Mladi Reporter - Avgust

JEDAN KOR AK NAPRED - str. 14 AVGUST 2009

-

JUŽNA SRBIJA

-

PRAVA OMLADINSKA NOVINA

-

B E S P L AT N O I Z D A N J E

mladi

Reporter STENSIL: subkultura strana 8

Stensil grafiti izrađuju se od papira, kartona ili drugih materijala na kojima se može kreirati slika ili tekst koji se lako može reprodukovati

501

Kako se stvarala legenda

Biciklizam

strana 2

... davne 1853. godine Levi Strauss nije mogao ni zamisliti takav razvoj događaja. Novopečeni Amerikanac, rođen 1829. pod imenom Loeb Strauss u Nemačkoj, te je godine u Kaliforniji pokrenuo vlastitu veleprodaju odela, tkanina i džepnih maramica. To područje već je pet godina tresla zlatna groznica što je

trgovcu iz New York-a otvorilo šansu za ostvarenje svog američkog sna. Zajedno sa sestrom i šurakom, taj 24-godišnjak je iz svog sedišta u San Francisku snabdevao farmericama, ali i finijim tkaninama rudare, farmere i ostale stanovnike tadašnjih novonastajućih gradova američkog Zapada.

strana 5

Pre usavršavanja motora, automobila i aviona, bicikl je bio najbrže prevozno sredstvo. Prvi bicikl se pojavljuje 1447. godine u okolini grada Meiningena u Nemačkoj sa kojim se za sat vremena moglo prevaliti

2000 koraka. Sa tehnološkim napretkom napredovala je i proizvodnja bicikla, tako da su materijali kao gvožđe i druge razne legure zamenjene aluminijumom, odnosno u poslednjih par godina karbonom.

strana

Reporter

mladi

2

AVGUST 2009.

501 * Kako se stvarala legenda Izum farmerica ravnopravan je većini izuma koji su obeležili današnjicu, a njegov vlasnik Levi Strauss može se smatrati istorijskom ikonom koja je kulturološki obeležila kraj 19. i gotovo ceo 20. vek. Levi’s 501, robna je marka sa zaštitnim imenom već gotovo 110 godina što je čini jednom od najstarijih zaštićenih robnih marki na svetu. Popularne “leviske” postale su simbol buntovništva, otpora i individualnosti. Od pokreta za prava žena u SAD-u 20-ih godina prošlog veka, preko eksplozije rock and roll-a 50-ih, Woodstocka 60-ih godina, “Groznice subotnje večeri” 70-ih godina do glavnog odevnog predmeta rušitelja Berlinskog zida s’ kraja 80-ih godina. Nosili su ih James Dean, Marlon Brando i Marilyn Monroe...

oštećivale nameštaj i sedla 1943: počinju zapošljavati radnike afroameričkog porekla, 20 godina pre donošenja odgovarajućeg zakona 1959: prvi izvoz u Evropu 1960: promena imena u jeans 1966: prva TV reklama 1977: prva licenca za proizvod-

Kako se stvarala legenda

Kratka istorija kompanije 1873: patent “široke radne pantalone sa strukom” učvršćene metalnim kopčama namenjene muškoj radničkoj populaciji u rudnicima i na farmama 1898: zaštićeno ime 501 1926.: prvi dodaci na platu podeljeni u istoriji tekstilne industrije SAD-a 1928: zaštićeno ime Levi’s 1930: prodaja Levi’s proizvoda na američkim rančevima popularizuje farmerice među posetiocima rančeva i stvara imidž individualnosti i buntovništva 1937.: presvlačenje metalnih kopči na stražnjem delu pantalona jer su

1980: kompanija poseduje 63 proizvodna pogona u SAD-u 1985: reklama “Praonica” za 501 s Nickom Kamenom u glavnoj ulozi i muzikom Marvina Gaya “I heard it through the grapevine”. Sledi decenija inventivnih TV reklama, a svaka korišćena pesma postaje instant hit 1986: stvaranje marke Dockers – pamučnih pantalona, kao odgovor na trend neformalnog oblačenja na poslu 1996: kompanija ima 37.000 zaposlenih, prihod od 7 milijardi dolara

nju farmerica iza “čelične zavese” u Mađarskoj

No, davne 1853. godine Levi Strauss nije mogao ni zamisliti takav razvoj događaja. Novopečeni Amerikanac, rođen 1829. pod imenom Loeb Strauss u Nemačkoj, te je godine u Kaliforniji pokrenuo vlastitu veleprodaju odela, tkanina i džepnih maramica. To područje već je pet godina tresla zlatna groznica što je trgovcu iz New York-a otvorilo šansu za ostvarenje svog američkog sna. Zajedno sa sestrom i šurakom, taj 24-godišnjak je iz svog sedišta u San Francisku snabdevao farmeri-

cama, ali i finijim tkaninama rudare, farmere i ostale stanovnike tadašnjih novonastajućih gradova američkog Zapada. A onda je sve promenilo ili pokrenulo tek jedno pismo. Naime, 1872. godine, Levi je dobio pismo od jedne svoje mušterije, krojača Jacoba Davisa iz Nevade koji mu je opisao inventivni način na koji šije farmerice svojim mušterijama, koristeći metalne kopče na stražnjim džepovima i na dnu šlica. Na taj se način produžio vek pantalona što je bilo osobito važno za populaciju rudara i farmera koji kojima je bila potrebna izdržljiva i čvrsta odeća. Pošto nije imao novca da patentira svoj izum, predložio je Straussu da finansira patentiranje. Strauss je prepoznao vrednost te jednostavne, a genijalne ideje i 20. maja 1873. odobren im je patent za “široke radne pantalone sa strukom ojačane metalnim kopčama”. Ovaj naziv bio je u upotrebi sve do 1960. godine, dok iz slenga tadašnjih američkih tinejdžera nije preuzeto ime jeans (engl. čvrsto pamučno platno). Tih 60-ih godina Levi’s 501 postale su jeans ili farmerice. Prateći trendove i iza “čelične zavese”, znali su da je Levi’s 501 kod mladih ljudi u tim zemljama postao simbol otpora komunističkom režimu. Farmerice su se prodavale na crnom tržištu, a braća Haas odlučila su 1977. godine krenuti sa najmanje rizičnim i jeftinim investicionim ulaskom-prodajom licence za proizvodnju u Mađarskoj. Milan Saitović

KLUB

“Dobar dan. Ja sam Miki. Diplomirao sam. Imam dodatna znanja. Želeo bih da radim kod vas. Možete me primiti kao pripravnika, tada bi me plaćala država. Spreman sam i da volontiram (radiću i za džabe!).” Još jedno dosadno veče u klubu gde povremeno radim kao šanker za bednu dnevnicu. Izgleda da ni večeras niko neće doći, a ja ću vreme prekraćivati šetajući se između stolova. Kakva odvratna situacija... Diplomirani pravnik gura trideset i treću bez šanse da nađe stalan posao u struci. Sa trideset i sa zelenom fasciklom pod miškom obišao sam sve moguće poslodavce u svom rodnom gradu, koji kao da je ispao iz najmračnije epizode Zone sumraka. Zato ću ga zvati Sumrakovac. U toj zelenoj fascikli sam ponosno nosio svoja dokumenta: diplomu pravnika sa impresivnim prosekom ocena, Kembridžovu diplomu znanja engleskog jezika, diplomu znanja rada na računaru, moju poslovnu biografiju (CV) i gomilu pozitivne energije. Moj entuzijazam za traženje posla je bio ogroman. Znao sam da je Sumrakovac stari igrač u uništavanju svakog entuzijazma, pozitivne energije i dobre volje. Ipak, nisam ni slutio da Sumrakovac može da istopi i najveću gromadu najpozitivnije energije. Bilo mi je poznato da je Sumrakovac gospodar formalizma, površnosti i predrasuda.

Zato sam se dobro naoružao svim formalnim dokumentima, društveno prihvatljivim ponašanjem (ljubaznost, poniznost i snishodljivost) i najvećom pozitivnom energijom koju sam imao u životu. Takvu pozitivnu energiju ima samo čovek koji je preživeo “Pakleni toranj”. Čovek koji u jednom trenutku stoji na terasi svog stana i čeka da dim, čađ i otrovni gasovi pokuljaju unutra, jer se električna instalacija u zgradi zapalila; a mesec dana kasnije, kada je sve u zgradi popravljeno, isti čovek stoji ispred svoje zgrade sa zelenom fasciklom u ruci - spreman da nađe stalni posao. Sumrakovac je nadmašio sva moja očekivanja. Razgovori sa poslodavcima su izgledali ovako: “Dobar dan. Ja sam Miki. Diplomirao sam. Imam dodatna znanja. Želeo bih da radim kod vas. Možete me primiti kao pripravnika, tada bi me plaćala država. Spreman sam i da volontiram (radiću i za džabe!).” “Vidi se da si dobar momak. Lepo si vaspitan. Tvoj entuzijazam je za svaku pohvalu. Na žalost, nismo zainteresovani. Probaj na nekom drugom mestu.”

“Dobar dan. Ja sam Miki. Želeo bih da radim kod vas.” “Žao nam je, ali ne trebaju nam novi radnici.” “Dobar dan...” “Ne!”

može čoveku da izgleda kao da ga je usisao tornado. Ipak, život ide svojim tokom. Naše je samo da se prilagodimo. Ko se prilagodi iznenađenjima života - taj opstaje. Mirko Vukojević

I tako… Moja pozitivna energija se ispumpala kao balon. Pao sam u depresiju. Gledao sam filmove pokušavajući da ne mislim na besmisao života u Sumrakovcu. Slušao sam muziku po čitav dan, pokušavajući da se opustim. Kupovao sam male enciklopedije o istoriji koje su se prodavale na kioscima. To mi je održavalo dobro raspoloženje na nekom minimalnom nivou. Nije se dešavalo nešto značajno u mom životu, ali nije bilo dosadno. Dani su lagano prolazili, a ja sam se oporavljao od Velikog Razočaranja i skupljao sam snagu za Veliki Povratak. Onda sam saznao zašto je kineska kletva “Dabogda živeo u zanimljivo vreme” tako strašna. Zanimljivo je kada se dešava i dobro i loše. Stalni preokreti. Nekad takav život

Reporter

mladi

AVGUST 2009.

strana

Intervju:

Vasil Hadžimanov, Branko Trijić, Marko Đorđević „Ne treba da odustaneš zbog komšinice kojoj smetaš ili zbog društva koje ne voli to što radiš, sigurno postoje negde ljudi koji će razumeti i koji će ti se pridružiti. To je to što sve nas zajedno povezuje“

bavimo. Inače, mi smo se time bavili još u Americi, ne zato što je to bilo popularno ili zato što je bilo in, već zato što smo voleli muziku sa ovih područja i želeli smo sa njom da eksperimentišemo. Šta te je navelo da se vratiš u Srbiju i osnuješ Vasil Hadžimanov bend? Vasil: Pa, Vasil Hadžimanov bend je radio i dok sam ja bio u Americi samo na nekom eksperimentalnom nivou, dok se nisam vratio 1997. godine i onda sam

Branko: Pa ima neke stvari, ja sam krenuo da sviram sa Vasilom 90-ih, to je bila za mene jedna vrsta škole, onako najmlađi i usmerio sam se kroz tu njihovu svirku, a sve je to pošlo od Marka koji je prvi otišao za Berklee. I drago mi je što danas sviram sa njima, jer to su dva kako bih rekao muzička giganta i imponuje mi da budem u celoj priči.

kanac koji je polu Izraelac i jedan Amerikanac koji je Amerikanac i ja Srbin. To je ono što mene interesuje, znači muzika. Nije bitno gde.

rešio da ostanem. Ništa me nije nateralo, već sam posle pet godina života odlučio da se vratim kući iz prostog razloga što mi tamo nije godilo u onom životnom smislu, ne dopada mi se da živim u Americi.

Otići ili ostati u Srbiji, šta bi preporučio mladim ljudima?

postoji jezgro ljudi koje interesuje nešto što nije mejnstrim, što nije servirano onako podgrejano kao McDonalds style, znači to nas ne interesuje.

