Lična karta istraživanja Terenski deo istraživanja obavljen je između 8 i 13. juna 2002. godine. Intervjuisan je 1.591 mlad čovek koji ima od 15-24. godine, na teritoriji Srbije (bez Kosova i Metohije). Planirani obim uzorka od 1.600 lica realizovan je gotovo u potpunosti - intervjuisano je 1591. Uzorak je proporcionalno alociran i ima karakter samoponderacije. Ocena greške uzorkovanja pokazuje da je uzorak reprezentativan za Srbiju, dok su rezultati za regione (Vojvodina, Beograd i Centralna Srbija) delimično pouzdani Pri izvođenju ocena na nivou republike, uzorak ima svojstva samoponderisanog uzorka, tj ocene tipa proseka i proporcija računaju se direktno iz vrednosti obeležja realizovanih na uzorku. Ocene totala dobijaju se ekspandiranjem odgovarajućom veličinom populacije. Shodno preporuci naručioca istraživanja uzorkovanje je uključilo sledeće kriterijume: Regionalni aspekt. U Beogradu i Vojvodini intervjuisano je po 25% ispitanika, a u Centralnoj Srbiji 50%. Pol. Intervjuisano je 51% muškaraca i 49% žena. Starost. Svako ispitivano godište ušlo je u uzorak sa postotkom između 9,4% i 10,7%. Obrazovanje. U odnosu na ukupni broj intervjuisanmih bilo je 44% sa završenom srednjom školom, 41% sa završenom osnovnom školom, 7% sa nezavršenom osnovnom školom i 8% sa završenom višom školom ili fakultetom. Zanimanje. Uzorak čine 33% srednjoškolaca, 21% zaposlenih, 20% nezaposlenih, 17% studenata i 7% učenika završnih razreda osnovne škole. Nacionalnost. Ispitanici srpske nacionalnosti čine četiri petine uzorka, a pripadnici ostalih nacionalnosti jednu petinu uzorka. Polovina očeva ispitivane omladine ima srednje obrazovanje, trećina više ili visoko obrazovanje, a šestina završenu osnovnu školu ili pak nema ni nju. Posmatrano prema zanimanju očeva ispitanika, najviše je dece radnika (nešto više od jedne trećine), a potom slede deca stručnjaka sa višom ili visokom školskom spremom - čak 27%, deca službenika sa srednjom školom i tehničara čine 22% uzorka, a deca vlasnika preduzeća i radnji svega 2%. Svaka druga majka naših ispitanika ima srednju školu, nešto više od petine ima više ili visoko obrazovanje, a četvrtina ima osnovnu školu ili nema ni nju. U slučaju majki najviše ima službenika i tehničara – jedna trećina, a potom je tu četvtina radnika i po petina domaćica i stručnjaka. Među omladinom do 25 godina starosti svega 8% nalazi se u braku, dok je 1% razvedeno. Mladi ljudi u braku u petini slučajeva nemaju decu, tri petine ima jedno dete a jedna petina ima dva deteta. Na pitanje o tome u kojoj godini svog života bi želeli da imaju decu, najčešće je navođena 30. godina života (24%), a potom 25. godina (19%). Relativno je malo ispitanika koji žele decu pre 25. godine života, takvih je svega 10%. Takođe je malo ispitanika koji žele decu tek kada zađu u četvrtu deceniju života, tj. u svojoj 31. i kasnijim godinama života – takvih je samo 7%. Ukupno uzev, roditeljske obaveze bi se najčešće prihvatile od 25 do 30 godine života – ukupno je 83% ispitanika svoju želju za decom smestilo u to životno doba. Trećina ispitanika nema zasebnu sobu već je deli sa još nekim od ukućana. Dve trećine ispitanika ima zasebnu sobu. Treba reći da ovaj podatak indicira “nakrivljenost” uzorka ka srednjim i višim društvenim slojevima, jer, izvesno je, da u opštoj populaciji nije situacija takva da dva od tri mlada čoveka imaju zasebnu sobu. Naši ispitanici najčešće žive u trosobnim ili dvosobnim stanovima, 13% ima još bolje uslove, dok 9% živi u jednosobnim stanovima. *** Istraživanje je izvedeno u saradnji Ministarstva prosvete i sporta Republike Srbije (Odsek za omladinu), Centra za proučavanje alternativa, i PRONI Instituta za socijalno obrazovanje, Švedska. Istraživanje je realizovao tim kojim je rukovodio dr Dragan Popadić, a u njemu su još učestvovali Srećko Mihailović i Nada Bogdanović. Intervjuisanje ispitanika obavila je terenska mreža Centra za proučavanje alternativa. 1
Empirijsko istraživanje o životu mladih u Srbiji 2002. godine deo je šireg regionalnog istraživanja koje je obuhvatilo nekoliko regiona bivše Jugoslavije: Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju, Hrvatsku, Bosansku federaciju, Republiku Srpsku i Distrikt Brčko. Istraživanje je organizovano zahvaljujući saradnji PRONI Instituta iz Švedske i Ministarstva prosvete i sporta Republike Srbije. Cilj regionalnog istraživanja bio je da se, istim upitnikom i u istom vremenskom periodu, utvrdi položaj mlade generacije u nekoliko zemalja obuhvaćenih Paktom za stabilnost, njihova očekivanja, interesovanja, vrednosti, da se dobijeni podaci međusobno uporede i da posluže za pravljenje što adekvatnije politike za mlade. Ministarstvo prosvete i sporta je za poslove realizacije projekta angažovalo Centar za proučavanje alternativa iz Beograda. Formiran je stručni tim u kojem su bili Dragan Popadić (rukovodilac), Srećko Mihailović i Nada Bogdanović. Mladi koji su predmet ispitivanja ove studije, a koji su u vreme ispitivanja (proleće 2002) bili uzrasta od 15 do 25 godina, rođeni su između 1977. i 1987. godine. To znači da su, u vreme raspada Jugoslavije i ratova, najstariji ispitanici imali 14 godina i i još uvek išli u osnovnu školu, a najmlađi su imali 4 godine. To, dalje, znači da se radi o "deci rata", ili "deci katastrofe", deci koja su odrastala u izrazito nepovoljnim uslovima. Ova generacija je 2001. godine ne samo izašla iz starog i ušla u novi milenijum, već je takođe izašla iz jednog autoritarnog poretka i perioda ispunjenog ratovima i stalnim ekonomskim propadanjem, u kojem je provela svoje detinjstvo i mladost, i ušla u period demokratske tranzicije koji je doneo sa sobom otvaranje prema svetu i nade u ekonomski prosperitet. Godinu i po dana življenja u takvom periodu pokazalo je da je došlo do boljitka u mnogim oblastima ali i da su bila nerealna očekivanja momentalnih promena, da je ostao niz problema i da su se oni pokazali teži nego što je to u prvi mah izgledalo. Čak i najmlađe ispitanike, rođene 1987. godine, istorija je već uspela da poduči koliko je realnost lako promenjiva, koliko večite istine mogu biti kratkotrajne i kako se društvene vrednosti lako preobrću. Živeli su u dve različite države, a u vreme pisanja ovog izveštaja nastaje i treća država čiji će državljani biti. Tri su predsednika Republike Srbije koja su mogli zapamtiti; jedan od njih je otet i nestao, druga dvojica su u zatvoru, optužena za ratne zločine. Čak i najmlađi ispitanici doživeli su pet ratova, i to da njihova država bude isključena iz svih međunarodnih institucija i u ratu sa najvećom vojnom silom na svetu. Ovo nabrajanje ne služi da bi se izdvojili bizarni kurioziteti, već da se bolje razume veoma specifičan kontekst u kojem su mladi odrasatali a koji je bitno odredio način na koji oni shvataju svet oko sebe i svoje mesto u njemu.
