Filozofija Ekonomije - Iii Deo.docx

FILOZOFIJA EKONOMIJE – III DEO 1. EKONOMIJA I METODOLOGIJA (15-19) Ekonomisti najčešće upotrebu modela opravdavaju vrlo neodređenim izjavama poput Bauomolove – to je irealan, ali koristan model. Prema Čikaškoj metodologiji, model mora biti koristan za predviđanje ekonomskih pojava. Prema Miltonu Fridmanu predviđanje predstavlja jedini cilj ekonomske nauke, a postizanje tog cilja opravdava svako sredstvo, uključujući i korišćenje izrazito irealnih modela ili idealiziranih modela. Predviđanje je važan uslov u društvenim naukama, koje su bile oštro kritikovane zbog njihove nesposobnosti da predvide velike događaje poput Velike Depresije ili pad Sovjetskog Saveza. Postavlja se pitanje da li je predviđanje jedina svrha nauke? I možemo li se zadovoljiti bilo kojom vrstom predviđanja ili su neka važnija od drugih? Jedna vrsta predviđanja ima posebno obeležje: predviđanje posledica intervencije ekonomske politike. Ekonomista se ne ograničava na pasivno predviđanje svega što će se dogoditi u budućnosti, već predlaže korake kojima se mogu sprečiti ili izazvati neki događaji. Uzročnost je posebno važna jer samo model koji sadrži uzročno-posledične veze, može dati bitne rezultate za ekonomsku politiku. Modeli, umetnost i predviđanja, izazivaju usko povezana metodološka pitanja o kojima se raspravlja u filozofiji ekonomije. Filozofija ekonomije suočava se sa problemima koji imaju veliku važnost za sve nas. Npr. loša reforma može voditi u nezaposlenost ili bedu svih društvenih slojeva. Ekonomska teorija, dakle, najviše utiče na naš svakodneni život. Vrlo često teorije predlažu pogrešne reforme. Mi krivimo političare za sve te katastrofe, i to je delimično ispravno, jer imaju odgovornost za ek.politiku i oni su često pod uticajem loših naučnika ili onih naučnika koji su se oslanjali na druš. nauku svog vremena – koja je bila loša. 2. DVA PROBLEMA INDUKCIJE (21-33) Velikoj naučnoj revoluciji su doprineli Tycho Brahe, Johan Kepler, Galileo Galilej, Isak Njutn itd. Dva shvatanja za informacionu osnovu nauke: empirizam, a sa druge strane, slediti političke stavove i verske dogme. Empirizam se suprotstavlja ideji da nauka treba biti utemeljena na čistoj intuiciji ili metafizičkim principima. Induktivni postupak se suočava sa 2 problema: logičnim i praktičnim. Praktični problem indukcije, proizilazi iz činjenice da ne postoji mnogo empirijskih pravilnosti, koje se mogu nazvati naučnim zakonima. Ovaj problem je posebno izražen u ekonomiji: Npr. mnogi nastoje da svakodnevno predvide cene deonica na berzi. Kada bi nekom to uspelo, bio bi neizmerno bogat. Problem je u tome što se te cene ne kreću po pravilnim putanjama, nekad rastu, nekad padaju itd. Postavlja se pitanje da li se može predvideti šta će se dogoditi sutra na osnovu onoga što se dogodilo juče? Teško, jer ne moramo predviđati buduću vrednost neke ekonomske varijable koristeći njene prošle vrednosti, možemo koristiti i druge informacije. Zbog čega postoji manjak pravilnosti ili zakonitosti povezivanja? Prvi odgovor je možda taj da je ekonomija nauka koja je potpuno različita od fizike, ljudska bića ne slede univerzalne zakone. A drugi odgovor proizilazi iz pretpostavke da postoje ekonomski zakoni, a s obzirom na to da se uslovi u kojima oni deluju, konstantno menjaju, ti zakoni ne mogu delovati uvek na isti način. Džon Stjuart Mil je bio jedan od najvećih intelektualaca 19. Veka, filozof, logičar, ekonomista. Najveći doprinos ekonomskoj teoriji su Načela političke ekonomije iz 1848 koja pripada klasičnoj ekonomiji. Mil polazi od tvrdnje da u društvenim naukama nije moguće izvršiti kontrolisane eksperimente.

