Mladi Reporter - Novembar

NOVEMBAR 2009

-

JUŽNA SRBIJA

-

PRAVA OMLADINSKA NOVINA

-

B E S P L AT N O I Z D A N J E

novo lice reportera

intervju

Milica Tomić strana 4

S2

“Kaži mi i ja ću zaboraviti. Pokaži mi i možda ću se setiti. Uključi me i ja ću razumeti.”

Ana Stanić osvojila svetsku nagradu mladih

Konfučije

VOJISLAV ARSIĆ Ana Stanić, ambasadorka dance4life projekta dobila je svetsku nagradu za podršku mladima u borbi protiv HIV-a. Svetska mreža mladih (Youth Peer Education Network) svake godine dodeljuje nagrade javnim ličnostima za posvećenost i dostignuća u borbi protiv HIV/AIDS-a. Žiri koji dodeljuje nagrade čine prvenstveno mladi ljudi, zatim i partneri, a neki od njih su: MTV, American Universty, Hollywood Health Society, UN – Ujedinjene nacije itd. Do sada, ovu nagradu dobile su mnoge javne ličnosti iz dosta zemalja kao što su Alexey Vorobyov (Rusija), Koray (Turska), Karizma (Bugarska), Dani Dimitrovska (Makedonija) i mnogi drugi. Ovo je druga nagrada koja odlazi u Srbiju - nagradu je 2008. godine dobila i Mira Adanja Polak za kvalitetno izveštavanje o osobama koje žive sa HIV-om. Projekat dance4life nastao je 2004. godine kao direktan odgovor na činjenicu

da virus HIV i AIDS najviše pogađaju mladu populaciju. Od 12.000 ljudi koji obole svakog dana u svetu, više od polovine čine mlađi od 25 godina. Današnja generacija mladih ne poznaje svet bez AIDSa, ali živi u svetu koji je AIDS promenio. Bez obzira na tu činjenicu, veliki broj mladih ljudi još uvek nije dovoljno upoznat sa HIV-om i AIDS-om, kao i postupcima za njihovu prevenciju. Verujemo da se slažete da je ovakva situacija neprihvatljiva i da mladi ljudi imaju pravo na obrazovanje, informisanje i pristup službama koje bi im mogle pružiti

Baksuz ANA VUČKOVIĆ Do pre nekoliko dana nosila sam haljine bez leđa i papuče koje mogu da se navuku u jednom potezu, a već danas je do te mere hladno da mi je apsolutno potreban mantil. A u potragu za čizmama treba tek da krenem. I da, radujem se toj avanturi iz nekoliko razloga. Prvo- zato što čizme volim i lako ih kupujem, a drugo- ja volim jesen. Da, dobro ste me čuli, ljubitelji surfovanja po talasima, juna, sunca i plažnih raspoloženja. Došlo je i mojih pet minuta. Tačnije, dva meseca. Barem se nadam, jer kao što rekoh- volim jesen. Zimu manje. Ali, i zimu ne prezirem kao neki. Na zimu je rođen čovek koga volim, a i nezavisno od togaromantično je. Pred Novu godinu slušaću Net King Kola, ješću vrele štrudle i piću kuvano vino. I da, postoji onaj momenat

kad onaj koga volim otvori svoj kaput, a ti svoj i onda se ugnjurite jedno u drugo. Da, jedino što ne volim je led. Sneg je u redu, led nikako. No dobro, vratimo se na jesen, za koju se nadam da će ipak trajati neko vreme. Ja sam rođena u jesen. I moji brat i sestra. I mnogo mojih prijatelja. Možda je zato volim. A možda i zato što je ona sva od slojevarolke, šalovi, sakoi, štrudle, kore, kremovi... Možda ćete reći da preterujem. Možda. Ali ipak volim jesen. Bakarnu. Neki mi govore da je to zato što volim Četa Bejkera i krckavo lišće. Ili zato što sam melanholična (a, u stvari sam sangvinik). Ili zato što sam, neki bi rekli- baksuz.

zaštitu. Nažalost, stvarnost je drugačija. U Srbiji postoji oko 10.000 inficiranih HIVom, a procenjuje se da se svake nedelje inficira 7-10 osoba. Dance4Life na aktivan način animira mlade ljude u borbi protiv HIV-a i AIDS-a, kao i protiv stigmi i tabua povezanih sa njima.

S3

Provetravanje Marije Pavlović

Massive Attack Splitting the Atom / 2009 Prevela s engleskog Zorica Đergović-Joksimović

Život i smrt porno bande režija Mladen Đorđević

Ako već niste preslušali ovaj EP koji je mali mezetluk pre očekivanog novog albuma grupe Massive Attack najavljenog za 2010. godinu, onda vas podsećamo da to uradite. Splitting the Atom se sastoji od dve pesme i dva remiksa. Pesma koja je istog naziva kao i album je urađena u saradnji sa rege pevačem Horasom Endijem, a tu su i Tunde Adebimpe, koji je poznat kao pevač grupe TV on the Radio, Gaj Garvi iz grupe Elbow i Martina Topli-Berd, Britanka koju ste često mogli čuti na albumima trip hop muzičara Trikija pre nego što je krenula sa solo karijerom. Verujemo da ljubitelje zvuka ovog bristolskog dvojca neće previše razočarati odlaganje izdavanja albuma, jer će kroz ove četiri numere moći da se podseti zašto malo strpljenja nije na odmet.

Karen Armstrong Kratka istorija mita Edicija Mitovi je zajednički projekat Geopoetike i još 33 izdavača iz celog sveta. Inicijativa je potekla od škotske izdavačke kuće Canongate, a renomiranim piscima je dat zadatak da po slobodnom izboru ispričaju mitove iz bilo koje kulture sveta ili da pristupe ovoj temi onako kako je to uradila Karen Armstrong, pružajući nam skoro pa džepno izdanje koje se bavi istorijom mita. Nakon definisanja mita i objašnjavanja njegove funkcije u životu prosečne ljudske jedinke, Karen nam pruža hronološki uvid u to kako se mit razvijao kroz različita razdoblja, počev od paleolita, pa sve do savremenog doba. Kao jedna od najboljih istoričarki religije, ona pravi savršenu kombinaciju erudicije i sažetosti da bi nam pružila štivo koje može zaintrigirati i one koji za ovu temu do sada i nisu bili zainteresovani, jer na kraju krajeva, potreba za mitom je suštinska odlika čoveka i samim tim tvorac dela njegovog identiteta.

Kako se LIFE, odnosno Leskovački Internacionalni Filmski Festival u rekordnom roku pretvorio u festival koji nudi obilje kvalitetnog filmskog sadržaja na veliku radost ljudi koji su već oplakali sahranjenu kulturu odlaska u bioskop u Leskovcu a i u Srbiji uopšte, mi ovom prilikom skrećemo pažnju na jedan od filmova koji je 16. septembra imao premijeru u Beogradu i koji je proglašen za najbolji film FEST-a za 2009. godinu. Život i smrt porno bande je pun pornografije, prljavštine i nasilja u težnji da isprovocira. Glumci su neafirmisani, budžet mali, pa ipak, upravo to je poruka o realnom stanju u našem društvu koje se prostituiše i sa daleko ozbiljnijim stvarima. Neki od vas će ga doživeti kao malo remek delo srpske kinematografije, a nekima će biti i previše eksplicitan. Ipak, šok je nekada neophodna forma – nekima će taj šok biti negativne prirode zbog sadržine filma i sopstvenog slabog stomaka, a nekima će šok zapravo biti pozitivan – zbog činjenice da se nakon dosta godina bioskopske učmalosti, ovakav film uopšte može pogledati u Leskovačkom kulturnom centru.

S4

intervju

Milica Tomić SLOBODAN STOJIČIĆ

Koju poruku želite da pošaljete ljudima preko vašeg rada i da li ste do sada uspeli u tome? Najvažniji zadatak umetnika je da neku drugu perspektivu na okolnosti u kojima smo se zatekli i da ukaže na to da ljudi ne moraju da budu isporučeni tim istim okolnostima u kojima žive. Da svako ima mogućnost da razmišlja o njima i da smisli svoj kreativan način kako da se suoči sa njima. Da ništa od onoga što nas okružuje nije zadato i nepromenjivo. Takođe mislim da umetnost ima dugoročni uticaj na svakodnevnu stvarnost, da se ti učinci ne mogu odmah i neposredno prepoznati, kao i da su promene i prodori koje umetnost uspostavi, iako na simboličnom nivou – nepovratne. Ja, dakle, verujem da umetnost ima apsolutan uticaj na društvo i zajednicu preko ideja koje polako, ali nepovratno ulaze u opticaj i našu svakodnevicu. Koliko se danas bavite slikarstvom? Mislim da to više nije jedini jezik kojim se

koristim u umetnosti. Za mene ni jedan od medija (video, fotografija, slikarstvo, muzika/zvuk, skulptura itd.) sami za sebe ne predstavljaju sredstvo kojim želim i mogu da radim. Meni se već dugo čini mnogo zanimljivijim proces kojim sam došla do određene slike, fotografije, filma itd. odnosno sve ono što se dogodilo da bi došli do finalnog proizvoda kao i sve diskusije, reakcije i mišljenja koje proizvede određeni umetnički rad. Dakle i proces dolaska do nekog umetničkog rada, kao i sve reakcije na taj rad mi se čine sastavnim delom jednog umetničkog dela. Zbog toga mislim da ako nađemo način da predstavimo sve to što se krije iza i oko svakog rada, više nije bitno da li je to slika, fotka, zvuk ili svetlosna instalacija. Kako se po vašem mišljenju postaje umetnik i šta to uopšte znači ? Ko može da nam garantuje da je nešto umetničko delo? Danas smo svesni da to ne može ni istorija umetnosti. Dakle, samo umetnik može da odluči da je neko delo

umetničko delo. Samoautorizacija je ključ. Umetnost je pitanje odluke. I tu odluku donosi sam umetnik. Za tu vrstu proglašenja svaki umetnik ima svoju strategiju i ona je ključ svakog pojedinačnog umeničkog rada. To je kao ruka koja drži olovku koja crta tu istu ruku. Ili kao Baron Minhauzen koji sam sebe izvlači za perčin iz blata. Koju biste tehniku preporučili mladim umetnicima/početnicima? Da nauče da misle. To je osnovna i jedina neophodna „tehnika“. S obzirom da je vaš rad jednim delom fokusiran na probleme identiteta, koliko je danas teško imati identitet i šta mislite o globalizaciji? Svi mi smo uhvaćeni u klopku određenih identiteta, od nacionalnih i etničkih, preko profesionalnih, do pripadnosti bilo nekoj partikularnoj identitetskoj grupi. Međutim ako shvatimo da nijedan identitet nije fiksan

