mrzimo, samo zato što su različiti? Kako ćemo znati da li smo u pravu? Da li sam ja, uopšte, u pravu kada pišem sve ovo?

počne.Zašto ljudi stalno traže vođu koji će ih organizovati i okupiti? Zar oni sami to zaista ne mogu, bez svađe, sujete, inata? Mogu, ali to ne znaju. Nisu toga svesni. A ta nesvest će doći glave, čak i onim svesnima.

ogromna većina građana Republike Srbije) ne želim da moja država plaća za krivična dela raznih kriminalaca. Republika nije dužna da to radi, ja kao građanin ne želim da budem deo toga i na taj način se daje podrška nasilnim kriminalcima. Šamar našoj javnosti je opalio Kovačevićev pravni zastupnik, advokat Borivoje Borović, kada je objavio da je Kovačević upisao Pravni fakultet i da ga posle studija čeka sigurno radno mesto advokata u kancelariji Borivoja Borovića. Umesto da se Kovačeviću sudi za krivično delo ubistvo u pokušaju i da bude osuđen na kaznu od 30 do 40 godina zatvora, najavljuje se njegova karijera u pravosuđu. Ovakvim mlakim ponašanjem prema kriminalcima država ne deluje ni pre-

ventivno, ni represivno. Čak deluje stimulativno, jer šalje poruku da se zločin isplati. Mora se poslati jasna poruka javnosti da niko nema pravo da primenjuje nasilje i prođe nekažnjeno. Mora se objasniti svakome, ko podržava Kovačevića i njemu slične, da sutra zbog ponašanja takvih ljudi, može videti svoje dete kako se u komi trese na bolničkom krevetu. Navedimo javnost da razmišlja o tome.

Ali, moja pobeda zavisi od toga koliko se ja borim za sebe! Bori se!!! Tijana Tošić

SUZBIJANJE NASILJA Molim da se u javnosti hitno povuče paralela između pokušaja ubistva premlaćivanjem francuskog državljanina Brisa Tatona i pokušaja ubistva premlaćivanjem državljanina SAD Brajana Štajnhauera od strane Miladina Kovačevića. U elektronskim medijima treba često puštati snimak Tatonovog tela koje se trese na bolničkom krevetu, dok je on u komi na ivici smrti; i treba objasniti javnosti da je u istoj situaciji bio Štajnhauer. Portparol Republičkog javnog tužilaštva Tomo Zorić je najavio podizanje optužnice protiv napadača (i njegovih pomagača) na Brisa Tatona za krivično delo ubistvo u pokušaju, za koje je zaprećena kazna od 30 do 40 godina zatvora. Nadam se da će taj proces biti sproveden u delo i da

će pravda pobediti. Na drugoj strani je Miladin Kovačević proglašen skoro za heroja od strane određenih pojedinaca, medija, stranaka i zbog mlake reakcije države. Najpre mu je državni službenik (vicekonzul) falsifikovanjem pasoša pomogao da izbegne pravosuđu SAD. Pitam: Da li je taj vicekonzul odgovarao za krivična dela zloupotrebe službenog položaja, falsifikovanja javne isprave i pomaganja izvršiocu krivičnog dela? Naše pravosuđe ne vodi postupak protiv Kovačevića, iako je predmet ustupljen našem sudstvu radi procesuiranja. Država je platila milion dolara porodici Štajnhauer novcem koji je oduzela od kriminalaca koji su ga stekli pljačkajući narod. Taj novac pripada građanima Republike Srbije, a odštetu je trebalo da plati lično Miladin Kovačević. Ja (i

Mirko Vukojević * tekst je pisan pre nego što je Bris Taton tragično preminuo.

Reporter

mladi

8

strana

OKTOBAR 2009.

FILM –NOIR

(klasični period)

i d o m u t e p o u s i v Stari filmo

Nekada davno su to bili hitovi filmske industrije, a danas su široj publici uglavnom zaboravljeni. Tek po koji filmofil će moći da razume o čemu se radi već iz naslova, a ostali čitaoci

će nakon ovog teksta sa podrobnijim objašnjenjima, potražiti neki od pomenutih filmova da bi se prisetili, ili pogledali isti i uvideli koliko su specifični i kvalitetni. Ja volim stare crno –bele filmove, prvenstveno, zbog originalnosti, koja je kasnije toliko puta kopirana u nedostatku ideja. Međutim kako je to jako širok pojam, ovde ću se ograničiti na žanr

“film-noir”. Ime žanra potiče od francuske reči “noir” i doslovno znači “crni”. To su dakle “crni” filmovi, zbog naglašene crne boje (manjka osvetljenja), te namerno mračnijih scena, gde se glavni junak pojavljuje iz senke. Radnja se odvija u nekoj polumračnoj zadimljenoj prostoriji, jeftinoj hotelskoj sobi, napuštenoj kući, haustoru, slepoj ulici, dokovima pristaništa i sličnim mestima. Svi ovi filmovi su po pravilu kriminalistički filmovi, prepuni misterija, melanholije, razočaranja, otuđenja, pesimizma, zločina, korupcije, svakojake prevare - prenaglašenih moralnih devijacija tadašnjeg društva, zahvaćenog opštom ratnom i posleratnom ekonomskom krizom. Iz napred navedenog, zaključujemo da postoje dakle i noviji noir filmovi, te da je žanr više vezan za tehniku osvetljenja i samu radnju, nego li bukvalno za razdoblje kada su svi filmovi bili crno beli. Sam žanr je nastao, inspirisan kriminalističkim romanima, popularnim 1930-tih godina, a po ugledu na klasične nemačke, ekspresionističke neme filmove 1920-tih. Smatra se da su klasično doba noir filmova, 194-te i 1950-te godine, i ovaj tekst će se ograničiti upravo na njih. Izraz je prvi put upotrebio francuski kritičar Nino Frank 1946. a koji je primetio mračnost američkih detektivskih, kriminalističkih drama, koje su se u Parizu prikazivale posle rata. Prvi u nizu klasičnog perioda je Hemfri Bogartov The Maltese falcon (1941), a poslednji bi, po mišljenju kritičara, bio Orson Velsov, Touch of evil (1958). Filmove karakterišu jake muške uloge, gde opake momke, spremne na sve, glume, tada najveća imena Holivuda: Oni su privatni detektivi kao Hemfri Bogart u The Maltese falcon (1941) i The Big Sleep (1946)), policijski detektiv kao Glen Ford u The big heat (1953), vremešni bokser Robert Rajan u The set-up (1949) ili Ričard Vidmark u Night and the city (1950). Takođe su svoj doprinos dali u ovom žanru i glumci kao Robert Mičam ili Fred MekMarej. Uz surove i žestoke momke film noira, najčešće (ne uvek) su bile i fatalne dame tzv. ”femme fatale”. U bukval-