U naukama koje koriste eksperimentalnu metodu, možemo upoređivati ono što se događa kada se samo 1 faktor promeni po izboru eksperimentatora. Tako se posledica može pripisati tom faktoru. Zbog tog ograničenja, nije moguće iz posledica proceniti koji su uzroci doveli do njih. Problem po Milu je taj što se svet nama čini zamršenijim jer ne posedujemo celokupnu sliku situacije u kojoj se nalazimo (praktični problem). Taj praktični problem dugo je u našim fizičkim i spoznajnim ograničenjima. Russelovo pile (primer). David Hjum je ukazao na problem indukcije – logički problem. Npr. otkrili smo snažnu korelaciju između 2 ekonomske varijable-kako ćemo znati da će ona opstati u budućnosti? Ne možemo biti sigurni. Zar verujemo da će prirodni zakoni u budućnosti uvek vredeti? Mi verujemo u postojanost prirodnih zakona i da će svet funkcionisati onako kako je do sada. Priroda je postojana-zakon gravitacije važi i za pet minuta-ako skočim kroz prozor umreću-bolje da siđem liftom. Iz događaja A sledi događaj B. Da bi smo dokazali indukciju na nivou naučnih zakona, koristimo indukciju na višem nivou. U prirodne zakone verujemo samo iz navike. Kako dokazati indukciju? Prema Hjumu ne postoji način da se dokaže induktivna metoda. Dovodio je u pitanje mogućnost racionalne spoznaje. Možemo prihvatiti iracionalnu potrebu.Praktični problem ima jednu logičku komponentu, naglašava potrebu razrađivanja induktivne logike. Za Mila praktični problem je otkriti uzroke društvenih pojava, polazeći od posledica. A Hjum postavlja pitanje, kako bismo mogli znati da će sutrašnje posledice proizaći iz današnjih uslova/uzroka. U prirodi ne postoji uzročnost, već mi sami pripisujemo taj pojam događajima koji su u stvarnosti nepovezani. Logični problem indukcije je najsloženiji fizički problem, mnogi su pokušavali da ga reše. 3. MIL I DEDUKTIVNA METODA A PRIORI (35-46) Svaka disciplina proučava jednu vrstu uzroka. Potrebno je tu vrstu uzroka proučavati izolovano od ostalog, da se njegove posledice mogu prepoznati. Što se tiče međusobnog kombinovanja uzroka, taj postupak se naziva metoda analize i sinteze: jedan složen problem deli se na delove koji se rešavaju pojedinačno, a zatim se dobijena rešenja ponovo kombinuju da bi se vratilo na celinu. Kada jedna posledica zavisi od skupa uzroka, ti uzroci treba da se posmatraju pojedinačno i njihove zakonitosti treba posmatrati odvojeno. Jer se zakonitost posledice sastoji od zakonitosti svih uzroka koji je određuju. Postavlja se pitanje čime se bavi ekonomija? Bavi se čovekom kao subjektom koji želi posedovati bogatstvo i posmatra njegovu težnju ka tome. Bavi se proučavanjem čoveka kao maksimizatora svog blagostanja i faktora koji se sistematski kombinuju s tom težnjom. Model čoveka u ovom smislu je poznat kao homo oeconomicus. Kako znamo onda da je čovek zaista u potrazi za najvećim sopstvenim blagostanjem? Ekonomistu imaju povlasticu neposrednog pristupa uzrocima pojava koje proučavaju. To mogu ostvariti pomoću psihološke introspekcije. Ali introspekcija je samo prvi korak u metodi Mila. Nakon što prepozna uzroke svih ekonomskih pojava treba ih iskoristiti. Ako su uzroci mnogobrojni i složeni, posledice neće odraziti niti jedan uzrok izolovano, već kombinaciju njihovog uticaja. Tako nastaje problem da se na osnovu posledica dođe do uzroka. Mil smatra da ova metoda se treba zameniti deduktivnom metodom a priori. Introspekcija-ekonomski uzročni zakoni-dedukcija-ekonomske posledice. Dedukcija je način zaključivanja u kojem ako su premise istinite, i zaključak mora biti istinit (ako su svi labudovi beli, tada i labud u mom vrtu mora biti beo).