S3

Dragana Mirković je nastupala na mom performansu pod nazivom „OVO JE SAVREMENA UMETNOST“. Danas se ovaj tip performansa u kome se pojavila naziva delegirani performans.

i da je svaki identitet konstruisan, kada toga postanemo svesni, postajemo kreativni i slobodni. Ali, to nikako ne znači da je sve isto i da je sve oko nas jedna nepregledna siva masa. Da li za sebe smatrate da ste pacifista? Ja zaista iskreno ne znam šta da vam kažem… Zavisi. U drugom svetskom ratu partizani i pripadnici Narodno oslobodilačkog pokreta u borbi protiv fašizma se nikada ne bi izborili sa nacizmom i fašizmom da nisu ušli u borbu. Sime Kronja, pripadnik partizanskog pokreta u Jugoslaviji u jednom intervjuu koji sam pre nekoliko godina radila sa njim kaže: „To je bio rat protiv rata za mir. Ja sam kao ratnik, ne pripremajući se za rat, kao gimnazijalac, učestvovao u jednom strašnom ratu, protiv rata.“ Na jednom vašem radu ste sarađivali sa Draganom Mirković, bio je to projekat koji je govorio o turbo folku. Koji je bio cilj projekta i da li ste imali predrasude pre nego što ste krenuli sa radom? Dragana Mirković je nastupala na mom performansu pod nazivom „Ovo je savremena umetnost“. Danas se ovaj tip performansa u kome se pojavila naziva delegirani performans. Što znači da sam umetnik ne izvodi performans, već je samo izvođenje umetničkog rada delegirano na profesionalca koji ga izvodu u ime autora. Otkud pevačica koja peva o “raspuklom srcu” u mom radu koji preispituje odnos globalnog i lokalnog? Sam performans, se sastojao od nastupa Dragane Mirković u pratnji igračke grupe New Beat Street i predstavlja nova vrstu Ready Made-a, odnosno industrijskog objekta pop kulture. Performans je održan

u prostoru gde su bili izloženi radovi izložbe Du bist die Welt. Tema je bila: koji su to specifični, autentični oblici odraza globalnih trendova u različitim lokalnim kontekstima. Odnosno kako u ovom mom slučaju Srbija učestvuje i reaguje na globalne trendove. Smatrala sam da je u to vreme turbo-folk bio idealan primer jednog takvog odnosa. Bina i prostor na kojoj su se pojavili izvođači bila je organizovana kao deo izložbe, kao instalacija, a Dragana Mirković je na početku nastupa izjavila: „Ovo je savremena umetnost“. Draganu Mirković sam izabrala za svoj rad jer je ona u tom momentu bila jedna od najvećih zvezda turbo-folka za koju ne smemo da zaboravimo da je pre, za vreme ratova u ex-Yu kao i početkom 2000. bila među najvećima u tom žanru. Važan aspekt tog rada odnosio se na činjenicu da se performans odigrao u Beču gde 150.000 ex-Jugoslovena predstavlja značajnu manjinsku populaciju u Austriji. Ova manjinska zajednica je potpuno nevidljiva u odnosu na austrijsku javnost, vode život koji ne učestvuje u austrijskoj zajednici, imaju svoju štampu, lokale, klubove itd, oni su jednom rečju isključeni. Nastupom Dragane Mirković na internacionalnoj izložbi savremene umetnosti, u instituciji visoke kulture, učinjen je prodor u dva pravca. Kao prvo, „gastarbajteri“ su prvi put bili direktno pozvani i prisutni u austrijskoj javnosti na izložbi internacionalne umetničke scene, dok se njihov predstavnik prvi put pojavio na austrijskoj nacionalnoj televiziji, kao i u ustanovi „visoke kulture“ dok je, s druge strane, savremena umetnost po prvi put ušla u njihove redove, i napravila prodor u njihov milje. Pitate me da li sam imala predrasude… emotivno i iracionalno, možda, ali sama

odluka da se upustim u rad sa turbo-folk muzikom koja je u ovoj sredini omražena i u „elitnim krugovima“ prezrena kao muzički žanr, za mene je bila svesna odluka da i sebe i svoju zajednicu suočim sa svim što nosi jedna ovakva odluka. Ja nisam intelektualka, ja sam umetnica. Ja se ne bavim društvenom kritikom, omiljenim žanrom intelektualaca, odnosno „elitnih krugova“. Ja sam samo intervenisala u prostoru tabua, i to u okviru umetničkog rada. A ono što sam naučila radeći na ovom radu jeste to da je turbo-folk jedno od imena za srpsku traumu, a s obzirom da je danas ovaj muzički žanr sveprisutan u većini republika bivše Jugoslavije, očigledno da je simptom celog regiona.

S6

MILOŠ BOJOVIĆ

Haulov pokretni zamak

Anime su svakako nešto novo kod nas. Bilo da volite Japan ili ne i upečatljivu kulturu te zemlje, bilo da ste već informisani o njima ili prvi put čujete o tome, vredi sesti i pogledati ovu priču, koja je samo jedna od mnogih potpisanih od strane „Gibli studija“.

Dok sam tražio knjigu sestri u jednoj dobro opremljenoj i vrlo kul knjižari u Novom Sadu, pogled mi zadrža jedan jako poznat naslov. „Haulov pokretni zamak“. Istina u glavi sam ga odmah preveo na engleski, jer ga upravo kao „Howl’s Moving Castle“ mnogo bolje poznajem. Nakon manje od dvadeset i četiri sata i pročitane knjige, seo sam da ponovo pogledam crtać. Ovde moram da objasnim da anime nisu obični crtani filmovi. One su mnogo više od toga, plod su jedne nama vrlo daleke i često nerazumljive kulture. Odlikuje ih karakterističan crtež i animacija, a nastale su iz jednog vrlo prostog razloga; Japanci

nisu mogli da snimaju igrane filmove u kojima bi se pojavljivali ljudi drugih rasa. Zato su i mange (stripovi) toliko popularni, a anime su samo pretočene na veliko platno. I gledajući film, ponovo ne mogu da se otmem utisku da je Hajao Mijazaki veliki majstor. Divna priča za decu Dajane Vin Džouns pretvorena je u univerzalnu bajku u prepoznatljivom stilu „Gibli studija“. Čarobnjak, demon, obična devojka, veštica, kralj, začarani pas, strašilo... Pa ko bi odoleo takvoj kombinaciji, još zapakovanoj na egzotični japanski način? Posebnu pažnju privlači sam zamak koji skoro da ima sopstvenu ličnost. Motiv pokretnog

zamka našoj publici nije nov, jer isti imamo u našoj narodnoj tradiciji (setite se čardaka ni na nebu ni na zemlji), ali japanski animatori su se potrudili da nas sasvim iznenade svojom kreacijom koju su neki od mojih prijatelja okarakterisali kao „potpuni hit“ ili „totalni treš, čoveče“. U svakom liku se neko od nas može pronaći i to je ono što je najbajkovitije u ovoj priči koju bi svakako trebalo pogledati sa momkom/devojkom, bratom/sestrom, roditeljima ili solo.

Ko je otkačio našeg pre’sednika opštine NIKOLA STOJANOVIĆ Kako ni proglasiše za drugu najsiromašniju opštinu varoš nekako ožive. Zaređaše se „događaji“. Prvo beše, da ga tako nazovemo, festival. I to dvodnevni program. Prvi dan tehno, drugi dan rok. Prvi dan onako, drugi dan prazno. Festival se „dogodi“ na nikad izgrađeni teniski tereni u Han. Okosili travuljak, turili binu, razapeli šator, ako zavrne, doterali frižider s pivo, cisternu vodu i ’te ga festival. Kad ta tehno žurka već odminu, kad ljudi počeše da

begav i da sednjujev pred zadrugu, proču se da je na žurku i gospodin pre’sednik opštine. Još se i proču da na glavu ima nekakvi rogovi, svetleći li, kakvi, osta nejasno. Neki se odma’ pofališe da su ga u gužvu udarali po til i vikali „zuuu“. Ne ide da mu čovek zameri. Kad si pre’sednik na ovakvu opštinu ništa ti ne ostaje nego da nakačiš rogovi. A i bolje sam da stavi nego drugi da mu stavljaju. Nekol’ko dana kasnije bi još jedan događaj.