2
-"Kako si?" -"Nije loše, biće bolje..." Odgovor iz podnaslova je najsažetiji prikaz kako su mladi u našem istraživanju opisali svoju sadašnju situaciju i očekivanja od budućnosti. Svoje sadašnje stanje ispitanici najčešće opisuju kao "osrednje" - ovu formulaciju bira skoro polovina mladih. Generalno, mladi su više zadovoljni nego nezadovoljni svojim životom, pošto ga 38.6% vidi kao "dobar" ili "sjajan" a 17.7% kao "loš" ili "izrazito loš" (Grafikon 1). Ako ponuđene alternative bodujemo od 1 ("veoma loš") do 5 ("sjajan"), prosečna procena iznosi 3.23. Grafikon 1: Odgovori na pitanje: "Kako bi uopšteno okarakterisao/la svoj sadašnji život?" 44% 35%
14%
4%
3%
izrazito loš
loš
osrednji
dobar
sjajan
Sadašnji život vršnjaka u Zapadnoj Evropi ocenjuje se kao znatno bolji od života svog i svojih prijatelja. Samo 3.2% misli da mladi u Zapadnoj Evropi žive loše, a 25.3% ocenjuje njihov život kao sjajan, što je jedna trećina svih ocena (21.8% izjavilo je da ne zna kako mladi u Zapadnoj Evropi sada žive). Što se tiče očekivanja od budućnosti, većina mladih je optimistična, (Grafikon 2). Najčešći odgovor ovde nije da će im život biti "osrednji", već "dobar", a zanemarljiv broj (3.3%) očekuje da će im život biti loš, (Grafikon 2). Značajan procenat mladih (28%) ne može da proceni svoj život u budućnosti, i taj procenat je tim veći što je ocena sadašnjeg života lošija.
3
Grafikon 2: Odgovori na pitanje: "Kako bi uopšteno okarakterisao/la svoju budućnost?" 39%
28%
17% 12%
3% 0.30% izrazito loš
loš
osrednji
dobar
sjajan
ne zna
Kod pitanja o tome kakva budućnost po njihovom mišljenju čeka njihove vršnjake u Zapadnoj Evropi, dobijen je najveći procenat odgovora "ne znam" (35.4%) i najpozitivnije procene: ako bi se alternative bodovale od 1 do 5, prosečan skor bi bio M = 4.24. Manje od 2% predviđa da će život njihovih vršnjaka biti loš, a čak 24.3% svih prognoza je da će im život biti "sjajan". Grafikon 3: Procena života mladih u Zapadnoj Evropi u budućnosti izrazito loš 0.6% ne zna 35.4%
loš 1.2%
osrednji 4.8% dobar 33.6%
sjajan 24.3%
Najmlađa generacija (uzrasta 15-18 godina) je, uopšteno govoreći, najzadovoljnija. Oni najpozitivnije procenjuju svoj sadašnji život, najzadovoljniji su provođenjem slobodnog vremena, najviše očekuju od budućnosti, najmanje razmišljaju o odlasku u inostranstvo. Sa uzrastom se povećavaju kritičnost i pesimizam, a među starijim ispitanicima, posebno nezaposlene, koji su i objektivno u najtežem položaju, karakteriše briga za vlastitu budućnost i nisko samopouzdanje.
