Djuric-moda I Moc

TEORIJE MODE I MOĆ (skripta, radna verzija) dr Dubravka Đurić Polazimo od jedne moguće opšte definicije mode: Modu definišemo kao stilove odeće i izgleda koji se menjaju a koje prihvata neka grupa ljudi u bilo kom istorijskom trenutku i na bilo kom mestu. Ova definicija se može dovesti u pitanje. Jedan od ključnih elemenata mode je koncept promene. U staroj Grčkoj, koja se smatra rodnim mestom zapadne humanističke misli (politike, filozofije, estetike i umetnosti), moda, kao što znamo, nije postojala. Odeća starih Grka, mada je bila elegantna, malo se menjala od generacije do generacije. Istoričari mode smatraju da je moda počela u trenutku kada su se prevladavajući stilovi menjali tokom jednog ljudskog živta. Ljudi su počeli da napuštaju svoju odeću zasnivajući to na stilu, a ne zato što je iznošena. Promena u modi obuhvata promenu stila odeće i izgleda. Moda ima svoj rečnik. Stil je kombinacija oblika, konstrukcije, strukture i detalja koji odvajaju jedan objekt od drugog u istoj kategoriji. Kratkotrajni stilovi se nazivaju hirovi (fads). Klasični je stil onaj koji se dugo prihvata. Haute coutre (francuski doslovno "visoko šivenje" odnosi se na kreatore i kreatorke i modne kuće koje stvaraju ekskluzivnu žensku modu, prevodi se i kao "visoka moda") je visoko cenjena, po narudžbini pravljena (custom-made) ženska odeća koja potiče iz Pariza. Ona je uglavnom ručno rađena. Gotova odeća (ready-to-wear, fr. pret a porter) odnosi se na konfekcijski proizvedenu odeću u malim serijama, izraz se upotrebljava da bi se naznačila razlika u odnosu na krojački način proizvodnje u kojem su se uzimale mere i nekoliko pruta se probalo pre nego što bi se završio proces krojenja i šivenja. Trend je trenutni pravac u modi. Odeća u funkcionalnom smislu je određen materijalan proizvod, dok je moda simbolički proizvod. Definicija mode uključuje i frizuru, šminku, dodatke telu, kao i odeću koja modifikuje telo, držanje i druge aspekte izgleda. Ključni element u definiciji mode je da nju prisvaja (adoption) određena grupa ljudi. Razumeti kulturu mode podrazumeva jedan interdisciplinarni poduhvat koji obuhvata mnoge perspektive. Sociolozi gledaju na modu kao na oblik grupnog ponašanja. Psiholozi je vide kao prezentaciju sebe. Umetnici koriste odeću kao oblik kreativnog izražavanja. Ekonomisti ispituju modnu industriju, zapošljavanje, uvoz i izvoz. Mogu se proučavati i politički aspekti mode, itd. Ključni element mode je to da je ona vezana za određeno mesto (place-specific). Moda je nastala u Evropi i razvila se u urbanim područjima. Ljudi koji žive u malim gradovima i selima nisu mogli da je slede, ali su razvili sporo menjajuće regionalne stilove odeće koje nazivamo "narodnom" nošnjom. Narodna nošnja je politički postala bitna kao sredstvo koji su služili nacionalnim ciljevima u procesu stvaranja nacionalnih država u 19. veku. Zahvaljujući industrijalizaciji i novim sredstvima komunikacije, kao i kolonijalizmu, moda je doprla do svih prostora koje su Evropljani kolonizovali. Možemo reći da moda danas postoji od lokalnog do globalnog novoa. Moda se stralno dovodi u vezu da modernitetom, jer je ona središnja komponenta modernog života. Zato je potrebno objasniti termine modernizacija, modernitet i modernizam. Modernizacija "ukazuje na proces naučne, tehnološke, industrijske, ekonomske i političke inovacije koja je takođe postala urbana, društvena i umetnička po