Došli g. ministar Rasim i kolega mu Marković. Bilo i na RTS. Svrnuli u opštinu i u jednu fabriku, povezuvali valjda radni „stažovi“. Da l’ su kapnuli neki dinar ne se znaje. Treći događaj, tatko na događaji, bio na svetski poznat datum, 11. 9. Na taj dan bio onaj napad na Ameriku, ali, što je mnogo važnije, tad je vašar u Han. Kad sam bio mali bilo mi smešno kad ćale za nekog kaže „ni na vašar ga nesam videja“. Sad mi je jasno zašto se tako kaže. Kakve

S5 glavudže se tu viđav, kakve frizure, kavi džempiri nabijeni u kakve farmerke i pritegnuti sa kavi opasači. Standardna vašarska postavka je: „sudaraljke“, ringišpil, stoni fudbal, veliki tobogan, skare na trotoar i šećerna vuna. Zbog krizu bila samo jedna baraka sa samo jednu pevaljku. Svi hanski događaji, kao i sve u ovu zemlju, se začiniše u prestonicu. Sedimo žena i ja, gledamo kako su se žandarmerci uzmuvali, kad se pred nas nacepi onaj vozić što vozi

Stiven Sigal

čovek, legenda, crni kožnjak

Posle gotovo mesec dana napornog prebrojavanja glasova, izborna komisija sačinjena od mene i plišanog mece sa kojim spavam došla je do nedvosmislenog zaključka – sa više od 64% kliknutih klikova, Stiven Sigal je osoba kojoj bi populus poverio da se bori protiv invazije krimi-komi zombija i nindža. Stoga, u slavu Predsednika Kluba Loših Akcionih Zvezda, ukazaću vam tri ostvarenja koja su mogla da budu nemerljivo bolja, samo da je Predsednik (Stiven Sigal) u njima učestvovao. HARI POTER I POLUKRVNI PRINC (ovaj poslednji deo, nakon kog majke-namnaše-producentske nema više ćoravog čarobnjaka... ili možda još samo jedan) – znam, tuga i čemer u poslednjem delu, jer većina likova umre, ili sam bar tako čuo. Doduše, možda je to poslednja knjiga, no, svejedno. Voldermond, glavni negativac napokon dolazi po svoj krvavi pir, ali zaplet ne bi mogao da bude takav samo da je Predsednik glumio Rona, tog blesavog, crvenokosog komedijaša. Istina, bilo bi manje šala, jer bi Predsednik slomio ruku IVICA MILARIĆ

decu, roditelji i podetinjene babe po Kalemegdan. Lokomotiva i tri vagona. „Gle, vika žena, pre’sednik opštine.“ Pogledam, stvarno on, ili dvojnik mu, u poslednji, treći vagon, ode. Kad se voz posle dva’estinu minuta vrati, nema ga ni treći vagon ni presednik. Neki ga otkačio od lokomotivu, k’o i opštinu mu.

Voldermondu, zatim ga šutnuo u koleno, i na kraju onesvestio sa polomljenim krajem Harijeve leteće metle. Sa Voldermondom u nesvesti, Poter bi na miru mogao da mu pretesteri ruke, noge i na kraju, glavu. Sam kraj filma: Predsednik i Hari piju viski u maloj kafani u Hogvortsu, nakon čega Predsednik uzima gitaru u ruke i peva pesme Kenija Rodžersa. PLANINA BROUKBEK – Predsednik glumi umesto Džejka Džilenhala. U prvoj situaciji kada bi ga Enis čežnjivo pogledao dok su sami u bespućima divljine, Predsednik bi mu zadao oštar šamar koji ne ostavlja teže posledice. Nakon toga, lik Hita Ledžera bi shvatio kako ne voli zaista muškarce i zajedno bi stali na put zlom stočarskom baronu koji teroriše poštene farmere kao njih dvojica. Istovremeno, Predsednik bi van snimanja izlečio Ledžera od droge i spasio od prevremene smrti, stavivši ga na put sporta, kantri muzike i crnih, kožnih jakni.

Sam kraj filma: Predsednik i Enis De Mar istovremeno vode ljubav sa svim suprugama u istom krevetu i bacaju jedan drugom trijumfalni 5, ili high five! DA VINČIJEV KOD – Tom Henks dobija drugu ponudu, a Predsednik glumi profesora sa dubokim poznavanjem religijske simbolike. Odmah ubija albino monaha sa njegovom spravom za samopovređivanje, rešava misteriju putem kompjutera (koji takođe veoma dobro poznaje i koristi) i vodi slatku, strastvenu ljubav sa likom Odri Tatu. 9 meseci kasnije, ona rađa hibrida potomaka Isusa i Predsednika, čoveka toliko moćnog da automatski postaje budući vladar kosmosa. Sam kraj filma: 110 godina kasnije, Predsednik je na samrtnoj postelji i izgovara poslednje reči svom super-sinu: ’’Slomi im svima ručne zglobove. Slomi ih dobro!’’

S8

BITI REDITELJ U SRBIJI

Intervju sa Ivanom Živkovićem, rediteljem filma Hadersfild SLOBODAN STOJIČIĆ

Uvek dolazi bolje vreme. Ili gore, ako si pesimista.

Prvo bih pohvalio film Hadersfild kao jedan od retkih dobrih i poučnih filmova koji oslikava današnji život kako u Srbiji tako i na Balkanu. Koliko je naporno ekranizovati jedan pozorišni komad kao što je Hadersfild? Pametno pitanje, hvala. Jako naporno i nezahvalno, jer šta god da uradiš, ostaješ nekako uvek u senci uspešnog komada, odnosno u mom slučaju i komada i predstave. Ogromna su očekivanja i nije ih lako ispuniti. Ja sam se borio koliko god sam umeo i mogao i mislim da sam zaista uspeo u tom poslu, što govore i reakcije publike i nagrade koje film osvaja. Ali, mislim da neću više tako praviti filmove. Koju ste pouku vi izvukli iz filma Hadersfild? O tome i dalje stalno razmišljam, i mislim da se pouka stalno menja, kako vreme ide. Sada trenutno me uči da moram da gledam unapred, i da ne smem da krivim bilo koga

izuzev sebe za stvari koje mi se dešavaju. Koliko je zahvalno baviti se vašim poslom i da li Srbija ima model za umetnike koji se bave filmom? Srbija nema modele za mnogo važnije stvari, a kamoli za mlade umetnike koji žele da se bave filmom. Govorim o stvarno mladima, ja više ne spadam u te, skoro mi je 40 godina. Moja generacija se nekako još i snašla, uglavnom se bavimo reklamnim radom, mladi koji sada dolaze imaju mnogo manje šansi i daleko im je teže da prežive, a da ne govorimo o šansi da režiraju. Kakav biste model vi predložili? Verovatno državne konkurse za godišnje ili druge stipendije, ili pak konkurse za razvoj projekata. Mislim da bi država mogla da izdvoji godišnje 10 puta po 10-ak hiljada evra, da bi neki mladi mogli od toga da žive dok pišu scenario ili razvijaju projekat. To je pokušano pre par godina, ali se u

međuvremenu odustalo – zaboravilo, kako već stvari ovde funkcionišu... U filmu postoji statua žutog lava, koji je žut (kako bi rekao glavni akter filma) upravo zato što smo mi sve naše popišali. Pa, da li smo mi sve naše popišali? Jesmo. I nastavljamo to da radimo i dalje. Ja ne vidim kad će to prestati. Možda ćemo početi i ono drugo da radimo... Prilikom interakcije vas i publike u Leskovcu, došao sam do utiska da vi najviše okrivljujete Rašu za probleme koji se dešavaju u filmu, a pritom govorite da ne treba tražiti krivce. Pa, da li je Raša zaista jedan od glavnih krivaca? Pa jeste. To govorim kao pripadnik te generacije. Da smo mi imali više hrabrosti, možda bi skinuli Slobu još 9. marta, a onda bi sve bilo drugačije. A imali smo ogromna očekivanja i zbog toga je naše razočaranje bilo ogromno. U tom viru se

S7

izgubila odlučnost, i pamet moje generacije da nešto preduzme i da se izbori za sebe. Da li je ljudima potreban vođa? Hmmmm. Meni ne. Ljudi su previše širok pojam. U Srbiji to najčešće nije samo vođa, nego je i Mesija. Mi ga prvo obožavamo, pa ga posle mrzimo, previše emocija unosimo u sve.. To je nešto što nije samo u glavama ljudi, nego se nekako celo društvo upne u taj posao, mediji, kulturne institucije, svi redom. Trenutno smo ušli u još jedan takav ciklus. Nakon ekonomske krize dolazi bolje vreme ili ne ? Propadale su i civilizacije, pa je planeta nastavila da se okreće . Uvek dolazi bolje vreme. Ili gore ako si pesimista. Ja nisam, imam stalni optimizam, nekad to deluje kao da sam blago retardiran, ali imam stalni optmizam. Možda je to u stvari neka vrsta vere–religiozne ili druge, ali optimizam je uvek sa mnom.. Da li Srbija ima dobre muzičare koji se bave filmskom muzikom i koliko vam se

dopada leskovačka kompilacija „Jedan korak napred“? Postoji čitava plejada mladih kompozitora koji su fenomenalni, uglavnom se i oni svi bave radom na reklamama, i tu su ispekli jedan zavidan zanat, tako da u retkim prilikama kada dobiju da rade film, zaista odrade vrhunski posao. Leskovačku kompilaciju još uvek slušam u kolima. Vaši budući planovi? Još filmova, nadam se sledeći već 2010.

O filmu Raša (Goran Šušljik) je 30-godišnjak koji živi sa ocem (Josif Tatić), penzionisanim alkoholičarem, u malom gradu u Srbiji. Jedva sastavljajući kraj sa krajem, daje privatne časove tinejdžerkama i vodi emisiju na lokalnom radiju. Njegov komšija Ivan (Nebojša Glogovac), u mladosti perspektivan džudista, prošao je kroz seriju psihotičnih epizoda i

lečenja u mentalnim institucijama, pre nego što se konačno krstio u Pravoslavnoj crkvi. Rašina nova učenica Milica (Suzana Lukić) je lepa, energična, otvorena, i ujedno i njegova trenutna devojka. Dule (Vojin Ćetković) vodi magacin švajcarskih slatkiša i uvrtio je sebi u glavu da je japi (mlad i ambiciozan). Monotoniju njihovih života prekida dolazak Igora (Damjan Kecojević), koji već 11 godina živi u Hadersfildu, u Engleskoj. Uveče se svi sastaju kod Raše, i ono što isprva izgleda kao veselo okupljanje pretvara se u emotivni uragan sećanja, gorčine, smeha, besa i potrage za smislom.

