Mladi Reporter - Dodatak-novembar

NOVEMBAR 2009.

velikiodmor srednjoškolski dodatak

strana 2

the Tribe strana 4

rock maskarada strana 5

generacije

S2

Ko tu koga jede? TIJANA MIRKOVIĆ

I dok se profesorka dere kako treba da nas bude sramota, i kako posle dva meseca mi ne znamo šta su alkani, moj pogled je negde daleko u svom onom belilu koje se pojavilo danas ni od kuda. Mislim se, čoveče, koliko mi je hladno… I samo jedno pitanje mi je u glavi. Ko tu koga jede ? Otišla sam to veče posle škole sa drugom do Meka. Kao, uštekali smo neki dinar, pa da odemo da pojedemo nešto. Verovatno zbog sve te toplote koja je unutar prostorije, potpuno smo zaboravili da je napolju možda čak i minus. No, to nas ne sprečava

da kupimo sladoled i da krenemo kući. Sledeća slika, stojimo na stanici, tresemo se koliko nam je hladno, ruke ne osećamo, ali ipak jedemo sladoled koji smo platili 100 dinara. Deset, petnaest, dvadeset minuta, nema autobusa. I, evo ga, napokon dolazi! Jurnjava do vrata, sreća naša će biti samo ako uđemo. Ali, eto čuda - uspeli smo i da sednemo! Što je zaista čudno jer: a) kao što rekoh, sreća je ako samo uđete u autobus, b) ja u društu važim za najvećeg malera, tako da, činjenica da smo seli u punom autobusu, bila je zaista začuđujuća. Pričam ja njemu kako smo danas na građanskom gledali neki dokumentarni film o deci beskućnicima koji žive na jednoj železničkoj stanici u Rusiji. I tu sam se potpuno uživela u priču, jer film me je (za razliku od ostalih vršnjaka) zaista pogodio. Prepričavam mu kako se u jednom od kadrova pojavio jedan mladić, možda nekih petnaestak godina, koji kaže da mu je jedan od najvećih snova da ode do centra Moskve i da kupi sebi Coca colu, Twix ili nešto slično. Gde u

tom trenutku on meni kaže: “Mi smo danas popili i pojeli nečije snove”. Meni … mrak na oči. Po glavi mi se vrti njegova rečenica. Mi smo danas pojeli nečije snove. Dođem ja kući, sednem i potpuno se pretvorim u znak pitanja. I samo jedno pitanje mi je u glavi. Ko tu koga jede? Mi sreću, jer je imamo, ili sreća nas, jer smo izabrani da je imamo. Ja „važim“ za osobu koja nema sreće, i koja je po mnogim nekim faktorima „maler“. A ponovo, došla sam kući gde me čeka topao krevet, porodica, možda čak i Coca cola. Ne daleko, u zemlji pored mene, deca umiru od gladi i hladnoće, a ja sebi dajem za pravo da kažem da li imam sreće ili ne. Da li je to sebičnost? - Možda. A možda je prosto mene sreća pojela, a njih, nažalost, zaobišla. Očigledno da nisam tako veliki maler, a i uspela sam da sednem u punom autobusu.

THE TRIBE ZVUČI POZNATO? ZLATKO TODOROVIĆ Naše televizije su danas preplavljenje gomilom frustrirajućih, besciljnih predstava koje sebe nazivaju serijama. U stvari, jedina svrha tih „serija“ je emitovanje reklama u pauzama (ali, to je već za neku drugu raspravu). Doduše, takvi promašaji od zabavnog programa su nam i pomogli da procenimo šta je dobro i šta stvarno može da nas dirne i podstakne na razmišljanje. Ova trenutna situacija sa virusom koji se nezadrživo širi po svetu, sa ljudima koji paniče, medijima punim pričama o obolelima i zaraženima neverovatno podseća na jednu drugu priču, onu iz serije The Tribe (Pleme). Svi se dobro sećaju ove serije, emitovane od 1999. do 2003.

prati dogodovštine dece u jednom gradu na Novom Zelandu, pošto je strašni virus (koji ubija odrasle, dok su deca na njega imuna) odneo živote njihovih porodica. Sećam se da smo redovno kasnili u školu zbog te serije, da smo se igrali plemena i pokušavali da zamislimo šta bi radili ako bi se kojim slučajem našli u tom svetu. Uvodna špica iz te serije i danas mi odzvanja po sećanju i uvek se naježim kada je čujem. Bila je to predivna priča o deci koja naglo postaju ljudi, bez ikog da ih usmerava ili obrazuje, o deci koja stvaraju svoj novi svet, opasno slobodan i širok. Amber, Lex, Jack, Zandra i ostali su bili naši junaci i svako se mogao pronaći u nekom od likova.