1

svom uticaju". Modernitet je tada, "način kako se modernizacija inflitrira u svakodnevni život i prožima senzibilitete". Modernizam se odnosi na niz umetničkih pokreta, od ranog 20. veka nadalje, koji su odgovarali na kulturne promene moderniteta, na primer, dadaizam, kubizam i apstraktni ekspresionizma. Naglasak na individualnom iskustvu je izraz moderniteta koji se pojavio u materijalnim aspektima modernog života. Moda je povezana sa proizvodnjom i potrošnjom, pa je postala savršeni izraz moderniteta. Modernizam kao kultura Građanska ideja moderniteta obeležena je: doktrinom progresa, verom u moć nauke i tehnologije da uslove našeg života poboljšaju, zaokupljenošću merljivim vremenom, kultom razuma i idealom slobode određenim okvirima apstraktnog humanizma, usmerenošću ka pragmatizmu i kultom akcije i uspeha. Entoni Gidens je pisao da se institucije moderniteta sastoje od: - industrijalizma (transformacija prirode; razvoj stvorene okoline); - nadziranja (kontrola informacija i društveno nadgledanje); - kapitalizma (akumulacija kapitala u kontekstu konkurentskog rada i proizvodnih tržišta); - vojne moći (kontrola sredstava nasilja u kontekstu industrijalizacije rata). Industrijska revolucija u Britaniji transformisala je predrevolucionarno društvo niske proizvodnje i nultih stopa rasta, visokom produktivnošću i povećanim razvojem. Između 1780. i 1840. godine britanska ekonomija se promenila. Do promena je došlo i u ličnom, društvenom i u političkom životu, tj. u radnim navikama, organizaciji vremena, porodičnom životu, aktivnostima u dokolici, stanovanju, došlo je do kretanja od ruralnog ka urbanom životu, itd. Modernost nije izmislila nadziranje, ali je uvela njene nove, složenije i opsežnije forme, koje obuhvataju i kretanje od personalne ka impersonalnoj kontroli. Birokratizacija, racionalizacija i profesionalizacija oblikuju središnje institucionalne konfiguracije moderniteta. Moderni život podrazumeva stalno istraživanje i menjanje društvenih praksi u skladu sa novim informacijama o tim istim praksama. Ova refleksivnost obuhvata korišćenje znanja o društvenom životu kao njegovom konstitutivnom elementu i ukazuje na stalnu reviziju društvene aktivnosti u svetlosti novog znanja. Dinamizam moderniteta počiva na stalnoj reviziji znanja. ‘Tradicionalne’ vrednosti su stabilne, kao što je stabilno i mesto pojedinca u normativno uređenom i nepromenjivom kosmosu. Nasuprot tome, modernističke vrednosti se menjaju. U kontekstu tradicije, identitet pojedinca povezan je sa njegovim društvenim položajem, dok je za modernu osobu to ‘refleksivan projekt’; to jest, “proces kojim je moguće konstruisati identitet refleksivnim uređenjem narativa o samom sebi”. Koncept modernizma se uže usredsređuje na estetske forme povezane sa umetničkim pokretima koji datiraju iz 19. veka. Modernizam kao estetski stil ima sledeće opšte odlike: - estetsku samosvest; - zanimanje za jezik i pitanja prikazivanja; - odbacivanje realizma u korist istraživanja neizvesnog karaktera ‘realnog’; - napuštanje linearne narativne strukture u korist montaže i simultanosti; - naglasak na vrednosti estetskog iskustva koji potiče iz romantizma; - istraživanje i eksploatacija fragmentarnosti;