Kod dedukcije sadržaj konkluzije je već uključen u premise; kod indukcije može dovesti do pogrešne konkluzije i u slučaju kada se polazi od istinitih premisa, dok kod deduktivnog zaključivanja to nije moguće. Drugi pojam A priori znači – od pre, a koristi se da se naznači da je neka odluka donešena pre ispitivanja nekog empiriskoj dokaza. Pojam suprotan tome je a posteriori koji je prema Milu u ekonomskoj nauci, beskoristan. Zadnji stadijum deduktivne metode apriori sastoji se u upoređivanja zaključaka empirijskim dokazom: 1. otkrivamo uzroke ekonomskih pojava putem introspekcije 2. izvodimo ekonomske posledice iz ekonomskih uzroka 3. upoređujemo dobijene posledice sa pojavama iz stvarnog sveta 4. ako se posledice slažu sa pojavama onda je dobro, ako ne, znači da smo zaboravili uzeti u obzir manje važan uzrok ili ometač. Tačka 4, empirijska provera nije usmerena na proveru valjanosti ekonomske teorije. Empirijski dokaz se može koristiti za proveru osnovnih uzročnih principa ekonomske teorije. Dokaz služi samo da proverimo da li smo uzeli u obzir sve relevantne faktore u situaciji koja nas zanima. Primenjeni naučnik koristi tehnike koje mu stavlja na raspolaganje teoretičar, ali ih mora prilagoditi određenom slučaju. Milova ideja zakona ceteris paribus je da ekonomista ne treba nužno poznavati sve nebitne uzroke koji mogu omesti u one glavne. Može ih zamisliti kao da su oni fiksni ili stabilni. Recimo ako potražnja za nekim dobrom raste, raste i cena – ceteris paribus. Mil govori o društvenoj supernauci koja se zove etologija koja bi trebalo da različite poddiscipline, sintetiše u jedan teorijski okvir. Pareto pored toga što je poznat po teoriji opšte ravnoteže i blagostanja, njegova super nauka dobija ime sociologija. Još uvek postoje ideje o sintetisanju znanja i kreiranju supernauke. 4. MODELI U EKONOMIJI (47-60) Den Hausman, Nensi Kertvrajt, branili su neo-milovske stavove. Postavlja se pitanje, šta je to ekonomska teorija danas. U svakodnevnom govoru, reč teorija upotrebljava se na različite načine. Teorija nije glavno sredstvo pomoću koga ekonomisti igrađuju svoje ideje. Ekonomisti se posvećuju izradi modela. U ekonomiji teorija je jedan složen entitet, skup modela koje objedinjuje zajednička temeljna ideja. Tema može biti neki skup pojava koje razni modeli žele objasniti ili analitički stil koje prihvataju svi teorijski modeli. Ponekad postoji kombinacija dva slučaja: teorija kao skup modela koji imaju isti domen primene i isti analitički stil. Teorija je niz modela s određenom porodičnom sličnošću. Akerlof želi analizirati dva stava: da postojanje razlika i neizvesnosti kvaliteta nekog proizvoda, mogu objasniti važne institucije tržišta rada. I da nepoštenje ima ekonomske troškove. Npr. imamo tržište krntija Gregora Akerlofa, on se pita zašto postoji tako velika razlika između cena novog i polovnog automobila. Prihvatljiv odgovor je činjenica da posedovanje novog automobila, kupcima stvara osećaj zadovoljstva. On predlaže alternativno rešenje – možda razlika u ceni zavisi od 3 faktora, razl u kvalitetu, asimetrija informacija i nepoštenje.

Ako posedujemo automobil, mi znamo o kakvom se autu radi, međutim, ako želimo da ga prodamo, kupac ne zna o kakvom se autu radi. To se zove asimetričnost informacija između kupca i prodavca. Akerlof je tako stvorio ekonomiju informacija. Akerlof želi da prikaže 2 tvrdnje. 1) razlika u kval+ asimetrija info – važne institucije tržišta rada 2) nepoštenje – ekonomski troškovi. Druga tvrdnja može biti istinita. On predlaže hipotezu u vezi s troškovima asimetrije i s ulogom različitih institucija u sprečavanju nastajanja takvih troškova, ali se hipoteza temelji na analizi jednog modela pa se ne može uzeti u obzir za stvarno tržište. Model je predmet i može biti apstraktan ili konkretan. Akerlofov model je apstraktan jer postoji samo u glavi tvorca. Naučnici koriste konkretne modele. Jedan od najpoznatijih konkretnih modela je dvostruka kartonska spirala koju su konstruisali Watson i Crick da bi prikazali strukturu DNA. Modeli su jednostavniji od stvarnog sveta. Manje su složeni i lakše se njima rukovodi. Modeli moraju imatu prave dimenzije i stepen složenosti. Mnogim modelima se može manipulisati. Manipulisanje modelom služi da bismo videli šta se događa ako se izvode određene operacije ili se uvode neke promene u sam model. Akerlof zamišlja da su akteri maksimizatori vlastite koristi, da postoje samo dve vrste individua; prva poseduje sve automobile za prodaju; druga ne poznaje kvalitet kupljenog proizvoda. Zaključak je da je ravnotežna cena jednaka nuli ili da nema razmene. Ronald Gijer predlaže razlikovanje tri elementa u naučnoj teoriji: 1. Teorijski modeli- apstraktni/konkretni 2. Tvrdnje – (pretpostavke, zakoni, principi) koje naučnici koriste za opisivanje modela 3. Teoretska hipoteza koja povezuje 1 i 2 sa stvarnim svetom. Svaka teoretska hipoteza mora odrediti u kojim aspektima postoji sličnost i koji stupanj sličnosti postoji između modela i stvarnog sveta. Teško je definisati pojam sličnosti između modela i entiteta stvarnog sveta. Teorijske tvrdnje ne mogu opisati stvarni svet. Rešenje je u prihvatanju činjenice da zakoni nauke ne opisuju stvarni svet. Opisuju modele koji se koriste za razumevanje, objašnjavanje, predviđanje pojava iz stvarnog sveta. -modeli su apstraktni ili konkretni predmeti ili entiteti -ekonomisti najviše analiziraju ekonomske modele -pretpostavlja se da nam te analize pomažu da shvatimo ekonomije stvarnog sveta

5. IDEALIZACIJA I APSTRAKCIJA (63-73) Filozofi su se opirali prihvatanju važnosti modela u nauci, ostali su verni ideji da naučne teorije teže uključivanju prirodnih zakona. Modeli bi mogli biti korisni, ali ne značajni instrumenti. Tvorac modela od nas traži da zamislimo jednu naučnofantastičnu stvarnost i to preko niza nestvarnih pretpostavki, da pratimo odvijanje događaja. Dejvid Luis, jedan od najuticajnijih filozofa u poslednjih pedeset godina, postavlja pitanje da li bi kenguri pali na tlo ukoliko ne bi imali rep.