Kako kapitalizam utiče na muzičku scenu na zapadu? Marko: Kapitalizam odmaže kreaciji muzike, kapitalizam pomaže mejnstrimu koji je u 85% slučajeva, ali

Ovo ti svakako nije prvi put u Leskovcu, kakva je razlika između poslednjeg dolaska i ovog? Vasil: Što se tiče publike, publika je bila sjajna i prošli i preprošli put kada smo bili sa Biserom, jedino što smo tada svirali u pozorištu, što se meni jako dopalo. Ja ne znam kako je sa drugim muzičarima, ali moje iskustvo je dobro, bez obzira na neke predrasude da ovde ili bilo gde van Beograda, Novog Sada… to neće biti prihvaćeno. Ja imam jako dobro iskustvo što se tiče Leskovca i zbog toga mi je jako drago. Kako je prošao koncert u Leskovcu ? Branko: Ovo je bilo super večeras, sve je cool i korektno, sala, ozvučenje, ljudi su bili fantastični. Marko: Meni je doduše Vasil najavio da je publika super, tako da sam ja ušao u celu priču sa tim očekivanjem, mogu da kažem da sam jako zadovoljan. Vasile, kako je došlo do saradnje sa Brankom Trijićem i Markom Đorđevićem, otkud ovaj trio? Vasil: Pa pazi, kada sam stigao na Berklee, prvo ozbiljno muzičko iskustvo mi je bilo sa Markom, zajedno smo imali bend koji je jako dugo radio u Americi dok se ja nisam vratio u Srbiju. Tako da nije ništa čudno što smo ovo napravili. A što se tiče Branka, Branko je svirao u VH bendu još 90-ih, onda je otišao u Holandiju, diplomirao pa se vratio i opet smo, naravno, radili, svirali, što on sa nama, što ja sa njim, i na kraju je logično ispalo da nas trojica zajedno sviramo. Pritom, ovo nije prvi put, već smo to uradili nekoliko puta pre Leskovca i poenta je da se to sada dešava češće, kad god je moguće i kad je Marko tu. Da li možeš definisati svoju muziku? Vasil: Realno ovo što ja radim može da se nazove Fusion, to je pravac u džezu koji postoji već 50 godina, a to je,u stvari, kombinacija džeza i roka i već čega god ti padne napamet. Tako ga, na primer, mogu definisati, s tim što ima uticaja sa ovog balkanskog područja jer odavde dolazimo i time se

Marko, ti sviraš bubnjeve… Marko: Apsolutno :))) Šta te je navelo da kreneš sa bubnjevima ? Sa osam godina sam video nekog narodnjaka koji je svirao bongose negde, i eto odatle je krenula želja, da bih kasnije krenuo ka usmeravanju. Jedino znam da je moja draga baka jednom rekla: “Marko, sine, što baš ti bubnjevi, pa nisi ti glup” …he, he…naravno, to su druga vremena i druga shvatanja, ali je još uvek super fora. Bend pod nazivom “Konzilijum”, da li nastupate i šta ima novo u planu ? Branko: Spremamo neki novi materijal naravno. Nastupali smo skoro na jednom festivalu u Subotici, ima li smo jedan koncert na Kolarcu mada više preferiramo festivale, jer na festivalima imaš zagarantovanu publiku gde su svi opušteni. Marko: Da, to je ono što je meni bilo super ovde, svirati u koncernoj dvorani a ne u klubu, ja to daleko više volim, jasno je zašto, kad publika prima svaku notu pažljivo. Koliko je “Konzilijum” sličan Vasilovom bendom što se tiče muzike ?

Vasil: Pa ne bih im ništa poručio jer ni jedna ni druga strana medalje nije niti idealna niti loša, stvar je u tome koje te životne okolnosti prate. Ništa te ružičasto ne čeka u inostranstvu, tamo je borba i tamo ne ideš samo ti, nego i svi ostali, a pogotovo ako odeš u neki veći grad. I kojim god poslom da se baviš, postoji još million drugih koji žele da se bave istim tim poslom. Jedina pozitivna strana života u inostranstvu je, ako si u Srbiji dobar time čime želiš da se baviš, 99 % ćeš na kraju i uspeti u tome da iniciraš tu priču, za razliku od situacije ovde gde se, u suštini, nikad ne zna. Marko, ti si u Americi, kako je preko bare? Marko: Pa stvarno je dobro, zaista jako puno sviram, puno se stvari dešava i meni je jako dobro. New York je mesto gde postoji neverovatna koncentracija muzičara, u stvari, to je jedini razlog zbog koga sam ja tamo realno, što je mene uvek zanimalo, uopšte nije bitno da li je to Amerika ili je to Džibuti. Igrom slučaja ta muzika inspirisana džezom je to što je sad dominantno na sceni i u mejnstrimu. Igrom slučaja ta dominantna imperijalistička kultura donosi i dominantnu kreativnu kulturu, srećom, tako da centar svega toga je New York i tamo su zaista ljudi iz celog sveta. Eto, u mom bendu “Sveti” su dva Engleza, jedan Izraelac, jedan Ameri-

Ostati ili otići? Branko: Sve je malo važno gde si, ako si dobar u onome što radiš, ja sam recimo ovde našao ekipu ljudi sa kojima mi je lako da sarađujem i lako mi je da ih sakupim na jednom mestu, što je jako teško u inostranstvu. Opet da bi to uradio tamo, moraš da se boriš, da ne ulazim u te priče... Uglavnom, važno je ostvariti neke svoje snove u bilo kom smislu bilo: muzičkom, umetničkom, sportskom, na primer, naši fudbaleri koji su ovde bili dobri i koji su otišli tamo, naravno da su i tamo uspeli. Ako je suđeno da ideš, onda ćeš otići. To ne treba postaviti kao primarni cilj, otići negde, to je besmisleno… Marko: Ma jok to nema veze s mozgom, bićeš isti kakav si i otišao. Branko: …mislim eto, Marko je tamo, on je naš prvoborac, znači nije podvio rep, nego je ostao i bori se do dan danas, svira i piči dalje i dolazi ovde, pa opet ide tamo, tako da nema veze. Mislim, ja sam bio u Amsterdamu četiri godine i mogao sam ostati, ali sam jednostavno osetio da tamo ne treba da živim, moji ljudi su ovde. Imao si dosta saradnje sa domaćim izvođačima počev od Jovana Maljokovića, Duška Gojkovića,

3

strana

Mimo Mitrovića preko Ramba Amadeusa, otkud saradnja sa Wikluh Skyem? Vasil: Sa Viklerom sam radio na filmu “Kad porastem biću kengur“, njega sam pozvao pošto je on bio autor muzike, radili smo svašta, radili smo jednu seriju zajedno, dosta smo svirali zajedno, dosta je gostovao sa nama, par puta je pravio hip hop, džez večeri gde je on nastupao, a poslednje šta sam sa njim radio je muzika za otvaranje Univerzijade. On bio odgovoran za to, a ja sam radio aranžmane za srpsku i tursku himnu. Što se tiče sarađivanja, sarađujem sa ljudima koji me inspirišu i koje ja inspirišem, i gde se neka kreativna priča može desiti, evo sad sviram sa Darkvud Dabom iz istih pobuda i razloga i biram ljude sa kojima želim da sarađujem. Ljude koji su i dobri ljudi, prijatni i normalni za saradnju, za razliku od većine muzičara. Radio si dosta muziku za filmove, jedan od poznatijih mladim ljudima je film “Kad porastem biću kengur“, da li trenutno radiš na nekom novom filmu i da li je nešto u planu?

Reporter

mladi

4

Vasil: Pa, ja bih voleo da što više radim na filmu, ali izgleda da i u tom svetu postoje određeni ljudi koji su već zaduženi i imaju ulogu zvaničnog filmskog kompozitora. Žao mi je što mi ne daju više šanse jer mislim da sam dobar u tom polju. Film je definitivno nešto što me interesuje, ali tu postoje neki lobiji, kumovske i drugarske linije, te se po toj osnovi dobija takav posao. Da li postoji perspektiva za mlade bendove iz Srbije? Vasil: Stvar je u tome što perspektiva kao takva na prvi pogled ne postoji, mislim perspektiva nije postojala ni za mene kad sam ja počinjao, pa evo funkcionišem, radim, stvaram, živim od toga. Jeste jednostrana užasna situacija muzičke slike, jeste monopol ogroman sa šundom i sa đubretom koje se plasira, i da, 99 % medija sve to plasira, a sa druge strane malo je i na samim muzičarima da stegnu zube i da rade, da budu uporni, istrajni u tome i ja nekako verujem da neka kosmička sila, bog ili šta već, u zavisnosti od toga ko u šta veruje, će nekako postaviti stvari na svoje mesto.

AVGUST 2009.

Da li džez muzika ima budućnost, s obzirom da je kapitalizam sve pojeo kao i samoga sebe?

Branko: Definitivno, ja sam razmišljao da bi bilo lepo da nešto snimimo u ovoj varijanti.

Marko: Kad smo kod kapitalizma, on se pokazao kao jako dobar u ispiranju mozga, ljudi su već u kolotečini. No hajde da govorimo o kreativnoj muzici. Budućnost sigurno postoji i uvek će biti ljudi kojima taj šablon neće odgovarati, e sad, šta neko gleda kao budućnost i šta to znači budućnost nekome. Da samo postoji par ljudi koji će želeti da se nađu i da sviraju i da prave nešto novo, znači ako toga ima, onda je budućnost tu. Srećom nas još uvek ima, tu smo, znači budućnost je sada. Ja sam čovek koji ne želi da se uklopi, želim da radim nešto drugo da bih bio ispunjen. Evo, ovaj večerašnji koncert u Leskovcu predstavlja tu našu borbu za budućnost.

Marko: Kako da ne, pa to mora da se uradi, jednostavno da bi ovo funkcionisalo pošto sad oživljavamo. Poenta je ne samo da ovo zaživi već da naraste i da se razvija, pošto ni jednom od nas nije cilj da stalno klepamo te iste stvari i da to uvek bude tako.

Da, postojao je jedan svetski učitelj koji je rekao : “Biti prilagođen u bolesnom društvu nije merilo zdravlja” Marko: Da, da, skoro sam čuo to i apsolutno se slažem sa tim.

Poruka mladim bendovima. Branko: Moj savet je samo da ljudi ne odustaju od svojih, snova, vizija, iluzija kako god, samo cepati napred po svaku cenu. Ne treba da odustaneš zbog komšinice kojoj smetaš ili zbog, ne znam, društva koje ne voli to što radiš u datom trenutku, sigurno postoje negde ljudi koji će razumeti i sigurno postoje ljudi koji će ti se pridružiti. To je to što sve nas zajedno povezuje. Uredništvo / Mladog Reportera

Da li nastavljate dalju saradnju?

ŽDERAČKO-KAPITALISTIČKA ORGIJA If I am not for myself, who will be? If I am only for myself, what am I? Hillel, Pirke Avot ŽDERAČKO-KAPITALISTIČKA ORGIJA Danas se postavlja urgentnije nego ikada kardinalno pitanje: pod kojim osnovnim uslovima možemo preživeti, preživeti kao ljudi na Zemlji na kojoj se može stanovati i ljudski oblikovati svoj individualni i društveni život. Pod kojim se uslovima može spasiti ljudska civilizacija? Odgovor: čovek mora postati više nego što je danas – mora postati ljudskiji. Čovek mora svoj ljudski potencijal iskoristiti za stvaranje što humanijeg društva i za očuvanje prirode. Glavno etičko načelo mora biti čovek i njegova dobrobit: on mora uvek ostati cilj i kriterijum, a novac, kapital, znanje, tehnologija i industrija samo su sredstva. (Švajcarsko-nemački teolog i filozof Hans Kueng u knjizi “Projekat Ethos”). Neoliberalna ekonomija je osavre-

menjena verzija liberalne ekonomije Adama Smita, ekonomiste iz 18. veka, i njegovih sledbenika. Prvi put se pojavila tokom 1960-ih, da bi počev od 1980-ih godina postala dominantna ekonomska filozofija. Liberalni ekonomisti XVIII i XIX veka verovali su da je nesputana konkurencija na slobodnom tržištu najbolji način da se organizuje ekonomija, zato što primorava svakoga na maksimalno efikasno poslovanje. Državne intervencije proglašene su štetnim zato što umanjuju pritisak od konkurencije ograničavanjem dolaska potencijalnih konkurenata, bilo kroz uvozne barijere ili stvaranjem monopola. Neoliberalni ekonomisti podržavaju određene postupke koje stari liberali nisu - najbitniji su određeni oblici monopola (kao što su patenti ili monopol centralne banke na štampanje novca) i demokratski oblik političke vladavine. Ali generalno, oni dele oduševljenost starih liberala otvoren-