nom prevodu, ove “smrtonosne žene”, su na filmu promiskuitetne, prevrtljive, lažljive, zavodljive. Najpoznatije su: Meri Astor, Loren Bekol, Veronika Lejk, Barbara Stenvik, Džoan Benet, Lina Tarner. Nepopravljivi cinik, velika zvezda Holivuda, po mnogima najbolji glumac svih vremena, dokazan u mnogim žanrovima, Hemfri Bogart (18991957) je za mene najkarakterističniji glumac ovog perioda. Pored gore pomenutih, on je u ovom žanru ostavio i druga značajna ostvarenja: High Sierra (1941), Dark Passage (1947), Dead Reckoning (1947), The Two Mrs. Carrolls (1947), Key Largo (1948), Knock on Any Door (1949) kao i neke manje poznate. Za kraj, svakako treba pomenuti i jedan od njegovih najboljih noir filmova, jedan od najgledajnijih filmova svih vremena Casablanca (1942). Pored pomenutih, preporuka je pogledati sledeće noir filmove klasičnog perioda: The Ox-Bow Incident (1943), Double Indemnity (1944), Notorious (1946), Dark Passage (1947), Fear in the Night (1947), Out of the Past (1947), The Naked City (1948), The Big Steal (1949), The Third Man (1949), Sunset Blvd. (1950), Deadly Is the Female (1950), Strangers on a Train (1951), Kiss Me

Deadly (1955). Postoje i moderni noir filmovi (iako su mnogo manje zastupljeni) i ja cu pomenuti samo neke, meni omiljene, koje je većina čitalaca sigurno odgledala, a ako nije onda bi trebalo: Basic Instinct (1992), Lost highway (1997), Mulholland Dr. (2001), Edison (2005), Sin City (2005),The Black Dahlia (2006), Lucky Number Slevin (2006), No Country for Old Men (2007), Max Payne (2008). Miroslav Živković

Reporter

mladi

OKTOBAR 2009.

strana

9

MLADI SU NOSIOCI POZITIVNI H PROMENA U DRUŠTVU Intervju sa ministarkom omladine i sporta Snežanom Sama rdžić Marković

Da li je u Srbiji prisutan juvenizam (diskriminacija mladih) i u kojoj meri? Ministarstvo omladine i sporta radi na poboljšanju položaja i unapređivanju kvaliteta života mladih. Trudimo se da podstaknemo mlade da uzmu aktivno učešće u svim sferama života, a pre svega u kreiranju i sprovođenju politike za mlade, da ih podstaknemo na uključivanje u procese donošenja odluka, kao i da se organizuju i zastupaju svoje interese. Naravno, i pored napora koje ulaže Ministarstvo omladine i sporta i Vlada Srbije na sprečavanju diskriminacije ne možemo reći da ona uopšte ne postoji. U martu ove godine usvojen je Zakon o sprečavanju diskriminacije koji, između ostalog, predviđa i zabranu diskriminacije po osnovu starosti. Takođe, Nacionalna strategija za mlade uzima u obzir nejednake mogućnosti za razvoj različitih kategorija mladih. U tom smislu, posebno moramo voditi računa o osetljivim grupama (mladi ugroženi siromaštvom, sa invaliditetom, Romi, mladi ulice i oni bez roditeljskog staranja...) jer su oni najviše izloženi riziku od socijalne isključenosti. Važno je naglasiti da svi segmenti društva, ne samo resorno ministarstvo, moraju dati svoj doprinos kako bi navedene grupe mladih iskoristile svoje životne šanse na najbolji način. Koliko je Nacionalna strategija za mlade uticala i pomogla mladima i da li ste zadovoljni dosadašnjim rezultatima? Ovo je veoma važno pitanje. Kao prvo, jedan dokument sam po sebi ne znači mnogo ako ne postoji širok društveni konsenzus i podrška u vezi sa njegovom primenom. Imajući u vidu da je u proces izrade Strategije uključeno 15 ministarstava, 47 udruženja građana i 16.000 mladih, ne sumnjamo da je obezbeđena dobra potpora u društvu za njenu primenu. Usvajanjem NSM, Srbija je prestala da bude poslednja zemlja u regionu, ali i u Evropi koja nema jedan ovako bitan dokument, a problemi i potrebe milion i po mladih su postali prepoznati i deo jednog sistematskog pristupa. Mladi su definisali svoje prioritete, a mi sada sledimo njihove vizije. Izuzetno važan proces u sprovođenju Strategije i Akcionog plana je i osnaživanje mreže za sprovođenje omladinske politike. Neophodno je da se u ovaj proces pored drugih ministarstava i institucija, lokalnih samouprava, kancelarija za mlade, partnera iz poslovnog sektora i iskusnih udruženja građana uključe i omladinska udruženja koja tek počinju sa radom. Podizanje kapaciteta tih omladinskih udruženja predstavlja neophodan uslov kako bi se ona mogla pojaviti kao aktivan partner u procesu sprovođenja ciljeva Nacionalne strategije za mlade, kao i aktivnosti planiranih Akcionim

planom. Ministarstvo omladine i sporta nastoji da razvije njihove kapacitete za pisanje projekata i da im pomogne u razvijanju projektnih ideja. Od usvajanja Akcionog plana za primenu ove strategije je prošlo tek šest meseci i zvanični rezultati rada ministarstava, kancelarija za mlade i omladinskih organizacija tek pristižu i biće objedinjeni u jedan izveštaj. Ipak, mi od samog osnivanja ministarstva radimo na obukama mladih i podršci organizacijama mladih, sprovodimo istraživanja, finansiramo programe, iniciramo otvaranje lokalnih kancelarija za mlade, stipendiramo i nagrađujemo mlade talente. U planu je i izrada Zakona o mladima. Takođe, pokušavamo da uključimo u što većoj meri poslovni sektor i međunarodne donatore u zajednički posao brige o mladima. U zajedničkom kreiranju i podsticanju politike za mlade, samo u toku 2007. i 2008. godine direktno smo uključili oko 43.000, a indirektno oko 240.000 mladih, što predstavlja 19% ukupne populacije mladih u Srbiji. Ovo je samo deo primene Nacionalne strategije za mlade u praksi. Dakle, iz ovoga možete naslutiti koliko je usvajanje Nacionalne strategije za mlade, a posebno njena primena, bitna za poboljšanje položaja mladih u Srbiji . Da li Srbija ima svoje modele kako pomoći svojim državljanima, ili se usmeravamo ka tuđim modelima? Sa mladima i za mlade - ideja, koncept, želja kojom se Ministarstvo omladine i sporta vodilo i vodi od formiranja, 15. maja 2007. godine. Modele za mlade u Srbiji prave mladi u saradnji sa Ministarstvom omladine i sporta i svim ostalim zainteresovanim stranama. Od strateških dokumenata važnih za mlade za 2,5 godine postojanja MOS-a usvojena su tri strateška dokumenta: Nacionalna strategija za mlade, Akcioni plan za njeno sprovođenje i Strategija razvoja sporta. Kada je u pitanju Nacionalna strategija za mlade, treba napomenuti da je to dokument koji je dobio najviše ocene međunarodnih stručnjaka, a nezavisni ekspert Saveta Evrope, gospodin Fin Denstad ukazao je da naša Strategija može biti dobar model i primer dobre