4
Vreme sporta i razonode je opet najpoželjnije Grupa pitanja odnosila se na to kako mladi provede slobodno vreme, ko su im uzori i kako bi najviše voleli da žive. Što se tiče odgovora na pitanje ko su im uzori, pada u oči velika nespremnost mladih da nekoga uopšte proglase uzorom - nikoga nije navelo čak 41% mladih, što je više nego u ranijim istraživanjima i što verovatno govori o krizi autoriteta u sadašnjem periodu. Od ukupno 1.943 dobijenih odgovora, 30% su ličnosti iz sveta estrade, 18% su sportisti, 19% ličnosti iz kulture i istorije, 9% iz politike, 6% iz privatnog života, 16% ostalo. Mladići su okrenuti sportu a devojke estradi. Čak 23% od onih mladića koji su dali neki odgovor (a mogli su da navedu tri imena) navelo je samo sportiste, dok je samo (3%) devojaka navelo samo sportiste. S druge strane, 37% od devojaka koje su dale neki odgovor navele su samo ličnosti sa estrade, u poređenju sa 11% mladića. U okviru ispitivanja preferencije životnih stilova, od mladih je traženo da za 8 različitih načina života koji su im opisani kažu koliko im takav život izgleda privlačan odnosno neprivlačan. Najpoželjnijom se pokazala utilitarna orijentacija, sadržana u opisu: "Baviti se nekim dobro plaćenim poslom koji će mi doneti puno para i potpunu materijalnu sigurnost. Obezbediti sebi bogat i udoban život.". Ovakav život bio je privlačan za čak 94% mladih a neprivlačan samo za 2%. Najmanje privlačan od ponuđenih stilova života bio je religijski, predstavljen opisom: ("Verovati u Boga i živeti u skladu sa učenjem svoje vere. U religiji pronaći mir i istinu u životu. Biti dobar vernik, poštovati verske praznike i verske običaje."). Ovakav život bio je privlačan za 37% mladih a neprivlačan za 36%. Privlačnost životnih stilova ( izražena ocenom koja se mogla kretati od 1 do 5) prikazana je u grafikonu 4:
5
Grafikon 4: Preferencije životnih stilova utilitaran
4.4% 3.8%
hedonistička
3.6%
altruistička
3.5%
saznajna prometejski aktivizam
3.4% 3.3%
popularnost moć religijska
3.1% 3.0%
Značajno je da uzrasnih razlika u preferencijama životnih stilova skoro da i nije bilo. Jedini trend povezan sa povećanjem uzrasta je konstantno opadanje popularnosti orijentacije na popularnost, i smanjena popularnost orijentacije na moć kod najstarijeg uzrasta. Razlike među polovima su značajnije od uzrasnih. Polna razlika nije postojala jedino u poželjnosti religijske orijentacije i prometejskog aktivizma. Devojke su u poređenju sa mladićima pokazale veću preferenciju altruističke i saznajne orijentacije a manju sklonost prema orijentaciji na popularnost, orijentaciji na moć, hedonističkoj i utilitarnoj orijentaciji. Svoje slobodno vreme mladi najčešće provode u druženju i uz televizor ili radio. Mladići se znatno češće bave sportom (86% mladića navode bavljenje sportom kao važan način provođenja slobodnog vremena naspram 53% devojaka) i kompjuterskim igricama, a devojke kućnim poslovima. Internet i noćni izlasci, međutim, podjednako su karakteristični za oba pola. Inače, elektronski mediji imaju važnu ulogu ne samo u organizovanju slobodnog vremena, već su i ubedljivo najznačajniji izvor informisanja. Iz ovih razloga, mediji su značajan faktor unifikacije mladih u pogledu njihovih stavova, očekivanja i vrednosti, a kao rezultat te unifikacije drugi faktori, kao što su porodična situacija, nivo obrazovanja ili mesto življenja, postaju manje značajni. S obzirom na veliki uticaj medija, razvijanje medijske pismenosti mladih trebalo bi da bude jedan od važnih ciljeva obrazovanja.
6
Mala podudarnost između verovanja i pridržavanja verskih propisa Pre petnaest godina, u istraživanju rađenom početkom 1985. godine na mladima od 15 do 27 godina, 5.3% mladih u Srbiji izjasnilo se da su religiozni. U našem istraživanju, otprilike je toliki procenat (8.3%) onih koji se ne smatraju vernikom i ne pridržavaju se verskih propisa. Svi ostali se ili izjašnjavaju kao vernici ili (što važi za 16% mladih) da se pridržavaju verskih propisa mada se ne smatraju vernikom. Onih čije je (ne)pridržavanje verskih propisa dosledno vlastitom verovanju odnosno neverovanju je najmanje - takvih je 16%, dok kod njih 28% postoji potpuna nedoslednost između verovanja i prakse (Tabela 1). Tabela 1: Odnos mladih prema veri % Vernik sam, redovno se pridržavam svih glavnih propisa vere Smatram se vernikom, uglavnom se pridržavam glavnih propisa Smatram se vernikom, pridržavam se propisa u posebnim prilikama Smatram se vernikom, ali se ne pridržavam propisa Ne smatram se vernikom, pridržavam se propisa zbog običaja Ne smatram se vernikom, ne pridržavam se verskih propisa
7.5 26.9 28.4 12.8 16.1 8.3
Velika većina mladih - njih 3/4 - izjašnjavaju se kao vernici. Međutim, na tvrdnjama koje izražavaju stavove prema crkvi i religiji, procenat onih koji izražavaju pozitivne stavove je manji (Tabela 2). Tako 41% smatra da crkva treba da ima veći uticaj u društvu, 50% se protivi mišljenju da crkvi ne treba omogućiti da ima veći uticaj na mlade. Tabela 2 : Prihvatanje tvrdnji iz skale religioznosti
Crkva treba da ima veći uticaj u društvu Bog postoji samo u ljudskoj mašti Kad ljudi ne bi verovali, svetom bi zavladao nemoral Čovek prvenstveno Bogu može da zahvali za svoj život i zdravlje Raj i pakao su izmišljene stvari koje služe crkvi da lakše vlada vernicima Treba onemogućiti crkvu da vrši uticaj na mlade
uopšte se ne slažem 11,2%
uglavnom se Neodlučan/ delimično se potpuno ne slažem na sam slažem se slažem 20,0% 27,5% 29,4% 12,0%
24,1% 8,1%
21,9% 10,5%
32,0% 27,8%
13,2% 33,3%
8,8% 20,3%
13,1%
14,7%
31,5%
24,9%
15,8%
19,8%
18,0%
37,1%
14,1%
10,9%
23,8%
25,6%
34,0%
11,0%
5,6%
7