im tržištem. Koncept koji je (dosad) odgovarao onima koji su već bogati i sposobni za tržišnu utakmicu, ali je poguban za nedovoljno razvijene. Kako ističe naš poznati ekonomista Branko Dragaš: Neoliberalizam je inaugurisan kao ideologija slobode tržišta, preduzetništva, privatne inicijative i deregulacija, čiji je, zapravo, osnovni postulat bio da oni koji su bogati budu još bogatiji, a oni koji su siromašni budu još siromašniji. Sposobnima su se smatrali oni koji pobeđuju na tržišnoj utakmici, koji su nemilosrdni, praktični, odlučni i smeli u svojim profesionalnim namerama, dok je ostvarivanje što većeg profita za što kraće vreme bilo osnovno životno načelo japijevaca. Naravno, istina je bila potpuno drugačija. Praksa i tržište nisu bili tako idealizovani kako su prikazivali neoliberali. Svi ti koji su se prikazivali kao veliki slobodni igrači koji, navodno, stvaraju ogromni kapital na slobodnom tržištu svojom vanserijskom sposobnošću i kombinacijama, bili su samo privilegovane sluge mnogo moćnijih, tajnih gospodara, koji su im, upravljajući iz senke, nameštali unapred utakmice, potkupljivali sudije, svirali penale čim bi utakmica počinjala, dopingovali igrače i sve činili samo da bi po svaku cenu došli do uspeha, odnosno do što većeg kapitala. Makijavelistička

fi-

losofija „cilj opravdava sva sredstva“, doživela je u neoliberalizmu svoje uskrsnuće, tvrdeći kako što veće ciljeve treba ostvariti za što kraće vreme. Tako je sistemski stvorena čitava jedna generacija pohlepnih menadžera koja nije imla nikakve moralne obzire, niti ugrađene društvene kontrole, posebna kasta privilegovanih konkviskadora koji su bili spremni da sve učine kako bi se domogli uspeha. Stvoreni su novi osvajači sveta koji su krenuli da pokore tradicionalne države i njihova bogatstva. Praktično sve razvijene države današnjice, uključujući Britaniju i SAD, navodne postojbine slobodnog tržišta i slobodne trgovine, obogatile su se politikom koja je suprotna ortodoksnom neoliberalizmu. Britanija i SAD nisu dom slobodne trgovine; zapravo, obe su zadugo bile zemlje koje su najviše štitile svoje tržište. Zašto, onda, bogate zemlje ne preporuče zemljama u razvoju strategije koje su im tako dobro poslužile? Zašto im, umesto toga, nude izmišljotine o istoriji kapitalizma? „Razvijene zemlje primoravaju zemlje u razvoju da usvoje određena ekonomska rešenja i načine ponašanja, uslovljavajući time dobijanje strane pomoći, ili im nude preferencijalne trgovinske sporazume u zamenu za ‘dobro ponašanje’ (usvajanje neoliberalne politike). Istorija nam govori da su, u ranoj fazi razvoja, bukvalno sve uspešne zemlje upotrebile mešavinu protekcije, subvencija i regulative da bi pomogle svojim ekonomijama. Na žalost, još jedna od istorijskih lekcija je da bogate zemlje ‘izmiču lestvice’ ostalima, kroz primoravanje siromašnih zemalja na slobodno tržište i slobodnu trgovinu. Već uspele zemlje ne žele da dobiju novu konkurenciju u zemljama koje bi upotrebile nacionalističke metode

mladi

Reporter

AVGUST 2009.

ekonomske politike, kakve su one same uspešno primenile u prošlosti. Drugim rečima, istorijski, liberalizacija trgovine pre je ishod nego uzrok ekonomskog razvoja. Jedan od problema sa stranim investicijama je u tome što tržište na koje dolaze čine nestabilnijim, budući da pokazuju tendenciju grupnog napuštanja tržišta na prvi znak nevolje, ‘’uprkos dugoročno dobrim prognozama”, što krizu učini još težom. Firme u državnom vlasništvu ne treba prodavati pošto-poto, preporučuje južnokorejski ekonomista Ha-DŽun Čang u knjizi “Loši Samarićani: Mit o slobodnoj trgovini i tajna istorija kapitalizma”. Štaviše, privatizovanu firmu treba prodati po pravoj ceni. Ako su prodate suviše jeftino, to znači da je javno dobro poklonjeno kupcu. Dodatno, ako je to dobro zatim izneto iz zemlje, dobijamo i gubitak u nacionalnom bogatstvu. Program privatizacije mora biti sproveden u pravom ritmu i u pravo vreme. Ako vlada pokuša da proda isuviše preduzeća u relativno kratkom vremenu, to će sigurno uticati na njihovu cenu. Još je važnije prodati javna preduzeća pravim kupcima. Javna preduzeća često su uz korupciju prodata potpuno nekompetentnim kupcima. Korumpirani zvaničnici često su podstaknuti da guraju privatizaciju po svaku cenu, zato što to znači da neće morati da dele mito sa naslednicima svojih položaja. Mnogi ugledni ekonomisti, sociolozi i filozofi (kao npr. John Kenneth Galbraith, Gunnar Myrdal, Lester Thurrow, Joseph Stiglitz, Fritjof Capra, Ken Wilber, Manuel Castells, Jean Ziegler, Ulrich Beck, Anthony Giddens, Noam Chomsky, George Soros, Joel Bakan, Hans Kueng, Patricia Aburdene i drugi) ne izlažu samo neoliberalni kapitalizam argumentovanoj kritici, nego iznose i svoja razmišljanja o prekoj potrebi transformacije postojećeg neodrživoga neoliberalnoga kapitalizma u neko bolje, pravednije i održivo društveno-ekonomsko uređenje. Taj će se model urušiti ili transformisati, smatra L. Thurrow, pre svega zbog nepodnošljive socijalne polarizacije Pre usavršavanja motora, automobila i aviona, bicikl je bio najbrže prevozno sredstvo. Prvi bicikl se pojavljuje 1447. godine u okolini grada Meiningena u Nemačkoj sa kojim se za sat vremena moglo prevaliti 2000 koraka. Sa tehnološkim napretkom napredovala je i proizvodnja bicikla, tako da su materijali kao gvožđe i druge razne legure zamenjene aluminijumom, odnosno u poslednjih par godina karbonom. Danas je biciklizam jedan od najpopularnijih sportova u Evropi, a u novije vreme i u zemljama Amerike i Azije. O velikoj popularnosti govori i podatak da svake godine najprestižniju biciklističku trku Tour De France otprati nekoliko miliona gledalaca. Tour ima dugu tradiciju i održava se od 1903. godine. Vozi se u dužini od oko 3500km, podeljenih u 21 etapu. Ceo karavan trke broji oko 5000 funkcionera, masera, mehaničara, novinara, i 200 najboljih i najspremnijih biciklista na svetu. Pored Tour de France-a postoji i dosta trka koje se održavaju u drugim zemljama širom sveta. Jedna od njih je i Trka kroz Srbiju koja je

koja se sve više produbljuje. Iz iskaza i stavova većega broja ovde navedenih autora može se zaključiti da su ekscesi savremenog, neoliberalnoga, globalizovanog kapitalizma, uzrokovani njegovom često neograničenom pohlepom, bezobzirnošću, agresivnošću i sklonošću “kockarskoj”

moćan međunarodni kapital neće se olako odreći svoje dominacije i svojih privilegija. Moguće je da će se protagonisti globalizovanoga finansijskog i korporacijskog kapitala, kao i njihovi ideološki sponzori i politički saveznici, pokušati prilagoditi novoj atmosferi, pritisku javnoga mnjenja i sve masovnijem i aktivnijem “pokretu otpora”.

strana

no s jačanjem zahteva za radikalnijim promenama sadašnjeg, kako ga mnogi doživljavaju, izrabljivačkoga kapitalizma, na međunarodnoj se sceni događaju tektonske promene u preraspodeli ekonomske i političke moći koje bi mogle bitno smanjiti globalnu prevlast neoliberalnog kapitalizma i ubrzati njegovu transformaciju u neki pravedniji, moralniji i održiv sistem. Posreduje se i mogućnost stvaranja i istorijskog paradoksa (ne u bliskoj budućnosti): zamor stanovništva od vladavine tržišta u razvijenim zemljama i zahtev za većom socijalnom pravdom, VS protežiranje neoliberalizma u tranzicijskim ekonomijama, jer pogoduje vladajućoj, kapitalskoj eliti i budućoj gornjoj srednjoj klasi. Ponegde se razmišlja o protekcionizmu i ekonomskom nacionalizmu. Izvode se čak i predsećanja kako je Velika depresija našla svoje razrešenje u Drugom svetskom ratu. Stvari se ipak usmeravaju u mirnodopskom pravcu: prema vraćanju posredničke uloge države, ali ne i etatizmu, prema slobodnom, ali socijalno odgovornom tržištu, i prema demokratiji uz povećano učešće svih slojeva društva, ne rušenju privatnih kompanija, ali svakako uvođenju jačih kontrolnih mehanizama socijalne odgovornosti, prema zajedničkom delovanju i saradnji, a ne prema nacionalnim zatvaranjima. ( Milenko Marković, član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji ’’ Kraj kapitalizma ili kraj neoliberalizma-dnevni list Danas’’).

špekulativnosti, izazvali u poslednjim godinama reakciju, ne samo znatnog dela američke akademske i opšte javnosti, nego i sve većega dela poslovnih krugova. Društveno, ekološki i etički neodgovorno ponašanje nekih korporacija postalo je previše često i očito, tako da je, kako se čini, prekoračena društveno podnošljiva granica. Pokret za “društveno svestan kapitalizam”, koji se širi u SAD, usprkos ignorisanju medija i vladajuće poslovne elite, znak je da se približava vreme preokreta. No, najveća trka na Balkanu. Trka kroz Srbiju traje 7 dana, u dužini od oko 1200km i prolazi kroz skoro sve veće gradove Srbije i preko najvećih planina-Kopaonika, Zlatibora, Tare. Inače ja sam član biciklističkog kluba Železničar MBN-CAR Simeon, i stalni sam član reprezentacije. Biciklizmom se bavim od svoje 15. godine, i bio sam učesnik mnogobrojnih domaćih i internacionalnih takmičenja, svetskih prvenstava, Mediteranskih igara, itd... Moji najveći uspesi u karijeri su pobeda na Balkanskom prvenstvu, pobeda na Državnom prvenstvu Srbije, etapna pobeda na trci kroz Tursku, itd... Svakom mogu da preporučim bavljenje ovim sportom jer i pored dosta odricanja i napornog rada, ovaj sport otvara vrata za stalna putovanja, poznanstva sa ljudima širom sveta i to iskustvo koje se stekne kroz ovaj sport je bogatstvo koje ostaje za ceo život. Goran Šmelcerović

Moguće je da oni promene retoriku i da prihvate neke “kozmetičke” promene u svome delovanju, posebno u podršci društvenim i humanitarnim projektima. S time u vezi, važno je istaknuti veliku sposobnost prilagođivanja kapitalističkoga sistema novim okolnostima. Zato je moguće da korporacijska i finansijska oligarhija učini neke koncesije u smeru društvene pravde, etike i zaštite prirodnog okruženja, ali uz uslov da pritom sačuva svoju dominirajuću poziciju. No, istovreme-

Izvor: http://www.kim.sr.gov.yu/cms/item/ news/rs.html?view=story&id=6730& sectionId=8 http://www.dragas.biz/content/ view/151/69/ http://www.danas.rs/vesti/dijalog/ kraj_kapitalizma_ili_kraj_neoliberalizma.46.html?news_id=159169 http://www.nspm.rs/starisajt/ekonomskapolitika/2008_hajuoon1.htm Pripremila: Nataša Dimitrijević

BICIKLIZAM

5

strana

Reporter

mladi

6

AVGUST 2009.