prakse za druge zemlje, osvrćući se na široku konsultativnost i društveni aktivizam u procesu izrade ovog dokumenta. Ova tri strateška dokumenta predstavljaju osnovu za dalje aktivnosti i pomoć mladima a subjekti za njihovo uspešno sprovođenje su lokalne kancelarije za mlade, sportski savezi, Fond za mlade talente i omladinska udruženja i udruženja koja se bave mladima. Neophodno je takođe da se prilikom ostvarivanja ciljeva zacrtanih Strategijom oslanjamo na primere dobre prakse iz sveta. Veliki značaj ima uspešna saradnja sa međunarodnim organizacijama koje nas podržavaju u realizaciji i sprovođenju programa i projekata namenjenih mladima. Planovi za dalje su? Jedan od prvih zadataka koji je pred nama je izrada zakonske regulative o mladima, nastavak otvaranja i osnaživanje postojećih kancelarija za mlade na lokalnom nivou (pre svega podrška u izradi lokalnih akcionih planova za mlade), otvaranje Centra za karijerno vođenje i savetovanje mladih talenata, podizanje kapaciteta omladinskih udruženja , obuka mladih za pisanje projekata i učešće u konkursima EU, stvaranje uslova za veću mobilnost mladih i intenzivnu međunarodnu saradnju mladih, izgradnja mini pič terena u 50 jedinica lokalne samouprave, stvaranje uslova za dalji razvoj školskog, rekreativnog i vrhunskog sporta. Značajan deo naših resursa trenutno je usmeren ka izradi Strategije karijernog vođenja i savetovanja čiji će zadatak biti da mlade bolje upozna sa vezom između obrazovanja i tržišta rada. Usvajanje ove Strategije doprineće da mlad čovek može jasnije sagledati potrebna znanja i veštine u kontekstu modernog života kao i da se lako i brzo prilagođava novim potrebama sveta oko sebe. Takođe završava se Akcioni plan za sprovođenje Strategije razvoja sporta a očekujemo i usvajanje nacrta Zakona o sportu.

Čini mi se da smo imali krizu, pa je došla svetska ekonomska kriza, pa shodno tome predstoji nam šta? Velike promene na bolje. Danas nam je bolje nego juče, sutra će nam biti bolje nego danas. Od mladih se, više nego od bilo koje druge društvene grupe, očekuje da budu nosioci pozitivnih promena u društvu. Godine 2007. imali smo 5 kancelarija za mlade i nismo imali Strategiju za mlade ni akcioni plan, kao ni Ministarstvo omladine i sporta. Danas imamo 93 kancelarije za mlade, usvojenu Nacionalnu strategiju za mlade i Akcioni plan za njenu realizaciju. Ministarstvo nastoji da mladima pruži sistemsku podršku i ukaže na potencijal koji oni predstavljaju za našu zemlju. Kvalitetniji život mladih obećava njihov ostanak u zemlji, ekonomski razvoj, povećanje nataliteta i stvaranje uslova za bolji život svih građana. Najnovije istraživanje o položaju mladih koje je za potrebe Ministarstva omladine i sporta sproveo CESID 2009. godine pokazalo je da se, u odnosu na istraživanje sprovedeno 2007. godine, za 12% povećao broj mladih koji svoju budućnost vide u Srbiji! Ovaj podatak zaista ohrabruje. Ima li Srbija prave ljude za sprovođenje Nacionalne strategije za mlade? Ima! Na nacionalnom nivou ima zaposlene u Ministarstvu omladine i sporta, na lokalnom ima koordinatore kancelarija za mlade i veliku mrežu omladinskih organizacija koje se bave mladima. Pre svega, ima same mlade, tj. mlade aktiviste spremne da se angažuju na poboljšanju položaja svih mladih. To su mladi koji su do sada bili uključeni u izradu strateških dokumenata, mladi koji učestvuju u aktivnostima kancelarija za mlade i udruženja građana mobilišući tako svoje vršnjake da oblikuju društvo čiji će lideri sutra postati. Samo na

strana

mesečnom nivou u aktivnosti kancelarija za mlade direktno je uključeno oko 7000 mladih. Stoga sam sigurna da naša zemlja ima sjajan ljudski potencijal za sprovođenje ciljeva omladinske politike. Kako Ministarstvo omladine i sporta pomaže mladim alternativnim bendovima, kada na televiziji ne postoji jedna emisija tog tipa, a plaćamo javni servis? Trenutno je u toku realizacija programa Ministarstva omladine i sporta “Zdrav stil, moj stil”, putem koga mladi svojim vršnjacima približavaju zdrave stilove života. Tokom realizacije ovog programa, pored obuke 160 vršnjačkih edukatora, aktivnosti u 84 lokalne samouprave, planirano je i održavanje koncerata u Užicu, Novom Sadu, Subotici, Leskovcu, Loznici, a jedan koncert je već održan 12. avgusta na Međunarodni dan mladih u Kragujevcu. Na koncertima nastupaju mladi nearfimisani bendovi iz grada i regiona u kom se koncert održava. Isto tako, kancelarije za mlade u saradnji sa svojom lokalnom samoupravom održavaju koncerte alternativnih bendova. Do sada su koncerti održani u Rači, Beloj Palanci, Svilajncu, Bačkoj Topoli. Šta bi ste preporučili mladim ljudima, studirati ili se zapošljavati i čemu se nadati? Svaki mlad čovek je jedinstven i poseban. Preporučujemo svim mladima da ostvare svoje potencijale u skladu sa mogućnostima, željama, sklonostima, a mi smo tu da ih podržimo. Ministarstvo omladine i sporta putem Fonda za mlade talente stipendira najbolje studente i nagrađuje uspehe srednjoškolaca, a putem programa međunarodnih organizacija i udruženja građana koji se bave mladima u saradnji sa kancelarijama za mlade organizujemo edukacije