S 10

Skarlet o’Hara savremenog doba i

Madam Bovari na srpski način VESNA PETKOVIĆ

Kažu da ljubav ne poznaje granice; starosne, statusne, materijalne, prostorne. Kažu da ljubav ne možeš da planiraš niti da biraš koga ćeš da voliš, da se to prosto desi. No, ponekad, izbori našeg srca budu pogrešni. Zašto? Koji to drhtaj iz detinjstva probudi u nama nežnost prema nekom koga ne bismo smeli da volimo? Koji trenutni nagon nas tera da taj odnos održavamo uprkos razumu koji nas kljuje sa visine svog moralnog stanovišta? Šta nas to tera da praštamo iz ljubavi nekome ko nije vredan te žrtve?

A onda, lagano krenu da isplivavaju činjenice: te ta ista osoba u koju ste se skoro zaljubili ne izgleda baš kao na slikama koje vam je poslala, te se ispostavi da ima nekog, a to je htela odmah da vam kaže, ali se plašila da ćete je odbaciti, što biste i učinili da vam u međuvremenu nije postala jako važna i hteli-ne hteli nađete se u nebranom grožđu i situaciji iz koje je teško naći izlaz. Ipak nastavljate komunkaciju u nadi da će se sve nekako rešiti u vašu korist. Možda se i upoznate. Možda nastavite priču i u stvarnom životu.

Tužne ljubavne priče se redovno dešavaju, posebno u današnje vreme kad se ljudi sve češće upoznaju preko interneta. Mogućnost za to pružaju mnogobrojni chat sajtovi kao što su Facebook, MySpace, Karike... I tako to krene... Dobra i fina cura upozna dobrog i finog momka. Nađu dosta toga zajedničkog. Uklapaju se. Uživaju u razgovoru. Razviju odnos nalik stvarnom. Sa jednom razlikom: ma koliko imao izvesne realne osnove, tak odnos ipak nije stvaran. I premda verujete 90 odsto da vas osoba sa druge strane ekrana ne laže, na taj način lako je neke stvari prosto prećutati, to je bezazlenije od laganja, zar ne?

Možda ta osoba stavi tačku na prošlost i postane samo vaša. Ipak je verovatnije da ćete biti primorani na neki način da trpite tu situaciju i dvostruki život svoje ‘velike ljubavi’ iako se sve u vama buni. Ali možda se predomisli? Možda treba vremena? Možda treba mnoge stvari da se poklope? Bla bla bla...to su samo izgovori... izgovori čije je besmislenosti i Skarlet o’Hara bila svesna u dubini svoje duše...volela je slabića. Čoveka bez mogućnosti da spozna sebe isvoje želje, bez hrabrosti da neke stvari kaže, da prizna, da preseče. I jednog dana se samo probudila iz sna i shvatila da

je godine života protraćila na nekoga ko nikada nije bio njen niti je to želeo biti, a prava ljubav je sve vreme bila negde drugde... A može i ovako: dobar i fin momak upozna dobru i finu devojku preko interneta, slična situacija kao prethodna; zaljube se, sretnu, opet zaljube, sve bude kao u bajci, vere se, održavaju ljubav na daljinu. Ljubav cveta. I onda, kao nekada sentimentalna i romantična Ema Bovari, željna ljubavi, i dobra i fina devojka podlegne trenutnom nagonu za izbegavanjem suštinske usamljenosti i prevari svog dobrog i finog momka i bude dovoljno poštena da mu to prizna, karakterišući svoj ispad jednokratnim zadovoljstvom. On joj, umesto da tresne šakom u sto, pljune u lice, a njega ubije od batina, sve oprosti, a njoj se to učini jednako nedostatku ljubavi, te ipak reši da se uda za ovog drugog... sad, sve ovo može da se desi i bez interneta, ali bi onda ovoj priči nedostajao elemenat društvene nepogode. Htedoh reći da je autorki ovog teksta dosta virtuelnosti, te je rešila da malo ocrni svoje omiljeno nepostojeće mesto.

S9

‘’Ne znam što da radim sa sobom na što misli da bacim ...’’ NATAŠA DIMITRIJEVIĆ

Dok razmišljam na što misli da bacim, setim se kako je jedan od zaposlenih telefonirao iz toaleta pretpostavljenom (koji je odsustvovao sa posla), pri čemu je cvrkutao listu želja za što bržim ozdravljenjem. Pretpostavljam da je to pravo mesto za inspirativne razgovore takve vrste. Po završetku razgovora je kulturno povukao vodu za sobom – simbolično, I guess. A onda hvatam sebe kako me više ne iznenađuje ova komedija koja prerasta u grotesku. Poltron, šlihtara, kameleon. Toliko naziva za jednu sasvim ljigavu, bezličnu personu. Podržava svaku vlast, neveran poput kurve. Iz straha da ne sklizne sa ulizivačkog trona često i pomuklo napada. Opstaje poput bubašvabe. Ne mogu danas pisati o njima. Povraća mi

se od takvih tema koje se rasprostiru na stolu dok ispijamo kafu. Dosta mi je priča o nabeđenim političarima i njihovim kurvama koje odlučuju o nečijim sudbinama, slugama i podanicima, stranačkim sektašima. Ne želim da slušam kako je nekom klistiru uređena kancelarija, ne želim da znam o javašluku po kancelarijama. Dosta o lažnim moralistima koji tobože menjaju svet i nameću svoje stavove. Previše taštine, previše bolesne sujete. They’re getting on my tits. Mogu pisati kako se današnje društvo usložilo. Kako upoznavanje novih ljudi izgleda poput intervjua za posao uz obaveznu razmena vizit karti. Ili, višesatno slušanje o poslovnim podvizima, bivšim vezama, mukotrpnoj samospoznaji. Druženja počinju da liče na psihoterapiju. Trendi „one night

stand“ kao lek protiv dosade ili trenutno cementiranje praznine. Cool je biti urbano nemoralan. Strahovi se gomilaju kao i nesigurnosti. Kad biološki sat otkucava, ljubav je računica koristoljublja. Kafići su puni lica koja signaliziraju dosadu i prezasićenost. Šta to beše sadržajni razgovor? Uf, od tolike otuđenosti me podilaze žmarci. Ne bih o tome. Onda ću pisati o divnim ljudima koje je lako i jednostavno voleti. Čija ljubaznost ne iznenađuje, koji začas ukradu osmeh. O slučajnim susretima, toplim pogledima, nemom prepoznavanju, prstima koji se zgreju u tuđem džepu, češkanju, maženju... Zapravo, neću o tome, ova tema me rastužuje. Danas neću pisati.

S 12 NIKOLETA MARKOVIĆ

O zidnim slikama u javnom prostoru

Murale, velike zidne slike u javnim prostorima najčešće pogrešno čitane kao obične urbane dekoracije, ću predstaviti kroz komparativni osvrt na jednu od teza u knjizi Slikarstvo na levici: Diego Rivera, Radikalne politike i murali San Franciska. Autor ove studije Antoni Li (Anthony W. Lee), tvrdi da su najpoznatiji murali San Franciska, koje su u Doba velike depresije slikali umetnici leve provenijencije, zapravo, dela radikalnog umetničkog akta. Ukratko, autor smatra da politika iza njihove umetnosti danas ne izaziva nesporazume ili bes, ali da je 1930. godine većina gradskih patrona i kritičara smatrala murale za politički neukusne i bljutave i, često, slikovno (a i slikarski) nerazumljive. Pretpostavljali su da je trebalo da murali imaju drugačiju svrhu, uglavnom dekorativnu, i bivali su ljuti na malu grupu slikara koja je mislila drugačije. Često su ismevali radikalne

ambicije slikara muralista, a ponekada su želeli da velike zidne slike jednostavno nestanu. Svi murali iz tog perioda uglavnom su opstali, ali su se tadašnji kritičari najviše dvoumili nad temom murala, raspravljali oko političkih značenja i suprotstavljali se umetničkoj nekonzistentnosti. Poseban i neobičan istorijski momenat u istoriji San Franciska, tvrdi autor, formiran je upravo tih 1930-tih godina, kada su slikarstvo i politika imali eksplicitnu razmenu, kada je umetnost u javnom prostoru (public art) težila ništa manjim socijalnim i revolucionarnim političkim ambicijama; i kada su umetnici doživljavali sebe kao radnike koji su činili umetnost delom značajnih istorijskih transformacija. Ono što jeste zajedničko muralima u gotovo svim kontekstima je činjenica da su to vizuelne intervencije u javnom prostoru, koje imaju za cilj da prenesu poruku u nekoliko

semiotičkih slojeva. Koja je to poruka i da li je stigla do svojih adresanata, da li je jasna, razumljiva i čitljiva-su problemi koji pripadaju fazi produkcije, odnosno proizvodnje umetničkog dela, a u velikoj meri zavise od veštine samog umetnika i zahteva naručioca/finansijera. Imajući u vidu da murali pripadaju široj kategoriji zidnog slikarstva koje se izvodilo u fresko, seko i mezo tehnikama - slikanje na malteru u različitim stadijumima sušenja može se primetiti međusobna zavisnost ’’izlaženje velike slike u javni prostor’’ i napredovanje tehnika u kojima su se murali izvodili. Spram nekadašnjeg slikanja temperom na malteru, koje je Mikelanđelo izvodio godinama u Sikstinskoj kapeli, danas javnim prostorom dominiraju predimienzionirane reklamne cirade i neukusno smešteni reklamni bilbordi izrađeni na najsavremenijim štamparskim mašinama u

S 11

Ono što jeste zajedničko muralima u gotovo svim kontekstima je činjenica da su to vizuelne intervencije u javnom prostoru, koje imaju za cilj da prene su poruku u nekoliko semiotičkih slojeva. roku od tek nekoliko sati. Naravno, to ni približno nije jedini razlog zašto je „velika zidna slika“ izašla iz privatnosti rezidencija imućnijih gradskih porodica ili iz zaštićenog konteksta crkvenog fresko slikarstva i unutrašnje dekoracije visoko renesansnih građevina Vatikana, Milana i Rima. Sa formiranjem javnosti i javnog prostora, (tj. sa uvođenjem tržišta, ekonomije, konzumenta i onoga što će Gi Debor ingeniozno nazvati spektaklom) prepoznata je prvenstveno politička, a potom i tržišna moć javnog prostora, nad čijom je teritorijom počela bitka za prevlast još polovinom XIX veka, odnosno s industrijalizacijom.