Justejn Gorder Zamak u PirinejimA Geopoetika 2009. Preveo s norveškog Ljubiša Rajić

Nedavno sam sebi postavila pitanje: Da li je Justejn Gorder zapravo jedan prevejani knjiški prevarant? Da li nam prodaje plastično kao fantastično? Sa takvim jednim predubeđenjem pristupila sam njegovoj novoj knjizi Zamak u Pirinejima očekujući uobičajene sladunjave emocije koje obmotavaju uprošćeno bavljenje egzistencijalnim pitanjima. Donekle sam to i dobila...jednu epsku ljubavnu priču između protagonista, Stejna i Sulrun koji se sreću nakon dosta godina, jer im je tu spomenutu epsku ljubav prekinuo jedan mistični nemili događaj koji je bio temelj za ideološku diskrepanciju koja će između njih nastati. Taj rastavljeni par u elektronskoj formi vrši prepisku u kojoj predstavljaju apologete dve suprotnosti – ateizma i religioznosti, ili bolje rečeno duhovnosti. Događaj koji ih je rastavio tiče se takozvane Žene sa brusnicama, koja će tako imenovana postati glavni simbol ovog dela, strahotan za Stejna koliko i ospokojavajući za Sulrun. Ako zadrem išta dublje u konkretne detalje knjige, učiniću je nezanimljivom za čitanje, tako da se okrećem postavljenom pitanju. Da li je Gorder banalan? S aspekta jezika i konverzacijskih rešenja koja je odabrao, moram priznati da je, uprkos uobičajeno kvalitetnom prevodu mega cara skandinavistike međ’ Srbima, Ljubiše Rajića, izveštačenost dinamike

razgovora prisutna, iako ne mogu da budem sigurna da li je bila potrebna radi autentičnosti elektronske prepiske. Gorder kao pisac koji pliva u modernim toposima konverzacije, to jest ‘mail-ovima’ i ‘chat-ovima’ možda je samo verno preslikao osobenost

takve komunikacije, koja ume da trpi na prirodnosti. Ipak, kada primetite da jedna tako lična prepiska sadrži suvišne informacije koje su tu tek da bi čitaocu bilo objašnjeno šta se zapravo desilo sa misterioznom Ženom sa brusnicama, pomislite kako je to moglo biti elegantnije obavljeno da se pisac poslužio nekom drugačijom tehnikom. Ipak, mimo toga, ne smem biti

bubnjevi Bubnjarski komplet je kolekcija muzičkih udaračkih elemenata koji u većini slučajeva čine: doboš, činele, bas bubanj, tomovi (prelazi) i ostale udaraljke, a postavljen je tako da ga svira jedan muzičar. Koristi se u većini muzičkih žanrova, a neki od njih su; hard core, metal, jazz, rock, blues, klasična muzika, hip hop i mnogi drugi muzički stilovi. Ja lično preferiram metal, hard core žanr, zbog slobode koju mi pruža dok sviram, naravno u metal, hard core muzici je dozvoljeno eksperimentisanje kao i u svakoj drugoj. Na primer, neke jazz, blues finese u metal muzici doprinose kvalitetu kompozicije koju izvodite sa svojim bendom, a samim tim i lepoti. Izdvojio bih neke bubnjare, koji su, po mom mišljenju, najkvalitetniji i najkompletniji na muzičkoj metal core sceni, Dave McLain (Machine

Head), Joey Jordison (Slipknot), Mike Portnoy (Dream Theater), zatim jazz bubnjari-vrhunski izvođači npr. Dave Weckl, Horacio Hernandez, Steve Smith i drugi. Sve njih karakterišu sloboda, veština, eksperimentisanje tj. upotreba raznih etno, jazz, blues, metal, rock itd. stilova u muzici kojom se bave. Greška nekih bubnjara je bacanje akcenta na samo jedan muzički žanr. Takvim pristupom teško da se može doći do napretka i usavršavanja pojedinca, zato preporučujem svim početnicima da kroz slušanje različite kvalitetne muzike mogu postići vrhunac kao bubnjari i stalno se usavršavati kroz, naravno, veliki rad koji podrazumeva što je moguće više vežbe. Stankovic Vladimir Johnny (BRAINSICK SPAWNS)

previše stroga. Gorder očigledno iskreno preispituje svoje čvrste ateističke stavove i ne favorizuje ga u dijalogu, ostavljajući prostora da on evoluira u agnosticizam. „Ne moramo obavezno da damo telesno ili materijalno rešenje velikoj misteriji čiji smo deo. Možda smo osim toga i duhovna bića, i možda je baš to naše najdublje jezgro. Sve drugo – zvezde i stegocefali – u tom su kontekstu samo trice i kučine. Čak ni jedno sunce ne može ništa više od jedne žabe, pa čak ni jedna galaksija ne može ništa više od jedne vaške. Jedino što one mogu je to da sagore svoje dodeljeno vreme.“ Sa druge strane, suočeni sa gorućim ekološkim pitanjima koja se takođe provlače kroz ovo delo pozivajući na aktivizam, vernik, u ovom slučaju Sulrun, nedvosmisleno se okreće duhu verujući u sledeće: „Ceo ovaj zastrašujući svemir jednom će, iza nas, ostati kao neki spoljni otpad. Ja verujem potpuno suprotno. Naše duše će sasvim sigurno preživeti tu bljuzgavicu. Oko jedne stvari se možda i možemo složiti, a to je da će se sva priroda na kraju krajeva raspasti.“ Osim toga, Gorder se bavi i nekim društvenim fenomenima, kao što je masovna kultura i mehanizmi manipulacije. Skloni smo tome da masovnu kulturu vezujemo za savremeno doba, ali on nas podseća da je ona stara koliko i svaka religija i da je

kolektivna svest možda i starija od individualne za koju se moramo izboriti. „Pornografija i okultizam podjednako se dobro prodaju, premda su u korenu jedne prirodni porivi, a druga pojava se tiče natprirodnog.“ (Mada je okultizam često vulgarniji od pornografije.) Naposletku, iako klimaks knjige predstavlja otkrivanje pozadine događaja iz prošlosti, većim cepidlakama on će biti zanemariv u poređenju sa univerzalnim temama koje se provlače kroz roman. Zadiranje u suštinu svesti i kosmosa zadovoljava i zabavlja dok god ne postanete pretendent na neke dublje filozofske pristupe. Ali, kako je ovo roman, on i ne mora nužno vršiti funkciju nekog pretencioznog gradiva. Gorder ipak nastavlja da lebdi u tom prostoru na granici između filozofskog i banalnog. Ali, kad napravim otklon od ciničnog pristupa, to zapravo i nije tako loše. Ali, kao što se i tako snažna uverenja poput ateizma mogu preispitivati, tako ću možda već sutra dozvoliti sebi da mislim upravo suprotno. Tja. Ocena 3/5 Marija Pavlović

Reporter

mladi

AVGUST 2009.

strana

vrednost slobodnog vremena Slobodno vreme? Vreme koje imamo samo za sebe onda kad nismo uposleni, koje kreiramo sami po svom ukusu i merama, vreme koje nam je dragoceno jer je život dinamičan i pun obaveza. „Upravo tako!“ - reći će radni narod koji jedva čeka da ga se dokopa.“Posla mi je preko glave, nikako da se odmorim, nemam vremena da se javim, jedva čekam vikend, kad će godišnji odmor“. Zvuči poznato?! S druge strane ovakve slike je veliki broj mladih ljudi čiji su podaci urezani u arhiv Nacionalne službe za

zapošljavanje. Pitam se šta njima znači slobodno vreme kojeg imaju na pretek. I, ma koliko bili spretni i dovitljivi, ono preti da ih proguta. Kako ga iskoristiti kad je sve vreme ovog sveta, zapravo, slobodno vreme? U traženju posla, razgledanju oglasa, iščekivanju odgovora, traganju za “vezama” preko kojih će se zaposliti. Pogotovo ljudi iz malih sredina gde se do posla teže dolazi, biju tešku bitku sa svojim vremenom. Koriste se trikovima i pretvaraju u prave alhemičare ne bi li se izborili sa viškom slobodnog vremena.

Dok s jedne strane zaposlen narod čezne za trenucima predaha, s druge strane mnogi čekaju na svoj radni zadatak. Nemoguće je da većina njih nije pronašla posao zato što se nije trudila, zato što im odgovara dokolica i uživaju tako besposleni. Slobodno vreme, dakle, dobija na svom značaju i vrednosti samo onda kad ono znači predah od posla, kad se ukrade iz kolotečine obaveza. Njegov se smisao gubi ako je ono neograničeno i neosmišljeno. Ono ne bi trebalo da predstavlja teret već zadovoljstvo.

Da li je društvo koje ima veliki broj mladih ljudi na evidenciji nezaposlenih između ostalog i zdravo društvo? Koliko mladih i radno sposobnih ljudi danas nije otišlo na posao? Šta oni rade u ovom trenutku sa svojim dragocenim vremenom? Na šta i gde se troši njihova mladalačka energija u nedostatku radnog vremena? Dragana Milošević, Surdulica

AC/DC u Srbiji “koncert života” 26.5.2009. stadion FK Partizan

Kao što reče jedna cura, koncert AC/ DC u Srbiji je bio koncert života. Šta više reći o hodajućim legendama, jednom od najprepoznatljivijih bendova na svetu koji postoji punih 36 godina? AC/DC su svakako najjači brend svoje zemlje - Australije. Da bi stekli pravu sliku o AC/DC, dovoljno je pomenuti da su vlasnici drugog najprodavanijeg albuma svih vremena (1980, “Back in black”).

ska, Bugarska…). Reka poštovalaca ka stadionu pre, i sa stadiona nakon koncerta je izgledala fantastično. Procena je da je koncertu prisustvovalo oko 40.000 fanova (kapacitet tribina stadiona je 32.000). Što je uz primetno visoku cenu karte, svakako za pohvalu. Još jedan od dokaza da pravi kvalitet u muzici nema cenu. Iz Leskovca je proverenom organizacijom, išlo i super se provelo 15-ak fanova.

Svi mi koji smo kao deca šarali i rezbarili klupe poznatim inicijalima jednog od najvažnijih bendova u istoriji hard rock-a (mada ja radije sve to trpam u metal bendove), uživali smo na koncertu. Inače, zato što je bio jedini u regionu, koncert je okupio i mnogo fanova AC/DC iz okolnih zemalja (Hrvatska, Republika Srp-

O samom ozvučenju neću ništa da kažem, sem da je bilo jačine 500kw! Beograđani su tolerantniji, u Minhenu je, npr, na isto ozvučenje, bilo više od 100 žalbi, čak i na 12 km od koncerta! Oprema benda je dovežena u Srbiju sa 45 šlepera! Za samo montiranje, verovatno najveće kod nas ikada montirane bine (75x21m) je

angažovano više od 300 radnika! Sam koncert je bez predgupe (Answer, Irska) trajao od 21 do 23h. Bend je odsvirao tačno 20 pesama (1. Intro/ Rock ‘n’ Roll Train, 2. Hell Ain’t a Bad Place to Be, 3. Back in Black, 4. Big Jack, 5. Dirty Deeds Done Dirt Cheap, 6. Shot Down in Flames, 7. Thunderstruck, 8. Black Ice, 9. The Jack, 10. Hells Bells, 11. Shoot to Thrill, 12. War Machine, 13. Dog Eat Dog, 14. Anything Goes, 15. You Shook Me All Night Long, 16. TNT, 17. Whole Lotta Rosie, 18. Let There Be Rock/Gitarski solo, bis: 19. Highway to Hell, 20. For Those About to Rock) . Nadam se da ću još nekada sa ovoliko uzbuđenja pisati o nekom koncertu. Međutim, koncert života se jednom

desi. Svi koji su bili na koncertu treba da budu ponosni i prepričavaju isti generacijama koje dolaze. Svi koji su bili, a i oni koji nisu, treba da budu ponosni na koncert jer je Beograd, makar tog dana bio prestonica Evrope, a možda i celog sveta. Miroslav Živković Kobac

7

strana

Reporter

mladi

8

AVGUST 2009.

STENSIL subkultura Stensil grafiti izrađuju se od papira, kartona ili drugih materijala na kojima se može kreirati slika ili tekst koji se lako može reprodukovati

istu sliku za dodavanje boja ili kreiranje iluzije dubine. Oni koje izrađuju i primenjuju stensile imaju veliki broj motiva. Za neke, to je idealan način da proizvedu politički nastrojene poruke.