Reporter

mladi

10

koje mladima pomažu da nađu posao, edukacije iz oblasti omladinskog preduzetništva, rada na računarima, pisanje CV-a i druge. Kada me pitate čemu se nadati ja bih jednostavno rekla svemu najboljem, ali svesni svojih mogućnosti i kapaciteta. Šta mislite o ružičastoj generaciji, da li je to stub naše budućnosti? Mladi su stub budućnosti, ali su pre svega naša sadašnjost, naš potencijal i najdragoceniji resurs u daljem razvoju društva! Rezultati dva istraživanja rađena za potrebe izrade Nacionalne strategije za mlade (CESID “Istraživanje o aktivnom učešću mladih” i “Svakodnevnica mladih u Srbiji”, Institut za psihologiju) pokazali su da mladi kao najveće probleme sa kojima se suočavaju vide neinformisanost, nedostatak funkcionalnih znanja za nastavak školovanja i zapošljavanje, nezaposlenost, nedostatak kulturnih sadržaja, ali i da imaju nedovoljan uticaj na dešavanja u lokalnoj zajednici. Zbog toga su projekti koje podržava Ministarstvo omladine i sporta usmereni upravo ka rešavanju onih problema koje identifikuju mladi. Za 2009. godinu utvrđeni su sledeći prioriteti: informisanje, istraživanje, zapošljavanje, preduzetništvo, radne prakse, obuke, neformalna edukacija, usavršavanje, uslovi za bavljenje kulturom i sportom, kvalitetno slobodno vreme. Naravno, mladi sami odlučuju kako će provoditi slobodno vreme i koje izbore će praviti u životu. Ministarstvo je tu da mladima pomogne da razviju svoje potencijale, da im pruži različite programe i ukaže na različite perspektive. Međutim konačna odluka o načinu provođenja slobodnog vremena i životnim izborima je na mladima. Šta se radi po pitanju edukovanja mladih i da li se to rešava izgradnjom sportskih terena?

OKTOBAR 2009.

Stepen obrazovanja je pokazatelj društvenog, kulturnog i ekonomskog razvoja zemlje. Istovremeno, brži razvoj zemlje i njena uspešna integracija u međunarodnu zajednicu podrazumeva pismeno, obrazovano i radno osoposobljeno stanovništvo. U tom smislu, obrazovanje mladih je jedan

nji kamp na Kukavici na temu zaštite životne sredine čime je kroz razmenu dobre prakse i iskustava omogućeno povezivanje mladih Zapadnog Balkana i njihovih inicijativa sa mladima iz Evropske unije. Ministarstvo radi i na izgradnji sportskih terena tako da će u Les-

od prioritetnih zadataka države. Veliki broj aktivnosti i programa Ministarstva omladine i sporta usmeren je na neformalno obrazovanje mladih. Već sam spomenula program “Zdrav stil, moj stil” putem koga će se mladi informisati i edukovati u sferi zdravih životnih stilova. Odobreni su i projekti 93 nevladine organizacije koje organizuju veliki broj edukacija u narednom periodu. Resurs centar Leskovac organizovaće edukacije za aktivno učešće mladih u životu njihove lokalne zajednice kroz razvoj debatnih klubova i kritičkog mišljenja naročito za mlade u manjim i manje razvijenim sredinama. Kroz seriju treninga, učenici/ce 26 srednjih škola u dva okruga će naučiti kako da zastupaju svoje interese u lokalnoj zajednici i kroz razmenu argumenata rešavaju konfliktne situacije. Edukacioni centar iz Leskovca održao je međunarodni let-

kovcu biti izgrađen mini pič teren na kome će mladi aktivno učestvovati u osmišljavanju sportskih i drugih aktivnosti u lokalnoj zajednici, razmenjivati iskustvo, uspostavljati zajedničke aktivnosti sa drugim lokalnim zajednicama (turniri, kulturne i edukativne manifestacije). Samostalno ili u saradnji sa lokalnim samoupravama i Ministarstvom za NIP, do sada smo izgradili ili obnovili širom Srbije: 174 otvorena sportska terena, 10 balon-hala, 4 bazena, 7 teniskih terena, 26 sportskih hala, 20 školskih fiskulturnih sala i jedno klizalište, a u sportsku opremu i rekvizite namenjene školama uloženo je 68 miliona dinara. Novinar: Slobodan Stojičić

DA LI MODERNO ZNAČI DOBRO? dobra i loša strana. U korist ide to što možemo da dođemo do mnogo korisnih informacija brzo, možemo dosta toga da naučimo, a ponovo možemo da postanemo zavisni u toj meri da moramo da se lečimo. Znači, dolazimo do zaključka da i kod modernog postoje dve strane, ona dobra, i ona loša. A od čega to zavisi? Zavisi od toga na šta mislimo kada kažemo moderno, i kako na to gledamo.

Hrpa nekih čudnih pogleda ako te vide da ne nosiš te patike, ili da ne slušaš tu muziku, a da ne govorim o nekim bitnijim i većim stvarima. A ako me slučajno vide da čitam strip, sa ogromnim čuđenjem postavljaju pitanje „Tebi to nije dosadno?“ , i onda sledi niz predrasuda koje samo izleću iz njih. Ti nisi moderna! U današnjem svetu to u većini slučajeva znači „Ti ne pripadaš”. E onda se ja tako ne moderna zapitam, ko u stvari postavlja granice modernog? I da li moderno uvek znači dobro? Ljudi su tako programirani da se kreću zajedno, u masi. Da bi bio tu, moraš da imaš određene „stvari” kojima ćeš doprineti tom društvu. Ako to nešto ne postoji, ili ćeš morati da ga stvoriš odjednom, ili ćeš biti ne-prihvaćen. A kako dopustiti sebi da budeš neprihvaćen u današnjem društvu, pitanje je mnogih mladih ljudi.

Moda je po definiciji: “Termin koji označava popularne stilove u raznim sferama ljudskih aktivnosti i razmišljanja, u bilo koje vreme u istoriji” Već naslućujem da se te granice stvaraju i pomeraju onako kako se kreće društvo i kako prolazi vreme. Ali, onda mi se sasvim slučajno prepreči jedna od činjenica, zvana internet. Da li je internet danas moderan? - Jeste. Da li je koristan? - Jeste. Da li je dobar? Tu se već pojavljuje i

U raznim sferama je ono na šta bih se ja fokusirala sada. Ako je u pitanju tehnologija - u redu, ako je u pitanju zabava - u redu, ako je u pitanju umetnost - u redu. Sve te činjenice stoje i potpuno se slažem sa njima. Vreme prolazi, vreme se menja a samim tim se i stvari menjaju. Ne bi čak ni bilo sasvim normalno da ostanemo

u jednom te istom vremenu. Ono loše je što ni sami ljudi nisu tačno sigurni šta je moda, a već na početku prave enormne razlike u ljudima. U redu je poštovati svačiji ukus i izbor, ali ne i odbacivati ga od društva samo zbog činjenice da on nije moderan. Što me vraća na početak ovog teksta “Ti nisi moderan! U današnjem svetu u većini slučajeva znači “Ti ne pripadaš”. To je ono na šta ja ciljam. I konačan odgovor na moje pitanje “Da li moderno uvek znači dobro?”, bio bi ne. Ne, mislim da ne znači. Time bih završila ovu priču. … za sada. Tijana Mirković

mladi

Reporter

OKTOBAR 2009.