Pretpostavimo da je odgovor da, prema Luisu, ova tvrdnja je tačna samo kad bi u jednom mogućem svetu, u svemu sličnom našem, osim u činjenici da kenguri nemaju rep, oni zaista pali na tlo. Alan Gibard i Hal Varian, pokušali su objasniti specifičnu jednostavnost naučnih modela koristeći pojam karikature. Karikature teže da objasne neki aspekt ekonomske stvarnosti, tako da je ne opisuju na neporedan način, već preterano naglašavaju, do apsurda. Tajna formula za izgrađivanje dobrog modela, bi bila pojednostavljenje=preterivanje+izolacija. Nensi Korvrajt koristi idealizaciju i apstrakciju pri izradi modela. Idealizacija je preterani prikaz jednog aspekta stvarnosti. Što se tiče modela – tvorac modela nastoji da prikaže čitavu vrstu predmeta ili pojava iz stvarnog sveta. On treba pronaći jedinstveni prikaz koji bi odgovarao celom nizu pojava koje imaju i vrlo različite karakteristike. Koja god karakteristika da se izabere da bi se prikazalo nešto, može se preterati, u smislu da se jedna ili više karakteristika pojačavaju, a druge umanjuju. Koji je cilj modela? Koja se pojava želi istraživati? Šta se želi dokazati? Ponekad je moguće idealizacijom eliminisati jedno obeležje ili osobinu iz stvarnog sveta. Apstrakcija ili izolacija ima za cilj idealizaciju, ali pojednostavljuje eliminisanje nekih aspekata iz stvarnog sveta. Apstrakcija prikriva stvarnost ignorišući neke pojave ili osobine predmeta o kojima se radi. Postoji razlika između ova 2 postupka, zbog činjenice da nekad namerno zanemarimo pojave ili osobine. I dok idealizacije deluje kao upozorenje tvorcu modela, prilikom apstrakcije je lako zaboraviti da su neki aspekti potpuno odsutni iz modela. Akerlof želi da kaže da asimetrija informacija dovodi do smanjenja razmene (tržište automobila) iako nije jedini faktor u igri, i stav prema riziku i raspodeli kvaliteta imaju svoju ulogu. Asimetrija informacija, bez obzira na ostale faktore u okolini, uvek gura u jednom smeru. Naposletku želimo preći iz sveta modela u stvarni svet. Sudgen tvrdi da se ovaj poslednji korak može napraviti samo ako su pretpostavke modela verovatne. Faktori koji utiču na nivo razmene (automobila): stav prema riziku, asimetrija informacija, distribucija kvaliteta. 6. FRIDMAN I IREALISTIČNOST PRETPOSTAVKI (75-87) Ekonomski modeli moraju se vrednovati ispitivanjem njihovih pretpostavki.Prema Milu možemo reći da je jedan model dobar ili da to nije, zahvaljujući introspekciji. Ali Fridman se nije slagao sa tim. Za Mila ekonomska teorija je istinita u apstraktnom smislu. Njegova glavna poruka je da je Milova metodologija pogrešna: ekonomski modeli treba biti vrednovani prema njihovoj sposobnosti predviđanja, a ne prema pretpostavkama. Važno je imati teoriju kojom bi se moglo tačno predviđati, nezavisno od toga da li se temelji na realnim pretpostavkama ili ne. On nudi brojne argumente za zanemarivanje valjanosti pretpostavki, a najvažniji su: 1. Nemoguće je ostvariti apsolutnu realističnost. Postavlja se problem tako da se svaki opis mora selekcionirati i apstrahovati. Glupo je vrednovati neku teoriju u smislu veće ili manje realističnosti + opis treba biti koristan, zanimljiv zabavan već prema njegovoj svrsi.