Raširenost narkomanije, alkoholizma i pušenja Narkomanija se u Srbiji tretira kao ozbiljan društveni problem, ali postoje velika neslaganja među stručnjacima i u medijima koliko je sama pojava rasprostranjena. Uzrok tome je što, s jedne strane utisak koji stvaraju mediji neprestano varira jer se prikazi stanja kao krajnje alarmantnog smenjuju sa dugim periodima ćutanja o problemu, a s druge strane što je do takvog podatka teško doći sa većom pouzdanošću. Sudeći po odgovorima naših ispitanika, kojima je bila zagarantovana anonimnost, narkomanija, srećom, nije uzela onolike razmere koliko u nekim razvijenim zemljama Zapada. Neki od narkotika su retko prisutni među mladima - probalo ih je manje od 1-2% mladih. To se odnosi na LSD, kokain, krek, metadon, heroin, amfetamin i anaboličke steroide. Ekstazi i hašiš su nešto prisutniji - probalo ih je 4-6% mladih. Jedini narkotik koji je u većoj upotrebi je marihuana - nju je probao skoro svaki četvrti ispitanik (22.4%). U daljoj analizi zadržali smo se na korišćenju marihuane i nastojali smo da utvrdimo u kojim kategorijama mladih je upotreba marihuane češća. Najpre, mladići uzimaju marihuanu značajno češće od devojaka - dok 31% mladića izjavljuje da je probalo marihuanu, to priznaje 14% devojaka. Pokazuje se da je uzimanje marihuane najčešće u Beogradu (uzelo ju je 32% mladih), pa u Vojvodini (24%), a najređe u užoj Srbiji (17%). S obzirom na uzrast, najmanje uzimaju marihuanu oni mlađi od 18 godina, ali i među njima ima 15% onih koji su je bar jednom probali. Među starijim od 18 godina nije utvrđeno da sa povećanjem uzrasta dolazi do češćeg korišćenja marihuane (Tabela 3). Tabela 3: Uzimanje marihuane i uzrast
marihuana
nikad probao/la sam samo jedanput dva ili vise puta
15-18 god. 84.5% 9.5%
uzrast 19-21 god. 72.7% 14%
22-25 god. 73.4% 11.1%
Ukupno 77.6% 11.3%
6%
13.3%
15.5%
11.1%
Što se zanimanja tiče, korišćenje marihuane najrasprostranjenije je među studentima - 36%. Ako ukrstimo kategorije u kojima je upotreba marihuane češća, naći ćemo da među studentima muškog pola u Beogradu samo 46.7%, dakle nešto manje od polovine, nije nikad probalo marihuanu. Pušenje je u našoj sredini prilično uobičajeno i rasprostranjeno među svim segmentima stanovništva. Pušenje se među mladima obično uzima kao znak zrelosti i nezavisnosti, a ne postoji uzrasna granica ispod koje bi kupovanje cigareta bilo zabranjeno, pa sve to doprinosi rasprostranjenosti pušenja među mladima. Prema podacima našeg istraživanja, među mladima 8
uzrasta od 15 do 25 godina manje od polovine uopšte ne puši, a čak svaki treći puši redovno. Na uzrastu 15-18 godina njih oko 2/3 (65%) ne puši a njih 15% smatra se već redovnim pušačima. Na starijim uzrastima ima oko 1/3 nepušača, dok skoro polovina mladih spada u redovne pušače (Tabela 4). Tabela 4: Pušenje i uzrast 15-18 god. 65.4%
uzrast 19-21 god. 34.9%
22-25 god. 34.6%
ukupno 47%
povremeno zapalim cigaretu
19.5%
20.6%
15.1%
18.5%
da, redovno
15.1%
44.5%
50.3%
34.5%
ne da li pušite
Pušenje je nešto rasprostranjenije među mladićima, i među njima je pravilo da oni koji puše budu redovni pušači: kao što se vidi na Grafikonu 5, 41,6% mladića su nepušači, 17,3% su povremeni a 41,1% redovni pušači, dok među devojkama ima 52,6% nepušača, povremeno puši19,7% a redovno 27,7%. Grafikon 5: Pušenje i pol 52% 42%
41%
28%
17%
20%
muski pol ženski pol ne
povremeno zapali
da, redovno
U celini posmatrano, konzumiranje alkohola je veoma rasprostranjeno među mladima (Grafikon 6): samo jedna trećina njih uopšte ne pije. Ali, sudeći po tome što, od onih koji piju, njih 76% piju jednom mesečno ili ređe, pijenje alkohola izgleda da je vezano za posebne prilike (proslave, izlaske...) i daleko od toga da je svakodnevna pojava.
9
Grafikon 6: Rasprostranjenost upotrebe alkohola među mladima
skoro svakodnevno
dva ili više puta nedeljno
jednom nedeljno
najviše jednom mesečno
1.8%
4.8%
9.6%
14.8%
37.8%
ponekad (samo nekoliko puta godišnje)
nikada
31.2%
Konzumiranje alkohola je izraženije na starijim uzrastima i češće kod mladića nego kod devojaka (dok svaki peti mladić ne pije, među devojkama uopšte ne pije skoro polovina - njih 43%). S obzirom na uzrast, indikativno je da i na najmlađem uzrastu, 15-godišnjacima, samo 55% dečaka i 74% devojčica nije nikad probalo alkohol. Među devojkama je izuzetno retko relativno redovno pijenje alkohola - bar jednom nedeljno. Među mladićima, međutim, već na uzrastu od 18 godina broj onih koji uzimaju alkohol bar jednom nedeljno ili češće prelazi 25%., ali taj procenat se ne povećava drastično na starijim uzrastima. S obzirom na kategoriju zanimanja, konzumiranje alkohola je otprilike podjednako rasprostranjeno među zaposlenim, nezaposlenim i studentima. I alkohol, i pušenje i lake droge češće su među mladićima nego među devojkama. Dok je marihuana najrasprostranjenija među studentskom populacijom, a pušenje rasprostranjenije među zaposlenim i nezaposlenim nego među studentima, alkohol je podjednako rasprostranjen u sve ove tri kategorije. To, međutim, ne znači da upotreba jedne od ovih supstanci znači manju sklonost ka upotrebi ostalih. Naprotiv, postoji visoka korelacija između korišćenja ovih supstanci Upotrebi ovih supstanci sklonije su osobe koje svoj sadašnji život opisuju kao lošiji i, u manjoj meri, osobe sa nižim samopoštovanjem. Najpoželjnija su zanimanja uz koja ide dobra zarada a potom ona koja su interesantna U samom vrhu rang liste najpoželjnijih zanimanja našla se želja da se bude poslovni čovek/žena – čak za 44% ispitanika to je jedan od tri najpoželjnija posla. Na drugom mestu je želja da se bude preduzetnik – 21% ispitanika smatra to jednim od tri najpoželjnija zanimanja. Isti status ima i želja da se bude turistički radnik/ca. 10
Na četvrtom mestu je želja da se bude sportista – to je mišljenje 19% ispitanika, a odmah za tim je želja da se bude novinar. Na šestom mestu su bankari – 13%. Sedmo, osmo i deveto mesto, sa po 11% glasova, dele univerzitetski profesori, državni službenici i lekari (inače, nekada najomiljenija profesija). Na desetom mestu, sa deset posto glasova, nalaze se medicinski radnici – fizioterpeut i sl. Jedanaesto, dvanaesto i trinaesto mesto dele želje da se bude naučnik, prodavac i nastavnik – svaka od ovih profesija dobila je po 9% glasova. Policajci, vojnici i vatrogasci sa 7% glasova, radnici sa 6%, političari i socijalni radnici sa po 5% i poljoprivrednici sa 3% glasova – nalaze se na poslednjih pet mesta. Trećina ispitanika ostvarivanju svojih želja daje polovične šanse, 29% ocenjuje šanse kao male, za četvrtinu ispitanika šanse da im se ostvare želje su velike, a svaki deveti ispitanik vidi punu izvesnost u ostvarivanju profesionalnih želja (Grafikon 7). Grafikon 7: Procena verovatnoće dobijanja željenog posla 40%
35 30%
24 20% 19
10%
11
10
0 0 -1 %
25%
50%
75%
99%
šans e za p os a o
Na planu profesionalnih aspiracija vidljiva je izrazita prevaga veoma nerealnih želja (poslovni čovek, biznismen, bankar), kao i izrazito opadanje ugleda slobodnih profesija – što između ostalog, govori i o slabom radu na planu profesionalne orijentacije, a tu se nešto može i mora činiti.