DEVEDESETE Živimo u vremenu u kome su razorene osnovne civilizacijske vrednosti, zbog čega prispitivanje duha jednog vremena, a samim tim i kulturnih obrazaca na kojima počiva društveni život mladih generacija, ima poseban smisao i značaj. Sva istraživanja mladih pokazuju da više ne postoje izraziti uzori, a ni vodeće ideje i ideali koji bi na pravi način oličavali duh jedne generacije. Fokus pažnje i interesovanja mladih se pomerio ka svetu medijske kulture, spektakla, estrade, sporta, a nestali su klasični uzori iz sfere politike, istorije, kulture i umetnosti. Svaka generacija ima svoj poseban pristup već uspostavljenom sistemu vednosti u jednom društvu. Ona ga putem socijalizacije, obrazovanjem i vaspitanjem usvaja, ali u isto vreme u taj već jasno oblikovani sistem vrednosti unosi svo-

je viđenje i shvatanje sveta. Medijsko stvaralaštvo za milionsku publiku najčešće prezentuje svoje sadržaje na prosečan, skoro potpuno nekreativan način. Produkcija komer-

strana

11

(KULTURNI OŽILJCI)

cijalnog kiča uopšte nema tendenciju da se umetnički izrazi, da problematizuje okolnosti u kojima čovek živi, ili da preispita kompleksna duševna stanja čoveka. Jednostavno, služi da privuče publiku, zadivljuje svojom vizuelnom kreativnošću i bogatstvom, proizvodeći svakodnevno kratkotrajne estetske doživljaje. Njihovi ciljevi su brojni, pre svega komercijalni i manipulativni. Svaki dan, ljudi su kroz medije izloženi fascinaciji sadržajima koji predstavljaju imitaciju umetnosti. Dominantan stil unutar masovne kulture u Srbiji tokom devedesetih godina bio je vizuelni i reklamni stil uz pomoć koga je promovisan jedan izuzetno komercijalni muzički pravac, a to je turbo-folk. Ovaj muzički pravac, pa tako i njegov prateći stil, bio je izrazito politizovan, odnosno bio je politički podoban instrument vladajućeg režima za smirivanje

narodnog nezadovoljstva. U Srbiji 90tih masovna kultura turbo-folka tako postaje društveno podnošljivi kulturni model, i pošto je finansijski moćnija od elitne građanske kulture, dobija tretman vrhunskog kulturnog delovanja. Kroz spotove, reklame i muzičke emisije

turbo-folka, a nešto kasnije, od 1995. godine i densa, čiji je medijski nastup, uprkos drugačijem zvuku, imao mnogo sličnosti sa turbo-folkom, stanovništvo je dobijalo poruku šta treba da bude njegov sistem vrednosti, kako se treba ponašati i oblačiti, koje ličnosti i profesije treba vrednovati. Mladi su kroz emisije raznih televizija i sličnih stanica dobijali svoje uzore, neofolk i dens pevače i manekene i tako bili upućivani kako da formulišu i konstruišu svoj seksualni identitet. Ove poruke bile su u znaku vrednosti potrošačkog društva, utapanja u prosek, u masu i apsolutnog konformiranja i prilagođavanja. Akteri turbo-folka i densa: tv-voditelji, pevači, manekeni i njihovi sledbenici, zahvaljujući u mnogome i ovakvoj medijskoj propagandi, sebe vide kao reprezente urbanog duha, kao ultra-modernu struju koja je na gradskoj sceni najviše upućena u svetske trendove kada su u pitanju oblačenje, ponašanje i provod. Pod ovim se isključivo podrazumevaju svetski trendovi mode, komercijalne muzike, medija i filma, dakle potrošnja kao životni stil, uvezen sa Zapada. Međutim, paradoksalno, uprkos ovoj ,,kosmopolitskoj’’ težnji ka potrošačkom Zapadu, akteri turbofolka drže se folk muzičke matrice i lokalne ideologije 90-tih godina, obeležene pored ostalog i nacionalizmom, koja pokazuje toleranciju prema kriminalu, nasilju i nemoralu. Taj trend se i danas nastavlja, kroz visokotiražnu žutu štampu i komercijalne tv-programe, ne više kao oblik ,,državne umetnosti’’ i poželjnog populizma, već ponovo kao subkultura ili paralelna, masovna kultura, kao oblik još neoporezovanog sadržaja i tolerisanog populizma. Srpska medijska kultura posle devedesetih

odražava duh vremena tranzicije sa nejasnim sistemom vrednosti, koji u sebe uključuje kako nacionalističkopopulističko nasleđe 90-tih tako i duh potrošačkog društva, kapitalističke privrede, zabave i kulturne globalizacije. Pokušavajući da neke principe, koji su funkcionisali pre nekoliko decenija, ugradimo u shvatanje sveta savremenih generacija verovatno predstavlja „Sizifov posao“, jer svaka generacija mora da brani svoju percepciju i doživljaj kulture, istorije, umetnosti i društva. Međutim, ako bar podstaknemo mlade ljude da razgovaraju o najvažnijim pitanjima njihovog svakodnevnog života, od muzike koju slušaju, knjiga koje čitaju, načina kako koriste slobodno vreme, idola koji im se nameću, sigurno ćemo načiniti značajan korak ka podizanju svesti o kulturi. Mlade generacije moraju preispitati postojeći sistem vrednosti, kulturne obrasce, idole, uticaj medijske kulture i nastanka identiteta. Veoma je važno da se posvete analizi stanja u kojem se danas nalazi društvo i utvrde vrednosti i uzore koji su u centru njihove pažnje. Stara izreka upozorava: „Potrebno je nekoliko vekova da se pređe put od varvarstva do kulture, a samo jedan dan da se pređe put od kulture do varvarstva“. Samo ako na istinskim humanističkim i civilizacijskim vrednostima i uzorima gradimo svet u kome živimo, moći ćemo da se odupremo najezdi novih varvara. Vladica Stojanović

D IS T R IK T 9 (D IS T R IC T 9 ) Po mom mišljenju, najveći uspeh filma DISTRIKT 9 jeste njegova realizacija u budžetu koji se procenjuje na 30 miliona US dolara. Osim toga, nisam našao ništa više što bi ovo ostvarenje činilo drugačijim od bilo kog promišljenijeg letnjeg hita. Ovo kažem zato što su svi prominentni elementi filma akcioni – akcione sekvence, vanzemaljsko oružje

i tehnologija, potera, hoće-li-uspetiili-ne tenzija. Sama premisa- ideja da vanzemaljci slete u Južnoafričku republiku i postanu građani druge

klase, nije razrađena, ali kako može da bude? Problem je u tome što svi (ili hajde bar 95% nas) znamo da je aparthejd loša stvar. Sličnu redundantnost poseduju i filmovi koji nas ubeđuju da je rat užasan i besmislen – prešli smo tu lekciju odavno, učiteljice! Takođe, ko bi sum-

njao da bi se čovečanstvo ponašalo kao stoka prema vanzemaljcima koji ne bi bili u stanju da nas pokore? Ponašamo se kao stoka jedni prema

drugima već 12 000 hiljada godina, možda i oduvek. Korporacije nam ne žele dobro? Idi begaj, Nile Blumkampe! Zato mi smeta kada film, koji u prvoj polovini prati dan u životu birokratu Vikusa Van Der Merva dok pokušava da iseli vanzemaljce iz ruiniranog Distrikta 9, prelazi u klasičnu SF potera-akciju. Tu je film mnogo bolji od recimo, PAYCHECK, ali po konceptu identičan. Međutim, ukoliko se ignoriše neuspela paralela prema svim životnim pitanjima čovečanstva, ovo je veoma zabavan i dinamičan film, pre svega zbog kamere i nenametljivo-fantastično integrisanih kompjuterskih efekata. Blumkamp je naučio da pravi filmove od štapa i kanapa (ovo je njegov prvo celovečernje ostvarenje), a kada mu je Piter Džekson dao 30 ’ona, snimio je ostvarenje koje je odmah dobilo publiku.

