Ekonomija - Inflacije

SADRŽAJ Inflacija……………………………………………….2 Inercijska inflacija…………………………………...3 Inflacija tražnje..................................................... 3 Inflacija troškova...................................................3 Strukturna inflacija................................................4 Filipsova kriva.......................................................4 Agregatna tražnja, agregatna ponuda i Filipsova kriva......................................................................5 Dugoročna Filipsova kriva....................................6 Mere suzbijanja inflacije.......................................7

1

INFLACIJA Inflacija je posledica neravnoteze u privredi, a manifestuje se rastom cena i padom vrednosti novca. Stopa inflacije je stopa promene opsteg nivoa cena. Nivo cena se meri izradom indeksa cena koji predstavljaju prosek potrosackih i proizvodjackih cena. Potrosacka cena obuhvata fiksnu korpu dobara i usluga i ukljucuje hranu, odecu, stanovanje prevoz i razonodu. Proizvodjacke cene mere cene roba u razlicitim fazama proizvodnje: gotovi proizvodi, poluproizvodi i sirovine. Takodje obuhvataju i nivo cena u trgovini na veliko. Stopa inflacije se izracunava na sledeci nacin: nivo cena u godini t – nivo cena u godini (t-1) stopa inflacije = ------------------------------------------------------------------- x 100 nivo cena u godini (t-1) Postoji vise vrsta inflacije, u zavisnosti od kriterijuma klasifikacije. -Po ostrini dele se na tri vrste: umerena inflacija, galopirajuca inflacija i hiperinflacija. Umerena inflacija podrazumeva lagan rast cena. To su jednocifrene godisnje stope inflacije. Kad su cene relativno stabilne, ljudi imaju poverenja u novac. Ljudi zakljucuju da ce vrednost novca biti gotovo ista i za godinu dana,pa se isplati drzati ga. Galopirajuca inflacija predstavlja dvo ili trocifrenu godisnju stopu inflacije, u rasponu od 20, 100 ili 200% na godinu dana. U uslovima galopirajuce inflacije novac veoma brzo gubi svoju vrednost, pa ljudi drze samo minimalnu kolicinu gotovog novca potrebnog za dnevne transakcije. Finansijska trzista odumiru. Ekonomija moze preziveti uz galopirajucu stopu inflacije. U uslovima hiperinflacije ljudi zele da se sto brze otarase gotovog novca, jer on iz dana u dan rapidno gubi svoju vrednost. Dolazi do poremecaja u relativnim odnosima cena, narocito kod onih proizvoda i usluga koje proizvodi drzava, ili cije cene kontrolise. Cene vise ne odrazavaju stvarne troskove u proizvodnji roba i usluga. -Tezina inflacije meri se i time da li je bila ocekivana ili nije. U tom smislu razlikujemo: uravnotezenu inflaciju, neuravnotezenu inflaciju i neocekivanu (nepredvidjenu) inflaciju. Uravnotezena, anticipirana inflacija podrazumeva godisnji rast od na primer 10%. Sve se povecava na 10% - hrana, odeca, obuca, plate, kamate itd. Efikasnost upotrebe resursa velicine BDP-a ostale bi nepromenjene velicine. Troskovi rastu 10%, ali i dohodak 10% brze. Nema ni zarade ni gubitka. Neuravnotezena inflacija pogadja relativne cene, troskove i poreska opterecenja. Npr. Imamo neefikasnost kao posledicu neuravnotezene inflacije kad se cene ne prilagodjavaju inflacionim trendovima, kao sto je slucaj s novcem i porezom. Ako stopa inflacije poraste 1-% na godinu dana, tada realna kamata na novac pada od 0 na -10% na godinu dana. Vlada ne moze ispraviti ovaj poremecaj.

2

Nepredvidjena (neocekivana) inflacija podrazumeva velika iznenadjenja. Ona znacajno deluje na raspodelu dohotka i bogatstva. Neocekivani skok cena neke ce osiromasiti, a neke obogatiti, a malo uticati na efikasnost upravljanja u fabrikama. Efekti nepredvidjene inflacije izazivaju socijalne probleme.

Inercijska inflacija Inflacija se pojavljuje usled mnogobrojnih uzroka. Neke inflacije proisticu iz traznje, neke iz ponude. Medjutim, kada jednom krene unutrasnji zamah inflacije, onda je tesko zaustaviti je. U savremenim trzisnim ekonomijama inflacija je izrazito interakcijska tj ona se krece istom stopom sve dok privredni dogadjaji to ne promene. Ako je stopa inflacija nekoliko godina ista, onda monetarni i fiskalni planovi drzave pretpostavljaju da ce ona ostati na tom nivou. Stanovnistvo isto ocekuje, pa se ta stopa inflacije ugradjuje u institucije ekonomije. Za ovaj pojam se nekada upotrebljava izraz srzna, ugradjena ili ocekivana stopa inflacije. Istorija je pokazala da inercijska inflacija ne moze dugo trajati. Cesti šokovi zbog promena u agregatnoj tražnji, skokovite i oštre promene u cenama nafte, slabe žetve, kretanje deviznog kursa, promene produktivnosti i mnogobroni drugi ekonomski uticaji i dogadjaji menjaju inflaciju ispod ili iznad njene inercijske stope. Glavne vrste su šokova su šokovi tražnje i šokovi troškova.