Od tog momenta borba za dominaciju javnim prostorom i različitim javnostima traje, iznalazeći sve kreativnija i lukavija rešenja kako da prenese poruku, sve češće dobijajući funkciju dobro poznatog fun walla. U sličnom smislu, strategija savremenih muralista, koju je teško odvojiti od street artist-a (ulične umetnosti u nedostatku adekvatnijeg prevoda), ništa manje nego ’30-tih godina ne pokušava da ove strategije otpora afirmiše i uvede u priznate umetničke tokove upravo se baveći savremenim, aktuelnim temama i tehnikama. Ali, sa jednom velikom razlikom. A to je razlika u palimpsestičkoj slojevitosti nasleđa okupacije javnog prostora

kroz istoriju od strane različitih levih (murali u San Francisku, Berlinski zid, Gay parada, ekološki protesti, protesti protiv globalnog kapitalizma, fašizma i sl.) i desnih strategija (vojne smotre, protesti neonacista i neofašista, antigay grafiti, zatvaranje izložbe ODSTUPANJE u beogradskoj galeriji KONTEKST, i sl.), koje ostavljaju svedoke i korisnike tog istog javnog prostora da zbunjeno čekaju rešenje u nedoumici da li prisustvuju reklami za novi proizvod, pokušaju radikalnog umetničkog akta, afirmaciji/podršci ideologiji na vlasti ili demonstraciji sile te iste ideologije?

S 14

Efekat staklenog zvona VESNA PETKOVIĆ

Mnogi od nas život prožive u prijatoj izmaglici, krećući se očekivanom putanjom, bez većih trzavica: škola, društvo, izlasci, potom fakultet, posao, eventualno pozorište ili bioskop, neki hobi, malo umetnosti, malo sporta, u zavisnosti od sposobnosti i afiniteta. Ipak, svakom od nas, nekom ranije, nekom kasnije, u jednom trenutku sine pred očima i budemo surovo ošamareni realnim životom koji nije ni skladan ni ukuskan ni bezbedan kako smo dotad verovali. I tu dolazi do izražaja naša sposobnost prilagođavanja, ali i preispitivanje sebe i sopstvene želje da tom i takvom svetu damo doprinos.

da pojedu zbog rada u različitim smenama i prekovremenog po potrebi, ili sloboda iživljavanja nad marginalnim slojevima romskog porekla, kašnjenje plata, različiti kriterijumi ophođenja prema različitim sortama zaposlenih...Ili kad posumnjamo na ozbiljnu bolest, pa posetimo lekara koji nas pošalje kući sa dijagnozom “nije ti ništa” nakon čega se bolest ipak razvije, pa nas podvrgnu ozbiljnoj operaciji nakon koje sledi mučan oporavak, zbog čega se većina odlučuje da se obrati privatnim klinikama, pa svoj život svedemo na plaćanje lekarskih pregleda i troškova lečenja, jer za nešto više od toga i nemamo...

mladih ljudi, a sve zbog potrebe države da uštedi.I onda se zapitamo kakvi su to kriterijumi kojima se ovo društvo vodi? Koje to pisano ili moralno pravilo daje za pravo jednom čoveku da kroji sudbinu drugome ili da ga tretira kao nižeg od sebe? I koji to faktor utiče da odgovornost za taj isti život stavljamo u ruke onih koji niti su sposobni niti kadri da se sa istom nose? Zar svaki ljudski život nije jednako vredan? I zar ne predstavlja isuviše veliku vrednost da bi se sa njim tako olako postupalo? I zar društvo kao celina ne treba da teži prosperitetu koji se, pre svega, odražava u boljim uslovima života pojedinaca?

To su situacije kad recimo, posle godina čekanja (konačno!) nađemo posao, obično u privatnom sektoru i zateknemo primitivni kapitalizam na delu: tri smene, gomila posla, bez slobodnog vikenda i sa godišnjem odmorom dodeljenim isključivo milošću poslodavca, sa rokom trajanja prilagođenim potrebama firme, tj, individualnim interesima poslodavca, standardna formula uspeha. Ili kad nas pogodi sudbina celih porodica koje ne uspeju ni nedeljni ručak zajedno

Ili kad pročitamo u novinama da je predloženo da se ženama produži radni vek, što je čista zloupotreba pojma ravnopravnosti polova jer je većina žena u 65oj u gorem psiho-fizičkom stanju od svojih vršnjaka suprotnog pola. Gledamo ih svakodnevno kako se vuku ulicama otečenih zglobova i proširenih vena, da ne pričam o srčanim bolestima, čiru na želucu ili bolnim bubrezima i malo koja bi uspela i da dočeka penziju, a kamoli da uživa u njoj. To bi dovelo i do porasta nezaposlenosti

Neki od nas će ustuknuti pred tom slikom, u pokušaju da se zatvore u ljušturu i nastave da žive pod staklenim zvonom. Neki će se prosto konformirati. Neki od nas će dići svoj glas i boriti se. Da li će nas čuti? Verovatno će zatvoriti uši, a nama preostaje da pokušamo da sačuvamo sopstveno poštenje i optimizam, ma koliko nas okruženje ubijalo u pojam. Poput Kalimera: nepravda, pa to ti je!

S 13

MARKO SELAKOVIĆ

H1N1 Da zaključim: dobro strukturiran i sistemski spinovan komunikacijski “tigar od papira”. Čestitamo. Čist spin - školski primer (pitaću nadležne mogu li da koristim na predavanjima). Ipak, priča se kod nekih nije primila. Evo jednog, upravo piše kolumnu.

Već danima se bijem po prstima da ne otvorim ovu temu, kako ne bih uznemirio javnost svojim tekstovima o najvećoj ovosezonskoj pošasti savremene civilizacije, poznatoj pod nazivom virus aH1N1. Kao što znate, ovaj virus izaziva nepogodu koja se u narodu zapatila pod nazivom svinjski grip. Gadno. Nezgodno. Nema dileme. Ali, kada nam je već ministar ovdašnji obznanio da je proglašena epidemija, moram da primetim nekoliko bitnih detalja, isključivo u svojoj sferi poslovnog delovanja - komunikacijama. Evo kratkog stručno-metodološkog pregleda strukturiranja ovakve kampanje - iako sam tvrdio da neću na ovaj način analizirati primere iz domaće prakse odnosa s javnošću, ne mogu da izdržim a da ovu dobru praksu ne prokomentarišem. Navešću samo neke elemente - kompletno raščlanjivanje bi previše prostora zauzelo: 1. Karakteristika ovakvih kampanja je plašenje svekolikih javnosti novim smrtonosnim čudom. Cilj ovakvog pristupa je jasan - prodati nešto što može da eliminiše ili neutrališe to novo smrtonosno čudo. Ekonomija je surova i jasna - treba najpre zaplašiti, kako bi se moglo delovati. Dakle, cilj kampanje: izgraditi svest o svinjskom gripu kao ključnom elementu izazivanja egzistencijalne ugroženosti stanovništva Srbije. Ciljne javnosti: stanovništvo Srbije, mediji (istovremeno u funkciji transmitera ključnih poruka). 2. Kako bismo do ovoga došli, moramo da razvijemo strategiju - uz proaktivan pristup i pozicioniranje virusa aH1N1 kao ključne

teme u svim nacionalnim medijima, jasno komuniciramo ključne poruke, a to su: - svinjski grip je smrtonosan i može pogoditi svakoga - svinjski grip se ne leči - vakcinacija je jedini spas - treba se vakcinisati evropskom vakcinom Kontinuiranim komuniciranjem i ponavljanjem ovih poruka, uz primenu odgovarajućih taktika, dolazi se do efikasne izgradnje željene percepcije - moram da se vakcinišem, jedina dobra vakcina je Novartis vakcina. U domenu taktika: Smrtonosnost svinjskog gripa komunicira se kroz kontinuirano ponavljanje u medijima, uz primenu starog UNICEF trika sa ciframa. “Procena je da će u prvom talasu oboleti između 300 i 400 hiljada ljudi”. U sledećoj rečenici navedeno je da je “očekivani mortalitet 0,01%”, što prostom matematičkom operacijom daje cifru od 30-40 mrtvih (manje od „običnog“ gripa), ali niko ne računa taj broj - oboleće stotine hiljada ljudi!!! Nelečivost gripa komunicira se na nivou ekspertskih mišljenja: „Ne postoji terapija za ovaj oblik gripa“. Elem, ne postoji terapija ni za jedan oblik gripa - mogu se samo ublažiti simptomi, sprečiti širenje infekcije i eventualne komplikacije. Dakle, isto kao bilo koji drugi grip. Vakcinacija je jedini spas - komunicira se kroz modele dobre prakse: vakcinu je u Evropi primilo više od 40 miliona ljudi!!! Naravno, građanin kaže: super, sjajno, pametni ljudi, vidi nas...Koliko to iznosi procentu-

alno? Evropa ima 730 miliona stanovnika. Velikodušno zaokružimo na 6 (šest) procenata. Takođe, tvrdi se da je vakcina jedino pouzdano sredstvo zaštite. Sklon sam da verujem u ovu tezu, ali bih voleo da znam šta je vakcina i kako radi. Treba se vakcinisati evropskom vakcinom komunicira se kroz afirmaciju kompetitivnih prednosti proizvoda. Naravno da je dobro da se već testirana vakcina primenjuje, ali sam proizvođač kaže da vakcina nije testirana kod dece mlađe od 4 godine!!! Kod nas se insistira na vakcinaciji dece mlađe od 2 godine. Zločin, eksperiment, slučajna greška ili nešto četvrto? Prosudite sami. Na kraju - proglašenje epidemije komunicira se sa pozicije ministra kao nepobitnog autoriteta i ključnog donosioca odluka: naš zakon kaže da se epidemija proglašava “kada se proceni da ima elemenata epidemije”. Koliko slučajeva imamo registrovanih i sa kakvom disperzijom? Koja evropska zemlja je do sada proglasila epidemiju? Koje su mere? Pa...videćemo, zavisi od situacije. Kad vidimo mere, videćemo i skrivenu agendu. O tome neću sada. Jasno vam je benzin, “Fiat”, štrajkovi, besparica, zakoni. Ipak, to je već politika, ne struka. Da zaključim: dobro strukturiran i sistemski spinovan komunikacijski “tigar od papira”. Čestitamo. Čist spin - školski primer (pitaću nadležne mogu li da koristim na predavanjima). Ipak, priča se kod nekih nije primila. Evo jednog, upravo piše kolumnu. I ne, neće se vakcinisati.