Umetnik Banksy

Mnogi umetnici cene javnost što su prihvatili njihova dela, a neki od njih

Željeni dizajn se izrezuje sa odabranog materijala i zatim se slika prenosi na odabranu površinu uz upotrebu spreja – sprej farbe ili pomoću valjka – roll on tehnika. Proces uključuje nanošenje boje preko matrica u obliku slike na površinu ispod. Ponekad višestruki slojevi stensila se koriste na

traže samo da njihov rad bude viđen. Budući da je tokom njene upotrebe matrica unifomisana, to je lakše za umetnika da brzo ponovi ono što bi mogao biti komplikovan komad na vrlo brz način u odnosu na ostale konvencionalne metode označavanja – tagiranja. Jedan od najpoznatijih

stensil umetnika je Banksy.

vodeći se špekulacijama rekao je:

Šablon iliti stensil grafiti podkultura je u zadnjih tridesetak godina. John Fenker je jedan od prvih umetnika koje je svoje radove izložio na otvorenom, početkom 1968. Fenkerova matrica Wheels Over Indian Trails je pozdravljala motoriste i međunarodne putnike koji su pristizali u New York City kod Pulinski mosta od 1979 - 1990. Poruka je staja netaknuta 11 godina, do proslave Dan planete Zemlje 1990, kad je gospodin Fekner, osetio delić krivice i prekrečio je poruku. Poznati francuski umetnik Ernest Pignon – Ernest’s radio je siluete žrtvi nuklearnih bombi na jugu Francuske 1966 (plato d’Albion, Vaucluse) Blek le Ratovi stensili su prvi put viđeni u Parizu 1981. i Jef Aerosol je započeo u Toursu 1982. Oni su nastavili da rade na otvorenom. Le Rat je bio pod uticajem graffiti umetnika u NY, ali je hteo da stvori nešto svoje.

“... za razliku od naših, metro-stil grafiti, koji nije ništa drugo nego jedna kopija dobro uspostavljene NY tradicije, simbol Australije i Amerike je nastao odvojeno i nepoznat je jednan drugom. “

Australijski fotograf Rennie Ellis dokumentovao je neke od najranijih primera stensil umetnosti koje su se našle u njegovoj knjizi koja je objavljena u Sidneju i Melburnu 1985. godine pod nazivom: “Svi Novi Australijski Grafiti”. U uvodu u knjigu, Ellis je naveo da je fotograf iz SAD-a, Charles Gatewood napisao njemu i poslao fotografije sličnihe matrica grafita koje su se nedavno pojavile u NY City-u, Ellis

Tokom godina ovaj oblik grafita je postao svetski poznata podkultura. Članovi iz celog sveta su povezani međusobno putem interneta i razmenjuju slike rađene na urbanom platnu. Mnogi od članova spojeni su putem blogova i web strana koje su posebno urađene za prikaz radova, preko kojih mogu dobiti informacije o prikazanim delima i primati novosti o tome šta se dešava u svetu stensil grafita. Stensil grafiti je takođe ilegalna umetnost. Kao i suvoparni grafiti i mnogi članovi ove podkulture preimenjuju pseudonime za zaštitu identiteta. Banksy, Faile, Above, Speedy Graffito, Jerome Mesnager, Miss Tic, Nemo, Jef Aerosol, Blek le Rat, C215, Vhils, BTOY, 157, Haha, Logan Hicks i Shepard Fairey su neka od imena koja su sinonim za ovu podkulturu. Što se tiče naših lokalnih umetnika, ima ih, ali je veoma teško doći do njih. By / Bjk – Bjeka ONE / Of / DSF99

JOŠKIN ŠILJAN

Kako je biti UMETNIK JOŠKIN ŠILJAN u maloj sredini po imenu Grdelica...

A ko je Joškin Šiljan? Građansko ime Joškin Šiljana je Nebojša Stojković, rođen je u Pirotu 28.03.1953. godine od majke Mirjane i oca Dobrivoja, naravno jedna baba mu je bila Persida, a druga Mileva (te babe su bitne za pojavu Joškin Šiljana!). DA! Postojala je i jedna vrlo bitna krava Belina, ali o njoj ću kasnije. Ali, Nebojšu Stojkovića ostavljam po strani. Meni je bitan Joškin Šiljan! A ko je Joškin Šiljan? Ja sam imala šiške,12 godina, karirane pantalone i mislim da mi je simpatija bio Marko Antić ili Petar Nikolić, sin Milene, nastavnice srpskog jezika i književnosti u O.Š. „Desanka Maksimović“ u Grdelici (ex Yu-Ivo Lola Ribar) a tata Ivica nije bitan(on je doktor ). Tada sam upoznala Joškin Šiljana! Naravno nije primetio moje šiške, ali je primetio moje karirane pantalone  i tako sam ja sa svojih 12 godina počela da dolazim u šarenu radionicu

Joškin Šiljana gde je svako bio drag gost u radionici „DRAGGOST“. Joškin Šiljan je pitao mene (Jovanu Janković sa šiškama i kariranim pantalonama i koja je imala 12 godina i simpatiju Marka Antića and Petra Nikolića) „IMAŠ LI RUKE?“ Ja sam odgovorila „IMAM RUKE“ onda je on rekao „pa ti onda umeš da slikaš!“ (tako sam saznala da znam da slikam, posle toga mi je bilo lako da 31.maja, 01. i 02. juna 2008. godine položim prijemni ispit za Umetničku školu, a tada mi šiške nisu bile bitne, još uvek mi se sviđao Marko Antić, dok sam karirane pantalone poklonila Slobodanki.) Naravno posle sam otišla kući, pojela sam krompir pire, jednu viršlu, malo kečapa preko i popila čašu vode, a baba Boska mi je rekla: “A be Joke, ovaj tvoja mačka Morrison neće da jede!“ Htela sam, ali je bilo glupo, da pitam baba Bosku ko je Joškin Šiljan? Taj isti Joškin Šiljan je mene pitao „DA LI UMEM DA SE KREVELJIM?“ Ja sam

rekla „UMEM DA SE KREVELJIM“ i ... kljkjljkjljkl blolvbjlo đđđđđžžžž fuaomin !!?*=??? Ovako sam se kreveljila.Tako smo napravili predstavu „GLAVATI ZID“ ! Onda sam ga pitala šta da radimo na Jugu (ali, ne na kolima mog ćaleta Novice Jankovića, sina Boskinog koji vozi Yugo Coral 55 borde boje, već na Yugu S.R.Srbije) A Joškin Šiljan mi je odgovorio da „ŠTO JUŽNIJE TO tuž...(ups!) RADOSNIJE!“ (Predstave „Šumi šuma“,“Žurka,žurka!“, Stara planina i pesma „Bela Belina ti najlepša kravo na svetu“...Mateja Duborg (tačnije Tuborg), Šiljanovi naslovi Joškin Šiljanovih slika: “Hvatanje pokislog petla“,“Žuti leptir sa govornom manom“; “Avione, avione baci mi bombone, a može i kockasti slon.“,“Vratiće se rode kad im kupe pancir odelo“,“Jebem ti ovaj raj kad je i moj komšija tuj“... I kad sam u tim slikama pronašla moje karirane pantalone(koje sam poklonila Slobodanki), moje šiške i simpatije Marka Antića and Petra Nikolića ( ali, i jednog Miju sa ljubičastim osme-

hom!) i moja dva različita nožna prsta, kao i moj novi ručni sat na kome piše FOSSIL(a to je ujedno i umetničko ime jednog Marka a kog Marka nebitno...) shvatila sam da posle ovoga nisam više morala da se pitam ko je Joškin Šiljan! A ako se Vi i dalje pitate a ko je Joškin Šiljan...pa sve ovo je Joškin Šiljan.... P.S. Slobodanka je završila četvrti razred O.Š.“Desanka Maksimović“ u Grdelici, Marko Antić je 2008. upisao Umetničku školu u Leskovcu, Petar Nikolić još uvek ima mamu Milenu, Mija je Mija sa ljubičastim osmehom,Yugo coral 55 mog ćaleta Novice Jankovića (zvanog Bapiš Arrrmonikaš) je u dvorištu, baba Boska primećuje kako naše mačke sve više jedu. Ja, Jovana Janković nemam više šiške, ali još uvek imam dva različita nožna prsta i sat na kome piše FOSSIL... Puno pozdrava i želim Vam puno dana sa plavim nebom.... Jovana Janković-Ona Joka

Reporter

mladi

AVGUST 2009.

strana

Jay-Z i “Blueprint 3” ili Em-ov povratak iz penzije i “Relapse 2”? Zvanično izdavanje “The Blueprint 3”je najavljeno. Novi album Jay-Z-ja naćiće se u radnjama 02. decembra. Mnogi se pitaju šta će se desiti sa “Swagger like us”, tj. da li će se naći i na Jay-Z-jevom i na T.I.-jevom albumu. Ali, ipak, smatra se da će se na Jay-Z-jevom albumu naći ta pesma, ali kao verzija urađena u saradnji sa Nas-om, Young Jeezy-jem i Andre-om 3000 (neki izvori kažu da je ova verzija pesme već urađena). Kako god, ne samo zbog Jay-Z-ja vać i zbog novih albuma koje će u otprilike isto vreme izdati i 50cent, Dr.Dre i Eminem, smatra se da će decembar biti mesec hip-hopa. Blueprint 3 će biti i krajnja ugovorna obaveza Jay-Z-ja prema Def Jam-u. Smatra se da će se na albumu naći pesme poput Wake up NY (kao intro albuma), Brooklyn Lost, Without Rain, Oasis, We believe in Obama kao i Apostate koja je urađena u saradnji sa Eminemom, gde se Em takođe i potpisuje kao producent. Prema nekim izvorima album Jay-Zja će se možda naći i 11. septembra jer bi se tačno tada navršile 3 godine od izlaska prvog albuma Blueprint. Prošlonedeljni izveštaji pak govore da Jay-Z pregovara i sa kućama kao što su Sony Music i Warner Music Group

O MODI Mogu potrošiti milion reči i još isto toliko rečenica da bih vam opisala ovaj pojam kojim su opterećeni svi. Muškarci, žene, bake, deke, ali i deca. Kako nam vreme prolazi svaki dan nosi nam novu boru, novi stav, neki novi izvor lepote. Tako i moda, svakim danom biva sve lepršavija, šarenija, upečatljivija. Možemo reći da postoji, pa još od nastanka čoveka i potrebe da on zagreje telo od mraza i hladnoće. Još u praistoriji izmišljen je nakit od kostiju, kožice, ostataka zuba izumrlih životinja, kako bi se ukrasio vrat, ruka... a onda i odeća i obuća. Vremenom, moda se menja, svako novo godišnje doba nosi i novi modni trend, neku novu boju, neki novi stil. Sve je više modnih dizajnera, koji kroz svoj talenat i maštu iznose svoje ideje koje svaki dan dolaze na naslovnice mnogih novina i dnevnih listova. Uživamo okrećući stranice pune šarenila i lepih lica menekenki

a govori se i da će dalje izdavati preko Rock Nation-a. Svejedno, album ove zvezde je i kod nas jako očekivan, i nadamo se da će biti izdat barem malo pre roka, mada je Jay-Z izjavio da ne želi da postavlja “deadline” jer bi to trebalo da bude muzičko ostvarenje godine, a da li će biti tako, videćemo…..

da je Lil Wayne najveći reper ikada. Na albumu će se naći i pesma Déjà vu gde će se Slim dotaći teme Proofove smrti, a slična toj će biti i pesma Beautiful.

jer su to one pesme kojima Em može da zahvali svom današnjem statusu na sceni, jer smatraju da ovako neće biti ni bljeska one genijalnosti sa Marshall Mathersa LP.

Mnogi fanovi su razočarani jer su očekivali više upravo takvih pesama,

Milica Jović

Tu je naravno i Eminem…Kada je njegov najbolji prijatelj i osnivač D-12-a ubijen (Proof), Em je otišao u “penziju”, dok su hip-hop preuzeli klepovi i auto-tune. To je bilo dovoljno da Em odluči da se vrati na scenu i ponovo ponudi emotivno-nasilni brend hiphopa. Sam naziv “Relapse” i označava veliki povratak Slim Shady-ja čiji je ego bio pomalo zapostavljen na poslednja 2 albuma. Naravno, Dr.Dre je i ovog puta bio tu da producira i koproducira čitav album. Za neke pesme pojedini smatraju da možda i ne postoji veliki kvalitet tema o kojima se govori, ali svakako se svi uzdaju u Em-ovu neverovatnu tehniku rimovanja. I na ovom albumu biće saradnji, mada su to još uvek, smatra se, samo glasine. Slim će ovim albumom naime pokušati da “objasni” neke stvari svima onima koji smatraju

koje na pravi način nose lepotu jednog umetničkog dela. Modni saveti: Jednostavno, ali ipak u trendu, kombinovanjem helanki, neke šarene tunike, lepršavog materijala, i što šarenijih dezena. Sa isto tako širokim narukvicama cvetnih boja, dobrom tašnom i veselim baletankama, ovog leta slobodno

krenite u šoping sa prijateljicama, jer ćete izgledati jako lepo i trendi. Mali sitni detalji, kao što su kaiševi, lančići, marame, treba da istaknu vašu garderobu na najbolji mogući način. Zato pažljivo birajte boju i dezene, u skladu sa svojom odećom. Vodite se svojim stilom, ma koliko da to drugima ne odgovara, trudite se da ga sa ponosom nosite. Ne trudite se da ličite na druge, ne kopirajte poznate ličnosti samo zato što ih volite. To što nekome

komad materijala dobro stoji, ne zavaravajte sebe da će biti isto tako i sa vama. Izgradite svoju ličnost, i budite sami sebi pre svega posebni i lepi, To što je neka stvar firmirana ne znači i da ima lepotu, to vi sami pružate svojoj garderobi. A sad bacite pogled u orman, sigurno ćete naći nešto što će vas danas učiniti srećnim i ponosnim. Danijela Cvetanović

9

Reporter

mladi

10

strana

AVGUST 2009.