11
Dugo ostajanje u kratkim pantalonama Naši ispitanici retko žive sami, najčešće se živi u domaćinstvima sa roditeljima, a potom sa roditeljima i bratom ili sestrom. Osamostaljivanje u odnosu na roditelje je vrlo retko. Samostalno, tj. bez roditelja živi 9% muškaraca od 16 pa zaključno sa 25 godina, a odvojeno od roditelja (računajući i udaju) živi 14% ženskih ispitanika iste dobi. Na uzrastima mlađim od 18 godina svi ispitanici žive sa svojim roditeljima, u potpunim ili nepotpunim porodicama, ali i na najstarijim uzrastima, od 22 do 25 godina, tek približno svaki peti ispitanik ne živi sa svojim roditeljima. I dok se zavisnost od roditelja na neki način podrazumeva za vreme školovanja, ona se nastavlja i u periodu nezaposlenosti pa i onda kad se mladi ljudi zaposle. Ove nalaze treba staviti u kontekst jednog drugog nalaza po kojem bi tek petina ispitanika izabrala život (naravno, kada bi mogla da bira) sa roditeljima, dok bi čak četiri petine želelo da živi samostalno i u sopstvenom stanu (Grafikon 8). Grafikon 8: Preferiranje načina života sa roditeljima 21%
odvojeno u svom stanu 79%
Očito je dakle, da je život sa roditeljima stvar iznudice a ne plod obostrane želje. “Produženo detinjstvo” najčešće je stvar nužde. O posledicama na emocionalnom i na drugim planovima ne vredi ni govoriti. Samostalnost se obično vezuje sa finansijskom samostalnošću, sa “svojom teritorijom”, sa odvojenošću od roditelja, a ne samo izdvojenošću svog prostora u “zajedničkom stanu”. Dakle, imati dovoljno novaca za život, imati svoj stan (bilo da je u svojini, bilo da je iznajmljen). Ovakvo shvaćena samostalnost obično se smatra jednim od nužnih preduslova za ulazak u brak i formiranje porodice. Ako nema te samostalnosti, onda se brak i deca “odlažu”, sve češće u nedogled! Produžen život sa roditeljima svakako da vodi otežanom osamostaljivanju, ali, uz ovaj negativan efekat, takav način života pokazuje i svoje dobre strane, naročito u vremenima društvenih kriza kada porodica ima funkciju da amortizuje negativne društvene uticaje i kada na sebe preuzima 12
i one funkcije koje bi trebalo da vrše druge društvene institucije. Pokazuje se da mladi u veoma velikom procentu mogu da računaju na brigu i zaštitu porodice i da se porodica pokazuje kao kohezivna i suportivna primarna grupa. Ne samo što veoma mali broj mladih opisuje odnose u svojoj porodici kao hladne, bez ogovarajuće materijalne i emotivne podrške, već istovremeno porodični odnosi nisu posebno restriktivni (Tabela 5). Tabela 5: Pokazatelji roditeljske podrške i kontrole Moji roditelji mi pružaju toplinu i pažnju Moji roditelji mi pružaju podršku Moji roditelji su spremni da mi novačano pomognu Moji roditelji/rodjaci mi odredjuju pravila ponašanja
skoro uvek 68.9% 67.8%
ponekad 26.5% 27.1%
skoro nikada 4.6% 5.1%
62.2%
30.4%
7.4%
10.7%
39.4%
49.9%
Školovanje iznad svega Među najvažnije nalaze ovog istraživanja svakako treba ubrojiti izrazitu dominaciju završetka školovanja kao životnog cilja u ovom dobu – tri četvrtine ispitanika stavlja ovaj cilj na prvo mesto (prosečni rang je 1,69). Daleko iza ovog cilja nalazimo zapošljavanje kao prioritetni cilj za 12% ispitanika (2,21 je prosečni rang ovog cilja). Na trećem mestu je rešavanje stambenog pitanja, ovaj cilj je na prvo mesto stavilo 6% ispitanika (prosečni rang je 2,97). I na poslednja dva mesta su ciljevi koje je izabralo po četiri posto ispitanika – formiranje porodice. Završetak školovanja navodi omladina kao prioritetni cilj bez obzira da li trenutno uči ili je nezaposlena ili je zaposlena. U stvari, kod omladine u procesu školovanja (osnovci, srednjoškolci i studenti) ovaj cilj kao prioritetan navodi oko 85% ispitanika. Kod nezaposlenih (55%) i zaposlenih (59%) mladih ljudi završavanje školovanja je takođe na prvom mestu ali sa znatno manje glasova. Tri petine ispitanika želi da nastavi školovanje, jedna četvrtina bi želela da odmah nađe posao, dok ostali već nešto rade. Među osnovcima bi 10% – kada bi moglo – što pre pronašlo neki posao (skrećemo pažnju da to ne znači i zaposlenje), među srednjoškolcima je takvih 16%, a među studentima – 17% (ostali, dopuna do 100% u svakoj kategoriji – želi da nastavi školovanje). Kod zaposlenih pored onih koji žele da nastave da rade nalazi se i 30% onih koji bi, kada bi mogli, nastavili školovanje. Nezaposleni su razdeljeni između traženja posla i želje da nastave školovanje: dve trećine traži posao što je pre moguće, jedna četvrtina bi želela da nastavi školovanje, a 7% u stvari već nešto radi (“na crno”) i samo je fiktivno na spisku nezaposlenih. Ostaje itekako veliko pitanje, pitanje dostupnosti školovanja. Pogotovu za one koji su jednom izašli iz njega. 13