S 16

Opet moram u SBB odnos prema korisniku JASNA KAMATOVIĆ

Već duže vreme razmišljam o ovom tekstu. Više puta sam ga prepravljala i ne bih volela da ispadne baš „hejterski“ ali... Zaključićete i sami. Huh, moja ljutnja na SBB je počela avgusta meseca, tj onog trenutka kada sam se preselila. Od podnošenja zahteva za kablovski internet pa do uvođenja istog - prošla su čitava dva meseca! Da li možete da verujete? U Novom Sadu, u 21. veku, kada je mogućnost da odaberete različite načine pristupa internetu sasvim sporedna stvar, tj. trebala bi da nam bude nebitna, i da jednostavno samo biramo pakete koji nam odgovaraju naspram potreba i materijalnih mogućnosti. Biti on-line je po default-u!

Toliko sam bila ljuta na njih da sam bukvalno svaki dan odlazila da proverim šta se dešava?! Momci koji su zaduženi za rad sa korisnicima su bili totalno infantilni u svojim objašnjavanjima sa: „Gospođo(?!), evo upravo zovem šefa da vidim šta je sa Vašim slučajem“, do objašnjenja kao u onom vicu o policajcu na autobuskoj stanici: „Pa, gde baš sad da ga farbaju?!“ Prosto neverovatno. I koliko god da sam se trudila da im pokažem da su njihova objašnjenja vrlo smešna, i da NEĆU ŠEFA, hoću operativca, hoću tehničara – ništa! Momak uporno kucka po Cisco telefonu - ja gledam i ne verujem - i tako danima. Možete samo pretpostaviti kako su mi TAKVA objašnjenja delovala, obzirom da

radim u IT firmi čija su primarna delatnost računarske mreže, i da sasvim solidno poznajem materiju. Koliko žena poznajete koje se razumeju u strukturno kabliranje i koje su uopšte čule za pojmove kao: optički kablovi kategorije 5, 6 i 7, peč, ruter, rek orman, splajser i slično?! Onda sam se konsultovala sa kolegama „mrežarima“ koji su došli do istog zaključka kao i ja: čuj, infrastruktura postoji, signal je odličan (postoje aparati koji to i mere) samo treba nekoga da pošalju da to i uključi. Tehničar je konačno došao i tako dobro „uključio“ Internet da u 24h više nije radio nego što je radio. Eh, hajde Jovo nanov’o. Opet u SBB. Opet cimanje. Opet njihova faca: evo je ova, šta sad hoće?!

Koliko žena poznajete koje se razumeju u strukturno kabliranje i koje su uopšte čule za pojmove kao: optički kablovi kategorije 5, 6 i 7, peč, ruter, rek orman, splajser i slično?! ...I došli su momci koji su popravili. Konačno i SVE. I Sve pohvale za ljubaznost, operativnost, znanje i što su zaista saslušali šta smo imali da kažemo (u tehničkom smislu). U međuvremenu smo videli i da nam slika na TV-u ne valja, pošto stalno ima neku mrežu, roletnu, tarabice... Zamolila sam ih i da ovo srede. I jesu. A „crnjak“ je, što je slika svima u zgradi takva već dve godine ali su svi mislili da to tako teba? Šta reći? Sve u svemu, situacija je trenutno ovakva: intenet malo radi, malo ne radi. Često ostajem duže na poslu (iz straha) jer i dalje ne mogu biti sigurna da li ću uspeti od kuće sve da završim jer sam vezana za internet. Sad razmišljam: Ugovor koji sam potpisala apsolutno ništa ne znači jer SBB ne ispunjava svoje obaveze za razliku od mene koja svaki mesec plaća račun. Ako internet imam samo pola meseca u odnosu na onoliko koliko smo „ugovorili i definisali u paketu“ da li to znači da imam pravo da plaćam

samo pola računa? Kao korisnik ispunjavam redovno svoje obaveze. SBB nije jedini, ali, na žalost, u mom slučaju jeste, jer ne postoji mogućnost da uvedemo Telekomov ADSL sa kojim smo, btw, bili i više nego zadovoljni. Da li je moguće da toliko velika firma nema službu koja će bar malo da se posveti korisnicima? A zar korisnik nije „amin“, zar ruka koja daje nije uvek starija od ruke koje prima? Mi plaćamo uslugu na osnovu njihove vrlo loše infrastrukture? Jer, na kraju krajeva, kako su mi i rekli u jednom od svojih mnogobrojnih objašnjenja: pod-izvođač je loše uradio infrastrukturu u ovom delu grada. Što kaže jedna moja koleginica kada se jako iznervira: „Čuj, Gari, ne interesuje me. Ali, uopšte!“ Primera je zaista puno (EPS, Telekom...) i ne bih o tome dodatno, to je za neku drugu priču... dok se konačno ne pojavi prava konkurencija i SBB-u i Telekomu bar u

ovom domenu. I zaboravila sam da napišem jednu bitnu stvar – sasvim slučajno je „tamo neki dečko“ koji radi u SBB-u doneo svoj računar na popravku u naš servis, i vrlo mu je bilo hitno, pa me je moj kolega brže-bolje nazvao i pitao: Da li kući imaš net? NE! Nemam. Kolega je ostao celo popodne (van radnog vremena) da SBB-ovcu popravi komp jer je „tolika hića“ da bi mogao da ga lobira da se sve malko „pogura“ oko mog problema. Sve je ovo loše. Jako loše. I ljuta sam i dalje. Obećanja koja daju – malo ispunjavaju. Ne rade svoj posao, ne ispunjavaju svoje obaveze. PS: da ne ispadne da samo gunđam, vrlo sam zadovoljna i pohvaljujem zaposlene SBB koji rade sa strankama na naplati računa. Ljubazni, predusetljivi i BRŽI!

S 15

IVICA MILARIĆ

„Paranormal Activity“ je od svih njih otišao najdalje po opštem utisku koji ostavlja, ali ne dovoljno – na to upućuje i nekoliko alternativnih završetaka između kojih su se režiser i producenti lomili, kao da ni oni sami nisu znali kako da okončaju ovaj eksperiment i od njega naprave zaokruženu filmsku priču.

Paranormal Activity Iako ne mogu da tvrdim da sam vrsni poznavalac horora, mogu da, kao običan gledalac, primetim dosta zanimljiv fenomen koji se poslednjih godina javljaju u ovom žanru, bar što se tiče popularnijih ostvarenja. Nekako, deluje mi da se sve više filmova udaljava od tehnoloških „demona“ poput mutirajućih virusa, duhova u mobilnim telefonima i video-kasetama i vraća klasičnim gotskim horor temama – škriputave kuće, kletve, veštice. „Paranormal Activity“ spaja oba trenda. Tačnije, u njemu, tehnologija pomaže klasičnom „ukleta kuća“ zapletu. Priča teško da može biti jednostavnija. Mladi bračni par u neimenovanom delu SAD-a živi u kući koju proganja „nešto“, tačnije, proganja devojku Kejti još od detinjstva. Njen momak Mika, uspešan i arogantan kućni broker kupuje kameru u nameri da dokumentuje ova paranormalna dešavanja. Od početka, okvir priče se jasno definiše. Takođe, odmah se i utvrđuju vremenski periodi kada se nešto dešava – Mika stavlja kameru na tripod, oni odlaze na spavanje, a

sat u uglu kadra kreće da odbrojava. Nešto će se desiti, pitanje je samo šta i kada. Kako prolaze dani, to „nešto“ postaje sve drastičnije. Nekoliko odluka povučenih u scenariju značajno pomažu priči – Kejti i Mika zajedno deluju veoma spontano, a pristupaju problemu racionalno. Zato nema glupih horor odluka tipa „hajde da Frenk sam proveri podrum“ na koje smo inače navikli. Akcije nepoznatog entiteta nisu u nivou „Poltergeist“ duhova, bez obzira što jesu neprirodne, već se uglavnom svode na čudne zvukove, pomeranje vrata i slično. Sve ovo daje dozu realizma na koji svi „mocumentary“, tj. lažni dokumentarni filmovi pucaju. Problem sa ovim, kao i sličnim horor filmo v i m a , jeste da nakon gledan-

ja ostavljaju utisak filmskog eksperimenta. Tako je bilo sa „The Blair witch project“, kao i novijim „Cloverfield“. „Paranormal Activity“ je od svih njih otišao najdalje po opštem utisku koji ostavlja, ali ne dovoljno – na to upućuje i nekoliko alternativnih završetaka između kojih su se režiser i producenti lomili, kao da ni oni sami nisu znali kako da okončaju ovaj eksperiment i od njega naprave zaokruženu filmsku priču. Zato „Paranormal Activity“, kao i druga pseudo-dokumentarna braća i sestre ostaje prolazna zanimljivost na koju će se malo ko od gledalaca vraćati.