Za one koji nisu pratili seriju a i za one koji bi da obnove gradivo, The Tribe je serija koja

I danas se u ovoj situaciji svako od nas bar jednom zapitao „Šta bi bilo kad bi bilo?“

S3

Koncert neafirmisanih mladih bendova U okviru programa promocije zdravih stilova života „Zdrav stil – moj stil“, koji uz podršku Ministarstva omladine i sporta realizuju Grupa Proces, Omladina Jazas i Resurs centar Leskovac, u subotu 5. decembra od 19:30 časova, u holu Kulturnog centra u Leskovcu biće organizovan koncert neafirmisanih mladih bendova koji su učestvovali na konkursu koji je osmislio i vodio Dejan Cukić. Na koncertu će nastu-

piti bendovi Fliper iz Kruševca , Etar iz Beograda, kao i Under i Method, demo bendovi iz Leskovca. Koncert će biti organizovan bez služenja alkohola, kako bi se i na taj način poslala poruka mladima o zdravim navikama. Koncert predstavlja samo jednu od aktivnosti u okviru realizacije programa „Zdrav stil, moj stil“, koji se realizuje u preko 80

gradova i opština uz podršku kancelarija za mlade, omladinskih organizacija i lokalnih samouprava. Pored Resurs centra, partneri Grupe Proces na projektu su udruženja građana Urban In iz Novog Pazara, Svetionik iz Loznice, Građanska čitaonica Libergraf iz Užica, Novosadski humanitarni centar i Crveni krst Kragujevac.

Spremite se i dođite! Subota, 05. decembar, od 19:30 časova, hol Kulturnog centra u Leskovcu.

Jer, zdrav stil je i tvoj stil.

Šta bi bilo kad bi se desila neka ogromna katastrofa, a ja bio jedan od malobrojnih preživelih? Ali, pre nego što se mašite za telefon i pozovete najbližu ludnicu, razmislite malo o istoriji sf žanra (filmovi, igre, knjige...). Igre kao što su Fallout i Half-Life su igrali (i još uvek igraju) milioni ljudi. Dan Nezavisnosti, Godzilu i filmove koji slave otpor i preživljavanje u okruženju potpunog uništenja svih organizovanih sistema gledalo je na stotine miliona. Gospodara Prstenova, za nekoliko decenija bitisanja u knjižarama, pročitalo je bar pola milijarde ljudi. Zezanje i zabava, zar ne? Ko može da zameri onome ko želi da tako nešto neposredno iskusi, osim patoloških kukavica i salonskih demagoga. Kako bi bilo da preživim atomski holokaust i da se posle pola decenije, decenije iskobeljam iz nekog

sterilnog kaveza u planinama i sa psom kojeg sam odgajao odem da istražujem radioaktivne pejzaže, pronađem nekoliko preživelih i krenemo da gradimo Srbiju ispočetka, rovareći po ostacima Pinkove imperije, tražeći flaširanu „Hebu“, ne-radioaktivni „Snikers“ ili municiju za šta već budem nosio od oružja. Ovaj „trip“ sigurno neće ući u anale dobrih ideja (ne bih ni želeo da uđe), ali ću ga se uvek setiti kad uključim TV ili uzmem novine u ruke. Koliko god znao da nikako ne bih smeo to ni da pomislim, svaku masovno lošu vest propratiću superiornim smeškom u obliku jarko narandžaste pečurke.