Mileta Prodanović Godina lava Prvi put u Leskovcu? Paradoksalno da, eto kao pisac bio sam u mnogim gradovima, ali nekako se podesilo da nisam nikada bio u Leskovcu. Mada, postoji neka posredna prijateljstva i veze, recimo moje strine otac je bio upleten u tekstilnu industriju po čemu je Leskovac poznat širom Evrope, a iz Leskovca potiče i Žika Dakić kolekcionar koji živi u Nemačkoj i koji je negovao likovnu umetnost moje generacije i prethodne generacije. I kakvi su utisci u odnosu na ono što ste čuli o Leskovcu, s obzirom da je najsiromašniji deo Srbije? Jeste siromašniji, ali je i živopisniji. Eto, ja spadam u ljude koji će uvek radije ići u područja sveta koja nisu baš na dobrom glasu. Kao vizuelni umetnik mislim da ima više podataka

i više interesantnih stvari da se vidi u sredinama koje nisu baš doterane. Povod za dolazak u naš grad je virtuelna izložba pod nazivom “Godina lava”. Šta zapravo predstavlja Lav? Ovo je veoma zanimljiv projekat, ja sam već bio u Nišu i u Zaječaru, to je zapravo jedna virtuelna prezentacija izložbe. Originalna izložba je bila u Beogradu u Muzeju savremene umetnosti u novembru prošle godine i to je ujedno moj, tako reći, doktorski projekat. Eto, na Fakultetu likovnih umetnosti od prošle godine su uvedeni umetnički doktorati što ne treba mešati sa ovim naučnim doktoratima. Sam projekat „Godina lava“ se nadovezuja na nešto što sam ja radio i objavio kao knjigu, knjiga koja se zvala “Stari i lepši Beograd” koja je izašla pre sedam-osam možda i više godina i

do sad je doživela deset izdanja, to je, u stvari, pokušaj da se na esejistički način registruju sve vizualne promene u tkivu Beograda tokom devedesetih godina. Središnje pitanje koje sam postavio za tu knjigu bilo je koliko politika utiče na izgled grada i na funkcionisanje grada, ne na onom možda suštinskom nivou, nego na jednom vizuelnom novou. Ta knjiga je bila podeljena u neke tri celine, jedna je bila uvodna, jedna opštijeg karaktera, pošto je jedan vid tih društvenih indikatora i vizuelni izgled novčanica, vi se sećate one inflacije sa početka devedesete i krize… Neki izvori navode da nas čeka gora inflacija i kriza… Ne, ja se nadam da to više neće doći. No, te novčanice su užasno izgledale, mada ta vrsta korelacije se može pratiti i kroz ceo srednji vek,

znači u onom trenutku kada je novac određenih Nemanjića bio stabilan, dobar, prihvaćen u Evropi, on je bolje i izgledao, za vreme Stefana Dušana koji je najmoćniji vladar bio, bile su čak dve monetarne reforme. Drugi indikator je bila arhitektura, u Beogradu su, a vidim i u Leskovcu su mnoge zgrade nadozidane, to je bilo vreme jedne sveopšte improvizacije i ja sam pratio, u stvari, sudbinu moderne i modernizma u dva talasa, predratni i posleratni modernizam. Vrlo je indikativno da su najuspelija arhitektonska zdanja pala kao žrtve ili nadogradnje ili kasnijeg NATO bombardovanja. Zaključno poglavlje je analiza vizuelnog izgleda nadgrobnih spomenika takozvanih ratnih profitera, mafijaša ili heroja kako se već kodira. To su spomenici iz tog nekropolita od koga i zaključujemo o dalekim civilizacijama. Jedna Tutankamonova grobnica puno govori

o Egiptu i o tom vremenu, isto tako i nadgrobna obeležja ljudi kakvi su bili Iska ili Arkan dosta mogu da govore o tom vremenu u kome su oni živeli, stvarali i bili ubijeni. Sledeći korak koji je bio izveden kao izložba a, prosto skenirajući situaciju i u Beogradu i u Srbiji, primetio sam neverovatno ugušćenje jedne određene konačne predstave koja se u vizuelnom polju ponavlja beskrajno, to je freska iz XIII veka kolokvijalno poznata kao Beli Anđeo. Pominjali ste da je to obeležje određenog perioda našeg društva. Pa to je postao brend, ali nije nametnut odozgo već odozdo, iz naroda se izgradio i formirao. Kao što ste sami rekli, tokom osamdesetih je bila prisutna reč “zaživeti”, u devedesetim se pojavio glagol “ispoštovati”, a danas imamo taj nesrećni “brend”.

Da li je “brend” u nekakvoj korelaciji sa kapitalizmom? Čudno je to šta se u našem narodu podrazumeva pod pojmom kapitalizam. Za moju generaciju, sada već srednju, za vreme školovanja ta reč kapitalizam je bila negativno kodirana, to je bio jedan marksizam kao parareligija. Inače, na univerzitetu sam polagao marksizam, a ljudi koji su to predavali nisu bili na visini zadatka, sve najgore se vezivalo za kapitalizam dok odjednom u toj nekoj pretumbaciji je kapitalizam preko noći postao pozitivno kodiran. Ja sam tako ustrojen kao umetnik da duboko sumnjam u sve, kao što sam sumnjao u osnovnoj, srednjoj školi, pa i kasnije, tako da je ta nagla promena bila meni takođe sumnjiva. No vratimo se izložbi. Uglavnom ta moja izložba se sastoji iz dva dela, jedan je bio tradicionalno urađeni akva-

rel gde su u stare citate starih slika bili utiskivani novi vizuelni rečnik koji viđamo u svakom gradu, takozvani brendovi. Dok je drugi deo ta slika, koja je u manastiru Mileševa naslikana u XIII veku, i to je jedna od najznačajnijih slika kako u Evropi tako i u svetu. A onda odjednom imate prizor da se ta slika nađe na salveti što je, na neki način, i svetogrđe jer ona predstavlja jedan važan deo misterije spasenja. Ali, činjenica jeste da smo svedoci zloupotrebe tog fragmenta, i to nije samo na salveti već je prisutan i na hologramima, na platnoj kartici, privesku za ključeve, u raznim čudnim ambijentima, i eto to je bio taj kod. I ceo projekat “Godina lava“ je proizišao iz dva kruga o kojima sam govorio, kao i lavovi koji postoje na ogradama i kućama kod nas, otkud oni i šta oni predstavljaju. Vi se bavite književnošću, umetnošću, pored toga ste i profesor, kako izdržavate sve to?

Ja sam veliki pristalica one stare naše narodne poslovice da magarac koji je više opterećen bolje trči. Da li postoje mladi pisci koji imaju potencijala i šta bi im preporučio? Naravno da postoje. Pa, s obzirom da sam ja sastavni deo žirija, godišnje pročitam po tridesetak, četrdesetak predloga za nagradu i naravno da postoji potencijal. Moj savet je da se novi ljudi uključe u scenu, jer ja nisam bio uključen u to, moj put je drugačije krenuo, ali sada vidim da je to jako bitno. Hvala vam na izdvojenom vremenu. Hvala i vama. Uredništvo Mladi Reporter

mladi

Reporter

AVGUST 2009.

strana

11

EKOLOŠKI KARAVAN KROZ SRBIJU

Kako smo ulazili u koji grad, uzvikivali bismo parole, davali intervjue i sadili po drvo koje je predstavljalo mogućnosti upotrebe novih tehnologija i izvora energije. Kao i drvo ili cvet, i mi bismo mogli da koristimo snagu vetra ili talasa kao čistu energiju. Avantura „16 ljudi zajedno 18 dana i 550 kilometara“ je počela u Vranju 23. juna ove godine. Plan je bio da stignemo u Novi Sad 08. jula, ali ko zna šta sve može da nam se desi tokom takvog putovanja. Svi učesnici karavana su bili iz Srbije (Valjevo, Niš,

Leskovac, Vranje, Aleksinac) i manje više uključeni u neke lokalne projekte vezane za zaštitu životne sredine. Međutim, na početku putovanja, niko nikoga nije poznavao. Vlada, menadžer karavana ili, kako smo ga još zvali Vlada BCIF ili Vlada 001 nas je vodio tokom celog puta. Znao je sve o svakoj deonici puta, kvalitetu puta, kilometraži, mada smo na kraju vozili 650 a ne 550 kilometa-

ra, kako je planirano. Međutim, da se vratim na BCIF Vladu. On je aktivista Zelene liste Srbije i ja sam ga upoznala par meseci ranije tokom jedne dvomesečne ekološke kampanje koja je bila organizovana

smislili nadimke. Ja sam, naravno, bila „Francuskinja“. Putovala sam u grupi od 15 muškaraca starosti od 18 do 75 godina. Mlađi su bili „Vratolomi na biciklima“ iz Valjeva a stariji su bili penzioneri koje smo zvali Brka 1 i Brka 2.

radi čišćenja divljih deponija pod sloganom „Očistimo đubre“ a u saradnji sa jednom lokalnom organizacijom. Vlada BCIF je tokom celog puta na svakih pola sata telefonirao iz crvenog kamiona koji je vozio Nikola, koordinirao smeštaj, intervjue i sl. Tokom našeg putovanja, gradili smo i naše odnose i uspostavljali međusobno poverenje. Nismo se znali po imenu, ali smo zato odmah

Možda biste pomislili da su nam dani bili jednolični, ali na kraju se ispostavilo da uopšte nije bilo tako. Naš svakodnevni ritam je bio vrlo sportski: ustajanje u 9, musli doručak u 9:30, pakovanje u 10, provera opreme i polazak u 11. Nakon toga, niko i ništa nije moglo da nas zaustavi. Tokom celog puta, pratilo nas je policijsko vozilo na regionalnim putevima kojima smo vozili. Tokom vožnje imala sam zadovoljstvo da vidim najlepše predele i sela, ali i zastrašujuće deponije, kao i otpad usred šume. Lokalno stanovništvo je izlazilo iz kuća i iznenađeno nam aplaudiralo ili nas pozdravljali trubeći iz svojih automobila. Vozili smo bicikle po 4 do 6 sati sa pauzama od 30 minuta na svakih 80 kilometara, a maksimalnom brzinom od 35 kilometara na sat. Meni su svi poklanjali najveću pažnju kao devojci. Međutim, prvog dana jedan od momaka je hteo da me uhvati za guzu tokom vožnju, ali jedino što je osetio je bol prilikom pada sa bicikla!