2. Realističnost pretpostavki nije pokazatelj valjanosti neke teorije – ne negira da realističnije pretpostavke mogu dovesti do predviđanja, ali bolje je koristiti jednostrane teorije koje objašnjavaju i predviđaju puno toga i to nas može navesti da žrtvujemo preciznost pretpostavki na kojima se teorija temelji. Hipoteza je valjana ako objašnjava “mnogo s malo“. 3. Važna je samo sposobnost predviđanja. Glavni cilj ekonomskih teorija je predviđanje ekonomskih pojava. Fridman tvrdi da su modeli i teorije instrumenti za predviđanje budućnosti, i to se naziva instrumentalizam. Suprotno instrumentalizmu je realizam, realisti veruju da se znanje može i mora posvetiti otkrivanju prave strukture sveta. Fridmanovo mišljenje, temelji se na 3 teze. -Dobra teorija nudi valjana i značajna predviđanja s obzirom na vrstu pojava koje želi objasniti (ekonomski rast, formiranje cena) -Jedini kriterijum za procenu kvaliteta neke teorije ili modela je njena sposobnost da nudi valjana i značajna predviđanja s obzirom na vrstu pojava koje želi objasniti -Stoga su sve ostale činjenice, pa čak i realističnost, irelevantne za procenu. Njemu se suprotstavljao Hausman, jer, prema njemu, jedan model je izrađen od više elemenata koji su montirani po planu. A možda nas zanima samo rezultat predviđanja modela, ali to ne znači da nije važno shvatiti kako funkcionišu pojedini delovi. Za Havelmoa, model koji tačno predviđa, pa i na dugi rok, nije pouzdan ako ne uključuje autonomne i pouzdane veze. Veza je pouzdana ako ostaje valjana i kad se promene drugi uslovi iz pozadine ili kad se model montira ili demontira da bi se koristio u drugom domenu. Primer nepouzdanog modela je: kad barometar pokazuje kišu, počeće kiša. 7. EKONOMSKI IMPERIJALIZAM (101-116) Želimo upoznati uzroke društvenih i prirodnih pojava. Instrumentalista razmišlja manje više na sledeći način:ekonomska teorija ne opisuje precizno čak ni funkcionisanje tržišta; stoga, ako ona uspeva predvideti ono što se događa u drugim kontekstima, zašto je ne koristiti. Ako je neka teorija ili neki model samo оbičan instrument, treba ga koristiti gde god može biti koristan. Ekonomski imperijalizam odražava strah brojnih društvenih naučnika da će ih kolonizovati nametljiva sestra. To je nov pojam. Većina ekonomista 19. Veka imali su tipično Milovsko shvatanje domena primene ekonomske teorije. Alfred Maršal, definiše ekonomiju kao proučavanje čovečanstva zauzetog svakodnevnim poslovima (za sticanje blagostanja). 20. Veka Pareto uvodi potpuno uopšteno i apstraktno shvatanje ekonomske nauke. Ekonomista se poistovećuje sa proučavanjem određene vrste ponašanja, a ne neke određene vrste pojava. U prevodu, bilo koja pojava se može proučavati pomoću ekonomske metode, pod uslovom da je proizvod racionalnog izbora pojedinaca. Robins više generalizuje ovaj pristup, pa tako ekonomija postaje nauka koja proučava ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva i oskudnih sredstava koja imaju alternativne upotrebe. 60ih godina Beker dolazi do ekonomskog pristupa ljudskom ponašanju. On predlaže kombinaciju Robinsa i Fridmana dodajući primeni modela racionalnog izbora, dozu instrumentalizma. Čitavo ljudsko ponašanje može se posmatrati kao da uključuje sudionike koji maksimiziraju vlastitu korist polazeći od skupa preferencija i stvaraju optimalnu količinu informacije na razl tržištima. Ekonomski pristup ljudskom ponašanju može se sintetisati u 4 koraka.