S4 SANJA CVETKOVIĆ

ROCK Đački parlament Škole za tekstil i dizajn je, u saradnji sa Resurs centrom i LKCom, organizovao prvu Rock Maskaradu. Maskarada je bila veliki uspeh i, iako to nismo očekivali, 70% ljudi je bilo maskirano i to veoma kreativno. Na maskenbalu su bili Petar Pan i Zvončica, Vrana, Džoker, imali smo i lava, kao i kauboja i kaubojku, ali su sa nama bile i mnoge poznate ličnosti kao što su Ville Valo, Sweeney Tod, Sherlock Holmes, Lara Croft i King Diamond. Za nesvakidašnju muziku su se pobrinuli Hermits ft. Stoppy, Revolt, MeanJah Sound System, Awake i Method... Već u 23h bilo je oko 300 ljudi. Retka muzička raznovrstnost je stvorila je dobru atmosferu. Bilo je svega, i teške distorzije za ljubitelje metala, i raggae zvuka za malo opušteniju publiku. Čule su se i novije numere, ali i oni klasični hitovi koji nikoga nisu mogli da ostave ravnodušnim. Dobra atmosfera i dobra muzika na tren su pretvorili Leskovac u veseli maskenbal Venecije sa odlikama kvalitetnog zvuka zapadnoevropskih barova.

maskarada

S5

MILICA JOVIĆ Generacije-ponekad, čini mi se samo jaz besmisleno postavljen između ljudi…… ponekad različiti svetovi. U priči sa našim roditeljima, bakama ili dekama saznajemo priče o njihovom detinjstvu, tadašnjim navikama, obavezama, dužnostima, shvatanjima kao i o onome što im je bilo gotovo nametnuto, a u šta su morali da veruju kako bi se uklopili u tadašnje okvire društva i onoga što je ispravno....Tada su se prilagodili da bi osetili pripadnost, sada se prilagođavamo i gubimo detinjstvo. Bar par generacija pre mene, uključujući i one mlađe nema ono nevino odrastanje koje je jedno od najlepših perioda, period koji se prepričava unucima. Utopljeni u svet koji živimo, tako i odrastamo i gradimo sebe-onako brzo, gotovo usput. Pa ako se kasnije i setimo toga ili posvetimo jednu stranicu dnevnika baš tom delu svog života, stanemo i upitamo se, šta je, u stvari, bilo naše detinjstvo. Sećamo se perioda, nekih događaja, suza, ljubavi, ali nema one granice kada postajete odrastao čovek. To se danas jednostavno desi. Nekad imamo osećaj da nas oni stariji baš i ne razumeju.Osećamo se kao da vrištimo neku istinu onome ko nas ne čuje ili onome ko posmatra nešto iza sebe....Govorimo i objašnjavamo da je to tako danas i da nema više onoga što je bilo dozvoljeno do toliko godina, ali često ostajemo neshvaćeni i kao takvi pokušavamo da shvatimo da li smo mi baš ti koji greše ili smo zapali u to vreme koje je nekim drugim ljudima nezamislivo i daleko. Često budemo i povređeni. Shvativši da

Generacije se ne uklapamo u ono što je nekada bilo propagirano, naši stariji smatraju da ne činimo ono što je ispravno, da smo pogrešili životni put već sa 16, da se pomalo stide nas sa 18, a sa 24 nemamo nikakve šanse da promenimo ono što smo pogrešili još sa 14. Mi ostajemo povređeni i osetimo bol koji

nedolično ili neprikladno našim godinama. Sa njima se šalimo, šetamo, saznajemo neke nove stvari, međusobno učimo jedni od drugih o vremenima u kojima se bolje snalazimo, i naravno, možda ono najvažnije, gradimo jednu predivnu vezu iz koje gotovo živimo odrastanja različitih

je još i teži zbog bliskosti osobe koja sada ima takvo mišljenje o nama, ali shvatamo da ne vredi nikome ko ne proživi odrastanje i formiranje ličnosti u ovo doba uopšte objašnjavati njegove zakonitosti jer nas to još više udalji i umori.

ljudi i tako izgradimo sebe kroz jednu čitavu fazu, srećni što proživljavamo različita iskustva jednog najlepšeg perioda života svakog čoveka, a sve to odrastajući samo jednom....I hvala vam na tome.