PIN- UP ESTETIKA Šta žele da nam kažu žene koje nas gledaju sa pin up postera ili duplerica? Da li treba da im se divimo što su skupile hrabrost da se pokažu u ’’punom svetlu’’ ili da ih nipodaštavamo kao objekte žudnje? I da li smo licemeri kada se divimo nekom aktu iz 16. veka (za koji je neka mlada vojvotkinja pozirala naga), a podsmevamo se slici neke mlade žene u sadašnjem trenutku koja je odlučila da se skine i dozvoli nam, kao i mlada vojvotkinja, da uživamo u njenom telu? Zašto je to drugačije? Ili ne? Ili problem još širi da li je ovo znak uzimanja svog života, pa i svog tela kao njegovog sastavnog dela u svoje ruke’’ ili podgrevanje,tj. fabrikovanja fantazije. Iako je pin-up kao koncept poznat svima, postoji ono što se smatra školskim primerom žanra. To su fotografije koje su se pojavljivale na kalendarima i u onome što se zove Girly Magazines. Ipak, ovaj žanr je mnogo širi: od običnih devojaka u komičnim situacijama i narativima (komičnim, kabaretskim, pastoralnim) preko holivudskih glumica, burleske i striptiza, duplerica i ponekad soft pornografije. Najveća zabluda je da je pin-up koncept nastao u 20.veku. Čak i u viktorijansko i edvardijansko vreme postojale su razglednice i karte sa sadržajem koji bismo danas podveli pod pin-up. Zanimljivo je da se lju-

Iza nas je bila zakačena neka prikolica sa porukama kao što su „uklonimo deponije“, „sačuvajmo planetu za našu decu“, „koristite nove izvore energije kad god je moguće“. Kako smo ulazili u koji grad, uzvikivali bismo parole, davali intervjue i sadili po drvo koje je predstavljalo mogućnosti upotrebe novih tehnologija i izvora energije. Kao i drvo ili cvet, i mi bismo mogli da koristimo snagu vetra ili talasa kao čistu energiju. Na ovom putovanju, nismo samo radili. Svaki dan su nas lokalni domaćini vodili na različita mesta, a imali smo priliku i da probamo lokalne specijalitete. Takođe, imali smo i slobodnog vremena da posetimo tajni etno kamp u Valjevu kao i Frušku goru gde smo „upoznali“ i lokalne komarce. Na kraju, u Novom Sadu smo dočekani kao heroji. Nikada nisam dala toliko intervjua kao na EXIT festivalu. Ova avantura je bila jedinstvena i dokaz je da svako može da, umesto automobil, koristi bicikl barem 3 kilometra dnevno: ekonomično je, ekološki je i, jednostavno, zdravo je. Annie Pédrono

mršavost ikone swinging Londona 60-ih,Tvigi. Ali, zanimljivo, čini se da se pin-up model nije mnogo menjao. To su uvek velike grudi, jake butine i uzak struk, što se negde, u biološkovizuelnom planu, čita kao plodnost, zdravlje i produženje vrste. One su, naravno, daleko od Vilendorfske Venere. Ali, u sebi sadrže sve ono što se vremenom ustanovilo kao poželjno. Devojke na pin-up prizoru se uvek umiljavaju i gledaju posmatrača u oči, kao da govore- ’’da, ja sam živa i ja sam tvoja fantazija’’. Presedan su samo komični narativi, koji su kao isečeni iz nekog stripa i u kojima se pojavljuje obično neki drugi muškarac koju zamenjuje samog posmatrača ili ga svojim prisustvom uvlači u priču. U novije doba pojavljuje se nezainteresovanost kao privlačna i tada slikane ili nacrtane devojke ili žene ne gledaju u kameru,tj. u posmatrača. One tada govore glasnije nego one iz 30-ih, 40-ih i 50-ih-’’Ne, samo možeš da sanjaš o meni’’. Mada, one su uvek u svojoj suštini takve i bile. Zašto? Zato što nisu stvarne. One su pravljene da budu fantazija. Ana Vučković

dima koji imaju potpuno različit ukus u pogledu žena i idealnih partnerki sviđa isti tip pin-up žene. Modeli i

moderni tipovi žena su se menjali kroz vreme. Jedno vreme je bila moderna ’’peščani sat’’ građa, a onda je došla

strana

Reporter

mladi

12

AVGUST 2009.

Jedan korak napred Krajem juna u Leskovcu objavljena je kompilaciju leskovačkih neafirmisanih bendova pod nazivom „Jedan korak napred“. Na ovom izdanju našlo se četrnaest pesama koje pokrivaju različita žanrovska usmerenja - hip hop, rock, elektronsku muziku... Kompilacija je snimljena u februaru/martu 2009. u studiju Bassment music u Leskovcu. Ideja same kompilacije je bazirana na pružanju podrške mladim bendovima koji imaju potencijala i koji se trude da stvore što kvalitetniju muziku. Cilj je predstaviti ove mlade kvalitetne ljude široj publici i tako doprineti njihovoj afirmaciji. Inače, ovo je prva kompilacija u nizu koju sprema Resurs centar Leskovac. Projekat je realizovao Resurs centar iz Leskovca i Republičko Ministarstvo kulture. CD „Jedan korak napred“ je besplatan i svoj promerak možete dobiti u Resurs centru, Strahinjića bana 03, u Leskovcu.

Spoji nespojivo da bi održao neodrživo

Nekako se svi razlozi za bavljenjem politikom sažimaju i manifestuju kao potraga za pravdom. Međutim, pravda u Srbiji je relativan pojam, tumači se po potrebi i služi kao manipulatorno sredstvo za odbranu interesa pojedinaca ili političkih stranaka. Ako politika u nekoj državi govori o njenim liderima i eliti, onda je Srbija zemlja paradoksa. Iz ovoga sledi da su srpski političari, poput ameba, spremni da se prilagode i priklone svakoj ideologiji koja ne remeti njihovu vlast. Tako se spaja nespojivo da bi se održalo neodrživo.Mnoge promene u Srbiji nisu rezultirale obnovom građanskog društva, kulture i sistema vrednosti, već se u istorijskom smislu otišlo korak nazad. Kako vreme odmiče, Srbija sve više liči na Domanovićeve satire. Ključni problemi naše države nisu ekonomija, CIA ili masoni, već prevaziđeni narodnjački supkulturni model koji se s kolena na koleno prenosi već dugi niz godina. Društveni paraziti i apsolutno nekompetentne političke elite čiji cilj, čast retkim izuzecima, nije dobrobit države, već lična korist ovih ili onih galamdžija i njihovih sponzora.Od nastanka države pa na ovamo, srpske političke vrhuške kontrolišu tokove novca, televiziju, patriotsku pravovernost, sport, kulturu, sve osim onoga što joj je primarna obaveza. I zato se takva država cepa na napaćeni narod i državni aparat izvan koga nema ni države, ni posla, ni para, ni zdravstvene zaštite. Otimačina, bogaćenje, korupcija - sve to nastavlja da buja, ali takva država, potpuno bezvoljna, nije u stanju išta da učini, osim da nastavi sa sumanutom autodestrukcijom i pomahnitalom patriotskom retorikom. Nebitno da li je politika nužno zlo

jednog društva ili prelazni period u razvoju civilizacije, ona je važna i nezaobilazna. Pošto se bez politike ne može, neophodno je da se njome bave dosledni i zaslužni ljudi koji imaju sposobnosti da sagledaju situaciju iz različitih uglova i da, bez ulaganja sopstvene ličnosti, tj. sopstvenog ega uspeju da donesu dobru odluku za društvo. Politika je važna u životima svih nas i ne smemo je predati u ruke onih koji nisu sposobni da taj ozbiljan i naročito odgovoran posao obavljaju. Treba da nas zabrine ko će sutra da nam diktira i piše zakone, a koji potom direktno utiču na naše živote. Srbiji je potrebna praktična politika koja podrazumeva upotrebu vlasti ili političke moći u vođenju javne politike kako bi se rešavali konkretni preoblemi i unapredila zajednica. Pored praktične dimenzije veoma je važno imati u vidu i dimenziju osnaživanja i pune participacije mladih u ovom procesu. Omladinska politika ne bi trebalo da bude samo sredstvo za rešavanje problema već i važan prostor u kome mladi mogu da deluju kao aktivni građani. Istovremeno, omladinska politika bi trebalo da predstav-

lja izraz nadstranačkog, društvenog, strateškog razmišljanja o potrebama i pravima mladih. Kreiranje omladinske politike se često vidi kao izraz sistemske brige za mlade. Na nivou lokalne zajednice i na nacionalnom nivou ono nosi brojne prednosti kao što su: ciljano rešavanje potreba i problema mladih, priprema mladih da budu odgovorni građani, jer zadovoljni i dobro obrazovani građani donose napredak društvu u kome žive, i druge. Omladinsku politiku uglavnom zajedno kreiraju zakonodavna i izvršna vlast, stručnjaci iz raznih oblasti, aktivni mladi iz organizacija, podmladaka političkih stranaka, studentskih udruženja, neformalnih grupa, kao i uspešni pojedinci. Prema dokumentu Komiteta ministara Saveta Evrope, politike za mlade moraju da: -budu zasnovane na univerzalnim vrednostima pluralističke demokratije i ljudskih prava. -streme ciljevima kao što su pravda, poštovanje identiteta, pristup sopst-

venoj kulturi, jednake šanse za sve. -imaju međusektorsku, lokalnu, regionalnu i nacionalnu dimenziju. -Integrišu obrazovnu dimenziju uzimajući u obzir težnje i nadanja mladih, kao i da ih podstiču da budu nezavisni i da neguju osećaj za odgovornost i posvećenost volonterskom radu. -doprinose aktivnoj participaciji mladih u odlukama koje se njih tiču, kao i da podstiču mlade da se aktivno uključe u društveni život. -doprinose dostupnosti tržišta rada mladima kroz odgovarajuće projekte i trening programe koji mogu da prošire njihova znanja i veštine. -doprinose dostupnosti informacija mladima (pogotovo mladima iz ugroženih grupa) koje se njih tiču, a posebno novim komunikacionim tehnologijama. -promovišu mobilnost mladih uklanjanjem administrativnih i finansijskih prepreka i podsticanjem razvijanja kvalitetnih projekata. -promovišu neformalnu edukaciju mladih, kao i razvoj odgovarajućih oblika priznavanja iskustava i veština koje su stečene pre svega u okviru organizacija civilnog društva i drugih oblika volonterskog angažovanja na lokalnom, nacionalnom i evropskom nivou. -promovišu saradnju i povezanost različitih politika na svim nivoima. Možda je upravo rad na osvešćivanju ovog dominantnog koncepta početna tačka u razvoju omladinske politike, koja bi trebalo da promoviše vrednosti demokratije, različitosti, ljudskih prava i omogući mladima da budu aktivni građani u društvu u kom žive. Vladica Stojanović

Reporter

mladi

AVGUST 2009.

strana

13

U prisnom razgovoru sa samom sobom Nalazim se u svetu punom ljudi, dragih, dobrih..a ipak često zateknem sebe pričajući sa Vanjom. To je onaj gad koji se svakog jutra

Bogata sam, imam pune džepove dobrih reči, misli... Pokušavam da joj pokažem kako svet, život, svanuće, mogu biti čarobni. Kako ne treba da trči na trafiku da kupi novinu u kojoj

nadom boje jastuk. Znaju da svanuće donosi novi i bolji dan. Znaju da osete svaku kapljicu kiše, svaki delić duge, svaki kristal snežne pahuljice. I tako ja njoj pričam, a ona mene

samo čekam priliku da ponovo pobegnem od nje, da uživam u zalasku Sunca, zvuku gitare i glasu ptica. A kad me ponovo nađe, malo se svađamo, malo razgovaramo, a na kraju uvek

budi umesto mene. To je onaj gad koga moja mati i otac više vole nego mene. Pokušavam pobeći od nje... Trčim, bežim, krijem se, a ona uspe da me nađe čak i ispod jorgana u nekom drugom gradu, nekom drugom svetu... Onda se malo svađamo, malo razgovaramo, ali uvek me uzme i dovede ponovo kući.

će pročitati svoju sudbinu-horoskop. On joj određuje kakav će joj dan biti, ako piše da 25.8.2009. nije vaš dan, neće izlaziti iz kuće, piće lekove za smirenje i ceo dan će pričati kako je njoj loše, a i ne zna da je svet pun ljudi koji nemaju oči, uši, noge, koji ne mogu da izađu, odjure i pročitaju svoju sudbinu. A opet svake noći, oni

ubeđuje, govori:’’Kakve pahuljice kiše, kakav sneg, kako to možeš da osećaš? Šta je to? Tad je samo mokro, hladno, tmurno...’’, a ja samo odmahnem rukom i kažem: ‘’Ma zaboravi!’’ I onda se vratimo u onaj svakodnevni, običan i dosadan dan u kome živi ona, a ne ja. U kome se svakog jutra budi, ide u školu, uči, kupuje novine... a ja

popustim, jer ona ne razume mene, malo dete, koje samo za lepe stvari zna... Vanja Jovanović

Svi lingvistički šundovi: turboccino, testoteka, krekerizam, federator, glamourizer... In memoriam: Egon Fekete, čovek jezičkih doumica i nedoumica

u reklami za krekere, zdrav razum umire uz horsku pratnju. Samo nek je teatralno!