1. Pretpostaviti da su svi pojedinci uvek racionalni i da imaju stabilne preferencije 2. Specificirati razne predmete individualnih preferencija prema okolnostima 3. Pokazati da model izrađen na temelju ovih postavki omogućava objašnjenje nekih važnih društvenih pojava 4. Formulisati predviđavanja da bi se proverio tako formulisan model Svaki tip ponašanja, možemo racionalizovati. Ali ekonomska teorija kao da je lišena sadržaja kada se koristi na ovaj način. Ekonomska teorija u tradicionalnom smislu je sve samo ne površna, jer ekonomisti u svoje modele uvode vrlo čvrste postavke: da pojedinci žele imati veće prihode, da ne brinu o prihodima drugih itd. Iz tih pretpostavki mogu izvesti precizna predviđanja. Ali ekonomski pristup ljudskom ponašanju, podstaknut je uverenjem da su takve pretpostavke previše restriktivne i da ograničavaju primenu ekonomske teorije na područjima različitim od tradicionalnih. Ek pristup ljudskom ponašanju se označava kao paradigmatski primer redukcionizma na polju društvenih nauka. Dakle težnja redukovanju sveta na jedan mali broj entiteta, svojstava i naučnih zakona. Galileo i Džon Lok, su uveli distinkciju između primarnih i sekundarnih kvaliteta predmeta iz našeg iskustva. Redukcionizam se često izjednačava sa samom metodologijom nauke. Redukcionistički programi mogu biti podeljeni u dve velike kategorije. Vertikalni redukcionizam je pokušaj da se makro pojava svede na mikro pojavu. Horizontalni – širenje neke discipline na njoj srodna polja.Karl Marks Imperijalizam ekonomskog pristupa ljudskom ponašanju, istančaniji je i nejasniji. On se temelji na doktrini koja je definisana u odnosu na vrstu faktora ili motivacija koje utiču na ljudsko ponašanje. Ek prist ljudskom ponašanju je vrlo diskutabilan. Beker govori o fenomenu poligamije/poliginije (knjiga,primer,112str.). Ekonomski faktori igraju ulogu u porodici ili zdravstvu. Ali smešno je a priori prihvatiti da prilikom proučavanja tih pojava treba potpuno ignorisati društvene norme, iracionalno ponašanje, etiku itd. Zaključak je: ako želiš biti dosledni instrumentalista, moraš se odreći davanja saveta iz ekonomske i društvene politike. Stvarni svet je složen. 8. POPEROV FALSIFIKACIONIZAM (117-127) Zanimljivo je pitanje da li se može dokazati postojanje uzročnih veza u stvarnom svetu. Sam cilj nauke je predviđanje; a predviđanja se mogu koristiti za proveru teorija usmerenih na prikazivanje stvarnih mehanizama realnog sveta. Predviđanja su samo jedna metoda za proveru teorija i modela. Poper pokušava da reši 2 problema: Kantov problem razgraničavanja i Hjumov problem indukcije. Kod problema razgraničavanja radi se o pokušaju razlikovanja naučnog znanja od pseudo-naučnih doktrina. On je definisao kriterijum razgraničavanja između nauke i pseudo-nauke. Njegov kriterijum mora biti skladan principu empirizma – u nauci jedino posmatranjem i eksperimentom mogu odrediti da li će se neka naučna teorija prihvatiti ili odbaciti. Što se tiče Hjumovog problema indukcije, Hjum je bio zaokupljen činjenicom da neprestano koristimo svoje teorije za predviđanje budućnosti, uzdajući se u pretpostavku da će budućnost uvek biti slična prošlosti. Hjum predlaže da se naša verovanja oslanjaju na našu naviku – jedan iracionalni psihički mehanizam. Hjumov izazov je logičkog tipa. Induktivna metoda može biti opradvadana samo korišćenjem indukcije. Da bi odbranio racionalnost nauke, Poper pokušava dokazati da joj nije potrebna indukcija. Za Popera nauka se ne može temeljiti samo na navici. Neka nam pojava izgleda pravilno kada je posmatramo s određenog stanovišta.