Želja za odlaskom u beli svet Trećina ispitanika svoju budućnost vezuje (planira) za neko preseljavanje, trećina bi ostala u sadašnjem mestu življenja, a trećina – ne zna ili ne razmišlja o tome. Od ukupnog broja onih koji budućnost vezuje za seobu, 52% ima na umu inostranstvo, 35% misli na selidbu unutar zemlje, a 13% se ne izjašnjava o tome gde bi se selilo, ali selidbu vidi kao izvesnu. Ukupno 18% ispitanika planira odlazak u inostranstvo, a na nivou želja (“Kada bi mogao/la da biraš gde da živiš, gde bi to bilo”?) taj postotak je povećan čak na 40%, dok bi čak 54% napustilo Srbiju kada bi im se ukazala prilika. Dakle, jedna šestina planira odlazak u inostranstvo, dve petine želi da ode, a nešto više od polovine bi iskoristilo priliku ako bi je imali – i napustilo Srbiju. Od svih destinacija 62% se odnosi na Evropu, potom sledi Amerika i Kanada sa 18% i Australija i Novi Zeland sa 8%… Najčešće navođen razlog za napuštanje Srbije je nizak životni standard - 30%, potom sledi neviđenje perspektive, 15% i sigurniji života “napolju”, 14%. Nije zanemarljiv ni postotak onih koji bi otišli zbog školovanja, 11% i zbog posla, 9% (Grafikon 9). Pitanje je da li nešto treba činiti protiv ovakve orijentacije mladih ljudi, a ako treba šta bi to bilo! Grafikon 9: Razlozi spremnosti napuštanja Srbije ovde nema perspektivu 15.3% zbog sigurnog života 15.0%
dalje školovanje 11.0%
politički razlozi 1.0% ne bih napustio Srbiju 17.7% zbog nezaposlenosti 9.0%
nizak standard 31.0%
Šta reći o zemlji koju bi, ako bi mu se ukazala prilika, napustio svaki drugi mladi čovek između 16 i 25 godina. Nikakva uteha nije to što je stanje pre deset godina bilo još gore, tada je od troje njih dvoje želelo da ode!
14
Kako nacion vidi omladina socijalizovana u doba nacionalizma Naši ispitanici svoju vezanost za naciju kojoj pripadaju u 30% slučajeva ocenjuju kao jaku, a sličan je intenzitet povezanosti sa Srbijom (28%), kao i sa religijom i mestom u kojem ispitanik živi (po 26%). Prilično je slabija vezanost za Jugoslaviju (14%) i Evropu (11%). Svugde, u stvari, dominira umerena vezanost i ona se kreće između 41% i 47%. Može se reći da je u svim slučajevima osećaj identiteta natpolovično raširen, s tim što on u slučaju Evrope i Jugoslavije obuhvata 54, odnosno 55% ispitanika, a u ostalim slučajevima se kreće između 70 i 77%. Etnička distanca, merena pomoću negativnog ili pozitivnog mišljenja o drugim narodima, pokazuje dominaciju neodlučnog odnosa i nemogućnosti opredeljenja. U stvari, odgovori su distribuirani veoma pravilno (normalna kriva – 1:3:1) – kod 21% ispitanika prevladava povoljno mišljenje o drugim narodima, a kod isto tolikog broja prevladava nepovoljno mišljenje (ostali su “u sredini” ili ne znaju). Naravno, drukčija je slika kada se pogleda odnos prema konkretnim narodima. Evo rang liste prema postotku povoljnih odnosno nepovoljnih mišljenja (Tabela 6): Tabela 6: Mišljenje o pojedinim narodima Mišljenje o... Srbima Makedoncima Rusima Crnogorcima Nemcima Mađarima Jevrejima Amerikancima Romima Hrvatima Bošnjacima/Muslimanima Albancima
veoma nepovoljn o 1.8% 2.1% 3.5% 4.7% 6.6% 3.9% 5.5% 15.3% 10% 17.9% 19.4% 40.7%
uglavnom neodlučan uglavnom veoma nepovoljn povoljno povoljno o 4.8% 10.8% 40.3% 35.5% 5.2% 27.6% 44% 9.5% 7.1% 28% 40.5% 10.2% 13.1% 26.5% 37.7% 9.8% 11.7% 30.1% 33.9% 7.3% 8.8% 34.7% 32.3% 5.3% 7.8% 38.6% 27.5% 4.9% 23.2% 25.6% 21.5% 5.2% 17.7% 36.1% 21.6% 3.5% 22% 29.7% 18.2% 2.8% 24.1% 31.2% 11.3% 2.5% 25.7% 17.4% 3.8% 1%
ne zna 6.8% 11.5% 10.7% 8.1% 10.4% 15% 15.7% 9.3% 11% 9.5% 11.5% 11.4%
Ispitanicima smo ponudili i šest tvrdnji sa molbom da kažu koliko se sa njima slažu a koliko ne slažu. Tvrdnju: “Za svaku naciju je neophodno da bude otvorena prema svetu i uticaju drugih kultura”, podržalo je čak 74% ispitanika, dok je obratno formulisanu: “Otvorenost prema svetu donosi svakoj naciji više štete nego koristi”, odbacilo 58% ispitanika. Tvrdnje: “Čovečanstvo treba da postavi sebi za cilj ukidanje podele na nacije” i “Bolje je biti građanin sveta nego pripadati određenoj naciji”, gotovo podjednak broj ispitanika podržava i ostaje neutralan prema njima, a nešto manji postotak odbacuje (39-37-24% u slučaju prve i 36-36-28% u slučaju druge tvrdnje). 15
Pronacionalna orijentacija podržana je preko nešto češćeg prihvatanja (43 prema 37%) tvrdnje “Najvažnija stvar koju deca treba da nauče u školama jeste da vole svoju naciju”, i prihvatanje tvrdnje (sa minimalnom razlikom – 41 prema 38%), “Prema drugim nacijama treba uvek biti oprezan i suzdržan, čak i kad su nam prijatelji”. Reagovanja na navedenih šest tvrdnji uslovno možemo tretirati kao skalu koja kao takva uprosečava etnocentričke stavove kao i stavove nacionalne otvorenosti. Ako je to tako, onda kod 11% ispitanika nalazimo etnocentričke stavove, a kod 41% nalazimo na nacionalnu otvorenost, tj. odsustvo etnocentrizma, dok su čak u slučaju gotovo polovine ispitanika (48%) pomešani stavovi koje svedoče o nacionalnoj otvorenosti i oni koji govore o nacionalnoj zatvorenosti. Niska zainteresovanost za politiku Mladi ljudi su više nezadovoljni nego što su nezadovoljni, ali