2

- vrednost i uloga avangardne visoke kulture. Britanski istoričar umetnosti, Čarls Harison (Charles Harrison), ističe da, kada su u pitanju termini poput modernizacije i moderniteta u literaturi uglavnom postoji saglasnost oko toga šta oni znače. Modernizacija ukazuje na opseg tehničkih, ekonomskih i političkih procesa povezanih sa industrijskom revolucijom i njenim posledicama; dok modernost ukazuje na društvene uslove i modele iskustva koji se posmatraju kao učinci ovih procesa. O značenju pojma modernizma, međutim, ne postoji koncenzus. U opštoj upotrebi ovaj pojam znači svojstvo ili kvalitet bivanja modernim ili najsavremenijim. On podrazumeva i jedan tip pozicije ili stava, kojeg karakterišu specifične forme odgovora i na modernizaciju i na modernitet, ali kada se on primeni na umetnost suočavamo se sa dva problema. Prvo, pojam modernizam ne obuhvata svu umetnost modernog perioda. On ukazuje na vrednost koju najčešće povezujemo sa određenim radovima i služi da ih odvoji od drugih. Reći da je jedno umetničko delo primer modernizma, piše Harison, znači smatrati da ono pripada posebnoj kategoriji u zapadnoj kulturi modernog perioda, mada dela koja želimo da obuhvatimo ovom kategorijom nisu uvek na prvi pogled povezana sa procesima modernizacije ili iskustvom moderniteta. Drugi problem je taj što postoje različiti pogledi na istorijsko pozicioniranje modernizma: kada je nastao i da li se pretpostavlja da se završio. Početak modernizma se smešta između kasnog 18. i ranog 20. veka, a ideja postmodernizma koja je već duže vremena u upotrebi, podrazumeva da se modernizam završio, ili da je sinoniman sa izvesnim konzervativizmom u kulturi. Moderno se u umetnosti povezuje sa raskidom sa tradicionalnim dekorumom zapadne kulture koja je pojavnost umetničkog dela ranije povezivala sa pojavnošću prirodnog sveta. Simptomi ovog raskida pokazuju se kada umetnici posežu za oblicima, bojama i materijalima koji imaju sopstveni život, oblikuju neuobičajene kombinacije, nude izobličene ili preuveličane verzije pojavljivanja prirode a u nekim slučajevima se gube jasne veze sa običnim predmetima našeg vizuelnog iskustva. Avangardni umetnici koji su radili u nekoliko glavnih evropskih gradova u prvih petnaest godina 20. veka proizveli su umetnička dela u kojima su ovi simptomi najvidljiviji. Postmodernizam Postmodernizam je termin koji se ponekad koristi da bi se opisao vremenski period od kasnih 60ih godina 20. veka. O njegovom odnosu prema modi se mnogo rasparvalja. Napre ćemo reći nešto o ovom i njemu srodnim pojmovima. Važno je na početku istaći da koncept postmodernosti ukazuje na period, tj. upućuje na istorijsku epohu. Ova apstraktna kategorija široko definiše institucionalne parametre društvenih formacija. Postmodernizam je, s druge strane, kulturalni i epistemološki koncept kulture. On ukazuje na iskustvo svakodnevnog života i na umetničke stilove i pokrete. Dok je kao skup filozofskih i epistemoloških ideja, modernizam bio povezan s prosvetiteljskom filozofijom racionalnosti, nauke univerzalnih istina i progresa, postmoderna filozofija preispituje ove kategorije. Više se ne govori o dubini, već o površini, ne govori se o istini već o istinama. Ne govori se o objektivnosti već o solidarnosti, ni o univerzalizmu ili utemeljivačkim narativima, već o istorijski specifičnim 'režimima istine' (po Mišelu Fukou). Ipak, razlika između modernizma i postmodernizma nije sasvim jasna. Autori poput Gidensa tvrde da postmoderna kultura proširuje 'radikalizovani modernitet'. Moderno znanje se, po Žan-Fransoa Liotaru, poziva na metanarative, to jest, na velike istorijske priče koje polažu pravo na univerzalnu valjanost. Nasuprot tome, u postmodernoj se tvrdi da je znanje svojstveno određenim jezičkim igrama i da obuhvata

3

lokalna, pluralna i heterogena znanja. Postmoderni uslov obuhvata gubitak vere u utemeljivačke šeme koje su opravdale racionalne, naučne, tehnološke i političke projekte modernog sveta. Više nema održivih metanarativa ili sveobuhvatnih motrišta iz kojih je moguće prosuđivati o univerzalnoj istini bilo čega. Liotar je smatrao da treba da se odupremo totalizujućem teroru takvih dogmi i da slavimo razlike i razumevanja koja se izvode unutar određenih režima znanja. Nikakva univerzalizujuća epistemologija po postmodernizmu nije moguća jer su sve istinite tvrdnje oformljene unutar diskursa. Nema pristupa nekom nezavisnom svetu-objektu oslobođenom od jezika i nema povlašćene tačke s koje bi se tvrdnje neutralno vrednovale. Nema univerzalnih filozofskih osnova ljudske misli ili delovanja. Sve istine su ograničene kulturom. Koncept istine je u najboljem slučaju stepen društvenog sporazuma koji se postiže unutar određene tradicije. U postmodernoj je došlo do važnog zaokreta od 'diskurzivnog' ka 'figuralnom' ('figural'). Ovim se ukazuje na razlike u označivalačkoj logici modernog i postmodernog rada. Modernistički 'režim označavanja' prioritet daje rečima na račun slika. Nasuprot tome, postmoderno 'figuralno' više je vizuelno. Postmoderna kultura zamućuje tradicionalno uspostavljene granice između kulture i umetnosti, visoke i niske kulture, komercijalnog i umetničkog domena, kulture i komercijalnog. Između ostalog, sve veća prisutnost popularne kulture, pospešena elektronskim medijima, učinila je da razlika između visoke i niske kulture više nije održiva. Proizvodi postmoderne kulture odlikuju se samosvesnom intertekstualnošću, to jest, citatom jednog teksta unutar drugog. Postmoderna kultura je po Bodrijaru konstituisana stalnim protokom slika koji ne uspostavlja konotacijsku hijerarhiju. Tvrdi se da je postmoderna kultura površinska i jednodimenzionalna, doslovno je i metaforično 'plitka' ('superfitial'). U njoj nijedan predmet nema 'suštinsku' ili 'dubinsku' vrednost, vrednost je određena razmenom simboličkih značenja. Drugim rečima, roba ima znakovnu vrednost koja označava društvenu vrednost, status i moć. Fredrik Džejmson je opisao kulturalne stilove kasnog kapitalizma. Mi, po ovom autoru, živimo u postmodernom hiperprostoru, a njegove manifestacije obuhvataju: - kanibalizaciju stilova prošlosti i sadašnjosti; - gubitak autentičnosti umetničkog stila u korist pastiša; - transformaciju prikazivanja sveta u slike i spektakle; - slamanje čvrstih razlika između visoke i niske kulture; - kulturu simulakruma ili kopije (za koju ne postoji original); - modu sklonu nostalgiji u kojoj istorija nije predmet prikazivanja već stilističke konotacije. Postmodernu kritiku odlikuju pojmovi tekstualizam, konstruktivizam, moć/znanje i partikularizam. Pod tekstualizmom se podrazumeva stav da znanje kao diskurs ne može izbeći uslov sopstvene tekstualnosti. Otuda, neprekidna i razlikujuća 'igra' znakova, intertekstualna polja u kojima označitelji stiču privremena značenja i neprestano se pomeraju. Time se svakom diskursu poriče autoritativno i konačno značenje. Deridina dekonstruktivna čitanja tekstova ukazuju na ovu semantičku nestabilnost. Može se reći da pojam 'stvari kakve uistinu jesu' predstavlja »posledicu tekstualnih operacija, tako da 'stvarnost' nikada nije ništa drugo do tekstualna projekcija«. Postmoderna se, takođe, usredsređuje na 'kontaminaciju' koja potkopava autoritet koji dolazi od suštinskog verovanja u mogućnost čistog, drevnog i originalog teksta/jezika. Pod konstruktivizmom se ukazuje da postmoderna kritika naglašava konstruisani karakter svih društvenih fenomena. Tamo gde se diskurs ili praksa pokazuju kao prirodni (na

4

primer, u mitologijama masovne kulture, koja služi da legitimizuje buržoaske, evropocentrične ili patrijarhalne norme), ova kritika će istražiti i pokazati njihov istorijski i kulturalno konstruisani karakter. I tamo gde se jastvo shvata u humanističkim terminima kao autonoman delatnik (agent), jedinstveno biće i izvor značenja, ono je 'decentrirano' postmodernom kritikom, koja ga ponovo promišlja kao agregat (aggregate) diskurzivno konstruisanih i kontradiktornih 'subjekatskih pozicija'. Kada se govori o moći/znanju u postmodernoj kritici, polazi se od premise da legitimacija znanja ne zavisi od njegovog istinitog sadržaja ili porekla u nekom navodnom Subjektu Razuma. Umesto toga, ispituje se uloga institucionalnih snaga i disciplinarnih matrica u proizvodnji i autorizaciji znanja. U genealoškim istraživanjima Fuko je proučavao institucionalne uslove razvoja naučnog diskursa, čije je opravdanje poistovetio s transformacijom ljudskih bića u saznatljive 'subjekte', drugim rečima, u subjekte koji se mogu kontrolisati. Pod partikularizmom se ukazuje na činjenicu da postmoderna kritika osporava univerzalizujuće i totalizujuće tvrdnje hegemonih, na primer, evrocentričnih ili patrijarhalnih, diskursa upotrebom partikularizujućih koncepata kao što su razlika, mikromoć i perspektiva. U suprotnosti prema takvim nediferenciranim konceptima kao što su Kultura ili Istina, ova kritika retrospektivno postavlja kao važne, na primer, pojmove etnicitet i perspektiva. Umesto makropolitičkog koncepta moći skoncentrisane u klasnoj formaciji ili aparatima države, Fuko je ukazivao na mikropolitički model moći i identifikovao je mnoštvo odnosa moći koji u potpunosti prožimaju društvo. Moć/znanje Moć se može shvatiti kao stepen u kojem neka osoba ima pristup traženim resursima: nvcu, dokolici, dobro plaćenim poslovima, kao i mogušnost da utiče na svet oko sebe. Ono što nazivamo znanjem odnosi se na određenu konstrukciju ili verziju fenomena koja je dobila status "istine" u našem društvu. Po Fukou znanje koje preovlađuje u jednoj kulturi u datom vremenu blisko je povezano sa moći. Svaka verzija događaja omogućava određenu društvenu praksu, jednu vrstu delovanja, dok druge vrste sancioniše, tj. onemogućava. Po Fukou moć je posledica diskursa. Kad nešto definišemo ili predstvimo na određen način, mi proizvodimo određeno "znanje" koje sa sobom nosi moć. Znanja su moćna jer regulišu kontrolu društva i njegovih članova i bez podrške sile, zahvaljujući "disciplinujućoj moći". S druge strane, po Fukou, moć uvek izaziva otpor. (definicije diskursa Diskurs je pojam sa kojim se stalno susrećemo. Njegova najopštija definicija glasi: diskurs je reguisani način govora. Po francuskom teoretičaru Mišelu Fukou (Michel Foulcault), diskurs se odnosi na jezik i na praksu i ukazuje na regulisanu proizvodnju znanja. Diskurs konstruiše, definiše i proizvodi predmete znanja na jedan razumljiv način dok istovremeno isključuje druge načine rezonovanja kao nerazumljive. Kao koncept, diskurs ukazuje na načine mišljenja, govora, reprezentacija, delovanja, kao i na oblike upotrebe jezika i na društvene interakcije. Možemo reći da diskurs ukazuje na društveni proces stvaranja smisla i reprodukovanja realnosti. Diskurs se može definisati i kao sistem iskaza koji konstruiše objekt. Diskurs se odnosi na skup značenja, metafora, predstava, slika, priča i tako dalje, koji na neki način, zajedno proizvode određenu verziju događaja. Svaki objekt, događaj, osoba itd. može biti okružen mnoštvom različitih diskursa, pri čemu svi ti diskursi prilaju različitu priču o datom objektu, različito ga predstavljaju svetu. Diskursi su istovremeno i proizvodi i konstituenti realnosti.) Vraćamo se modi:

5

Postoje rasprave oko toga kada je moda počela. Dok većin istoričara ukazuje na evropske dvorove od sredine 14. veka (1350s) kao početak sistema mode, drugi tvrde da je on fenomen koji je sazreo u poznoj drugoj polovini 19. veka. Napreci u proizvodnji i rasprosturanju proizvoda - nastanak couture sistema, industrijalizacija i razvoj robnih kuća - učinilo je da moda dopre do šire populacije u zapadnim zemljama od 1860ih. Neki elementi su neophodni da bi društvo imalo sistem mode. Oni obuhvataju tržišnu ekonomiju koja pribavlja dobrostanje, odgovarajuću tehnologiju koja omogućava proizvodnju artikala, distribucojski sistem i raprostiranje kako ideja o modi, tako i samih proizvoda, kao i sistem inovacije i prihvatanja mode. Istoričari kostima tvrde da moda počinje u Evropi sredinom 14. veka. Uspon mode je povezan sa pojavom kapitalizma u zapadnoj Evropi. Ali, elementi modenog ponašanja su, međutim, postojali i pre 14. veka. Moda se često povezuje sa ženskim rodom, ali istorija pokazuje da sve do ranog 19. veka muškarci iz elite su često prvi prihvatili nove ideje u modi. Njihova odeća je bila napravljena od najnovijih, najluksuznijih materijala. Oni su pokazivali više od svog tela nego žene. Posebni stavovi prema ženama smeštali su ih u restriktivnije uloge od muškaraca: one su bile idealizovane kao kreposne ('čedne') supruge i majke. Kada se jednom udaju, žene su ulazile u ulogu materinstva. Pošto je ženska kosa posmatrana kao zavodljiva, one su je nakon udaje pokrivale. Kada bi napunile određene godine, oblačile su se na konzervativan, dostojanstven način. Muškarci, s druge strane, nisu odbacivali modu kako su starili.

6