Tvrdio je da posmatranje zahteva korišćenje teorija da bi se interpretirali događaji. Poper smatra da nam teorije pokazuju šta treba tražiti i upućuje na povezanost događaja. Bez teorije ne može biti promatranja empirijskh pravilnosti, jer veze izgledaju sigurnim samo s teorijskog aspekta. Radi se o metodi pretpostavki i pobijanja. Opovrgljiva teorija je ona za koju se može dokazati da je lažna na temelju empirijskog posmatranja. Teorija je opovrgnuta kada se ona zaista provera sa empirijske strane i kada greši u predviđanju nekog budućeg događaja. Rešenje Kontovog problema: opovrgnost je kriterijum razgraničenja između nauke i pseudo nauke, a time je i Hjumov problem ako ne rešen, barem raščlanjen, drugim rečima, problem je jasan i nerešiv. Poperov doprinos je pokušaj da dokaže da se naučna metoda temelji isključivo na dedukciji (kako je moguće baviti se naukom bez indukcije). Metoda pretpostavki i pobijanja ima sl. Korake: 1. predlaže se jedna smela naučna teorija 2. predviđanja iz teorije se empirijski verifikuju 3. ako su opažanja skladna s predviđanjem, teorija se privremeno prihvata 4. u suprotnom, opažanja je opovrgavaju i zamenjuje se novom teorijom koja takođe treba biti strogo proverenja. Ključni koraci su pretpostavka i pobijanje. 1 i 2. Instrumentalistu ne zanima tačnost ili pogrešnost neke teorije, jer instrument može biti samo više ili manje koristan, dopadljiv, pod uslovom da je relevantan s praktičnog gledišta. Falsifikacionizam – metodologija nauke koja se temelji na pretpostavkama i pobijanjima je specifična primena fabilizma. Ne možemo znati da smo u pravu ili da smo otkrili istinu, možemo samo znati da smo pogrešili. Zbog toga se fabilista uvek trudi da eliminiše što veći broj napravljenih grešaka. I ovde je naučnik shvaćen kao mislilac koji se potpuno predaju otkrivanju tajni prirode, ali na kreativan i odvažan način. Dogmatizam sa ovog gledišta, predstavlja glavnog neprijatelja napretka i treba se boriti protiv njega po svaku cenu. 9. DIJEMOV PROBLEM (129-140) Javljaju se 2 problema : problem stohastičkih hipoteza i problem pomoćnih hipoteza. Problem stohastičkih hipoteza nastaje iz činjenice da se sve naučne teorije u trenutku primene formulišu u stohastičke ili probabilističke termine, s dodatkom grešne procene(primer model 131.str). Naše teorije nikada se tačno ne podudaraju s opažanjima stvarnih pojava. Iz tog razloga, naučnik izračunava statistički presek svih opažanja u nadi da će se odstupanja i greške u merenju međusobno kompenzovati. Da bi vodio računa o ostatku, naučnik dodaje teoriji ili modelu, granicu greške. I stohastični faktor mora biti definisan, tj. potrebno je dodeliti neku definisanu vrednost granici greške. Ako je empirijski dokaz jako daleko u predviđanju vrednosti, ekonomista odlučuje da je teorija opovrgnuta, u suprotnom je prihvata. Problem je u tome što stoh. hipoteza može biti kompatibilna s bilo kojom vrstom empirijskih dokaza. Da bi smo izbegli ovaj problem, odlučujemo da se vrednosti koje smatramo verovatnim na osnovu grešne procene u premisi zanemaruju. Falsfikacionizam ne prikazuje kako povući liniju odnosno odvojiti (na osnovu koliko grešaka si šampion ili gubitnik-primer iz knj). Poper kaže da se radi o metodološkoj odluci, a ne o logičkoj i da koliko god probabilističke tvrdnje bile u užem smislu metafizičke, za nauku je korisno smatrati ih opovrgljivima.

Problem je u tome da ako posmatramo opovrgljive podatke, ostaje nam sumnja koju trebamo rešiti pre nego što odbacimo teoriju. Ne proveravamo jednu jedinstvenu teorijsku celinu, već 2 odvojena elementa: glavnu teoriju i grešku procene. Ako se podaci ne podudaraju s našim predviđanjem, ne znamo kojem elementu trebamo pripisati krivicu. To se rešava pretpostavkom da je loše specifikovana stoh. varijabla simptom nepotpunog modela ili postojanje nekog ometajućeg faktora koji nismo uzeli u obzir. Koji element strukture treba biti pogođen opovrgavanjem. Prvi koji je taj problem prepoznao je Pjer Dijon 1906. Njegova teza (dijemova teza) je da teorije i modeli ne ulaze u emprijisku proveru izolovano, već su sastavni deo šireg skupa hipoteza i postavki. Kad neko predviđanje ne uspe, znamo barem jedan element iz skupa mora biti lažan, ali iz podataka ne možemo logički zaključiti o kom elementu se radi. Poper prikazuje analizu metodologije društvenih nauka koju označava neobičnim imenom situacijska logika. Društvene nauke objašnjavaju pomoću korišćenja modela. Za Popera je model jedna tipična situacija u kojoj jedan tipičan akter treba doneti određenu odluku. Pošto je nemoguće predvideti ljudsko ponašanje, potrebno je dodati jedan odlučujući mehanizam ili princip da bi se oživeo model. Prema Poperu u društvenim naukama ovu ulogu ima takozvani princip racionalnosti. Najveći teret pada na opis situacije, a ne racionalnosti. Metodološki zdrava politika je odluka da ne smatramo odgovornim princip racionalnosti, već ostatak teorije, tj. model. Prema Poperu, princip racionalnosti ne sme nikada biti odbačen zbog metodološke odluke. Bolje je napustiti situacijski model jer je princip racionalnosti približno istinit. Mada moramo ga empirijski proveriti. Kontinuitet između različitih modela predloženih unutar programa istraživanja, igra temeljnu ulogu u nauci. Naučni napredak često poprima jedan oblik borbe između raznih teorija.