nisu u većem broju aktivistički nastrojeni. Na pitanje: «Kako se obično osećaš kada razmišljaš o školi i studijama«, dobijeni su odgovori koje možemo podeliti na osećanja »pozitivne energije (zadovoljno, uzbuđeno i ponosno), na osećanja »negativne energije« (zabrinuto, nikako, iznervirano i tužno). Prva karakterišu 37% a druga 56% ispitanika. Aktivizam mladih može se staviti i naspram ocene o pravcu kojim ide naša zemlja. Nešto češće se “put kojim idemo” ocenjuje lošim (37%), nego dobrim (29%), pri čemu veliki broj mladih ljudi nije u stanju da oceni taj put – čak trećina ispitanika (34%) kaže da ne zna ili da ne razmišlja o tome (Grafikon 10). Grafikon 10: Odgovori na pitanje: "Uopšte uzev, da li stvari u našoj zemlji idu u dobrom ili lošem pravcu?" u lošem pravcu 36.8%
ne zna 33.9%
u dobrom pravcu 29.3%
Dakle, ako su mladi više nezadovoljni nego zadovoljni svojom ličnom situacijom i ako put kojim zemlja ide češće vide kao loš nego kao dobar – kakav je onda, njihov odnos prema aktivizmu, koliko su zainteresovani za politiku i koliko su, uopšte uzev, politički angažovani? 16
Na vrednosnom planu omladina je aktivistički nastrojena. Sumiranjem reagovanja (slaganje/ne slaganje) sa šest tvrdnji o aktivizmu/pasivizmu dobili smo podatke prema kojima je 20% ispitanika aktivistički orijentisano, 38% je pretežno aktivistički, 29% ima pomešane stavove o vrednosti aktiviteta i pasivnosti, 12% je pretežno pasivno usmereno, a tek 1% je pasivno. Dakle, aktivizam naspram pasivizma javlja se u proporciji 58 prema 13% (ili, četiri prema jedan), uz pomenutih 29% kod kojih se ove dve orijentacije mešaju ili se pojavljuju tek u rudimentu. – Među pokazateljima aktivizma najčešće (68% prema 21%) je taj naboj iskazivan preko odbacivanja tvrdnje: “Ne trudim se da postignem mnogo u životu, jer život može biti lep i bez većih ambicija”. Na drugoj strani, aktivizam je slabije prolazio kada je trebalo da se ispitanici izjasne o tvrdnji: “Volim miran i povučen život koji ne traži od mene da se mnogo uznemiravam i naprežem”, koju je prihvatalo 34% a odbacivalo 51% ispitanika. Na sličnu reakciju (31% prihvatanja prema 50% odbijanja) nailazila je i tvrdnja: “Mislim da su srećniji ljudi koji prepuštaju da se stvari razvijaju same od sebe nego oni koji stalno nastoje da nešto izmene i usmere”. Na drugoj strani, omladina je više nezainteresovana nego što je zainteresovana za politiku, iako nije velika razlika u obimu ove dve grupe mladih ljudi (56 prema 44%). Po svemu sudeći, na kraju se stvari svode na pitanje okvira koji omogućavaju aktivizam i kojima se on može upražnjavati, tj. na pitanje formi ostvarivanja promena prema kojima je omladina očito usmerena, sudeći prema navedenim podacima. Ispitivali smo samo odnos prema jednom od okvira, prema političkim strankama. One ne privlače mlade ljude – tek 4% mladih je u članstvu političkih stranaka, 10% ima nekih simpatija prema nekoj stranci, 13% ima neku stranku koja im je bliža od ostalih, dok čak 56% izjavljuje da ga ni malo ne privlači nijedna stranka ili da ima odbojan odnos prema njima. Ukupno uzev, možemo tvrditi da je u ravni vrednosti, aktivizam izuzetno prihvaćen,. Može se reći da kod mladih ljudi za njim postoji i potreba, ali da je on manje okrenut ka sferi politike, a unutar nje još manje ka politilčkim strankama kao organizacijskom okviru za praktikovanje aktivizma. Sve u svemu omladina aktivizmu kaže DA, ali ne zna GDE i KAKO! Veliki problemi su otvoreni ovim raskorakom (za neke mlade to je ambis u koji su upali) između želje za aktivizmom i nemogućnosti da se ta želja ostvari. Pitanje usmerenja aktivizma ka određenim sadržajima i pitanje formi u kojima će se ostvarivati, nije samo usko omladinsko pitanje, već i (u većoj meri) važno društveno pitanje! Omladina i društvo Mladi obuhvaćeni ovim istraživanjem predstavljali su prilično šarolik konglomerat: uzrasni raspon među njima iznosio je deset godina, neki su još bili osnovnoškolci a neki već završili 17
fakultete, neki su živeli sa roditeljima a neki su već imali svoju porodicu. S obzirom na toliku raznovrsnost, može se zaključiti da su se u oblastima na koja su se odnosila naša pitanja mladi pokazali kao prilično homogena grupacija. I tamo gde su postojale razlike u odgovorima između različitih kategorija mladih, te razlike po pravilu nisu prelazile iznos od 10-15%. Pripadnost nekim kategorijama za koje smo očekivali da će igrati značajniju ulogu pokazala se kao nebitna. Tako, etnička pripadnost (Srbi četiri petine - ne-Srbi jedna petina) nije bila značajna, mada se moglo pretpostaviti da će zbog vremenske i prostorne blizine etničkih ratova koji su vođeni, i zbog izražene nacionalističke propagande u prošlosti, pripadnici etničkih manjina pokazivati manje zadovoljstva sadašnjim stanjem, više zabrinutosti za budućnost i manje samopouzdanja i izraženiju želju za napuštanjem zemlje, ali takve razlike nisu