Turbo mašine, turbo folk, a sada dame i gospodo i turboccino...Gotovo da zamišljam zrna kafe kako se nadmeću u nekoj vrsti grand kakao parade da bi dospela u ovaj brlog zrnevlja koji će nakon jednoličnog mlevenja u šund mašini završiti u jednoj od kesica koje preteće stoje na štandovima i bahato vam nameću ovaj turbo natpis. Naivno sam mislila da se tolika količina senzacionalizma umorila sa šok žvakama koje su šverceri UVOZILI iz Bugarske, kad ono naiđe proizvod koji čak i reklame za praškove sa Marijom u glavnoj ulozi izbacuje iz prve lige. Testoteka, slatka, odnosno slana mala pekara u blizini autobuske stanice u glavnom nam gradu. Jednog setnog jutra na prvi pogled osvojio me taj natpis, kao i moju drugaricu. Kao 12-godišnjakinja pred prvi odlazak u onu drugu bombastičniju -teku, usplahirila sam se pre ulaska u testoteku. Šta da očekujem? Da li da se nadam da ću videti ONO pecivo o kome sanjam? Kao skoro svaki prvi put, prošlo je gorko slatko. Drugarica je od uzbuđenja prosipala piće dva puta (piće=topla čokolada) i pridala tome kosmički značaj kao svaka tinejdžerka zbog potencijalnog blama i gubitka mrve početnog socijalnog statusa u tom vrlom novom svetu. Ono malo sumornih ljudi za susednim stolovima posmatralo nas je neposredno jer je bilo tako očigledno da ne pripadamo

Dođosmo i do Federator-a, aka Rodžera Federera...sa natpisa iz publike uvek dolazi mnogo toga zbog čega proradi u vama blam trećeg lica, ali ovo mešanje hasta la vista smrtonosnosti i jednog lepog bekhenda je zaista neprikosnoveno. Samo još da se sa razglasa oglasi neka obrada pesme „You could be mine“ grupe Guns ‘n’ Roses, u kojoj je većina termina zamenjena nekim simpatičnim alternativama iz teniske terminologije, i ugođaj bi bio potpun. Ali onda se setih, nemaju oni Bajagu za te stvari... Mada kada bolje razmislim ‘You could be mine, but you’re way OUT of line’ se savršeno uklapa.

tu; u našim radoznalim pogledima videlo se da smo tu prvi put, da ne čekamo nikakav autobus i otvoreno su nam slali signale da samo čekaju da napravimo neku sarkastičnu opasku ili da se zakikoćemo i da će to shvatiti kao uvredu. A svi mi znamo koliko je opasno zamerati se ljudima koji u cik zore čekaju bilo koji autobus. Neka pravila su u svakoj teci ipak

opštepoznata. Krekerizam, kreker sir i maslinke, krekerizam, paradajz i paprike...EVERYBODY!!! Ovaj sufiks –izam je poput nekog naučnog patenta doživeo sopstveni krah i pretvorio se u oružje masovnog uništenja iako je u osnovi jedna plemenita ideja stajala iza njega, da rečnik obogati. U Ratovima zvezda demokratija umire uz aplauz,

Glamourizer – u daljem tekstu posrbljeno – glamurajzer, vidoh u jednoj reklami koja se može porediti sa onima iz Top Shop-a, jer čovek koji reklamira ovaj luksuzni proizvod ima upravo takav glas. Proizvod – glamurajzer, koji se nudi da vam glamurajzne iznošene stvari iz ormana korišćenjem nalepnica na kojima se nalaze kvazi-cirkoni. Iako je taj top shop glas uporno stavljao akcenat na prvi slog posrbljenog ‘glamurajzer’, meni je ta reč ostala u glavi sa akcentom na trećem slogu...a proizvod sa akcentom na pokušaju malog dečjeg sintisajzera da bude klavir. Marija Pavlović

mladi

Reporter

strana

AVGUST 2009.

L2K – Glasnogovornici smisla u besmislenoj sredini Planovi za budućnost (što se tiče promocije vaše muzike)? Vladislav: Saradnja sa bendom “Iskaz” i “Svedoci”. Slobodan: Da, skoro smo snimili pesmu pod nazivom “Slamčica” (hosted by Repetitor), za koju smo radili i spot (možete ga naći na Youtube-u pod nazivom “L2K - Slamčica”). Planovi bi bili da svaku sledeću pesmu pažljivo i promišljeno osmislimo, snimimo i ekranizujemo.

Vredni pažnje za intervju su i L2K. Zato, čujte i počujte (zasada pročitajte) šta ovi glasnogovornici imaju da vam kažu. Ko čini L2K? Slobodan: L2K čine - Vladislav Stojičić, Slobodan Stojičić (L FREE), Vladimir Jovanović (Junior) i cela ekipa Intellect Waste. Otkad postojite? Vladislav: Nešto posle 2000-te, sve je počelo bez nekog plana, kao parodija na hip-hop (kakvim smo ga tada smatrali, dakle jako površno), znaš ono sinhronizacija filmova na leskovački...A onda malo, pomalo... tada je sve to bilo novo, neobično... Naziv benda L2K – zašto ste baš takav naziv odabrali? Vladislav: L2K-Leskovac za klošare. Leskovac je samo polazište. Kada skinu maske, svi ljudi su klošari u stalnoj borbi i strahu za golu egzistenciju. (Po Popboksu “Prvi srpski eksperimentalni CRUNK-hop“). Slobodan: L2K je bend koji obraća striktnu pažnju na objektivnu realnost sa svoje leve i desne strane. Odakle vi baš u hip-hopu? Slobodan: Zapravo mi nismo hip hop bend, naša muzika je eksperimentalnog tipa, to je, u stvari, eksperimental/hip hop/crunk. Gde ili u kome pronalazite inspiraciju za pesme? Vladislav: Samo pogledaj oko sebe. Lažna moralnost, licemerje, koristolju-

blje, prestiž, trka, konkurencija (ja ću uspeti tako što ćeš ti da propadneš), socijalna, klasna razlika, manipulacija ljudima, ulizištvo, izopačenost...mogu ovako do sutra. Slobodan: U posmatranju svoje okoline, komunikaciji sa ljudima, njihovim načinom razmišljanja, življenja... u ljudskoj gluposti. Ili prost primer: imaš 23 godine, zavšio si fax, živis sa roditeljima, radio si sve i svašta i opet nemaš ništa, nemaš posla (ili ga imaš na određeno vreme), o svojoj kući ili stanu ne smeš ni da razmišljaš. I šta sad, gde ti je budućnost i koja je tvoja motivacija da bi nastavio svoj besmisleni život? E, tu nastupa L2K kao bend koji je, de fakto, bunt prema sistemu, javnom mnjenju i svemu što je loše, odatle crpemo inspiraciju. Tematika vaših pesama? Vladislav: L2K je društveno angažovan bend, anti-kapitalistički i nestranački, odbacujemo vlast čoveka nad čovekom, nametnuti autoritet, i slepo verovanje u bilo koju ideologiju. Imate li svoje uzore? Vladislav: Humanost. Slobodan: Ne, mi nemamo uzore, idole i ništa slično, jer smatramo da su svi ljudi jednaki i da je bolesno da čovek ima svоg uzora samo zato jer mu to nameće društvo. Ali, možemo nabrojati neke ljude koji su uticali na naš rad, ljude poput: Jiddu Krišnamurti, Džordž Orvel, Nikola Tesla, Jovan Dučić, Domanović, Nušić, Wilhelm Reich...

Koga možete da izdvojite sa domaće i strane hip-hop scene? Vladislav: Pazi, u celoj toj priči postoji jedan paradoks. Naime, hip hop je postao ono protiv čega se borio. Između ostalog, kao bunt protiv kapitalizma i izrabljivanja većine ljudi od strane malog broja kapitalista, da bi danas postao jedan od osnovnih podržavalaca tog primitivnog načina života, globalno gledano. Stoga izdvajamo sve društveno angažovane bendove, Immortal Technique, Mos Def, MIA,...naravno da tu navrati i dirty south zvuk- T.I., Three 6 mafia, Kanye West, Dizzee Rascal... kod nas, naravno, Marčelo, Sindikat, Iskaz, Edo Maajka, Frenki, Elemental... Šta mislite o domaćim hip-hoperima? Slobodan: Pa, mislim da najveći deo njih govori o uličnom životu, o njihovoj želji za uspinjanjem na društvenoj lestvici, prisutan je hedonizam bez kočnice i svi oni šabloni o pravoj ljubavi i droljama..to je toliko providno, kontradiktorno i prazno da iritira. Šta volite još da slušate, pored hiphopa? Vladislav: Fantastične Letu Štuke, Zoster, Nova srpska scena sa Repetitorom, Alogia, S.A.R.S.... Coldplay, Muse, Snow Patrol, Arctic Monkeys, Prodigy, elektronika(dnb,house,tran ce...) Od 2005. uspešno radite emisiju na Radiju 016 “Provera mikrofona 016” – kako se rodila ta ideja i šta pokušavate da prenesete slušaocima? Vladislav: Takve stvari se rađaju iz entuzijazma, a traju zahvaljajući upornosti, istrajnosti, odricanju i, na našu sreću, minimalnim kompromisima od strane Radija 016.

Slobodan: Sam slogan emisije je „Prave vrednosti na pravom mestu“, i upravo je to ono što pokušavamo i uspešno prenosimo na naše slušaoce. Neostvaren san ? The colours of the rainbow, so pretty in the sky, are also on the faces, of people going by, I see friends shaking hands, sayin’ „how do you do?“, they’re really sayin’ „i love you“...yes i think to myself, what a wonderful world... Najčudniji san koji ste sanjali? Svet bez pohlepe, mržnje, ogovaranja, klasne razlike, ljubomore i novca jer je on glavni uzročnik svih gore navedenih problema. Na žalost, to je bio samo san. Šta najviše cenite kod ljudi, a čega se gnušate? Cenim objektivan pogled, znati prihvatiti svoju grešku, kao i pomoći drugima u nevolji. Što se tiče gnušanja, znaš, neko je nekada rekao „Džaba je bacati bisere pred svinje!“, stoga, možeš ti pričati nekim ljudima šta hoćeš, oni će čuti ono što žele da čuju i to ti je, e to je jedna od stvari koja mi recimo smeta. Čega se najviše plašite? Slobodan: Da mi nebo ne padne na glavu, he, he... Poruka čitaocima Citat Krišnamurtija “Biti prilagođen u duboko bolesnom društvu nije merilo zdravlja.“ Ako želite da se više upoznate sa momcima, evo i adrese za to www. myspace.com/leskovaczaklosare. Toplo preporučujem i njihovu radio emisiju “Provera mikrofona 016” koja se emituje svakog četvrtka u terminu od 20:15 - 22:00 na Radiju 016 (101,6 fm). Zahvaljujem se momcima za intervju, bili su odlični sagovornici. Želim im brdo pesama, što nije neizvodljivo s obzirom na to u kakvom društvu živimo, a iz kojeg oni pronalaze inspiraciju. Verica Cvetković

Reporter

mladi

14

Potrebni su nam saradnici i dopisnici! Javite se!

Dajte svom gradu još jednu šansu, ipak. Pišite za „Mladi Reporter“! Mi ne cenzurišemo, verujemo u nove ljude i sveže ideje. I dalje mislite da nema ništa od toga? Pridružite nam se, kada nas je više, lakše je postići cilj!

Šaljite nam svoje tekstove, zapažanja, predloge.... pišite o onome čime se bavite, kako ispunjavate svoje slobodno vreme, šta mislite da treba da se menja u gradu u kom živite. „Mladi Reporter“ se besplatno distribuira na teritoriji južne Srbije (Leskovac,

Lebane, Vlasotince, Crna Trava, Bosilegrad, Medveđa, Preševo, Bujanovac, Vranje, Vladičin Han, Surdulica, Trgovište, Bojnik). Više informacija na 016 232 811 i/ili [email protected]

MLADI REPORTER - Prva prava omladinska novina južne Srbije - Glavni i odgovorni urednik: Branislav Jonaš - Lektura, prelom i graficka obrada: Šapa Sindikat d.o.o. Tiraž: 1000 - Štampa: Štamparija Grafika, Leskovac - Novina je publikovana kao deo projekta “Izgradnja kapaciteta budućih donosioca odluka u lokalnim zajednicama na jugu Srbije” - Podrška: Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) - Realizator: Resurs centar Leskovac - Adresa: Strahinjića Bana 3, Poštanski Fah 72, 16000 Leskovac, Srbija - Tel/FAx: 016 232 811 / 016 232 812 - [email protected] - www.rcleskovac.rs