Nadam se da će talentovani Nil za sledeće ostvarenje izabrati nešto oko čega stvarno možemo da mućnemo glavom kada izađemo iz bioskopa (ili ugasimo VLC plejer). Ovako, gledanje me je podsetilo na trenutke kada vas kao dete odrasli kazne zbog nečega i kažu ’’a sada razmislio o tome’’. Bako, a da li mogu da NE razmislim o tome, pošto znam da nije dobro razbiti prozor, ali ću svejedno sutra opet šutati loptu u kući? Ivica Milarić

Reporter

mladi

12

strana

OKTOBAR 2009.

WHISTLEBTRLEBONIWSUINUČGES NI CI , A NE PO SM AT RA ČI .

OV OM SV ET U PO FI LI P M EK GR O Živimo u svetu globalnog deficita, u poslovnoj etici, u kome su se pojmovi korupcija i mito uvukli u svaku poru svakodnevnice. Vreme je velikih korporacija i malih karaktera. Moćnih političara i leproznih ideja. Instant obrazovanja i doživotnih funkcija. Strogog poštovanja etičkih kodeksa napisanih od strane priučenih PR menadžera i nonšalantnog kršenja zakona. Vreme u kome se stavovi šminkaju, neguju predatorski interesi i ćuti na suvom. U kome se ulizištvo održava poput prirodne retkosti, a idealizam i poštenje ismeva, skenira i traži „skriveni m o t i v “ egoističkih pobuda. Rastu ambicije, a amputira moralnost. Put ka vrhu piramide „uspešnih“ ili stepenik više na socijalnoj lestvici popločan je ć u ta n j e m , postrojavanjem uz ove ili one autoritete i intelektualnim slepilom. Nova generacija ljudi koji pripadaju hordi programiranih.

zdravstvenih i sigurnosnih pravila i korupcija.

Prema definiciji, „zviždači“ (whistleblowers) su zaposleni, bivši zaposleni ili članovi organizacija, posebno poslovnih ili vladinih koji prijavljuju nedolično ponašanje. „Nedolično ponašanje“ znači kršenje zakona i pravila ili čin direktne pretnje javnom interesu, kao što su prevare, kršenje

državnih i javnih institucija a pred istim su žmurili za vreme „njihovih 5 minuta slave“.

Svedoci smo brojnih nepravilnosti u radu u državnom i javnom sektoru. Problem srpskog društva je što se informacije o nepravilnostima u radu dostavljaju javnosti u cilju političke i/ ili lične koristi i interesa. Tada se servira plišana „dobra namera“ i naprasna želja za opštu dobrobit i blagostanje. Reflektori se pale i predstava može da počne. Tako nas političari-moralni profiteri, bombarduju i prosvetljuju podacima o nepravilnostima u radu

A šta se dešava sa onima koji u moru nemih posmatrača, statista, istupaju napred i stvarno žele nešto da promene? Setite se samo Zorana

Đinđića. Planirao je veliku operaciju čišćenja. Šta su govorili o njemu? Strani agent, kvisling, špijun koji želi da destabilizuje zemlju. Bilo je raznih kleveta i pljuvanja. A onda mu palili sveće i oplakivali ga. I šta onda očekivati od takvog društva. Herojstvo? Dobre namere? Požrtvovanje?

Većina „zviždača“ nakon svojih iskustava kaže da to ne bi ponovili. Ćuti se zbog opravdanog straha. Straha od gubitka posla, društvene izolovanosti, disciplinskih mera, izloženosti uvredama. Nisu isključene ni pretnje smrću. Ljudi ih se klone jer se obično sumnja u njihove namere ili se plaše da im se priklone zbog mogućih posledica. Uz sve to, tu su i finansijski gubici, advokatskih troškovi i bolesti usled konstantne izloženosti viktimizaciji.

jima se treba stideti, koji mogu i koji pokreću svet, koji prijavljuju nedolično ponašanje, kršenje zakona, korupciju i kriminal, a neretko nakon toga dobijaju otkaze. Ljudi koji svesno ulaze u ring sa moćnijim od sebe bilo zbog opšteg interesa ili nekog unutrašnjeg prkosa. Dok ostali klimaju glavom pred moćnicima,

oni prave male korake za sve ostale koji prepuštaju inicijativu i odgovornost zarad osrednjih prednosti svog položaja.. „A reč je čin, i još kakav. Da si urlao, nasilje učinio, štetu nekome naneo, možda bi ti i oprostili. Ali, ti si govorio o onome o čemu svako pametan ćuti. To ne praštaju“. M. Selimović-Tvrđava Nataša Dimitrijević

Pravi „zviždači“ su žrtve globalnog moralnog trovanja. Ljudi pred ko-

JEDANKORAKNAPR ED DEO drugi

ESCOBAR:

Profesionalni lični planovi za dalje? Škola na mestu broj 1. Od muzike koju ja radim se, na žalost, ne može živeti u našoj zemlji. Dakle, samo škola, a muzika i moj pristup radu na njoj bi trebalo da ide u korak sa vremenom, videćemo u šta će se razviti. Kako publika, koja je bila na promocijama, reaguje na tvoju muziku? Na različitim mestima, na različite načine. Leskovac je jedna žalosna sredina, gde svaki umetnik nailazi na loše kritike leskovačke publike koje, verujem, proizlaze iz nezadovoljstva ličnim zivotom. U Grdelici imam uti-

sak da su ljudi čuli moje reči, da su se prepoznali, saosećali... Šta misliš o Blockhouse-u? Jako talentovana i perspektivna ekipa ljudi sa velikim mogućnostima. Word up 4 my brothas ;-) Šta ćeš uvek pamtiti vezano za rad na ovoj kompilaciji? Valjda zezanje, trud svih onih koji su se pronašli na disku. Promocija u Leskovcu je praćena isuviše lošim ozvučenjem, a upravo sam trud i angažovanje izvođača je učinilo da to zvuči koliko-toliko dobro. One love, Esco!