10. DOGMATIZAM U NAUCI (143-154) Falsifikacionizam je metodološki nemoguć i opovrgnut sa istorijskog gledišta. Kun-struktura naučnih revolucija. Ovde Kun tvrdi da istorija nauke nudi vrlo iskrivljeno viđenje istraživanja i da je jedna realističnija histografija doprinela ispravljanju nekih pogrešnih mišljenja koje imamo o nauci. On smatra da naukom ne upravljaju samo logika i posmatranje. Nauka se temelji na dogmatizmu. Važan pojam koji Kun uvodi je paradigma – korpus naučnih saznanja i skup pravila za bavljenje naukom. Naglašava i da kad bismo svaki put odbacivali teoriju kad primetimo anomaliju, mi bi je neprestano odbacivali. Traže se da pravi naučnici ozbiljno shvataju kritike, kada one dolaze od osobe koju cene. Međutim, to nije baš tako jer naučnik radije izmišlja opravdanja nego što će prihvatiti kritiku i da negira svoju teoriju. Kun tvrdi da u nauci nema mesta za opovrgavanje i kritike. Ali kako se onda razlikuju prava opovrgavanja od lažnih koje ignorišemo. Nije moguće precizno odrediti razlike između stvarne i lažne opovrgljivosti. Ideja je da se nauka kreće u skokovima ili u iracionalnim revolucijama sudara se s uverenjem koje vlada u velikom delu društvene prakse: poverenje u racionalnost i u napredak nauke. Ideju iracionalnosti je najavio Dijem.

On tvrdi da naučnici slede zdrav razum kada se suoče s nekom anomalijom. Ali, postoji problem, jer se radi o vrsti intuitivnog procesa nesvodivog na precizno formulisana pravila koja bi mogla na algoritamski način upravljati našim izborom kao naučnika suočenog s empirijskim dokazom. Da li je moguće naše intuicije preoblikovati u stroga metodološka pravila. Da postoje takva pravila, trebali bi nam pokazivati: 1. Kada usmeriti strelicu opovrgavanja prema određenoj hipotezi ili nekoj posebnoj pretpostavki modela. 2. Kako razlikovati dobri dogmatizam od lošeg.

Ovim problem se bavio Lakatos. Lakatos se suprotstavio Poperovim idejama. Njegova metoda je oblik sofisticiranog falsifikacionizma. Lakatos polazi od toga da ako se koncentrišemo na jednu jedinu hipotezu, gubimo iz vida one najzanimljivije i najsloženije aspekte naučne metode. Glavna jedinica vrednovanja u nauci nije samo jedna teorija, već istraživački program. Istraživački program sastoji se od jezgra (skupa teorija, modela, hipoteza koji naučnici koji pristupaju istraživanju nisu spremni napustiti ni pored empirijske anomalije; zaštitnog pojasa (skupa pomoćnih postavki, hipoteza itd, koje su naučnici spremni da napuste ili izmene da bi spasili jezgro od opovrgavanja); negativne heuristike (skup pravila koji predlažu naučniku kako skrenuti strelicu s opovrgljivosti prema zaštitnom pojasu u slučaju anomalija) i pozitivne heuristike (skupa pravila koja pokazuju kako modificirati zaštitni pojas na način da se anomalije poprave u duhu istraživačkih programa). Istraživački program koji danas vlada je neoklasična ekonomija. Lakatos mora ponuditi pravila koja su izvan pojedinih istraživačkih programa koja omogućavaju da se odluči treba li taj program odbaciti ili ne. Lakatos razlikuje progresivne i regresivne programe. Progres se poistovećuje s uspehom predviđanja, a regres s prilagođavanjem poznatih činjenica u okviru programa. Naučnici se snalaze koristeći argumente ili postavke ad hoc da bi objasnili anomalije ili se jednostavno nadaju da će oni jednog dana biti adekvatno objašnjeni pomoću novih analitičkih tehnika. Bit je veoma važna za napredak nauke, pod uslovom da: se neke anomalije isprave i da se uspešno predvide novi slučajevi, barem ponekad. Da ne postoji nijedan drugi alternativni istraživački program koji bi bio uspešniji u predviđanju novih slučajeva i u objašnjenju anomalija. Kad ova dva uslova nisu zadovoljena, iracionalno je nastaviti popravljanje istraživačkog programa da bi ga učinili kompatibilnim, već ga treba odbaciti. Najznačajnija Lakotoseva tvrdnja je da su tokom istorije nauke, progresivni istraživački programi, nadvladali i zamenili regresivne programe. Lakatos nudi i nov kriterijum, istorijski kriterijum. Da bi se procenilo da li je neki istraživački program zaista nauka, treba proveriti njegove prediktivne uspehe, a ne njegovu opovrgljivost.