nađene. Globalno uzev, nemoguće su znatnije promene položaja omladine bez opštih promena na bolje u celom društvu. Položaj omladine je s jedne strane rezultat stanja u društvu, a s druge strane samo manjim delom može da se popravi a da to nije tek puka posledica nekih opštijih trendova. Otuda je indikator odnosa društva prema omladini: ne/postojanje sistematskih mera kojima bi se radilo na poboljšanju položaja omladine. A potom i efikasnost tih mera. Ključni problem omladine je njena visoka nezaposlenost. Šta društvo radi na planu rešavanja ovog problema ili barem na zaštiti nezaposlenih. Malo ili veoma malo, a i ono čime se štite nezaposleni ne važi za omladinu ukoliko nije već bila u radnom odnosu pa izgubila radno mesto. U nas se ne štite nezaposleni već (koliko-toliko) oni koji su izgubili posao. Pitanje je međutim koliko se ovde i šta može učiniti bez promena u tipu i intenzitetu društvenog razvoja. Koliko je položaj omladine puka posledica opštedruštvenog stanja vidi se na primeru profesionalnih aspiracija omladine. Omladina danas želi profitabilna zanimanja - poslovni čovek, preduzetnik, a tu su negde i bankari (iako je prilično svesna nerealnosti tih želja). S druge strane, opada ranija naklonost prema ranije uglednim zanimanjima, npr. prema slobodnim profesijama. Aktuelni status pojedinih profesija direktno se prenosi u sferu profesionalnih aspiracija omladine. Iluzorno je očekivati da će omladina pokazivati aspiracije prema zanimanjima čiji je ugled i društvena moć u celini, u opadanju ili se već približila ništici. Ta diskrepancija između želja i stvarnosti ogleda se i u tome što četvrtina učenika i studenata izjavljuje da bi radije učila nešto drugo, a ne ono što su započeli. Razlika između želja i stvarnosti još je izrazitija u slučaju zaposlenih kod kojih je gotovo izjednačen broj onih koji vole ono što rade i broj onih koji bi radije radili nešto drugo. Međutim, izvesna indolentnost društva prema omladini vidi se i na nivou problema koji nisu teško rešivi. Pogledajmo to na primeru dostupnosti kompjutera mladim ljudima. Frapantna je činjenica da je velikom broju školske omladine kompjuter nedostupna sprava - kompjuter upotrebljava tek nešto više od polovine ispitanika – 54%. Od ukupnog broja učenika završnih 18
razreda osnovne škole mogućnost upotrebe kompjutera u samoj školi ima samo 19% učenika, u srednjoj školi – samo 31%, na fakultetu – samo 45%, a na poslu, od ukupnog broja zaposlenih mladih ljudi samo 17%. Ovi podaci indiciraju ne samo aktuelnu već i buduću tehnološku nepismenost što će se odraziti kako na budućnost mladih ljudi tako i na budućnost samog društva. Ima pitanja koja su istovremeno i omladinski i društveni problemi, pa i prema njima društvo pokazuje znatnu indolentnost. Najadekvatniji primer je pitanje niskog nataliteta, pa i kasnog odlučivanja o deci. Pre svega treba reći da se među omladinom do 25 godina svega 8% nalazi u braku (dok je 1% razvedeno). Mladi ljudi u braku u petini slučajeva nemaju decu, tri petine ima jedno dete a jedna petina ima dva deteta. Na pitanje o tome u kojoj godini svog života bi želeli da imaju decu, najčešće je navođena 30. godina života (24%), a potom 25. godina (19%). Relativno je malo ispitanika koji žele decu pre 25. godine života, takvih je svega 10%. Takođe je malo ispitanika koji žele decu tek kada zađu u četvrtu deceniju života, tj. u svojoj 31. i kasnijim godinama života – takvih je samo 7%. Ukupno uzev, roditeljske obaveze bi se najčešće prihvatile od 25 do 30 godine života – ukupno je 83% ispitanika svoju želju za decom smestilo u to životno doba. Ovde ne treba ni govoriti da objektivno gledano kada se pređe 25. godina života želja za decom postepeno opada, te da je i ovo odlaganje jedan od razloga koji dovodi do pada nataliteta. – O društvenim merama na ovom planu, u ravni ozbiljnog govora, ne može biti reči!
X
X
X
Naravno, ovo su početni nalazi koji zahtevaju dalja objašnjenja. Neki od nalaza mogu da deluju iznenađujuće, neki protivrečno drugima, neke smo očekivali - ali svi oni su tek delići mozaika koji još ne prepoznajemo kao celinu. Taj deo posla predstoji u velikom istraživanju omladine koje je već započeo Centar za proučavanje alternativa, pod nazivom: Potonuti ili plivati u talasima tranzicije. Od žrtvovane generacije krajem osamdesetih i u devedesetim, do generacije koja uči da pliva početkom novog veka. Mišljenje koje delimo je da ovo prvo nacionalno istraživanje omladine može poslužiti kao osnova za dalji rad na formulisanju nacionalne strategije i politike za omladinu, što je planirano u Ministarstvu prosvete i sporta Republike Srbije kao jedan od prioriteta za 2003. godinu. Početni koncept ovog istraživanja je proširen tako da je ovo istraživanje postavljeno kao probno istraživanje gorepomenutog višegodišnjeg projekta o omladini, pre svega zahvaljujući finansijskoj pomoći Pax Christi, Holandija i Freedom House.
19