S 18

Pojam normalnog DUSTY ROAD Šta uopšte znači biti normalan? Biti isti (sličan) većini, poštovati njihova pravila, igrati kako oni sviraju?? Današnji svet je pun predrasuda, ali zar nije morbidno da neki tamo „normalni“ ljudi pričaju o tome kakav si ti samo zato što se razlikujete po veri, vrsti muzike koju slušate, načinu oblačenja?! Kako oni mogu da pričaju o nečemu čega nisu deo i što (mogu da garantujem) apsolutno ne razumeju? Jednostavno im je lakše za nešto što ne razumeju da kažu da je čudno, nenormalno nego da se potrude da razumeju...”onaj nosi crnu majicu, sigurno je narkoman”, a u autobusu jedini on ustane ženi koja drži dete, a svi vi normalni koji nosite air max, ne zato sto vam se sviđa, nego zato što ga

nosi veći deo stanovništva ili ne slušate tu “sektašku” muziku, vi ste ostali da sedite, ni na trenutak ne razmišljajući o mogućnosti da slučajno pogledate nekog drugog pre sebe...I dalje tvrdite da je on čudan i nenormalan? Možda i jeste, a možda je sasvim ok lik/likuša, mnogo bolji čovek od svih vas zajedno, ne možete da tvrdite za nešto da je pogrešno, sve dok ne probate da shvatite... Kada ljudi počnu da te karakterišu kao takvog, čudnog, nenormalnog, onda počinješ za sve da misliš da su takvi... ponekad odeš do te krajnosti da pomisliš da te niko neće razumeti i nesvesno se udaljavaš, izdvajaš iz društva itd...Naravno

ni to nije rešenje, postaješ isti kao i oni koje si do juče mrzeo, nesvesno odbijajući i one ljude koji žele da ti pomognu, razumeju te, dele tvoje mišljenje, u jednom trenutku se nalazis u situaciji gde ti dođe da se zapitaš “šta ja to radim?!”, ali onda nema nazad... Jednostavno vremenom naučiš da ignorišeš ove što sebe nazivaju normalnim, jer oni su totalno nebitni za tvoj život, a tako je i bolje, nađeš odabranu grupu ljudi kojima možeš da veruješ, sa kojima potpuno otvoreno možeš da pričaš i jednostavno se ne obazireš na predrasude, osuđivanja i ostale gluposti...Ako su normalni takvi kao oni, želim da budem nenormalan, čudan, retardiran celog života...

I JEŠĆU SNOVE UMESTO HLEBA! JELENA BEGENIŠIĆ Da li za ideale ginu budale? Da li je neko ko je izdahnuo za slobodu i pravdu-budala? Malo je ljudi koji su se žrtvovali za živote drugih...čak njima nepoznatih, nikad viđenih, ali postojanih i željnih slobode. Pali su i za one koji nisu imali dovoljno časti, hrabrosti ni ponosa da se suprotstave teroru. Za ljude koji su bili verni psi, psi koji uživaju u svojoj patnji. Čovek je slobodno biće. Rođen slobodan, sa svim pravima koja mu niko ne sme oduzeti. Kada bi svi stanovnici ove planete to poštovali, rat bi bio samo misaona imenica, i uskoro zaboravljeni pojam. Ne bi postojali pojedinci koji sebe smatraju vrednijim i

u svakom obliku boljim od ostalih...običnih smrtnika(??). Ti pojedinci sebe svrstavaju u bogove, vladare, careve... Njihovi uspesi i položaji zasnovani su na novcu. Na ogromnoj količini novca na kome se ocrtavaju ostaci lepljive, nevine krvi. Imaginaran je broj leševa, pregaženih ne bi li se taj novac sigurno množio i tovio u strogo čuvanim bankama širom sveta. Ali, to nikoga ne zanima, to nije bitno. Milioni usta su zapušeni, što istim tim novcem, što hladnim olovom... Novac je Bog. On se poštuje, ljubi, čuva i po cenu života brani. On je objekat rasipanja. Njime se kupuju posedi na Mesecu, njime se kupuje šampanjac u kome se plavokrvci kupaju(!?). Plavokrvci, koji za decu koja

svakodnevno umiru od gladi i svakojakvih srednjovekovnih bolesti, ne mare... Ta deca su niža bića, jedino vredna kao robovi i kopači dijamanata. Njihove male, žgoljave, umorne ruke kopaju to sjajno kamenje koje će krasiti utovljeni vrat ili ruke neke matore gospođe. Dosta ljudi loše živi, preživljava.. Svi se žale, niko ništa ne preduzima. Niko se ne bori za bolje. Ali ipak, iz silne, uspavane, isprogramirane mase, izroni neki individualac, borac, idealista. Ogorčen, prožet besom i mržnjom prema nametnutim nam vrednostima, prema ljigavcima koji glume i pretvaraju se ne bi li sakupili što više mari-

S 17

oneta. Taj borac će im se suprotstaviti. Na pojedinim mestima uspeće i vratiće slobodu pokorenima. On će zapravo biti samo njihov vođa, lider i pokretač, uz čiju će pomoć povratiti ono što su po rođenju stekli. Za tog vođu će se čuti. On će nastaviti svoju borbu protiv nametnutog i terorističkog

režima. Možda će ponovo uspeti, možda neće. Ali zna se kako će završiti. Poginuće... Njegovo beživotno telo ležaće u blatu i gaziće ga noge ljudi koji nikada neće biti kao on. Ti ljudi su baš, već spomenute, marionete kojima upravljaju pojedinci. Lišeni ideala, žive kao paraziti. To će i ostati. Lizaće stopala vladarima, ne bi li opstali.

Oni su budale, a ne genijalci i rariteti koji su napustili ovu dimenziju boreći se za svoje principe i ciljeve. Nisu oni džabe otišli. Bar su neka lica podsetili šta znači biti srećan i svestan svojih kvaliteta i važnosti. Neće biti zaboravljeni. Njihova imena označavaće slobodu u istoriji ove planete!

VLADICA STOJANOVIĆ

Ljudi su potrošeni Dobrodošli u kuću Velikog Brata! Molimo vas da vašu intimu i moralna načela ostavite ispred kuće jer ovde nisu dobrodošli. Sve ružne navike, loše osobine i vaše negativne strane ponesite sa sobom! Jedan od fenomena “Velikog Brata” i “televizije stvarnosti”, svakako leži i u činjenici što se granica između privatnog i javnog neprestano pomera i ruši i što se ne može sa sigurnošću tvrditi šta je ono što pripada svetu intime. Danas rijaliti šou pokazuje kako je evropska civilizacija iscrpla sve vidove zabave, a počivala je upravo na poštovanju pojedinca, njegove privatnosti i slobode. Ako se ljudi motivišu da izgube intimu i da se takmiče kao gladijatori, onda je to kraj evropske civilizacije i kulture. Naravno da je u svemu tome vrlo bitna uloga novca - koga biste naterali na dobrovoljni zatvor osim ljude koji su egzibicionisti. Rijaliti programi uopšte, kao i “Veliki Brat”, nisu ništa drugo nego „dete“ koje je tehnološki vrlo moćno, ali retardirano, i koje se s apsolutnim besmislom „igra svojim igricama“. Jer, zašto inače trošiti ionako malo vremena koje ljudi imaju na gledanje tuđeg života? Svako primitivno pleme koje igra oko vatre i priča sa svojom porodicom i prijateljima danas je daleko naprednije od

polovine čovečanstva. Ono što je veoma važno jeste činjenica da se u „Velikom Bratu“, kao i na drugim „realnim televizijama“, više ne mogu uvesti finese, granice se stalno pomeraju, više nema stepena slobode šta može da se vidi pred kamerama a šta ne, tako da učesnici mogu i da se poubijaju, ili da uđu u seksualni odnos koji će pratiti milioni gledalaca. Podsticanje i podražavanje najnižih instikata, a potom njihova kontrola i usmeravanje, neodvojivi su elementi ovog medijskog spektakla. Stoga, na različite načine „provociraju“ želju za zadovoljenjem najnižih potreba u moralno-egzistencijalnom smislu, zatim obeležiti i analizirati istu, da bi se kasnije moglo lakše manipulisati njome, a sve zarad postizanja poželjnog i zacrtanog cilja. Podsticanje gladi za novcem i virtuelnom slavom, kao najvažnijim ciljevima pomenutog šoua, otupljuje svaki razum u postupcima takmičara i onemogućava sagledavanje njihove ponižavajuće uloge u čitavom medijskom projektu. Ukućani, zaslepljeni isključivo materijalističkom dimenzijom svog „života“ (novac, prolazna slava), ustupaju svoju slobodu i sudbinu u „ruke drugih“ i nesvesno postaju obični statisti u složenoj medijsko-manipulativnoj

predstavi, čiji je scenario svima, osim tamo nekom „nadređenom Bratu“, nepoznat i nedokučiv. Iz tog razloga, rijaliti „Veliki Brat“ ne može da ostane nezapažen kao fenomen velikog simboličkog značaja. Da li je njegov ponovni „silazak među Srbe“ izraz naše napredne svesti u nezadrživom nastojanju i stremljenju ka blagodetima modernog sveta, ili pak model po kome će se dešavati i stvaranje realne tehno-totalitarne utopije? Međutim, idole je stvaralo svako društvo i svako vreme. Nekada su to bili bogovi - oni su stvarani da traju zauvek, a u 21. veku idoli su postale manekenke, top-modeli, čije je trajanje skraćeno na modne sezone. Likovi, jer zaista se ne može govoriti o ličnostima, koji prolaze kroz kuću “Velikog Brata”, zamišljeni su i programirani da se troše kao papirnate maramice – za jednokratnu upotrebu. Niko ih se neće sećati za godinu, mesec ili za nedelju dana. Zameniće ih sveža, medijska „krv“. I, nastupiće još veće ubrzanje trošenja novih „idola“. Uostalom, polako se troši i formula uspeha „Velikog Brata“. Možda će početi da se emituju rijaliti programi u kojima u „kućama“ žive mačke i psi ili roboti, što da ne? Jer, ljudi su postali predvidivi, dosadni. Potrošeni su.