Inflacija traznje Inflacija traznje se uvek javlja kad agregatna tražnja raste brže od proizvednog potencijala privrede, povlačeći cene prema gore kako bi se izjednačile agregatna ponuda sa agregatnom tražnjom. Promene u agregatnoj tražnji mogu izazvati promene u investicijama, promene u potrošnji države ili promene u neto izvozu. U takvim uslovima nezaposlenost se smanjuje, tražnja za radnom snagom raste, zarade ranika rastu a inflatorni procesi se ubrzavaju. Kvantitativna teorija novca osnovni uzrok inflacije u ekonomiji pripisuje velikoj količini novca u opticaju koji promašuje obim društvene prozvodnje. Ponuda novca povecava agregatnu tražnju, a ona povećava nivo cena.

Inflacija troskova Inflacija troskova (inflacija ponude) je inflacija koja proizilazi iz rastućih troškova u periodu visoke nezaposlenosti i nepotpunog iskorišćavanja kapaciteta. Inflacija troškova se ne može desiti ako monetarne vlasti ne primenjuju adaptinu politiku više stope rasta novčane mase i zato je ona monetarni fenomen.

3

Strukturna inflacija Prema ovoj teoriji uzrok inflacije predstavlja nedovoljna sektorska uskladjenost ponude i tražnje. Odnosno zaostajanje čitavih grana za potrebama privrede povećava cene njihovih proizvoda i usluga, čak i ako u privredi ne postoji višak agregatne tražnje. Ukoliko se radi o važnim privrednim sektorima kao što su gradjevinarstvo i poljoprivreda, povećanjem cena u ovim sektorima prenosi se na sve grane i uzrokuje inflaciju. Ukoliko postoji i višak agregatne tražnje, strukturna inflacija može da posane izuzetno snažna. Proces započinje tako što se inflatorni impuls koji nastaje u sektoru gde se javio višak tražnje,prenosi i na ostale sektore. Višak tražnje utiče na rast proizvodnje sektora, što izaziva rast tražnje za sirovinama i radnom snagom. U sektoru s viškom tražnje povećavaju se nominalne zarade, što slede i ostali sektori, pa rast nominalnih zarada u celokupnoj privredi deluje na rast cena finalnih proizvoda. Budući da je inicijalni uzrok strukturne inflacije nedovoljna sektorska uskladjenost ponude i tražnje, restriktivna monetarna i fiskalna politika ne mogu otkloniti ovu vrstu inflacije, već je to moguće selektivnom kontrolom restriktivnom politikom, odnosno selektivnom kontrolom kreditiranja i selektivnim oporezivanjem.

Filipsova kriva Dva ekonomska agregata koji su veoma uspešni polazatelji privredne aktivnosti su inflacija i nezaposlenost. Pojedini ekonomisti sabiraju indexe inflacije i nezaposlenosti da bi dobili tzv. Index bede. On pokazuje stanje jedne ekonomije. Jedan od 10 principa ekonomije jeste da društvo na kratak rok mora da bira izmedju inflacije i nezaposlenosti. Prema tome, ako kreatori monetarne i fiskalne politike povećaju agregatnu tražnju, u stanju su da za izvesno vreme smanje nezaposlenost, ali samo po cenu visoke inflacije. Ukoliko kreatori monetarne i fiskalne politike smanje agregatnu tražnju, u stanju su da snize inflaciju, ali samo po cenu veće nezaposlenosti. Ekonomista Filips je prvi prikazao negativnu korelaciju izmedju stope nezaposlenosti i stope inflacije. Dokazao je da se u godinama u kojima je prisutna niska nezaposlenost obično javlja visoka inflacija, a u godinama visoke nezaposlenosti obično se javlja niska inflacija. Ta dva indikatora inflacije se obično kreću istovremeno. Ovo istraživanje se kasnije proširilo i na druge zemlje. Samuelson i Solou su objavivši sličnu negativnu korelaciju izmedju inflacije i nezaposlenosti na podacima iz SADa ovaj odnos nazvali Filipsova kriva.

4

Kao što vidimo Filipsova kriva pokazuje negativnu vezu izmedju stope inflacije i stope nezaposlenosti. U tački A, inflacija je niska, a nezaposlenost visoka, a u tački B, inflacija visoka, a nezaposlenost niska. Ovo ima velike implikacije na kreatore ekonomske politike.