NIKOLA DIMITRIJEVIĆ:

Koliko si zadovoljan kompilacijom ? Veoma...sviđa mi se raznovrsnost kompilacije. nisam baš zadovoljan zvukom, mislim da je to moglo malo bolje, ali nema veze. Profesionalni i lični planovi za dalje? Da se bavim malo i DJ-ingom i da eksperimentišem sa “gitarskom” muzikom... Šta misliš o muzici Nikole Tasića? Veoma je dobra, iako zvuči staro koju godinu.

Šta ćeš uvek pamtiti vezano za rad na ovoj kompilaciji? Iščekivanje kompilacije.

B DUST:

Kako ste zadovljni saradnjom sa ekipom sa kompilacije? Prvi od uslova kad se radi i nastupa s nekim je da je taj neko pre svega dobar u tom poslu! U ovom slučaju radi se o ljudima koji veruju u muziku i koji prave dobru muziku! Profesionalni i lični planovi za dalje?

mladi

Reporter

OKTOBAR 2009.

strana

13

BRAINSICK SPAWNS:

Snimanje još novih pesama i što vise živih nastupa! O Dunđi ? Jedna moja prijateljica, kada je čula Dunđinu pesmu, rekla je: Naježila sam se. Mislim da je dovoljno. Šta ćete uvek pamtiti vezano za rad na ovoj kompilaciji? Pamtiću kreativnu energiju, ali što se mene tiče, mislim da smo tek počeli i želim da karavan krene dalje!

DUNĐA:

Postoje li ideje, planovi da međusobno sarađujete s drugim bendovima, izvođačima? Ideja nikada dosta, ali konkretih planova još uvek nema. U svakom slučaju otvoren sam za saradnju, samo je pitanje vremena. Profesionalni i lični planovi za dalje? Prvi solo album “Souldier” je u završnoj fazi. Snimljen je i jedan spot pod istim nazivom i možete ga uskoro videti na mojoj web stranici www. dundja.com. Posle ovog engleskog izdanja planiram da se posvetim i srpskom tržištu. Ša mislis o Eskobaru? Mi se znamo jako dugo i imam samo

reč pohvale za njega i njegov rad. Želim da se njegova upornost i trud isplati jednog dana. Šta ćeš uvek pamtiti vezano za rad na ovoj kompilaciji? Pre svega drago mi je da sam zbog kompilacije, zvanično, prvi put nastupao u svom gradu i što sam upoznao sve izvođače koji su tu učestvovali. Mislim da je ovo jedan veliki korak napred za leskovačke izvođače i jedna dobra prilika da oni iskažu svoje muzičke sposobnosti široj publici u Srbiji. One love!!!

BLOCKHOUSE

Postoje li ideje, planovi da međusobno sarađujete s drugim bendovima, izvođačima? Marko: Naravno, sa što više njih, jer verujem da su fuzija muzičkih pravaca i međusobna podrška jedini način za pravilan progres u muzici. Mikac: Apsolutno. Dobra stvar je ta

što je ova kompilacija povezala sve ove talentovane ljude i spojila ih u jedan tim. Mi smo vec krenuli u saradnju sa nekim muzičarima odatle, jer je definitivno ostalo još mnogo neiskorišćene energije u vazduhu i bilo bi šteta da izbledi tek tako. Kako ste zadovoljni saradnjom sa ekipom sa kompilacije? Marko: Zadovoljan je nedovoljno snažna reč u mom slučaju. Mikac: Prva i najvažnija stvar je da smo svi postali dobri prijatelji. A što se tiče saradnje tu možemo da damo čistu desetku. Skapirali smo se istog trenutka kada smo počeli da pričamo o idejama i dinamici izrade albuma. Nakon 5 meseci dobili smo finalni proizvod o kome Srbija priča. I to je to. Mnogo talentovanih ljudi, mnogo pozitivne energije i volje i uspeh je zagarantovan. :-) I dan danas blejimo zajedno u klubu Resurs Centra, pa ko hoće da nas upozna može slobodno da nam se pridruži.

O Brainsick Spawnsu?

Marko: Energija, eksplozivnost i elokvencija. Potpuno su opravdali sva očekivanja. Mikac: Opisao bi ih u tri reči: čvrsti, agresivni i pozitivno tvrdoglavi. Baš kao i Blockhouse.

Šta ćete uvek pamtiti vezano za rad na ovoj kompilaciji? Marko: Duletovu zadnju žicu na gitari. Mikac: Definitivno ćemo pamtiti anegdotu koja nam se desila na promociji. Naime od četiri mikrofona, koliko smo tražili za nastup dobili smo jedan i po. A u jednom trenutku smo bili primorani da pevamo i bez mikrofona. E onda je krenulo dobacivanje mikrofonima nasred bine... To su one situacije koje se ne vežbaju na probama, tako da smo svi bili zbunjeni. Na kraju smo uradili beat box koji je zaista oduševio publiku i bilo je super videti sve te bliceve i telefone u sali. Nedelju dana posle toga kupili smo svoje mikrofone....

Kako publika koja je bila na promocijama reaguje na vašu muziku? Pristojno i uzdržano. Osim nekoliko ljudi kojima je stvarno prijao tvrd zvuk. Postoje li ideje, planovi da međusobno sarađujete s drugim bendovima, izvođačima? Za sada nemamo nikakve ideje o saradnji. Radimo na svom materijalu i nismo još naišli na ljude s kojima bismo mogli da sarađujemo. Sta mislite o Underu? Dobri drugari... Želimo im puno uspeha u daljem životu i radu... Šta ćete uvek pamtiti vezano za rad na ovoj kompilaciji? Definitivno će ostati u sećanju u koliko lošim uslovima je moglo da se uradi nešto na približno prih-

vatljivom nivou. I ostaće mi u dobrom sećanju par ljudi koji su se stvarno potrudili oko kompilacije. Nema potrebe da ih imenujemo. Oni koji su učestvovali znaju koliko se ko trudio. Posle iscrpnih informacija ostaje vam, ako već niste, da preslušate kompilaciju. Ako ste je preslušali, podsetite se dobrih nota ponovo. Ako nemate kompilaciju, evo linka s kojeg možete je preuzeti http:// www.myspace.com/jedankoraknapred. Verica Cvetković

strana

Reporter

mladi

14

OKTOBAR 2009.