S 20

EKV par redova za njih MIROSLAV ŽIVKOVIĆ KOBAC

Da počnem tekst, kako su EKV i Milan Mladenović, na mene ostavili veliki trag i dali smernice u životu, bio bih neiskren. Možda je i bolje što kao pristalica hard roka i hevi metala, pišem tekst o EKV hladne glave, biće objektivan. EKV je naravno važan bend za istoriju YU roka, a tekst je posvećen obeležavanju 15 godina od smrti Milana Mladenovića. Od nastanka rokenrola, na našim prostorima, na teritoriji ex YU, svi pravci su imali svoje predstavnike. Većina, zapravo, gotovo svi pravci u muzici su potekli iz Velike Britanije. Zemlja koja je diktirala trendove i postavljala standarde u muzici, tokom druge polovine XX veka, imala je uticaj i na našu scenu. Nakon pojave panka (u daljem tekstu novog talasa) u V. Britaniji, u drugoj polovini sedamdesetih, on polako dolazi i do nas. Novi talas je doneo i novi pristup muzici. Za razliku od početaka r`n`r, kada su bendovi i izvođači bili uredni podšišani i odeveni, sa pristojnim, pitkim i plitkim tekstovima ljubavne tematike, novi talas je sve to preokrenuo. Sa par karakterističnih prostih rifova i tekstovima sa socijalnom tematikom, novi talas otvara tabu teme, te preko noći nalazi put do buntovne omladine. Nije se

novi talas pojavio tek tako, on je posledica početaka ekonomske krize, ali i zrelosti omladine da istu iskaže kroz muziku. Liberalni komunizam SFRJ je, za razliku od ostalih zemalja iza gvozdene zavese, do tada bio uglavnom krajnje nekritički raspoložen za muziku koja je dolazila sa zapada. Nastala je beogradska scena novog talasa. Početkom osamdesetih u Beogradu, nakon smrti velikog vođe i početka rušenja poroznog sistema, zasnovanog na kultu ličnosti, pojavljuje se kultni album domaćeg novog talasa. Bio je to „Paket aranžman“ objavljen 1981 kao kompilacija Idola, Šarla Akrobate i Električnog orgazma. Tako su tri demo benda beogradske scene ušla u istoriju. Iste godine Šarlo je izdao svoj jedini album „Bistriji ili tuplji, čovek biva…“. Bio je to pokušaj zdravog muzičkog otpora naslonjen na tradiciju disidenstva u tadašnjoj SFRJ. Dakle, koreni stvaralaštva Milana Mladenovića, frontmena EKV, počinju sa Paket aranžmanom 1981. Milan je doduše, imao pre toga bend „Limunovo drvo“ koji je delovao krajem sedamdesetih, da bi 1980. promenio ime u „Šarlo akrobata“. Milan Mladenović i Džoni Štulić su, po mom

mišljenju, oduvek imali sličnosti, bili su iz sličnih porodica, oficirska deca - tipični „Jugosloveni“. Milan je rođen u Zagrebu 21.9.1958. a porodica se 1964. preselila u Sarajevo, da bi se na kraju, 1970. nastanili u Beogradu. O Džonijevom jugoslovenstvu se i danas piše jer, od raspada SFRJ, on je praktično „Evropljanin“ bez ličnih dokumenata neke od novonastalih država. Sa druge strane, logično je da se kod takve dece javio bunt, jer su ona najviše osećala pritisak sistema, počev od svoje porodice, gde se svakodnevno prenosila vojnička strogoća i „pravila“. Život po pravilima njih je gušio do te mere da su ona muzikom izražavala svoju slobodu i kreativnost. Nakon raspada Šarla Akrobate 1982, nastaje bend Katarina II, u sastavu: Milan Mladenović, vokal i gitara, Dragomir Mihajlović Gagi gitara, Margita Stefanović – Magi klavijature, Bojan Pečar bas gitara i Ivica Vdović Vd bubnjevi. Bend je pod imenom Katarina II izdao 1984. istoimeni album. Album je dobro prihvaćen kod publike, bez većeg komercijalnog uspeha. Bio je dobra osnova za uzlaznu karijeru benda. Kao i kod drugih bendova tadašnje YU, JNA, odnosno obaveze članova prema istoj, su uticale na njihovo stvaralaštvo. Na-

kon odlaska gitariste Gagija u zatvor pa u JNA, on napušta bend koji menja ime 1985. u Ekatarina Velika (u daljem tekstu EKV). Pod imenom EKV izdaju 1985. svoj istoimeni, drugi album. Ovj album je za razliku od prvog brži i energičniji. Na njemu se nalaze i prvi veći hitovi: Oči boje meda, Tatoo, Hodaj… Sledeće, 1986. izdaju svoj treći album pod imenom „S vetrom uz lice“ koji je bio pravi uzlazni stepenik u uspešnoj karijeri EKV sa hitovima: Ti si sav moj bol, Kao da je bilo nekad, Novac u rukama, Stvaran svet oko mene… Te godine je EKV dobio i nagradu Sedam sekretara SKOJ-a za dostignuća. Neću opterećivati tekst svim personalnim promenama, ali je važno pomenuti da je 1987. kao bubnjar u bend došao Srđan Todorović. Bend je, inače, stalno koncertno aktivan sa mnogo rasprodatih koncerata, a od 1985. su nastupali i u inostranstvu. Uspešna koncertna turneja je obeležena i live albumom „EKV 1986 live“. Četvrti album izdaju na vrhuncu karijere 1987. pod imenom „Ljubav“. Sa albuma su ostali hitovi: Zemlja, Pored mene, Ljudi iz gradova. „Samo par godina za nas“ bio je peti album EKV-a objavljen 1989. Uigrana ekipa, pored naslovne stvara i nove hitove: Srce, Iznad grada, Krug, Nisam mislio na to …

Devedesete su se odrazile i na stvaralaštvo EKV-a, pa je 1991. objavljen šesti studijski album „Dum dum“ . Samo ime albuma jasno govori o okolnostima u kojima je nastao i on je realno slabiji od prethodna tri. Izdvajaju se: Idemo, Dum, dum, Bledo… U međuvremenu, Milan je deo antiratne akcije koju pokreću u Beogradu članovi Partibrejkersa i Električnog orgazma, pod imenom „Rimtutituki“ i u izdanju B92 objavljuju singl „Slušaj vamo“. Sedmi i poslednji studijski album EKV izdao je u najvećoj krizi 1993. pod imenom „Neko nas posmatra“. Sem naslovne, izdvajaju se i pesme: Ponos, Jadransko more… Početkom 1994. Milan je na poziv starog prijatelja Mitra Subotića, otišao u Brazil, gde učestvuje u snimanju albuma „Angel’s Breath“. Taj material nije EKV potpisao kao bend nego je to solo projekat. Po rečima samog Milana, bio je to „psihodelični samba rock sa balkanskim uticajima“. Pre izdavanja samog albuma Milan je u 37. godini života, umro od raka unutrašnjih organa 05.11.1994. EKV je prestao da postoji sa smrću Milana Mladenovića: frontmen, tek-

stopisac, vokal, vodeća gitara… Drugi su bili deo EKV-a i bez njih je bend gurao, Milan je živeo EKV i sa njim je i bend nestao. Nakon njega najistaknutiji član, srž bend od osnivanja, Margita Stefanović je sarađivala na dosta projekata sa drugim bendovima, a takođe je 1995. objavila pod imenom EQV album „Ti si sav moj bol“. Margita je u 43. godini života, umrla 2002. Pre nje su umrli Ivica Vdović Vd 1992. i Bojan Pečar 1998. Ko nema diskografiju EKV-a neka je nabavi i presluša, pogotovo se ovaj savet odnosi na mlađe generacije, rođene nakon prestanka rada EKV-a.

Diskografija 1984 1985 1986 1987

– – – –

Katarina II EKV S vetrom uz lice Ljubav

1989 – Samo par godina za nas 1991 – Dum dum 1993 – Neko nas posmatra

Svoj primerak Mladog Reportera možete preuzeti na sledećim lokacijama: LESKOVAC - Kiosk FORTUNA (kod glavne pošte), Kiosk MAJA (ELU centar), kiosk u okviru LEGAS-a, otvoreni kiosk LEDI (kod Robne Kuće Beograd), kiosk NEMI (centralni gradski park), STR MAKI (naselje Ančiki), Radio 016. SVRLJIG - caffe bar INCOGNITO. GRDELICA - Kancelarija za mlade. VLADIČIN HAN - trafika u centru grada, Kancelarija za mlade. SURDULICA - Kancelarija za mlade. BUJANOVAC - CRC CIVILNI RESURS CENTAR. PIROT - caffe bar BAŠ ČELIK. VRANJE - NVO GENERATOR . NIŠ - OGI, Kancelarija za mlade. TRSTENIK - Kancelarija za mlade. /// UKOLIKO I VI ŽELITE DA DISTRIBUIRATE MLADI REPORTER, KONTAKTIRA JTE NAS! MLADI REPORTER - Prva prava omladinska novina južne Srbije - Glavni i odgovorni urednik: Branislav Jonaš - Lektura, prelom i grafička obrada: Šapa Sindikat d.o.o. - Tiraž: 1000 - Štampa: Štamparija Grafika, Leskovac - Novina je publikovana kao deo projekta “Jačanje kritičkog načina razmišljanja kod mladih na Jugu Srbije” - Podrška: Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) - Realizator: Resurs centar Leskovac - Adresa: Strahinjića Bana 3, Poštanski Fah 72, 16000 Leskovac, Srbija Tel/Fax: 016 232 811 / 016 232 812 - [email protected] - www.rcleskovac.rs /// Mišljenja i stavovi u iznetim tekstovima su isključivo mišljenja i stavovi autora/ autorki i ni na koji način ne odražavaju stavove redakcije i Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). ///