Agregatna tražnja, agregatna ponuda i Filipsova kriva Filipsova kriva jednostavno pokazuje one kombinacije inflacije i nezaposlenosti koje nastaju u kratkom roku. Porast agregatne tražnje za robama i uslugama dovodi do porasta cena. Veći autput vodi do vece zaposlenosti, a time i nižu stopu nezaposlenosti. Sem toga, bez obzira na nivo cena u prethodnoj godini, što je viši nivo cena u tekućoj godini to je veća i inflacija. Prema tome u kratkom roku pomeranja agregatne tražnje guraju inflaciju i nezaposlenost u suprotnim smerovima - a tu vezu izražava Filipsova kriva.

5

Na dijagramu a) imamo model agregatne tražnje i agregatne ponude. Ako je agregatna tražnja niska, ekonomija se nalazi u tački A, a autput je nizak (7.500), i nivo cena je nizak (102). Ako je agregatna tražnja visoka, ekonomija se nalazi u tački B, autput je visok (8.000), i nivo cena je visok (106). Dijagram b) prikazuje implikacije po Filipsovu krivu. Tačka A, koja se dobija kada je agregatna tražnja niska, odredjuje visoku nezaposlenost (7%), a nisku inflaciju (2%). Tačka B, koja se dobija kada je agregatna tražnja visoka, odredjuje nisku nezaposlenost (4%), a visoku inflaciju (6%).

Dugoročna Filipsova kriva Milton Fridman je 1968. godine objavio članak u kojem je istakao da monetarna politika sigurno ništa ne može da uradi, sem u kratkom roku, a to je da izabere kombinaciju inflacije i nezaposlenosti na Filipsovoj krivoj. U isto vreme je i Edmund Fleps takodje objavio članak u kojem poriče postojanje dugoročne veze izmedju inflacije i nezaposlenosti. Kreatori monetarne politike suočavaju se sa Filipsovom krivom koja je vertikalna. Na dijagramu a) vidimo da ako se sporo povecava ponuda novca, stopa inflacije je niska, i ekonomija se nalazi u tački A. Suprotno ako se brzo povećava ponuda novca, stopa inflacije je visoka, a ekonomija se nalazi u tački B. U oba slučaja, stopa nezaposlenosti teži ka svom uobičajenom nivou, koji se zove prirodna stopa nezaposlenosti. Prema tome, vertikalna Filipsova kriva na dugi rok ilustruje zaključak da nezaposlenost na dugi rok ne zavisi od rasta novčane mase i inflacije.

6

Veza izmedju Filipsove krive i agregatne tražnje i agregatne ponude: Deo a) pokazuje dugoročnu Filipsovu krivu, koja je vertikalna na nibou prirodne stope nezaposlenosti. Ekspanzivna monetarna politika pomera ekonomiju sa niže inflacije (tačka A) na višu inflaciju (tačka B), da se pri tome ne menja stopa nezaposlenosti. Deo b) pokazuje model agregatne tražnje i agregatne ponude sa vertikalnom krivom agregatne ponude. Kada se espanzivnom monetarnom politikom kriva agregatne tražnje pomeri udesno sa AD1 na AD2 ravnoteža se pomera iz tačke A u tački B. Nivo cena se povećava sa P1 na P2, dok autput ostaje nepromenjen.

Mere suzbijanja inflacije Utvrdjeno je da visoke stope inflacije negativno utiču na privredni rast u srednjem i dugom roku. Ni jedna zemlja ne može da održi stabilnost i normalno finkcionisanje sa visokim stopama inflacije. Negativna dugoročna uzročnost porizilazi iz distorzivnih efekata visoke inflacije i rezultirajucih promena relativnih cena. Niži rast može da rezultira zbog smanjenja ukupne produktivnosti, negativnog uticaja neizvesnosti na investicije ili zbog smanjenja efikasnosti alokacije kredita. Pomenuti distorzivni efekti dominiraju pri visokim stopama inflacije, koje se zadrćavaju u dovoljno dugom periodu. Medjutim, pri nižim nivoima inflacije veza izmedju inflacije i rasta nije tako jasna. Udari na strani ponude, pozitivni i negativni, mogu istovremeno uticati na rast i inflaciju u suprotnim pravcima. Iskustva mnogih zemalja pokazuju da je rast bio najbrži onda kada su cene bile stabilne ili blago rastuće. Svako ubrzanje inflacije postavlja pred ekonomsku politiku posebne zadatke. Medjutim stopu inflacije nije lako oboriti a da se ne izazove recesija i rast nezaposlenosti, tako da se nosioci makroekonomske politike nalaze pred dilemom izbora odgovarajućeg cilja, jer obično ostvarivanje jednog bitno ometa realizaciju nekog drugog. 7

Kada je u pitanju inflacija tražnje, koja nastaje na nivou pune zaposlenosti, primenjene mere moraju da obezbede eliminisanje viška tražnje nad ponudom. To se može postići merama monetarne ili fiskalne politike. U okviru fiskalne politike može da se deluje preko poreza i javnih rashoda. Povećanjem poreza ili uvodjenjem novih poreza utiče se na smanjenje lične potrošnje, a smanjenjem javnih rashoda dolazi do smanjenja budžetske potrošnje.

8