NEKA DRUGA NEBA Često je pisao svom drugu u Kanadi. Kad god bi se desilo nešto značajnije

varali o jednostavnim stvarima. Bilo je smeha. Onda je H. pomenuo svoj

kome pričati. A muka je više i pričati o tome, i razmišljati“. I po ko zna koji put sada se pitao gde su ljudi koji se sa lakoćom razumeju? Zar je moguće da su svi otišli, ili se ućutali, izolovali se. I one koje je poznavao su umorni, tihi, demoralisani. Neprilagodljivi, kako kažu. Osećao se kao onaj Klimtov krik. Nije ni čudo što ga je obožavao. Pisao je i to da koliko god mu se svest sužava u gradu, postoji mali okidač u glavi kojim je ponekad uspevao da skenira sebe s vremena na vreme. Primetio je kako mu tuđe misli i želje prolaze glavom, neki nepoznati sadržaj koji se nameće. I čim odluta njima, shvatio bi da beži od sebe. I tako se danima igrao napred-nazad. Ali ga je tešilo to što se uvek vraćao sebi. Na trenutak, dok je pisao i razmišljao o

u njegovom životu ili ako bi doživeo, čuo neku glupost, podelio bi s njim. Smehom su turobnu svakodnevnicu činili podnošljivom. Tog dana se predomišljao da li da mu piše, raspoloženje mu nije bilo na zavidnom nivou. Znao je da će ono što bude napisao, može poljuljati vedro raspoloženje prijatelja, ali se ohrabrio time što će sve to lakše podneti tamo, daleko odavde. Dvoumio se, da li da napiše nesto plitko i veselo u svom prepoznatljivom stilu ili duboko i mračno (onako kako se tog dana osećao). A onda su prsti krenuli da udaraju po tastaturi. Pisao je o svom nedavnom izlasku sa H. Kasnije su im se pridružili L. I G. Inače H.-ovo prisustvo ne bi mogao podneti sam. Tako je L. bio pravo osveženje za razgovor. Uspeo je nekako da ga oraspoloži, ili je to dobro raspoloženje bilo posledica čarobnog napitka. Svejedno, razgovor je tekao lako. Dobro je bilo dok su razgo-

„politički uspeh“. Govorio je pompezno o sebi i sličnim pripadnicima vladajuće političke strukture, koja je po njemu promenila grad na bolje. H. je bio ponosan na svog idola. Hvalio ga. A on je slušao sve nervozniji. Nikada nije imao strpljenja za idolopoklonike, ljude „insularne svesti“. Opisivao je svom prijatelju tok razgovora. Kako se na kraju izlazak pretvorio u mukotrpnu analizu dešavanja u gradu, ljudi, mesta za izlaske... Nasmejao se dok je pisao pismo setivši se kako su uvek komentarisali da treba ćutati, voditi računa šta i kome pričati, jer nikome ne treba verovati. Ali, izgleda da tom mudrom veštinom nije ovladao, jer nije mogao ćutati o nečemu što mu je stalno na pameti, ma koliko pokušavao da te misli odagna poput dosadnih muva. Iznošenje svojih stavova mu je došlo kao katarza, iako je znao da nema koristi. Što bi rekao L., rano tog jutra „previše energije utrošismo sinoć pričajući, a pričamo u prazno. Reči su zaglušujuće . Nema

prijatelju, doživeo bi njegov svet. U nekoj bledoj varijanti bljesnula bi mu slika kao prosvešćenje. Podsećao je prijatelja šta će doživeti kada se bude vratio. Kako će uploviti

u sivilo radnog mesta. Dočekaće ga poznata i nepoznata lica koja poprimaju isti oblik i iste boje. Rastopljeni jedni u druge. A tek komentari za njegov izgled kojim je odskakao od sredine. Bez sumnje će prokomentarisati kako je još više „zastranio“. Pa još razmišlja o tetovaži?! Preporučio mu je da izbegava fizičke kontakte sa njima ne bi li im preneo svinjski grip koga se silno boje. Smejao se dok je ovo pisao. A onda je zastao na trenutak i pomislio da tamo gde je njegov prijatelj sada, možda je to pravi svet, a ovo ovde samo mučna pauza. Ružan san. „Činilo se da daleki horizonti imaju zlatniji sjaj, da su neka druga neba blistavija i plavlja“. F. Scott Fitzgerald I da nisu blistavija i plavlja, pomisli,

neko vreme njega čine slobodnim i nedodirljivim. A zar to nije ono čemu težimo? Nataša Dimitrijević

OLCE! ŠK O NJ ED SR ZA K TA DA DO U: ER RT PO OD SLEDEĆEG BROJA U MLADOM RE .RS OFFICE@RCLESKOVAC NA I AT SL E ET OŽ M A OT ŽIV G KO LS KO SVOJE TEKSTOVE IZ SREDNJOŠ

ИОИПЈГХФГХХГ O G L A S I T E S E !

MLADOM REPORTERU JE POTREBNA PODRŠKA! OGLASITE SE I BUDITE PRIMEĆENI NA CELOJ TERITORIJI JUŽNE SRBIJE! ZA SVE OSTALE INFORMACIJE KAO I O USLOVIMA OGLAŠAVANJA OBRATITE SE REDAKCIJI MLADOG REPORTERA NA 016 232 811 / 232 812 ILI PUTEM ELEKTRONSKE POŠTE NA: [email protected] Svoj primerak Mladog Reportera možete preuzeti na sledećim lokacijam a: LESKOVAC - Kiosk FORTUNA (kod glavne pošte), Kiosk MAJA (ELU centar), kiosk u okviru LEGAS-a, otvoreni kiosk LEDI (kod Robne Kuće Beograd), kiosk NEMI (centralni gradski park), STR MAKI (naselje Ančiki), Radio 016. SVRLJIG - caffe bar INCOGNITO. GRDELICA - Kancelarija za mlade. VLADIČIN HAN - trafika u centru grada, Kancelarija za mlade. SURDULICA - Kancelarija za mlade. BUJANOVAC - CRC CIVILNI RESURS CENTAR. PIROT - caffe bar BAŠ ČELIK. VRANJE - NVO GENERATOR. NIŠ - OGI, Kancelarija za mlade. TRSTENIK - Kancelarija za mlade. /// UKOLIKO I VI ŽELITE DA DISTRIBUIRATE MLADI REPORTER, KONTAK TIRAJTE NAS!

MLADI REPORTER - Prva prava omladinska novina južne Srbije - Glavni i odgovorni urednik: Branislav Jonaš - Lektura, prelom i grafička obrada: Šapa Sindikat d.o.o. - Tiraž: 1000 - Štampa: Štamparija Grafika, Leskovac - Novina je publikovana kao deo projekta “Jačanje kritičkog načina razmišljanja kod mladih na Jugu Srbije” - Podrška: Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) - Realizator: Resurs centar Leskovac - Adresa: Strahinjića Bana 3, Poštanski Fah 72, 16000 Leskovac, Srbija Tel/Fax: 016 232 811 / 016 232 812 - [email protected] - www.rcleskovac.rs /// Mišljenja i stavovi u iznetim tekstovima su isključivo mišljenja i stavovi autora/ autorki i ni na koji način ne odražavaju stavove redakcije i Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). /// Sve fotografije, ilustracije i crteži korišćeni u izdanjima Mladog Reportera su vlasništvo samih autora.