Neki drugi put osetimo nešto potpuno drugačije. Gotovo smo oduševljeni činjenicom da sa bakama i dekama pričamo tako otvoreno i slobodno i što su nam oni stariji baš oni kojima možemo da se požalimo, pohvalimo ili zatražimo savet bez toga da budemo osuđivani za nešto

RAZLIČITOST Zaista je interesatno koliko ljudi teže da se dopadnu jedni drugima, pa ubrzo postaju kopije. Svedoci smo da su se odnosi između ljudi totalno pomerili. Danas se više ne pravi razlika između prijatelja, drugara (ortaka) i poznanika. Stavljamo ih u isti koš. Jer u krajnjoj liniji odvajamo to društvo ili ‘ekipu’ samo i isključivo prema popularnosti ili nečemu što se naziva „cool“ faktor. Ovo se uglavnom odnosi na tinejdžere. U kas-

Zato stariji, ne osuđujte nas! Volite nas iako nas ponekad ne razumete, i iako vam naši postupci nisu baš uvek logični, jer mi ćemo se truditi da vas ne razočaramo sve dok shvatite kako je teško i kako je drugačije biti mlad i onaj koji treba da se odredi prema životu u jednom vremenu kao što je naša današnjica.

KATARINA STANČIĆ

nijim godinama selekcija biva malo oštrija. Biramo ljude koji su nam sličniji. Ali, dolazimo do činjenice da je sva ka individua, upravo to. I da smo svi mi individualci. A u skladu sa današnjom narcističkom kulturom, to se podrazumeva. Slavimo svoju jedinstvenost, a zapravo ne vidimo koliko ličimo jedni na druge.

Evo primera. Dve osobe se upoznaju u krugu zajedničkih prijatelja. Dakle, jako malo znaju jedno o drugom. Uzmimo u obzir da su to dva muškarca. Obojica će uglavnom prvo pričati o količni alkohola koju mogu ili su već popili, o svojim automobilima (ako ih imaju). Tek nakon toga dolaze na red pitanja poput, koje se godište, imaš li devojku, koliko već ideš u teretanu i kada si zadnji put kresao ( da se izrazim žargonski). Što

S6 dovodi do toga, da su možda muškarci mnogo sujetniji od žena? Budimo iskreni, čemu ta večita gluma i takmičenje ko je veći frajer? Dokazivanje muškosti? To, donekle, podseća na životinjski svet kada se bore za titulu alfa mužjaka. Slično vidimo i kod devojaka. Uglavnom će početi da diskutuju o tome, da joj je neki super frajer pri[sao, kako i kada, koliko ima obožavalaca na facebook-u, da li joj dobro stoje nove farmerke i slično. Na kraju se sve svede na to da se potpuno ulizuju jedni drugima. Govoreći da vole iste stvari iako im je ponekad baš svejedno. To se još bolje odražava kada je u pitanju muško-ženski odnos. Koliko ste samo puta čuli: „Pa srećo, i ja navijam za taj tim, i ja obožavam istu pesmu iako ni ne razumem reči“. Ili, „ljubavi naravno da bih išao u grad sa tobom da razgledamo izloge, a u stvari bih radije da se mazimo kod mene“ itd. I to sve pretvarajući u nekakav gest, znak pažnje prema voljenoj osobi. Opet, čemu sve to? Zar se iskrenost i otvorenost izgubila? I konačno, kako onda ne biti čudak a ipak imati svoje čvrsto ja? Da li je to uopšte moguće u ovom svetu gde se različitost kudi, a pritom ‘jedinstvenost’ veliča?

SVOJE TEKSTOVE IZ SREDNJOŠKOLSKOG ŽIVOTA MOŽETE SLATI NA [email protected] ZA SVE OSTALE INFORMACIJE KAO I O USLOVIMA OGLAŠAVANJA OBRATITE SE REDAKCIJI MLADOG REPORTERA NA 016 232 811 / 232 812

VELIKI ODMOR - Srednjoškolski dodatak - Glavni i odgovorni urednik: Branislav Jonaš - Lektura, prelom i grafička obrada: Šapa Sindikat d.o.o. - Tiraž: 1000 - Štampa: Štamparija Grafika, Leskovac - Novina je publikovana kao deo projekta “Podsticanje aktivnog učešća mladih na jugu Srbije” - Podrška: Ministarstvo omladine i sporta Reupblike Srbije - Realizator: Resurs centar Leskovac - Adresa: Strahinjića Bana 3, Poštanski Fah 72, 16000 Leskovac, Srbija Tel/Fax: 016 232 811 / 016 232 812 - [email protected] - www.rcleskovac.rs /// Mišljenja i stavovi u iznetim tekstovima su isključivo mišljenja i stavovi autora/ autorki i ni na koji način ne odražavaju stavove redakcije i Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije ///