Dejvid Morel Davno Nestao++

Dejvid Morel DAYNO NESTAO Prevela sa engleskog Marina Petrović \ HHB, ,! •&•;.;•. . Beograd 2004. Naslov originala: David Morrell Long Copyright © 2004 by David Morrell Copyright © 2004 za SCG i BiH Otvorena knjiga, Beograd Sva prava zadržana. Džefriju Yineru, velemajstoru bllansa. Pre mnogo vremena dao si obećanje i ispunio si ga. Hvala što si držao ometanja dalje od mojih vrata i time mi pružao više vremena za pisanje. ,,Legiji izgubljenih, i kohorti obeleženih. Rajdard Kipling PRVI DEO DAVNO NESTAO Glava 1. Kada sam bio dečak, moj mladi brat je nestao. Ispario je sa lica zemlje. Zvao se Piti i vraćao se biciklom kući sa bejzbol utak-mice posle škole. On nije igrao. Utakmica je bila za starije dečake kao što sam ja, a to znači da sam ja imao trinaest godina, a Piti samo devet. Bio sam mu ceo svet; uvek je hteo da se prilepi za moje društvo. Ali ostali dečaci su gundali da se stalno sapliću o njega, tako da sam rekao Pitu: ,,Odlepi se od mene, idi kući". Još uvek se sećam njegovog povredenog izraza lica pre nego što se popeo na bicikl i počeo da okreće pedale, malog, mršavog dečaka sa kratkom, nakostrešenom kosom, naočarima, protezom na zubi-ma, i pegama. Skupa sa izvučenom majicom, vrećastim farmer-kama i patikama — tako je izgledao kada sam ga poslednji put video. To je bilo pre četvrt veka. Na jučerašnji dan. Kad je večera bila pripremljena, a Piti se nije pojavio, moja majka je pozvala telefonom njegove prijatelje iz komšiluka, ali ga oni nisu videli. Dvadeset minuta kasnije, moj otac je pozvao poli-ciju. Njegov najveći strah (barem do tog trenutka) bio je da su Pita udarila kola, ali dispečer u policiji je rekao da

nije bilo nijednog udesa u kome je učestvovao dečkić na biciklu. Dispečer nam je obećao da će javiti, ako čuje nešto, kao i da će ga u meduvremenu potražiti patrolna kola. Moj otac nije mogao da podnese čekanje. Naterao me je da mu pokažem najverovatniji pravac kojim je Piti vozio od igrališta do ku-će. Yozio je kolima svuda naokolo. U to vreme je već pao sumrak, i skoro da bismo prošli pored bicikla, ne primetivši ga, da nisam Dejvid MOREL DAVNO NESTAO zapazio odblesak poslednjih sunčevih zraka na jednom od crvenih svetala bicikla. Ispod bicikla pronašli smo Pitovu bejzbol rukavicu. Dugo smo tragali za njim. Dozivali smo ga. Pitali smo skitnice da li su yideli dečaka koji bi odgovarao Pitijevom opisu. Nismo ništa saz-nali. Tata je stalno ponavljao sebi u bradu: ,,Oh, Isuse". Jedino čemu sam se nadao je da se Piti negde zadržao zato što je bio Ijut na mene jer sam ga poslao kući sa bejzbol utakmice. Zamišljao sam kako se pojavljuje pre odlaska na spavanje i govori, ,,Je l' ti sada žao ? Možda ti, u stvari, želiš da budem u tvojoj okoli-ni više nego što pretpostavljaš." Istina je, da mi ijeste bilo žao, zato što nisam uspevao sebe da ubedim da bi Piti gurnuo svoj bicikl u ono grmlje — pa on je voleo taj bicikl. Kako je ispustio bejzbol rukavicu? Nešto loše mu se dogodilo, a to se nikada ne bi dogodi-lo da mu nisam rekao da ispari. Moja mamaje postala histerična. Tata je ponovo pozvao poli-ciju. Detektiy je uskoro stigao, a sledećeg dana bila je organizo-yana potraga. Ispunili su stupce novina (ovo se dogodilo u gradu Yudfordu, blizu Kolambasa, u Ohaju) tom pričom. Moji roditelji su gostoyali na televiziji i radiju, preklinjući onog ko je kidnapo-vao Pita da ga vrati. Ništa od toga nije pomoglo. Nemam reči da opišem kako boli propadanje, koje je Pitov nestanak izazvao. Moja majka je uspevala da smiri nerve samo pomoću pilula. Često sam tokom noći mogao čuti njene jecaje. Nisam mogao prestati da osećam krivicu zato što sam naterao Pita da napusti bejzbol utakmicu. Svaki put kada bih čuo zvuk otvaranja ulaznih vrata, pomolio bih se da je to on i da najzad dolazi kući. Moj otacje počeo da pije i zbog toga je izgubio posao. On i mama su se stalno raspravljali. Mesec dana nakon što se odselio iz naše kuće, poginuo je prilikom udesa. Njegoy auto je skrenuo sa autoputa, preyrnuo se nekoliko puta i slupao sletevši na krov. Nije ostavio nikakvo žiyotno osiguranje. Moja mama je morala da proda kuću. Prvo smo se preselili u mali stan, a onda smo otišli da živimo sa maminim roditeljima u

Kolambasu. Mnogo vremena sam utrošio brinući se kako će nas Piti pronaći ako se ikada vrati kući. 8 Misao o njemu me je proganjala. Odrastao sam, uspeo da završim koledž, oženio se, dobio sina, i uživao u uspešnoj karijeri. Ali u mojoj svesti Piti nikada nije odrastao. On je i dalje bio onaj mršavi deyetogodišnjak kcji me je pogledao tako povredeno, a onda se odyezao biciklom. Nikada nije prestao da mi nedostaje. Da je neki farmer prilikom oranja pronašao kostur malog dečaka, i.da su nekako uspeli da te ostatke identifikuju kao Pitove, ja bih gorko žalio za svojim mladim bratom, ali bismo barem imali neki zayrše-tak. Očajnički mi je bilo potrebno da znam šta mu se dogodilo. Po profesiji sam arhitekta. Neko kraće vreme saradivao sam sa yelikom firmom u Filadelfiji, ali moji najbolji projekti bili su suviše neobični za njih, tako da sam na kraju oformio sopstvenu kompaniju. Isto tako, odlučio sam da bi bilo uzbudljiyo promeni-ti lokaciju — ne da se jednostayno preselim u drugi grad na Istoč-noj obali, već da potpuno odem sa Istočne obale. Supruga me je iznenadila jer joj se ta ideja svidela, čak i više nego meni. Ne mo-ram da ulazim u sve razloge zbog kojih smo odabrali Denver -draž planina, mit o Zapadu... Ono što je važno je činjenica da smo se tamo nastanili i da su, skoro od samog početka, moji projekti bili traženi. Dve od službenih zgrada koje sam projektoyao nalaze se odmah pored gradskih parkoya. Te zgrade ne samo da se uklapa-ju u svoje okruženje, nego se ono reflektuje o njih; naime, njihovi stakleni zidovi i crep su poput yelikih ogledala koja apsorbuju odraze jezeraca, drveća i travnjaka u njihoyoj okolini, tako da zgrade sa prirodom predstayljaju jedinstyo. Čini mi se, medutim, da su kuće, koje sam projektovao, nešto na šta sam posebno pono-san. Mnogi od mojih klijenata žive blizu odmarališta koja vrede milione dolara, kao što su Aspen i Vejl, ali i oni su imali poštoya-nja prema planinama i nisu hteli da izgledom kuća odudaraju od svog okruženja. Više im se dopadao izgłed koji bi činio jedinstvo sa prirodom, umesto da je remeti. Prihvatio sam tu koncepciju. Kuće koje sam ja projektoyao tako su se uklapale u svoje okru-ženje, tako da ih praktično ne biste primetili, dok ne biste stigli ispred samog ulaza. Sakrivala su ih stabla i staze. Ispred njh su tekli potočići. Platforme su bile formirane od Dejvid MOREL DAVNO NESTAO ravnih delova stena. Stepenice su bile napravljene od kvarcnog belutka. A zidovi su bili od stena. Ironija u svemu tome je da su gradevine koje su dizajnirane tako da deluju nenametljivo, privukle tako puno pažnje. Naime, moji klijenti, uprkos

svojim tvrdnjama da žele da im domovi bu-du neupadljM, nisu mogli da odole iskušenju da se svojim novim domovima i ne hvale. Časopisi Lepe kuće i Arhitektonski zbornik objavili su članke o njima iako su fotografije eksterijera izgledale pre kao snimci prirode, nego kao slike kuća. Lokalna CBS-ova TV stanica napravila je dvominutnu reportažu za vesti u deset časova. Novinarka, obučena kao izletnik, izazvala je gledaoce pitanjem ,,Možete li izmedu ovih staza i drveća primetiti kuću?". Ona se nalazila na deset stopa od zida, ali tek kada je pokazala na kuću, gledalac ju je mogao primetiti; tako vešto je ona bila kamuflirana. Tu reportažu je zapazila CBSova direkcija u Nju Jorku i nekoliko nedelja kasnije dao sam desetominutni intervju za CBS-ov Nedeljni jutarnji program. I danas se pitam zašto sam pristao na to. Sam.Bog zna da mi nije bilo potrebno više publiciteta od onog koji sam već imao, da bih dobijao poslove. Znači, nije bilo iz ekonomskih razloga, mora da je bilo iz sujete. Možda sam hteo da me moj sin vidi na tele-viziji. U stvari, čak smo se moja supruga i ja mogli za trenutak vi-deti u prilogu, dok prolazimo pored jedne od mojih, kako ih je novinarka nazvala, ,,kameleonskih" kuća. Voleo bih da smo i mi bili nevidljivi poput kameleona! Glava 2. Muškarac je uzviknuo moje ime. ,,Bred!" To je bilo tri dana nakon CBS-ovog Nedeljnog jutarnjeg progra-ma. Sreda. Početak juna. Yedar, predivan dan. Celo jutro proveo sam na sastancima i tek me je zavijanje u stomaku podsetilo da sam propustio ručak. Mogao sam da poša-Ijem sekretaricu po sendvič, ali ona mi je obavljala mnogo važnije 10 poslove da bih je zamarao time da naručuje hranu za mene. Centar Denvera predstavlja model urbanog planiranja — pro-stran je i prijatan, sa zgradama dovoljno niskim da prime svetlo. Zaputio sam se u kafe, sa druge strane ulice, ,,Bigls end Mur", i jedind o čemu sam razmišljao bio je sendvič sa kukuruzom šeće-rcem i govedinom, kada sam čuo da neko dovikuje moje ime. ,,Bred!" Prvo što sam pomislio bilo je da to neko iz kancelarije poku-šava da privuče moju pažnju jer sam nešto zaboravio. Ali kada sam se okrenuo, video sam nepoznatog muškarca koji je žurio ka meni. Bio je to čovek srednjih tridesetih godina, grubog izgleda, oprljenog tena i zamršene duge kose. Za trenutak sam pomislio da se radi o gradevinskom radniku, koga sam upoznao na jednom od mojih projekata. Njegova odeća se sigurno u to uklapala: otrcane radne čizme, prašnjavi džins i izgužvana teksas košulja sa

podvr^ nutim rukavima. Ali pošto ja dobro pamtim lica, bio sam siguran da bih zapamtio ožiljak od dva inča na njegovoj bradi. ,,Bred! Moj Bože, ne mogu da yerujem!" Muškarac je bacio iznošeni ranac na pločnik. ,,Posle svih ovih godina! Hriste Sve-mogući!" Mora da sam izgledao zbunjeno. Yolim da mislim da drugi uživaju u mom društvu, ali samo je nekolicina osoba umela da bude tako oduševljena kada me vidi. Očigledno smo se nekada poznavali, iako nisam imao pojma ko bi mogao da bude taj čovek. Njegov široki osmeh je otkrio polomljeni prednji zub. ,,Ne prepoznaješ me? Hajde, paj'a bih tebe prepoznao bilo gde! Prepo-znao sam te i na televiziji! To sam ja!" Moj mozak je radio polako pokušavajući da pretraži moja sećanja. ,,Bojim se da ne mogu..." ,Ja sam Piter! Tvoj brat!" Sada je sve postalo vrlo jasno. Moj mozak je radio vrlo brzo. Covek je pružao svoje ruke ka meni. ,,Tako je dobro što te vidim!" ,,Ruke k sebi, ti kučkin sine!" ,,Molim?" Čovek je izgledao šokiran. ,,Pridi samo korak bliže i pozvaću połiciju. Ako misliš da ćeš 11 Dejvid MOREL DAVNO NESTAO dobiti novac od..." ,,Bred, o čemu to govoriš?" ,,Gledao si CBS-ov Nedeljni jutarnjl program, zar ne?" ,,Da, ali..." ,,Pogrešio si, kopile. To ti neće uspeti." Novinar na TV-u je pomenuo Pitov nestanak. Sledećeg dana, šest muškaraca je telefoniralo u moju kancelariju, tvrdeći da su oni Pit. ,,Tvoj davno izgubljeni brat" svaki ponaosob veselo je go-vorio. Zbog prvog poziva sam bio uzbuden, ali posle nekoliko minuta razgovora słwatio sam da čovek nije imao pojma o tomc kako je Piti nestao ili gde se to dogodilo ili kako je izgledao naš porodični život. Sledeća dvojica koja su telefonirala bili su još veći lažovi. Svi su hteli novac. Rekao sam sekretarici da više ne pre-bacuje u kancelariju nijedan poziv od nekog ko bi tvrdio da je moj brat. Sledeća trojica yaralica su uspela da je slažu, pretvarajući se da zaista imaju poslove, kako bi je prevarili da prebaci poziv. Ali, istog trenutka kada bi počeli sa svojom pričom, zalupio bih slu-šalicu. Narednog dana moja sekretarica je na takav način pre'iinu-la još osam poziva od pojedinaca koji su tvrdili da su Pit.

Sada su se ti pozivi dobili fizički oblik. ,,Dalje od mene." Osećajući se previše nervozno da bih nasta-vio ulicom do semafora, naglo sam zaokrenuo, sačekao trenutak kad nije bilo automobila i zaputio se pravo preko ulice. ^Bred! Za ime božije, slušaj!" — vikao je čovek. ,,AI'i to sam stvarnoy'a!" Leda su mi se ukočila od besa dok sam nastavljao da hodam. nŠta treba da uradim da mi poveruješ?" — povikao je čovek. Stigao sam do linije koja vodi sredinom ulice, nestrpljivo če-kajući sledeću pauzu izmedu automobila koji su prolazili. ^Kada su me zgrabili, vraćao sam se kući na biciklu!" — povi-kao je čovek. Gnevan, pljunuo sam. ,,Reporter je to pomenuo na televiziji! Sklanjaj se od mene da te ne bih izmlatio!" ,,Bred, veća si svadalica, nego kada smo bili klinci. Bicfkl je bio plav." Poslednju izjavu skoro da nisa'm ni registrovab, toliko sam bio 12 Ijutit. A onda me je pogodila slika Pitovog plavog bicikla. ,,To nije bilo pomenuto na televiziji", rekao je čovek. ,,To je bilo u novinama u svoje vreme. Mogao si samo da po-zoveš Yudford biblioteku i pitas odsek za obaveštenja da proveri sadržaje lokalnih novina za odredeni mesec i godinu. Ne bi bilo teško pronaći detalje o Pitovom nestanku." ,,Mom nestanku", rekao je čovek. Na obe strane puta automobili su trubili upozoravajuće dok su prolazili. ,,Delili smo istu sobu", rekao je čovek. ,,Da li je to ikad bilo štampano?" Namrštio sam se osećajući se zbunjeno. ,,Spavali smo u uzanim krevetima", rekao je muškarac podi-žući svoj glas. ,,Ja sam ležao na gornjem ležaju. Imao sam model helikoptera koji je visio sa konopca zakačenog za tavanicu tačno iznad mene. Yoleo sam da ga držim u rukama i okrećem mu pro-pelere." Moja namrštenost se produbila. ,,Tata je imao patrljak umesto malog prsta leve ruke jer mu je taj prst bio odsečen prilikom nezgode u fabrici nameštaja. Vo-leo je da peca. Poslednjeg leta pre mog nestanka, poveo je tebe i mene na kampoyanje ovde negde u Kolorado. Mama nije išla. Ona se bojala da bude na otvorenom zbog alergije na pčele. Do-voljno je bilo da vidi pčelu pa da se uspaniči." Uspomene su tekle kroz mene. Nema šanse da je ovaj stranac mogao da sazna bilo koji od tih detalja samo proveravajući stare novine. Nijedna od tih informacija nikada nije bila objavljena. ,,Imali smo zlatnu ribicu u našoj sobi. Ali nijedan od nas nije voleo da čisti akvarijum. Jednog dana došli smo kući iz škole, a cela soba je zaudarala.

Ribica je uginula. Stavili smo zlatnu ribicu u kutiju šibica i organizovali smo sahranu pozadi u dvorištu. Kada smo se kasnije vratili do mesta gde smo je sahranili, pronašli smo rupu koju je napravila komšijska mačka iskopavajući ribicu." ,,Piti." Dok sam išao ka njemu, skoro me je udario auto. ,,Isuse. Toje«'ti." 13 Dejyjd MOREL ,,Jednom smo slomili prozor dobacujući se loptom u kući. Tata nas je kaznio tako što nam nije dozvolio da izlazimo iz kuće nedelju dana." Ovog puta sam ja pružao ruke ka njemu. Nikada nisam niko-ga čvršće zagrlio. Mirisao je na mentol bombone i dim cigareta. Ruke su mu bile neverovatno snažne. ,,Piti..." Jedva sam mogao da izustim reči. ,,Šta ti se, zaboga, dogodilo?" Glava 3. Yozio je bicikl kući. Ljutit. Osećao se povredenim. Kola su mu se približavala, krećući se polako, održavajući meduprostor. Žena na prednjem sedištu pored vozača spustila je prozor, pita-jući ga kako da stigne do Medudržavnog puta. On joj je odgcwo-rio. Medutim, izgledalo je kao da ga ne sluša. I činilo se da čovek grubog izgleda koji je upravljao volanom, takode, ne obraća pažnju na njegov odgovor. Žena je upitala: ,,Da li veruješ u Boga?" Kakvo pitanje? Pitala je: ,,Da li yeruješ u kraj sveta?" Kola su se zaustavila ispred njega. Uplašio se. Skočio je biciklom na pločnik. Žena je iskočila iz kola, jureći za njim. Patika mu je skliznula sa pedale. Yideo je grmlje. Žena ga je zgrabila. Muškarac je otklju-čao prtljažnik i ubacio ga unutra. Poklopac prtljažnika se zalupio uz tresak. Bila je tama. Yrištao je. Udarao. Nije bilo dovoljno vaz-duha. Onesvestio se. Piti mi je to opisivao dok smo stajali jedan naspram drugog na izolovanom prostoru blizu mesta kuda sam se zaputio na ručak. ^Nije uopšte trebalo da me teraš da odem sa bejzbol utak-mice", rekao je. ,,Znam to." Moj glas se slomio. ,,Bože, kako ja to dobro znam..." ,,Ta žena je bila starija od mame. Imala je podočnjake oko očiju. Sede vlasi u kosi. Tanke usne. Bila je strašno mršava... Po-grbljenih ramena... Opuštenih ruku. Ličila mi je na pticu, ali je sigurno da je bila jaka. Muškarac je imao prljavu, dugu kosu i nije DAVNO NESTAO se brijao. Nosio je tregere i zaudarao je na duvan za žvakanje." ,,Šta su oni hteli s tobom ? Da li si bio..." Nisam mogao sebe da nateram sebe da kažem reč ,,zlostavljan". Piti je pogledao u stranu. ,,Dovezli su me na farmu u Zapa-dnoj Yirdžiniji."

,,Odmah tu preko granice? Bio si tako blizu?" ,,Blizu grada Ridempšn1. Kakva šala, zar ne? Stvarno, tako se grad zvao iako mu neko vreme nisam znao ime. Držali su me kao zatvorenika dok nisam pobegao. Tada sam imao šesnaest godina." ,,Šesnaest? Ali, svo ovo vreme? Zašto nisi došao kod nas?" ,,Razmišljao sam o tome." Pitu je bilo neugodno. ,,Ali nisam mogao sebe da nateram." Izvadio je paklo cigareta iz džepa na košulji. Ali, kako je zapalio šibicu, kelnerica se zaustavila kod našeg stola. ,,Žao mi je, gospodine. Pušenje ovde nije dozvoljeno." Pitove grube crte su se zategle, ,,U redu." ,,Mogu li da uzmem vaše narudžbine?" ,,Umete dobro da ih izdajete." ,,Molim ?" ,,Teletina sa kukuruzom šećercem." Rekao sam konobarici, prekidajući tenziju. Pit je nestrpljivo ugurao cigarete nazad u džep. ,,Dva piva." Kad je otišla, bacio sam pogled okolo, proveravajući da li su ostali gosti dovoljno udaljeni da ne mogu da čuju šta gOYorimo. ,,Sta misliš s tim da nisi mogao da nateraš sebe da dodeš kod nas?" ,,Covek mi je stalno ponavljao da me mama i tata nikada ne bi primili nazad." ,,Šta?" ,,Ne nakon što me je on... Rekao je da bi me se mama i tata gadili, dabi..." ,,Da bi te se odrekli? Ali, ne bi." Osetio sam se kao vezan tugom. ,,Ja to sad razumem. Ali kada sam pobegao... Recimo samo i to nisam bio ja. Držali su me kao zatvorenika u jednoj sobi pod zemljom." Ridempšn (eng.) - otkupljenje (pnm. prev.) 15 Dejvid MOREL ^lsuse." ,,Nisam video svetlost dana sedam godina." Mišići na njego-vom licu su se stegli. ,,Ali ja tada nisam ni znao koliko je vreme-na prošlo. Kada sam izašao, trebalo mi je prilično yremena da shvatim šta je šta." nAli šta si radio?" Piti je izgledao izmučeno. ,,Lutao sam okolo. Radio poslove na gradevini. Yozio kamione. Radio pomalo od svega. Upravo po-sle svog dvadeset prvog rodendana, desilo se da sam yozio do Ko-lambasa. Skupio sam hrabrost da se odvezem do Yudforda i po-gledam našu kuću." ^Ali kuća je tada već bila prodata." JTo sam i saznao."

„1 tata je umro." „1 to sam, takode, saznao. Niko se nije sećao gde su se gospo-da Dening i njen sin Bred odselili." „8111 smo u Kolambasu sa maminim roditeljima." ^Tako blizu." Pit je zatresao glavom u očaju. ,,Nisam znao mamino devojačko prezime, tako da je ne bih mogao pronaći preko njenih roditelja." nAli policija bi ti pomogla da nas nadeš." ,,Da, ali bi mi postavili i mnoga pitanja na koja nisam hteo da odgovaram." ,,Ali uhapsili bi muškarca i ženu koji su te kidnapovali." nKakvog bi dobra to meni donelo? Došlo bi do sudenja. Mo-rao bih da svedočim. Priča bi bila u svim novinama." Napravio je bespomoćan gest. ,,0sećao sam se tako..." nSada je sve to završeno. Pokušaj da sve to ostaviš iza sebe. Ništa od svega toga nije bilo tvoja krivica." ^Još uvek se osećam..." Pit se borio sa sledećom rečju, a onda se zaustayio, kada je kelnerica donela naša piva. Ispio je veliki gutljaj iz svoje boce i promenio temu. ,,Šta je sa mamom?" Iznenadilo me je pitanje. ,,Sa mamom?" nDa, kako je ona?" Bio mi je potreban trenutak pre nego što sam sebe mogao da nateram da odgovorim. ,,Umrla je prošle godine." 16 DAVNO NESTAO ,,...Oh." Pitov glas se spustio. ,,Rak." ,,Uh." To je bio duboki uzdah. U isto vreme, izgledao je kao da ga je neko udario. Ukočeno je gledao u bocu piva, ali je, u stvari, njegov bolan pogled bio negde daleko. Glava 4. Kada sam zakoračio u kuhinju Kejtine uobičajeno privlačne crte lica izgledale su napeto. Dok je razgovarala telefonom hodala je, provlačeći zabrinutim potezima ruku kroz svoju dugu plavu ko-su. Onda me -je primetila i ramena su joj se opustila sa olakša-njem. ,,Upravo je ušao. Pozvaću vas kasnije." Nasmešio sam se dok je spuštala slušalicu. ,,Gde si bio? Svi su se zabrinuli", rekla je Kejt. ,,Zabrinuli?" ,,Imao si nekoliko važnih sastanaka ovog popodneva, ali se ni-si ni pojavio. Tvoje osoblje se uplašilo da ti se nije dogodio neki udes ili..." ,,Sve je super. Samo sam izgubio pojam o vremenu."

,,...su te opljačkali ili..." ,,Bolje od toga." ,,...imao si srčani udar ili..." ,,Imam divne vesti." ,,...ili bogzna šta. Ti si uvek onaj na kog se može računati. Sada je skoro šest, a ti me nisi ni pozvao da mi kažeš da je sve u redu i.... Da li ja to osećam alkohol u tvom dahu? Jesi li pio?" ,,Možeš se kladiti u to." Još šire sam se osmehnuo. ,,Tokom dana? Ignorišući sastanke sa klijentima? Šta te je spopalo?" ,,Rekao sam ti da imam divne vesti." ,,Kakve vesti?" i se pojavio." Kejtine plave oči su izgledale zbunjeno, kao da govorim Dejvid MOREL besmislice. ,,Ko je...?" Odjednom je shvatila. ,,Dobri Bože, ne misliš valjda... tvoj brat?" ,,Upravo tako." ,,AIi... Ali ti si mi rekao da pretpostavljaš da je mrtav." ,,Nisam bio u pravu." ,,Siguran si da je to on?" ,,Možeš se kladiti u to. Rekao mi je stvari koje je samo Piti mogao da zna. To mora da je on." „1 on je stvarno ovde? U Denveru?" ,,Još bliže. Nalazi se na tremu ispred kuće." ,,Šta? Ostavio si ga ispredT ,,Nisam hteo da ga samo dovedem pred tebe. Hteo sam da te pripremim." Objasnio sam joj šta se dogodilo. ,,Ispričaću ti još neke detalje kad bude bilo vremena za to. Najvažnije što treba da znaš je da je prošao kroz toliko puno groznih stvari." ,,Onda ne treba da stoji na tremu. Zaboga, uvedi ga." Upravo tada je Džejson ušao u kuću pravo iz dvorišta. On je imao jedanaest godina, ali je bio nizak za svoj uzrast tako da je prilično ličio na Pita u doba kada je nestao. Proteze, pegice, nao-čare na nosu, mršav. ,,Čemu takva buka? Vi se to raspravłjate?" ,,Upravo suprotno", reklaje Kejt. ,,Šta se dogada?" Gledajući Džejsonove naočare, setio sam se da su / Pitu bile potrebne. Ali čovek, koji je stajao napolju, nije nosio nikakve nao-čare. Iznenada sam se osetio kao da imam igle u stomaku. Da li sam bio prevaren? Kejt je stala ispred Džejsona. ,,Da li se sećaš kad smo ti kaza-li da je tvoj otac imao brata ?" ,,Naravno. Tata je govorio o njemu i u onoj TV emisiji."

,,On je nestao kada je bio dečak", rekla je Kejt. Džejson je nespokojno klimnuo glavom. ,,Imao sam noćnu moru u vezi sa tim." ,,Pa, više ne moraš da imaš noćne more u vezi sa tim", rekla je Kejt. ,,Pogodi šta se desilo? Danas se vratio. Upoznaćeš ga." 18 DAYNO NESTAO ,,Stvarno?" Džejson se razvedrio. ,,Kad?" ,,Čim otvorimo ulazna vrata." Pokušao sam da kažem nešto Kejt, da objasnim moje trenut-ne bojazni, ali ona je već žurila hodnikom ka ulaznim vratima. Zatim ih je otvorila i ne znam šta je očekivala, ali sumnjam da se čovek grubog izgleda kog je ugledala, poklapao sa njenom ideali-zovanom slikom davno izgubljenog brata. Okrenuo se na mestu gde je stajao i držeći cigaretu, divio se stablima ispred kuće. Njegov ranac je stajao pored njega. ,,Ti si Piti?", upitala je Kejt. Prebacio je težinu tela sa jedne na drugu radnu čizmu, poku-šavajući da se opusti. ,,0vih dana mi se čini da bi Piter zvučalo malo odraslije." ,,Molim te, udi." ,,Hvala." Pogłedao je cigaretu koja je gorela, bacio brz pogled na unutrašnjost kuće, otkinuo zapaljeni deo cigarete, a ostatak stavio u džep svoje košulje. ,,Nadam se da možeš ostati na večeri", rekla je Kejt. ,,Ne želim da vas uznemiravam." ,,Gluposti. Yoleli bismo da ostaneš." ,,Iskreno rečeno, cenio bih to. Ne sećam se kada sam posled-nji put jeo domaći obrok." ,,Ovo je Džejson.", Kejt je napravila ponosan gest pokazujući na našeg sina. ,,Zdravo, Džejs." Čovek se rukovao sa njim. ,,Da li voliš da igraš bejzbol?" ,,Daa", rekao je Džejson, ,,ali nisam baš dobar u tome." ,,To me podseća na mene u tvojim godinama. Znaš šta? Posle večere ćemo vežbati hvatanje lopte. Kako ti to zvuči?" ,,Super." ,,Pa, hajde da se ne zadržavamo na tremu. Udi", rekla je Kejt. ,,Doneću ti nešto da popiješ." ,,Može pivo ako ga imate." Muškarac koji se predstavio kao Piti pošao je u kuću, prateći Kejt. Ali, morao sam da znam, pře nego što prede prag. ,,Da li nosiš kontaktna sočiva?" 19

Dejvid MORJEL DAVNO NESTAO ,,Ne." Čovek se zbunjeno namrštio. ,,Zašto pitaš?". ,,Kada si bio dečak, bile su ti potrebne naočare." „1 dalje su mi potrebne." Posegnuo je u ranac, izvadio malu futrolu, otvorioje, pokazavši par naočara, nakojimaje jedno stak-lo bilo slomljeno. ,,Ovo se dogodilo juče ujutru. Ali, mogu se snaći i bez njih. Kao što znaš, bile su mi potrebne naočare za daljinu. Da li je to bio mali testili...?" Emocije su mi stegle grlo. ,,Piti... Dobrodošao kući." Glava 5. ,,Ovo je najbolje pečenje koje sam ikada probao, gdo Dening." ,,Molim te, ti si deo porodice. Zovi me Kejt." ,,A ovaj krompir-pire je nebeskog ukusa." ,,Bojim se da sam malo varala i upotrebila puter. Sada će nam nivo hołesterola skočiti do neba." ,,Ja nikada ne obraćam pažnju na takve stvari. Ako je nešto hrana, dobrodošla je." Kad bi se Piti nasmešio, video se njegov po-lomljeni prednji zub. Džejson nije mogao a da ne gleda u njega. ,,Hteo bi da znaš kako s'e oyo dogodilo?" Piti je pokazao na zub. ^Džejsone, nepristojan si", rekla je Kejt. ,,Ma, ne uopšte." Nasmejao se Piti. ,,On je samo radoznao, kao što sam i ja bio radoznao kada sam bio dečak. Džejs, prošlog leta sam radio na postavljanju krova u Kolorado Springsu. Pao sam sa merdevina. Tako sam zaradio, takode, i ovaj ožiljak na bradi. Pao sam. Mogao sam.da slomim vrat." ^Znači, sada tamo živiš? U Kolorado Springsu?" nBože sačuvaj. Ne živim nigde odredeno." Prestao sam da žvaćem. nAli, svako živi negde", rekla je Kejt. nNe i ja." Džejson je izgledao zbunjeno. ,,AIi, gde spavaš?" 20 ,,Gde god da se naćtem, može se pronaći i neko mesto da se napravi krevet." ,,To deluje..." Kejt je zatresla glavom. BKako ?" ,,Strašno usamljeno. Bez prijatelja. Ničeg što bi mogao da na-zoveš svojim."

,,Pretpostavljam da to zavisi od toga na šta si navikao. Ljudi imaju običaj da me iznevere." Piti nije gledao u mene, ali nisam mogao da njegov komentar ne shvatim lično. ,,A što se tiče pose-dovanja stvari, pa, sve što mi nešto znači nalazi se u mom rancu. Ako je to nešto što ne mogu da nosim, smatram da me to zadržava." ,,Kralj puteva", rekao sam. ,,Tačno. Yidiš... " Piti se nagnuo prema Džejsonu, naslanja-jući svoje laktove na sto, ,,...dosta se krećem, zavisno od toga gde se radi i kakvo je vreme. Svaki dan je nova avantura. Nikada ne znam šta da očekujem. Kao, na primer, prošle nedelje, kad sam se nalazio u Butu, u Montani, doručkovao sam na mestu koje je imalo i TV. Obično ne gledam televiziju i uopšte me ne interesu-ju ti kontakt programi nedeljom pre podne, ali mi je ta emisija privukla pažnju. U stvari, nešto u glasu čoveka koji je bio inter-yjuisan. Podigao sam pogled sa jaja i kobasica i, gospode, čovek na TV ekranu me je sa sigurnošću podsetio na nekog — ali ne na nekog koga sam skoro video. Podsetio me je na nekog koga sam davno video. Čekao sam da spiker kaže ko je taj čovek. A onda, nije ni bilo potrebno da to uradi — zato što je spiker pomenuo da je mladi brat gosta nestao vozeći bicikl, vraćajući se sa bejzbol utakmice, kada su bili dečaci. Naravno, čovek na telĕviziji bio je tvoj otac." Piti se okrenuo ka meni. ,,Kako sam odrastao, sve više i više sam razmišljao o tome da te potražim, Bred, ali nisam imao ideju gde bi mogao biti. Kada je spiker rekao da živiš u Denveru, spus-tio sam nož i viljušku i odmah se zaputio ovamo. Bio mi je potre-ban ceo nedeljni dan kao i ponedeljak i utorak. Kad 'si rhe već podsetio... Pokušao sam da ti telefoniram tokom puta, ali tvoj kućni broj nije u imeniku. A što se tiče tvog broja na poslu, pa, 21 Dejyid MOREL tvoja sekretarica nije htela da prebaci vezu." ,,Zbog svih onih čudnih poziva koje sam ti pomenuo na putu ovamo." Osetio sam se krivim, kao da sam ga svesno odbacio. ,,Tri dana si vqzio od Montane? Mora da si imao problema sa kolima", reklaje Kejt. Piti je odmahnuo glavom. ,,Kola su još nešto što ne bih hteo da me poseduje. Stopirao sam." ,,Stopirao?" Pitalai je Kejt iznenadenim tonom. ,,Zašto nisi do-šao autobusom?" ,,Pa, postoje dva dobra razloga. Prvi je da, po mom iskustyu, yozači autobusa, pričaju iste dosadne priče, ali svaki vozač ddvo-Ijno hrabar da pokupi stopera, defmitivno je neko s kim vredi raz-govarati." Nasmejali smo se zbog načina na koji je to rekao.

,,Ako se ispostavi da nisu interesantni, uvek mogu da kažem, ,,Izaći ću u sledećem gradu." A onda okušam sreću stopirajući sledeće vozilo. Svaka vožnja je mala avantura." Pitove oči su zasja-le uzbudeno. ,,A koji je drugi razlog zbog koga se nisi vozio autobusom?" pitao sam. Njegovo osećanje da se zabavlja je isparilo. ,,Bilo je malo posla u skorije vreme. Nisam imao novac za kartu." ,-,To će se promeniti", rekao sam. ,,Znam gde ima mnogo posla na gradevinskim projektima — ako hoćeš posao." ,,Sigurno da hoću." ,,Mogu ti dati neki džeparac u meduvremenu." ,,Hej, nisam došao da prosim", rekao je Piti. ,,Znam to. Ali kako ćeš do tada pribaviti neku gotovinu?" Piti nije imao odgovor. ,,Hajde", rekao sam, "primi poklon." ,,Pretpostavljam da bi mi trebalo nešto gotovine kako bih iznajmio sobu u motelu." ,,Nema šanse", rekla je Kejt. ,,Nećeš iznajmljivati nikavu sobu u motelu." ,,Provešćeš noć kod nas." 22 DAVNO NESTAO Glava 6. Piti je bacio beizbol loptu ka Džejsonu, koji je obično bio nespretan, ali ovog puta uhvatio je loptu savršeno i nasmejao se. ,,Pogledaj tata! Pogledaj šta me je čika Piter naučio!" ,,Odlično ti ide. Možda bi tvoj stric trebalo da razmišlja o to-me da postane trener." Piti je slegnuo ramenima. ,,To su samo neki trikovi koje sam pokupio usput, kada bih petak veče proveo na bejzbol terenima u različitim gradovima. Sve što treba da zapamtiš, Džejs, je da držiš oči na lopti umesto na svojoj rukavici. I da budeš siguran da tvoja rukavica može primiti brzi udarac." Kejt se pojavila na stražnjim vratima, a njena plava kosa bila je obasjana kuhinjskim svetlom. ,,Vreme je za krevet, mali takmičaru." ,,Oooo, moram li mama?" ,,Već sam ti dozvolila da budeš budan pola sata duže nego obično. Sutra ideš u školu." Razočaran, Džejson se okrenuo svom stricu. ,,Ne gledaj u mene tražeći pomoć", rekao je Piti. ,,Tvoja ma-ma je u pravu." ,,Hvala za lekciju, čika Piter. Možda će mi sada druga deca do-zvoliti da igram u timu."

,,Pa, ako ti ne budu dozvolili, reci mi, pa ću ja otići do terena da malo porazgovaram sa njima." Piter je razbarušio Džejsonovu pra-šnjavu kosu i pokazao mu ka kući. ,,Nemoj da te mama dugo čeka." ,,Vidimo se ujutru." ,,Možeš se kladiti u to." ,,Drago mi je da si nas pronašao, čika Piter." ,,Meni, takode." Pitov glas je podrhtavao. ,,Meni, takode." Džejson je ušao u kuću, a moj brat se okrenuo ka meni. ,,Dobar dečak." ,,Da, ponosni smo na njega." Sunce koje je zalazilo rasprostrlo je grimiznu senku preko drve,ća u dvorištu. ,,AKejtje..." 23 Dejyid MOREL ,,Divna", rekao sam. ,,Bi° Je to moj srećan dan kada sam je sreo." ,,Sasvim si u pravu. Sjajno si se snašao. Pogledaj samo ovu kuću." Bilo mi je neprijatno što posedujem tako puno. ,,Moje osoblje me zadirkuje zbog kuće. Kao što si video u onoj TV emisiji, moja specijalnost je projektovanje zgrada koje su skoro nevidljive u svom okruženju. Ali, kada smo tek stigli u grad, činilo mi se kao da je ova stara viktorijanska zgrada imala naše ime na sebi. Naravno, stabla ispred i iza kuće, prilično je dobro sakrivaju." ,,Deluje solidno." Piti je bacio pogled ka svojim ogrubelim ru-kama. ,,Neobično je to kako su stvari ispale na kraju. Pa..." zaus-tavio se i zakašljao. ,,Treniranje je posao koji te učini žednim. Prijalo bi mi još jedno pivo." ,,Odmah se vraćam." Kada sam se vratio sa pivom (dok me je u kući Kejt pogledala podigavši obrvu jer nije navikla da me vidi da toliko pijem), nosio sam još nešto u torbi za kupovinu. ,,Šta je to?", zanimalo je Pita. ,,Nešto što sam čuvao za tebe." ,,Ne mogu da se setim šta bi..." ,,Bojim se da je previše mala da bi je mogao koristiti ako bu-deš voljan da nekad ponovo yežbaš hvatanje lopte sa Džejsonom", rekao sam. Piti je zbunjeno zatresao glavom. ,,Prepoznaješ li ovo?", posegnuo sam rukom u torbu i izvukao izlupanu bejzbol rukavicu koju sam tako davno pronašao ispod Pitovog bicikla. ,,Moj Bože!"

,,Čuvao sam je tokom svih ovih godina. Uvek je bila u mojoj sobi. Umeo sam da je držim pored sebe kada bih išao na spava-nje, i pokušavao sam da zamislim gde si i šta radiš i..." Morao sam da nateram sebe da to kažem. ,,...da li si još uvek živ." ,,Mnogo puta sam poželeo da nisam živ." ,,Nemoj da razmišljaš o tome. Prošlost sada nije bitna. Pono-vo smo zajedno, Piti. To je ono što je važno. Bože, koliko si mi 24 DAVNO NESTAO nedostajao." Dodao.sam mu rukavicu iako ga nisam mogao jasno yideti — oči su mi bile zamagljene. Glava 7. „1, šta misliš o njemu?" pitao sam Kejt tiho dok sam gasio svetlo i zavlačio se pod pokrivač. Pitova soba bila je na drugom kraju hodnika. Nikako ne bi mogao da nas čuje. A, ipak, osećao sam grižu sayesti što pričam o njemu. Ležeći pored mene u tami, Kejt nije odmah odgovorila. ,,Imao je težak život," ,,To je sigurno. A, ipak, izgleda i da je uživao u njemu." ,,Vrlina nužnosti." ,,Pretpostavljam. Pa ipak,..." ,,O čemu razmišljaš?", pitalaje Kejt. "Pa, da mu se takav način života nije svidao, u bilo kom trenutku mogao je da odabere da živi na drugačiji način." ,,Kako?" ,,Pretpostavljam da je mogao da ide u školu i izuči neki zanat." ,,Možda je mogao da postane arhitekta, kao ti?" Slegnuo sam ramenima. ,,Možda. Ni to ne bi bilo nemoguće. Video sam nekoliko priča na vestima o blizancima razdvojenim prilikonj rodenja koji su se ponovo našli kao odrasli Ijudi. Otkrili su da imaju isti posao, iste hobije, supruge koje izgledaju isto i imaju iste ličnostL" ,,Nisam sigurna da mi se svida da me stavljaju u isti koš sa nečijim hobijem. Osim toga, ti i tvoj brat niste blizanci." ,,Sigurno da nismo. Ali, ipak, ti znaš na šta mislim. Piti je mo-gao da uspe kao ja, ali je odabrao drugačiji put." ,,Stvarno misliš da Ijudi imaju toliko izbora u svom životu? Re-kao si mi da ti nikada ne bi postao arhitekta da riije bilo nastavni-ka geometrije u srednjoj školi koji te je stvarno impresionirao. " Zamišljen, posmatrao sam mesečevo svetlo koje je teklo kroz prozor naše spavaće sobe. ,,Da, styarno sam bio čudan - jedino 25

Dcjvid MOREL DAVNO NESTAO dete u srednjoj školi koje je volelo geometriju. Po meni, taj na-stavnik je učinio predmet fascinantnim. Rekao mi je čime bi tre-balo da se bavim, na koji koledž da idem i sve što je potrebno, ako stvarno hoću da postanem arhitekta." ,,Pa, ja iskreno sumnjam da je tvoj bjał imao nastavnika geometrije." ,,Da li je uopšte išao u srednju školu?", pitala je K£jt. ,,Neko mora da ga je nešto učio. Izuzetno je elokventan. Nisam čuo nijednu nepristojnu reč od njega." Kejt se okrenula da bi me gledala u lice, naslonivši se na lakat. ,,Vidi, ja sam voljna da uradim sve što mogu da pomognem. Ako hoće da ostane ovde neko vreme, dok ne odluči šta da slede-će radi, meni ne smeta." ,,Nadao sam se da ćeš tako osećati." Nagnuo sam se i polju-bio je. ,,Hvala." ,,Da li je to najbolji način kog se možeš setiti kako bi mi zah-valio?" Poljubio sam je ponovo, ovog puta duboko. ,,To je već mnogo iskrenije." Povukla je ruku preko moje butine. ,,Mmm." Jedno vreme to je bio jedini zvuk. Prisustvo stranca u kući učinilo je da budemo svesniji toga da nas neko može čuti. Kada smo završili, naš poljubac je bio tako dubok da smo ,,pro-gutali" uzdahe jedno drugog. Ležali smo tiho, dolazeći sebi. ,,Ako bismo bili strastveniji od ovoga, bilo bi potrebno da me neko oživljava," promrmljao sam. ,,Misliš disanjem usta na usta?" ,,To me uvek vraća u život." Ustajući da odem do kupatila, po-gledao sam kroz prozor. Dok sam gledao ka dvorištu, video sam u tami nešto što nisam očekivao. ^Šta gledaš?", pitala je Kejt. nPita." ,,Šta?" ,,Mogu da ga vidim na mesečini. Sedi dole u stolici za Ijuljanje." „1 spava?", pitala je Kejt. ,,Ne, drži cigaretu i posmatra zvezde." 26 ,,S obzirom na sve što se izdogadalo, verovatno ne može da zaspi." ,,Znam kako se oseća." ,,Reći ću ti nešto", rekla je Kejt. ,, Svako ko je dovoljno Ijuba-zan da ne puši u kući, dobrodošao je." Glava 8.

lako je Piti rekao da je uživao u svom životu u pokretu, bio sam siguran da bi on u njemu mogao uživati još više time što bi obratio pažnju na nekoliko osnovnih stvari: svoju pojavu, na primer. Polomljeni prednji zub je, na primer, predstavljao grozan prvi utisak. Sumnjao sam u to da je Piti gubio poslove zato što je preduzimačima kojima je prilazio kako bi ga zaposlili izgledao kao neko ko pravi probleme. Tako sam sledećeg jutra telefonirao našem porodičnom zubaru, objasnio mu situaciju i naveo ga (na-ravno, za duplo od njegove uobičajene cene) da se složi s tim da bi mogao da žrtvuje svoju pauzu za ručak. ,,Zubar?" rekao mi je Piti. ,,Zaboga ne. Neću da idem ni kod kakvog zubara." ,,Ali samo da izglanca taj tvoj polomljeni zub. Neće te boleti." ,,Nema šanse. Nłsam bio kod zubara od kada su mi vadili je-dan od zadnjih zuba pre šest godina." ,,Pre šest godina? Dobri Bože! Razlog više da odeš na pregled zuba." Nisam mu rekao da je asistentkinja, takode, pristala da se odrekne svoje pauze za ručak. Pre toga sam zvao nekoliko frizerskih radnji za muškarce, sve dok nisam pronašao jednu koja nije bila prebukirana. Duga kosa — jer je i moja bila srednje dužine — ne mora da izgleda zamršeno cupavo. Posle odlaska u berbernicu, kupili smo nešto odeće. Nisam se opterećivao razmišljanjem da bi Piti mogao da nosi nonsalantne pantalone i sportski sako, ali novi džins i majica koja lepo izgleda, ne bi naškodili. Nakon toga na redu je bila prodavnica obuće, gde smo za njega kupili nove radne čizme i patike. ,,Ne mogu da prihvatim sve ovo", rekao je Piti. 27 Dejvid MOREL MAli meni je drago da to učinim za tebe. Ako hoćeš, možemo to zvati i pozajmicom. Jednom kada budeš imao viška novca, možeš mi vratiti." A onda je došlo vreme za odlazak zubaru. Nakon te posete Pitov zub je izgledao sjajno iako je trebalo izvršiti još nekoliko po-pravki, rekao nam je zubar. Kao i da će se pobrinuti za njih kada se Piti bude vratio za nekoliko nedelja. Nakon toga, otišli smo do mesta gde su Pitovu kosu stilski isfenirali. Skoro sam bio u isku-šenju da pitam plastičnog hirurga da li se nešto može uraditi u vezi sa ožiljkom na Pitovoj bradi. Ali, ipak, sve u svemu, malo sredivanja je puno doprinelo. Izgledao je kao neko ko se tek presvukao nakon partije tenisa. ,,Jesi li gladan?" nUvek", rekao je Piti.

,,Da, stekao sam utisak da si u skorije vreme preskočio neke obroke. Ne bi ti škodilo da nabaciš još jedno deset funti2. Da li voliš italijansku kuhinju?" ,,Misliš špagete sa ćuftama?" ^Nešto tako. Ali tamo gde ćemo sada ići, špagete zovu pasta, a jela imaju imena kao što su 'piletina marsala'." nStani na trenutak." ,,Posle ručaka ću te odvesti do jednog čoveka zbog razgovora u vezi sa poslom." ,,Bred... Stani... Sačekaj trenutak." nZašto? Šta nije u redu?" BZar ti nemaš nekih obaveza?", pitao je Piti. ,,Juče si uzeo slo-bodno popodne. Jutros, takode, nisi otišao na posao. Kejt je rekla da imaš dogovore, sastanke." ^Ništa od toga nije tako važno kao ti." nAIi ne možeš da vodiš posao na taj način i da pri tom još trošiš novac na mene na način na koji to činiš. Mi treba mnogo toga da nadoknadimo, ali ne moramo sve odjednom." Počeo sam da se smejem zbog Pitovog zabrinutog izraza lica. ^Misliš da sam se malo zaneo ?" 2 funta — mera za težinu (prim. prev.) 28 DAVNO NESTAO ,,Pa, malo." „1, šta onda predlažeš?" ,,Idi na posao. Na drugoj strani ulice nalazi se park, hteo bih da se tamo malo prošetam. Da razbistrim misli. Sve ove prome-ne... Yidimo se kod kuće za večerom." ;,Stvarno to hoćeš?", pitao sam. ,,Dovoljno si učinio za mene." ,,Ali kako ćeš stići kući?" ,,Stopiraću", rekao je Piti. ,,Ali šta ako niko ne bude hteo da te poveze ?" ,,Ne brini. Vešt sam u tome." Pitov znb je izgledao sjajno kada se iskezio. ,,Imam bolju ideju", rekao sam. ,,Uzmi moj auto. Možeš da me pokupiš na kraju radnog vremena." ,,Ne mogu. Nemam vozačku dozvolu." ,,To je još nešto za šta ćemo se pobrinuti." ,,Sutra", rekao je Piti. ,,Takode, pobrinućemo se da ti popravimo naočare." ,,U redu", rekao je Piti. ,,Sutra."

Glava 9. Piti i Džejson kosili su travnjak kada sam stigao kući. Kosilica je za Džejsona bila malo čudna sprava tako da je Piti hodao pored nJega, pomažući mu da napravi zaokrete. ,,Hej, tata, pogledaj me!", dovikivao je Džejson kako bih ga čuo kroz buku motora. Podigao sam palac u entuzijazmu. Zaustavili su se pored mene. ,,Možeš li da je kontrolišeš, Džejs?", pitao je Piti. ,,Gini mi se da mogu." ,,Onda nastavi sam. Ja ću biti ovde i razgovaraću sa tvqjim tatom." Džejson je klimnuo glavom, skoncentrisan na to da drži kosi-licu u pravoj liniji. Buka motora bila je manja dok se kretao 29 Dejvid MOREL DAYNO NESTAO izmedu drveća niže u dvorištu. Piti mi je pokazao ka stepenicama na balkonu, gde je podigao bocu piva. ,,Možda sam stvorio čudovište. Ako postane još bolji u tome, moraćeš mu povećati džeparac. " nPrvi put je pokazao interesovanje za tako nešto. Možda si ti dotakao pravu tačku", rekao sam. ,,Obično to obavlja servis za travnjake, ali dobro je za njega da malo pomogne kao i da se nauči nekim odgovornostima." ^Niko nije previše mlad da se uči odgovornosti." Piti je ispio gutljaj piva. ^Slušaj, cenim tvoj trud, ali nisi morao da kosiš travu", rekao sam. nNije to ništa pośebno. Trava je delovala malo viša nego što bi trebalo. Hoću da obavim svoj deo posla." nAli, iskreno, stvarno-nije potrebno. Meni je jednostavno drago da si ovde. Takode, pošto ćeš raditi sledeće nedelje..." Piti se počešao po glavi. ,,Radiću sledeće nedelje?" nDa, okrenuo sam neke brojeve telefona. Našao sam ti posao." »Stvarno? Sjajno!" MTo je posao na izgradnji zgrade koju sam ja projektovao." nNe može biti bolje.". ^Čika Piter!", povikao je Džejson panično. Došavši do kraja reda, dečak se borio da okrene kosilicu. Kosilica se spuštala ka žbunu. ^Drži se!" Piti je potrčao da mu pomogne. Glava 10. nNe morate da mi pomažete oko posuda", rekla je Kejt.

nTo je najmanje što mogu da uradim." Piti je obrisao još jednu posudu. ,,Ne sećam se kada sam jeo ukusniji teleći gulaš." ,,Mi obično ne jedemo toliko crvenog mesa", rekla je. ,,Ali po-kušavam da te ugojim." ^Pita od limuna je bila spektakularna." Džejson je već uzimao drugo parče. ,,Da, retko imamo deserte sredinom nedelje." 30 ,,Pa, naporno si radio sa kosilicom", rekla je Kejt. ,,Zaslužio si da te počastimo." Sedeći na drugom kraju stola, nisam mogao a da se ne smešim. Realnost slike da se Piti stvarno nalazio tamo, za sudoperom, pose-žući za sledećom posudom, i dalje me je preplavljivala osećanjima. ,,Pa ipak", rekao je, vraćajući se na prethodnu temu, ,,ne izne-naduje me da ste se preseliłi baš ovde u Denver." „0...?" ,,Ono kampovanje na koje smo otišli ti i ja i tata. Sećaš li ga se?", pitao je Piti. ,,Naravno da se sećam." ,,Došli smo ovde u Kolorado. Poslužilo nas je lepo vreme. Naravno, duga vožnja iz Ohaja bila je naporna. Da nije bilo stri-pova koje nam je tata kupovao duž autoputa... Ali na kraju, kada smo stigli u Kolorado, napor se stvarno isplatio. Kampovanje, vo-žnja bicikom, pentranje po stenama i pecanje. Tata nas je učio kako da to radimo." ,,Sećam se prve ribe koju si ikada upecao i da si bio tako uzbu-den zbog toga što se ona koprca, da je nisi dobro prikačio," rekao sam. ,,Uskočilaje nazad u jezero." ,,Stvarno se sećaš svega toga?" ,,Mnogo sam razmišljao o tom putovanju i to godinama. Me-sec dana nakon što smo se vratili, škola je počela i..." Nisam mo-gao sebe da nateram da pomenem Pitov nestanak. ,,Godinama je to bilo poslednje dobro leto u momživotu." „1 u mom, takode." Piti je pogledao u pod. Tek nekoliko trenu-taka kasnije, progutao je svoje žaljenje 1 podigao poslednji sud. ,,U svakom slučaju, ono što hoću da kažem je da si se možda naselio ovde, zato što si negde u podsvesti želeo da se vratiš u to leto." ,,Kampovanje?", prekinuo je Džejson setno raspoloženje. Pogledali smo ga. Bio je tih neko vreme, dok je jeo svoje dru-go parče pite.

,,Tata je obećao da će m'e voditi na kampovanje, ali nismo ni-kada otišli", rekao je Džejson. Bilo mi je neprijatno. ,,Išli smo na mnoge izlete." ,,Ali nismo nikada koristili šatore." 31 Dejvid MOREL ^Hoćeš da mi kažeš da nikada stvarno niste otišli na kampo-vanje?", pitao je Piti. Džejson je klimnuo glavom, a onda se ispravio. ,,Izuzev što sam jednom spavao u šatoru u dvorištu Toma Burbika." nTo se ne računa", rekao je Piti. ,,Trebalo bi da budeš tamo gde se mogu čuti lavovi, tigrovi i medvedi." nLavovi i tigrovi?" Džejson se namrštio, gledajući uplašeno iza svojih naočara. ,,To je šala", Kejt je dovela u red njegovu kosu. Na kosi mu je ostavila nešto sapunice. On je to primetio. ,,Ma-ma!", rekao je prekorno. nAli to možda nije loša ideja." Pogledala je Pita i mene. ,,Da odete na kampoyanje. Vas dvojica možete da nastavite tamo gde ste stali. Preskočite godine izmedu. Piter, znam da ti je bilo teško, ali sad ponovo počinju dobra vremena." ^Mislim da si u pravu, Kejt", rekao je Piti. ,,Mogu da ih osetim." ,,A šta je sa mnom?", pitao je Džejson. ,,Zar ne mogu i ja da podem?" nSvi ćemo ići", Piti je rekao. nŽao mi je. Ali ne i ja, gospodo." Kejt je podigla ruke. nSubotom, shodno rasporedu, držim seminar." Kejt je bila sa-yetnik za probleme stresa; ali njena specijanost bila su savetova-nja za korporacije u kojima se personal osećao ugroženim zbog smanjivaiija broja zaposlenih. ,,Osim toga, spavanje u šumi se baš i ne nalazi na vrhu rtioje liste omiljenih stvari." nlsto kao i mami." Piti se okrenuo ka meni. nSećaš se?" nDa, isto kao i mami." „8 tom razlikom što se vaša mama bojala pčela, dok se kod mene jednostavno radi o prirodnoj nepodobnosti." ,,Prirodnoj nepodobnosti?" pitao sam zbunjeno. nVi, momci, mnogo ste bolje opremljeni za to da možete ispu-zati noću iz šatora i mokriti u šumi." 32 DAVNO NESTAO

Glava 11. ,,Hteo sam da te pitam nešto." Piti je prestao da proučava mapu i pogledao me. ,,U vezi sa čim?" Bilo je skoro 11 sati; blistavo subotnje jutro. Moj ,,ford ekspe-dišn" bio je natovaren

različitim vrstama kamperske opreme. Vozili smo se Mectudržavnim putem broj 70 koji je vodio iz Denvera i već smo prilično zašli u planine, mada Džejson nije delovao baš oduševljen snegom na vrhovima planina. Yrpoljio se u vreći za spayanje na zadnjem sedištu. ,,Nakon što si...", bilo mi je teško da nastavim. ,,Iznenada mi pada na patnet da ti možda ne želiš da govoriš o tome. " ,,To možeš da proveriš samo na jedan način." ,,Nakon što si otišao od..." ,,Reci to. Bolesnih kopiladi koji su me kidnapovali. To je či-njenica. Ne moraš da zaobilaziš tu temu." ,,Imao si šesnaest godina kada si pobegao. Govorio si o luta-nju naokolo, radu na gradevini ili drugim mestima. Ali nikada nisi pomenuo ništa u vezi sa školom. Kada si nestao, išao si u četvrti razredu, ali očigledno je da si mnogo obrazovaniji. Ko te je podučavao?" ,,O, bio sam dosta podučavan Ijubaznosti", gorko je rekao Piti. ,,Muškarac i žena koji su me držali u toj podrumskoj sobi su insis-tirali da se često govori 'Da, gospodine', 'Da, gospodo, 'molim Vas' i 'hyala'. Ako bih to nekad zaborayio, tresnuli bi me preko lica kako

bi me podsetili." Žile na njegovom vratu su se zategle. ,,Zao mi je. Voleo bih da nisam pokrenuo tu temu", rekao sam. ,,U redu je. Nema svrhe kriti se od prošlosti. Ona se onda sa-mo može pojaviti u drugim oblicima." Pitov pogled je otvrdnuo. Duboko je uzdahnuo, obuzdayajući svoje emocije. ,,U svakom slučaju, kada se govori o obrazoyanju, moje uspomene su bolje. Dok sam lutao od grada do grada, naučio sam da je jednostayan način da dobiješ besplatan obrok da se ?ojaviš na crkvenim okupljanjima posle službi nedeljom ujutro. Naravno, morao sam da sedim na službi kako bih dobio besplatan 33 Dejvid MOREL DAYNO NESTAO obrok. Ali, najčešće, mi to nije smetalo jer su službe bile umiru-juće. Posle mnogo godina nečitanja, ja sam na neki način zabo-ravio da čitam. Kada bi članovi ove ili one zajednice shvatili da ne znam da čitam Bibliju, preuzeli bi korake da mi pomognu da sa-vladam abecedu, i što je još važnije, da čitam Sveto pismo. U zajednicama je uvek bilo učitelja. Ponekad su mi tokom sedmice, uveče, nakon posla, držali privatne časove u crkvi, u kom god gra-du bih se zatekao. Ima u tim zajednicama dosta pristojnog sveta."

,,Drago mi je da to čujem." ,,Da čuješ šta, tata?", pitao je Džejson pospano sa zadnjeg sedi-šta, budeći se. ,,Samo to da ima pristojnih Ijudi na svetu." ,,Zar ti to nisi znao ?" ,,Povremeno sam se pitao. Ti i tvoj stric se sada bolje koncen-trišite na mapu. Mesto gde treba da okrenemo auto se ne nalazi predaleko." Glava 12. Tražili smo mesto koje se zvalo Brejkhors Ridž. Neobično je kako se neka imena zadržavaju u našim mislima. Tamo je, pre dvadesetpet godina, tata odveo Pita i mene, na naše kampersko putovanje. Neko iz fabrike nameštaja, gde je tata ranije radio kao poslovoda, živeo je u Koloradu i on je opisao tati lepotu te Brejkhors Ridž 3 oblasti. I tako se tata, koji je već obećao da će nas voditi na kampovanje u Kolorado, odlučio da to bude naša odred-nica. Ali u to doba, tokom svog dugog putovanja, stalno mi je na umu bila zastrašujuća slika osobe koja lomi konje na pola. Ne znajući ništa o tome kako su kauboji "lomili" divlje konje kako bi ih ukrotili, pribojavao sam se onog što ćemo videti. Tata je kona-čno uspeo da me ubedi da mu kažem šta me to muči. I nakon nje-govog objašnjenja kako se zapravo krote konji, moj strah se pretvorio u radoznalost. Ali kada smo napokon stigli, tamo nije

3 Brejkhors (eng.) — doslovno: lomiti konja (prim. prev.) 34 bilo ni konja ni kauboja, samo nekoliko starih drvenih korala, i utabani put koji je vodio do jezera kao i gusta šuma i planine iznad njih. Nikada nisam zaboravio ime tog mesta. Ali u vreme kad smo Pit, Džejson i ja pravili planove, nisam mogao da pronadem to mesto na mapi. Na kraju sam morao da telefoniram sedištu park službi u Koloradu. Rendžer4 mi je poslao faksom mnogo detaljni-ju mapu od one koju sam ja koristio, a koja je pokazivala pravac ka Brejkhors Ridžu. Raširio sam svoju opštu mapu na stolu u trpezariji, stavio faks preko oblasti koja nas je zanimala i pokazi-vao Pitu i Džejsonu kuda idemo. Sada smo skoro stigli do našeg odredišta, skrećući nadesno na Autoput 9, i zaputivši se ka severu u nacionalni park Arapaho. ,,Odavde je malo komplikovanije, momci. Nastavite da upo-redujete mapu sa okolinom", rekao sam. D_žejson se uspentrao na prednje sedište, a Pit je prikopčao svoj sigurnosni pojas preko obojice. ,,Šta tražimo?", pitao je Džejson. ,,Ovu vijugavu liniju." Piti mu je pokazao faks. ,,Mislim da je to ovaj uzani prašnjavi put sa desne strane. Zbog svih ovih borovih sta-bala, moraćemo da pažljivo posmatramo. Biće ga teško primetiti." Ušao sam u krivinu. Drveće je postało gušće. Pa ipak, učinilo mi se da sam sa desne strane, zapazio prostor izmedu njih. Ali ni-sam ništa rekao, želeći da ga Džejson sam otkrije. Mora da je Piti pročitao moje misli. Video sam kada je podigao pogled sa mape i suzio oči kada je primetio rastojanje izmedu stabala, ali ni on nije ništa rekao. Približavali smo se tom mestu. Dotično rastojanje izmedu stabalaje postalo jasnije.

,,Tamo!", pokazao je Džejson. ,,Vidim ga!" ,,Dobro obavljen posao", rekao je Piti. ,,Sasvim sigurno", dodao sam. ,,Skoro sam prošao pored njega." Skrenuo sam udesno i počeo da vozim džombastom prašnjaRendžer (eng.) - šumar (prim. prev.) 35 Dejvid MOREL vom stazom. Oštra trava izrasla je izmedu starih tragova guma. Grmlje je sa obe strane sužavalo stazu. Grane borova formirale su baldahin. ^Bože, šta misliš hoćemo li se zaglaviti na putu?" Džejson se zabrinuto nagnuo. ,,Ne sa ovakvim vozilom", rekao je Piti. MBio bi potreban mnogo gori teren od ovoga da bismo imali problema. Čak i kada bi padao sneg, ne bi bilo razloga za brigu." MSneg?", namrštio se Džejson. ,,U junu?" nSigurno", Piti je rekao. ,,U ovo doba godine još uvek može doći i do oluje u planina-ma." Drveće je postalo gušće. BVidiš one vrhove planina pravo napred i koliko puno snega još uvek ima na njima. Tamo gore, sunčeva toplota još uvek ne dopire dovoljno snažno da taj sneg i otopi." Staza je vijugala naviše uspinjući se izlomljenom cik-cak lini-jom. Sužavala se ispred nas i postajala je vrtoglavo strma. Kame-nje na putu bilo je tako oštro, da su samo kauboji koji su ovuda jahali godinama i poznavali teren, mogli uživati prolazeći ovuda. nŠta misliš ko je napravio ovaj put?", pitao je Džejson. ,,Delu-je strašno staro." ^Možda šumari", rekao sam. "Ili možda drvoseče ili rančeri pre nego što je i ova oblast postala deo nacionalnog parka. Sećam se da nam je tata govorio da su u starim danima stočari ovde držali ma-nja stada kako bi hranili kopače zlata u rudarskim gradovima." ^Kopače? Koji su tražili zlatoT, pitao je Džejson. „1 srebro. Nekad davno. Većina tih gradova je sada napuštena." ^Sablasni gradovi", rekao je Piti. ^Bože..." rekao je Džejson. „111 su gradovi pretvoreni u skijaške centre", rekao sam nada-jući se da ću uspeti da smirim Džejsonovu maštu da ne bi Pita i mene budio svojim noćnim morama o duhovima.

Put se uspinjao i doveo nas do blistave livade gde se mlada trava talasala na svežem povetarcu. ^lzgleda isto kao što je izgledalo kad smo stigli ovde sa ta-tom", rekao sam Pitu. 36 DAVNO NBSTAO ,,Posle svih ovih godina", rekao je Piti zadivljeno. ,,Jesmo li stigli?", pitao je Džejson. Večito dečije pitanje. Pretpostavljao sam da smo Piti ili ja po-stavili našem tati isto pitanje. Pogledali smo jedan drugog i nismo mogli da se ne nasmejemo. ,,Šta je tako smešno?" ,,Nišia", rekao je Piti. ,,Ne, nismo još uvek stigli." Glava 13. Bilo nam je potrebno još pola sata da stignemo do našeg odre-" dišta. Livada nas je dovela do još većeg borovog šumarka i još str-mije staze od ove prethodne, čiji su se uglovi oštro lomili. Počeli smo da se penjemo dok su kola odskakala po kamenju, a onda sam se iznenada zaustavio gledajući pretna mestu gde se put, koji se već jedva mogao zapaziti, spuštao u uvalu ispunjenu nežnom travom. Sunčevo svetlo treperilo je preko, kao naslikanog, jezera jasika iza njega, borovih stabala i planina koje su se uzdizale iznad njih. Stali smo pedeset stopa5 od jezera, na mestu gde sam se sećao da se i tata zaustavio. Kad smo izašli iz auta, udisao sam svež, prijatno hladan vazduh. ,,Da", rekao sam, ispravivši se. ,,Baš kako sam i zapamtio." ,,Ništa se nije promenilo", rekao je Piti. Stari obori na desnoj strani bili su jedino što se razaznavalo na livadi. Obori za stada, stari i od vremena posiveli, kao i ograde davno su se pretvorili u panjeve koje je puštalo korenje. Prošli smo pored njih, dok smo se približavali jezeru. Tamo nismo videli mjedan drugi auto. U stvari, nisam mogao primetiti da je iko ta-mo boravio, dugo vremena. ,,Pogledaj ovaj stari prostor za kampersku vatru, tata!" Piti i ja smo se nalazili na desnoj strani kola. Pogledao sam stopa - mera za dužinu (prim. prev.) 37 Dejvid MOREL DAYNO NESTAO prema oblikovanom krugu stena koje su u sredini imale ugljeni-sane komade drveta.

„1 ono što je staro valja", rekao je Piti. ,,Kladim se da ga niko nije koristio godinama." Pogledao me je. ,,Pitam se da li je ovo isto mesto gde smo ti, ja i tata zapalili našu logorsku vatru?" ,,Lepo je tako misliti." Džejson je sijao pun energije. ,,Gde ćemo staviti šator?" ,,Kako ti izgleda onp mesto tamo?" Pokazao sam nadesno od starog mesta za logorovanje. ,,Mislim da je to mesto gde smo Piti i ja pomogli tati da postavi naš šator." ,,Mogu li i ja da pomognem tata?" ,,Naravno", rekao je Piti. Postojao je jedan trenutak, nakon -što sam otvorio gepek i na-kon što smo izvadili našu opremu, kad me je osećaj već doživ-Ijenog koji me je svo vreme pratio, u potpunosti preplavio. Pogle-dao sam Džejsona i Pita dok su iz najlonske vreće izvlačili delove za šator i pokušavali da shvate kako sve to treba sastaviti. Džejso-nove naočare i pegice, prašnjava kosa koja mu je provirivala ispod bejzbol kape, njegove yrećaste farmerke i nemarno izvučena maji-ca, činili su da je toliko podsećao na Pita iz njegovih mladih dana, da sam zadrhtao. Džejson je to primetio. ,,Šta je bilo tata?" ,,Ništa. Ovaj povetarac je malo hladniji. Obući ću svoju vind-jaknu. Da li ti hoćeš svoju?" ,,Ne, meni je fmo." ,,Veliki brate!", pozvao me je Piti. ,,Ti si ekspert za gradenje zgrada. Možeš li nam pokazati kako da sastavimo ovaj kompliko-vani šatorT Nama trojici bilo je potrebno sat vremena da završimo posao. Glava 14. Tad je već bilo 13.30 časova. Kejt nam je u ručni frižider spakovala ručak: piletinu, teletinu, kao i sendviče sa kikiriki put38 erom, zajedno sa sokovima, jabukama i malim pakovanjima či-psa. Džejson nije ni dotakao jabuke. Sve ostalo je, medutim, sma-zao, baš kao Piti i ja. Yideli smo kako ribe pljuskaju po površini jezera, ali smo odlučili da naše štapove za pecanje izvučemo kas-nije. Sada je bilo toliko toga da se uradi i istraži. Stavili smo osta-tke ručka u torbu, zaključali je u auto, i kreńuli, istražujući oko-linu jezera sa leve strane. ,,Sećam se da se tamo nalazila pećina." Pokazao sam preko jasika. „1 dosta mesta za pentranje." Piti je doviknuo Džejsonu koji je trčao ispred nas: ,,Da li-ho-ćeš da se penješ?"

,,Ne znam!" Džejson se okrenuo da nas pogleda, nastavljajući da trči. ,,Nikada to iiisam radio!" ,,Svideće ti se!" Jezero je imalo oko stotinu jardi u prečniku. Stigli smo na drugu stranu i pronašli izvor koji se ulivao u jezero. Voda u poto-ku je brzo vrludala ispod otopljenog prolećnog snega, tekući previše divlje da bismo ga prešli, tako da smo pratili njegove kaskade kroz jasike, dok je buka vode bila tako glasna da povre-meno nismo mogli čuti jednan drugog. lako smo se nalazili na nadmorskoj visini višoj za 3000 od 5000 stopa nadmorske visine na koju smo navikli u Denveru; gusti planinski vazduh nas, ipak, nije usporavao. Ako je ikako uti-cao, krepio ńas je. Bilo je to kao da udišeš vitamine. Protežući no-ge kako bih prešao preko palih stabla ili kako bih se popeo na odronjene stene ili sišao sa njih, osećao sam da taj napor mom telu tako prija da sam kritikovao sebe što nisam uzeo odmor na poslu i došao ranije. Sa druge strane potoka, iznad nas, primetili smo jelena, nje-govu braon siluetu koja se ukočila primetivši nas kako prilazimo, a onda graciozno odskakutala medu bela stabla jasike. Od buke poto-ka, nije nas mogao čuti kako dolazimo, mislio sam. Mora da nas je namirisao. Onda smo primetili drugu siluetu koja se ukočila, a zatim odskakutala dalje. I treću. I pored buke koja je dopirala od otoka, mogao sam čuti zaglušujuće zvuke koje su pravili. Uskoro smo stigli do mesta gde se potok kaskadno spuštao sa 39 Dejvid MOREL visine, do strmog uzanog otvora koji je izgledao previše opasno da se u njega ude. Skrenuli srtio nalevo, sledeći strmu stazu koja se uspinjala i na kojoj su se mogli primetiti tragovi kopita. Staza je, zatim, zaokretała više ulevo, prateći kosinu drveća na tako zanim-ljiv način da smo, kad je pod blještavilom sunca privukla našu pažnju, odlučili da je malo istražujemo. Ali, popeti se do tamo bi-lo je mnogo teže nego što je izgledalo. Jedan za drugim, Piti i ja smo se okliznuli, stupivši na nest'abile stene. A onda smo se otko-trljali do dna, izgrebavši i ruke i noge, i možda smo mogli čak i da nešto slomimo da se nismo uhvatiłi za korenje drveća koje je vir-ilo iznad površine zemlje. Za razliku od nas, Džejson se uspentrao poput planinske koze. Teško dišući, Piti i ja smo se uspuzali preko ivice i našli Džej-sona kako nas čeka sedeći na širokoj pločastoj steni sa koje se pružao pogled na potok ispod nas i ponor iz kog je on izvirao. Nalazeći se dve stotine stopa od potoka, bili smo dovoljno udalje-ni od njegove buke da nije bilo potrebno da vičem kada sam upo-zorio Džejsona: ,,Ne prilazi ivici."

,,Neću", obećao je. ,,Ali Bože moj, ovo je stvarna otmen vidik, tata." ,,Bolje od gledanja televizije, zar ne?", rekao je Piti. Džejson je razmišljao o tome. Njegovo lice je imalo izraz tipa ,,Ne bih išao baš tako daleko." Piti se nasmejao. ,,Gde je ta pećina koju si pomenuo?" pitao je Džejson. ,,Teško je setiti se", rekao sam. ,,Jedino sigurno znam daje ne-gde sa ove strane potoka." ,,Možemo li da je potražimo?" ,,Sigurno. Nakon pauze." Seo sam na izbočinu stene, izvadio čuturicu zakačenu za po-jas i ispio dug gutljaj mlake, sa blagim ukusom metala, ali, neve-rovatno ukusne vode. Rendžer parka sa kojim sam razgovarao telefonom naglasio je da moramo da ponesemo sa sobom čutu-rłce sa vodom i rančeve sa'hranom za putovanje, kompas i to-pografsku mapu (mada nisam umeo da koristim nijednu od te dve stvari), opremu za prvu pomoć i kabanicu za slučaj da se vreme po40 DAVNO ISlESTAO gorša. ,,Odeću lepo složi",.savetovala me je Kejt. ,,Suvu jaknu drži u rancu." Svoju teksas vindjaknu obukao sam još kad smo izašli iz auta. A sada me je ovo pešačenje toliko ugrejalo, da sam skinuo jaknu i gurnuo je u ranac. ,,Da li neko hoće kikiriki i suvo grožde?", pitao sam. ,,Ja sam još uvek sit od ručka", Piti je rekao. Džejson se vrpoljio. ,,Šta je bilo?", pitao sam. ,,Treba da..." Bio mi je potreban trenutak da shvatim. ,,Mokriš?" Džejson je plašljivo klimnuo glavom. ,,Idi iza one sten.e tamo", rekao sam mu. lako je malo oklevao, ipak je otišao. Pošto sam ispunio svoje trenutne roditeljske dužnosti, napra-vio sam korak napred kako bih se divio provaliji. Potok se spuštao naniže serijom niskih vodopada. Pena je lebdela iznad njih. Kako je ono Džejson opisao pogled? ,,Otmeno?" Bio je u pravu. Ovo i jeste bilo stvarno otmeno. Iza mene, iznenada, on je povikao: ,,Tata!" Nešto me je tresnulo po ledima takvom snagom da mi je odu-zelo dah. Poleteo sam u prazan prostor. Glava 15.

Mlaz vode koji je padao na raene, ostavio me je skoro bez daha. Ono malo što nisam progutao, isteklo je iz mojih usta, kada sam sletevši udario u neutvrdeno kamenje. Padajući i kotrljajući se postrance, zajedno sa kamenjem, poput lavine, ječao sam. Iznenada, opet sam se našao u vazduhu sa osećajem kako mi se utroba podiže do grla. Zaječao sam, kada sam se najzad u agoniji zaustavio, dok mi je leva ruka bila ispružena kao da će se otkačiti °d ramena. Ruka mi je visila nekako beživotno. I onda sam pono-yo pao i tresnuo o nešto tvrdo. Progutla me je neka hladna 41 Dejvid MOREL izmaglica. Tama je bila poput koyitlaca. Kada su se moji kapci najzad polako otyorili, tama se pretvo-rila u siyilo, ali se vrtoglavica nastavila. Kao da se bol probudio u mom celom telu. U delirijumu, trebalo mi je dosta yremena dok sam shyatio, da je taj sivi vrtlog oko mene bila pena koja se uzdi-zala od potoka koji je tekao u kaskadama. Buka potoka pogorša-vala je moju vrtoglavicu. Osećao sam se kao da dišem kroz hladan, ylažan peškir. Po-stepeno sam słwatio da se to moja ruka nalazila preko mog nosa i usta. Rukav košulje je bio natopljen parom koju je grmeći potok stvarao u vazduhu. A onda sam zadrhtao kada sam video da je rukav bio vlažan još od nečega, osim pene. Krv. Na mojoj ruci se nalazila duboka rana. Kao da je alarm prošao kroz mene. Borio sam se.da podignem glavu i otkrio da ležim na łečtima na zaravni. Ispod mene se nala-zio yodopad od, kako sam procenio, nekih 150 stopa. Serija izbo-čina spuštala se strmo do potoka koji je hučao. Isuse, šta se dogodilo? Zagledao sam se. Yodena izmaglica otežavala mi je da vidim yrh litice. Pa ipak, kroz paru sam mogao da razaznam dugu kos-inu labavo utvrdenih stena koje su vodile od vrha. Ta kosina nii je spasila život, Da sam pao direktno tu gde sada ležim, moje povrede bile bi katastrofalne. Umesto toga, kortljao sam se preko kosine, na bolan način, ali smanjujući visinu pada. Ispod kosine labavo utvrdenih stena, nalazila se ona zaravan preko koje sam se skotrljao ovde gde sam sada ležao, a udaljenost izmedu njih je bila oko 20 stopa. To je, sve zajedno, bio potencijalni smrtonosni pad. Kako to da nisam mrtav? Moj ranac se Ijuljao.iznad mene. Zakačio se za oštru granu zaklonjenog borovog drveta koje je uspelo da izraste iz bočne stene. Sećam se da sam gurao svoju vindjaknu u ranac i da sam ga prebacivao preko levog ramena pre nego što sam se nagnuo da posmatram provaliju. Grana je zadržala ranac. Oštar bol u mom levom ramenu mi je pokazivao snagu kojom sam

udario u tlo koje me je zaustavilo. Rame mi je bilo iščašeno. Celom dužinom tela pao sam na ovu zaravan. Samo me je sreća spasila. AO DAYNO NESTAO Mada se činilo da se bol pojačava svakog trenutka, seo sam sa naporom. Yrtelo mi se u glavi i kao da su se neke kugle kortljale u mojoj glavi naprednazad. Za trenutak, uplašio sam se da ću povratiti. ,,Džejsone!", pokušao sam da vičem. ,,Piti!" Ali reči su bile poput kamenja u mom grlu. ,,Džejsonel", pokušao sam snažnije. ,,Piti!" Buka potoka nadjačavala je moj glas. Nemoj da paničiš, pokušavao sam da ubedim sebe. Nema ve-ze ako ne mogu da me čuju. Znaju gde sam. Pomoći će mi. Moj Bože, nadam se da neće pokušati da sidu ovde, pomislio sam iznenada. ,,Džejsone! Piti! Ostanite gde ste! Možete pasti i poginuti!" Ali glas mi je pukao, pretyarajući moje reči u promukli šapat. Trudeći se da vidim kroz paru, nadao sam se da ću bar nazreti Džejsona i Pita kako gledaju preko ivice pokušayajući da me pro-nadu. Ali ni traga od njih. Možda pokušavaju da nactu neku bolju lačku sa koje bi me mogli yideti, mislio sam. Ili možda žure nazad do ulaza u proyaliju, nadajući se da će me izyiići sa druge strane. Molio sam se da budu pažljivi, da Džejson ne pokuša nešto glupo i da se Pit pobrine da on to ne pokuša. Tresući se, otcepio sam ivicu svog rukava. Dok sam brisao krv, video sam posekotinu pet inča dugu, izmedu mog lakta i zgloba. Krv je stalno izvirala, pokri-vajući ranu. Kapala je sa moje ruke, styarajući baricu na žaravni. Osetio sam gorčinu u ustima. Uradi nešto, mislio sam. Ne mogu samo da sedim ovde i doz-volim sebi da iskrvarim na smrt. Moj ranac se Ijuljao negde iznad mene. Ispružio sam zdravu ruku, ali nisam mogao da ga dołwatim. Skupio sam svu snagu da pokušam da ustanem osećajući još veći bol. Kutija sa prvom pomoći nalazi se u rancu, mislio sam. Noge su mi otkazale. Uhvatio sam se za udubljenje u zidu i jedya sam izbegao da se ne strovalim u provaliju. Uprkos svežini koja je dopirala od potoka, preznojavao sam se. Dok sam poku-savao da se popnem do višeg udubljenja, od doživljenog šoka sam osećao slabost u nogama, te sam tresnuo. Za tr.enutak mi je sve Dejyid MORJBL DAVNO NESTAO

bilo mutno pred očima. Onda mi se pogled razbistrio i počeo sam da pogledom tražim ranac. Bio sam očajan, jer mi se činio udalje-nijim nego ikad ranije. Povredena leva ruka mi je visila uz telo. Pružio sam desnu ruku naviše. Jošsamo šest inča. Sve što mi treba je samo šest inča više, mislio sam. Naslonivši se grudnim košem na stenu, stajao sam na vrhovi-ma prstiju, i drhteći od pulsirajućegi bola koji sam osećao u kuko-vima, bokovima i rebrima, istegao sam se koliko sam god mogao. a onda trijumfalno izdahnuo kada sam dotakao kaiš ranca. Isparavanja od potoka učinila su da najlon kaiša bude klizav. Kaiš mi je iskliznuo, ali sam odmah zgrabio naramenicu, držeći ivice vrhovima prstiju i to ovog puta držeći ih svom snagom. Vu-kao sam ranac ka ivici, prema provaliji, pokušavajući da ga oslo-bodim grane za koju se zakačio. Povukao sam jedanput, dvaput i iznenada sam osetio kao da nema težine, kada se ranac oslobodio. Padajući, spustio sam se na zaravan. Yrisnuo sam kad sam povredenom rukom udario o tlo, ali nisam sebi smeo dozvoliti da mislim o tome. Morao sam da se koncentrišem samo na svoju zdravu ruku koja je visila preko ivice, dok se ranac Ijuljao na vrhovima mojih prstiju. Pažljivo, skotrljao sam se na leda i spustio ranac na grudi. Zbog povećanog izlivanja krvi iz ruke, morao sam da odolim iskušenju da se odmorim. Osećajući mučninu, otvorio sam ranac, napipao rukom vindjaknu i kišni mantil, gurnuo Ziplok torbice sa hranom za putovanje u stranu i pronašao plastičnu'kutiju sa opre-mom za prvu pomoć. Nespretno sam otvorio kutiju uplašen time što sam pronašao samo zavoje od gaze i meke tufere od dva inča, makazice, anti-septičku četkicu, antibiotik krem i plastičnu flašicu Tilenola. Niš-ta od toga ne može da zaustavi krvarenje. Utega, mislio sam. Upotrebiću svoj kaiš. Yezaću ga oko ruke i... Ali kad sam otkopčao kaiš, setio sam se da sam negde pro-čitao da su utege opasne, i o rizicima od zagrušenja krvi i gan-grene, ako ne bi došlo do skidanja utege u pravo vreme. U čemu je razlika? pomislio sam. Mogu da iskrvarim na smrt pre nego što bih uspeo da umrem od gangrene. Utega koja priAA tiska ranu. Sve što sam čitao o krvarenjima naglašavalo je da je zavoj koji pritiska ranu bezbedan način da se zaustavi krvarenje, nešto što napravi pritisak na ranu, a da se ne prekida tok krvi. Ali gde da pronadem tako nešto? Krvarenje se pogoršalo.

Možda zato što sam pretrpeo i slabiji udarac u glavu, trebalo mi je više vremena nego obično da se setim još nečeg što se mo-žda nalazilo u rancu. Jednom kada je Kejt putovala u Pariz preko koledža, istegla je članak i bolno je hramala od apoteke do apo-teke, pokušavajući da pronade Ejs-zavoj, široki, dugačak, elastičan materijal koji se može obmotati oko istegnuća, kako bi povredena oblast bila na neki način ojačana. Od tada, uvek kad je putovala, postarala bi se da u svom prtljagu ima takav zavoj i uvek je vodila računa o tome da i meni upakuje jedan. Osećajući još veću vrtoglavicu, upotrebio sam svoju desnu ruku da pretražim ranac. Gde je? mislio sam. Ne bi ličilo na Kejt da ga ne spakuje. Ali, zaboga, izgleda da ovog puta nije. Očajan, taman sam pomislio da sve istresem, kada sam pri-metio ispupčenje na jednoj strani ranca. Boreći se da razbistrim svoj um, otkopčao sam rajsferšlus na džepu ranca i skoro sam zaplakao kad sam pronašao savijenł ela-stičnizavoj. Nespretno pokušavajući jednom rukom i koristeći povremeno svoje zube kako bih otvorio paketić, očistio sam ugruške krvi antiseptičkom četkicom, namazao preko antibiotičku mast za rane, i ritisnuo sam nekoliko mekih tufera preko toga. Krv ih je natopi• Zureći, uvio sam eleastični zavoj oko svoje leve mišice. Umotavajući zavoj oko ruke, sloj preko sloja, mogao sam videti kako krv natapa svaki od njih. Brzo sam uvio više slojeva, jače ih stežući i brinući se što je tako malo zavoja ostalo. Molio sam se da krv ne natopi sav • Još dva sloja. Jedan. Prikopčao sam krajeve sa dve ziherna;> koje su se nalazile skupa sa zavojem. A onda sam gledao u a, drhteći, skoncentrisan na to da vidim hoće li krv probiti zavo3. Za trenutak sam se uplašio da će se bež boja zavoja pretvoriti u 45 Dejvid MOREL roza, a zatim u crvenu boju. Zadržao sam dah i opustio sam se tek kada kada sam video da se mala oblast ružičaste boje nije širila. Kristal u mom satu se razbio, a skazaljke su se zaustavile na dva i deset. Nisam imao predstavu koliko dugo sam se nalazio na toj zaravni, ali kada sam se zagledao kroz izmaglicu iznad poto-ka, izgledalo je da se sunce više približilo zapadu nego što sam očekivao s obzirom na malo vremena koje je prošlo od trenutka mog pada. Očigledno da sam bio u nesvesti duže nego što se to meni činilo.

Zurio sam ka ivici, ali i dalje nisam video Pita i Džejsona. Daj im vremena, mislio sam. Problem je bio u tome da ću se, ako uskoro ne izadem iz ove zaravni, naći u goroj nevolji. Ja nisam bio neko ko je stvoren za život u prirodi — i to sam sigurno dokazao. Ali nije bilo moguće živeti u planinskoj državi, kao što je Kolorado, a da u novinama ne pročitaš ili na televiz-ijskim vestima ne čuješ priče o opasnosti od smrzavanja. Izletnici su umeli da se zapute u planine samo u šortsevima i majicama. Zadesila bi ih iznenadna oluja. Ako bi temperatura pala, i ako bi izletnici bili više od tri sata bez tople odeće i napitaka, koji bi po-digli njihovu telesnu temperaturu koja bi rapidno padala, umirali su od hladnoće. Ležeći na vlažnoj, prohladnoj zaravni, drhtao sam. Ruke i stopala su mi utrnuli. Ako ne izadem uskoro iz ove zaravni, mis-lio sam, neće biti važno što sam zaustavio krvarenje. Pad temper-ature će me ubiti. Pokušavao sam da smislim kako da se uspnem oštrom strmi-nom do sledeće zaravni, a onda kosinom od labavog kamenja do ivice litice. Znao sam da se neću moći oslanjati na povredenu ruku. Jedini drugi način da izadem iz ove zaravni bio je... Gledao sam dole pokušavajući da shvatim, na koji to način stena vodi do izvora. Yideo sam strmu kosinu izbočina, tako da je zaravan ispod mene bila udaljena pet stopa, a sledeća duplo više. Nisam hteo ni da razmišljam o daljim preprekama. Ali sunce je već prešlo preko ivice stene. Dno provalije bilo je u senci. lako je bilo tek kasno popodne, veče će se, ipak, brzo spustiti. A okolne planine će sakriti sunčevu svetlost ranije nego DAVNO NEŚTAO što sam ja navikao. A kad padne veče, ne mogu se nadati da me rnogu spasiti pre nego što svane. Do tada ću već biti mrtav. Bol od pokreta se pojačavao dok sam prebacivao ranac na leda, spustio se na stomak, i izvijao preko ivice. Zanjihao sam se koliko god je to moja zdrava ruka dozvoljavala, a onda pustio. Šok od pada me je pogodio do kostiju. Skoro sam se onesves-tio. Puzeći preko ivice sledeće izbočine, iscepao sam košulju i izranjavio grudni koš. Moje izgrebano koleno se, takode, moglo videti kroz pocepani džins. Naprežući se da kontrolišem svoje empcije, uporno sam nastavio da se spuštam. Nekoliko tačaka ko-je su odozgo izgledale neosvojivo, zapravo nisu bile takve, već su to bile krečnjačke stene koje su deloyale poput stepenica. A druge tačke koje su mi delovale jednostavno, bile su zastrašujući teške.

Kad sam stigao do kraja, sunčeva svetlost je izbledela. Pošto se zvuk potoka činio bližim, spuštao sam se sa većom predostro-žnošću. Dok sam proveravao tlo pod nogama, skoro sam pao kada sp krečnjačka stena pomerila pod mojom težinom i skotrljala se na dno provalije. Kako se suton spuštao, tako je i izmaglica od potoka postajala gušća, prskajući moje lice, natapajući mi odeću, i čineći da drhtim još više. Setio sam se da sam čitao da žrtve hipotermije, počnu da, kad su blizu kraja, bulazne, nesvesne onog •što je oko njih. Borio sam se da mislim jasno. Pa ipak, stigao sam do dna provalije pre nego što sam to shvatio, skoro stajući u ustalasali tok potoka, toliko zaglušen njegovom bukom da nisam bio ni svestan koliko sam mu blizu. Teturajuci se unazad, skoro sam iščašio članak. Nervozan zbog jasnog ^ontrasta izmedu plavog neba koje se videlo iznad provalije i ame koja se zgušnjavala u njoj samoj, pomerao sam se u pravcu 'ka penušave vode vrlo pažljivo. Kvasili su me mlazovi vode. 'ok se provalija ispod mene spuštala ka svom tamnom dnu, bri> sam se da li sam slomio nogu tokom ovog svog bekstva. Našao sam put preko glatkih stena, grabeći krečnjačke stene, dok ii um i telo bili tako utrnuli da mi je bio potreban minut da 'tim da je ono na šta sam se naslonio bilo drvo jasike, a ne ečnjačka stena. Kao i činjenica da sam, dok je sunčeva svetlost 47 Dejvid MOREL DAVNO NESTAO počela je da dopire do mene, odbijajući se o stene, upravo napus-tio provaliju i spoticao se kroz šumu. Skoro je gotovo, rekao sam sebi. Sve što treba sada da radim je da pratim potok izmedu stabala do jezera. Dok su se moji kora-ci ubrzavali, zamišljao sam kako otvaram auto. Unapred sam pro-življavao osećanje olakšanja koje ću imati kad udem u auto i uključim motor i grejanje i osetim kako me preliva topao vazduh, dok se presvlačim u toplu odeću iz svog kofera. \,Džjesone! Piti!" Teturao sam izmedu jasika ka ivici jezera i trepćući gledao kroz polumrak koji se spuštao ka drugoj strani jezera. Kao da mi je utroba potonula, kada sam video da auto nije tamo. I to se qiože jednostavno objasniti. Piti i Džejson su otišli po pomoć, mislio sam. Yratiće se uskoro. Sve što treba da uradim je da; dopuzim do šatora i pokušam da se ugrejem. Ali i šator je, takode, nestao.

j,Ne!" Vene u mom vratu su mogle pući od naprezanja, ali niśam mogao da prestanem da vičem. Glava 16. i>piii_anje A MCM.iuvdina emocija. Tokom pada, dolazile su mi sumnje, ali sam uspevao da ih potisnem, suviše okupiran time da prežiyimlJiada sam pokušavao da kažem sebi da nisam u pravu. Na kraju krajeva, šekt satiranřje, mogućnost da me moj brat gurne sa stene bila je nezamisliva, posebno s obzirom na breme krivice koje sam nosio sa sobom. < Moj Bpže, šta je.Pdti uradio sa Džejsonom? Besan, drh'teći tdliko da su mi zubi cvokotali, strgnuo sam sa sebe vlažnu košulju, izYiikao svoju teksas jaknu iz ranca, i brzo je obukao preko g'pjpg tela., Jakna, je bila vlažna zato što se nalazila blizu potoka, ali sam se u njpj, ipak, osećao mnogo bolje u pore-denju sa onim što sam ranije imao n" »ebi 48 Ali to nije bilo dovoljno. Mislio sam kako moram da naložim yatru i osušim svoje farmerke, čarape i cipele. Nakon što sam otvorio džep na rancu i utvrdio da je metalna kutija šibica stvarno bila vodoootporna kao što je službenik za kampersku opremu i tvrdio, otišao sam do jasikove šume po drva za potpalu. •Povetarac je činio da moje vlažne farmerke budu hladne, a prolazio je i kroz moju jaknu. Obgrlio sam se, pokušavajući da akumuliram malo toplote, ali sam drhtao više nego ikada. Ne zna-jući šta da radim, pokušao sam da napravim mesto za logorsku va-tru poput onog na drugoj strani jezera, i raščišćavajući prostor, redao sam stene ukrug. Stavio sam prutiće i suvo lišće u sredinu, zatim neke polomljene grane preko njih, i kresnuo šibicu, ali se moja ruka toliko tresla, da se, dok sam pokušavao da ga približim lišću, plamen i ugasio. Pokušao sam ponovo, očajnički se trudeći da mi ruka bude mirna, skoncentrisan na to da držim pod kon-trołom mišiće ruke, i ovog puta je plamen uspeo da dotakne lišće, dim se podigao i vatra je pucketała. Bio sam strašno žedan, ali kada sam potražio čuturicu koja mi je bila prikačena za pojas, nje nije bila tamo. Uplašio sam se ne samo zato što sam je izgubio, već i zbog toga što sam to tek sad primetio. Jezik mi je bio tako suv da se prilepio za nepca. Potok koji je hučao u blizini me je mamio da odem do njega, i rukom zagrabim vodu, ali nisam znao ima li u njemu nekih bakterija. Nisam se usudio da rizikujem da se razbolim. Od povraćanja ili dijareje bih dehidrirao još više. Sunčeva svetlost se polako gasila. Morao sam da sakupim sve grane koje sam mogao. I dok su poslednji zraci sunca-zalazili za Planine, radio sam brzo, vukući polomljene velike grane. Veče se spustilo prerano.

Ali ono nije bilo toliko tamno koliko su bile tamne moje mi^žejson. Da li gaje Piti povredio? Molim Te B'ože, zaštiti mog . Molim Te. onavljao sam tu reč poput mantre dok je veeernja svežina ?la da se primaknem bliže vatri. Borio sam se sa potrebom da rejem i strahom da ne potrošim-sve rezerve za ogrev pre nego noć. Podigao sam svoju košulju koju sam skinuo. Dok 49 Dejvid MOREL DAYTSTO NESTAO sam je držao iznad vatre i okretao je, bojao sam se da je mogu pre zapaliti, nego osuštiti. lako su delovi košulje bili u'ritama, opet bi i takva košulja značila jedan sloj odeće više. Mrzeći što moram da izložim grudni koš i leda hladnoći, brzo sam skinuo jaknu i obukao košulju, a onda ponovo jaknu preko. Izvukao sam kišnu kabanicu, i nju obukao, takode, stavljajući kapuljaču preko glave, da bih bio što zaštićeniji. Ruke su mi se ledile od hladnoće. Trlja-jući ih iznad vatre, prebacivao sam sebi što nisam bio dovoljno pametan, da ponesem i rukavice. Do davola, da sam bio dovoljno pametan, nikada ne bih po-. zvao Pita u svoj dom. Ali, koliko god da sam se trudio da u pret-hodnih nekoliko dana otkrijem neke znake upozorenja, nisam se mogao setiti nijednog. Ti kopile! Yikao sam u sebi, a onda se pokajao i zbog te reči, i mrzeo samog sebe što vredam s-voje roditelje. Svaka psovka koje sam se mogao setiti je n'ekako uključivala i njih, ali ono što se dogodilo nije bila njihova krivica. To je bila moja krivica. Metereolog je predvideo pa'd na 40 stepeni po Farenhajtu. Ako biłrzaspao, a plamen se ugasio, moja telesna temperatura bi se mogla tako spustiti da se nikad i ne probudim. Mislio sam na tople vreće za spavanje koje su se nalazile u kolima. Zamišljao sam kako otkopčavam rajsferšlus na jednoj od njih i.... Budeći se u cik zore, video sam da ležim na hladnoj travi pored jedva svetlucavog žara. Uplašeno sam pokušavao da upo-slim svoju desnu ruku, skupio sam šaku grančica, štapom ih gur-nuo medu ugljevlje koje je tinjalo pokriveno pepelom, i posma-trao kako grančice zahvata plamen. Nespretno, dodao sam veće komade, dok je moja utrnulost polako prolazila, ali ńe i strah od smrti zbog izloženosti hladnoći. Suvih usta, pokušao sam da pojedem nešto kikirikija i suvog grožda. Molitva za Džejsona mi je pomogla da pokrenem svoje misli. Pazeći na vatru, brundao sarn protiv Pita. Mrzeo sam ga.

I ostao budan. 50 Glava 17. Prvo je osećaj bio tako mek da mi se činilo da ja to zamišljam, neko nevidljivo hladno perje koje je golicalo moje lice u tami. A onda sam čuo prigušeno šištanje koje je dopiralo od ugrejanih stena oko vatre. U mojoj zbunjenosti, to me je podsetilo na šišta-nje koje je pravio naš aparat za kafu ako bi neke kapi pale sa pok-lopca na grejač. Odjednom su naleti snega postali jači, a vetar koji ih je donosio postao je hladniji. Dolazio śam sebi od ošamućenosti u kojoj sam se nalazio, dok je uskovitlanost snega oko mene pružala utisak lažnog sivila svanulog jutra. Moj prvi instinkt bio je da nagdmilam više drva na vatru, ali sneg se topio i gasio je, kako su pahuljice padale na toplo kamenje oko vatre, i dok je sunce tek pokušavalo da izade boreći se sa vrhovitna planina na istoku, imao sam dovoljno svetla da vi-dim da se trava oko mene zabelela. Tamni oblaci su bili tako nisko. I uprkos dodatnim drvima koja sam bacio na vatru, plamen se smanjivao. Podigao se dim. U panici, prebacio sam ranac preko ramena. Kao što je Piti rekao Džejsonu, kada smo sišli sa autoputa, početkom juna, ipak, nije bilo prekasno za sneg u planinama: Na TV-u su meteorolozi ponekad upozoravali Ijude, da se na visokoj nadmorskoj visini, vreme može pogoršati bez ikakvog prethodnog upozorenja. Pošto nisu najavili pogoršanje vremena, ja sam mislio da sa kolima i ša-torom, nemamo nikakvih razloga za brigu. Sada sam psovao sebe sto nisam napravio bolje planove. Do autoputa se kolima moglo stići za pola sata. Mršteći se na oblake koji su se preteće zgušnjayali, pokušao sam da izračunam koliko bi mi vremena trebalo pešice. Put koji je vodio u planine bio je tako loš, teren tako težak, da većinu vremena nisam mogao da vozim više od dvadeset milja na sat. To bi značilo da je autoput bio udaljen deset milja. Ali, s obzirom na to da me je boleo članak na nozi, da predem tih deset milja možda bi mi bilo potrebno pet ili est sati pešačenja. U odeći suviše tananoj za hladnoću. Osim toga^ kako se susnežica pojačayala, sprečavajući da vidim jezero, shvatio 51 Dejvid MOREL DAVNO NESTAO sam da verovatno ne bih bio u stanju da pronadem put koji je vodio do autoputa, i da rizikujem da se vrtim u krug, dok ne pad-nem. Naravno, da sam znao kako da koristim kompas, koji mi je prodao prodavac kamperske opreme, možda bi moje šanse bile drugačije. Ali žaljenje nije bila emocija

koja bi doprinela snazi potrebnoj za preživljavanje. Strah za Džejsona jeste. Gnev na Pita. takode. Misleći o Džejsonu, iznenada sam se setio poslednjeg puta kad sam ga video. Kad je stajao na steni. ,,Gde je pećina koju si pomenuo?", pitao je. Pećina. Kad bih mogao da je pronadem pre nego što se oluja pogorša... Boreći se da sakupim snagu, teturajući, zašao sam medu drve-će. Osetio sam olakšanje spazivši potok i počeo da se saplićem nazad ka njemu, ne da bih pio iz njega, nego da bi mi bio linija yodilja. Beli veo me je obavijao dok sam pratio ustaiasalu vodu kroz drveće. Pahuljice su postale gušće. Sneg sa zemlje je pokrio moje patike za tenis. Mojepatikeza tenis. Kupio sam kompas koji nisam znao da ko-ristim, a onda, ipak, nisam poslušao savet prodavca kamperske opreme da kupim i jake izletničke čizme. One mi neće biti potre-bne, rekao sam mu. Ne planiramo neke teže aktivnosti. Počeo sam da gubim osećaj u stopalima. Hramajući, hodao sam kosinom, brinući se da se ne okliznem na stene ispod. snega i padnem. Mogu li se osloniti na svoje sećanje, u vezi sa tim gde se nalazi pećina? Sve što sam znao je da se nalazi na drugoj strani potoka, i da je to bio jedva primetan otvor u steni, za koji sam, kao trinaestogodišnji dečak, mislio da je velik. Kosina se sužavala u strmi greben, koji je skretao nalevo. Dok sam teško koračao duž njega, jasike su se pretvorile u borovo drveće. Grane su me udarale po rukama i grebale mi lice. I dok je sneg padao u još gušćim naletirria, uplašio sam se da spotičući se ne prodem pored pećine, a da je i ne vidim. Da je leto, izletnici bi mogli da nadu moje telo, ili ono što bi ostalo od njega nakon što bi se šumski lešinari pogostili. Ja sam arhitekta, a ne stručnjak za preživljavanje, mislio sam. Jedva sam osećao prste na rukama. Zašto, zaboga, nisam stavio ru-kavice u svoj ranac? Bio sam tako glup, da zaslužujem da umrem. Pokušavajući da izbegnem granu bora, izgubio sam tlo pod nogama, pao, i skoro tresnuo glavom o stenu sa desne strane. Baš sam glup. Zaslužujem da... Glava 18. Arhitekta. Neodredena misao lutala je mojim zamagljenim mislima. Znarri kako da.... Pod pritiskom misli, okrenuo sam se ka steni, o koju sam skoro udario glavom, Ja gradim stvari. Kada sam, boreći se, uspeo da ustanem, video sam da je kre-čnjak dopirao do visine mog grudnog koša. Drugi krečnjak, pet koraka ulevo, bio je samo

malo niži. Krečnjaci su se jednom stra-nom naslanjali na stenu i time formirali pozadinski zid. Ja gradim stvari, ponovio sam. Zateturao sam-se ka borovoj grani koju sam pokušao da izbeg-nem, skupio svu svoju snagu, i osetio talas nade, kada je zvuk krc prekinuo glatku tišinu. Trudeći se koliko sam god mogao, vukao sam grane kroz sneg do krečnjačkih stena i podigao je na vrh, me-dusobno ih povezujući. Posrćući, ponovio sam taj proces nekoliko Puta, preklapajući iglice grana, i pokušavajući da formiram krov. Hladnoća je činila da su me ruke toliko bolele, da su mi tekle suze iz očiju, zamrzavajući se na mojim obrazima, ali nisam imao emena da gurnem ruke, tako povredene i krvave, pod svoju asnu kabanicu, kako bih pokušao da ih ugrejem na grudima. ^ao sam previše toga da uradim. Kamenje, veličine fudbalskih °Pti, koristio sam da njima pritisnem krajeve grana. J delirijumu, šutirao sam sneg sa tla izmedu krečnjačkih la, gomilajući ga u nanose van utočišta. Uglavio sam dve grane tih borovih grančica na ulazu u utočište, formirajući još jednu 53 Dejvid MOREL DAVNO NESTAO odbranu od vetra. Bez obzira na to koliko su me ruke bolele, ni-sam mogao da se zaustavim. Morao sam da nadem suvo pruće, lišće, i grane i da ih nagomilam iza u zaklonu. Ostavio sam mali otvor pozadi, na mestu gde je krečnjak do-ticao stene, nadajući se da će dim tuda izlaziti. Tako zaštićen od vetra i snega koji je padao, oseć'ao sam se manje uplašeno od hlad-noće. Činilo mi se da su mi ruke bile poput šapa, dok sam nespre-tno gomilao manju hrpu lišća i pruća, a zatim u tami pokušavao da otvorim kutiju šibica i izmamim varnicu iz njih. Jedva sam izvukao jednu šibicu. Prsti kao da više nisu pripadali meni. Nikako nisam uspevao da je upalim. A pošto se plamen skoro uga-sio, na kraju sam morao da upotrebim sledeću šibicu, i ona je, hvala Bogu, blesnula plamičkom, kada sam pokušao da je upalim. Ispala mi je iz ruku u hrpu lišća i pruća, nastavljajući da gori, i formirajući mali palamen. Dim se podigao. Zadržavao sam dah kako ne bih kašljao. Pod pritiskom toplote, dim je vijugao prema otvoru koji se nalazio pozadi. Grlo mi je bilo tako suvo da je delovalo kao naduveno, onemogućavajući ulaženje vazduha u moja pluća. Očajnički želeći da nešto popijem, ispružio sam desnu ruku, koju nisam osećao, napolje, i u mraku, natrpao sneg u usta. Istog trenutka sam za-žalio. Sneg koji se topio učinio je moje usne i jezik još

više utrnu-lim. Drhteći, osetio sam da mi je još hladnije. Kao u izmaglici, setio sam se reportaža na TV-u koje su upozoravale izletnike uhvaćene u veja-vici da ne jedu sneg kako bi ovlažili usta. Tada bi koristili mnogo više telesne temperature za topljenje snega-u svo-jim ustima i time bi rizik da umru od hipotermije bio veći.Mala količina vode, dobijena od istopljenog snega, nije mi ništa pomogla. Skoro odmah, usta su mi ponovo postala suva. Jezik naduven od žedi kao da mi je ispunjavao celu usnu duplju. To koliko sam dugo, kao u izmaglici, gledao metalnu kutiju šibi-ca pre nego što su se moje zbrkane misli dovoljno raščistile da bih shvatio šta treba da radim, pokazivalo je koliko sam bio ošamućen. Drhteći, stavio sam šibice u plastičnu kutiju prve pomoći. Onda sam podigao metalnu kutiju, ispružio ruku na vetar, sačekao da se taj mali kontejner napuni snegom, a zatim ga stavio blizu vatre. 54 Polako, snežni kristali su se otopili. Brinući se da ne izgorim ruku, navukao sam rukav košulje preko prstiju pre nego što sam uhvatio vruću metalnu kutiju i povykao je od vatre. Metal je bio širok samo pola inča, a kutija obłika kocke, dva inča sa dva, ali meni se činilo kao da je to bila čaša od šesnaest unci, toliko neo-doljivom se činila mala količina vode u njoj. Naterao sam sebe da sačekam da se voda ohladi. Konačno, više nisam mogao da budem strpljiv. Rukavom košulje sam podigao metalnu kutiju. Približio sam je blizu usana, duvao da je ohladim, a onda ispio malo tople, gorke vode. Moja sasušena usta su upila svu vodu pre nego što je stigla do mog grla. Pohlepno sam ispružio ruku napolje i napunio kutiju sa još snega. Toplota koja se zadržala u metalu pretvorila je sneg u vodu, te nije bilo ni potrebno da približim metalnu kutiju vatri. Ponovo sam sve žedno ispio. I opet, voda nije ni stigla do mog grla. Opet sam napunio kontejner, stavio ga blizu vatre i dodao još nekoliko gra-na na plamen. To je postalo poput šablona. Kada su mi usta i grlo bili doyoljno vlažni, izvadio sam plastičnu kesicu kikirikija i suvog grožda iz ranca i žvakao ih polako kako bi duže trajali. Brinući se za Džejsona i mrzeći Pita, piljio sam u vatru. Glava 19. Nejasno se sećam da sam izašao da raščistim zbrku oko otvo-ra kroz koji je izlazio dim i da pronadem više ogreva. Svega osta-log se sećam kao u magli. Nekoliko puta, kad bih se probiidio, bio Je ugašen plamen. U tim okolnostima, sve što me je sačuvalo da Se ne smrznem na smrt je bila toplota koju su krečnjačke stene

u sebe. Kada sam primetio da je zavoj koji je pritiskao ranu na mojoj j podlaktici postao potpuno ružičast od krvarenja ispod njega, užasnuto reagovao — moja ruka kao da je pripadala nekom . Čak i kada sam nazreo sunčevu svetlost iza grana i ose55 Dejvid MOREL tio vetar na ulazu u svoj zaklon, činio sam se neobično odvoje-nim od svega toga. Najzad sam otkrio da je prošao jedan ceo d'an, ali dok sam bio kao zarobljen u tom zaklonu, delovalo je da se vreme jedva pomera. Verovatno bih ošamućeno ležao sve dok me ne bi izdala sva snaga, da nije bilo vode koja je kapala kroz krov. Ledene kapi su padale na moje očne kapke, donoseći otrežnjenje. Sunčeva svet-lost je bila bolno blistava. Pomerio sam glavu. Kapi su upale u moja usta, noseći nejasan ukus terpentina od smole na borovim granama. Zakašljao sam se i ispljunuo vodu, pokušavajući da pronadem suvo mesto. Sve više kapi padalo je oko mene, podižući dim sa skoro uga-sle vatre. Kašljući, zgrabio sam ranac i, spotičući se, na kolenima, izašao, pomerajući grane na ulazu.Toplota sunca je delovala raskošno. Sneg je padao sa.drveća. Potočići su počeli da se formi-raju. Stojeći u snegu koji se topio, moja stopala i potkolenice su ponovo bili mokri, ali sam tu vlagu drugačije osećao, jer me je sunce grejalo, tako da nisam drhtao. Po položaju sunca na istoku, procenio sam daje negde sredina jutra. Koliko god da se moje telo opiraio kretanju, ziiao sam da ako ne iskoristim prednost pobolj-šanih vremenskih prilika, možda nikada neću imati drugu šansu. Pogledao sam nazad na zaklon i to je bio dug pogled. Delovao je labavo i slabo, kao da ga je dete sastavilo, ali, ipak, nikada nisa-m osetio veći ponos, na nešto što sam ja napravio. Počeo sam da silazim. Svetlo koje se odbijalo od snega zasle-pljivalo mi je oči. Do doba dana, kad se sunce nalazilo tačno iznad moje glave, većina snega se istopila, a tlo je već bilo blatnjavo, kad sam prelazio preko prve livade. Pa ipak, put je i dalje bio deli-mično sakriven i pošto skoro nije bilo ničega što me je moglo uputiti, sve što sam mogao uraditi je da nastavim da silazim, sa ciljem da stignem do razmaka medu stablima jer sam se nadao da se izmedu njih, verovatno, nalazi put. Ne sećam se da sam stigao do Autoputa broj 9, ni da sam se tamo onesvestio, ni da me je pronašao motocikłista koji je pro-lazio. Očigledno, to je bilo negde predveče. Probudio sam se na maloj klinici u gradu po imenu Frisko. 56

DAVNO NESTAO Do tada su već alarmirali i državnog šerifa. Qn se naginjao preko mog kreveta i hteo je da zna šta mi se dogodilo. Kasnije sam saznao da mu je trebalo dvadeset minuta da od mene čuje povezanu sliku dogadaja. Stalno sam dovikivao Džejsonu da se nalazi nadohvat mojih ruku i da mu mogu pomoći. Lekar je zakrpio moju levu podlakticu. Dezinfikovao je i zavo-jem obavio moje šake, za koje se bojao da možda imaju promrzline. Državni šerif se vratio posle obavljenog telefonskog razgovo-ra. ,,Gospodine Dening, policija iz Denvera je poslala patrolna kola do vaše kuće. Sva su svetla bila ugašena. Niko nije otvorio na zvuk zvona na vratima. Kada su usmerili baterijsku lampu kroz prozor vaše garaže, videli su vaš 'ford ekspedišn'." ,,U garaži? To nema nikakvog smisla. Zašto bi se Pit vraćao do kuće?" Pogodila me je grozna implikacija. ,,Isuse." Pokušao sam da se nekako izvučem iz kreveta. Lekar i drža-vni šerif su jedva uspeli zajedno da me zaustave. ,,Policajci su razbili prozor i ušli u vašu kuću. Pretražili su celu kuću. Napuštena je. Gospodine Dening, da li imate jos neko vozilo?" ,,Kakve veze ima..." Pognuo sam glavu. ,,Moja supruga ima : Volvo'." ,,0n nije u garaži." Ni to nije imalo smisla; ,,To kopile mora da ga je uzelo. Zašto? I gde su mi žena i sin?" Izraz zabrinutosti koji se pojačavao na licu šerifa je govorio da mi nije sve rekao. ,,Glavna spavaća soba i soba vašeg sina su ispreturane", rekao je šerif. nŠta?" ,,Fioke su povadene, odeća razbacana. Policajcima u Denveru je Jzgledalo kao da je neko rasturio te spavaće sobe u strašnoj žurbi." Vrištao sam. 57 DRUGI DEO DAVNO NESTAO Glava 1. Bez obzira na to koliko sam očajnicki želeo da idem kući, do-ktori su odbijali da me otpuste do sledećeg jutra. Državni šerif me je odvezao.nazad u Denver. Desni zglob me je boleo od antibioti-ka koji-mi je doktor dao. Nakon dva dana bez hrane, trebalo je da se osećam izgladnelo, ali je emotivni šok koji sam doživeo, ubio apetit. Morao sam sebe da nateram da polako jedem bananu i ispijam male gutljaje soka od narandže.

Kad smo ušli u moju ulicu, video sam javorovo drveće ispred naše viktorijanske kuće, kombi i prikolicu na putu ka garaži, kao i kola denverske policije na ivici trotoara. Nešto dalje nalazili su se ostali automobili i dva kamiona lokalne TV stanice. Dok sam izlazio iz džipa, prepoznao sam novinarku koja je išla ka meni, naoružana mikrofonom, a kamerman je išap iza nje. Novinar, po istom zadatku, sa supraničke TV stanice nije bio dale-ko iza nje. I iz ostalih kola su izlazili reporteri. ,,Kako su, zaboga, saznali?", pitao sam. ,,Udite u-kuću." Raširivši ruke, državni šerif je formirao barijeru, dok sam ja hrarnao preko travnjaka. Pantalone i košulja koje mi je doktor pozajmio (zato što su moje stvari bile u ritama) visile su sa mene, ovećavajući moj osećaj slabosti. Uspeo sam da udem u kuću i atvorim vrata, blokirajući time b.uku koju su podizali reporteri °zivajući me. Ali zamenili su ih drugi glasovi. Policijski službe> nekoliko muškaraca u sportskim sakoima i drugi, držeći labo'njsku opremu, stajali su u dnevnoj sobi, razgovarajući 61 Dejyid MOREL Jedan od muškaraca, sa brkovima, krupne grade, primetio me je u foajeu i prišao mi je. ,,Vi ste gospodin Dening?" Od samog klimanja glavom, zavrtelo mi se u glavi. ,,Ja sam poručnik Veber. Ovo je potporučnik Pendlton." Predstavio je mladeg, vitkijeg čoveka, glatko obrijanog. ,,Proverili smo prizemlje, podrum i prostor oko drveća u zad-njem dvorištu. Nema nikakvog traga pd vaše supruge i sina." Za trenutak, nisam shvatio o čemu je detektiy govorio. Poli-cajci koji su prethodne noći provalili u kuću, rekli su da Kejt i Džejson nisu u njoj. Ako ih je Pit negde odveo Kejtinim ,,volvom", zašto onda policija sada proverava prizemlje i.... Pozlilo mi je kada sam shvatio da su tragali za dobro sakrivenim leševima. nNe izgledate dobro, gospodine Dening. Bolje sedite." Yeber me je uveo u dnevnu sobu, a ostali muškarci su se pomerili u stra-nu. ,,Doneću vam malo vode. " Uprkos tečnosti koju mi je lekar davao i dalje sam se osećao dehidriranim. Kada se detektiy vratio sa punom čašom vode, za trenutak sam bio dezorijentisan, i imao sam utisak kao da se nala-zim u njegovoj kući, a ja sam mu gost. Svojim, zavojem uvijenim rukama, uhvatio sam nezgodno

čašu i ispio gutljaj. Ali, stomak mi se bunio. Uspeo sam da pitam: ,,Imate li ideju gde bi mogli da budu moja supruga i sin?" ,,Još uvek ne", rekao je Yeber. ,,Državna policija se oslonila na ono što ste im vi rekli, ali moramo da vam postavimo neka pi-tanja." Pogledao je ogrebotine na mom licu. ,,Da li se osećate do-voljno jakim da možete da na njih odgovorite?" ,,Što pre odgOYorim na ta pitanja, pre ću dobiti svoju porodi-cu nazad." Izmenjali su poglede, a ja sam tek kasnije razumeo — da oni nisu bili tako ubedeni kao ja, da ću dobiti svoju porodicu nazad. nPomoglo bi ako..." Pendelton je bacio pogled na mesto gde su vrhovi mojih prstiju provirivali ispod zavoja na mojim rukama. ,,Treba da uzmemo vaše otiske prstiju." ,,Da uzmete moje... Ali zašto biste..." ^Da bismo mogli da razlikujemo vaše otiske prstiju od otisaka prstiju čoveka koji je kidnapovao vašu porodicu. Koja je bila nje62 DAYNO NESTAO gova spavaća soba?" ,,Idite na levu stranu od vrha stepenica." Osetio sam da mi po-nestaje daha. ,,Soba na kraju hodnika. Desno." ,,To je soba sa bejzbol rukavicom na krevetu", Veber je rekao tehničaru. ,,Bejzbol rukavicom?" Napeto sam rekao. ,,Na njegovom krevetu?" Pendelton se namrštio. ,,Da. Da li je to nešto važno?" ,,Rukavica je nekad davno pripadala Pitu." ,,Ne razumem." ,,Time što ju je ostavio on je rekao da ne želi ništa prokleto. Zato što je dobio nešto bolje." ,,Usporite malo, gospodine Dening. Ne možemo da vas pratimo.". Dok je tehničar pritiskao vrhove mojih prstiju na mastilom natopljeni jastučić, a zatim na list papira koji je imao označeni prostor za svaki prst, objašnjavao sam im, trudeći se koliko.sam god mogao da bi me razumeli. Glava 2. ,,Davno izgubljeni brat?" ,,Neka mi je Bog u pomoći, ali da." ,,Ali kako ste znali da je to stvarno vaš brat?" ,,Rekao mi je stvari koje je samo moj brat mogao znati." Detektivi su ponovo razmenili isti pogled. ,,Šta nije u redu?" ,,To je samo ideja", rekao je Yeber. ,,Ali možda ste čuli ono što ste hteli da čujete. Neki prevaranti su vrlo vešti u tome da njihove uopštene izjave zvuče

specifično. A pri tom osobe koje oni poku-savaju da prevare same popunjavaju praznine." ,,Ne. Testirao sam ga. Svaki detalj koji je rekao je bio tačan." BOni mogu da budu vrlo pametni." "Ali to nema smisla. Motiv prevaranta bio bi pljačka. Sve što onda bilo potrebno da uradi je da sačeka dok Kejt i ja ne erno na posao jer je Džejson tad već u školi. Mogao je d'a ima 63 II Dejvid MOREL ceo dan na raspolaganju da isprazni kuću. Nije bilo potrebno da pokuša da me ubije. To je bilo lično. To je Piti ravnao račune." Pendelton je napravio gest smirujući me. ,,Mi samo pokušava-mo da steknemo sliku čoveka koga tražimo." ,,Zaboga, prevarant ne bi bio toliko glup da optužbi za pljačku doda ubistvo i kidnapovanje." ,,Osim ako ne uživa u nasilju." Zbog načina na koji me je Yeber direktno pogledao zavrtelo mi se u glavi. Tokom celog puta, trudio sam se da sebe ubedim da su Džejson i Kejt živi. Sada sam, prvi put, priznao sebi da je Džej-son možda mrtav negde u planinama, a da telo Kejt možda leži u nekom jarku. • Skoro sam poyratio. Izgledalo je kao da je Pendelton osetio moje uspaničene misli. Njegov ton je pokazivao da pokušava da preusmeri moju pažnju. ,,Vi nemate njegovu fotografiju, zar ne?" ,,Ne." „1 niste naprayili nijednu fotografiju iako ste bili uzbudeni zbog njegovog povratka kući?" JVe." Hteo sam da yrištim. Da samo nisam pustio tog stranca u svoju kuću... Ali on nije bio stranac, pokušao sam da kažem sebi. Šta je zaboga sa tobom? mislio sam. Posle dvadeset pet godi-na, Pit jeste bio stranac! ,,Gospodine Dening?" Pogledao sam ka Pendeltonu, shvativši da je on nekoliko puta izgovorio moje ime, pokušavajući da privuče moju pažnju. ,,Ako ste u stanju, voleli bismo da prodete kroz kuću i kažete nam da li nešto nedostaje. ,,Uradiću sve što treba da uradim." Dodali su mi rukavice od lateksa i stavili svoje. Nespokojno, počeo sam da pregledam sobe u prizemlju, i odmah zapazio da se srebrno posude koje je Kejt nasledila od svoje bake, više ne nalazi na kredencu u dnevnoj sobi.

Srebrni komplet za čaj je, takode, ne-dostajao. U sobi sa TV-om, video i DVD su nestali, a isto tako i skupoceni audio-vizuelni telefonski prijemnik. 64 DAVNO NESTAO ,,Verovatno bi, takode, uzeo i TV", gorko sam rekao ,,da ekran nema četrdeset šest inča pa ne bi stao u Volvo'. Ne razumem za-što nije zadržao 'ekspedišn'. U njemu-ima više prostora. Mogao je da ukrade više stvari." Delovalo je da je Yeberu neugodno. ,,Razgovaraćemo o tome kasnije. Završite sa proverom stanja u kući." Mikrotalasna pećnica i procesor za kuhinjsku umetnost nisu bili u kuhinji. Mnogobrojni složeni električni alati nestali su iz ga-raže. Moj laptop kompjuter se nije nalazio u mojoj kancelariji. ,,Šta je sa oružjem?", pitao je Pendelton. ,,Da li ste imalř išta od toga u kući? Da li ih je uzeo?" ,,Nismo držali oružje." ,,Čak ni lovačku dvocevku?" ,,Ne. Ja nisam lovac." Popeo sam se uz stepenice i zaledio se na ulazu u Džejsonovu sobu, videvši da su sve fioke izvučene i da je njegova odeća razba-cana po podu. Bila mi je potrebna sva snaga volje da zakoračim u sobu i pogledam okolo. ,,Moj sin čuva sitniš koji mu preostane u kasici na stolu", rekao sam. Ona nije bila tamo. Bilo mi je još teže da zakoračim u zbrku u glavnoj spavaćoj sobi. Preskaĕući neke Kejtine haljine na podu, pogledao sam iza velikih plakara u koje se moglo ući. ,,Nedostaju četiri kofera." Kada me je, kao rezultat toga što sam rekao, pogodila misao, osetio sam takvu slabost u kolenimna da sam morao da se naslo-nim na dovratak. Pretpostavio sam da je Pit ispreturao radni sto i ormare zato što je u žurbi tražio šta da ukrade. Sada, usudujući se da se nadam, Pogledao sam pažljivije i shvatio da odeća Kejti i Džejsona nije bila samo razbacana — već je nešto od nje i nedostajalo. ,,Da su mrtvi. on ne bi spakovao odeću za njih", rekao sam detektivima. ,,Oni su živi. Mora da su živi." Sav ošamućen, sledio sam Veberova uputstva i nastavljao da '""sgledam. Nešto moje odeće je, takode, nestalo. Moja uštedevina * hitne slučajeve od petsto dolara se više nije nalazila u zadnjem 65 III Ul Dejvid MOREL

delu fioke sa mojim donjim vešom. Nedostajala je Kejtina kutija za nakit, kao i zlatni ,,roleks" koji sam nosio u posebnim prilika-ma. Ali ništa od toga meni nije bilo važno; samo su mi Kejt i Džejson bili važni. Tokom svog vremena, tehničari su nastavljali da fotografišu zbrku u spavaćim sobama i da uzimaju otiske prstiju. Kako im ne bi bili na putu, detektivi su me odveli u prizemlje. Ponovo sam imao taj osećaj kao da mi kuća više ne pripada. BAli zašto 'volvo'?", uspeo sam da pitam. Činilo mi se da moj sopstveni glas dopire odnekud iz daleka. ,,Rekli ste da ćemo razgo-varati o tome zašto ga je uzeo. Sa 'ekspedišnom' bi mogao da ukra-de više stvari." ,,Da", odgovorio je Pendelton preko volje. ,,Ali 'volvo' ima ne-što što 'ekspenišn' nema." nNe znam na šta mislite." ^Gepek." Misao koja mi je proletela kroz glavu, naterala me je da sednem. ,,Možda nije dobra ideja da idem u detalje." ,,Recite mi." Ruke u zavojima bolele su me od snažnog stiska kojim sam se držao za kožnu fotelju. ,,Moram da znam." Veber je pogledao u stranu, kao da mu je bilo nepodnošljivo da me gleda u oči. ,,Sve ukazuje na to da se vratio ovamo sa vašim sinom, a za-tim je savladao i vašu suprugii. Možemo da pretpostavimo da ih je čvrsto vezao." Činilo mi se kao da osećam kako se konopac steže oko mojih zglobova. ,,Nije mogao da rizikuje da vozi dok su oni sklupčani iza, na zadnjem sedištu. Pre ili kasnije, neko bi primetio", rekao je Pendelton. nTako da ih je onda stavio u..." „1 niko, iza zatvorenih vrata garaže, nije mogao da vidi dok je on to sprorodio." . ^lsuse." Zamišljajući smrad bezina i izduvnih gasova automo-bila, pozlilo mi je. ,,Kako su mogli da dišu?" Iznenada sam se setio Pitovog izraza lica koji je podsećao na ułwaćenu životinju, kada je 66 DAVNO NESTAO opisivao kako su muškarac i žena njega naterali da ude u gepek. Činilo mi se kao da yrištim u sebi. Yeber je posegao ispod sportske jakne i otkačio mobilni telefon koji mu se nalazio na pojasu. Kada se okrenuo i polako otišao do klavira na kome je Kejt uživala da svira, jedva sam mogao čuti njegov prigušeni glas. Ostavio je telefon na stranu. ,,Jesu li otkrili nešto?" Ispravio sam se, nervozan, sa nadom. ,,Pronašli su 'volvo'. Na odmorištu na Medudržavnom putu 25." ,,A Kejt i Džejson? Da li su oni..."

,,Nisu ih našli zajedno sa kolima. Znači da je on napustio drža-vu. Šerif u Yajomingu je pronašao 'volvo' seyerno od Kaśpera." ,,U Yajomingu?" ,,Verovatno je mislio, prema svemu što je on mogao da zaklju-či, da irna dosta vremena i da 'volvo' niko ne bi tražio nekoliko dana", rekao je Veber. ,,Ali, kad bismo pretpostavili da su vašu su-prugu očekivali negde u subotu uveče, ili kad bismo pretpostavili da je trebalo da vam dodu neki prijatelji, ona mu, na koji god način da je pokušao da je ubedi, ipak ne bi rekla ništa o tome, zar ne?" Od misli o bolu koji je Kejt pretpela prošla me je jeza. ,,Najbolji izbor koji je on mogao napraviti, bio je da odvede vašu suprugu i sina pre no što iko posumnja da nešto nije u redu", rekao je Veber. ,,Najbliži bankomat vaše banke ima zabeleženo da je u 18:21 časova podignuto petsto dolara, znači najveći iznos koji se preko bankomata može podići sa bilo čijeg računa, u jed-nom danu. Video-traka je snimila muškarca koji je podigao no-vac, ali je pognuo glavu, tako da mu je lice sakriveno." Oblio me je hladan znoj kada sam shvatio da je Pit naterao Kejt da mu kaže broj našeg bankomat računa. ,,Izgleda da je vozio dok nije palo veče, a onda je upotrebio pokrivač tame da ukrade drugo vozilo, na odmorištu na putu, van Kaspera. Najprikladnija meta bio bi neko ko je putovao sam, ali Pošto telo vozača nismo našli u okolini tog odmorišta na putu, 'etpostavljamo da je on, ili ona, u kolima sa vašom suprugom i uiorn. A dok vozač ne prijavi kradu automobila, nećemo znati za kakvim yozilom da tragamo." ,,Tri osobe koje pokušavaju da dišu u gepeku? Isuse." 67 Dejvid MORJEL Nešto u pogledu detektiva učinilo je da pogodim o čemu su razmišljali. Zato što je kidnaper opasan kao što je pokazao, možda su samo dve osobe.pokušavale da dišu u gepeku. Možda nije do-zvolio da vozač ostane u životu. ,,Vajoming? Ali zašto bi, zaboga, otišao u Yajoming?" Odje-dnom sam se setio nečega što je Pit rekao. ,,Montana." nZvučite kao da vam to nešto znači", rekao je Pendelton. ,,Na šta ciljate?" ,,Montanajeseverno od Yajominga." Gledałi su me kao da nešto lupetam. ,,Ne, sasluša'jte me. Brat mi je rekao da je, kada me je video na CBS-ovom Nedeljnom jutarnjem programu, doručkovao u Mon-tani. U restoranu u Butu. Možda se zato zaputio ka severu. Možda ga nešto u Montani vuče nazad."

Yeberje bio živnuo prvi put. ,,Dobro." Brzo je izvukao svoj te-lefon. ,,Poslaću opis tog čoveka, vaše supruge i sina, državnoj poli-ciji Montane." Kontaktiraćemo sa odsekom policije u Butu", Pen-delton je brzo dodao. ,,Možda oni znaju nešto o njemu. U slučaju da je bio ranije hapšen, oni će imati njegovu fotografiju, koju ćemo moći razdeliti." ,,Pod pretpostavkom da se tamo predstavio kao Piter Denirig." Turobno sam gledao u pod. ,,Ima i drugih načina da sprovedemo istragu. Kidnapovanje udruženo sa bekstvom u drugu državu, znači da će se uključiti i FBI. Federalci će učiniti sve što mogu da uporede otiske prstiju koje smo mi pronašli sa onima koje oni imaju u arhivi. Ako je taj momak ikada koristio neko lažno ime, dobre su šanse da otkrije-mo koje je to ime. " Bilo mi je teško da verujem u to što su govorili. ^Da li imate skoriju fotografiju svoje supruge i sina?" ,,Na kaminu je." Pogledao sam u tom pravcu. Pogled na blis-tava lica Kejt i Džejsona doneo mi je takav bol u srcu. Ja sam na-pravio fotografiju. Obično nisam bio upućen ni u to koje dugme treba pritisnuti na fotoaparatu, ali toga dana sam imao sreće. Išli smo da se skijamo na planinu Koper, iako smo Kejt i ja, u stvari, više padali nego što smo se skijali. Medutim, Džejsona se instin-68 DAYNO NESTAO ktivno dobro snalazio. Celog dana se smejao. I Kejt i ja smo se smejali, bez obzira na naše modrice. Kejt je na fotografiji imała crvenu skijašku jaknu, Džejson zelenu i oboje su držali svoje pletene skijaške kape. Kejtina plava kosa i Džejsonova bledo-plava presijavale su se na suncu dok su im lica blistala. ,,Vratićemo fotografiju čim napravimo kopije", rekao je Pen-delton. ,,Zadržite je koliko god je to neophodno." Medutim, zapravo mi je bilo teško da se razdvojim od nje. Prazno mesto na kaminu pojačavalo je osećaj praznine u meni. ,,Ako vam je potrebno još nešto — šta god — samo recite." Ono. što je bilo potrebno i njima, više od svega, mislim da je bilo da Bog odgovori na moje molitve. Glava 3. Tokom svog tog vremena telefon je neprestano zvonio. Jedva da sam bio svestan toga da je policajac odgovarao na telefonske pozive. A onda mi je dodao listu osoba koje su telefonirale, ugla-vnom sačinjenu od reportera koji su tražili interyjue — sa TV-a, radija. Do večeri u celoj državi će se čuti šta se dogodilo. ,,Isuse, Kejtini roditelji." ,,Rej...", jedva sam govorio. ,,Molim te, sedi. Bojim se da imam loše vesti. "

Osećao sam se kao bolestan od onog što imam da im saop-štim i time promenim i njihove živote u jednoj minuti. Nijedno °d njih nije bilo dobrog zdravlja. Pa ipak, odmah su hteli da dodu 1 Denver, vozeći trista milja od Duranga kroz planine. Teško sam ih ubedio da ostanu kod kuće. Na kraju krajeva, šta bi se postiglo njihovim dolaskom u Denver. Kejtin otac je tako ubrzano disao da sam mislio da će dobiti srčani udar. ,,Ostanite mirni", rekao sam. ,,Sve što sada možemo da uradi-n°> je da čekamo." Proganjala me je grozna misao kako Kejtin ' ac žuri da dode u Denver, i gubi kontrolu nad autom. 69 Dejvid MOREL nNa isti način možete vesti sačekati i kod kuće. Javiću vam čim nešto čujem:" Dok sam spuštao telefonsku slušalicu duboko sam uzdahnuo, a onda sam primetioYebera i Pendeltona kako stoje na ulazu u kuhinju. ,,Šta se dogodilo?" ,,Upravo smo primili poziv od državne policije Yajominga", rekao je Veber. nPrijavljen je nestanak jedne žene u Kasperu. U subotu uveče se nalazila na putu, vraćala se iz posete sestri u Šeridanu,. gradu koji se nalazi otprilike sto pedeset milja severno od mesta gde ona živi." ,,Mislite daju je moj brat oteo zajedno sa kolima?" nVreme se poklapa. Upravo kada je palo veče, ona je trebalo da stigne do odmorišta na putu gde je državna policija Yajominga našla 'volvo' vaše supruge. Ako joj je bilo potrebno da ode do toaleta..." U sebi sam ustuknuo zamislivši kako Piter prilazi toj ženi i koliko prestravljena mora da je pna bila. ,,Vozila je 'ševi kapric' iz 1994.", rekao je Pendelton. ,,Osim činjenice da se vozila sama, kidnaper ju je, verovatno, odabrao zato što taj tip automobila poseduje prostrani gepek. Nastavio je da ide ka severu. Policija u Yajpmingu je dala broj tablica policiji u Montani, koja je pronašla 'kapric' na odmorištu Medudržavnog puta broj 90 blizu Bilingsa." ,,Da li su moja supruga i sin..." nBiliukolima?Ne." Nešto u Pendeltonovom tonu me je podstaklo na- sumnju. nŠta se dogodilo sa vlasnicom automobila?" Nije mi odgovorio. ^Recite mi." Pendelton je bacio pogled ka Yeberu, koji je klimnuo glavom kao da daje odobrenje. ,,Pronašli smo njeno telo u prtljažniku kola." ,,Gospode Bože!" Nisam želeo da znam istinu, a ipak, nisam mogao da prestanem da postavljam pitanja. ,,Šta joj je Piti uradio?" nVezao joj je ruke i zatvorio usta samolepljivom trakom. Ona 70

DAVNO NESTAO je...", Pendelton je spustio glas, ,,patila od astme. Ugušila se." Zamišljajući očajničku borbu te žene dok je pokušavala da di-še, jedva sam mogao da se koncentrišem na Veberova objašnjenja da je Piti mogao da se odveze te iste noći ,,kapricom" iz Kaspera u Yajomingu, do Bilingsa u Montani. ,,Pretpostavljamo da je ukrao drugo vozilo na odmorištu puta ka Bilingsu." Kad je vozač izašao iz automobila kako bi otišao do toaleta, Piti je jurnuo iz senke. Zamišljao sam kako strašno mora da je bilo Kejti i Džejsonu zgužvanima pored žene koja je umirala u tami, u zagušljivom vaz-duhu, smradu, kako mora da je bilo strašno slušati prigušene zvuke njenog gušenja, otežano disanje i zadihanost koja se uspo-ravala, slabila i na kraju zaustavila. ,,Ta noćna mora nikad neće prestati", uspeo sam da kažĕm. ,,Ne, možda smo blizu tome da ga uhvatimo", rekao je Pendelton. ,,Dobro ste pretpostavili. Zaputio se u Montanu. Verovatno nazad u But. Bilings se nalazi na medudržavnom putu koji vodi u taj grad. Lokalna policija nema nikakav kriminalni dosije psobe pod imenom Piter Deninga. Ali oni tragaju za krimmalcem čiji se opis poklapa s opisom tog momka, posebno sa ožiljkom na nje-govoj bradi. A neko će uskoro prijaviti i nestanak žene ili muškarca, vozača poslednjeg ukradenog vozila. I čim policija u Butu dobije marku i broj tablica vozila, moći će da nastavi sa svojom potragom. U meduvremenu, oni proveravaju motele i svako drugo mesto kog se mogu setiti kao pogodnog mesta gde bi tvoj brat mogao da sakrije tvoju suprugu i sina. But nije veliki grad. Yemj mi da će ga primetiti ako se pojavi." ,,Ali šta ako Pit oseti opasnost i ode?" "Mislili smo i na to. Policija Montane je postavila neobeležene automobile duž medudržavnog puta i obraća pažnju na svakog usamljenog vozača, muškarca tridesetih godina. Čim rBI završi sa procesom identifikacije pronadenih otisaka prstijii, laćemo više o tome s kim imamo posla. On verovatno posedu2 kriminalni dosije, a u tom slučaju će federalci imati i sliku iapravljenu u policiji koju ćemo moći da razdelimo." 71 Dejvid MOREL Glava 4. Jedna od osoba koje su mi telefonirale, kako sam mogao da primetim na listi koju mi je policajac dodao, bio je kolega sa posla tako da sam morao da mu telefoniram i ponovo objašnjavam šta se dogodilo. Ali, razgovor o tome,

samo jje pojačavao noćnu moru. Nekoliko puta sam čuo zvuk drugog poziva na liniji i kako još neko čeka da se javim. Dvaput sam prebacio vezu na taj drugi poziv, za slučaj da neko hoće da me obayesti o Kejt i Džejsonu, ali oba puta se radi-lo o novinarima, tako da nakon toga, više nisam obraćao pažnju na znak ,,poziv na liniji". Istog trenutka kada sam spustio slušalicu, telefon je ponovo zazvonio. Imali smo mehanizam za identifikaciju onih koji zovu, ali sam otkrio da uglavnom nije bio efikasan. Posebno u pogledu mnogobrojnih poziva koji bi bili identifikovani kao ,,nepoznata osoba" ili, kao u ovom slučaju, ,,zaštićeni broj". Ali ipak sam se ja-vio, i opet je to bio još jedan novinar. Nakon toga sam prepustio policajacu da odgovara na telefonske pozive. A kada je laboratorijska ekipa konačno otišla, kao i Veber, Pendelton i svi ostali sa njima, kuća nikada nije delovala tako pra-zno. Dok sam se penjao drvenim stepenicama, moji sopstveni koraci su odzvanjali. Seo sam na Džejsonov krevet, udišući miris dečačke sobe. Otišao sam do glavnog kupatila, podigao jednu od Kejtinih bluza, i pritisnuo je na svoje lice. Uopšte ne znam koliko dugo sam se tamo zadržao. Telefon je ponovo zazvonio. Ignorisao sam ga, otišao sam u kupatilo, skinuo odeću koju sam pozajmio, i pokušao da se okupam, a da pri tom ne pokvasim ruke u zavojima kao ni levu nadlakticu sa šavovima. Prljavština i isušena krv su se spirali sa mene. Bio sam sav zajapuren od pare, ali umesto da osećam toplotu vode na svojoj koži, osećao sam bol koji se širio zato što je efekat pilula koje mi je doktor dao, počeo da slabi. Imao sam neverovatan broj modri-ca. Pokušao sam da se obrijerti najbolje što sam mogao, obukao sam čistu odeću, ali sam odbijao da osećam njihovu udobnost, 72 DAVNO NESTAO govoreći sebi da je ne zaslužujem s obzirom na užas kroz koji su Kejt i Džejson prolazili. Začulo se zvono na vratima. Zbog toga što sam hramao bilo mi je potrebno dodatno vreme da sidem niz stepenice. U medu-yremenu, zvono na vratima odjekivalo je iznova i iznova. Ako je ovo neki novinar..., pomislio sam. Kada sam otvorio vrata, video sam čoveka krutog držanja u tamnom odelu, sa izglancanim cipe-lama i kratko podšišanom, otmenom, blago prosedom kosom. Njegovo suvo lice delovalo je tako poslovno. ,,Gospodin Dening?" Iza njega, dole niz ulicu, ekipa sa kamerama počela je da se približava. ,,Ne dajem intervjue." Napravio sam korak unazad u nameri da zatvorim vrata.

,,Ne, ne razumete. Ja sam specijalni agent FBI-a, Džon Gejder," •Pokazaoje svoju legitimaciju. ,,Uporno sam telefonirao, ali niko nije.odgovarao, tako da sam rizikovao i dovezao se." ,,Ja sam mislio.:. Nisam mislio da... Molim vas, udite." Pošto su se reporteri približavali kući, zatvorio sam vrata i zaključao ih. Gejder je otvorio svoju aktentašnu i izvadio nekoliko malih elektronskih naprava. ,,Ovo su aparati koje se aktMraju na glas i registrovaće vaše telefonske pozive." Jedan je prikačio na telefon u dnevnoj sobi. ,,Da li postoji telefpn i u kuhinji?" I tamo je instalirao jedan od tih uredaja. ,,Kasnije ću se pobri-nuti za ostali deo kuće. Već sam pribavio sudsku dozvolu da sni-mamo sve vaše telefonske pozive kao i da možemo da pratimo i lociramo svaki telefonski poziv, ali ne smeta ako imamo i rezeraii sistem podrške. Ako čovek koji je oteo vašu suprugu i sina tele-lonira zahtevajući otkupninu, ovi uredaji će to zabeležiti, kao i naš 'łwatač' postavljen u telefonskoj kompaniji." ,,Neće biti zahteva za otkupninu." ,,Nikad ne znate." »Ne, ja to znam. Ono što moj brat hoće nije novac. Oii hoće m°Ju suprugu i mog sina." „ Vaš brat?" Gejder je zvučao kao da je on upućen samo u neke 73 Dejvid MOREL opšte stavke slučaja. I tako sam ponovo morao da objašnjavam'šta se dogodilo. Gej-derje izvukao mali džepni kasetofon, a, takode, hvatao je i beleške. Uveravao me je u to da će Biro posvetiti mom slučaju punu pažnju. Kada je otišao, imao sam osećaj kao da me nije ni posetio. Ponovo me je obuzeo osećaj praznine. Nije moguće da se sve ovo dogada, mislio sam, boreći se da samog sebe uverim. Ovo je samo noćna mora. Uskoro ću se pro-buditi. Kejt i Džejson će se vratiti. I sve će biti savršeno, onako kako je bilo. Ali kada sam se u toku noći probudio, osećajući bol koji mi je prolazio telom, ispružio sam ruku preko kreveta i ponovo se suo-čio sa time da je strana kreveta koja je pripadala Kejt, bila prazna. Ništa se nije promenilo. Dani su se razvlačili, a policija u Butu nije uspela da uhvati Pita, ili pronade bilo kakav trag Kejti i Džejsonu. I tako su odredi državne policije Montane na kraju prestali da osmatraju put koji je razdvajao dve države. Glava 5. ,,On nije vaš brat."

,,Čovek koji je oteo vašu suprugu i sina nije Piter Dening", rekao je Gejder još dok je stajao na ulaznim vratima. ,,On se zove LesterDant." Osetio sam se kao da me je neko gurnuo. ,,Mislite da Piti ko-risti ime Lester Dant kao lažno ime?" BNe. Obrnuto." ^Zaboga, o čemu to govorite?" ,,Otisci koje je ekipa za istraživanje mesta zločina pronašla u vašoj kući pripadaju čoveku koji se zove Lester Dant." Gejder je zakoračio u kuću. ,,Evo svega što imamo o njemu. Njegova živo-tna priča. Broj socijalnog osiguranja. Kriminalni dosije." 74 DAVNO NESTAO Sav zbunjen, sedeo sam u svojoj dnevnoj sobi i piljio u foto-grafiju koja se nalazila medu dokumentima. Pitovo lice, zajedno sa polomljenim zubom i ožiljkom na bradi, me je posmatralo sa policijske fotografije koja je bila napravljena u Butu,. Ali dosije je tog čoveka identifikovao kao Lestera Danta. On se rodio u Broktonu u Indijani, godinu dana pre nego što se Piti rodio. Godinama je bio hapšen, ali nikada nije bio osuden za kradu automobila, oružanu pljačku i ubistvp. ,,Dant je odležao zatvorsku kaznu za iznudivanje, diłovanje droge i silovanje", rekao je Gejder. ,,Čudo je da vas nije sve pobio na spayanju. Yidite li otkud policija u Butu poseduje dosije o nje-mu? Lester Dant je upao u tuču u baru, a čovek sa kojim se potu-kao je završio na intenzivnoj nezi. Bio je pušten iz zatvora nedelju dana pre emisije CBS-ovog Nedeljnog jutarnjeg progama u kojoj ste vi gostovali." ,,Ali..." Osećanje da sve to nije stvarno postalo je toliko inten-zivno da mi se činilo kao da se kompletna dnevna soba iskrivila. ,,Kako je mogao da zna toliko o Pitu?" ,,Mora da su im se putevi ukrstili", rekao je Gejder. ,,Možda je vaš brat gledao CBS-ovu emisiju Nedeljni jutarnji program i pri-čao o tome sa nekim osobama koje je poznavao, medu njima i sa Dantom. Kasnije, nasamo, Dant je izvukao više detalja od njega i odlučio da vas poseti." Podigao sam glas užasnut. ,,Moj brat se družio sa osobama kao što je Danfi" ,,Možda je vaš brat imao težak život kao što je Dant i tvrdio." ,,Ali zašto, zaboga, nije sam Pit došao da me vidi ?" Gejder je gledao u mene, a ja sam postao sav napet kada sam shvatio da je Dant možda ubio Pita kako bi ga sprečio da se umeša. ,,To nema smisla", rekao sam Gejderu. ,,Ako je Daiit tako po-kvaren, zašto je spakovao odeću za mog sina? Zašto bi vodio Džej-sona sa sobom umesto da...?" Reči su mi stale u grlu.

,,Umesto da ga je ubio?" Gejder je dełcwao kao da mu je neu-obno. ,,Nisam baš siguran da je to tema u koju želite da ulazite" ,,Dozvolite mi da ja o tome odlučim. Odgovorite mi." Gejder je polako obrazlagao. ,,Moguće je da je Dant poveo 75 Dejyid MOREL vašeg sina kako bi time vršio pritisak na vašu suprugu. Pretnjom da će povrediti Džejsona, mogao je naterati vašu suprugu da mu se potčini." Osećao sam se kao da me je neko udario u lice. ,,Ne." ,,Žao mi je, gospodine Dening. Tražili ste da budem otvoren." ,,Piti... LesterDant..." ,,Otisci prstiju ne mogu da lažu." ,,To mora da je nĕka greška. Ono što mi je Piti ispričao o našem detinjstvu i kako je bio kidnapovan..." ,,Ono što vam je Dant rekao. Verovatno je nastavljao da plaća pića vašem bratu kako bi ga naveo da govori i tako pribavio detalje." ,,Ali to je sve zvučalo tako stvarno. Ja sam siguran da je govo-rio istinu." ,,Slušajte, neki od tih prevaranata su tako dobri glumci da bi mogli da osvoje nagradu Američke filmske akademije da su kre-nuli pravim putem." ,,Ali sve to..." ,,Sve je bila laž. Ime grada u Zapadnoj Yirdžiniji gde vam je rekao da su ga držali zatvorenog." ,,Ridempšn." ,,Nema grada sa takvim imenom." Ostali delovi njegove priče, takode, ne stoje. Rekao vam je da je dobio ožiljak na bradi prošlog leta kada je pao sa merdevina na nekim krovnim radovima u Ko-lorado Sprigsu." ,,Upravo tako." ,,Pa, naši agenti su pokazali Dantovu fotografiju pokazali svim preduzimačima za izvodenje krovnih radova u toj oblasti. Niko ga nije prepoznao. Isto je bilo i sa gradevinskim preduzi-mačima. Ako bi neko zaradio ožiljak od dva inča na licu, zapamtili bi to, rekli su. Takva povreda bi zahtevala šavove, ali bolnice u toj oblasti nemaju nikakvu zabelešku o tome da je prošlog leta neki gradevinski radnik dolazio sa takvom povredom. Medutim, policija u Kolorado Springsu poseduje traku sa sigur-nosne kamere na kojoj se može videti muškarac, koji izgleda poput Danta, dok tuče prodavca prilikom pljačke prodavnice pića. Policija je jurila za njegovim automobilom dok ga je pratila u pla-76 DAVNO NESTAO nine. Možda je tu zadobio povredu na licu kada se njegov auto okliznuo u krivini i prevrnuo u klanac. Kada su policajci uspeli da se spuste do njih, kako bi ispitali olupinu auta, pronašli su kryu kolima, ali ne i vozača."

Mogla se osetiti gorčina u mom glasu. ,,Da, Piti je imao običaj da nestaje." ,,Mislite Dant." ,,Da, naravno... Dant." ,,Uhvatićemo ga",.rekao je Gejder. Novac koji je uzeo od vas neće dugo trajati. Na kraju će morati ponovo da krade. Jedna gre-ška. To je sve što treba da napravi, i mi ćemo ga uhvatiti." ,,Na kraju." Reč koju je Gejder upotrebio kao da se zaglavila u mom grlu. Pokušavao sam da ne razmišljam o tome šta se dogada sa Kejt i Džejsonom. Glava 6. Znači čovek koji je bio moj brat ili nije bio moj brat, ali se pretvarao da je on, kidnapovao je moju porodicu i razorio moj svet u paramparčad. Pokrio je svoj trag time što je naveo i mene i policiju da mislimo da ide u grad But u Montani. A ondaje nestao sa lica zemlje. Nije bio prijavljen nestanak nijednog drugog vozača u tom vremenskom periodu, što znači da policija nije imala broj tablica i opis ukradenog vozila na koje bi mogla da fokusira svoju istragu. Bilo je bezbroj izveštaja o ukradenim kolima. Stotine automobila bile su ukradene u Montani, Yajomingu i Koloradu. Hiljade širom cele zemlje. Ali, kada bi pronašli bilo koji od tih automobila, Piti (još uvek nisam sebe mogao da nateram da ga zovem IJant) nije nikada bio povezan sa njim. Možda je na svoje vozilo stavio tablice nekog drugog vozila. Ili je Piti možda novac koji je °bio za stvari ukredene iz moje kuće upotrebio da bi kupio neki »ri auto. A onda se sa lažnom ličnom kartom registrovao auto d nekim pseudonimom koji policija nije znala. Možda. Mogao to da uradi. Bio je u stanju da to uradi, 77 Dcjvid MOREL Lokalne TV stanice su ponovile priču. Medudržavne TV stan-ice su zgrabile priču, a posebno CBS, uključivši izvode iz Nedelj-nog jutarnjeg programa i segmente u kojima smo se videli Kejt, Džejson i ja. Uporno su naglašavali tu bolesnu uvrnutost priče da je čovek koji je tvrdio daje moj davno izgubljeni bratponovo nes-tao, ali ovog puta sa mojom porodicom. Nekolikoputamije tele-fonirao čovek koji je tvrdio da je kidnapovao Kejt i Džejsona. Na televiziji su grafičkim detaljima objašnjavali mučenje kome su bili izloženi. Policija je pratila tragove, ali nije ništa otkrila, osim da neke osobe vole da drugima umnožavaju patnje. Nekolicina onih koji su telefonirali, bili su optuženi za ometanje istrage, ali niko od njih nije bib i zatroren. Imao sam glavobolje od očaja i nespavanja. Trudio sam se da se krećem kao da radim, ali moje je osoblje vodilo posao. Yećinu vremena sam bio kao u

transu. Kako istraga nije napredovala, po-stalo je očigledno da osim ako Piti — pokušavao sam da to ime za-menim Dantovim, ali nisam mogao — ne naleti na policajca, nika-da. neće ni biti pronaden. A posebno, ako je pustio bradu da bi pokrio ožiljak na svojoj bradi, i postigao da snimak napravljen u policiji, više ne nalikuje na njega. Mutne fotografije Kejt i Džejsona su se pojavile na kutijama od mleka i u poštanskim sandučićima. Da li ste videli ovu ženu i ovog dečaka? glasio je natpis. Ali, ako ja nisam mogao da prepoznam ta nejasna lica, nisam mogao da zamislim da bi neko drugi to bio u stanju. Nikada nisam obraćao pažnju na lica sa tih ambalaža za mleko i papira u poštanskim sandučićima, kad se radilo o nestanku supruge i sina nekog drugog. Kako sam se mogao nadati da će iko obratiti pažnju kada se radilo o nestanku moje supruge i mog sina? Prijatelji su me u početku podržavali: ohrabrujući telefonski pozivi, pozivi na večere. Ali posle nekog vremena, mnogima je bio težak moj očaj. Pošto nisu bili u stanju da dodu sa svežim izrazi-ma saosećanja, držali su se na distanci. Nekolicina je, ipak, ostala odana, a od svog prvog komšije, Fila Beroa, naučio sam lekciju o tome kako stvari mogu postati gore. Ravnodušno sam grabuljao suvo lišće u svom dvorištu ispred kuće, nejasno se sećajući da je jesen nekada bilo moje 78 DAVNO NESTAO omiljeno doba godine, osećajući mraz u vazduhu, miris dima, slušajući šuškanje uvelog lišća, a sada mi to ništa nije značilo, kad sam podigao pogled i video kako Fil čvršće pribija džemper uz sebe, a zatim silazi sa pločnika i prilazi mi. ,,Kako si Bred?" Kejt mi je jednom rekla da bez obzira na to kako se grozno bilo ko od nas oseća, uvek treba da odgovaramo ,,Nikad bolje." Fil je slegnuo ramenima, kao od gorkog smeha. nDa, mogu to da vidim. Slažeš istu gomilu lišća otprilike sat vremena." „1 stil se računa." Fil je pogledao u svoje ruke. ,,Ne znam treba li ovo da ti kažem." ,,O?" Osetio sam hladan povetarac. ,,Mardž kaže da ne bi trebalo da te uznemiravam, ali sam po-mislio da već imaš dovoljno problema tako da ti nije potrebno da ti dodatne probleme prave oni koji bi trebalo da ti pomažu." Povetarac je postao još hladniji. „0 čemu govoriš?" ' ,,Jedan agent FBI-a me je posetio juče na posłu." ,,Džon Gejder?"

,,Da, tako je rekao da se žove. Pitao me je da li ste se ti i Kejt slagali. Da li je bilo puno porodičnih svada. Da li si ikada udario svog sina..." ,,Šta?" ,,Hteo je da zna da li si umeo da se pobesniš kada se napiješ. Da li si imao ljubavnicu." ,,FBI sumnja na meneT' Glav.a 7. ,,Ti kučkin sine." Gejder se spotakao kada sam stupio ispred njegovih kola na Parkingu garaže zgrade Federalne policije u Denveru. ,,Smiri se." »Ti misliš da sam ja ubio svoju suprugu i sina!" Jzgleda da su ti neki prijatelji rekli da sam im postavljao pita-nJa o tebi." 79 Dejvid MOREL ,,To se pre može nazvati uništavanjem reputacije!" Skupljenih pesnica, zakoračio sam prema njemu. ,,Smiri se", rekao je Gejder. Odjekivala je buka motora, a kola su prošla pored nas idući ka garaži, dok se vozač mrštio na nas. ,,Ova oblast ima sigurnosne kamere. I patrole koje je obilaze", rekao je Gejder. ,,Veruj mi da ne želiš ni da razmišljaš o posledicama toga da uvrediš federalnog agenta, na federalnom zemljištu." ,,Koje god da su posledice, vredeće!" Gejder je podigao ruke predajući se. „Ja neću da se bijem sa tobom. Ako se smiriš i saslušaš me..." Iza njega su se vrata sa treskom otvorila. Cuvar je zakoračio, obasjan grubim svetlom;iz garaže. Ruka mu se nalazila na pišto-Iju za pojasom. ,,Da li je sve u redu, gospodine Gejder?" ,,Nisam siguran." Gejderevo suvo lice je delovalo strogo. ,,Da li je sve u redu, gospodine Dening?" Toliko sam jako stegao pesnice, da su me zglobovi boleli. ,,Ako odete u zatver, kako će to pomoći vašoj supruzi i sinu?", pitao je Gejder. Drhtao sam, osećajući kako mi lice gori od Ijutine. ,,Mislite o potrebama vaše porodice", rekao je Gejder. Opustio sam pesnice. ,,Biće sve u redu, Džo", rekao je Gejder čuvaru. ,,Možeš ići sada." ,,Posmatraću vas preko monitora", rekao je čuvar. ,,Dobra ideja." Gejder je sačekao dok se vrata nisu sa bukom zatvorila.

,,Kako ste uopšte mogli da pomislite da sam ja ubio svoju su-prugu i sina?" ,,To je standardni deo istrage. Često se dogada da kada član porodice nestane ili bude ubijen, da je u stvari za to odgovoran drugi član porodice." ,,Isuse, kako sam ja mogao da odvezem 'volvo' u Yajoming, da onda ukradem auto i ostavim ga u Montani, i nekako se vra-tim nazad da bih sebe udesio u planinama?" 80 DAVNO NESTAO ,,Mogli ste ako je taj tip Dant radio za vas." Dubina Gejderove sumnje me je šokirala. ,,Zašto bih ja pitao Pita da to uradi?" ,,Danta. Ako ste imali novčane porbleme i ako vam je bila po-trebna isplata premije životnog osiguranja, ili ako ste imali Ijuba-vnicu koja bi učinila da vaša supruga bude samo smetnja." Ponovo sam skupio pesnice. ,,Ali nije bilo nikakvih neobičnih podizanja suma novca sa vašeg bankovnog računa ili portfolia vaših obvezńica, i nije bilo ni nagoveštaja nekom skandalu u pogledu vašeg slaganja sa svojom porodicom. Osim toga, nisam mogao da shvatim kako ste mogli da ukrstite put sa Dantom nakon što je on izašao iz zatvora u Butu i... Prestanite da tako piljite u mene. Istraga se nije pomera-la sa mrtve tačke. Morao sam da pronaćtem drugačiji pristup." ,,Ti kučkin sine, učinio si da moji prijatelji misle da sam ja odgovoran za nestanak svoje porodice." ,,To nije bilo ništa lično. Rekao sam vam da sam samo sledio standardnu proceduru. Śuština je da ste vi prošli tu istragu savrše-no. Vi ste čisti." ,,Hvala. Baš vam hvala." Glava 8. ,,Izgleda da ste odlučili da izbegavate da ga zovete imenom Lester Dant", rekao je psihijatar. Nisam odgovorio. ,,FBI je uradio kompletnu proveru njegove životne priče", nastavio je. ,,Dokazali su da on nije vaš brat." Bilo mi je tako teško ugrudima, tako da sam jedva cedio reči. »Oni misle da se Dantov put negde ukrstio sa putem mog brata i da je on na taj način čuo šta se njemu, kao detetu, dogodilo. Odlu-čio je da zauzme Pitovo mesto i moguće je da ga je i ubio." Gledao sam kroz prozor u pravcu borovog stabla. ,,Ali vi u to ne verujete", rekao je psihijatar. 81 Dejyjd MOREL

,,Ne mogu da u to verujem." ,,Ne možete?" Psihijatar je odmeravao re.č. Osećanje teskobe se proširilo i na moje grlo. ,,Ako bih prihva-tio da je Dant kindapovao moju suprugu i sina, onda bih morao da sebi priznam da je, s obzirom na njegov karakter, učinio sa nji-ma šta god je hteo, i..." Nisam sebe mogao da nateram da kažem ,,ubio ih". Nastavio sam da piljim kroz prozor ka borovom drvetu. ,,Ali ako je Piti koristio ime Dant kao lažno ime..." Glas mi se slo-mio. ,,Ako ih je Piti oteo, postoji velika šansa da su još uvek živi." Psihijatar je sedeo nasuprot meni. ,,Zašto tako mislite?" ,,Pokušao sam da sebe stavim na njegovo mesto." Drvo je sa-da delovalo poput mrlje. ,,Trudio sam se svim silama da zamislim šta Piti mora da oseća kad je došao u moju kuću. Moja divna porodica, moje udobno okruženje. Piti sigurno nije želeo da me jednostavno ubije zato što sam mu ja uništio život. On mora da je želeo moj život, onaj koji sam ja izgradio za sebe." Naterao sam sebe da nastavim. ,,Analizirao sam trenutak kada me je Pit gurnuo u klanac. Proživljavam taj trenutak iznova i iznova. Mislim da je Pitov plan bio da sačeka dok Džejson ne bu-de u blizini i da me onda ubije, učinivši da to izgleda kao nesre-ćan slučaj. Onda je nameravao da saoseća sa Kejt i Džejsonom, da sebe učini neophodnim, i da najzad zauzme moje mesto. Je-dini problem bio je taj što ga je Džejson video, kad me je gurnuo." Duboko sam uzdahnuo. „1 tako je taj plan propao. Šta da Piti onda uradi? Da ubije Džejsona? Da učini da i ta smrt deluje kao nesrećan slučaj? Da pokuša da zauzme moje mesto pored Kejt? Ne. Džejson je bio suštinski deo onog što je Piti želeo.'On nije hteo samo moju suprugu, već moju porodicu. Očigledno je da onda ne bi mogao da živi u mojoj kući, a da Džejson ne kaže poli-ciji šta je video. Ali Pitje mogao da ukrade moju porodicu. Mogao je da ih sakrije na nekom mestu i da spava sa mojom suprugom kad god poželi. Mogao je da natera mog sina da se ponaša prema njemu kao prema ocu." Cedio sam reči. ,,Barem bi bili živi. Ako su Piti i Dant ista osoba. Ako ih je Piti oteo. Ali ako se radi o Dan-tu, kao što to FBI tvrdi, ako to nije Piti, on je verovatno odmah ubio Džejsona i sakrio njegovo telo u planini. A onda je isk'oristio 82 DAVNO NESTAO svoj podli plan najbolje što je mogao opljačkavši kuću i nateravši Kejt da ode negde sa njim, verovatno u planine Montane, gde je mogao da je siluje koliko god je puta hteo pre nego što mu je dosadila i..." Zaustavio sam se, nemoćan da priznam da bi Kejt mogla da bude mrtva. Psihijatar je suzio oči kao da sam mu upravo opisao pakao., Ali, da li je on smatrao da Kejt i Džejson tako pate kao da prolaze kroz pakao ili je mislila da je pakao u mom obmanjenom umu, nisam mogao da procenim. Glava 9.

Dok sam gutao drugu pilulu protiv depresije, čuo sam zvono na yratima. FBI sa vestima, ponadao sam se. Ali kad sam otvorio vrata, namrštio sam se videvši decu u ko-stimima na mom tremu. Očekivali su slatkiše. Bila je Noć veštica, ali ja toga nisam ni bio svestan. Nisam imao slatkiše. Ali oni kao da i nisu marili za to. Ustuknuli su nazad kao da sam ja imao. na sebi neki strašan kostim. Kad sam pokušao da im objasnim, po-begli su sa trema. Zatvorio sam vrata i pogasio svetla. Gledajući kroz prozor, iz tame, video sam drugu decu u kostimima, i kao što sam se i na-dao, prošli su pored kuće. Nisam mogao da se ne setim da je Noć veštica bio jedan od Džejsonovih omiljenih praznika. I koliko je on voleo da se kostimira u svemirsko čudovište ili ludog naučni-ka. I koliko sam ja vpleo da izlazim sa njim. Ali tako neće biti i ove večeri. Bio sam Ijut što sam uplašio decu. Da li je moje lice bilo tako izobličeno gubitkom? Ili su mi.oči bile zamračene ludilom? Folija u kojoj se nalazila pilula, još uvek je bila u mojoj ruci. ^sujući, bacio sam je preko dnevne sobe. Depresija se pretvorila u Jarost. Šta je ono Piti rekao kada mi je prvi put pristupio, a ja 'am mislio da je on prevarant, kad sam mu rekao da se gubi pre ego što ga isprebijam? ,,Bred, sada ti je teže da se sa mnom boriš, •&° k'ad smo bili klinci." Yidećemo, mislio sam. U tom trenutku, 83 Dejyjd MOREL upravo kad sam čuo da neko na ulici viče upozoravajući decu da ne prilaze mom tremu, zavetovao sam se da ću prestati da čekam da policija i FBI nešto urade. Morao sam da prestanem da se nadam da će se nešto dogoditi. Morao sam da učinim da se nešto dogada. Glava 10. ,,Teorija zamene?" pitao je Gejder. nDa." Bio sam tako izbezumljen da sam stajao ispred njegoy-og stola, umesto da sednem. ,,Znamo da je Piti lagao." MDant." ,,Ali šta ako je on bio tako ubedljiv zato što je bazirao svoje laži na istini? Ipak, zar nije istina da je bio i u Butu i u Kolorado Springsu u vreme kad je rekao? Samo, nije radio tamo ono što je tvrdio." ,,Kakve to veze ima sa ovom teorijom..." ,,Rekli ste mi da u Zapadnoj Yirdžiniji ne postoji grad koji se zove Ridempšn." ^Tačno." ^Ali šta je sa drugim delovima zemlje? Da li negde postoji grad koji se zove Ridempšn? Ili šta je sa gradovima u Zapadnoj Virdži-niji čija imena imaju versku konotaciju sličnu Ridempšnu?" Gejder je razmišljao o tome. ,,Moguće je. To bi Dantu pomog-lo da njegove priče, ipak, deluju verodostojno." ,,Možete li da proverite?"

Gejder se naslonio u svojoj stolici. Lice mu je delovalo još suvlje usled zabrinutosti. ,,Pokušaću. Biro hoće da radim duplo na..." Pokazao je ka povelikoj gomili dokumenata na svom stolu. nKakvu bi to promenu donelo? Sve to što je Dant rekao o svojoj prošlosti bila je laž kako biste saosećali sa njim." ^AIi šta ako je to samo delom bila laž?" „1 dalje nam to neće pomoći da pronademo vašu suprugu i 84 DAVNO NESTAO sina. Sl'edili smo svaki trag. Raspustili smo ekipu koja a radila m' tom zadatku. Sve što možemo da uradimo je da čekamo da Dan negde ispliva na površinu." ,,Piti." Borio sam se da zaržim samokontrqlu. ,,Zaboga, da vas išta od svega što ste saznali o njemu d'ovodi barem korak blr/ otkrivanju nekih klišea u njegovom ponašanju i tome kuda je nv gao da ode?" ,,Sigurno", rekao je Gejder. ,,Naravno." Ustao je i ispratio me do kancelarijskih vrata od zamagljenog stakla. ,,Teorija zamene". rekao je neubedljMm glasom. ,,Sigurno. Defmitivno ću uradit: neke provere. I zaista, ako se setite još nečeg, samo mi javite Glava 11. ,,Gospodin Pejn će vas sada primiti", rekao je recepcionei Odložio sam na stranu Njuzvik star tri meseca, ali koji je isu. tako mogao da bude i današnji, s obzirom na to koliko sam ma1< obraćao pažnju na ono'što se dogadalo u svetu. Prelazeći prek. male čekaonice, ušao sam u kancelariju koja je, u poredenju s. čekaonicom bila prostrana, iako bi je u mojoj kompaniji smatrai majušnom. Delovala je jednostavno: drvena stolica, sto, kompjuter, druga stolica. I akvarijum sa ribama u koji je, punačak, naočit čovek la-gano sipao zrnca hrane. Bela kosa mu je bila u kontrastu sa zdi vim rumenilom na obrazima. Njegov sportski sako bio je odložc na stranu. Nosio je žute tregere preko plave košulje. ,,Kako se osećate ovog popodneva, gospodine Dening?" ,,Ne previše dobro, bojim se. U suprotnom, ne bih se nalazi< ovde." Pejn je klimnuo glavom dok se njegova paperjasta brad; blago njihala. ,,Sigurno je da kod mene niko ne dolazi sa veselin yestima. Umeo sam da sve to primam k srcu. Na kraju dana bn se osećao poput olupine. Ali onda sam se setio akvarijuma sa rib' cama u čekaonici kod mog zubara, i kako me je pogled na njeg. 85 Dejvid MOREL i

umirivao pre nego što bih ušao da mi popravljaju zub. Ovo je sa-mo akvarijumska bašta za zlatne ribice. Ne znam da li pomažu mojim klijentima, ali za mene čine čuda. Yerujete li da sam ja predstavljao jedno klupko briga od sto i četrdeset funti? Ali otkad sam nabavio ove ribice" — pokazao je rukama ka svom pojasu — ,,procvetao sam." Morao sam se malo nasmejati. ,,To je pravi duh, gospodine Dening." Pejn je odložio na stra-nu kutiju sa hranom za ribe i spustio se u stolicu koja se nalazila za njegovim radnim stolom. ,,Da li biste hteli kafu? Neki sok?" Odmahnuo sam odrečno glavom. Premkao je prstom preko svog istaknutog stomaka i pogledao me najsaosećanijim pogledom koji sam ikad video. ,,Onda mi re-cite kako vam mogu pomoći." Oklevajući, objasnio sam mu situaciju u vezi sa Kejt i Džejsonom. Pejn je klimnuo glavom. ,,Čitao sam o tome u novinama i vi-deo reportaže na televiziji. Strašna stvar." ,,Moj advokat kaže da ste vi najbolji privatni detektiv u Denveru." ,,Možda on ne zna puno privatnih detektiva." ,,Rekao je da ste radili za FBI. Da ste uhvatili serijskog ubicu." ,,To je tačno." ,,Rekao je da ste predvideli gde će grupa pljačkaša banaka koji su ^operisali" u više država izvesti sledeću akciju." ^Tačno." ,,Kao i kada će to da urade. Takode, rekao je da ste sprečili pokušaj domaćih atentatora da..." nAIi to je bilo samo od rada preko vikenda." Ta šala me je zatekla nespremnog. ,,Molim vas. Od svog tog laskanja mi se obrazi samo još više zarumene", rekao je Pejn. ,,Ja sam bio deo tima. U tome smo svi imali svoj udeo." MMoj advokat kaže da ste vi uradili mnogo više od vašeg dela." mDa li vam je, takode, rekao da me je to koštalo mog prvog braka, da i ne pominjem metak u svom kolenu, zbog kog sam na-pustio Biro? Na kraju sam naučio da ne očekujem od sebe previše. 86 DAVNO NESTAO Vi isto tako ne bi trebalo da previše očekujete od sebe, gospodine Dening. Jesam dobar, ali samo zato što sam mnogo puta zapazio obrasce koje drugi nisu videli. Za situaciju poput ove, za vaše emo-cionalno zdravlje je važno da ne računate na nemoguće." Pošto nisam imao gde da se okrenem, jednostavno sam ^pro-gutao" svoju razočaranost. ,,To je u redu." ,,Zato mi dozvolite da vas ponovo pitam: Kako misłite da vam ja mogu pomoći?"

,,FBI i policija su odustali." Trudio sam se da mi glas deluje izbalansirano. ,,Prošlo je šest meseci. Negde sam čuo da u slučaje-vima nestanka osoba, što se više odugovlači, manje su šanse da se pronaćtu pojedinci koji su nestali." Jedva sam uspeo da dodam, ,,Ili barem da se pronadu živi." ,,Zavisi. Svaki slučaj je drugačiji. Statistike predstavljaju bele-ške o prošlosti, ne predvidanje budućnosti." ,,Drugim rečima, vaš um je otvoren. Vi ste upravo osoba ka-kvu ja tražim. Recite mi koliki je vaš honorar. Novac uopšte nije bitan." ,,Ni meni, takode, novac nije bitan. Moj honorar je isti za sva-kog", rekao je Pejn. ,,Ali bitno je šta vi mislite da bih ja mogao da uradim, a što policija i FBI nisu mogli?" ,,U ovom trenutku, oni ne rade ništa." ,,Verovatno zato što ne mogu ništa da otkriju." ,,Odbijam da u to verujem." ,,Razumljivo." Pejn je raširio svoje ruke. ,,Ali morate da słwatite da ja ne mogu da kopiram mogućno sti koje su dostupne FBI-u." ,,Naravno. Ali vi možete da dobijete nove ideje. Vi možete... Mislim da nisam bio dovoljno jasan. Ja ne želim samo da vas una-jmim da nastavite istragu." Pejn je izgledao zbunjen. ,,Šta onda v/ želite?" ,,Želim da me obučite tako da bih ja mogao da nastavim istragu." 87 Dejvid MOREL Glava 12. ,,Potreban mi je pištolj", rekao sam. ,,Koja vrsta pištolja vam je potrebna?" Prodavac je nosio bra-du i repić. ,,Onaj koji je najjači i ispaljuje najyiše metaka." ,,To je šaržerni pištolj", rekao je prodavac. ,,Izvinite?" MOni se ne zovu meci nego hici. Metak je deo koji izleće iz cevi i pogada metu." ,,U redu. Treba mi pištolj koji ispaljuje najviše hitaca." ,,Da li je to za gadanje u metu ili za kućnu zaštitu ? Pitam zato što neki Ijudi veruju da je pištolj najbolji način za obračun sa pro-yalnikom." ,,Šta mislite o jednom od onih pištolja?"

,,Mislite na revolver? On ispaljuje samo šest hitaca. Ovi polu-automatski pištolji ispaljuju više. Ali morate da odlučite koji biste kalibar hteli: devetomilimetarski ili onaj od četrdesetpet mili-metara." ,,Koji je najveći?" ,,Kalibar četrdesetpet." ,,Uzeću ga." ,,Tek da vas obavestim o mogućnostima, najveći ne znači uvek i najbolji pištołj. Kalibar četrdesetpet ima sedam hitaca u šaržeru i jedan u cevi koji je spreman da opali. Ali ovaj ovde, devetomi-limetarski ima deset hitaca u ležištu i jedan u cevi. Znači, imate jedan snažan pištolj sa osam hitaca nasuprot pištolju manje snage, ali sa jedanaest hitac." ,,Koliko je taj drugi pištolj slabiji?" nOvaj devetomilimetarski? Recimo to na sledeći način, može da obavi posao. U stvari, jedini razlog zbog kog ležište ovog deve-tomilimetarskog sadrži samo deset hitaca je taj što je sredinom devedesetih godina, Kongres prihvatio Zakon o vatrenom oružju koji ograničava kapacitet šaržera ručnih pištolja. Ali pre tog za-kona..." 88 DAYNO NESTAO ,, ,,-U subotu će se u gradu održati izložba pištolja. Upoznaću vas sa prijateljem koji je voljan da proda deyetomilimetarsku 'beretu' naprayljenu pre stupanja na snagu tog zakona, a koja ima pet-naest hitaca u šaržeru i jedan u cevi." ,,To je puno." ,,Možete se kladiti u to. Nemojte me pogrešno razumeti. Ne-ma ničeg ilegalnog u tome što on prodaje to oružje. Zakon je jedi-no zabranio proizvodnju ili uvoz šaržera za pištolje sa više od deset hitaca. Ali pošto je moj prijatelj kupio svoj pištolj pre nego što je taj zakon usvojen, sve je legalno. Medutim, takav model se više ne pojayljuje često na tržištu tako da pretpostavljam da ćete morati da platite više." ,,Naravno." ,,Ali nakon toga..." Delovalo je da je prodavcu neprijatno. ,,Nakon toga?" ,,Nemojte se uvrediti. Ali očigledno je da je za vas sve ovo novo. Da ne biste sebi pucali u stopalo, možda bi bilo dobro da uzmete neke časove gadanja." Glava 13. U tami, iza mojih prozora, mogli su se videti kovitlaci prve snežne oluje u sezoni, ali ja sam jedva obraćao pažnju na njih, previše zauzet korišćenjem Internet adresa koje mi je Pejn dao: adresa terena za koje je rekao da ih je

FBI odabrao kao oblasti istraživanja. Pored mog novog laptop kompjutera stavio sam rečnike i enciklopedije koji bi mi pomogli da pronadem reči povezane sa rečju otkupljenje. Yećina tih reči, medutim, nije Previše obećavala. Nikako nisam mogao da zamislim da bi neko nazvao grad Iskupljenje, UmilostMjenje, Posredovanje, Zastupni-štvo, ili Sud, na primer. Medutim, ispostavilo se da se jedno selo u državi Juta zove Sud. Preko zida sa svoje desne strane, stavio sam veliku mapu 89 Dejvid MOREL I Sjedinjenih Država. S vremena na vreme ustao bih i stavljao bih rajsnedle, obležavajući mesta čija su imena imala religijsku ko-notaciju. Posle nekoliko sati, bilo je mogućih tragoya u celoj zem-Iji, ali ne i šablona u Montani. Počeo sam da shvatam zašto Gej-der nije hteo da istražuje moju teoriju. Moja obeshrabrenost se uvećala kada sam iznenada shvatio koliko mnogo gradova je nazvano po svecima. Još više rajsnedli je dodato na mapu. I uskoro, nisam imao više nijednu. Glava 14. nKako osoba stvara lažni identitet?" Pejn je razmišljao o mom pitanju dok je polako sipao hranu za ribe u akvarijum. Stolica je naprsla kada se smestio svom svo-jom težinom u nju. ,,Po načinu na koji se to obično činilo, prvo odabereš grad u kortie nikada nisi živeo." ^Zašto ?" MDa bi sprečio da tvoj pravi identitet i onaj kojim hoćeš da se predstayiš dodu u sukob jedan sa drugim. Ako si, na primer, odrastao u Klivlendu, nećeš se predstayljati kao da si odande do-šao. U suprotnom, ako bi neko proveravao tvoj novi identitet, mo-gao bi da ode tamo, pokaže tvoju fotografiju i pronade nekog ko te se seća pod tvojim pravim imenom." Klimnuo sam glavom. nZnači, ideš u drugi kraj zemlje. Ali izbegayaš gradiće gde se svi znaju i odmah bi mogli reći detektivu da li je neko ko liči na tebe ikada dolazio u taj grad. Odabereš veći grad; tamo ima manje kontinuiteta; a uspomene kraće traju. Uzmimo, kao primer, da odabereš Los Andeles ili Sijetl. Odeš u javnu biblioteku u tom gradu i iščitavaš novine koje su izlazile nekoliko godina nakon tvog rodenja. Tražiš nesreće — požare, automobilske nesreće, takve stvari — u kojima su kompletne porodice bile ubijene. Takvi detalji su važni zato što sigurno ne bi hteo da neko od preživelih ospori tvoju priču. Tragaš za etnički odgovarajućim dečakom, koji 90 DAVNO NESTAO

bi, da je poživeo, bio istih godina kao ti sad." ,,A onda?" ,,Hajde da uzmemo da se žrtva, koju si odabrao da predstavljaš, zove Robert Kigen. Njegov nekrolog će ti, verovatno, reći gde se rodio. ZatražiŠ da ti pošalju kopiju njegovog izvoda iz matične knjige rodenih. To nije nešto krupno. Ljudi stalno gube kopije svojih izvoda iz matične knjige rodenih. Kancełarije sa matičnim knjigama su navikle na takve vrste zahteva." ,,Ali..." Namrštio sam se. ,,Ako je Robert Kigen umro, zar ne bi postojala beleška o tome na njegovom izvodu iz matične knjige rodenih, neka vrsta precrtanog obaveštenja?" JSFe i u danirna pre nego što su kompjuteri postali suštinski deo našeg društya", rekao je Pejn. ,,U vreme kada si se ti rodio, informacije nisu tako efikasno.kružile. Ylasti bi ti poslale kopiju izvoda iz matične knjige rodenih Roberta Kigena, bez predomišljanja. Sačekaš da prode neko vreme tako da tvoje dalje istražiyanje o Robertu Kigenu ne privuče pažnju. Onda kontaktiraš sa nadležnima kako bi dobio kopiju umrlice Roberta Kigena. Razlog zbog koga ti ranije nisam pomenuo Los Andeles ili Sijetl je taj što države Kalifornija i Yašington stavljaju broj socijalnog osiguranja na umrljce koje izdaju. Mnogi roditelji traže za svoju decu broj socijalnog osiguranja, čim popunjayaju podatke u zah-tevu za izdayanje izvoda iz matične knjige rodenih, tako da pos-toji ve!ika mogućnost da i Kigen već ima broj socijalnog osigu-ranja, iako je umro mlad. Sa njegoyim izvodom.iz matične knjige rodenih i brojem socijalnog osiguranja, možeš dobiti yozačku dozvolu, pasoš i svaki drugi yažniji dokument koji bi ti bio potre-ban. Možeš da dobiješ posao, plaćeš poreze i da otvoriš račun u banci. Ukratko, možeš da prisyojiš njegoy identitet." Pejn me je dugo posmatrao. ,,Ali ne govorimo o tebi." >,Ne, mi govorimo o mom bratu. Da je Lester Dant bio mrtay, da H je pjti tnogao da prisvoji njegov identitet, na način koji si ti upravo izložio?" Pejn je nastavio da me proučaya. ,,Pre nego što je tvoj brat prvi * bio uhapšen, fotograflsan, pre nego što su mu uzeti otisci prsti-1 Pre nego što su ga zatyorili kao Lestera Danta? Teroretski, da." 91 Dejvid MOREL ,,Onda ja nisam poludeo." Uzdahnuo sam sa olakšanjem. ,,Piti i Dant bi mogli da budu ista osoba. Dant bi moglo da bude Pitovo lažno ime." ,,AJi, nije bilo tako", rekao je Pejn. ,,Molim ?" ,,Tvoj brat nije preuzeo indentitet Lestera Danta."

,,Kako možeš biti toliko siguran?" ,,Mogu, zato što sam jutros rano posetio Gejdera. Upoznali smo se dok sam radio u Birou. Zarad starih vremena, zamolio sam da mi dozvoli da pregledam Dantov dosije." Osetio sam se nespokojnim zbog pravca u kome je razgovor išao. ,,Dosije je bio vrlo jasari", rekao je Pejn. ,,Ti si tako uporno insistirao na tome da su tvqj brat i Dant ista osoba, da je Gejder ponovo přoverio Dantovu životnu priču. Nisu nigde pronašli nje-govu umrlicu. Štaviše, Dant nije tražio ni broj socijalnog osigu-ranja dok nije postao tinejdžer. A potpis na prijavi je u skladu sa potpisima koje je Dant davao u raznim vremenima kada je bio hapšen. Dant i tvoj brat su dve različite osobe. " ,,Ne." ,,To je istina", rekao je Pejn. ,,To onda znači da su moja supruga i sin mrtvi!" ,,Ne mora da znači. Dok je dokaza koji govore suprotno, uvek ima razloga za nadu." ,,Bez njihovih tela, mislite." Pejn nije odgovorio za trenutak. ,,Žao mi je, gospodine Dening." Ukočeno sam gledao ka akvarijumu sa ribicama. ,,Niste videli izraz u Pitovim očima kada mi je govorio o zlatnoj ribici koju smo on i ja zakopali pozadi u našem dvorištu i o tome kako ju je izva-dila mačka iz komšiluka. Nije on to rekao kao da se seća nečeg što je čuo. Njegove oči su imale jasnoću izraza osobe koja je bila ta-mo. Toje Pitisa mnom razgovarao." ,,Možda. Ali nemam ni najmanju ideju kako bismo to mogli dokazati." ,,Dokazaću." Ustao sam. ,,Verujte mi, nekako ću dokazati." ^Pre nego što krenete, hteo sam da vas nešto pitam." Zaustavio sam se na vratima i pogledao ka njemu. 92 DAVNO NESTAO ,,Zbog godina provedenih u Birou, moj nos je osetljiv na miris baruta. Taj miris osećam na svojoj desnoj ruci od trenutka kad smo se rukovali po vašem ulasku u kancelariju. Da li ste koristili yatreno oružje, gospodine Dening?" Glava 15. ,,Spiemni, na liniji za gadanje!", dreknula je instruktorka. Ispravili smo se. ,,Proveri desnu stranu!" Proverili smo stanje u tom pravcu. ,,Proveri levu stranu!"

Kroz sigurnosne naočare proverili smo i u tom pravcu, obez-bedujući se da niko ne radi nešto nepažljivo. ,,Jedan..." povikala je instruktruktorka, ,,držite čvrsto svoje pi-štolje! Dva, povucite i naciljajte iz pojasa! Tri, podignite svoje oružje do visine očiju! Četiri, povucite oroz!" Osam skoro simultanih hitaca ispunilo je dugi, uzani, zatvoreni poligon za gadanje. Hici su odjekivali medu betonskim zidovima, ali su moje zaštitne naušnice odjeke hitaca činile neobično dalekim. lako se instruktorka nalazila baš iza mene, i njen glas je delo-vao prigušeno. ,,Ciljaj desno od mete! Ciljaj Ievo!" Poslušali smo, nismo pucali, nego samo proveravali ostale mete, za koje nas je upozorila da mogu iskočiti svakog trenutka. ,,Spustite oružje do pojasa! Otkočite ga!" Poput jednog, nas osmorica smo kompletirali postupak i odlo-žili svoje yatreno oružje. Na poligonu za gadanje postalo je tiho. ,,Nije loše", rekla je. ,,Hajde da vidimo da li je iko išta pogodio." Svako od nas je stajao u iseku, sa prostorom ispred sebe na kome se nalazila municija i rezervni šaržeri. Dugme na levoj stra-ni je pokretao motorizovani kotur koji je približavao mete nama. Instruktorka je proučavala rezultate. ,,O.K. Niko nije pogodio Dejvid MOREL u centar6, ali ja od vas to u ovoj fazi i ne očekujem. Barem niko od vas nije kompletno promašio metu. Dening, vaš je hitac bio najbliži, ali još uvek ide malo visoko i ulevo. Vežbajte još kod kuće naciljavanje, bez metaka i prestanite da iskrećete zglob kada povlačite oroz." Zatim je nastavila da koriguje ostale učenike. Stavili smo le-pljivu maskirajuću traku preko rupa na našim metama, pritisli du-gmad za vraćanje meta do kraja ,,galerije" i ispravili se na njen povik, ,,Spremni, na liniji za gactanje!". Glava 16. Svakoga dana išao sam u fitnes centar. Nikada nisam bio u nekoj vrhunskoj fizičkoj formi, ali otkad je Piti oteo Kejt i Džej-sona, raspao sam se. Ishrana koja se sastojala od brze hrane, u kombinaciji sa previše alkohola i bez kretanja, učinila je da se ugojim dvadeset funti. I onda sam rekao: ,,Ne više". Unajmio sam trenera. lako sam znao da moram da počnem polako, ipak sam bio nestrpljiv da u tome napredujem. A napredovao sam tako što sam počevši od trideset stigao do šezdeset minuta dnevnog yežbanja na spravama. Počeo sam i da džogiram, prvo na zatvo-renoj stazi u sportskom

centru, a onda napolju na hladnoći. Jedna milja. Dve. Pet. Izgubio sam kilograme koje sam nabacio. A deblji-na se pretvorila u mišiće. Počeo sam da idem na časove samoodbrane. Ugao. Snaga. Masa. Rečnik arhitekata. Nisam se više pretvarao da pokušavam da radim. Što se mene tiče, preda mnom je bio samo jedan posao, tako da sam zatvorio svoju kompaniju, dajući svojim zaposlenima yelikodušnu svotu zbog prekidanja radnog odnosa. Kad ne bih bio na pripremama i kad ne bih odlazio na obuke gadanja i fizičke treninge, svoje vreme sam trošio na pretraživanje po Internetu, koristeći ostale Veb adrese koje mi je Pejn dao. 6 centar mete — izraz u žargonu: bivolje oko (prim. prev.) 94 DAWIO NESTAO U prethodnom periodu mog života, uvek sam imao previše obaveza da bih tragao po Internetu. Sada sam bio začuden time koliko sam puno informacija mogao pribaviti, zato što sam, za-hvaljujući Pejnu, znao gde treba da tražim. Pronašao sam informaciju o rodenju Lestera Danta, koja je izgledala upravo onako kako mi je FBI i ukazao: on se defmitivno rodio u Broktonu u Indijani, dvadesetčetvrtog aprila, godinu dana pre Pitovog rodenja. Pregledao sam baze podataka svake pojedine iržave u uniji, ali nisam mogao da pronadem i podudarne infor-iacije o smrti Lestera Danta. Pošto nisam imao dokaza da je Piti Dreuzeo Dantov identitet, gundajući proverio sam teoriju FBI-a ia je Dant preuzeo Pitov identitet, ali bez obzira na to koliko sam širio svoju potragu, nisam mogao pronaći nijedan dokaz da je Piti amro, a ako jeste, da li je bio ubijen. Praznik załwalnosti (ime jpraznika je učinilo da osetim gor-činu) je prošao. Kejtini roditelji pozvali su me da praznik prove-iem sa njima. Prvo sam odbio jer teško da sam bio raspoložen za bilo kakvo druženje. Ali onda sam pomislio da se i oni osećaju podjednako usamljenima kao i ja i da možemo barem pokušati da itešimo jedni druge. Nas troje smo popili nešto vina i gledali ragbi u kihinji dok smo pripremali večeru, ali uopšte nisam uspeo da osetim praznično raspoloženje, stalno brinući o tome da li su denyerska policija ili Gejder ili Pejn možda zaturili telefonski broj koji sam im dao u slučaju da Kejt i Džejson budu pronadeni za vreme mog odsustva. Za Božić su Kejtini roditelji došli meni u posetu. Ali čim sam video Kejtinog oca, zažalio sam što ih nisam poštedeo truda i otišao do njih. Jedva sam mogao da sakrijem svoju zaprepašće-nost videvši kako se taj, hekada visok, robustan čovek pogrbio zbog stanja svog srca, koje se pogoršalo usled briga. Koliko god da smo pokušavali da budemo raspoloženi, stalno smo se sećali pret-hodnih, boljih Božića, kao onog iz doba kad sam se zabavljao sa Kejt na koledžu, i kada sam shvatio da napredujem, time što me le ona pozvala da sa njom i njenim roditeljima provedero Božić. Od svih teških

trenutaka za vreme praznika, za mene je poseb-no teško bilo biranje jelke. U tome su mi se Kejt i Džejson uvek 95 Dejyid MOREL pridruživali — to je uvek bio veliki porodični dogadaj. Čim bismo stigli kući sa odabranim stablom, odmah bismo počeli da stavlja-mo ukrase, i često bismo sa tim završili tek kasno uveče. Ove godine, moj osećaj gubitka se pojačavao nakon svakog ukrasa koji bih stavio na stablo. Ispod drveta bi se obično nalazilo puno po-klona, ali ove godine smo se Kejtini roditelji i ja složili da ne raz-menjujemo poklone. Na kraju krajeva, mi smo želeli samo jedno, a to nismo mogli da stavimo ispod božićnog stabla. Kao i obično, Kejtina majka napravila je punč od jaja. Bio je sigurno podjedna-ko ukusan kao i svake prethodne godine, ali sam jedva uspeo da ga progutam. Nekoliko dana kasnije, otišli su u Durango. Kejtin otac se toliko loše osećao da je njena majka morala da vozi. Fil Berou, komšija iz kuće pored nas, pozvao me je na novo-godišnju proslavu. Svom snagom sam pokušao da budem dru-štven, ali sam tokom čitavog praznika bio odsutan u mislima. Oti-šao sam kući sat vremena pre ponoćnog odbrojavanja. I koliko god sam se trudio, nisam se mogao setiti glasova Kejt i Džejsona. Proleće je stiglo. Maj. Jun. Nije ih bilo već godinu dana. Glava 17. ,,Odlazim iz grada", rekao sam Pejnu. ,,Da, ponekad je dobra ideja da se pobegne od loših uspome-na", rekao je. ,,Nadao sam se da vam neće smetati da moje mejl poruke proslede vama." Naravno da ne", rekao je Pejn. ,,Nema problema." ,,Takode, zamolio sam policiju i FBI da vas obaveste u slučaju da saznaju nešto novo." Pejn je klimnuo glavom. ,,Telefoniraću vam istog trenutka kad nešto čujem. Samo mi dajte broj na kome ću vas moći pronaći i..." 96 DAVNO NESTAO ,,U ovom trenutku to je malo neizvesno. Moraću ja da tele-foniram vama." ,,Ne znate kuda idete?" ,,Ne baš tačno." ,,Ali niste mogli da jednostavno kupite avionsku kartu bez rez-ervacije za odredeno mesto."

,,Ne putujem avionom. Pomislio sam da jednostavno sednem u svoj auto i vozim. Da vidim zemlju. Da idem kuda god me put vodi." Pejn me je namršteno pogledao. ,,Koga vi to zavaravate?" ,,Ne razumem vas." ,,Da idete kuda god vas put vodi? Nemojte me lagati. Nešto ste naumili. Šta to?" ,,Rekao sam vam. Samo mi je potrebno da odem daleko." ,,Vi me zabrinjavate." Da bih izbegao njegov uporan pogled posmatrao sam akvari-jum sa ribicama. ,,Ne morate mi ni kazati — idete kako biste pokušali da ga pro-nadete", rekao je Pejn. Nastayio sam da gledam u akvarijum sa ribicama. ,,Kako ste, zaboga, zamislili da to izvedete?" Pejn je hteo da zna. ,,To je nemoguće. Nemate nikakve šanse." Najzad sam ga pogledao. ,,Uradio sam sve čega sam se mogao setiti." ,,Ali bez ikakvih tragova? Sasvim je sigurno da ćete ići kuda vas put bude vodio. Samo ćete lutati." ,,Ali ja imam tragove", insistirao sam. Pejn je nagnuo svoje krupno telo ka meni. ,,Recite mi." ,,To je teško objasniti." ,,Pokušajte." ,,Piti je hteo da zauzme moje mesto." „1, šta s tim?" Pejn je izgledao zbunjeno. ,,Sad ću ja to učiniti, u suprotnom smeru. Ja ću zauzeti Pitovo mesto." ,,Šta?" ,,Pokušaću da sebe stavim u njegov um. Razmišljaću poput nJega. Ja ću postati on." 97 Dejvid MOREL ,,Isuse", prošaputao je Pejn. ,,Na kraju krajeva, mi smo braća." ,,Gospodine Dening..." ,,Koliko mi vas je žao, ne možete ni da zamislite. Neka vam je Bog u pomoći." TREĆI DEO 98 DAVNO NESTAO Glava 1.

Staviti sebe u Pitov um? Misliti poput njega? To je bio način razmišljanja očajnika, sigurno, ali šta je bila alternativa?. To će barem zahtevati od mene i odredeno kretanje. To će sačuvati moj zdrav razum. Otišao sam do ulice gde mi je Piti prvi put prišao, ispred moje kancelarije — tj. onog što je nekad bila moja kancelarija. Bilo je nešto pre četrnaest časova, tačno kao godinu dana ranije. Piti me je poźvao po imenu stojeći iza mojih leda, što je značilo da je čekao levo od ulaznih, kružnih vrata zgrade. Odšetao sam do velike cvetne oaze u betonskom okruženju, gde sam pretpostavio da se on odmarao. Proučavao sam ulazna vrata, pokušavajući da sebe stavim na i]jegovo mesto. Zašto nije došao u moju kancela-riju? Kad sam se naslonio ledima na cvetnu žardinjeru, osećajući se nevidljivim za masu koja je prolazila, razumeo sam zašto mi je pristupio upravo na taj način. U mojoj kancelariji on bi se nalazio pod mojom kontrolom, dok je ovde, budući da je stajao na pločni-ku i uzviknuo moje ime stojeći mi iza leda, on vladao situacijom. Ponovo sam se setio našeg prvog razgovora, ali ovog puta iz njegove perspektive, kako mi govori stvari koje je samo moj brat mogao da zna, gledajući moje čudenje, pridobijajući me. Otišao sam u restoran sa delikatesima sa druge strane ulice, gde se naš razgovor nastavio. Seo sam tamo gde je on sedeo. Zamislio sam sebe iz njegove perspektive, za vreme dok je on nastavljao da me Ubeduje da se moj davno nestali brat konačno vratio. Otišao sam kući i pretvarao se da sam on, i zamišljao kako ulazi u kuću, pos-inatra okolo, vidi sve što posedujem, stvari koje on nikada nije 101 Dejvid MOREL mogao da ima. Da li je njegov plan bio formiran u tom trenutku? Ja ovo zaslužujem, a ne ti, mora da je razmišljao. Razgledajući ovaj i onaj predmet, mora da je sa naporom prikrivao svoju Ijut-nju. Uništio si mi život, a ipak si dobio sve ovo, ti kopile. Bilo je jednostavno posmatrati Kejt: njene duge noge, njen izazovni struk. Ali šta je sa Džejsonom? Šta je Piti stvarno mislio u vezi sa njim? Kakva glupost. Pitova životna priča nije ostavila prostora za roditeljski instinkt. Ali Džejson je bio deo onoga što bi Pitł imao da ja nisam uništio njegov život poslavši ga kući sa bejzboj utakmice. Džejson je išao u paketu sa atraktivnom supru-gom i velikom kućom, tako da je Piti hteo da poseduje i njega. Piti je hteo sve što sam ja imao. Setio sam se večere na kojoj je Piti bio sa nama, i kako je bio Ijubazan, dok je pomagao oko sredivanja suda. Nakon toga je uve-žbavao Džejsona kako da uhvati bejzbol loptu. Mora da je mrzeo svaki pojedini trenutak, kao što je mrzeo pretvaranje da uživa u obnavljanju sećanja na naše detinjstvo pre

nego što sam ja uništio njegov život. Ali najgori trenutak od svih, i--to onaj kad je osetio najviše mržnje, mora da je bio trenutak kada sam mu doneo bejz-bol rukavicu koju je on ispustio u trenutku kad su ga muškarac i žena zgrabili. Mora da je hteo da mi gurne tu rukavicu u grlo. Otišao sam u Pitovu sobu. Legao sam na njegov krevet. Gledao sam u tavanicu i zatekao sebe kako sam podigao bejzbol rukavicu i udarao u nju pesnicom iznova i iznova. Mora da je želeo da povuče dim, ali nije hteo da pokvari svoj plan time što bi zapalio cigaretu u kući i ozlovoljio Kejt. Tako da se iskrao niz ste-penice, i kroz francuska vrata na kuhinji, izašao u dvorište iza kuće obasjano mesečinom gde je Ijutitb seo na baštensku sofu i zapalio cigaretu. Sećao sam se kako sam pogledao kroz prozor naše spavaće sobe i spazio ga u bašti. Zamišljao sam kako se pret-varao da nije primetio kada se moje lice pojavilo na prozoru. Stavio sam sebe u njegove misli. Šta radiš tamo gore? mora da je mislio. Spavaš sa svojom ženom, zar ne, braco? Uživaj u tome dok možeš. Uskoro će doći na mene red.' 102 DAVNO NESTAO Glava 2. Sledećeg dana otišao sam do berbernice u koju sam ga odveo. Seo sam na stolicu osećajući makaze kako idu preko moje glave i razmišljajući o tome da mora da je taložio u sebi gnev zbog te uvrede što sam ja mislio da on grozno izgleda i da ću ga ja upri-stojiti. Onda sam otišao do ,,Banana republike" gde sam mu ku-pio novu odeću. Zatim u prodavnicu obuće. A onda kod zubara gde sam učinio da bude svestan svog polomljenog zuba i ponovo pojačao njegov osećaj da ja mislim da on grozno izgleda. Kada sam ušetao u oridinaciju zubara, recepcionerka me je izne-nadeno pogledala. ,,Nismo vas danas očekivali, gospodine Dening. Upravo završavamo sa ručkom. Da li se radi o nečem hitnom?" ,,Ne." Zbunjen, shvatio sam da sam skoro uspeo da sebe zava-ram ubedenjem da stvarno mogu da ponovim redosled dogadaja od pre godinu dana. ,,Mora da sam pobrkao dane. Žao mi je što sam vas uznemirio." Dok sam u nespokojstvu pružao ruku ka vratima, setio sam se da sam čekao na recepciji dok je Piti bio unutra kako bi mu očistili zub i obradili ga tako da ne bude polomljen. Pokušao sam da sebe stavim na Pitijevo mesto i da zamislim kako je Ijutit sedeo u zubar-skoj stolici. S obzirom na to da nije bio kod zubara godinama, mo-ra da je bio nervozan i pomalo napet dok mu je zubar prilazio sa...

,,U stvari, možda postoji način da mi pomognete." Rukom koja je drhtala, olabavio sam čvrst stisak kojim sam držao dovratak vrata i otišao sam do blagajne koja je odvajala recepcionerku od čekaonice. Pogledala me je sa iščekivanjem. ,,Pre godinu dana bio sam ovde sa svojim bratom." Srce mi je lupalo zbog šoka od ideje koju sam upravo dobio. ,,Da, sećam se. Strašno mi je žao zbog svega što se dogodilo sa vašom suprugom i sinom." ,,Da, imao sam groznu godinu:" Borio sam se da održim svoj glas stabilnim, da kontrolišem svoje emocije. ,,Naime, pitao sam se..." Zadržao sam dah. ,,Znate li da li je izvršeno ikakvo snimanje zuba moga brata?" 103 Dejvid MOREL Glava 3. ,,Evo!", rekao sam Gejderu. ,,Ovo je dokaz!" Smireni čovek se namrštio na ono što sam spustio na njegov sto. ,,Dokaz za šta?" ,,Da su moj brat i Lester Dant isti čovek!" ,,Da li još uvek pokušavate da..." ,,Moj brat je snimao zube rendgenom nekoliko dana pre nego što je kidnapovao moju suprugu i sina. Kada smo bili deca, moji roditelji su obavezno vodili Pita i mene na redovne provere. Poka-žite ovaj rendgenski snimak našem porodičnom zubaru, tamo u Ohaju. On ih može uporediti sa snimkom iz svoje arhive. On će dokazati da taj zub pripada istoj osobi." ,,Ali zubi devetogodišnjaka nisu isti kao zubi čoveka tridesetih godina", prigovorio je Gejder. ,,Mislite zato što nije zadržao sve svoje stalne zube do vreme-na nestanka? Ne. Naš zubar je rekao da će moj brat uvek imati nekoliko stalnih zuba, i da čak i kada bi se promenili tokom god-ina zbog rada na njima, koreni zuba će ipak zadržati istu struktu-ru. Šta bi smetalo da to proverite?" Gejder je odložio na stranu zbijeni dosije koji je čitao. ,,U redu", rekao je nestrpljivo. ,,Hajde da završimo i sa tim. Kako se zvao vaš porodični zubar iz Ohaja?" ,,Ja... Ne sećam se." Delovaoje još nestrpljivije. ,,Ali Yudford nije bio veliki grad", rekao sam. „1 tamo nije bilo mnogo zubara. Ne bi trebalo da bude teško pronaći zubara kod kog smo mi išli." ,,Pod pretpostavkom da njegova ordinacija i dalje postoji. Pod pretpostavkom da je čuvao dosijee sve ovo vreme." Gejderov telefon je zazYonio. Dok je posezao za telefonom, rekao mi je: ,,Javiću vam se."

,,Kada?" ,,Sledeće nedelje." ,,Ali to nije dovoljno brzo." Nije me ni čuo. Već je pričao telefonom. 104 DAVNO NESTAO Glava 4. U nedelju ujutru, ustao sam iz Pitcwog kreveta, stavio kam-persku opremu u ,,ekspedišn", i spakovao sendviče u mali frižider. Koliko je god to bilo moguće učinio sam sve isto kao pre godinu dana, i u devet, tačno u vreme kad smo izašli zajedno poslednji put, krenuo sam Medudržavnim putem 70 ka planina-ma. Vrhovi su i dalje imali snežne kape, i izgledali su isto kao i prethodnog juna. Ignorišući njihovu lepotu kao što bi to Piti činio, pokušayao sam da se setim našeg razgovora. Zgrčio sam se kada sam naslutio jedan kliše: skoro svaki put kada bi Džejson rekao ,,Tata" i nešto me pitao, Piti bi prvi odgovorio. On je vežbao kako da zauzme moje mesto, navikavajući se da ga zovu ,,Tata". Kada sam krenuo pravcem ka severu u nacionalni park Arapaho, zamišljao sam kako je on prikrivao svoja očekivanja. Stigao sam do jezera i zaustavio se tamo gde smo se nas trojica zaustavili prethodne godine. Pogledao sam mesto gde smo Piti, Džejson i ja postavili naš šator. Šetao sam obilazeći oko jezera da bih došao do izvora koji ga je napajao, i penjao se preko kosine od drveta do klanca odakle je dopirala grmljavina potoka. Sve vreme, zamišljao sam kako on gleda okolo tražeći odgovarajuće mesto odakle bi mogao da me se reši, a da to učini tako da to izgleda kao nesrećan slučaj. . Uspentrao sam se preko labavo utvrdenih stena do zaravni iznad klanca. Osetio sam Pitovo uzbudenje kada je Džejson nes-tao iza krečnjačke stene da bi morkio. Sad je trenutak! Pri tom, Bredova leda su bila izložena. ,,Tata!" • Ne! Mali se prebrzo vratio. U nemogućnosti da zaustavi sled dogadaja, gurnuo je tog svog Prokletog brata u klanac, a onda jurnuo ka malom, čije je lice bilo zaledeno od užasa. Moja mentalna slika Džejsonovog straha me je šokirajući pre-bacila u sadašnje vreme. Iskačući iz Pitovog sklopa mišljenja zgami se od te tame koju sam osetio pretvarajući se da sam on. 105 Dejvid MOREL I uprkos hladnom povetarcu, oblio me je znoj. Bacajući neutvr-deno kamenje na stazu na dnu klanca, nisam mogao da se ne zapitam kako se Piti spustio dole a da nije pao, s obzirom na to da je imao sa sobom uplašenog

dečaka koji se koprcao i borio. Onda sam shvatio da mora da je postojao samo jedan način na koji je on to mogao da uradi. Pozlilo mi je kad sam zamislio kako li je to moralo izgledati nositi onesvešćenog dečaka izmedju drveća i zatim nazad do ,,ekspedišna". Pošto vozilo nije imalo gepek, Piti je sigurno morao da veže Džejsona i stavi mu traku preko usta, a zatim ga stavi na pod kod zadnjeg sedišta i pokrije šatorom. Poput Pita, vozio sam pažljivo kući idući kroz prolaze izmećtu planina, ne prekoračujući dozvo-Ijenu brzinu vožnje, kako me ne bi zaustavili državni šerifi, i zapi-tali se kakvi su to prigušeni zvuci koji dopiru ispod šatora pozadi. Stigavši kući, uvezao sam auto u garažu, i pritisnuo daljinski upravljač. Yrata garaže su se spustila sa bukom. Kako sam izašao iz auta, zamislio sam Kejt kako dolazi u garažu iz kuhinje. Ona se upravo yratila sa celodnevnog seminara koji je držala. Elegantan sivi kostim koji je imala na sebi tog jutra kad smo krenuli njenu dugu plavu kosu činio je još svetlijom. ,,Kako to da ste se tako brzo vratili?" Ona se namrštila.,,Gde su Bred i Džejson?" ,,Imali smo nesrećan slučaj." ^Nesrećan slučaj?" Onda ju je on savladao, vezao, stavio traku preko usta, a zatim ušao u kuću, pronašao ključeve od njenih kola, i onda stavio nju i Džejsona u gepek ,,volva". Ta kola su imala zadnje sedište koje je moglo i da se spusti tako da je gepek mogao da drži dugačke predmete, kao što su skije. Verovatno je delom spustio sedišta kako bi omogućio cirkulaciju vazduha u gepek, koristeći mnogo-brojne predmete opljačkane iz kuće, kako bi sprečio da se sedište kompletno otvori i omogući pu-t za bekstvo Kejt i Džejsonu. U žurbi je spakovao nekoliko kofera, pobrinuvši se da uzme i nešto moje odeće. Na kraju krajeva, kad me već zamenjuje, mogao bi i da izgleda kao ja. Oko osamnaest časova, baš kao što je i Piti uradio, ušao sam 106 DAVNO NESTAO u ,,volvo", koji mi je policija yratila, i odvezao se od kuće. U 18.21, upravo u vreme kada je to Piti uradio, spustivši glavu pred kamerom, baš kao što je to Piti uradio, podigap sam novac sa istog bankomata koji je on upotrebio. Ali dbk sam išao severno ka izlasku iz Denvera, vozivši Medudržavnim putem 25, słwatio sam da sa svim predmetima koje je Piti od mene ukrao, ,,volvo" mora da je izgledao kao pokretna prodavnica alata. Brinući se da bi neki policajac mogao postati sumnjičav, Piti sigumo nikad ne bi napustio Denver sa svim tim stvarima. Morao je da proda te stvari što je pre bilo moguće. Ali on je bio nov u gradu. Kada je mogao da ima vremena da pronade kupca? Ponovo analizirajući pretho-dne dane, iznenada sam se setio da je posle zubara, Piti hteo da provede neko vreme sam u parku ,,da

razbistri misli". To čudo-vište je iskoristilo to popodne da dogovori prodaju svari koje je planirao da ukrade od mene. Odvezao sam se do dela grada koji je delovao grublje i imitirao transakciju ,,trošeći" onih nekoliko minuta koliko je to moglo la traje. Zatim sam se vratio na medudržavni put, i ovog puta sam .e osetio nevidljivim, u jednom od bezbrojnih vozila na putu, bez čeg što bi-me učinilo sumnjivim. Glava 5. Znak na putu me je obavestio da se grad Kasper u Yajomingu nalazi 250 milja ispred mene. Uključio sam ,,volvov" kontrołor brzine kako bih ostao u okvirima dozvoljene brzine vožnje. Kako •e približavao zalazak sunca i uključio sam prednja svetla, i osetio sam se još manje upadljivim, trepćući faroyima sa hiljadama drugih farova. Prošao sam Čejen u Yajomingu, a od tog mesta sam mogao malo da razaznam, osim da su zgrade u njemu deloVale niske i kao da se protežu. A onda, četiri sata nakon što sam napustio Denver približavao sam se sjaju grada Kaspera. Tokom iajvećeg dela vožnje, mogao sam da, u nenastanjenoj tami oko e, osetim samo ravno tlo. Medutim, sada se senka planina 107 Dojvid MORBL uzdizala sa moje leve strane, zaklanjajući zvezde. Nekoliko milja severno od grada, video sam znak koji je uka-zivao na odmorište. Saobraćaj nije bio gust jer je većina vozila išla u grad Kasper. Yideo sam strelicu koja je bila usmerena ka jedva vidljivoj izlaznoj rampi. Sledeći je i silazeći sa Medudržavnog puta, prilazio sam dvema zdepastim zgradama od cigli iz kojih su se prelivala svetla ocrtavajući siluete tri pik-ap kamiona i kombija. Ali Pitu je sigurno bilo potrebno više izolovanosti, tako da . sam odabrao šljunkoviti put koji je vijugao nadesno od platforme ka odmorištu. Mlazovi svetla iz zgrada su se protezali dovoljno da-leko da su se mogli videti izletnički #tołovi i zgusnuto drveće poza-di. Zadovoljan time što niko nije izašao iz toaleta i video moje možda neobično ponašanje, smanjio'sam prednja svetla na park-ing farove, i dobio upravo dovoljno svetla da mogu videti liniju ograde od crvenog drveta, iza koje se zapažao vrh ,,dampstera". Parkirao sam iza ,,dampstera", ugasio parking svetla na svom autu, i stao ispred ograde, proveravajući da neko, državni šerif, ria primer, nije video šta sam uradio, a zatim sam krenuo da izvidim situaciju. Ubeden da sam sakriven, otvorio sam gepek. Ono što sam zamislio'gurnulo me je unazad. Zamislio sam Kejt i Džejso-na kako leže postrance. Izvijajući se. Prepadnuti. Sa lepljivom tra-kom čvrsto zalepljenom preko usta. Ruke su im vezane

najedi-ma. Članci na nogama vezani. A oči od straha tako širom otvo-rene da su im se beonjače činile velikim. Zvuci ječanja, koji su po-la bili stahovi, a pola molbe. Smrad telesniłr izlučevina, ugljen-dio-ksida, znoj'a i straha. Piti im je sigurno skinuo te poveze i dozvolio im da dodu do daha, a u isto vreme ih upozorio da ne vrište. Sigurno su se osećali suviše slabim od straha i ošamućenim od prljavog vazduha u gepeku da bi mogli da urade bilo šta drugo osim da plaču u šoku. Morao je d'a ih jedno po jedno, podigne iz gepeka, i otkopča im odeću kako bi se mogli olakšati. Ta neprijatna intimizacija pred-stavljala je proveru njegovog obavezivanja svojoj novoj porodici. Ali, njegove obaveze su tek počinjale. Na primer, sigurno su bili strašno žedni. D& li je to možda unapred isplanirao i zaustavio se kod mesta za prodaju brze hrane u Kasperu kako bi kupio sokove, 108 DAYNO NESTAO QVt Ki _ I a verovatno i pomfrit i hamburgere A kada ih je ponovo vezivao i stavljao natrag u prtljažnik, da li je rekao bilo kakve reči utehe? ,,Volim vas." Sa treskom sam zalupio prtljažnik. Iz tame, iza ,,dampstera", gledao sam ka vozilima ispred toaleta. Hodao sam u tom pravcu, ddk su moji koraci odjekivali po kamenčićima. Snopovi svetla sa dveju zgrada, činila su da se osećam nagim, što sam bliže prilazio. tada je većina vozila već otišla, a ostao je samo sedan srednje iličine. Otišao sam u muški toalet i video da je prazan. Izašao sam. Na svetlu, iznad moje glave su se mogla primetiti jata insekata kako lete. Žena je izašla iz druge zgrade, izvukla ključeve iz svoje tašne, i prišla sedanu. Nije gledala u mom pravcu. Zamišljao sam kako Piti počinje da trči za njom, zatim staje zbog svetla prednjih faroautomobila koji su prolazili Mmedudržavnim putem, ne eviše učestalo, ali dovoljno da nije bilo razmaka izmedu njih. ni trenutka, a da neki vozač ne bi mogao da ne primeti muš-arca dok napada žensku osobu. I tako je Piti sačekao drugu mogućnost, ušao u ženski toalet i tamo savladao svoju žrtvu. Osmatrao je Medudržavni put dok nije uočio dovoljno razmaka izmedu automobilskih farova tako da ga niko nije primetio, za tih nekoliko sekundi koliko mu je bilo potrebno da onesvešćenu ženu iznese u tamu. Iza ,,dampstera", vezao ju je i stavio joj samolepljivu traku preko usta. Onda se vra-tio na odmorište na putu, i upotrebio ženine ključeve kako bi

pokrenuo njen auto (,,kapric", kako mi je policija rekla). Sa uga-nim farovima odvezao se ponovo u tamu iza ograde, gde je orao da nožem napravi ventilacione rupe u zadnjem sedištu kako bi vazduh ulazio u gepek ,,kaprica", pre nego što je u njega Premestio Kejt i Džejsona. Ali kada je stavio vozača automobila u gepek sa njima, zar ga niJe brinulo to da tamo možda nema dovoljno vazduha za tri >sobe? Zašto je rizikovao da se Kejt i Džejson uguše time što je stavio i tu ženu sa njima? To se i dogodilo, žena je umrla. Zašto - nije ubio i sakrio njeno telo u ,,damsteru"? Niko je ne bi proisao bar neko vreme, ili nikad. Ponovo sam osetio užas Kejt i 109 Dejvid MOREL II Džejsona dok se ta žen.a, bolesna od astme, borila za dah zbog samolepljive trake pritisnute preko usta, zbog njenih pomahnita-lih pokreta, zvukova gušenja, njenog postepenog smirivanja, bešike koju nije mogla kontrolisati, neprijatnih mirisa. Dok je ,,kapric" žurio medudržavnim putem Kejt i Džejson mora da su bili oduzeti od straha koji nisu mogli kontrolisati, da ako se toj ženi to dogodilo, da se moglo dogoditi i njima. Jedno me je pitanje stalno mučilo: Zašto je Piti nije jedno-stavno ubio i sakrio njeno telo u ,,'damsteru"? Jedini odgovor koji je za mene imao smisla bio je taj, da bez obzira na to koliko je Piti bio ravnodušan prema toj ženi, nije hteo da ona umre. Da ubije mene to je bilo jedno. Barem što se Pita'ticalo, ja sam zasluživao da umrem zato što sam mu uništio život. Ali što se te žene tiče, jednostavno, desilo se da je bila na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. To je bio prvi trag humanosti koji sam otkrio u njemu. I to mi je pružilo nadu u vezi sa Kejt i Džejsonom. Mogao je da ostavi ,,volvo" iza ,,dampstera", gde ga možda da-nima ne bi otkrili. Umesto toga potrudio se da ,,volvo" pomeri ispred toaleta, gde se nalazio na otvorenom vidiku. Zato što je on i hteo da ,,volvo" brzo bude pronaden. Hteo je da auto bude usmeren ka putu ka severu, baš kao što je ostavljanje ,,kaprica" izvan Bilingsa u Montani učinilo da izgleda kao da se zaputio ka Butu. On je razmišljao sa zastrašujućom kontrolom. Glava 6. Yratio sam se na Medudržavni put. Znak na putu pokazivao je da je Bilings u Montani bio udaljen 250 milja. Osećao sam da su mi kapci otežali. Ali morao sam da nastavim da se krećem. Morao sam da kompletiram Pitovo bekstvo. Da li je spavao duž puta? Sigurno je da sam ja bio u iskušenju da to uradim. Ali sam se bojao da ako bih sišao sa medudržavnog puta i pronašao neko

osamljeno mesto — kampersku oblast, na primer, gde bih mogao sebi priuštiti nekoliko sati sna, da se ne 110 DAVNO NESTAO bih probudio do jutarnjeg svetla. U Pitovom slučaju, nestanak ,,kaprica" je do tada već mogao da biti prijavljen. On je morao da stigne do Bilingsa. Imitirajući ga, nastavio sam da vozim. Glasno sam pustio radio. Ali je usred noći bilo teško pronaći stanicu. Radio stanice koje sam pronašao su uglavnom emitovale evandeliste koji su pričali o misteriji večnog živoga. Yenac planina se protezao sa moje leve strane od severa ka jugu. Mesečina se odbijala od snežnih vrhova. Kapci su mi.se spustili. Ugrizao sam se za usnu kako bih ostao budan. Zarivao sam nokte u dlanove. Medudržavni p'ut 25 je postao 90. Prošao sam Šeridan u Yajomingu i ušao u Montanu. Znakovi na putu bili su drugačijeg karaktera: Lodž Gras, Nacionalni spomenik Bojnog polja u Kasteru, Krau Ejdžensi... U mestu Hardin, Medudržavni put je skretao zapadno. U meduvremenu, kako su se milje umnožavale, zamišljao sam da je Piti sigurno brinuo da li njegovi zarobljenici dobijaju dovoljno yazduha. Povremeno je zastajao na napuštenim putevima, da bi proverio kako su. Osećao sam boł zamišljajući uplašene oči Kejt i Džejsona dok očajnički gledaju odozdo ka njemu. I kako su se izmakli kad je pružio ruku da dodirne njihove bokove i umiri ih. A što se tiče vlasnice ,,kaprica", mora da je jedva gledao u nju. Kada sam konačno video znak za grad Bilings, brinuo sam se da mi je za udaljenost izmedu Kaspera i Bilingsa, u stvari potre-bno samo nekoliko sati, ali zbog mojih čestih zaustavljanja, kad sam se pretvarao da proveravam stanje svojih zarobljenika, potro-šio sam devedeset minuta više nego što mi je trebalo. Pa ipak, još uvek je bio mrak kada sam stigao do odmorišta na drugoj strani Bilingsa. Oznaka je govoriła da se to mesto zove Senik Yista, ali sa oblacima navučenim preko meseca, samo sam nejasno mogao videti planine koje su se protezale ka severu i ka jugu. Dva vozila bila su parkirana ispred toaleta: pik-ap kamion i auto ,,sedan". I ovde je, takode, put za službena vozila vodio iza zgrada. Parkirao sam u tarrii. Dok sam izlazio iz auta, adrenalin je nadvladao moju iscrpljenost. Yazduh je bio iznenadujuće hladan. Dva muškarca sa kaubojskim šeširima izašla su iz jedne zgrade naprayljene od betonskih blokova. Sačekao sam dok nisu ušli u pik-ap kamion i odvezli se. U ovo doba pred zoru, skoro da nije 111 Dejvid MOREL DAVNO NESTAO

bilo saobraćaja na medudržavnom putu. Brzo sam požurio ka toaletima i osluškivao kako bih čuo da li iz nekog od toaleta dopire neki zvuk. Ako budem čuo više glasewa, ako bi se tamo nalazilo više od jedne osobe, onda ću sačekati neku bolju priliku. Ali, ako budem video samo jedan par stopala... U to doba noći, samo bi se poneka žena osećala sigurnom da sama vozi. Pretpostavio sam da je žrtva bio muškarac. Upotrebio je lemilicu za gume kako bi ga onesvestio u muškom toaletu. Odvukao ga je u tamu. Odvezao je njegov auto pozadi. I stavio je Kejt, Džejsona i vozača u gepek auta. Da li je u tom trenutku' Piti otkrio da se vlasnica ,,kaprica" ugušila na smrt zbog lepljive trake stavljene preko njenih usta? Sigurno nije bio preplavljen žaljenjem. Pružio joj je šansu. Barem što se njega tiče, nije to 'bila njegova krivica. Kazna za kidnapo-vanje je ista kao i za ubistvo, tako da, pošto i ovako nije imao šta da izgubi, umesto da pokuša da sakrije njeno telo, on ga je ostavio u ^kapricu". A onda je ušao u vozilo koje je bilo zamena za ;,kapric" i odvezao se na Medudržavni put. Ali, umesto da nastavi da ide ka gradu Butu, jer je hteo da policija misli da se on tamo upu-tio, sačkao je sledeću izlaznu rampu, prešao nadvožnjak i vratio se na Medudržavni put, idući nazad ka Bilingsu. Nastavljao sam da ga pratim.Yideo sam planine, rančeve i na-ftne rafinerije. Nakon što sam prešao reku Jelouston, više nisam imao policijski izveštaj koji bi me mogao dalje voditi. Piti mora da je bio umoran kao što sam i ja bio. Kuda je mogao ići dalje? Glava 7. Medudržavni put se račvao. Morao sam da odaberem — da li da krenem putem 94 ka severoistoku kroz Montanu, putem koji je vodio u Severnu Dakotu, ili obrnuto, da krenem putem 90 ka Yajomingu. Odabrao sam ovo drugo. Nisam sebe zavaravao da radim intuitivno ono što je Piti činio. Moja odluka je bila potpuno slobodna. 112 Ali osećao sam se tako umornim, da sam znao da, ako ne budem uskoro pronašao mesto da se odmorim, mogu napraviti udes. Mora da se i Piti isto tako osećao. Čak i prepun adrenalina, nije mogao da izdrži još mnogo. Sasvim je sigurno da se on ne bi usudio da rizikuje da izazove udes. On nije imao ni vozačku dozvolu, a auto nije bio registrovan na njegovo ime. Državni šerif koji bi ga ispitivao sigurno bi postao dovoljno sumnjičav, te bi proverio i prtljažnik. U meduvremenu, pošto je dan odmicao, zagrevajući unutrašnjost automobila, zamišljao sam koliko li je bi-lo toplo u prtljažniku. I bez obzira na to koliko je ventilacionih rupa Piti napravio, Kejt, Džejson i vlasnik automobila mora da su se kuvali u tom zatvorenom prostoru, dok je

sunčeva toplota pre-tvarala prtljažnik u pećnicu, a vazduh postajao sve zgusnutiji i zagušljiviji. Ako je Piti želeo da oni prežive u tom prtljažniku, morao je da se odmara danju, a vozi noću. Pošto su denverski detektivi rekli da se preko usta preminule žene nalaziła lepljiva traka, pretpostavio sam da je Piti istu takvu traku stavio i preko usta Kejt, Džejsona i vlasnika ukradenog vozi-•la. Podigao sam desnu ruku sa volana automobila i pritisnuo je preko usta, terajući sebe da dišem samo kroz nos. Od prolećenih alergija kanali u mojim nozdrvama delimično su bili blokirani. Osećao sam težinu u grudima. Činilo mi se da nemam dovoljno vazduha. Naime, morao sam da se koncentrišem na to da kotro-lišem rad srca, da polako udišem i izdišem. Nisam mogao da pod-nesem misao o tome da moram da razmišljam o tome kako dišem, o tome što se činilo da je čitava večnost bila potřebna za udisanje minimuma yazduha u tom vrelom, zatvorenom prostoru. Defmitivno, niko u prtljažniku nije imao šanse da preživi, osim ako Piti nije vozio samo kad je bilo hladnije — noću. Ali gde se mogao zaustviti? Motel bi predstavljao skoro javno, opasno me-sto. Šta je sa oblastima za kampovanje? Turistička sezona je tek Počela. Piti je možda uspeo da pronade neku oblast za kampova-nJe u šumi, gde nije bilo posetilaca. I osluškujući da li se približava neko vozilo, mogao je da rizikuje da svoje zarobljenike pusti iz rtljažnika. Ako se tamo nalazio potok gde su se mogli oprati, to Je bilo još bolje. 113 Dejyid MOREL Sigurno je bilo potrebno i da ponovo nabavi hranu. Na sledećem izlazištu sa puta, video sam MekDonalds, spustio se na stazu predvidenu za kupovinu hrane iz automobila i naručio Eg MekMafin, kafu i sok od pomorandže. Dok sam čekao u redu iza ostalih automobila, namrštio sam se na sopstveni lik obrastao bradom koji sam mogao videti u retrovizoru. Ali strnjika brade nije bila ono što me je zabrinjava-lo. Pokušavao sam da oponašam Pitove misli, ali sam zaboravio jednu od najvažnijih stvari o njemu: ožiljak na njegovoj bradi. On bi prMaČio pažnju. Izvukao sam olovku iz džepa na svojoj košulji i nacrtao liniju na mestu gde se na Pitovom licu nalazio ožiljak. Hteo sam da vidim kako to izgleda kada Ijudi pilje u moju bradu. Kada sam plaćao svoju narudžbinu, žena na blagajni je pokazała ka liniji od mastila. ,,Gospodine, imate..." ,,Da, znam", rekao sam. ,,Kao da ne mogu to da skinem sa lica." Nameravao sam da je pitam gde se nalazi najbliža oblast za kampovanje, ali pošto sam se osećao upadljivim, platio sam svo-ju narudžbinu i odvezao se.

Trepćući od bleska jutarnjeg sunca, odlučio sam da pustim da mi brada poraste i pokrije trag na mojoj bradi. Verovatno se mesto za kampovanje nalazilo duž reke, tako da kad sam prošao ukrštanje kod Bighorna, pri sledećem skretanju sišao sam sa puta. Tamo sam razmatrao da li treba da sledim reku ka severu ili ka jugu. Znak je ukazivao da bi me put odveo do Krau, indijanskog rezervata, ako bih išao ka jugu. A to nije zvučalo poput mesta gde bih mogao da budem neprimećen, tako da sam produžio ka severu. Saobraćaj nije bio gust. Zemlja je bila ispresecana ogradama. Nakon nekog vremena, stigao sam do prašnjavog puta koji je vo-dio nalevo, ka reci. Uskoro je put zaokrenuo nadesno i išao je parałelno sa rekom, iako su žbunovi i stabla duž obale skrivali reku. Staza, sva zarasla u korov, zašla je za stabla. Vozio sam tom stazom, parkirao izmedu stabala, odšetao do puta i bio zadovoljan time što je auto bio sakriven. Nisam se zanosio iluzijama da je to bilo mesto gde se Piti zaustavio, ali je logika sugerisala da se radi-lo o sličnom mestu. Piti mora da je ignorisao vlasnika automobi-114 DAVNO NESTAO la, dok je Kejt i Džejsona pokušavao da umiri, rečima da ih neće povrediti, osim ako ga ne nateraju na to, i da neće biti problema, ako budu radili ono što im se kaže. I mora da je jednog od njih držao u prtljažniku, dok je drugom dozvołio da se okupa, pobrin-uvši se da konop kojim je jedan od njih bio vezan bude pričvršćen oko struka drugog, kakcrbi ih sprečio da pobegnu. Sigurno im je dozvolio da se presvuku. I mora da ih je proučavao dok su jeli svoj doručak brze hrane. ,,Ja ću se brinuti za vas." Sigurno nisu znali kako to da shvate. Kejt je sigurno bila uplašena i celu noć je analizirala opasnost u kojoj su se nalazili. Ona je sigurno već odlučila da je njihova je-dina šansa u tome da pokuša da ono što zna o savladavanju stre-sa iskoristi i pokuša da ga održi mirnim. ,,Hvala na hrani. " ,,Svida ti se?" Uprkos svom strahu, Kejt i Džejson mora da su bili tako glad-ni da su progutali svoje hamburgere. ,,Pitam, svida li ti se?" ,,Da", mora da je Kejt brzo odgovorila. ,,Nije puno, ali je bolje nego ništa." Da li je bilo pretnje u načinu na koji je to rekao, da ako mu budu pravili probleme, može se pobrinuti da dobiju upravo to: ništa? Kejt mora da je ispila još jedan dobar gutljaj svog soka, znajući da ta količina nije dovoljna da nadoknadi izgubljenu tečnost. Sigurno je začešljala svoju zamršenu kosu

sa lica, svesna da mora da pokuša da izgleda što je moguće pristojnije. ,,Učini da Piti misli o tebi kao o Ijudskom biću, ne kao o objektu. Zahvali mu na Ijubaznosti koju je pokazao. Ponašaj se kao da je situacija normalna. Učini da poželi da učini i neke napore za tebe kako bi primio poštovanje kao nagradu." Ali šta je sa Džejsonom? S obzirom na njegovu mladost, i to da nije prošao kroz školovanje koje je Kejt imala, on mora da je bio skoro izbezumljen od užasa. Sa flasterom preko usta, Kejt nije bila u mogućnosti da razgovara sa njim u gepeku. Nije mogla da ga poduči. Morala je da se oslanja na to da ga značajno pogleda s vremena na vreme, i da se nada da će on razumeti njene motive, 115 Dejvid MOREL kako bi mogao da imitira njeno ponašanje. ,,Šta ćeš učiniti sa nama ?" sigurno je pitala kad joj se učinilo da je pravi trenutak. ,,Rekao sam vam da ću se brinuti o vama." ,,Ali zašto..." ,,Mi smo porodica." ,,Porodica?" Ne reaguj. Učini da čak i ono što je neverovatno izgleda normalno. ,,Bred je imao nezgodu." ,,Šta?" ,,Pao je sa stene. Ja ću zauzeti njegovo mesto." Kejtin stomak mora da se prevrnuo kao da je ona pala sa stene. ,,Ja sam tvoj suprug. Džejsone, ti si moj sin." Boreći se da zaustavi suze koje su joj navirale u oči,"řCejt je si-gurno poput eha ponovila Pitove prethodne reči, pojačavajući nji-hov značaj, ,,Vodi računa o nama." Piti verovatno nije čuo za termin ,,Stokholmski princip", ali bi ga sigurno razumeo s obzirom na to da je bio dovoljno vešt ma-nipulator. Naime, nakon nekog vremena, talasi osećanja straha, tuge i brige koji se ponavljaju, postaju preteški zarobljenicima. Postajući załwalni i za najmanju Ijubaznost, oni idu ka tome da priłwate svoju situaciju i sklope nekakav savez sa kidnaperima. Piti se tome sigurno nadao. Ali naravno da on nije bio navi-knut da nabavlja sve što je potrebno za suprugu i sina. Doručak je brzo nestao, a onda se pojavio problem šta činiti u vezi sa ručkom i večerom. Piti sigurno nije planirao tako mnogo unapred, a čak i da jeste, kako bi sprečio da se hamburgeri i pomrit ne kvare, ill kako bi ih podgrejao? Činilo se potrebnim

da kupi frižider, kam-perski šporet, sudove i pribor za jelo... Tako da ono što je počelo zbog njegovog poriva da zauzme moje mesto, kao da u sebi nije sadržalo i obećanu nagradu. Sve je postajalo previše komlikovano. Zašto ne prizna sebi da je napravio grešku i jednostavno ne batali sve to? Zašto ne bi učinio sa Kejt i Džejsonom ono što je želeo, a zatim ubio i njih i vozača koji se nalazio u prtljažniku. sakrio njihova tela, odvezao se do najbližeg velikog grada, ostavio auto, kupio autobusku kartu i ispario? 116 DAVNO NESTAO Zadrhtao sam od te pomisli. Ne, tako bi postupio Lester Dant, pokušavao sam sebe da ubedim. Lester Dant bi odmah ubio Džejsona, a onda odvezao Kejt do nekog tajnog mesta kako bi se mogao otarasiti njenog tela, i gurnuti je u neki duboki klanac, kada bi mu dosadilo da je zloupotrebljava. Sigurno ne bi rizikovao i žrtvovao vreme samo da bi ostavio lažan trag sve do Montane. To bi imalo smisla jedino ako ih je Piti kidnapovao, ako je on imao čvrstu odluku da preuzme moj život i od Kejt i'Džej-sona sebi stvori porodicu. Ali njegovo strpljenje je sigurno bilo snažno iskušavano. Jedi-ni način da se oseti dovoljno sigurnim da bi mogao da odspava, bio je kada bi Kejt i Džejsona smestio nazad u prtljažnik kako ne bi pokušali da pobegnu dok on drema. Senke stabala su spre-: čavale da prtljažnik bude ubitačno vruć. Ali svakako, Piti nije mogao da zna koliko dugo bi mogao da spava. On bi najyiše voleo da odspava osam sati. Čak i sa bezbrojnim rupama za vexitilaciju Kejt, Džejson i vlasnik ukradenog automobila, ne bi mogli da prežive ako bi toliko vremena bili zatvoreni u prtljažniku, osim ako bi se prtljažnik povremeno otvarao kako bi izašao ugljen-diok-sid. Ipak, dvqje u prtljažniku, bi imali neku šansu. Ali, oni bi imali jednu trećinu vazduha manje na raspolaganju, ako... U tom trenutku sam shvatio da je Piti namerno ubio drugog vozača, dok je prvo ubistvo bilo rezultat nesrećnog slučaja. Potreban mi je san. Jedva sam uspevao da oči držim otvorene. Ali kad sam otvorio zadnja vrata, i pogledao u svoj kofer, ranac, laptop kompjuter i štampač, shvatio sam da sve to moram da pre-lestim na prednje sedište kako bih se mogao ispmžiti pozadi. Pita je sigurno nerviralo da premešta svoja četiri kofera. Još jedna sornplikacija. JoŠ jedna neprijatnost. I još sam, dodatno, morao a onesposobim unutrašnje sveto u kolima, kako bih mogao da idnja vrata ostavim otvorena i ispružim noge dok spavam — i time sprečim prestanak rada akumulatora u kolima. Još jedna dosadna stvar koju je trebalo uraditi. Ne, mora da sve to uopšte nije bilo u skladu sa onim što je Pi-11 zeleo. 117

Dejvid MOREL Glava 8. Probudio me je zvuk vozila koje je prolazilo. I pre nego što sam pogledao na svoj sat, po uglu sunčevog svetla mogao sam pro-centiti da je bilo kasno popodne. Mogao sam čuti zvuk vozila dok udaraju o izbočine na prljavom putu, iako se od drveća nisu videli. Dok sam izlazio sa zadnjeg sedišta i gledao kroz drveće, primećujući da me je probudila buka manjeg kamiona, sa yozačem ranč'erom kome se'nekuda žurilo, mogao sam da osetim kako su mi usta suva. A leda su mi bila ukočena. Pitov nervozni raspored mora da se nastavljao: proveriti sta-nje zarobljenika, izneti ih iz prtljažnika i osloboditi ih tako da rńogu da se olakšaju, i operu lice u reci. U nekom trenutku, sigu-rno je morao da se malo pobrine i za sebe.'Odeća mu je sigurno bila prljava. Mora da se presvukao u nešto od garderobe koju je ukrao od mene. Možda se i razbesneo, kada ga je zavijanje u stom-aku podsetilo da mora da počene da razmišlja o tome da nabavi više hrane za svakog od njih. Nije mogao da nastavi na taj način. Ili će morati da pronade mesto gde će se moći nastaniti, ili će morati da ubije Kejt i Džejsona zato što ima probleme zbog njih. Ne! Jedini način na koji sam mogao da oteram tu zastrašu-juću misao bio je da zamišljam kako su Kejt i Džejson mogli da reaguju na Pitovu rastuću nestrljivost. Obuka kbju je Kejt prošla učila ju je da ona mora da učini da Pitu bude što udobnije, da učini da stvari za njega budu manje komplikovane, kako bi se umanjio napor koji je osećao. ,,Mogu pokušati da operem ovu prljavu odeću u reci. Možeš me vezati za drvo i posmatrati sa obale. Tako ćeš biti siguran da ne mogu da pobegnem. A šta je sa ovim koferima koje si preme-stio na prednje sedište? Što ih ja ne bih vratila tamo gde su bili? Ima tako mnogo praktičnih stvari za koje se mogu pobrinuti." Možda je Džejson do tad uspeo da shvati. Možda je razumeo šta to Kejt čini i svim snagama je pokušao da se ponaša kao poslu-šni sin. Pojačati Pitove fantazije. Učiniti da on poveruje da su se njegov rizik i trud isplatili. To je bio jedini način na koji bi oni 118 DAVNO NESTAO mogli ostati živi. U nekoj varijanti, to je bio pokušaj zarobljenika da učine da kidnaper upadne u ,,Stokholmski sindrom". Piti je sigurno još uvek bio previše blizu mesta gde je ostavio auto ,,kapric". A novi auto koji je vozio mogu uskoro prijaviti da je nestao. Možda su vozačke tablice poticale iz neke udaljene države, tablice koje su sugerisale da će vozač morati da prede priličnu razdaljinu pre nego što stigne kući, tako da nestanak vozi-la neće biti prijavljen bar do kraja dana. Ali s druge strane,

Piti nije mogao da se oslanja na to. Morao je da krene. Ali i dalje se nije usudivao da rizikuje da auto bude primećen po dnevnom svetlu, dok ga je tama činila neupadljivim. To je značilo da mora da čeka s pribavljanjem hrane za Kejt i Džejsona. Ali to je isto tako znacilo i'da su Kejt i Džejson imali više vremena da razgo-varaju sa njim, mogućnost da pokušaju da ostvare neku poveza-nost sa njim, da mu se približe kao ličnosti, jer mu onda neće biti tako lako da ih ubije. Piti je izneo konopac za vezivanje i lepljivu traku. ,,Moram te zamoliti da nešto uradiš", rekla je Kejt. Piti joj je vezao ruke na ledima. ,,Molim te, saslušaj me!", rekla je Kejt. ,,Razumem zašto mi-sliš da moraš da staviš lepljivu traku preko naših usta. Bojiš se da ćemo vikati i da će zbog toga neko pozvati policiju." Piti je vezao njena stopala. ,,Molim te", rekla je Kejt. ,,Kada se prtljažnik ugreje, skoro je nemoguće disati. Kada pritisneš tu lepljivu traku preko naših usta, ja te molim da..." Piti je otcepio deo trake. ,,Molim te. Nećeš biti ugrožen ako napraviš mali otvor blizu naših usana. I dalje nećemo moći da vičemo. Ali moći ćemo bolje da dišemo." Piti je gledao u nju. ,,Obećao si da ćeš se brinuti o nama", rekla je Kejt. ,,Od kakve smo ti koristi ako smo mrtvi?" Pitov grubi pogled bio je ispunjen sumnjom. Pritisnuo je tra-ku preko njenih usta i smestio je u prtljažnik. Isto je uradio i sa Džejsonom. Kejt je pogledala molećivo ka Pitu, koji je krenuo da 119 Dejvid MOREL zatvara prtljažnik, a onda se zaustavio, izvadio nož i napravio mali razrez blizu njihovih usta. Nadao sam se da je bilo tako. Ali kada se najzad spustilo veče, i kada sam se vratio na medudržavni put, nisam mogao da poti-snem svoj osećaj nelagodnosti da sam potpuno pogrešio u pogledu rekonstrukcije dešavanja dogadaja. U Yajomingu sam stigao do sledećeg račvanja na Medudržavnom putu. Dlanovi su mi se preznojavałi dok sam pokušavao da odlučim šta sledeće da uči-nim. Mogao sam da podem natrag'putem 25, i tako se najzad vra-tim u Denver, ili da okrenem kola istočno ka nastavku puta 90, i tako se zaputim u Tamna brda Južne Dakote. Nisam mogao da zamislim da bi se Piti vratio u Denver. Ali ta Tamna brda mora da su ga privlačila. Zato što je tamo bilo puno mesta u kojima se mo-gao sakriti. Glava 9.

Ispred ulaza u muški toalet čuo se zvuk zaustavljanja koraka. Nalazio sam se na odmorištu autoputa u Južnoj Dakoti, nešto posle tri sata ujutru. Uz gruba svetla iznad glave, stao sam kako bih mokrio. U to tiho doba noći, svi zvuci su se činili preuveli-čanim. I to je verovatno bio jedini razlog zašto sam zapazio zvuk koraka koji su se približavali. Čekujući da vidim ,,izgled" tih kora-ka, pogledao sam preko ramena, pored kabina u toaletu, ka vrati-ma sa moje desne strane. Mesto je u sebi imalo hladnoću betona, nakon što se izgubila dnevna toplota. Čekao sam da čujem zvuk vrata koja se-otvaraju. Ali tišina iza njih se povećavala. I dalje gledajući preko ramena, otkopčao sam pantalone. Otišao sam do lavaboa i oprao ruke, fokusirajući svoj pogled na ogledalo ispred sebe, koje je pružalo direktan pogled na vrata. Nije bilo papirnih ubrusa, već samo jedna od onih mašina za sušenje ruku koje preko vlažnih ruku duvaju topao vazduh. Te mašine bruje poput avionskih motora. Ali, pošto sam hteo da mogu da čujem svaki zvuk, nisam pritisnuo dugme na njemu. Osećajući hladnoću na rukama zato što su bile vlažne, gledao 120 DAVNO NESTAO sam ka vratima. Iza njih je dopirala uporna tišina. To je samo neki umorni vozač koji je sa autoputa izašao na odmorište, mislio sam. Nije mu bilo potrebno da se olakša, samo da protegne noge. On stoji iza tih vrata, uživajući u pogledu na zvezdano nebo. A šta ako grešim? Rekao sam sebi da preterujem. Na kraju krajeva, nisam imao nijedan čvrst razlog da verujem da neko čeka da me iznenadi, kad otvorim vrata. Ali već toliko vremena sam se trudio da što bolje razumem Pitove misli, imitirajući njegove pokrete, razmatrajući njegovu logiku, penjući se na mesta za odmor, da nisam mogao da obuzdam sumnju. Moja mašta je bila tako nadražena da sam mogao da osetim opasnost kako vreba tamo spolja, kao da sam video kroz zidove. Kada sam parkirao svoje vozilo ispred, bilo je jedino tamo i bilo je atrakcija za pljačkaša. On je sigurno osluškivao glasoye, proveravajući da li se iz toaleta čuje više od jednog para koraka, želeći da bude siguran da sam tu samo ja. I s obzirom na to da je čuo samo mene, uskoro je gurnuo i otvorio vrata. Razmišljao sam o pištolju u koferu u svojim kolima i psovao samog sebe što se ponašam kao budala. Kakva je bila korist od toga što sam bio obučayan kako da ga upotrebim, kad sam ga ostavio na mestu odakle ga nisam mogao uzeti, u trenutku kada mi je bila potreb-na ta prokleta stvar? Noge su mi se tresle. Drhtao sam. Ne! pomislio sam. Šta ako sam pratio Pita? Šta ako se on nalazio iza tih vrata?

Pritisnuo sam dugme na mašini za sušenje ruku. Njena jaka buka pokrivala je zvuk mojih koraka dok sam s.e povlačio kako bih se sakrio iza vrata. Prilepljen uza zid, osetio sam provalu straha u stomaku, kad se čuo zvuk otvaranja vrata. Mladić srednjih dvadesetih godina, u kaubojskim čizmama, larmerkama i sa kaubojskim šeširom, brzo je ušao, držeći čeličnu iemilicu za gume. Čuo se zvuk zatvaranja vrata iza njega, dok se °n zaustavio pred prizorom praznog toaleta. Zbunjen, gledao je u lasinu za sušenje ruku koja je bučala. Bacio je pogled ka kabi-toaleta. Iznenada je video moj odraz u ogledalu iznad lavaboa. PokuDejvid MOREL DAVNO NESTAO šao je da se okrene. Ali ja sam bio brži, udario sam ga po ledima takvom snagom da se zateturao napred, dok je njegovo lice sa brkovima tresnulo po ogledalu, lomeći ga u komade. Preko ogledala je tekao trag krvi, dok sam ga ja grabio otpozadi za okovratnik i kaiš na pantalonama, gurajući ga ka mašini za sušenje ruku, i udarajući njegovom glavom tu mašinu takvom snagom da se štitnik vazduha na njoj polomio. Mašina za sušenje ruku nastavila je da buči, dok sam ga ja povlačio nazad kako bih još jače udario njegovom glavom o mašinu za sušenje. Od snage nazaštićenog fena krv je prskala poput spreja. Čelična lemilica za gume ispala je iz njegove ruke, odzvanjajući po betonskom podu. Još jednom sam tresnuo njegovom glavom o zid, a zatim sam ga ispustio. Ležao je poput gomile stare odeće. Ječao je zatvorenih očiju. Jedva da se pomerao, osim njegovog grudnog koša koji se podizao i spuštao. Osećao sam vrelinu u stomaku. Gnev koji me je doveo do toga da sam ga skoro ubio, uplašio me je. Ali osećanje koje me je najpre obuzelo, čineći da sam hte'o da povičem, bilo je osećanje pobede. Glava 10. ^Federalni istražni biro", rekla je telefonistkinja. ,,Molim vas, hteo bih da razgovaram sa specijanim agentom Gejderom." Držao sam svoj mobilni telefon tako čvrsto da su me prsti boleli. Bilo je devet sati ujutru. Sunčeva svetlost je odbleskivala od usamljenog jezera okruženog grumenjem vrletnih stena izmedu kojih su se kao zabodena nalazila borova stabla. Ivice su bile od tamno sivog kamenja, razjašnjavajući kako su Tamna brda dobila svoje ime. Stigao sam do ove oblasti pre zore, ali kada sam shva-tio da je mapa ukazivala samo na prazan otvoreni prostor iza nje, odlučio sam da Piti mora da se zaustavio dan ranije nego što je planirao, s namerom da na tom mestu provede jedan dan.

Lepota jezera mi je delovala čudno. Nakon onog što se dogo-122 dilo na odmorištu, osećao sam se kao da sam zakoračio u neku za-menjenu realnost. ,,Agent Gejder je van grada na zadatku." Podigao sam kamen. Isfrustriran, bacio sam ga u jezero. ,,Smem li da pitam ko ga traži ?" ,,Bred Dening. Ja..." ,,Agent Gejder jepomenuo da ćete ga vi tražiti. Rekao je daje razgovarao sa gospodinom Pejnom u pogledu predmeta koji vas je zanimao, i ako budete razgovarali sa..." Prekinuo sam vezu. Glava 11. ,,Pretpostavljam da dugo nisi bio u Yudfordu", rekao je Pejn. Prislanjajući mobilni telefon na svoje uvo, hodao sam blizu jezera. Hladan poyetarac sa jezera pirkao je iznad mene. Moja sop.stvena brada poput strnjike grebala me je po ruci. Trudio sam se da se smirim. ,,Ne otkad smo se majka i ja odselili, u doba kad sam bio dečak." ,,Koliki je grad bio tada?" ,,Ne previše velik. Imao je oko deset hiljada stanovnika." ,,Grad sajednom fabrikom", rekao je Pejn. ,,Upravo tako. Moj tata je bio poslovoda." Odjednom mi je ta-ko nedostajao. ,,Kako si to znao?" ,,Znam zato što je Gejder rekao da je fabrika bila zatvorena i da su postrojenja bila premeštena u Meksiko pre deset godina. Sada je Yudford centralna zajednica grada Kolambasa, a broj sta-novnika se udvostručio i iznosi dvadeset hiljada. Ima nekoliko zu-bara tamo, ali nijedan od njih nije nikada čuo za porodicu Dening. Yazduh sa jezera je postao hladniji. ,,Ali sigurno poznaju zubare koji su radili u tom gradu pre njih." ,,Ne, uopšte. Gejder kaže da se ti ne sećaš imena zubara kod kog ste išli ili njegove adrese." 123 Dcjvid MOREL Spustio sam glavu. ,,To je bilo tako davno." ,,Onda je to ćorsokak. Gejder kaže da mu je žao." ,,Da, mogu se kladiti da mu je žao." ,,Rekao je da ako se ti oslanjaš na izveštaj zubara kako bi do-kazao da je Lester Dant, u stvari, tvoj brat koji upotrebljava lažno ime, da ti u stvari,

samom sebi spremaš veliko razočaranje. U sva-kom slučaju, kako bi ti to pomoglo da pronadeš svoju porodicu?" ,,Ne znam, ali mi padaju na um reči koje su mnogo jače od reči razočaranje." Čuo se isprekidani zvuk u telefonu. ,,Odakle zoveš?", pitao je Pejn. ,,Iz Južne Dakote." ,,Iz nekog lepog pejzaža?" ,,Nisam ovde došao zbog pejzaža", rekao sam. ,,Pa, kad si već odlučio da istražuješ u pokretu, mogu li ti dati jedan savet?" ,,Da, osim ako to nije: ,,Opusti se i odmori se." ,,Ne, nešto drugo. Možda će te to i iznenaditi", rekao je Pejn. ,,Zvučaće kao ohrabrenje." ,,Onda samo napred i iznenadi me." ,,Dok nisam nabacio sve ove kilograme i počeo da se oslanjam na Internet", rekao je Pejn, ,,bio sam tip detektiva koji ide na lice mesta. Zato sam i primećivao stvari koje drugi nisu. Kada ima yremena za to, ništa se ne može uporediti sa odlaskom na mesta, i do osoba o kojima hoćeš da nešto saznaš." ,,Kada ima vremena." ,,Meni se čini da ti imaš puno slobodnog vremena." ,,Je l' mi ti to predlažeš da ako sam odlučio da pronadem tog mbara, da treba to sam da uradim?" ,,Manje — više." ,,U pravu si. To stvarno zvuči poput ohrabrenja. Otkud ta pro-mena?" ,,Otud što sam zabrinut za tebe." Zvuk je ponovo postajao isprekidan. Bilo mi je teško da ga čujem. ,,Bojim se, da ako ne zadovoljiš tu svoju potrebu, da si učinio sve što si mogao, i to stoprocentno, ako izgubiš nadu..." 124 DAYNO NESTAO Borio sam se da ga čujem, ali je linija postala još isprekidanija. „... da ćeš uništiti sebe." ,,Javiću ti.se ponovo u toku nedelje", rekao sam. ,,Šta si rekao? Ne mogu da te čujem." Prekinuo sam vezu. Glava 12. Razmišljao sam: provoditi dane u zatvorenom prostoru i spa-vati pozadi u kolima, a noći koristiti za to da vozi koliko god je mogao, Piti ne bi mogao da izdrži takvu rutinu još dugo. Nešto što ga je moglo držati motivisanim bilo je njegovo otkriće — a koje je dobio iz novinskih izveštaja koji su se svuda mogli čuti (medijima se stvarno

svidela ta priča) — da ja nisam umro u planinama. Sigurno nije rekao Kejt i Džejsonu da sam ja živ. Ali njegova tajna mora da mu je pružala odlučnost — dok je zamišljao koliko su mi patnje donosili moji strahovi i čežnja za mojom porodicom. Bez tajnih telefonskih poziva koje bi mi upu-tio, bez neobičnih razglednica, ičeg što bi ikakvim nagoveštajem, moglo policiju dovesti do njega. Samo podsmešljiva, nema tišina. Ali, zaboga, kuda ih je on mogao odvesti? Razmišljao sam o lošem terenu Južne Dakote koji se nalazio ispred mene. U stare dane, konjokradice su umele da se kriju u lavirintima kanjona suvih i pustih n'a suncu, u okruženju koje je delovalo tako pakleno da vlasnici konja nisu tamo ulazili za njima. To bi bio previše očajnički izbor, čak i za Pita. Nakon takve sa-sušene zemlje, sledile su stotine milja ravnih travnatih površina, gde skoro da nije bilo stabala, gde bi bio sasvim izložen. Piti ne bi smeo da bude na otvorenona. Kriti se u ravnici? Nisam verovao da bi se na to odlučio. Radije bi se povukao u zaklon brda i šuma. Prema tome, da li je možda pronašao mesto u Tamnim brdi-ftia? Napuštenu brvnaru možda ili... Otišao sam toliko daleko koliko me je intuicija mogla dovesti, i stigao do ćorsokaka, upravo kao što je Gejder rekao da je ideja o 125 Dejvid MORJEL zubaru predstavljala ćorsokak. Zubar... ,,Ništa se ne može uporediti sa odlaženjem na mesta i do osoba o kojima hoćeš nešto da saznaš", rekao je Pejn. Da. Nakon što sam odspavao na zadnjem sedištu auta do večeri, krenuo sam ka mestu gde sam shvatio da me je odabrani pravac puta već vodio, ka mestu gde je sve i počelo, tako davno. Ka mestu Pitove izgubljene mladosti. ČETYRTI DEO 126 DAVNO NESTAO Glava 1. IZLAZNIPUT ZA BROKTON Iznenadio sam se kada sam primetio taj saobraćajni znak. Bilo je to dve večeri kasnije. Prošao sam kroz Ajovu i Ilinois, i sad sam se nalazio na Medudržavnom putu 70, opušteno vozeći ka istoku kroz_Indijanu. Moje

odredište bilo je Ohajo. Mesto upravo iza Kolambasa. Yudford. Moj rodni grad. Ali kad sam video znak za Brokton, mesto rodenja Lestera Danta, namrštio sam se. lako sam davno pronašao gde se Brokton nalazf na mapi, sad sam prvi put shvatio da se i taj grad, poput Yudforda, nałazi dovoljno blizu Medudržavnog puta 70, da zaslu-žuje i oznaku za izlaženje sa tog puta. Sav koncentrisan na zubare za koje sam se nadao da ću pronaći u Yudfordu, uopšte se nisam setio Broktona. Ali, u tom trenutku moja pažnja se brzo preusme-rila. Okrenuo sam auto. „ Uzani put lenjo je vodio kroz senovitu farmersku zemlju. Na-kon dvadeset milja, ulična svetla su osvetljavala niske kuće, koje su se nizale jedna na drugu, i turobnu glavnu ulicu. Niz kuća je povremeno bio prekidan dvospratnim zgradama, od kojih su neke na prozorima imale oznaku NA PRODAJU, dok je neupadljivo neonsko osvetljenje objavljivalo ,,BROKTON MOTEL, ima slobod-nih mesta". I on je izgledao kao da će se raspasti, ali pošto nisam imao drugog izbora, zaustavio sam auto. Kad sam otvorio vrata kancelarije. čulo se zvono. Oštra svetla iznad moje glave su zatreperila. Gospoda natečenih očiju u kucnom ogrtaču je, vukući noge, došla iz sobe iza kancelarije. ^Koli0 noćenja?" Rekao sam ,,Dva" odlučivši da se malo promuvam 'kolo i saznam sve što mogu. Starija gospoda je delovala zbunjeno 129 Dejyid MOREL pred činjenicom da bi neko imao razloga da se zadrži u Broktonu više od jedne noći. ,,Primamo samo keš." Rekla je i iznos dok je njen namršteni pbgled govorio da ona misli da taj iznos predstavlja čitavo bogatstvo, iako nije bilo tako. Kad sam joj pružio novac, izgledala je kao da joj je laknulo, dodala mi je ključ, zevnula i otišla nazad u svoju sobu. ,,Mašina sa sokovima nalazi se napolju, pored mašine sa slatkišima", promnnljala je preko ramena. nŽao mi je što sam vas probudio." MBiće puno vremena za spavanje kada umrem." A napolju, u vlažnoj noći samo je jedna sijalica osvetljavala oblast za parkiranje. Nije bilo nijednog vozila ispred bilo koje od deset odvojenih motelskih jedinica. Ključ koji mi je dala nosio je oznaku brojajedan. Zamišljajući da sam ja Piti, primetio sam da su se sve motelske odvojene zgrade nalazile iza sobe upravnika. Ako bih se krio medu senkama, niko me ne bi video, kad bih zakoračio i izvukao ženu i dete iz gepeka auta.

Soba je bila mala, pokrivači tanki, ogledalo prašnjavo. Gledao sam u svoju sve gušću bradu koja je izgledala poput strnjike. Pogled mi je delovao isprazno. Samom sebi sam bio stranac. Glava 2. ^Poznajete li ovog čoveka?" Upravnica je delovala podjed-nako umorno kao kad sam je probudio prethodne noći. Izborane usne ostavile su trag karmina na njenoj šolji za kafu. Sedeći iza blagajne, zagledala je na različite načine fotografiju napravljenu u policiji. nNe izgleda baš kao da bi mu se moglo laskati. Kako je zaradio taj ožiljak na bradi? „13 automobilskoj nezgodi." nNe mogu reći da ga prepoznajem. Vi ste još jedan FBI agent?" ^Još jedan?" ^Prošle godine mi je neko iz FBI-a postavio pitanja u vezi sa ovim momkom." 130 DAYNO NESTAO Moj optimizam je nestao. Ako je Gejder organizovao da se Da-ntova životna priča iznova proveri, onda sam ja traćio svqje vreme. ,,Mora da je on uradio nešto zaista loše, kada nastavłjate da potragu za njim", rekla je. ,,Da. Uradio je nešto zaista loše. Da li vam ime Piter Dening zvuči poznato?" ,,Ne, nimalo." ,,A ime Lester Dant?" ,,Dant." Žena je razmišljala za trenutak. ,,U vezi sa tim prezimenom postavljao je pitanja i onaj drugi agent FBI-a. Nekada je ovde u okolini bilo nekoliko porodica sa prezimenom Dant." Još više sam se obeshrabrio. ,,Po jednoj od tih porodica bila je nazvana i prodavnica meta-Ine opreme", kazala je, ,,ali čovek koji sada poseduje tu radnju zo-ve se Ben Porter." Samo traćim svoje vreme, ponovio sam sebi. lako sam bio u iskušenju da produžim da vozim za Yudford, odlučio sam da ništa ne uzimam zdravo za gotovo. ,,Gde se nalazi ta prodavnica meta-Ine opreme?" Glava 3. ,,Ne poznajem ga." Ben Porter bio je čovek pedesetih godina, kao otprilike i svi pored kojih sam prošao u ovom retko nasel-jenom gradu. Obloge na podovima bile su isflekane opiljcima ploča koje je sekao. ,,Ali to i ne znači mnogo." ,,A zašto ne?"

,,Nikada nisam upoznao prvog vlasnika radnje. Zadržao sam ime Dant na zgradi kako bih održao tradiciju." U gradu koji je umirao reč tradicija zvučala je hrabro. nNe po-znajete nikog ko se preziva Dant?" ,,Kao što sam rekao i prethodnom FBI agentu, oni su bili ovde pre nego što sam ja došao. Naime, ja sam se ovde doselio tek 131 Dejvid MOREL pre deset godina." Izgledalo je da izraz na njegovom licu govori da bi voleo da se nije preselio. ^Možete li se setiti nekoga ko bi nešto o njima znao?" ,,Naravno. Prečasni." »Ko?" nPrečasni Benedikt. Po onom što sam ja čuo, on kao da j'e oduvek bio u Broktonu." Glava 4. Bela crkva sa zvonikom i koliba iza nje bile su jedine dve zgra-de u gradu za koje se nije činilo da im je potrebna popravka. Sa desne strane, izmedu crkve i groblja nalazio se put koji je vodio kroz baštu sa ružama. Ispred, meni okrenut ledima, nalazio se stariji čvek u plavoj majici sa kratkim rukavima i svešteničkim okovratnikom. Bio je na kolenima, a glava mu je bila savijena kao na molitvi. Ali kada je pomerio ruke, i mahnuo glavom shvatio sam da je on, u stvari, obrezivao ruže. Nosio je slušni aparat prikačen iza desnog uha. Mora da je to bio neki odličan model, zato što me je čuo dok sam gazio preko trave i okrenuo se da vidi ko ide. ^Prečasni Benedikt?" Njegovo izborano čelo se još više naboralo dok je uz škripu ustajao. Stare pantalone su mu na kolenima bile obojene od trave. nZovem se Bred Dening. Ben Porter iz prodavnice metalne opreme..." nDobar čovek." „... je sugerisao da sa vama mogu da razgovaram o nekim po-rodicama koje su nekada živele ovde u okolini." „0 nekim porodicama?" nRadi se o porodicama Dant." Oči prečasnog su zasjale kao da ga je obradovala mogućnost da proveri svoju memoriju. Ali su onda postale ispitivačke. 132

DAYNO NESTAO ,,Da li se sećate porodica sa prezimenom Dant?", pitao sam. ,,Vi dolazite iz FBI-a?" ,,Ne." ,,Neko iz FBI-a se prošle godine raspitivao o porodicama Dant", rekao je prečasni. ,,Čuo sam za to. Ali ja nisam iz Biroa. Da li vam je taj agent pokazao ovu fotografiju?" ,,Da. To je Lester. Isto sam rekao i agentu." ,,Jeste li sigurni u to? To je Lester Dant?" ,,Tada je bio mlačti. I nije imao taj ožiljak na bradi. Ali nema nikakve sumnje da je to Lester." Pozlilo mi je. Teorija u koju sam se toliko trudio da verujem se srušila. Lester Dant, a ne moj brat, odveo je Kejt i Džejsona. A on nije imao razloga da ih drži u životu. ,,Zašto se raspitujete o njemu?" ,,Više nije bitno, prečasni", uspeo sam da kažem. Izgubljen, okrenuo sam se da podem. ,,Agent FBI-a mi je rekao 'Radi se o rutinskoj istrazi'." Okrenuo sam se i pogledao ga. ,,Teško da je to rutina." ,,Šta nije u redu, gospodine Dening? Delujete strašno potreseni." Nisam nameravao da objašnjavam, ali nešto u njemu me je pozivalo da to učinim. U očaju, počeo sam da pričam. Pokušavao sam da govorim staloženo, ali što sam više govorio, bio sam sve potreseriiji. Prečasni me je gledao. Povremeno se činilo da se nada da sam završio, ali bih mu ja onda ispričao još nešto — i još nešto — i nje-gov šokirani izraz lica se promenio u sažaljenje prema nekom ko je zbog dečačke greške, bio osućłen na paklena mučenja. ,,Lester je uradio sve to?" ,,Ili moj brat koji se pretvarao da je on. To je upravo ono što sam hteo da saznam." ,,Neka mu je Bog na pomoći. Neka je Bog vama na pomoći." ,,Kad bi mi Bog samo pomogao." ,,Na sve molitve najzad stigne odgovor." ,,Ali to nije dovoljno brzo, prečasni." Kao da se nałazio na ivici da mi kaže da imam vere. Umesto 133 Dejyid MOREL toga je pogledao ka klupi i pokrenuo me gestom ka njoj. ,,Postoji nekoliko stvari koje treba da razumeš o njemu."

,,'Da razumem?' Nadam se da to ne znači da pronadem neke izgovore ili saosećam sa njim, zato što je ono što bih stvarno hteo da uradim, prečasni, u stvari, da ga kaznim. I molim Vas, nemo-jte mi reći da okrenem drugi obraz ili dozvolim da se Bog pobrine za osvetu." ,,Upravo ste mi uzeli reč iz usta." Proučavali smo jedno drugo. ,,Sigurni ste da je čovek na ovoj fotografiji Lester Dant?" ,,Da:" Još više mi je pozlilo. Pa ipak, morao sam da znam istinu. ,,U redu onda, prečasni." Utučen. seo sam.na klupu. ,,Pomozite mi da ga 'razumem'." Glava 5. ,,A i njegove roditelje," rekao je prečasni. ,,Takode, morate da razumete njegove roditelje." Razmislio je za trenutak. ,,Porodica Dant." Njegov krhki glas postao je snažniji. ,,U početku je bilo šest porodica sa tim prezimenom. Oni su živeli u tom kraju duže od bilo kog drugog. To je ono što mi je rekao moj prethodnik, u jed-nom trenutku, kada sam ja ovde bio postavljen. Ali nisu stvarno bili i deo zajednice. Jedva ste mogli i kazati da su bili deo Sjedinjenih Država." ,,Ne razumem vas, prečasni." ,,0ni su bili odvojeni. Poput plemena. Usamljenici. Negde u njihpvoj istoriji - moj prethodnik je imao neku teoriju koja je vo-dila još do doba gradanskog rata - nešto strašno im se dogodilo. Došli su iz nekog mesta koje su očajnički želeli da zaborave i nas-tanili su se u ovom kraju, odlučni da se ne mešaju sa drugima." Pčela je zazujala idući ka mom licu. Oterao sam je rukom, usmeravajući svu svoju pažnju na prečasnog. ,,Naravno, da bi njihove porodice opstajale, ipak nisu mogli 134 DAVNO NESTAO biti u potpunosti izolovani. Morali su da imaju kontakte sa zajed-nicama u okolini, da bi tražili mlade osobe sa kojima bi mogli sklopiti brak. Spolja gledano, dosta toga ih je moglo preporučiti. Poznavali su Bibliju. Posedovali su zemlju. Nisu pili, pušili, kock-ali se ili psovali. Neko vreme, dobijali su nove članove, najčešće iz porodica tako siromašnih da je za njih brak sa nekim iz porod-ica Dant predstavljao korak naviše. Ali pročulo se da su surovi, i Dantovi su morali da traže dalje, uglavnom medu članovima drugih sekti, pokušavajući da ugovore brakove. Mogućnosti su im postale ograničene. I do vremena ka-daje stigao mojprethodnik, broj njihovih porodica se sveo na tri." Odmahnuo sam glavom, zbunjen.

,,Ako su bili odlučni da se drže odvojeno, kako je došlo do toga da je neko ko se prezivao Dant posedovao radnju metalne opreme?" ,,Radi se o samom opstanku. Bez pbzira na to koliko su se trudili, ipak nisu mogli biti dovoljni sami sebi. Čak i tokom rod-nih godina, sa obiljem letine, bilo je potrepština koje oni nisu mo-gli sami proizvesti. Za njih je Brokton bio poput strane zemlje. A radnja metalne opreme bila je njihova ambasada. Kroz-nju su oni izvoziii višak svojih proizvoda i ,,uvozili" rezanu gradu, alate, odeću..." ,,Lekove." ,,Ne", rekao je prečasni Benedikt. ,,Dantovi su išli u religiozne krajnosti, kao što su bili ekstremni i u političkom smislu. Za njih je bolest bio znak božije nenaklonosti. Oni su mislili da je greh da se koriste sredstva koja su Ijudi proizveli, i da bi time omeli božije namere!" .,,Zbog Ijudske grešnosti?" ,,Zbog koje su Dantovi verovali da nas Bog kažnjava", rekao je prečasni. ,,Sa takvim samodestruktivnim stavom, čudo je da su te poro-dice preživele." ,,To i jeste suština — do danas su sve te porodice izumrle." Pre-časni Benedikt je svoj izborani prst upro prema fotografiji. ,,Osim Lestera." ,,Kada ste ga upoznali?" 135 II Dejvid MOREL ,,Posle požara." ,,Požara?" ,,Stići ću i do toga. Prvo, morate da shvatite da, zato što su Dantovi izbegavali lekare, grad nije imao nikakvu predstavu o sto-pi nataliteta i smrtnosti medu njima. S yremena na vreme, nji-hovi izaslanici došli bi do grada i nabavili zalihe. Uglavnom mu-škarci, ali ponekad i žene sa decom. Ja mislim da je njihov motiv bio da se svima u porodici pokaže u'kojoj meri je spoljni svet bio iskvaren. Moguće je da smo i mi njima izgledali podjednako ču-dno, kao što su i oni nama." ,,Čudni?" ,,Efekti takvog urodeničkog načina života počeli su da se po-kazuju." „1 zakon im je dozvolio da se s tim 'provlače'?" ,,S vremena na vreme, državni šerif bi otišao tamo da proveri stanje stvari, ali čime je raogao da ih optuži, osim što su oni hteli da budu odvojeni?" ,,Na primer, ugrožavanjern dece."

,,To je bilo teško dokazati pošto su deca bila dobro uhranjena i mogla su da citiraju svoju Bibłiju." ,,Ali, zar ne postoji zakon po kome deca moraju da pohadaju školu?" ,,Dantovi su unajmili advokata koji je tvrdio da deca dobijaju adekvatno obrazovanje i u svojoj kući. Stiglo se i do rasprava o yerskim slobodama. U današnje vreme, pretpostavljam da bismo ih nazivali borcima za opstanak. Ali oni nisu gomilali oružje i nisu kovali zavere za zbacivanje vlade, tako da su vlasti odlučile da bi povlačenje Dantovih po sudovima, predstavljalo veći pro-blem od toga da ih ostave na miru. Živi i pusti drugog da živi, postalo je geslo. I tako je bilo sve do vikenda kada je Lesterova majka bila jedan od izaslanika koji su došli u grad." Slušao sam još pažljivije. ' ,,0na se zvala Junis. Yidelo se da je trudna, ali očigledno je njen suprug mislio da nije bila u previše poodmaklom stadijumu trudnoće da ne bi mogla da putuje. Izašla je iz radnje metalne opreme. Sledeće što smo videli je da se onesvestila, pala je na ploč-136 DAYNO NESTAO nik, i uvijala se od bolova. Njen suprug, Orval, pokušao je da joj pomogne, pokušao je da je podigne i stavi u auto. Ali kada je video krv na njenoj haljini i lokvu krvi oko nje, stajao je kao zaleden od zbunjenosti, dovoljno dugo da su lekar i policajac — bilo je nekoli-ko lekara i policajaca u to doba — mogli primetiti šta se dogada i u žurbi je odvesti na kliniku koja je nama služila kao bolnica. Orval je pokušao da ih zaustavi, ali iznenada je bilo očigledno da Junis nije imala pobačaj. Ona je bila na putu da rodi bebu pre termina." ,,Taj gmizavac je bio spreman da njen život izloži riziku?" ,,Nije ta situaicja bila jednostavna za njega. Orvalje rekao do-ktoru i policajcu da njemu beba znači više od bilo čega drugog na svetu; da su on i Junis već izgubili troje dece zbog prevremenih porodaja; da su uporno pokušavali da dobiju novu bebu i da ih je konačno Bog blagoslovio tom trudnoćom. Ali oslanjati se na le-kare bilo je isto kao reći Bogu da nemaju vere, rekao je Orval. Ako se oni budu mešali u božiji plan, beba će biti prokleta. Orval je tako snažno verovao u to da je, u stvari, pokušao i da podigne Junis i da je iznese sa klinike. Ali lekar ga je upozorio da će mu supruga i beba umreti ako ne ostanu i ne prime lekarsku pomoć. Policajac je bio mnogo jednostavniji. Zapretio je da će uhapsiti Orvala za pokušaj ubistva ako bude probao da odatle odvede svoju suprugu. Do tada je već i beba bila na putu, tako da je čak i Orval słwatio da će morati da dozvoli

lekarsku pomoć, bilo da ju je želeo ili ne. Junis je skoro umrla od gubitka krvi. A beba je skoro umrla zato što je bila tako mala." ,,Ta beba je bio Lester ?" ,,Da. Orval i Junis nisu verovali da deci treba davati imena koja imaju religioznu konotaciju. Oni su to poredili sa idolopo-klonstvom. Imena Matej, Marko, Luka ili Jovan za njih nisu pos-tojala. A kad jednom ostavite po strani Bibliju kao izvor imena, nema puno izbora. Ime Lester je bilo neutralno, odabrano zbog pomanjkanja imena." „1 šta se onda dalje dogadalo?" ,,Moj prethodnik se penzionisao. Došao sam da zauzmem nje-govo mesto. Pre nego što je otišao, objasnio mi je situaciju u zaje-dnici i rekao mi ovo što sam ja upravo rekao vama. Rekao je, da 137 Dejvid MOREL je uprkos lekarevim očkivanjima, beba prežvela. U stvari, nedelju dana pre nego što sam stigao, Orval je doveo dete u grad, da bi pokazao kako je to zdravi dečak, i da bi dokazao lekarima da je božja volja jedino što je bitno." ,,AIi..." Bio sam još zbunjeniji. ,,Kakve to veze ima sa... Rekli ste da ste upoznali Lestera posle požara." ,,Godinama kasnije." Nagnuo sam se napred. ,,Dim je probudio skoro sve u gradu. Sećam se da je to bio vikend za praznik rada. Talas vrućina je upravo prestao, tako da je većina stanovnika řsključila klima uredaje u kućama i pootvarala prozore, uživajući u povetarcu. Moja supruga i ja smo izašli napol-je, kašljući; i pitajući se čija to kuća gori. A onda sam słwatio da mesto požara nije bilo u Broktonu. Čak i kroz sav dim na ulica-ma, mogao sam videti odsjaj na horizontu, ka jugu, u pravcu gde su Orval i Junis imali svoju farmu. Znao sam da se ne radi o ima-nju neke druge porodice Dant, zato što su do tog vremena, Orval, Junis i Lester, bili jedini Dantovi koji su ostali." ,,Neko je povukao alarm u vatrogasnoj stanici, i to signal za dobrovoljce. Ali dok sam ja stigao tamo, Ijudi su shvatili, da mesto požara nije bilo u gradu. Bilo je puno konfuzije u pogledu toga treba li da idemo da im pomognemo ili treba da pustimo da Orval i Junis plate zbog njihovog insistiranja da im nismo potrebni. Na kraju te rasprave, bio sam ponosan odlukom grada. Yatrogasna bri-gada posedovala je cisternu napunjenu vodom. Odvezli su je tamo, dok ih je dosta osoba pratilo kolima. Ali čak i pre nego što smo se približili, zbog jačine bleska na horizontu bilo je očigledno da čak ni dvanaest cisterni napunjenih vodom ne bi ništa promenilo."

,,Kiša nije padala mesecima. Vetar je postajao jači. Sa leve strane su plamenovi.gmizali preko pašnjaka. Delovi šume su bili u płamenu. Iz daljine se moglo videti da su kuća i staja bili u pla-menu. Uradili smo šta smo mogli kako bisrno sprečili da se pla-menovi vatre rašire i sa druge strane puta. Ali osim toga, bili smo bespomoćni. Do tad je već svanulo i neko je povikao pokazujući ka polju koje je gorelo. Pogledao sam u tom pravcu i video n dića kako se tetura dok su plamenovi bili iza njega. Udarao je po 138 DAVNO NESTAO svojoj odeći koja se dimila, stigao je do ograde, i prevrnuo se preko nje. Ja sam prvi stigao do njega. Jecao je. Nikada nisam video oči toliko razrogačene od straha, ali bilo je očigledno da one nisu ništa registrovale. Bio je slep od histerije. Pokušao sam da ga zaustavim, ali je on, teturajući se, ustao i posrćući produžio pu-tem. Tek smo nas trojica zajedno, uspeli da ga bacimo na zemlju, i ugasimo dim koji se podizao sa njega." ,,To je bio Lester?" Prečasni je klimnuo glavom. ,,Bio je u stanju da nam kaže šta se dogodilo tek tri dana kasnije. Nakon što smo ga uspeli savladati i srušiti na zemlju, izgledalo je kao da se nešto zatvorilo u njemu. Postao je katatoničan. Odveli smo ga na kliniku. Nije imao nika-kvih ozbiljnijih opekotina ili neke druge očigledne povrede, tako da su ga lekari lečili od šoka. Kada mu se stanje dovoljno poprav-ilo, moja supruga i ja doveli smo ga ovde." Prečasni Benedinkt je pokazao na kućicu iza crkve. Oči su mu se rastužile. ,,Kada je Lester bio dovoljno svestan, ispričao nam je o požaru, i o tome kako su ga probudili dim i psi koji su lajali. Yiknuo je kako bi upozorio svoje roditelje. Pokušao je da hodnikom stigne do njihove sobe, ali su ispred njegovih vrata bili plamenovi, tako da je morao da izaćte kroz prozor u svo-joj sobi. U dvorištu je nastavio da viče, kako bi upozorio svoje ro-ditelje. Pošto su plamenovi zahvatili njihovu spavaću sobu, mo-gao ih je čuti kako vrište, ali kada je pokušao da ude kroz prozor i izvuče ih napolje, vrelina je bila poput zida koji mu nije dozvo-ljavao da ude. Letnji vetar je proširio vatru i na prostor iza kuće. Staja i prateće zgrade, polja i stabla — sve je bilo u vatri. Jedini razlog što je on uspeo da pobegne bio je taj što se bacio u stočno pojilo, natopio svoju odeću vodom i trčao preko pašnjaka dok je vatra jurila za njim. Tokom te nedelje dok je bio kod nas, po-nekad se budio yrišteći zbog noćnih mora koje je imao zbog toga što je čuo vrištanje svojih roditelja." Zamišljajući njihovu agoniju, odmahnuo sam glavom. ,,Da li Je ikada iko otkrio šta je bio uzrok vatre?"

,,Lester je rekao da je prekidač za svetlo prestao da radi u ku-hinji. Njegov otac je planirao da ga namesti sledećeg dana." 139 Dejvid MOREL ,,Razumem se u gradevine. To zvuči poput električnog spoja. Yatra se može proširiti kroz neispravne žice i akumulirati iza zido-va. I kad se probije, plamenovi su svuda odjednom." ,,Po Lesterovim rečima, to je bilo zastražujuće brzo." „1 šta se onda dogodilo? Rekli ste da je ostao sa vama nedelju dana." ,,Mi smo hteli da on ostane duže, ali jednog jutra, moja supru-ga je pogledala u njegovu sobu, i videla da je on nestao." ,,Nestao?" ,,Kupili smo mu nešto odeće. Ona je nedostajala. Jastučnica, takode. Mora da ju je upotrebio kao vreću. Hleb, kolači i nešto hladnih predjela nestali su iz kuhinje. " ,,Otišao je usred noći? Zašto?" ,,Ja sam mislio da to ima neke veze s tim što sam sveštenik i što se naša kućica nalazila pored crkve." ,,Ne razumem. Lester je odrastao u religioznoj porodici. Crkva ne bi trebalo da mu smeta." ,,Njihova verovanja su bila drastično, drastično drugačija od mojih." ,,Još uvek ne..." ,,Dantovi su verovali da je Bog Ijudima okrenuo leda zbog naše grešne prirode. Ono što ja propovedam je da nas Bog voli i želi da budemo Njegova deca. Uvek sam sumnjao da je, noć pre nego što je pobegao, Lester čuo kako 'uyežbam' propoved za ne-delju pre podne. A on je verovatno mislio da su to reči davola." „1 nikad ga više niste ponovo videli?" ,,Ne, do prošle godine, dok mi agent FBI-a nije pokazao tu fotografiju." U očaju, gledao sam u fotografiju — u Lestera Danta, a ne u svog brata. Nada na kojoj sam zasnovao svoju potragu više nije mogla da me pokreće. Prečasni Benedikt je delovao još tužnije. ,,Moja supruga i ja smo hteli da imamo decu, ali nismo mogli da ih imamo. Dok se Lester oporavljao, mi smo razgovarali o to-me da postanerno njegovi staratelji. Kada je pobegao, osećali smo se kao da smo izgublili svoje dete." Pogledao je ka groblju koje se 140 DAVNO NESTAO nalazilo iza ružičnjaka. ,,Ona je umrla prošlog leta." ,,Žao mi je."

,,Gospode, koliko mi nedostaje." Spustio je pogled ka svojim naboranim rukama. ,,Poslednje što sam čuo o Lesteru..." Napra-vio je pauzu zbog navale emocija. ,,Mesec dana nakon što je pobe-gao, bio je u Loganvilu. To je grad koji se nalazi otprilike sto milja istočno odavde. Desilo se da je sveštenik, poput mene, pomenuo bespomoćnog mladića koji se jednog dana pojavio i o kome su članovi zajednice vodili računa. Otišao sam tamo da saznam da li je to bio Lester i da pokušam da ga ubedim da se vrati kući, ali, dok sam ja tamo stigao, on je nestao. Da sam ga našao i nekako uspeo ubediti da ostane sa nama" - prečasni je uzdahnuo -,,možda se nijedna od tragedija koje je on izazvao, ne bi dogodila." ,,Vi ste uradili sv'e što je bilo moguće. Lesterje onaj koga treba kriviti." . ,,Samo Bog može o tome odlučivati." Bilo je očigledno da ga je napor objašnjayanja, zamorio. Ustao sam sa klupe i rukovao se sa njim. ,,Hvala vam, prečasni. Ovo je bilo bolno za vas. Cenim vaš trud." ,jPratiće vas moje molitve." ,,Potrebne su mi." ,,Rekli ste da su Orval i Junis živeli južno od grada?" ,,Otprilike osam milja južno od grada." ,,Pretpostavljam da sada sve izgleda drugačije." ,,Biznis koji je zahvatio i poljoprivredu, naškodio je obradi zemlje. Ali mnogo toga se nije promenilo. Ako krenete u tom pravcu, moći ćete da razaznate izgorelu farmerovu kuću do puta." Glava 6. Ne sećam se svoje vožnje u pravcu južno od grada. Bio sam tako ošamućen svim onim što sam čuo da je čudo da nisam skre-nuo sa tog uzanog puta i udario u nešto. Stvarno nisam znao zašto idem ka mestu gde se dogodio požar. Ali alternativa je bila da se 141 Dejyjd MOREL DAVNO NESTAO vratim u Denver, kao da je sve bez smisla i ja sam odbijao da to uradim. Pejnove reči su mi se stalno vraćale u um: ,,Ništa se ne može uporediti sa odlaskom na rnesta i do osoba koje hoćeš da upoznaš." Uništena farma porodice Dant postala je jedno od tih mesta. Na znaku pored puta mogli su se videti znaci vremena; deli-mično je bio obrastao šibljem. Ali taj znak je pokrenuo nešto u mojoj podsvesti, i privukao moju pažnju. To je bilo veliko parče iverice. Na njemu su se mogla videti slova za koja sam pretpo-stavljao da su nekada bila crne boje, ali su izbledela i poprimila sivu boju.

nPOKAJSE". To je bilo sve, ali dovoljno da shvatim da sam stupio na zemlju Dantovih. Sa desne strane, iza pašnjaka, video sam farme-rovu kuću. Nalazila se u daljini, ali čak i sa puta, mogao sam vide-ti da je u delovima, i samo što se ne sruši, kao i da su prozori na njoj polomljeni. Krov na ambaru pored nje je već ulegao. Ali prečasni je rekao da se imanje Orvala Danta nalazilo sa leve strane, tako da sam svoju pažnju usmerio u tom pravcu i uskoro primetio oprljene klade koje su ranije činile ograde medu poljima yisokih useva. Stigao sam do šumarka, gde sam mogao primetiti izgorelo stablo, koje je štrčalo u odnosu na nova, bujna stabla. A onda je ponovo sledilo zemljište sa brazdama pokrivenim koro-vom koje je išlo od prašnjavog puta ka daljini, od otprilike četvrt milje, sve do humke obrasle šipragom blizu sledećeg šumarka novih stabala. Metalna kapija mi se isprečila na putu. Na kraju lanca mogao se videti katanac. Izašao sam i proverio ga, i vid§o da je siguran. Povetarac koji je postajao jači, nosio je u sebi i malo vlage. Ranije je nebo bilo metalno plave boje, a sada je delovalo maglovito, i smrkavalo se na horizontu. Sigurno neće biti kiše, bar ne još neko-liko sati. Pa ipak, iz auta sam uzeo svoj ranac, u kome se medu ostalim stvarima nalazila i hrana za putovanje, voda, i kišna kabanica. Najbitnije mi je bilo da uzmem kabanicu jer sam nau-Čio jednu istinu i to na teži način, da i ono što izgleda samo kao bezopasna šetnja po šumi, može i da ne ispadne onako kako je 142 planirano. Takode, naučio sam lekciju iz onog što se dogodilo na odmorištu četiri noći ranije. Moj pištolj se nalazio u rancu. Osećao sam težinu ranca na ledima, i to me ja ispunjavalo zadovoljstvom, dok sam se penjao na ogradu. Oko mojih patika podigla se prašina kad sam se spustio na zemlju sa druge strane ograde. Krenuo sam od ograde, ali dok sam posmatrao grmlje oko sebe, setio sam se nečeg što smo Kejt, Džejson i ja radili poslednjeg leta pre nego što su bili kidnapovani. Moj prijatelj arhitekta je kupio staru braiaru visoko u planinama. Stabla i biljke koje su ispod nje rasle, su skoro obuzela debla brvnare, tako da je on jedne nedelje pozvao svoje prijatelje da mu pomo-gnu da raščisti to mesto u zamenu za bifteke spremljene na roštilju i svo pivo koje bismo mogli popiti. Takode, bile su dobro-došle i naše porodice. Džejson je mislio da će biti zabavno raditi pdred mene i pomagao mi je tako što je odnosio isečeno grmlje, a ja sam osećao kako mi se grudi pune ponosom zato što se taj momčić stvarno trudio. Nasmejao je Kejt svojom primedbom da ona čini da deluje poput nekog slabića jer mu briše prljavštinu i znoj sa lica. A sad, isfrustriran time što nisam bio ništa bliže tome da ih pronadem, požurio sam tom stazom, dok me je Ijutnja terala na-pred. Pružao sam

korake i išao brzo koliko god sam mogao, osećajući toplinu sunca na svom licu, znoj na svojqj koži i kako mi se farmerke i košulja lepe za telo. Getvrt milje je bilo suviše kratko rastojanje. Osetio sam se toliko besnim da sam mogao miljama trčati, kao što sam činio pre nego što sam napustio Denver. Ali tamo, u Denveru, bar sam se nadao, dok je u ovom trenutku moj dMjački brzi hod tom stazom bio mera toga koliko sam jako osećao da sam poražen. Stigao sam blizu kraja staze i usporio. Brežuljak obrastao šipragom koji sam mogao videti sa puta je, u stvari, predstavljao potamnele zidove srušene drvene gradevine. Ivice gradevinĕ bile su pretvorene u delove od ćumura koji su se prevrnuli formirajući neurednu gomilu. Izmedu pukotina bilo je zabodeno suvo lišće. Trnoviti žbunovi i loza čije su trolisnate grančice upozoravale da se radi o otrovnom bršljanu klijale su izmedu ruševina. A iza nje Dejvid MOREL DAVNO NESTAO se nalazila veća gradevina (pretpostavljao sam da je to ambar) koja je izgorela i bila urušena na sličan način. Uprkos tome što sam se i te kako potrudio da se preznojim, osetio sam da mi je hladno. Rekao sam sebi da ja sebi namećem raspoloženje time što nadogradujem ono što vidim. Ali ipak, nisam mogao da budem ravnodušan prema onom što se tamo dogodilo. Roditelji Lestera Danta su izgoreli u požaru trideset stopa od mesta gde sam ja stajao. Preplavio me je mrak tog mesta. Sta ja to radim, zaboga? mislio sam. Upravo sam se spremao da se vratim do auta, kada je nešto iza srušene kuće privuklo moju panju: oblast od trideset stopa sa trideset, ogradena niskim zidom od kamenja. Kamenje je bilo potamnelo od vatre. A neki od kamenova su ispali iz zida. Prošao sam pored ruševina, poku-šavajući da izbegnem otrovnLbršljan, dok sam se približavao da vidim šta se nalazilo iza zida. Na zidu se mogao videti prazan prostor na mestu gde se nekada nalazila kapija, a kad sam prišao bliže video sam da je to ogradeno zemljište, takode, bilo ispunje-no otrovnim bršljanom, suvim lišćem i trnovitim žbunovima. Ali, usred te zbrke, mogao sam da primetim uredno grupisane gomi-licB sa pravilnim medurazmakom. Napravivši korak bliže, video sam da su to bile manje gomile kamenja poredane u redove. Obrazac, previše poznat, a da ne bi bio prepoznat kao groblje. Samo što su se umesto humki, videla udubljenja, i zemlja na trulećim drvenim mrtvačkim kovčezima i telima ukalupljenim u njima. Za većinu starih grobalja su ulegnuća bila uobičajena. Jedini razlog zašto se ona ne pojavljuju na modernim grobljima je taj što se mrtvački sanduci sada praye od metala, a

grobovi danas imaju izbetonira-ne zidove preko kojih se stavlja betonski pok-lopac nakon što se mrtvački kovčeg sp'usti i kad odu oni koji tugu-ju za preminulim. Unutar te turobne ograde bile su sahranjene generacije poro-dice Dant. Zamišljao sam bol i usamljenost sa kojom su ih njihovi mili i dragi spuštali na večni počinak. Ono što me je najviše pogo-dilo je bilo to što sam video puno malih grobova, koji su ukazivali na smrt dece. 144 Ne znam koliko dugo sam gledao u te grobove razmišljajući o nezavisnoj zajednici za koju se Dant nadao da će uspostaviti, i o tome kako su surovo bili rušeni njihovi sni. Najzad sam krenuo dalje, da bih video šta se nalazi iza ruševina. Mala životinja je proskakutala izmedu stabala iza mene. Ve-verica, možda. Ali pošto nisam mogao da zapazim na tom mestu nikakve znakove života, zvuk me je prenuo. Nije bilo čak ni ptica. Preznojavajući se od sunčeve toplote, primetio sam da su olu-jni oblaci bili bliži. Trudeći se da izbegnem potencijalni otrovni bršljan, nastavio sam da zaobilazim zadnji deo-izgorele kuće. Iznenada, osetio sam da mi se noge nalaze na nečem nestabi-Inom. Za trenutak, uplašio sam se da mi nešto sa glavom nije u redu, da možda imam moždani udar i da sam izgubio osećaj za ravnotežu. Ali tlo ispod mojih nogu postalo je još nestabilnije. Pluća su se borila da utwate vazduh, kada sam uspaničen shvatio da se ne radi o mom mozgu niti nogama. Tlo ispod mene se raz-dvojilo. Padao sam. Zaustavio sam se u poniranju, u visini kukova, zadihan. Noge su mi visile u nekom nevidljivom otvorenom prostoru. Dok mi je srce ubrzano udaralo, oslonio sam se rukama o tlo i naprezao da se podignem i izactem iz te rupe u koju sam upao. Ali istog trenutka, osetio sam istu nestabilnost pod svojim rukama, kao ranije ispod svojih nogu. I što sam više pokušavao da se njima oslonim o zemlju, one su više tonule u nju. Ponovo sam pao, ali sam uspeo da raširim ruke i blokiram pad, samo trenutak pre nego što me je rupa koja se širila mogla povući sve do dna. Noge su mi bepsomoćno visile, a telo se Ijuljalo nad praznim prostorom ispod mene. Samo su moja glava i ramena bili iznad nivoa tla dok sara težinu svog tela održavao raširenim rukama. Čuvši prigušeno čegrtanje zvečarki ispod sebe, pluća mi nisu mo-gla raditi dovoljno brzo da u sebe prime sav vazduh koji mi je bio potreban. Tlo se opet uleglo. I dok je čegrtanje postajalo jače, vi-:ao sam dok sam padao na dno rupe. 145 Dejyjd MOREL

DAYNO NESTAO Glava 7. U šoku, osetio sam kako su mi stopala udarila o dno. Od jačine udarca savio sam se u kolenima, i pao na leda, tresnuvši o nešto. Ranac koji mi se nalazio na ledima se sav zgužvao, a bate-rijska lampa, flaša sa vodom i pištolj koji su se u njemu nalazili nažuljali su mi ramena. Tresnuo sam glavom i skoro se onesves-tio. Miris trule zemlje mi je ispunio nozdrve. Besno čegrtanje zvečarki učinilo je da se još jače oslonim o to u šta sam udario. Cinilo mi se da je to zid. Bio je napravljen od drveta koje je postalo sunderasto. U istom trenutku, shvatio sam da sam pao na trule ostatke drvenog poda. Kroz taj pod se mogao videti beton. On je bio pokriven vodom koja mi je natopila pantalone. Ali ništa od toga nije bilo važno. Brinuo sam se jedino zbog zvečarki koje sam mogao nazreti preko puta sebe u tami i talasanje sunčevih zraka koji su dopirali do mene kroz tu rupu u zemlji. Zmije. Nekako sam uspeo da stanem na noge, povlačeći se u ugao. ,,Baterijska lampa, izvuci baterijsku lampu!" mislio sam. Mahnito sam svukao ranac sa lećta, povukao rajsfešrlus na njemu i gurnuo ruku, preturajući u tom mraku po rancu tražeći bateri-jsku lampu. U žurbi sam je uključio i usmerio njen snažni snop svetla u tamu preko puta mene. Pod na drugoj strani činio se živim od mnoštva uvijenih zmija i njihovog besnog čegrtanja koje je odjekivalo. Ječanje se zaledilo u mom grlu. Usmerio sam svetlo baterijske lampe ka vodi koja je zaudarala pored mojih stopala, bojeći se da ću i tu videti sklupča-ne zmije. Ali, srećom, nije ih bilo u toj vodi zalene boje. Ona je bila duboka otprilike dva inča i molio sam se da je nešto u toj vodi za njih bilo štetno. Pod je imao nagib ka uglu gde sam se ja nala-zio, što je objašnjavalo zašto se sva voda tu skupila, ali sa moje leve i desne strane kao i u uglu preko puta mene, uzdignutiji delo-vi poda bili su suvi, zbog čega su se zmije i skupile na toj strani. Koliko daleko može zvečarka da odskoči, razmišljao sam. Duplo od svoje dužine? Troduplo? Ako je tako, onda bi zmije mogle da skoče ka meni. Ali moj pad ih je zapanjio, tako da su se 146 bacile unazad, a onda uvile. Naslagana gomila zmija nalazila se na drugoj strani tog zatvorenog prostora, na dovoljnoj distanci da budem bezbedan barem neko vreme. Zatvoreni prostor. U šta sam to zaboga upao? To mesto je otprilike bilo veličine garaže u koju mogu stati dva automobila. Levo od ugla na suprotnoj strani, deo zida je bio srušen. Ispod drvenog eksterijera se nalazila izolacija i beton koji su se urušili ka unutrašnjosti komore, tako da se videla tamna zemlja.' Kanal na tlu je ukazivao na to da je onaj ko je sipao beton za ovu

ko-moru, propustio da-stavi i adekvatnu kanalizaciju iza njega. Kiša se slivala s druge strane betona, akumulirajući se iza njega, sve dok voda nije nadjačala čvrstinu tog dela zida. Otvor je objašnjavao kako je voda dospela u komoru. A, tako-de, i krov — koji nije bio napravljen od betona, već od drvenih gre-da sa pločama od iverice na vrhu (rupa u krovu je otkrivala slo-jeve) i yodootpornih plastičnih zastirača preko njih, i šest inča zemlje preko svega toga. Nije bilo ničeg što bi moglo da spreči mišeye i druge sitne životinje da riju jame kroz zemlju, dodu i do plastičnih zastirča i izgrizu prolaz kroz njih. I čim je prvi put kiša natopila stubove podupirače, počeo je proces truljenja, koji je na kraju učinio da krov ne može da nosi datu težinu. Ali komora je očigledno bila gradena godinama ranije. To-kom svih tih godkia, tamo gde sam ja stajao trebalo je da se aku-mulira više od samo riekoliko inča vode. Mora da je postojala neka pukotina u-podu kroz koju se voda odlivala. To bi izazvalo dalju eroziju tla, i objasnilo zašto je pod bio nagnut ka ugl'u u kome sam ja stajao. Gledao sam u srušeni deo zida. U otkrivenoj zemlji se mogao primetiti kanal koji je ugaono skretao ka površini — a zmije su ga koristile da dolaze i odlaze. U očaju sam se pitao da li bih mogao da sebi prokopam prolaz kroz taj kanal, nagomilavajući zemlju u komoru iza sebe, dok to budem činio. Ali kako da prodem pored zmija? Pošto je čegrtanje zvečarki ostajalo intenzivnije, gurnuo sam baterijsku lampu pod desnu ruku i počeo da kopam po svom rancu, sve dok nisam zgrabio 'istolj. Medutim, odmah sam shvatio da postoji nedostatak u 147 Dejvid MOREL onome što sam nameravao. Čak i sa petnaest metaka u šaržeru i jednim u cevi, da i ne pominjem drugi šaržer od petanest hitaca koji se nalazio u rancu, nisam se mogao nadati da ću ubiti sve zmije. Mogao sam da ubijem većinu njih. Bilo ih je tako puno da bi bilo teško promašiti. Ali sve njih? I uz to da ih ubijem, a ne samo ranim? Nema šanse. Osim toga, morao sam da razmotrim efekat hitaca. Revolverski hici bi te relativno mirne zmije, pretvorile u pomahnitale, čineći da ludački napadaju sve što se kreće, čak i ako bi to značilo da se bacaju preko vode kako bi stigle do mene. A šta.da radim sa čaurarha metaka, koje bi se odbijale i vra-ćale ka meni? Još više sam se povukao u ugao. Ostani miran, upozoravao sam sebe, pokušayajući da kontrolišem svoje promuklo disanje. Jednom kada zmije shvate da im ne predstavljaš nikakvu pretnju, smiriće se. Tome sam se nadao. Ali nisam poneo rezervne baterije za baterijsku lampu. Za nekoliko sati, baterijska lampa će prestati da radi. Nekoliko sati nakon

toga zaći će sunce. I svetlost koja dolazi kroz rupu na krovu će nestati. Biću u zamci te tame, ne znajući hoće li zmije zanemariti vodu (koja verovatno uopšte nije bila škodljiva za njih) i skliznuti bliže ka meni, privučene telesnom toplotom. Trebalo bi da mi bude dovoljno to oskudno osvetljenje koje je dopiralo kroz rupu u krovu. Nadajući se da će se moje oči pri-lagoditi senkama, ugasio sam baterijsku lampu, štedeći baterije. Uprkos tome što sam stajao u hladnoj vodi, znoj mi je curio niz lice. Drhtao sam od straha. Nemoj se pomerati! upozorio sam sebe. Ne privlači pažnju! Stezao sam mišiće, naprežući se da kon-trolišem njihovo refleksno drhtanje. Prvo sam se zapitao da li je to moja mašta. Naime, nekoliko trenutaka nakon što sam ugasio baterijsku lampu i naterao sebe da se ne pomeram, buka čegrtanja se smanjila. A zatim je p.olako, jarost zmija opala. I onda sam, polako se privikavši na polumrak, mogao videti kako su zmije najzad počele da se odvijaju i da nji-hov ukočeni pogled napokon više nije bio fiksiran na mene. Njihove kretnje su postale manje preteće. A nekoliko zmija je 148 DAVNO NESTAO odgmizalo kanalom ka površini. Ali zmije više vole toplotu. Zašto su se one skupile u hladnoj komori radije nego da ostanu napolju i uživaju na suncu? Šta je njih privuklo ovde dole? Od tog pitanja sam se sav naježio, pose-bno kada se nekoliko zmija koje su se uspele gore, vratilo. Moj Bože, pomozi mi, pa šta im se nije svidalo tamo? Čegrtanje se skoro potpuno zaustavilo, samo je nekoliko zmija nastavilo da se uvija. A zatim, izuzevši snažno udaranje mog srca, komora je postala tiha. Iznad mene, mogao sam čuti zvuke koji su se pronosili preko te rupe u koju sam upao. Pove-tarac se pretvorio u vetar, koji je zviždao kroz grmlje. Čuo sam tu-tnjavu i ponadao se da je to buka nekog automobila koji se približava, ali sam onda iznenada słwatio da je to bila grmljavina. Svetlost koja je dolazila kroz rupu je postala slabija. Yidelo se sevanje munja. Vetar je źviždao jače. Ali ništa od toga nije bio razlog što je strah jače stezao moje grudi. Ne, ono što me je užasavalo bio je kap, kap, kap zvuk koji je dopirao sa poda, zvuk kiše koja je padala kroz rupu. Glava 8. Kiša se brzo spustila. Zmije koje su se nalazile ispod rupe su se trzale kada bi ih pogodile kapi kiše. Neke su skliznule ka svo-jim kompanjonima na daljoj strani zatvorenog prostora. Sakupile su se na nekom predmetu, malo višem od nivoa poda, na dugom, ravnom predmetu kog zbog senki nisam mogao da prepoznam, jer su se njegove meke konture rastopile usled

dugogodišnjih povre-menih poplava. Ali ostale zmije su vijugale u mom pravcu i činilo se kao da se pod talasa dok su se približavale odurnoj vodi. Neke su skliznule preko nje. Pramenovi pare koji su se podiza-li sa vode su iritirali moje nozdrve. Naciljao sam pištoljem, drhteći, zaustavljajući se da ne pucam kad sam primetio da su zmije koje su se nalazile na vodi promenile pravac i krenule nazad ka suvom Podu. A druge su za trenutak zastale na vodi, a onda napravile oštar 149 Dejvid MOREL DAVNO NESTAO zaokret i otišle. Bio sam u pravu. Nešto u vodi ih je odbijalo. Ali kiša je brzo padala kroz rupu, kvaseći pod, šireći krug vlage. Napravila se mala bara, koja je tekla ka mom uglu. Uskoro će cela oblast biti pokrivena vodom. A kada ne bude bilo suvog prostora, zrnije neće imati razloga da izbegavaju ugao u kome sam se nalazio. Osećajući kako se gušim, uključio śam baterijsku lampu i tra-gao za nečim što bih mogao da upotrebim da udarim zmije, ako bi krenule ka meni. Parčad drveta i betona koji su se odvalili od suprotnog zida, nalazili su se predaleko da bih ih mogao dohvati-ti, a da se ne približim zmijama jer bi me mogle napasti. Dok se voda širila preko poda, zmije su se sabile u toj užoj oblasti preko puta mene. Neće dugo potrajati pre nego što se razmile u svim pravcima, tražeći neko suvo mesto. Razmišljao sam da pokušam da izvučem dasku iz zida. Mogao bih je upotrebiti kao palicu. Morao sam to da pokušam. Video se odblesak munja iznad rupe na krovu. Voda je tekla bliže zmijama suprotno od mene, terajući ih da se gomilaju jedna na drugu. Neke su se razišle. Uskoro će ih biti svuda. Gurnuo sam pištolj za pojas i uperio baterijsku lampu desno od sebe, tražeći dovoljno veliku pukotinu u zidu iz koje ću moći da istrgnem dasku. Ono što su za moj ograničeni vidik bile senke, bile su, u stvari, grede podupirači koje su ispale iz krovne konstrukcije, i nalazile se naslonjene na zid. Možda bih pomoću tih greda mogao da napravim rampu. A možda bih mogao da se popnem, izvučem i spustim druge grede, razgrnem zemlju i dospem na površinu. Nisam sebi dozvoljavao da još brinem i o tome da bi ceo krov mogao srušiti i zgnječiti me. Bez obzira na koji način, ali morao sam da se udaljim od zmija. Kroz rupu u krovu napadalo je toliko kiše da je pod sada već bio potpuno mokar. Suprotno od mene, još zmija se razišlo, pra-veći talase preko vode. Pomerio sam se udesno i pritisnuo nogom jednu od greda naslonjenih na zid,

kako bih proverio njegovu čvrstinu. Zaprepašćeno sam otkrio da je drvo bilo toliko istrulilo da se raspalo pod mojom težinom. Iznenaden, izgubio sam ravnotežu. Boreći se da ne padnem u vodu, zateturao sam se una-pred i tresnuo o zid iza greda. 150 Osetio sam trzaj u ramenu od tog sudara. Skoro sam ispustio. baterijsku lampu. Što je bilo još gore, buka je uznemirila zmije, zbog čega je njih nekoliko ponovo počelo da pomahnitalo zveči. Bio sam siguran da mogu da otkačim, počnem da pucam i onda budem ubijen od nekoliko ujeda. Bio sam toliko užasnut, da nisam odmah registrovao da je zid o koji. sam tresnuo šuplje odzvanjao. Još neke zmije su krenule preko vode ka meni. Usmerio sam drugi mlaz svetla u stranu i otkrio da tu postoje vrata. Najbliža zmija je bila udaljena tri stope kada sam zgrabio trulu kvaku. Pritisnuo sam kvaku, ali, rda je ukočila mehanizam. Još jače sam je pritisnuo, osetio da se kreće, i naslonio se na vrata svom svojom snagom. Yrata su zaškripala. Bio je potreban još jedan očajnički pokušaj, da bi se vrata iznenada sa bukom otvorila ka unutra, po-vlačeći me sa sobom. Prućio sam se po vlažnom betonu, udarivši bradom, ali ignorišući bol, koncentrisan na to' da zaštitim bateri-jsku lampu. Ošamućen, jurnuo sam ka vratima. Zmija se sklu-pčala, pripremajući se da napadne. Nogom sam šutnuo vrata, ali njihove stare šarke nisu reagovale dovoljno brzo. Zmija je odsko-čila. Medutim, vrata su se sa treskom zatvorila, zgnječivši je, tako da se prednji deo zmije izvijao u ovom i onom pravcu. Tu nije dopirala svetlost kroz rupu na krovu. Svetlo moje baterijske lampe, koja se tresla u mojoj ruci, mi je pokazivalo da je zmija bila uhvaćena. Njeni pokreti u agoniji su je otcepili od vrata. A iz tih zupčastih ostataka liptala je krv kad je telo zmije palo u vodu i počelo da mlatara ka meni. Zateturao sam se unazad. Udario sam glavom o nešto, a kad se zmija zakucala blizu mojih patika, pomahnitalo sam zastao, prignječivši drugom nogom glavu zmije, i osećajući kako kosti u njoj pucketaju ispod mojih stopala. Otcepljeno telo zmije se izvrtalo ispod moje obuće, dok su se njeni povremeni pokreti usporayali i postajali manje divlji. A kada je telo zmije konačno bilo mirno, sklonio sam nogu i usme-rio baterijsku lampu ka njenoj spljoštenoj, krvavdj glavi. Podse-ćajući sebe da ubod zmijskog očnjaka može biti otrovan, čak i nakon što zmija ugine, šutnuo sam torzo zmije ka vratima. I kada je ono pljusnulo o pod, podigao sam svetlo, kako bih 151

Dcjyjd MOREL proverio i bio siguran da su vrata zatvorena i da kroz njih ne može proći nijedna druga zmija. Osvrnuo sam se kako bih otkrio gde sam, i da li je i ovo mesto takode, bilo nastanjeno zmijama. Ništa nije gmizalo. Nije se čulo nikakvo čegrtanje koje bi me unervozi-lo. Ali, iako sam uspeo da pobegnem iz tog prvog zatvorenog prostora, i dalje sam -bio u zamci. Nalazio sam se u tunelu koji je bio otprilike pet stopa širok i dvadeset stopa dug, sa tavanicom koju sam mogao dotaknuti ako bih podigao ruku. Prostor suprotno od yrata bio je natrpan pred-metima o koje sam tresnuo: potamnela debla i drugi ostaci od vatre. Ali za razliku od prve komore, betonski zidovi i pod nisu bili obloženi drvetom. Tavanica je, medutim, imala istu siro-mašnu konstrukciju od drvenih greda koje su, kako sam pret-postavljao bile natkrivene pločama od iverice, plastičnim zasti-račima, i zemljom preko svega toga. Drvene grede još uvek nisu pale, ali je voda tekla izmedu njih, tako da je bilo sigurno da će grede na kraju toliko istruliti da će se sruštiti. Kada sam primetio dva zardala metalna kanala koja su vodila duž tavanice u komoru, kiša je već tekla sa tavanice u većoj količi-ni. Potočići su tekli kroz olupine koje su se nalazile na kraju tune-la. Nivo vode na podu je porastao do mojih članaka. A naprslina na dnu vrata je bila suviše uzana da bi vodi omogućila oticanje. Nalazio sam se u zamci u nečemu što je bilo veličine cisterne. Koliko kiše može da izlije snažna junska oluja? Jedan inč? Dva? To nije delovalo kao pretnja, osim ako bi se uzela u obzir širina zemlje iznad tunela i broj kvadratnih stopa izgorele kuće, gde se skupljala voda i kanalisala u taj prostor od pet puta osam puta dvadeset stopa, u kome sam se ja nalazio. Nivo vode verovat-no neće porasti sasvim do tavanice, ali je vrlo verovatno da će nivo vode porasti dovoljno visoko da ću morati da plivam nogama kako bih državao glavu iznad površine vode. Ali koliko dugo ću to moći da radim, pre nego što se smrznem od hladnoće vode i pre nego što dode do hipotermije? Kad jednom počnem da se tresem, biću mrtav u roku od tri sata. U stvari, ja sam već počeo da se tresem. Baterijska lampa je osvetljavala pramenove mog daha dok sam pljuskao kroz vodu 152 DAVNO NESTAO idući ka ruševinama koje su blokirale tunel. Gurnuo sam bateri-jsku lampu medu izgorele drvene grede, ali nisam imao dobar pregled zbog njenog iskošenog bleska, dok sam grabio izgorela debla i naprezao se da ih trzajima oslobodim. Od napora sam ubrzano disao. Duboko udišući, zakašljao sam se od mirisa dima koji se podizao sa ylažnih greda.

Gurnuo sam jače i oslobodio deblo. Sa malim osećajem tri-jumfa, taman sam se spremao da ga bacim iza sebe, kad su se ruševine pomerile zbog čega se baterijska lampa prevrnula. Hteo sam da je uhvatim, ali su je moji prsti samo dotakli. Kao da je odskočila od raog dodira, i onda sam jurnuo, namestivši ruke tako da je mogu zgrabiti, i uspeo sam da je uhvatim sekund pre nego što bi upala u vodu. Gurnuo sam baterijsku lampu u košulju, čuvajući je poput blaga. Skoro je sigurno da bi prestala da radi da se natopila vodom. A od panike, što sam skoro mogao da izgubim baterijsku lampu, drhtao sam još jače. Nivo hladne vode je rastao, dopirući do mojih golenica, Pokušao sam da držim baterijsku lampu jednom rukom, a da drugu upotrebim da izvučem grede koje su mi blokirale put, ali ih nisam mogao povući dovoljno snažno. I protiv svoje volje, pono-vo sam pokušao, gurnuvši baterijsku lampu medu ruševine, ali u trenutku kad sam izvukao sledeću gredu, lampa je skoro pala. Pištolj mi se zarivao u kožu ispod pojasa. Dobio sam ideju da gurnem baterjsku lapmu sa druge strane pojasa, ali nije bilo dovoljno prostora. ,,Misli!" rekao sam sebi. Mora da postoji način! Skinuo sam svoj ranac, otvorio džep koji se nalazio sa strane, i gurnuo u njega baterijsku lampu. Kada sam učvrstio ranac na ledima, svetlo je blesnulo ka tavanici, ali kada sam se nagnuo na-Pred da zgrabim ruševine, svetlo je radilo upravo ono što sam hteo, iskosivši se u tom pravcu. Moji pomahnitali pokreti su odjekivali tako glasno, da mi je u ušima. Teško dišući, izvukao sam više greda, bacajući ih a sebe. Voda je tekla kroz razvaline i porasla je do nivoa mojih 'łena. I bez obzira na to koliko da mi je bilo toplo od napreza-*> nisam mogao da prestanem da drhtim. Oslobodio sam još je-u dasku i piljio u garom isprljani stepenik, koji je vodio naviše. Dejvid MOREL Još odlučnije, vukao sam dok nisam oslobodio još dve grede, pronašao sledeći stepenik i osetio rastući talas nade. Kad bih mogao da razgrnem dovoljno stepenika da se uspnem iznad nivoa vode. opasnost od hipotermije bi se smanjila. Imao sam hranu u rancu. Moći ću da jedem i da se odmorim, štedeći baterije u baterijskoj lampi, i koristeći je samo onda kad raščišćavam stepenište. Očajnički, zgrabio sam drvenu gredu i vukao da je oslobodim, taman se spremajući da je gurnem iza sebe, kad sam čuo prasak i video da sam oslobodio veliki prazan prostor izmedu ruševina koje su oštro praskale obrušavajući se. Pokušao sam da se povu-čem unazad, ali se masa izmešanih izgorelih drvenih greda i dasa-ka, sručila na mene. Silina tog udarca mi je oduzela dah, bacivši me ka vodi. Nisam smeo da dozvolim da se baterijska

lampa natopi. Zagluhnut tutnjavom, borio sam se da ustanem, da mi se ranac ne bi napunio vodom. Gurao sam drvene grede koje su pale preko mene. Bacao sam daske na stranu. Zgrabio sam nešto i osetio da se ne radi o drvetu. To je bilo nešto okruglo i meko. Yrisnuo sam kad sam shvatio da držim zmiju, njeno presečeno telo je visilo u mojoj ruci, dok se otrovni zub u njenoj zgnječenoj glavi nalazio blizu moje ruke. Kad sam je daleko bacio, tresnulo me je deblo koje se klatilo. Pao sam. Upao sam u tu prljayu vodu. Ona je jurnula je u moje uši, prepunila mi nozdrve i napunila usta. Zadihano, poput strele sam izronio na površinu, kašljući, pijući vodu sa ukusom čadi, boreći se za dah. Obrisao sam oči shvativši besno da to što ništa ne vidim, nema nikave veze sa vodom u njima. Baterijska lampa se potrošila. Glava 9. U toj apsolutnoj tami, moja druga čula su se naprezala da ispune prazninu: eho talasa koji su pljuskali i debala koja su tupo udarala o zidove; osećaj vlažne odeće koja se prilepila za mene; ukus čadi i prljavštine; smrad vode od kog mi je bilo muka. Pa 154 DAVNO NESTAO ipak, moj krajnji osećaj bio je užas. Bojeći se da se pokrenem kako ne bih slučajno dotakao ostatke glave mrtve zmije koji su piutałi oko mene, ukočeno sam stajao, pokušavajući da u tami održim ravnotežu, dok sam osluškivao kako se pljuskanje talasa polako smirivalo.Ubrzo, mogao sam jedino čuti kako voda teče sa krova i kroz ruševine na stepenište. Mokri ranac mi je otežao na ledima. Slep, skinuo sam ga, pri-kačio njegove krajeve preko ramena i pažljivo izvadio baterijsku lampu. Protresao sam je. Pritisnuo sam dugme za uključivanje i isključivanje lampe. Ništa se nije dogadalo. Odšrafio sam nagla-vak lampe, sklonio baterije, istresao vodu iz cilindra i duvao u polove baterije pokušavajući da ih osušim. Nakon što sam pono-vo ubacio baterije na njihovo mesto, pritisnuo sam dugme. I dalje sam bio u potpunoj tami. Ne, nisam bio u pravu. Moje oči, na-prežući se da se priviknu na tamu, postale su dovoljno osetljive da primete i najmanji odsjaj sa mog levog zgloba — svetlosni premaz koji je na mom ručnom satu, označavao sate. Krug isprskan mrl-jama vode je delovao kao da pluta u tami, nezavisno od mog tela. Prosuo sam vodu koja se nakupila u rancu, stavio u njega ba-terijsku lampu (i svoj pištolj koji se ulegao dublje u kožu ispod mog pojasa). A onda sam ponovo proverio da li su rajsferšlusi na rancu bili zakopčani do kraja i vratio ranac na leda. U meduvre-menu, hladna voda je porasla do nivoa iznad mojih kolena.

Pokreni se! Odlepivši se od tog mesta, kroz mrak sam išao napred. Udaljio sam se od hladne, blatnjave, ulegle površine, mutno prepoznajući da je to betonski zid. Kad sam izgubio rav-notežu i pao mora da sam napravio zaokret. I tako sam sada mo-rao da izaberem: da li da idem desno ili levo. Jedan pravac je vodio ka vratima, a drugi ka zatrpanom stepeništu. Krenuo sam ka levoj strani, udarajući rukama kroz tamu. Nešto me je ubolo u ruku. O, Isuse, dotakao sam očnjak zmije. Povlačeći ruku nazad, opipavajući mesto uboda, osetio sam da mi ifi neki predmet bio zariven u dlan. Ne. Cepčica. To je samo iver. Ogrebao sam se o neku dasku. Pronašao sam stepenište. Dok se, u tami, svetlosni brojčanik etinjski pomerao, vukao sam daske. Trzao sam drvene grede. 155 Dejvid MOREL Izvlačio sam ih i pomerao, bacajući delove ruševine iza sebe. Ruke su me bolele, isečene i izubijane, ali nisam mario. Morao sam da raskrčim više prostora pre nego što se nivo vode drastično podigne. Osećao sam boł u ramenima i sevanje u ledima. Usta su mi postala suva. Bilo mi je teško da duboko udahnem, tako da sam konačno morao da napravim pauzu i uzmem čuturicu iz ran-ca i popijem malo vode, učinivši da mi usta i grlo budu manje naduveni, i u stanju da prime više vazduha. Ali taj kraći odmor mi nije dodao i energije. Osetio sam vrtoglavicu i shvatio da se ugljen-dioksid akumulirao u tunelu, postajući zgusnutiji kako se nivo vode podizao. Nije bilo potrebe da se brinem zbog hipotermije. Mogu umreti i od gušenja. Sa još većom pomahnitalošću, naslepo sam grabio delove ruševina i bacao ih iza sebe. Oslobadao sam jedan stepenik za drugim, uspinjući se, ali se i nivo vode podizao, dopirući mi do bokova. Osetio sam se nestabilno. Yrtelo mi se u glavi. lako nisam mogao da vidim u tami, tačkice su mi talasale ispred očiju. Vazduh se zgušnjavao. A moji pokreti su se usporavali. Delovi ruševina su plutali nasuprot meni. Kada je deblo puklo u mojim rukama, trgnuo sam se unazad i skoro pao u vodu. A onda sam počeo da guram jedan deo naslaga, oslobadajući ne samo njega, već i jezero koje se skupilo u ruševinama iznad mene. Snagom slomljene ustave, voda se sjurila na mene, i to tako jako da me je zbrisala sa stepenica, te sam tresnuo u debla koja su plutala. Bio sam ošamućen i jedva u stanju da držim glavu iznad površine. Lupio sam po vodi jednom rukom, a zatim i drugom, pokušava-jući da plivam, ali sam i dalje ostao na istom mestu. Osećao sam se toliko slabim, dok sam se borio da ne potonem, da nisam odmah primetio da je vazduh imao trun slatkoće u sebi. Piljio sam u

stepenište, bojeći se da me moj um možda ne zavara-va, jer se tama pretvorila u polumrak. Mogao sam videti nejasne konture olupina. Sivilo se spuštalo. Ohrabren time što je ulazilo malo svežeg vazduha, smogao sam snage da otplivam do stepe-ništa. Nesigurno sam se uspeo stepenicama i gurao debla, ali to sivilo kao da me je zvalo, podstičući me da idem naviše. Kada sam se konačno izvukao kroz blato od čadi, i prošao 156 DAYNO NESTAO pored bezobličnog kostura srušene kuće, nebo je već bilo pokri-veno gustim oblacima. Yazduh je postao još sivłji, čineći.da mis-lim da je sunce koje su skrivali oblaci, zalazilo, i da mi je, u deli-rijumu, bio potreban ceo dan da se iskopam iz tog stepeništa. Hladna kiša je uporno padala. Kapala je i po meni, ali čad, koja me je pokrivala bila je poput maziva i nije se dala sprati kišom. Probijao sam se kroz olupine. Naprezao sam se i vukao sebe naviše. Nekoliko puta su daske pukle u mojim rukama, preteći da me bace nazad u jamu. Moji krvlju umazani prsti' ułwatili su se za vrh zida temelja. Izvukao sam se preko njega, lupivši o kašasto tlo. Bilo je potrebno da prode nekoliko minuta pre nego što sam mogao da stanem na noge. Dok sam s naporom koračao kroz blato, pitao sam se imam li dovoljno snage da sti-gnem 'do svojih kola. Glava 10. Para se podizala oko mene, ali i dalje mi se činilo da voda za kupanje nije dovoljno vrela. Osećao sam da mi je hladnoća pro-drla u kosti. U dušu. Čemu je služila ta komora? stalno sam sebi ponavljao to pitanje. Zašto Orval, koji je imao graditeljske veštine, nije na-pravio krov od betona? Čemu su služile dve cevi kanala koje su vodile duž krova tunela u komoru? Da je komara predstavljala magacinski prostor, onda ne bi bilo potrebno da se oblažu zidovi, pokriva pod ili stavlja izolacija. Nisam mogao da pronadem smi-sao u tome. Osim ako... "Držali su me kao zarobljenika u podzemnojprostoriji", rekao je čovek koji je tvrdio da je mpj brat. Ne Piti, neka mi je Bog na po-moći, nego Lester Dant. Zašto bi Orval i Junis Dant držali svoje jedino dete u podzemnoj prostoriji? Od te užasne misli osetio sam kovitlac u svom umu. Zagonetka slabe krovne konstrukcije je sada bila razjašnjena. Radeći nakon što bi palo veče, i koristeći samo svetla koja su 157 Dcjvid MOREL dopirala iz kuće, Orval je mogao da iskopa prostor za tunel i pod-zemnu komoru, a da ne bude primećen i da ne izazove radozna-lost kod nekog ko bi

prolazio putem. Radeći noću, mogao je da napravi manje mase betona i da ih kolicima transportuje kao ma-terijal za pod i zidove tunela i komore. Ali tavanica je predstavljala problem. Da bi je pravilno izgra-dio, bilo bi potrebno da napravi betonske ploče. A onda, jednom, kada bi betonske ploče bile gotove opet bi mu bio potreban mali kran da bi ih podigao i stavio na pravo mesto: to je precizan rad koji bi zahtevao više od standardnog osvetljenja iz kuće. Stranci su mo-gli da zapaze i zainteresuju se za razloge za tako jako osvetljenje iza njegove kuće nakon što je palo veče. Bolje je biti oprezan i .upotrebiti drvene grede za krov, koje su mogle da budu jednostavno i brzo postavljene. Ili se možda radilo o nekom krajnjem roku. Možda je Orval bio prinuden da napravi kompromis u pogledu krovne konstrukcije zato što ga je vremenski raspored požurivao. Pošto mi je bilo muka od tih misli, dodao sam još tople vode u kadu, ali i dalje nisam mogao da oteram osećaj hladnoće iz svoje duše. Ono što je činilo da mi bude još hladnije bilo je moje nespokojno ubedenje da u vezi sa tim mestom nisam saznao sve što sam mogao. Bio sam siguran da je tamo bilo nešto još mra-čnije. Bože, pomozi mi, jer, iako to nisam želeo, znao sam da mo-ram da se tamo vratim. Glava 11. Hodao sam stazom ka ruševini. Bilo je nešto posle deset sati, sledećeg dana.Jmao sam naporhu noć i zaspao sam tek pred zoru. Kako sam se približavao, moja nervoza je rasla. Izvadio sam pištolj iz neobičnog pakovanja u koje sam ga stavio. To što sam čvrsto držao oružje pomoglo mi je da se moje izgrebane ruke ne tresu. Od same pomisli na zmije osetio sam gorčinu u ustima. Zastao sam na istom mestu gde i prethodnog dana. Sa staze, nisam mogao da zapazim mesto gde sam upao u komoru. Izgle-158 DAVNO NESTAO dalo je kao da se zemlja sama zatvorila. Ali naslućivao sam odpri-like gde su se tunel i komora nalazili tako da sam odabrao sam pravac kako bi ih izbegao. Neko vreme sam proučavao visoku travu, motreći hoću li pri-metiti i najmanje pomeranje. Konačno sam, držeći pištolj u pripra-vnosti, činio jednan oprezan korak za drugim. Korov me je grebao po pantalonama. Činilo se da je sada teže izbeći otrovne bršljane. Napravio sam široki luk zaobišavši zadnji deo kuće i prilazeći ;rupi stabala iza nje. Prethodne noći sam razmišljao o projektan-skim problemima koje je Orval morao da reši. Morao je da izvrši izolaziju te zatvorene komore. Da napravi kanale za grejanje koji će ići do nje. Ali šta je sa ventilacijom?

Jednim od kanala mora da je dolazio topao vazduh iz peći u kući. A drugi kanal, mora da je vraćao vazduh u njega. To je bio zatvoreni sistem. I to bi bilo odgovarajuće rešenje ako bl komora predstavljala samo magacinski prostor. Ali ako sam bio u pravu, i ako je komo-ra, u stvari, predstavljala ćeliju, sistem je morao da se modifikuje tako da se ugljendioksid i ostali otrovni gasovi ne bi akumulirali u njoj i ubili zatvorenika. Da bi se sprečilo da se tako nešto dogo-di, bilo je potrebno da postoji još jedan kanal koji bi vodio do komore, i to osnažen nekom vrstom fena koji bi u nju unosio svež vazduh. Bilo bi logično da se takav kanal nalazio upravo iza tavan-ice, ali, ako se i nalazio tamo, zbog zmija ga nisam ni primetio. Izlazni otvor kanala mogao je da se završava iznad nivoa zemlje. U suprotnom, bio bi zatrpan prljavštinom. Ali kako ga je Orval kamuflirao? Oblast iza kuće je bila ravna. Posle požara, Ijudi iz grada su se sigurno razmileli oko zgarišta, tražeći preživele. Niko od njih se nije sapleo o neki otvor. Jer da jesu, interesovalo bi ih koja je bila svrha tog otvora, a onda bi na kraju otkrili podzemnu komoru. Gde je, zaboga, mogao Orval da sakri-je ulazni otvor, i to na takav način da ga tada niko nije otkrio? Drveće mi se činilo kao neki očigledan odgovor. Mora da se nazio izmedu palih debala ili unutar klada. Sa otkočenim pišto-Ijem u ruci, nastavio sam da hodam kroz korov i visoku travu. Osećao sam toplinu sunca na glavi, ali to nije bio razlog što sam se preznojavao. Svaki put kada bi povetarac pomerio vlati trave, 159 Dejyid MOREL stegao bih prst na obaraču. Stigao sam do stabala, oko kojih je trava bila niža, kao da mi je ukazivala dobrodošlicu, dok sam prelazio taj predeo. Svaki put kad bih nogom odgurnuo neko deblo, osetio bih kako su mi se mišići stegli zbog očekivanja da ću pronaći neku sklupčanu zmiju. Podigao sam motku (prvo proverivši da li je stvarno bila drvena motka!), a onda njome probadao lišće, koje se nataložiło u šuplji-nama debala. Medutim, nisam otkrio ništa neobično. Ali izlazni otvor se sigurno nalazio u toj oblasti. Okrenuo sam se, polako zatvorivši krug, premeravajući drveće. Zaboga, gde je Orval mogao sakriti taj izlazni otvor? Yentilacioni kanali postaju sve neefikasniji, što više vreme prolazi. Izlazni otvor se sigurno nalazio negde medu ugljenisanim deblima i kladama. Jer je, sem njih, sve ostalo bilo ravno. Ali ne, shvatio sam dok me je prolazila jeza. Ne sve, Groblje. Sa moje leve strane, nalazeći se otprilike pedeset stopa od komore, to mesto je delvalo tako tamno da mi se uopšte tamo nije prilazilo. To je bilo savršeno mesto da...

Udaljio sam se korak od drveća, ušao u visoku travu, i od prve zvečarke mi je zastao dah. Zateturao sam se unazad, ugledao zmiju ispod grma i pucao joj u glavu. Refleks i preciznost sa kojom sam pucao me je iznenadila. Ali sati i sati vežbanja su bez ikakve sumnje, objašnjavali moju rekaciju. Tokom više od godine dana, mržnja i Ijutnja su se nagomilavale u meni. I više od svega hteo sam da u nešto pucam. Ubrzo nakon što sam ubio prvu zmiju, čulo se čegrtanje druge zmije. I nju sam pogodio u glavu. Treća se umotavala u kotur. Četvrta. Peta. Pogodio sam svaku pojedinu od njih, gnevan jer je izgledalo kao da zmije pokušavaju da me zaustave. Zvuci hitaca su mi odzvanjali u ušima. Oko mene je lebdeo oštar smrad baruta. Neumorno, išao sam kroz travu. Šesta zmija je izgmizala. Sedma. Osma. Delovi pogodenih zmija su leteli kroz vazduh. Krv je, prskajući, padala po travi. A ipak, bilo je još zmija koje su čegrtale, i činilo se da ih nije ubijao moj pištolj, nego moje razjarene misli, jer skoro istog trenutka kada bih fiksirao pogled na neku od njih, glave bi im, tako direktno i skoro istog trenutka eksplodirale. 160 DAVNO NESTAO I poslednja prazna čauraje odskočila nazemlju. Klizište pišto-Ija ostalo je pozadi. Kao što sam to učinio na obuci stotinu puta, pritisnuo sam dugme koje je izbacilo prazan šaržer. Izvukao sam puni šaržer iz njegovog neobičnog pakovanja, sa treskom ga gur-nuo u pištolj, pritisnuo ručicu koja je oslobadala klizište pištolja, i ciljao u ovom ili onom pravcu, želeći da primetim nove mete. Ali, više nijedna nije ispuzala. Ili sam uplašio ostale zmije pa su otpuzale, ili su se krile, čekajući. Neka samo pokušaju, mislio sam dok sam podizao prazan šaržer i nastavio da gazim kroz travu, još upornije. Stigavši do niskog kamenog zida oko groblja, uzverao sam se preko njega. S druge strane su se nalazile kupine i otrovni bršljani. Mesto je bilo suviše odvratno čak i za zmije. Gomila kamenja ispred svakog groba činila je da mi se nervi zateghu, dok sam pravio korak napred. Bacajući pogled iza sebe, učinilo mi se da sam primetio malu brazdu u zemlji, gde je izgledalo kao da se zemlja nataložila. Ta brazda bila je tako mala, da je nikada ne bih ni primetio, da nisam tragao za njom. Kao ošamućen premetio sam da ta brazda ide do mesta gde sam upao u komoru. I da vodi ispod zida groblja. Još je teže bilo primetiti da j'e vodila do groba koji je bio najbliži podzemnoj komori. Taj grob nije bio dugačak. Grob deteta. Besan, kleknuo sam. Odgurnuo sam gomilu kamenja koja se nalazila na vrhu groba. Za trenutak se nisam mogao

pomeriti. Kamenje je pokrivalo verti-kalni kanal širok osam inča. On je imao žljeb kroz koji je'kiša mogla da ističe i da ne ulazi u ventilacioni sistem. Bio sam u pravu: ta komora jeste bila ćelija. Setio sam se dugog, ravnog predmeta na kome su se zmije nagomilale kako bi izbegle vodu koja se uzdizala. Tokom godina, taj predmet je tako propadao da, u toj polutami, nisam mogao da ga prepoznam. Ali sada sam shvatio šta je to bilo. Ostaci madraca. To je bio jedini predmet u sobi. Tamo nije bilo čak ni toaleta. Da li je Lester bio prinuden da se olakšava u neki sud, udišući taj smrad ddTc njegovi tamničari to ne bi odneli? I oni su se tako ponašali prema sopstvenom sinuł Užas se povećao od te pomisli dok sam gledao u dečiji grob koji su oni oskrnavili kako bi mogli da kriju svog sina. 161 Dejyid MOREL DAVNO NESTAO ' Glava 12. Prečasni Benedikt je bio na istom mestu gde sam ga, prethodnog dana upoznao, klečeći, doterujući ruže u crkvenoj bašti. Njegova bela kosa blistala je na suncu. ,,Gospodine Dening", ustao je sa naporom, protresao mi ru-ku, i namrštio se zapazivši na njoj ogrebotine. ,,Povredili ste se." ,,Pao sam." Pokazao je ka mojoj vilici jer ni strnjika moje brade nije mo-gla da sakrije modricu. ,,0čigledno je to bio težak pad." - ,,Moglo je biti mnogo gore." ,,Na imanju Dantovih?" Klimnuo sam glavom. ,,Da li ste otkrili išta što vam može pomoći da pronadete svoju porodicu?" ,,Još uvek pokušavam da otkrijem neki smisao u svemu tome." Rekao sam mu šta sam otkrio. Namrštenost na njegovom čelu se produbila. ,,Orval i Junis su svog sina jedinca držali kao zarobljenika? Zašto?" ,,Možda su mislili da je u njemu bio davo. Imam osećaj da se tamo dogadalo mnogo toga što mi nikada nećemo razumeti, pre-časni." Spustio sam glavu. ,,Kako je Lester pobegao iz te podze-mne sobe? Kada je počela vatra da li su Orval i Junis rizikovali svoje živote i spustili se do te sobe kako bi ga oslobodili? Da li su njegovi roditelji nekako upali u zamku? Bez obzira na .to kako su se oni ponašali prema njemu, da li je Lester stvarno pokušao, ali nije uspeo da ih spase, kao što je i tvrdio?" ,,To se uklapa u ono što znamo."

,,Ali to ne objašnjava zašto nije svima rekao šta je pretrpeo. Kada nam se.dogodi nešto neverovatno, zar ne želimo da to ispri-čamo drugima? Zar ne tražimo saosećanje?" ,,Osim ako je uspomena toliko tamna da ne možemo da je po-dnesemo." Prečasni Benedikt je nastavio da se mršti. ,,Na šta ciljate?" ,,Pretpostavimo da je Lester svojevoljno nekako izašao iz te sobe. Ili pretpostavimo da su ga roditelji oslobadali odatle, s vre-mena na vreme, kao nagradu za dobro ponašanje. Šta ako je Le-ster podmetnuo vatru?" ,,Podmetnuo... Gospode, imaj milosti." ,,Na jedan ili drugi način, bilo da su oni pokušali da ga spasu ili da je svojevoljno izašao, da li je on postavio zamku svojim rodi-teljima? Da li je on stajao van kuće koja je gorela i sa zado-voljstvom slušao njihovo vrištanje? Da li je to nešto što bi on hteo da bilo kome opiše? Ali to nije sve što me uznemirava." ,,Dobri Bože, nije valjda da ima još nešto." ,,Ja sam iz Kolorada", rekao sam. Zbog te neobično ubačene rečenice prečasni Benedikt je zbu-njeno zatresao svojom naboranom glavom. ,,S vremena na vreme tamo se može čuti priča o nekome ko je otišao u planine i naišao na zvečarku", rekao sam. ,,Ali, ne često. Možda zato što zmije imaju dosta mesta u pla-ninama u kojima se mogu sakriti, a one po prirodi i nisu agre-sivne — više im se svida da se drže daleko od Ijudi. Ali Indijana je nešto drugo. Tamo ima mnogo stanovništva. Obradivo zemljište se smanjuje. Da li ste ikada videli zvečarku negde u okolini?" ,,Ne." ,,Da li ste ikada čuli daje neko naleteo na zvečarku?" pitao sam. ,,Ne, koliko se ja mogu setiti", rekao je prečasni. ,,Možda pone-ki farmer. Izuzetno retko." ,,Zato što ihje oterala Ijudska populacija koja se umnožavala." ,,Verovatno." ,,Otkud onda desetine i desetine zmija na imanju Dantovih? U južnim državama u Misisipiju ili Luizijani, na primer, tako puno zmija na jednom mestu možda ne bi delovalo neobično, ali ne i ovde. Otkud one na Orvalovoj farmi? Kako su dospele tamo?" ,,Ne mogu da se setim nekog razloga." ,,E, vidite, ja mogu. Mislite li da su Dantovi možda tamo prak-tikovali rukovanje zmijama?"

Prečasni je prebledeo. ,,Kao neke religiozne obrede? Držeći po jednu u svakoj ruci? Dozvoljavajući da im se one obavijaju oko vrata kako bi dokazali svoju veru u Boga?" 1R3 Dejyjd MOREL ,,Upravo tako. Ako ih zmije ne bi ujele, to bi značilo da je Bog intervenisao. To bi značilo da Bog ima više naklonosti prema njima, nego prema Ijudima iz grada. Ako imate ,,bunker" menta-litet, ako im'ate očajnički stav ,,mi protiv njih" možda biste želeli da imate neporeciv dokaz da ste u pravu." ,,To su najcrnje moguće pretpostavke." ,,Ja pretpostavljam da ih je to i uništilo." ,,Ne razumem." ,,Rekli ste da su postojale tri porodice Dantovih u vreme kada se Lester rodio. A u vreme kada je došlo do požara, samo jedna prodica — Orval, Janis i Lcster — je preostala. Vi ste se pitali da li su se ostale porodice možda odselile ili su se smrtno razbolele. Ali, ja se pitam, da li su možda zmije posłale Dantovima druga-čiju poruku od one koju su očekivali." ,,Mislite da su ih zmije poubijale?", promrmljao je prečasni. ,,Dantovi nikada nisu tražili lekarsku pomoć." ,,Dragi Isuse." ,,Manipulisanje zmijama bi objasnilo otkud toliko njih na tom mestu. Dantovi su ih doneli", rekao sam. ,,0no za šta nemam objašnjenje je zašto su zmije ostale. Zašto se nisu razišle?" ,,Možda su ostale tamo gde pripadaju." Nisamo odmah razumeo. A onda sam klimnuo glavom. ,,Mo-žda. To mesto je odvratno i pokvareno, prečasni. Mislim da ste u pravu. Da sam ja vaše profesije, rekao bih da su zmije ostale upra-votamo gde se osećaju kao kod kuće." Nekoliko pčela zazujalo je oko mog lica. Oterao sam ih rukom. ,,Samo još jedno pitanje, a onda ću vas ostaviti na miru", rekao sam. ,,Pomoći ću vam koliko god mogu." ,,Pomenuli ste da se Lester, nakon što je pobegao iz vašeg do-ma, pojavio u gradu stotinu milja istočno odavde, preko granice, u Ohaju." ,,Tačno." ,,Kako ste ono rekli da se grad zove?" PETI DEO 164 DAVNO NESTAO •I

Glava 1. Loganvil je izgledao bolje nego što sam očekivao: grad kao sa poštanskih razglednica sa savremenom glavnom ulicom i par-kom, ispred zgrade suda, koji kao da je pozdravljao posetioce. Pitao sam kako mogu stići do Crkve Jedinstva, čijem sam svešte-niku telefonirao kako bih dogovorio sastanak. Niži, sedokosi čo-vek je u pevnici pevao himne. ,,Prečasni Henli?" U telefonskom razgovoru objasnio sam za-što moram da razgovaram sa njim. Pokazao sam mu fotografiju Lestera Danta i raspitivao se o dolasku jednog tinejdžera u tu crkvu, devetnaest godina ranije. ,,Razumem da je to bilo pre mno-go vremena, ali prečasni Benedikt je mislio da ćete se vi setiti šta se tada dogadalo." ,,Sigurno da se sećam. Teško je zaboraviti šta se dogodilo tog leta. Taj dečak je puno značio Haroldu i Gledis. Toliko su želeli da postanu njegovi staratelji." ,,Haroldu?" ,,Prečasni Benendikt. Najviše su žalili što nemaju dece. Molim vas, recite mi kako je Harold? Nisam ga video barem godinu dana." . ,,Dovoljno dobro da može da kleči na kolenima i da potkre-suje ruže." Prečasni Henli se nasmejao. „1 bez sumnje moleći se za ne-koliko osoba dok to radi." A onda je počeo da proučava fotografi-ju Lestera Danta i uozbiljio se. ,,Teško je... Ali ako bi se dodalo vreme i ožiljak — moguće je da je to on. Intenzitet očiju mu je sig-urno isti. On bi mogao pomoći da pronadete svoju suprugu i sina, tako ste rekli?" ,,On je osoba koja ih je kidnapovala." Svešteniku je bilo potrebno nekoliko trenutaka da se oporavi 167 Dejyid MOREL DAVNO NESTAO od onoga što sam mu rekao. ,,Voleo bih da mogu da vam pomog-nem. Aii, ja ga nisam dobro upoznao. Osoba sa kojom treba da raz-govarate je Agnes Garner. Onaje član zajednice koja mu je posveti-la najviše pažnje. I, u isto vreme, osoba koju je on najyiše izdao." Glava 2. Na datoj adresi, kad sam se popeo stepenicama na trem, pronašao sam ženu u invalidskim kolicima. Po bolno zategnutim crtama njenog lica, pomislio bih da ima blizu sedamdeset godina, da mi prečasni Henli nije rekao da je ona imala trideset osam go-dina kada je Lester Dant ušao"u njen život devetnaest godina rani-je. ,,Gospodica Garner?" ,,Gospoda."

,,Izvinite. Prečasni Henli mi nije rekao da ste bili udati." ,,Sada sam udovica. " ,,Ni to mi nije rekao. " ,,Nije bilo razloga zbog koga bi trebalo da vam kaže." Bilo mi je pomalo neprijatno zbog njenog odsečnog ponašanja. ,,Hvala što ste pristali da se vidite sa mnom." Kosa joj je bila seda. Materijal njene haljine je imao šaru od plavih cvetova koja se ponavljala. U svom krilu držala je bežični telefon. ,,Vi skupljate informacije o Lesteru Dantu?" ,,Bio bih vatn zahvalan na svakoj informaciji koju mi možete kazati." ,,Prečasni Henli mi je telefonirao i objasnio šta se dogodilo sa vašom suprugom i sinom. Da li imate kod sebe neku njihovu foto-grafiju?" ,,Uvek." Osećajući koliko mi nedostaju, izvukao sam novčanik. Posmatrala je fotografiju. Njen otac je napravio tu fotografiju kada samo posetili Kejtine roditelje u Durangu. Nedaleko odatle nalaze se veličanstvene razvaline stena Mesa Verde. Organizovali smo jednodnevni izlet do tog mesta. Fotogra-fija je pokazivala Kejt, Džejsona i mene dok smo stajali ispred 168 jedne od napola obrušenih stena. Imali smo na sebi farmerke, majice i smešili smo se kameri. U pozadini fotografije, pored sta-rog kamenog zida, mogla se videti senka koja je izgledala poput Ijudskog lika, iako tamo nije bilo ničeg što je moglo da napravi ta-kvu senku. Džejson je up*orno tvrdio da je to bio duh američkih domorodaca koji su na tom mestu živeli stotinama godina ranije. Duhovi. Nisam hteo da sada razmišljam da sam možda na toj fotografiju, gledao u duhove. ,,Divna porodica." ,,Hvala Vam." To je bilo sve što sam mogao reći. ,,Ima toliko tuge na svetu." ,,Da." Osećao sam kako mi emocije stežu grlo. ,,Gospodo Gar-ner, da li prepoznajete ovog čoveka?" Bilo joj je bolno da gleda tu fotografiju. Klimnula je glavom i odgurnula je. ,,To je Lester. Nisam razmišljala o njemu godina-ma. Svim silama sam se trudila da ne razmišljam o njemu." Reći će mi da idem, pomislio sam. ,,Da li stvarno verujete da vam može pomoći, ono što ću vam reći?", pitala je. ,,Ne mogu se setiti nekog drugog načina." ,,Povredite ga."

,,Trebalo bi da praštamo onima koji zgreše prema nama, ali ja bih htela da ga vi povredite." ,,Ako mi se bude ukazala prilika, gospodo Garner, verujte mi da ću ga povrediti." Zgrabila je stranice svojih invalidskih kolica. ,,Nekada sam mo-gla da hodam. Uvek bih prva dolazila na službe nedeljom ujutru." Promena teme razgovora me je zbunila. ,,Za mene je to, što'sam dolazila u crkvu pre svih ostalih, ne-što pokazivalo. Sad se pitam jesam li bila previše ponosna i nije li me zato Bog kaznio." ,,Šta god da se dogodilo, gospodo Garner, to nije bila božija krivica. Već krivica Lestera Danta." 169 Dejyid MOREL DAVNO NESTAO Glava 3. Seo sam na vrh crkvenih stepenica naslonivši se ledima na vrata. ,,Tinejdžer", rekla je gospoda Garner. ,,Sedeo je spuštene glave, ali iako mu nisam videla lice, znala sam da ga ne poznajem. Odeća mu je bila iscepana, tako da je moja prava misao bila da je doživeo neku nesreću. Sledeće što sam pomislila, zbog načina na koji mu je glava bila spuštena, je da je možda bio na' drogama. Ali pre no što sam uspela da odlu-čim treba li da požurim da mu pomognem ili da pobegnem, on je podigao glavu i pogledao me. Pogled mu je bio tako direktan, da nije bilo šanse da je bio na drogama. Ali oči su mu bile ispu-njenim bolom. Pitala sam ga da li je povreden. 'Ne, gospodo,' rekao je 'ali strašno sam umoran i gladan.'" ,,Do tad su već stigli i ostali članovi zajednice. Prečasni je, takode, stigao. Ali ni on, kao ni drugi, nije prepoznao dečaka. Pitali smo gakako se zove, ali je rekao da ne može da se seti. Pitali smo ga odakle je došao, ali kazao je da se ni toga ne može setiti. Zbog toga što mu je odeća bila u ritama, i po sveže zaraslim opekotinama na njegovim rukama, zaključili smo da mora da mu se desilo nešto strašno, i da je bio u šoku." ,,Prečasni mu je ponudio da ga odvede kući da bi mu dao da nešto pojede, ali dečak je rekao: 'Ovi Ijudi čekaju da služba počne.' To je zvučalo previše pažljivo da bi bilo iskreno, sada to shvatam.. Ali vi tada niste bili tamo. Svi mi koji smo došli u crkvu tog jutra osetili smo se toliko zainteresovanim za sudbinu dečaka i tako dirnuti njegovim nesebičnim stavom, da smo imali osećaj da je božija ruka medu nama. Uveli smo ga unutra. Sela sam pored njega i dodala mu Bibliju, ali je on nije otvorio. Pitala sam se da li je bio toliko ošamućen da nije bio u stanju da čita. Zamislite moje iznenadenje

kada je Zajednica naglas čitala Sveto pismo, a dečak zajedno sa nama po sećanju recitovao svaki odlo-mak. Sećam se da je prečasni u svojoj propovedi rekao nešto o gajenju saosećanja u našim srcima i o pomaganju unesrećenima. Zastao je za trenutak da bi pogledao direktno u dečaka. Posle 170 službe svi su rekli da je to bila jedna od najdirljivijih propovedi koje smo čuli. Prečasni je dečaka odveo kući. Zamolio je mene i još neke članove crkve da pomognemo. Napravili smo veliki ručak. Doneli smo dečaku čistu odeću. Sve smo to čihili polako, kao ošamućeni." ,,Koje on? pitali smo se. Šta mu se dogodilo? Odakle je došao? Doktor ga je pregledao, ali nije mogao da mu pomogne da se ičeg seti. Isto je bilo i sa šeforn policije kpji se raspitao kod državne policije da li su oni čuli da je bio prijavljen nestanak nekog dečaka koji bi se poklapao sa njegovim opisom. Državna policija, takode, nije ništa saznala." To je imalo smisla, mislio sam. Logarwil se nalazio u Ohaju, ali se požar dogodio u Indijani. Policija Ohaja je verovatno sma-'trala da dolazak dečaka u Loganvil nije predstavljalo nešto doljno važno za istraživanje i van granica Ohaja. A čak i da su istraživali izvan Ohaja, pitanja koja su mogli postaviti državnoj policiji Indijane bila bi besmislena jer je požar u osnovi predstavljao lokalni dogadaj koji državna policija ne bi ni registrovala. ,,Više članova zajednice je ponudilo da prime dečaka", rekla je gospoda Garner. ,,Ali prečasni je odlučio da s obzirom na to da sam ga ja pronašla, da imam pravo i da se brinem za njega, ako to želim. Moj suprug je bio najvelikodušnija osoba koju možete za-misliti. Pet godina pre toga naš sin je urnro od raka." Zaustavila se, ophrvana sećanjima. ,,Naše jedino dete. Da je poživeo, bio bi istih godina kao tinejdžer kog sam pronašla na ckrvenim stepeni-cama. Nisam mogla da ne pomislim da ga je Bog poslao u naše živote sa razlogom. Kao..." Gospodi Garner je bilo teško da kaže sledeću reč. ,,Zamenu?" Klimnula je glavom, a crte bola na njenom licu su se produ-bile. ,,To je drugi razlog zbog kog verujem da sam bila kažnjena. Zbog takvih taštih misli. Zbog pretpostavke da bi me Bog izdvo-jio, dao mi neki poseban tretman miljenika. Ali u to vreme, nisam mogla da se oduprem ideji da se dogadalo nešto čudesno, da mi je dat drugi sin. Rekla sam svom suprugu čemu se nadam i on se odmah složio. Ako sam ja htela da dečak živi sa nama, dok ne 171 Dojvid MOREL DAYNO NESTAO

I sredi svoje probleme, njemu to nije smetalo. Moj suprug me je tako puno voleo i..." Glas joj se spustio. Malo je pomerila svoja invalidska kolica tako da je gledala u mene još direktnije. ,,Dečak je došao da živi sa nama dok su vlasti pokušavale da otkriju ko je on. Bio je stra-šno mršav. Bili su potrebni dani spremanja solidne domaće hra-ne, pečenih pilića i pita od jabuka, da bi nabacio koji kilogram. Opekotine su mu zarasle, ali ogrebotine na njegovim rukama i no-gama, gde mu je odeća bila iscepana, inficirale su se, tako da je bilo potrebno često ih čistiti i pokrivati zavojima. Nije mi to sme-talo. To me je podsećalo na to kako sam vodila računa o sinu kog smo izgubili. Bilo mi je drago da mu mogu pomoći. Ali nisam mo-gla a da ne razmišljam o tome šta se to, zaboga, njemu desilo?" ,,Ostavila sam knjige i časopise na noćnom stočiću pored nje-govog kreveta kako bi se imao čime zabaviti, dok se odmarao. Nakon nekog yremena, shvatila sam da ih on nije ni otvorio. Kada sam ga zapitala da li mu možda te knjige i časopisi ne odgo-varaju, izbegao je da odgovori na moje pitanje, i tad mi je odjed-nom sinulo da dečak ne zna da čita." Sedeo sam na stolici'za Ijuljanje na balkonu. Kad je to rekla, namrštio sam se. ,,Ali rekli ste da je on umeo da recituje odlomke iz Biblije." ,,Svaki odeljak za koji sam ga pitala." ,,0nda ne razumem." ,,Zamolila sam ga da pročita šta piše na pozadini kutije sa ži-taricama. Zamolila sam ga da pročita novinski naslov. On nije mogao to da uřadi. Stavila sam papi'r i olovku ispred njega. Nije umeo da napiše ni najjednostavnije reči. Bio je nepismen. A što se tiče odlomaka iz Biblije, postojalo je samo jedno objašnjenje za to. Neko ga je učio usmeno Bibliju, učio ga je da memoriše odlomke koji su mu bili čitani. Prošla me je jeza kada sam to słwatila. Sta se, zaboga, dogadalo sa njim?" ,,To je jedno od nekoliko pitanja na koje imam odgovor." Njen pogled je bio napet. ,,Vi to znate?" Zaleći što sam je prekinuo, klimnuo sam glavom. ,,Njegovi ro-ditelji su ga držali kao zarobljenika u sobi ispod površine zemlje." 17? ,,Šta?" ,,Koliko sam uspeo da shvatim, oni su verovali da je u njemu bio davo, i da je jedini način da izbace davola bio taj da njegovu glavu ispune Biblijom." Gospoda Garner je delovala zgroženo. ,,Ali zašto nisu dozvo-lili da nauči da čita i piše?"

,,Još uvek pokušavam da povežem stvari. Možda su oni mislili da su čitanje i pisanje davolja oruda. Pogrešne knjige bi ga odvele do pogrešnih ideja, i ono što bi se zatim dogodilo je da ga.gresi potpuno okupiraju. Biblija je bila jedina sigurna knjiga, a najsi-gurniji način koji bi garantovao da Biblija bude ijedina knjiga za koju bi Lester znao, bio je da ga iz nje poučavaju usmeno." Oči gospode Garner su zaigrale, kao da joj se zavrtelo u glavi. Spustila je glavu i masirala zglobove na rukama. ,,Da li vam je dobro?", pitao sam. ,,Kakve stvari Ijudi mogu da učine jedni drugima." ,,Ja sam vama rekao šta je Lester uradio mojoj porodici. A šta je on uradio vama?" Sekunde su prolazile. Polako je podigla svoj pogled ka meni, a izraz bola u njenim očima bio je još jači. ,,On je bio najljubazni-ji dečak koga sam ikad upoznala. Uvek je pitao može li da pomo-gne u kući. U isto vreme, nikada nisam upoznala nekog tako kom-plikovanog. Bilo je poslepodneva kada je umeo da satima leži u krevetu, gledajući u tavanicu, i razmišljajući bogzna o čemu/ Uveče, nije mogao da zaspi, ako ne bi bila uključena lampa na noćnom stočiću. Često se budio vrišteći zbog noćnih mora. Čini-lo śe da one imaju neke veze sa požarom u kome su mu izgorele ruke. Tada sam umela da odem u njegovu sobu i pokušavam da ga umirim. Sedela bih zagrlivši ga, gladeći mu kosu, tiho mu go-voreći da je na sigurnom, da ga niko ne može povrediti, tu gde se nalazio, da ne mora više da se brine." Zastala je, ponovo trljajući svoje zglobove. ,,Sigurni ste da možete da pričate o tome?", pitao sam. ,,To je bilo tako davno. Zašto tauspomena još uvek toliko boli?" ,,Nisam želeo da vas uznemirim. Ako vam je potrebno da se malo odmorite, ja se mogu vratiti kad..." 173 Dejvid MOREL ,,Nikada nisam nekome pričala o ovome. Nikada. A možda je trebalo. Možda to ne bi nastavilo da me muči, da sam to nekome i ispričala, da sam pokušala da objasnim." ,,Da li hoćete da to meni objasnite?" Pogledala me je zbunjeno i dugo posmatrala, ispitujući moj pogled. ,,Ispričati strancu. Da. Nekome sa čijim sudom se nikada neću morati ponovo suočiti." ,,Ja ne sudim, gospodo Garner. Ja samo hoću da pronadem svoju suprugu i sina. Da li znate išta što bi mi moglo pomoći u tome?" Borila se sa svojim mislima. ,,Jedne noći me je poljubio u obraz. Sledeće noći, posle jedne od njegovih noćnih mora, a na-kon što sam ga držala i

umirivala, ponovo me je poljubio u obraz. Ili pokušao da me poljubi. Dotakao mi je usne, kao da je ciljao moj obraz i prOmašio. To je bio čudan trenutak. Ustala sam čim sam ga smestila u krevet. Osetila sam se neprijatno, ali sam nas-tavila sebi da govorim da umišljam stvari i da to, u stvari, nije ništa značilo." •. ,,Gospodo Garner, ne morate..." ,,Moram. Nekako to moram da izbacim iz sebe. Toliko sam želela da se brinem o tom dečaku, da sam poricala stvari. Svaka intimnost je delovala nevino. Kao kad sam pokušala da ga naučim da čita i piše. To je bila moja profesija, ja sam bila nas-tavnik u srednjoj školi. Ovo što ću vam ispričati dogodilo se kra-jem leta. Škola još uvek nije počela. Imala sam vremena da poku-šam da ga naučim da čita i piše. Koristila sam Bibliju, pošto su mu tekstovi u njoj bili poznati. Sedeli smo zajedno za kuhinjskim stolom. Stolice su nam bile blizu jedna drugoj. Ništa u tome nije bilo pogrešno. Predstavljali smo samo nastavnika i daka koji sede za stolom rešavajući neki školski zadatak, a opet, gledajući una-.zad, sada shvatam da je sedeo bliže nego što je bilo potrebno. Kada mi je pomagao da spremim večeru, ruke bi nam se za trenu-tak dotakle. Ja uopšte o tome nisam razmišljala. Jedan od razloga zašto nikome nisam ništa ispričala o tome bio je što sam se bojala da ne izgleda kao da sam u svemu tome na neki način" — bilo joj je teško da izgovori .sledeću reč — ,,uživala... A to je nešto što je 174 DAVNO NESTAO daleko od istine. Znam da ima puno uvrnutih Ijudi u ovome sve-tu, gospodine Dening. Ali ja sam žena koja ide u crkvu i koja se boji Boga, i uveravam vas da nisam mogla da uživam u dodiru tinejdžera koga sam skoro smatrala sinom." Zavladala je neprijatna tišina. Naterao sam sebe da klimnem glavom, ohrabrujući je da nastavi. ,,Ali upravo zbog toga što sam tako očajnički želela da se bri-nem za njega sve to se i dogodilo. Jedne noći, posle još jedne od njegovih noćnih mora, dok sam ga držala, on me je slučajno dota-kao..." Sećajući se, pogledala je dole, ka svojoj haljini. ,,Delovalo je slučajno, ali sam konačno priznala sebi da se dogodilo previše 'slučajnih' gestova poput tog , i tada sam mu rekla da se odredene vrste dodirivanja ne smatraju prikladnim. Rekla sam mu da želim da nas dvoje budemo bliski, ali da postoje različite vrste bliskosti. Odgovorio je da ne razume o čemu govorim, ali da će se držati na distanci, ako ja tako hoću."

,,Sledeće noći..." Nije mo'gla da nastavi rečenicu. Oči su joj zasuzile i skoro je zaplakala. ,,Mogu li ponovo videti fotografiju vaše suruge i sina, molim vas?" Zbunjen, izvadio sam svoj novčanik. Proučavala je fotografiju duže nego prethodni put. ,,Vi ste zaista tako divna porodica. Kako se oni zovu?" ,,Kejt i Džejson." ,,Da li ste srećni u braku?" ,,Vrlo." Sad je meni bilo teško da govorim. ,,Vaš sin je dobar dečak?" ,,Najbolji." Glas mi je promukao. ,,Kako će vam ovo što vam pričam pomoći da ih nadete?" Oči su joj ponovo bile pune suza. Ako su Kejt i Džejsonjoš uvek živi, mislio sam. Ono što sam čuo od prečasnog Benedikata ispunilo me je očajem. ,,Kladim se da ima neke navike." Borio sam se da sakrijem svoju obeshrabrenost. ,,Ako bih uspeo da ga razumem, mogao bih da mu udem u trag." ,,Trag od pre devetnaest godina?" ,,Ne znam u kom drugom pravcu bih krenuo." 175 Dejyid MOREL ,,Silovao me je." Na tremu je zavladala mrtvačka tišina, jedino su se čuli njeni jecaji, dok su joj suze tekle niz obraze. Osećao sam se paralisanim, pokušayajući da se povratim od šoka. ,,Žao mi je. Nije trebalo da vas teram da pričate o tome." ,,Da ne govorim o tome?" Suze su joj ostavljale tragove na obrazima. ,,Neka mi Bog pomogne, ali ja sam to držala u sebi sve ove godine. To je zaista mučenje. Moj suprug je bio direktor škole u kojoj sam podučavala. Negde predveče, nastojnik ga je pozvao zbog vodovodne cevi koja je eksplodirala. Moj suprug je požurio do škole da bi video kolika je šteta načinjena. Spremila sam se za odlazak na spavanje. Dečak... To pokvareno kopile i čudoviše..." Bujica reči, koje su sigurno za gospodu Garner bile najnepri-stojnije, me je šokirala. ,,Ušao je u moju spavaću sobu dok sam skidala odeću, bacio me na pod, i... Nisam mogla da verujem da je tako snažan. Delo-vao je tako krhko, a opet me je nadvladao kao da je imao silu da-vola. Stalno me je zvao Junis, iako je vrlo dobro znao da se ja zo-vem Agnes. Pokušala sam da se borim sa njim.

Grebala sam ga. Šutirala. A onda sam videla kako njegova pesnica ide ka meni. Dvaput. Triput. Skoro sam se ugušila od krvi, ležeći tamo poluonesvešćena dok je on..." Glas joj se prekidao. Izvadila je maramicu iz svoje haljine i prinela je obrazima. ,,Docnije..." Nekoliko suza joj je kapnulo sa brade. ,,Nakon što sam se ispovraćala... I nakon što sam smogla snage da usta-nem, videla sam da su ormani bili otvoreni i shvatila da je on ukrao sve što je imalo neke vrednosti, a što je mogao da strpa u džepove. Medutim, to je poslednje o čemu sam razmišljala. Nekako sam se odvukla do telefona kako bih pozvala policiju i hitnu pomoć, a onda sam odjednom shvatila da to ne mogu da uradim. Razmišljala sam o crkvenoj zajednici, i o gradu, i o sred-njoj školi gde smo moj suprug i ja radili, i zamislila sam kako svi pilje u mene. O da, sigurno, bi oni saosećali sa mnom. Ali ih to ne bi sprečilo da kažu svima koje poznaju šta se dogodilo Agnes Garner. To što bi saosećali, ne bi ih zaustavilo da pilje u mene i 176 DAYNO NESTAO e bi ih sprečilo da ta reč stigne i do učenika, koji bi piljili čak i dše od svojih roditelja. Silovanje. Silovanje." ,,Stojeći pred telefonom, zavrtelo mi se u glavi. Sećam se da m govorila sebi da moram da pozovem pomoć jer sam svakog enutka mogla da padnem u nesvest. Ali, umesto toga, naterala sebe da odem u kupatilo. Bila mi je potrebna sva snaga da udem u kadu i operem se od..." Još suza je poteklo niz njeno lice. ^Onda sam se obukla. / tek onda sam pozvala policiju. Nijedan le-kar nije dobio priliku da me pregleda, osim nagnječene usne i obraza pokrivenih modricama. Svima sam rekla da sam ušla u spa-vaću sobu i pronašla ga dok je krao novac i nakit. Nisam ja imala nešto puno nakita. Ja nisam takva vrsta žene. Sve u svemu, uzeo je oko tri stotine dolara koji su se mogli nadomestiti, ali jednostavna ogrlica koju mi je dala moja baka ne može nikada biti zamenjena. ,,Moj suprug je stigao kući odmah nakon policijskih kola. Policija je tragala za dečakom, ali ga nikada nije našla. Možda je spavao u šumi. Možda je stopirao i udaljio se od ove oblasti. Sledećeg dana, prečasni Benedikt je stigao iz Broktona. Tada sam čula da se dečak zove Lester Dant. Čula sam za požar u kome su stradali njegovi roditelji. Ali nikada nisam rekla prečasnom Benediktu ili prečasnom Henliju o tome šta se dogodilo u mojoj spavaćoj sobi. Nikada nisam rekla svom suprugu. Nikada nikome nisam rekla. Kada se to pročulo, Ijudijesu piljili, ali je to bila vrsta pogleda koje sam mogla da podnesem. Mi smo primili dečaka u svoj dom. On nam je to

vratio time što me je pretukao i opljačkao. Bila sam vrsta žrtve koju je grad mogao da shvati," ,,Ne mogu vam reći koliko mi je žao", rekao sam. ,,Junis." Zvučala je zbunjeno. ,,Zašto meje zaboga zvao Junis?" Nisam odgovorio. ,,Vi znate za tu podzemnu sobu u kojoj su ga roditelji držali kao zatvorenika. Šta još znate? Imate li neku ideju zašto me je zvao Junis?" Njen glas je bio tako željan odgovora, da sam samo čuo sebe kako govorim: ,,Da." ,,Recite mi." ,,Da li ste sigurni da želite da čujete odgovor?" 177 Dejyid MOREL ,,Isto onoliko koliko su vama potrebni odgovori." Oklevao sam. ,,Njegova majka se zvala Junis." Gospoda Garner je zaječała. ,,To što kažete, zvuči kao da je on kažnjavao..." ,,Svoju majku. Kažnjavao je svoju majku. Bože, pomozi mi!" Glas joj se prekinuo u očaju. ,,Povredite ga. Zapamtite svoje obećanje. Kada ga pronadete, povredite ga." ,,Imate moju reč." Glava 4. Idući ka svojim kolima, trudio sam se da gospoda Garner ne vidi moju obeshrabrenost. ,,Kada ga pronadete", rekla je. Ali ja više nisam verovao da ću ga pronaći. Bez informacija o tome gde je Lester Dant otišao te noći, nisam imao ni najmanju ideju o tome šta da činim sledeće. Što je još gore, nisam video svrhu svog truda. Lester je bio poremećenija osoba nego što su to informacije FBI-a otkrivale. Više nisam mogao da verujem da bi on ostavio Kejt i Džejsona u životu. Tugujući za njima, iznenada, sedeći za volanom svog auta, upao sam u krizu. Mržnja se borila sa tugom. ,,Povredite ga", mo-lila je gospoda Garner. Da, treba ga povrediti, mislio sam. Gnevan, vozio sam pored brižljivo održavanih travnjaka i otmeno oblikovanih živih ograda. Stigao sam do raskrsnice koja je vodila na četiri strane i skrenuo ulevo. Bez nekog razloga. Besciljno. Vozio sam tim nasumično odabranim pravcem, prilično dugo, krstareći naprednim farmerskim gradom, sve dok nisam shvatio da prolazim pored odredenih kuća i radnji možda po peti ili šesti put. Zamor me je konačno savladao, učinivši da se zaustavim kod mo-tela koji se zvao ,,Putnička oaza" i koji se nalazio na ivici grada.

Bilo je blizu pet sati poslepodne, ali se meni činilo da je skoro ponoć dok sam nosio svoje kofere i ranac u sobu koja je imala pogled na prostor za parkiranje. Previše iscrpljen da bih zagledao spartanski smeštaj, vratio sam se do kola po svoj štampač i laptop kompjuter. Pitao sam se zašto sam se mučio da ih ponesem. Sa178 DAYNO NESTAO mo su zauzimali prostor. I nisam ih koristio. Možda je vreme da idem kući, pomislio sam. U Denveru bi trebalo, po vremenskoj razlici, da je dva sata manje. Podigao sam telefonsku slušalicu. ,,Pejnova detektivska agencija", rekao je poznati muški glas. ,,Sami se javljate na telefon?" Pejn nije odgovorio za trenutak. ,,En ima zakazano kod leka-ra." En, njegova suprUga, u isto vreme bila je.i njegova sekretari-ca. ,,Kako si ti, Bred?" ,,Zar je moj glas tako prepoznatljiv?" Zamislio sam tog kru-pnog čoveka pored njegovog akvarijuma sa zlatnim ribicama. ,,Razmišljao sam o tebi. Kada si prošli put pozvao, bio su u Južnoj Dakoti. Rekao si da ćeš se ponovo javiti, ali nisi. Brinuo sam se. Šta radiš u..." Mogao sam čuti kako Pejnovi prsti udaraju po tastaturi kompjutera. ,,'Putničkoj oazi' u Loganvilu, u Ohaju?" ,,Zvuči kao da imaš novi kompjuterski program." ,,Eto, zanimam se. Šta ti tamo radiš?" ,,Odustajem." ,,Žao.mi je što to čujem. Shvatio sam da dok god si u pokre-tu, neeeš sebi naškoditi. Ništa nisi saznao, pretpostavljam." Zabrinuto sam seo na krevet. ,,Upravo suprotno. Previše toga sam saznao. Ali me to nigde nije dovelo." ,,0sim u 'Putničku oazu' u Loganvilu, u Ohaju." Pejn je pokušao da to zvuči poput šale, ali mu to nije uspelo. ,,Nadao sam se da ću pronaći neku vrstu obrasca", rekao sam preko telefona. ,,Ponekad nam je obrazac pred očima. Samo ga mi ne prepoz-najemo" ,,Da, ali, obrasci koje sam primetio ne vode nikuda." A onda mi je do svesti doprlo nešto što je Pejn rekao — ozbiljan način na koji je to rekao. ,,Rekao si da En ima zakazano kod lekara? Je li sve u redu?" ,,Videćemo." 179 Dejyid MOREL Oklevao je.

,,Pronašli su neku izraslinu na njenim grudima, ali to može biti i samo cista. Lekari rade biopsiju." Uzdahnuo sam umorno. ,,Pomoliću se. " ,,Hvala." ,,Pre nego što je sve ovo počelo, nikada ne bih rekao tako nešto." ,,Da ćeš se pomoliti za nekog?", pitao je. ,,U poslednjih nekoliko dana imao sam prilike da razgovaram sa nekoliko sveštenika i sa vrlo pobožnom, vrlo pristojnom gospo-dom. Pretpostavljam da se nešto od njihovih stavova prikačilo i za mene. Problem je u tome što sam dosta saznao i o čoveku:koga su roditelji pretvorili u čudoviše. 0 Lesteru Dantu." ,,Sada veruješ da on postoji." ,,Oh, sigurno da verujem da on postoji. Neka mi Bog pomogne." ,,To je još jedna molitva", rekao je Pejn. ,,Sutra ću krenuti kući. I tełefoniraću ti čim stignem. Možda ćete do tada imati rezułtat^ biopsije." ,,Možda." Pejnov glas je delovao obeshrabreno. ,,Želim ti bezbedno putovanje." Promumlao sam, ,,Hvala" i spustio slušalicu. Molim Te Bože, daj da njegova supruga bude zdrava, mislio sam. Legao sam na krevet i sklopio oči. Draperije su sprečavałe pro-diranje kasnog popodnevnog svetla. Želeo sam da spavam zauvek. Molim Te Bože, nadam se da nisi dozvolio da Kejt i Džejson pate. Nisam mogao, a da ne mislim o dobrim i lošim stvarima koje religija može učiniti Ijudima. Nisam mogao, a da ne mislim o Lesteru Dantu koji beži iz jedne crkve i pojavljuje se. u drugoj i... Glava 5. Sokiran idejom koja mi je pala na pamet, seo sam na krevet. A onda sam ustao, sav uzbuden, razmišljajući o nečemu što mi je Lester Dant, dok je glumio da je moj brat, rekao pre više od 180 DAYNO NESTAO godinu dana. ,,Doksam lutao od grada do grada, naučio sam da je jednostcwan način da se dobije besplatan obrok, da se pojaviš na crkvenim dmženjima posle službi nedeljom pre podne." Isuse, mislio sam, pa on mora da je nastavio da radi ono što je funkcionisalo. Sigurno je otišao u drugu crkvu u drugom ma-lom gradu. Pejn je bio u pravu. Obrazac je bio prisutan. Samo ga ja nisam prepoznao.

U žurbi sam postavio svoj kompjuter i štampač na sto pored kreveta. Iskopčao sam priključak za telefon koji se nalazio u sobi i prikačio sopstvenu telefonsku liniju, povezujući je sa svojim kompjuterom. Onda sam uključio kompjuter i izvršio potrebne izmene ao/-ovog telefonskog broja u Denveru, u broj koji se koris-tio u oblasti Loganvila, kako bih mogao pristupiti Internetu. Zatim sam se konektovao na Internetovu geografsku mapu i sebi odštampao mapu Ohaja, a, takode, i mape država okp Ohaja - Mičigena, Indijane, Kentakija, Zapadne Yirdžinije, i Pensil-vanije. Ono što je meni bilo potrebno bila je lista malih gradova. Dant je sigurno izbegavao velike gradove. Bio sam siguran u to. Nakon glatkih greda i blizine svega što ga je okruživalo dok je-bio zatvoren u podzemnoj sobi, verovao sam da se on morao užasa-vati pretrpanosti velikih gradova. Mape su mi pružile stotine imena. I previše da bih od toga imao neke koristi, ali to je bio tek početak. Učinio sam listu mnogo praktičnijom eliminišući imena gradića koji su se. nalazili u najudaljenijim krajevima ostalih država. A zatim sam listu još smanjio, eliminišući Indijanu, ubeden da bi Dant izbegavao da se vrati tamo gde je bio zatvoren. Tako su na listi ostali Ohajo, Miči-gen na severu, Kentaki i Zapadna Yirdžinija na jugu, i Pensil-vanija na istoku. Ali, ja nisam tražio imena malih gradova u tim državama. Ono što sam tražio bila su imena crkava u tim gradovima. U Inter-netovom podeokii ,,Tragati za", otkucao sam ,,Crkve u Ohaju". Na ekranu se pojavila lista, zajedno sa lokacijama crkava i veb-sajt adresama. Usaglasio sam ih sa imenima gradova na svojoj listi. Isto sam -'dio u pogledu crkava u Kentakiju, Zapadnoj Yirdži181 Dejvid MOREL DAYNO NHSTAO niji, Pensilvaniji, i Mičigenu, Eliminisao sam svaku crkvu koja je u svom nazivu nosila ime nekog sveca, ubeden da bi Dant izbe-gavao katoličke, anglikanske i grčke pravoslavne crkve. Njemu su njihova teologija i obredi bili nepoznati. Treba mi spisak protes-tantskih zajednica, razmišljao sam, i onda mogu... Prekinulo me je glasno kucanje na vratima. Okrenuo sam glavu u tom pravcu. Sunčevo svetlo je davno izbledelo iza draperija. Pogledao sam na svoj sat. Prošlo je skoro sedam sati. Skazaljke sata su se nala-zile blizu ponoći.

Glasno kucanje se ponovilo. ,,Gospodine Dening?" — čuo se upitni muški glas. Kada sam ustao, bolele su me noge od tako dugog sedenja. Otišao sam do vrata, pogledao kroz majušnu špijunku, i video starijeg čoveka u sakou sa kravatom. Zadržao sam sigurnosni la-nac na vratima, kad sam ih otvorio, i provirio kroz prostor od pet inča. ,,Šta je bilo?" Treptao sam od ukočenog snopa svetla na parkiralištu. ,,Samo sam hteo da proverim da li je sve u redu. Naš kom-pjuter pokazuje da ste vi na telefonu još od pet sati posle podne, ali kada sam pokušao da pristupim liniji kako bih proverio da . niste zaspali i odložili slušalicu pored telefona, sve što sam čuo je bio isprekidani zvuk zauzete linije." ,,Završavao sam neki propušteni kancelarijski posao." Čovek je izgledao zbunjen. ,,Na Internetu", rekao sam pokazujući prema svom kom-pjuteru na stolu u uglu, a tek kasnije sam słwatio da ga on.nije mogao videti. Čovek je delovao još zbunjenije. ,,Vi imate broj moje kreditne kartice", rekao sam. ,,Rado ću platiti sve telefonske troškove." ,,Samo sam hteo da proverim da li je sve u redu." ,,Ne može biti bolje." ,,Želim vam prijatno veče." On je otišao, a ja sam postao svestan pulsiranja u svojoj glavi, i grčeva u svom stomaku. Kroz pukptinu na. vratima, video sam 1R9 upadljivo crveno-plavo neonsko svetlo na drugoj strani ulice. Ono je osvetljavalo reči ,,STEAKS 'N SUDS". Dva kamiona osamna-esttočkaša nalazila su se na ivici pretrpanog parkinga. Prigovara-jući sĕbi zbog vremena koje sam protraćio, alł i podsećajući sebe da, ako ne sačuvam snagu neću biti ni od kakve koristi Kejt i Džej-sonu, isključio sam se sa Interneta, zaključao vrata sobe, i pošao ka mestu odakle je dopirala kantri muzika — na džuboksu se vrtela neka pesma o ženi zaljubljenoj u muškarca koji na dva naĕina kori-sti svoje vreme — ałcoja se širila kroz otvorene prozore restorana. Glava 6. Četrdeset minuta kasnije, osećao sam kako mi ne prija stek sendvič koji sam pojeo. Setio sam se stroge dijete koju sam sebi nametnuo, tokom priprema za moju istragu. Sutra ću' ponovo krenuti sa tom dijetom, obećao sam sebi. Sutra. ,,Evo vaše kafe za poneti", rekla je konobarica. ,,Hvala."

Kad sam izašao iz restorana i spremao se da predem preko par-kirališta, zastao sam zb'og nečeg. Više se nije čula muzika iz džubo-ksa, ali je žamor u restoranu bio dovoljno glasan da sam morao da se naprežem kako bih ponovo čuo isti zvuk. Dopirao mi je zdesna. Sa druge strane restorana. Ponovo sam ga začuo. Ječanje. Ječanje ženske osobe. ,,Misliš da možeš da me napustiš?" Muški prigušeni glas dopi-rao je iza ugla zgr'ade. ,,Još si gluplja, nego što sam ti to govorio." Cuo se metalni odjek, kao daje neko udario u auto. I opet ječanje. Iz restorana, iz džuboksa ponovo je počela da dopire muzika: nešto o usamljeničkim sobama i praznim srcima. Onaj stari oprezni Bred, kakav sam nekad bio, vratio bi se u restoran i kazao menadžeru da pozove połiciju. Ali koliko bi vremena bilo potre-bno policiji da stigne, i šta bi se dogodilo u meduvremenu? Zamišljajući kako neko udara Kejt, otkopčao sam futrolu ko-ju sam sada uvek nosio sa sobom. Dcjvid MOREL Znajući da mogu da iz nje izvučem pištolj, ako bi mi zatrebao, zaputio sam se ka uglu restorana. Restoran je na toj strani imao samo nekoliko prozora. Daleko od bleštanja neonskih svetala, mojim očima bio je potreban trenutak da bi se prilagodile, pre nego što sam primetio senke koje su se pomerale izmedu dva parkirana automobila: muškarca kako udara ženu. ,,Stani!", rekao sam. Čovek se okrenuo u pravcu mog glasa. Slabo svetlo obasjavalo je njegovo bizonsko lice. Lančić na. njegovom pojasu bio je povezan sa velikim novčanikom u zadnjem džepu. ,,0vo je privatan , razgovor. Ne mešaj se." Gurnuo je ženu na asfalt. ,,Ne želiš da živiš više sa mnom? E pa, ili ćeš živeti sa mnom, ili nećeš živeti uopšte." ,,Rekao sam ti da prestaneš." ,,Ispari ortak ili ću, kad budem završio sa svojim porodičnim poslovima, preći na tebe." ,,Da isparim?'Upravo si izgovorio reč koju najviše mrzim." ,,Čuo si šta sam rekao, druškane." Muškarac je podigao ženu na noge i gurnuo je u auto. Kada je pokušala da mu se suprot-stavi, pon
On je zastao/ Kafa za poneti.se nalazila u mojoj levoj ruci% sa tečnošću tako vrelom da mi je pekla prste i kroz šolju od stiropora. Podigao sam zatvarač sa čaše i bacio njen vreli sadržaj pravo u lice čoveka, ci-Ijajući na njegove oči. Čovek je zaurlao i podigao ruke ka svom oparenom licu. Zario sam prste snažno u njegov stomak, upravo u prostor u obliku slova V ispod rebara, baš kao što su me naučili. Zazvučavši kao da se može ispovraćati, čovek se presavio. Čutnuo sam ga sa leve strane u oblast gde se nalazio nerv, koji je vodio spoljnom stranom butine. Paralisana, noga mu se samo opustila i on je pao, poput hrpe, 184 DAVNO NESTAO na pločnik, gde je još jače urlao zbog novog bola u nozi. Sklonio sam mu ruke sa lica, i desnom pesnicom ga tresnuo po nosu jedanput, dvaput, triput. Kapilari su mu popucali. Kada je krv šiknula, napravio sam korak unazad. Srušio se na pločnik i ležao je nepokretno. Spreman da ga, ako bude bilo potrebno, ponovo udarim, gurnuo sam ga da leži pos-trance, tako da mu krv otiče iz nosa. Hteo sam da mu proverim puls nayratu, pronašao tačku, osetivši miris njegovog daha koji je teško zaudarao na alkohol, i okrenuo se ka ženi koju je on gurnuo u auto. ,,Jeste li dobro?" Zaječala je. Bio sam zaprepašćen modricama na njenom licu. ,,Imate li dovoljno snage da vozite?", pitao sam je. ,,Ne mogu..." Nije imala osećaj za ravnotežu kada sam joj pomogao da izacte iz auta. Usne su joj bile naduvene. ,,Da." Dubo-ko je udahnula. ,,Mislim da mogu da vozim. Ali..." ,,Uradite tako." Iza mene, čovek je zaječao. ,,Požurite", rekao sam. ,,Pre nego što se probudi." Očima poluzatvorenim od masnica, žena je zbunjeno pogle-dala okolo. Imala je takve modrice da sam znao da se one nisu mogle razviti za samo nekoliko minuta. One su bile rezultat bezbrojnih ranijih premlaćivanja. ,,Da voziml", pitala je žalosnim tonom. ,,Kako? Ja sam dotrča-la dovde. Nadala sam se da mogu da pozajmim novac od pri-jateljice koja ovde radi. Ispostavilo se da je javila da je bołesna. Umesto toga, on me je čekao." Stojeći pored čoveka na pločniku, bio sam zadovoljan što je još uvek bio previše ošamućen da bi shvatio šta se dogada. Iz pan-talona sam mu izvukao ključeve od aiitomobila. A onda sam izvu-kao njegoy poveliki novčanik iz

zadnjeg džepa i izvadio sav novac koji je imao — izgledalo je da ima oko stotinu dolara. ,,Uzmite", rekao sam ženi. Izvadio sam i sopstveni novčanik i pruzio joj veći deo gotovine koju sam imao — oko dve stotine dolara. »Ne mogu to da primim", rekla je. ,,Moja supruga bi se sigurno složila s tim da vam to dam." ,,O čemu govorite?" 185 Dejvid MOREL ,,Uzmite ovo. Molim vas. Zbog moje supruge." Zena me je pogledala čudno, kao da pokušava da reši zago-netku. ,,Imam sestru u Baltimoru", rekla je dok sam joj pružao ključeve automobila čoveka koji je ležao na zemlji. ,,Ne, ne idite tamo, to je prvo mesto na kome će vas tražiti", rekao sam. ,,Da ste opljačkali banku, da li biste se krili kod svoje sestre? To je previše očigledno. Morate se ponašati kao da bežite od policije. " ,,Ali ja nisam uradila ništa loše!" ,,Nastavite da to sebi govorite. Vi niste uradili ništa loše. Ali taj kučkin sin tamo, sigurno jeste. Morate da nastavite da sebe podsećate daje vaš jedini cilj u životu da budete daleko od njega." U Denveru, nekad, dok je život bio normalan, bio sam pono-san na dobrotvorni rad koji je Kejt obavljala kao antistres save-tnik, u utočištu za zlostavljane žene. Poznavao sam obrazac po ko-me su radili. ,,Odaberite grad u kome nikada niste bili. Pitsburg." Nasumice sam odabrao taj grad. ,,Da li ste ikada bili u..." »Ne." ,,Onda idite u Pitsburg. On je samo nekoliko stotina milja odavde. Ostavite auto na autobuskoj stanici i idite u Pitsburg. Nadite u telefonskom imeniku odeljak 'Društvene službe'. Po-tražite broj telefona utočišta za žene, žrtve nasilja." Glava 7. Drhtao sam u svojoj motelskoj sobi, zaprepašćen gnevom koji me je obuzeo. Za trenutak, kada se to čudovište pokrenulo ka meni, skoro da sam pucao u njega. Jedino što me je zaustavilo bilo je shvatanje da bi hitac učinio da istrče Ijudi iz restorana. Ne-ko je mogao da me vidi. A onda bi policija mene jurila. I kako bih onda mogao da tragam za Kejt i Džejsonom da sam u zatvoru? 186 I.. .VNO NESTAO Glava 8.

Zbog razloga koji su važni za moju porodicu i mene, pisaloje u mom imejlu, tragam za informacijom o mladiću kojije možda došao u Vašu crkvu krajem leta ilijeseni, pre devetnaest godina. Shvatam da je teško setiti se dogadaja koji su setako davno odvijali, ali verujem da su okolnosti njegovog dolaska bile dovoljno neobične da bi ih se neko iz Vaše zajednice mogao setiti. Radi se o dečaku, tinejdžem od oko 14 ili 15 godina. On se verovatno onesvestio pred vratima Vaše crkve, rano pre nedeljne službe, tako da gaje tu pronašla osoba koja je prva došla u crkvu. Verovatno je nosio iscepanu odeću i imao je ožiljke i ogrebotine, koji su nagoveštavali da je doživeo nekakav nesrećan slučaj. Nije bio u stanju da se seti svog imena niti šta mu se dogodilo, niti kako se stvorio pred vratima Vaše crkve. Članovi zajed-nice su se brinuli za njega, a posebno žene zato štoje nešto u njegov~ im očima budilo materinske instinkte. Umeo je da usmeno citira Bibliju, ali inače nije umeo da čita ili piše. Neko, verovatno neka ženska osoba, je pokušala da ga nauci da čita i piše. Na kraju, opljačkao bi Ijude koji su mu pomagali, možda ih je, takode, i pre-tukao, ipobegao izgrada. Možda se negde pred kraj svog boravka ,,se-tio" da se zove Lester Dant. Ako imate bilo kakvu informdciju o osobi koja bi odgovarala ovom opisu, molim Vas da mi pošaljete i-mejl ria gore navedenu adresu. Vrlo je važno da saznam sve što mogu o toj osobi. Pre godinu dana onje kidanpovao moju suprugu i sina. Glava 9. Sledećeg jutra, posle mučnog sna, poslao sam tu poruku na i-mejl adresu svake crkve na listi. Gledajući u ekran kompjutera, tiho sam zamolio Boga da mi pomogne. Sve što sam sada mogao da uradim je da čekam. Pośto sam morao do toaleta, konačno sam se pomerio. Ali ^M sam se već pokrenuo, setio sam se Pejnove primedbe da je 187 \ Dejvid MOREL DAYNO NESTAO manja verovatnoća da naškodim sebi, dok god sam u pokretu. Otišao sam da istrčim svojih pet milja. Yratio sam se i proverio da li mi je stigla neka imejl poruka. Nije bilo nijedne. Yežbao sam sat yremena, a onda ponovo proverio da 11 je stigla neka i-mejl poruka. Još uvek ništa. Šta sam ja očekivao? Da će neko, baš u svim ovim crkvama, svakog jutra predano iščitavati i-mejl poruke, da će se reči iz moje poruke skoro istovremeno proširiti kroz svaku od ovih zajedniga, kao i da će osobe koje se budu setile nečeg poput dogadaja koje sam opisao, momentalno odgovoriti na moju i-mejl poruku? Mo.ram da budem strpljiv, ubedivao sam samog sebe. Čak i u malim gradoyima, vesti se ne šire brzinom kojom sam ja to

želeo. A ako i treba da dobijem neki odgovor, verovatno ga neću primi-ti pre večeri. I tako sam se istuširao, presvukao i pokušao da čitam. Izašao sam i kupio sendvič. Otišao sam u šetnju. Gledao sam CNN. Ali uglavnom sam nastavio da proveravam da li je rtigla neka i-mejl poruka. Nije bilo nijedne. Oko ponoći sam odustao, ugasio sam svetla i pokušao sam da spavam. Ali san mi nikako nije dolazio na oči, i konačno, prekršivši svoju odluku od prethodne noći, otišao sam do jednog udaljeni-jeg bara sa grilom, gde nije postojala verovatnoća da me neko pre-pozna. U slučaju da me čovek koga sam isprebijao, traži, logično mesto gde bi me potražio bio bi restoran preko puta motela. Ovog puta bila su mi potrebna četiri piva i čašica burbona popijena naiskap pre nego što sam se osetio dovoljno otupelim da se vra-tim nazad u svoju sobu, i pokušam da zaspim. Ići ću u pakao, rekao sam sebi. Jajesam u paklu. Nešto pred zoru probudio sam se, ali još uvek nije bilo nika-kvih poruka. Suočio sam se sa još jednim danom čekanja. Yreme se vuklo, i na kraju ,sam sebi priznao da sam bio budala što sam se ponadao. Nisam bio dovoljno hrabar da se poistovetim sa Lesterom Dantom onoliko koliko je bilo potrebno. Grešio sam u svojim predvidanjima kuda je mogao da ode pre devetnaest godi-na i šta je mogao da radi kada bi tamo stigao. Zaklinjući se da 188 neću živeti na takav način, i pitajući se da li ja uopšte želim da da živim, proverio sam da li je stigla neka i-mejl poruka i postao sav napet kad sam otkrio da su stigle četiri poruke. Glava 10. Bio sam ubeden da te poruke, u stvari, ne postoje, da ja sebe zavaravam i da. mi se stvari prhddaju. Sa osećanjem neverice, gledao sam u njih. I zbog nesigurnosti koju sam osećao, odštam-pao sam ih. Svaka poruka poticala je iz druge države: Kentaki, Zapadna Yirdžinija, Pensilvanija i Ohajo. U početku su poruke bile poredane abecedno, na osnovu imena pošiljao'ca, ali nakon što sam ih nekoliko puta iščitao, poredao sam ih tako da su formi-rale geografski i hronološki redosled. Gospodine Dening, počinjalaje prva poruka. Vaša mejeporuka toliko uznemirila da mije bilo potrebno mnogo vremena da skupim snage da na nju i odgovońm. Suprug mi je rekao da ne povredujem sebe, ali ne mogu da podnesem pomisao da i drugi Ijudi pate. Pošiljalac poruke'se potpisao kao gospoda Donalda Kavendiša, a detalji njene poruke podudarali su se sa onim što mi je ispričala gospoda Garner.

Ako je i bilo silovanja, gospoda Kavendiš to nije pomenula, ali sam imao uznemirujući osećaj da je došlo i do gorih povreda od onłh koje su bile navedene u njenoj poruci. Mada, on se ovde nije predstavio kao Lester. U stvari, nije koristio nijedno ime. One noći kada je nestao, zapalio je njihovu kuću. To se desilo u novembru, mesec dana nakon što je brutalno napao gospodu Garner. Šta se dogodilo u meduvremenu? Potražio sam taj grad na mapama koje sam imao i otkrio da se do-tični grad u Kentakiju nalazi dvesta milja od Loganvila u Ohaju. Nakon što je potrošio novac koji je ukrao od gospode Garner, da li je Lester lutao, izdržavajući se od toga što je nastavljao sa kućnim provalama i pljačkama prodavnica pića, sve dok ga njegovo besciljno lutanje nije odvelo u Kentaki? 189 Dejyid MOREL Sledeća poruka (shodno mom redosledu) poticala je iz suse-dne države, Zapadne Yirdžinije i opisivala je dogadaje koji su se desili godinu dana kasnije, kada je Lester (predstavljao se samo svo-ji'm imenom) bio primljen u kuću još jedne pobožne porodice, a čiju je ćerku, tinejdžerku, na kraju napao. Ona mi je poslala i-mejl poruku, otkrivajući mi ono štoje skrivala od svojih roditelja, sve dok nije odrasla. Lester joj je pretio da će se, ako bude ikome rekla šta joj je učinio, jedne noći vratiti i ubiti je. Da bi joj dokazao da to ozbiljno misli, zadavio je mačku pred njenim očima. Sledeće noći je opljačkao kuću, ukrao porodični auto i nestao. Policija je pronašla zapaljeni auto dve stotine milja dalje, ali iako je Lester nestao, devojci je bilo potrebno mnpgo vremena pre nego što je prestala da ima noćne more o njemu. Treća poruka (iz Pensilvanije) opisivala je dogadaje izne-riadujućih osam godina kasnije. Skratio je.svoje ime, i predstav-Ijao se kao Les. Promenio je metode. U svojim srednjim dvade-setim godinama, više nije imao taj ranjivi izraz lica, koji mu je omogućavao da sebe tako jednostavno prikaže kao žrtvu i prido-bije saosećanje crkvene zajednice u malom gradu. Umesto toga, . pojavio se u crkvi i ponudio da obavlja neke sitne poslove u zamenu za obroke. Njegova zapanjujuća sposobnost da citira bilo koji odlomak iz Biblije, učinila ga je omiljenim u zajednici. Ovog puta je zapalio crkvu. Ali, četvrta poruka bila je ona koja me je najviše uznemirila. To je bila poruka od čoveka koji je opisao dogadaje trinaest godina nakon požara u kome su poginuli roditelji Lestera Danta. Poruka je stigla iz grada u centru Ohaja. Kada je tog puta Lester nestao, kidnapovao je i suprugu tog čoveka. Nikada je nisu pronašli. Ali u tom gradu Lester nije koristio svoje puno ime

ili njegovu skra-ćenicu, Les. Predstavljao se pod potpuno drugačijim imenom. I od toga me je prošla jeza. Piter. Drhteći do dubine svog bića, gledao sam u mape i položaje tih gradova na njoj. Iz Broktonaje otišao jugoistočno ka Loganvilu u Ohaju, zatim dalje jugoistočno do grada u Kentankiju, onda istočno u Zapadnu Yirdžiniju, zatim severoistočno u Pensilva190 DAVNO NESTAO niju, a onda severozapadno do grada u Ohaju, sto milja od mesta gde sam ja odrastao u centru te države. Jedan mesec. Jedna godi-na. Osam godina. Trinaest godina. U vremenskim intervalima izmedu tih dogadaja nalazio se u udaljenim mestima u unutrašnjosti (njegov FBI kriminalni dosije jasno je to pokazivao) ali nešto-ga je stalno vraćalo u ovu glavnu oblast. Nisam mogao da se otmem utisku da položaji gradova na mapama nisu bili odabrani nasumično, već su imali centar, i da je on zaokruživao svoje krajnje odredište, svaki put se sve više prib-ližavajući, nemilosrdno vučen nazad ka mestu gde je sve počelo.. 191 SESTI DEO DAYNO NESTAO Glava 1. Prošlo je više od četvrt veka od kad smo majka i ja bili prinu-Cteni da napustimo Yudford i otišli da živimo sa njenim roditelji-ma u Kolambasu. Pejn me je obavestio daje taj gradić sada prospe-ritetno predgrade grada koji je rastao. Ali nisam baš sasvim razu-meo šta bi to trebalo da znači. Nakon što sam skrenuo sa Medu-državnog puta idući skoro popločanim putem koji je vodio u gra-dić, proveravao sam svqje secanje. Imao sam samo četrnaest godi-na kad smo mama i ja otišli. Pa ipak, od svih poseta njenim roditeljima, zapamtio sam da je sa obe strane Medudržavnog puta bilo mnogo farmerske zemlje. Mnogo te zemlje je u meduvremenu ne-stalo, i bilo je zamenjeno manjim placevima na kojima su se nala-zile velike kuće. Pejzaž, koji su vlasnici imali, a kojim su i bili pri-vučeni prilikom kupovine svojih kuća je bio izbrisan daljim razvo-jem. Prelepi pejzaž je bio kompenzovan raznim pogodnostima. Prošao sam pored fabrike nameštaja gde je moj otac nekada bio nadzornik, pored oblasti koja je nekada predstavljala zayršetak naselja. Tu se sada nalazio tržni centar sa restoranom, pozorištem i bioskopom, poštom i

prodavnicama.• Ali i dalje je zadržan industrijski eksterijer, koji je pružao osećaj lokalne istori-je. Centar grada — poput mreže od šest blokova radnji — izgledao je bolje nego u mojoj mladosti. Odmah pored njega nalazile su se dvospratne gradevine od cigle sa svežim fasadama, tako da je sve delovalo novo, iako su zgrade poticale sa samog početka dvadese-tog veka. Jedna ulica je bila zatvorena i pretvorena u šetalište, gde 1 se izmedu otvorenih kafea, mogla primetiti stabla i sadnice, kao i fontana i manja bina. Cela ta oblast bila je zakrčena saobraćajem, te mi je trebalo 195 Dejvid MOREL vremena da pronadem mesto za parkiranje. Emocije su me, medutim, i vukle i vraćale. Kada sam bio dečak, centar grada se činio tako velikim. I sada je efekat bio isti, ali iz drugih razloga -bespomoćnost je činila da se osećam malim. Uprkos proteklim godinama, kad sam prošao pored knjižare sa stripovima i poslasti-čarnice, uspeo sam da se orijentišem, iako se nijedna od tih radnji nije nalazila na tim mestima kada sam bio dečak. Stigao sam do ugla Linkolnove i Vašingtonove ulice (setio sam se imena ulica) i gledao sam u senoviti ulaz koji se nalazio na drugoj strani ulice. Taj ulaz se nalazio izmedu banke i apoteke, barem je tako bilo u vreme kada'sam bio dečak. Zapamtio sam to mesto, zato što bih uvek kada bi moja majka dovela Pita i mene do tog ulaza, a zatim, dok bi se penjali strmim stepeništem koje je odzvanjalo, mislio da je to za nas najomraženije mesto na svetu: zubarska oridinacija. Kad sam se njima penjao u svojoj mladosti, te stepenice su izgledale tako strme i kao da se uzdižu poput kule. A sada, pokušavajući da se smirim, dok sam se penjao, brojao sam svaki pojedini od tih trideset stepenika. Na vrhu stepeništa, našao sam se ispod staklenog krova (to je bila još jedna promena) gledajući u ista vrata od zamagljenog stakla koja su vodila do zubara, sem što se sada na vratima nalazio naziv AGENCIJA ZA OSIGURANJE KOSGROY. Mlada žena sa kosom sakupljenom pozadi je podigla pogled sa posla koji je obavljala, sklopivši dokumente. ,,Da, gospodine?" ,,Ja... Kada sam bio dečak, ovde se nalazila zubarska ordi-nacija." Nisam mogao a da ne gledam pored sekretarice ka hod-niku koji je vodio do sobe horora. Ona je delovala zbunjeno. ,,Da?" ,,Taj zubar poseduje neke zubarske kartone koji su mi potrebni, ali ne znam kako da ga pronadem pošto sam zaboravio kako se zove."

,,Bojim se da vam ne vredi da to mene pitate. Počela sam da radim za gospodina Kosgrova tek pre šest meseci, i nikada ništa nisam čula o zubarskoj oridinaciji." ,,Možda će gospodin Kosgrov imati neku informaciju." Otišla je hodnikom do kancelarije koje sam se užasavao i vratila se za manje od jednog minuta. ,,Gospodin Kosgrov k;: 196 DAVNO NESTAO je on ovde osam godina. A pre toga, ovde se nalazila kancelarija nekretnina." ,,0h." ,,Žao mi je." ,,Da, da naravno." Nešto kao da je potonulo u meni. ,,Pretpo-stavljam da sam se previše nadao." Obeshrabren, krenuo sam ka yratima, a onda se zaustavio zbog iznenadne misli. ,,Kancelarija za nekretnine?" ,,Izvinite?" ,,Rekli ste da se ovde nalazila kancelarija za nekretnine?" ,,Da." Gledala me je kao da sam neki gnjavator. ,,Šta mislite, da li ta osoba, on iłi ona i dalje radi sa nekretni-nama?" ,,Šta?" ,,Ako pretpostavimo da gospodin Kosgrov nije vlasnik ove zgrade, od koga on iznajmljuje ovaj prostor?" Glava 2. ,,Mislite Dvajerova zgrada." Krupniji čovek sa leptir mašnom savio je cigaretu. Njegov sto je sa tri strane bio zatvoren visokim kabinetima za dokumente, ,,Ja upravljam tom zgradom poslednjih dvadeset godina u ime i u korist naslednika gospodina Dvajera,." ,,U toj zgradi nalazi se kancelarija gospodina Kosgrova." ,,Stan 2C." ,,Možete li mi reći ko je iznajmljivao tu kancelariju, u to vre-me? Pokušavam da otkrijem kako se zove zubar koji je tamo imao oridinaciju." ,,A zašto vam je zaboga potrebno..." ,,Potrebni su mi neki zubarski kartoni. Ako je to za vas neka gnjavaža, ne smeta mi da vam platim honorar za tu uslugu." ,,Gnajvaža? Zaboga, pa to je najjednostavnija stvar na svetu. Tajna uspešnog upravljanja nekretninama je u organizaciji." 197 Dejyid MOREL

Okrenuo se u svojoj pokretnoj stolici, a zatim je gurnuo njene točkiće ka kabinetu sa dokumentima sa svoje desne strane koji je bio obeležen-slovom D. ,,Dvajerova zgrada." Tragao je kroz dokumente. Prelistao je papire koji su se nalazili u fascikli. ,,Da, naravno. Sada se sećam. Dr Rejmond Faradej. On je doživeo srčani udar. Pre osamnaest godińa. Umro je dok je nekome vadio kpren zuba." Nakon svega kroz šta sam prošao, njegova čudna šmrt mi na neki način nije delovala neobično. ,,Ima li on neke roctake ovde? Da li su oni još uvek u gradu?" ,,Nemam ni najmanju ideju, ali proverite ovaj telefonski imenik." Glava 3. ,,...davno je to bilo. Dr Rejmond Faradej. Pokušavam da pro-nadem njegove rodake." Vrativši se do svog auta, pričao sam mo-bilnim telefonom. U telefonskom imeniku pronašao sarri samo dve osobe sa prezimenom Faradej. A ovo je bio moj drugi pokušaj. ,,Moj suprug je njegoy sin", odgovorio mi je ženski glas, zvu-čeći sumnjičavo. ,,Frenk je sada na poslu. Zbog čega se raspitujete o njegovom ocu?" ,,Kada smo brat i ja bili dečaci, dr Faradej je bio naš zubar. Yrlo je važno da pronadem rendgenske snimke zuba mog brata. Da bih ga identifikovao." ,,Vaš je brat mrtav?" ,,Da." ,,Žao mi je." ,,Puno bi mi značilo ako bi ste ini mogli reći šta se dogodilo sa zubarksim kartonima." ,,Kada su birali novog zubara, njegovi pacijeńti su uzeli svoje kartone." ,,Ali šta je sa pacijentima koji neko vreme nisu bili njegovi kli-jenti? Brat i ja smo prestali da dolazimo kod doktora Faradeja 198 DAVNO NESTAO nekoliko godina ranije." ,,Zar vam roditelji nisu premestili kartone kod novog zubara?" Sa gorčinom sam se sećao da nakon što je moj otac umro u saobraćajnoj nesreći i ispostavilo se da je njegova polłsa životnog osiguranja bila ugašena, moja majka nije bila u stanju da nam priušti stvari kao što su posete zubaru. Žena je uzdahnula, kao da joj ja dosadujem. ,,Nemam nikavu predstavu o tome šta je moj suprug uradio sa tim starim kartonima. Moraćete da razgovarate sa njim kad se vrati kući iz kancelarije."

Glava 4. Teren za bejzbol se nije promenio. Dok je sunce koje je zalazi-lo izduživalo moju senku, stajao sam kod stalka za parkiranje bicikala, gde smo, nekada davno, moji drugovi i ja umeli da lan-cem prikačimo i zaključamo svoje bicikle. Iza mene, blečeri7 duž treće baze stajali su zajedno sa roditeljima ohrabrujući povicima dečake koji su verovatno igrali neku utakmicu Juniorske lige. Čuo sam zvuk udarca lopte o palicu. Navijanje. Talas razočaranih uzdaha. Novo bodrenje. Pretpostavljao sam da je lopta u letu, izgleda na putu ka golu, bila uhvaćena. Ali zadržao sam svoj pogled na biciklima, sećajući se kako je Piti umeo da koristi postavljeno sedište bicikla za igranje karata tako što bi se naslonio na prednji branik. I kako je zbog toga pre-čka na biciklu proizvodila klik-klakklik-klak zvuk kad bi se točak okretao. Zabolelo me je što se nisam mogao setiti imena te dvo-jice drugova sa kojima sam bio, a zbog kojih sam uništio Pitov život. Ali sigurno sam se sećao suštine naših razgovora. ,,Zaboga, Bred, tvoj mladi brat mi ide na nerve. Reci mu da ispari, hoćeš li?" ,,Da, svuda se lepi za nas. Umoran sam od tog malog. Izlu7 blečeri — u bejzbolu: igrači koji uzvikuju (prim. prev.) 199 Dejvid MOREL duje me škripanje njegovog bicikla." ,,Ali, on se samo muva okolo. Ne radi to sa nekom namerom." ,,Gluposti. Šta misliš kako je moja mama mogla da sazna da sam zapalio cigaretu, ako on to nije rekao tvojoj mami?" ,,Ne znamo zasigurno da je on to rekao našoj mami." ,,Pa ko joj je onda rekao, neka nevidljiva vila ?" ,.U redu, u redu." Piti je skoro naleteo na mene kad sarn se okrenuo. 0 tom trenutku sam razmišljao tako često i sa tako puno bola da je bio kao urezan u mom sećanju. Bio je prilično nizak za devetogo dišnjaka i izgledao je još niže zbog svojih razvučenih farmerki. Bejzbol rukavica Jłoju je imao bila je prevelika za njegovu ruku. ,,Izvini, Piti, ali moraš da ideš kući." ,,Ali..." ,,Ti si jednostavno suviše mali. Zadržavaš igru." Oči su mu se zasaijale preteći potokom suza. Kasnije me je bilo sramota zbog toga što sam brinuo šta će moji prijatelji pomisliti ako bi moj mladi brat počeo da plače, dok smo u njihovom društvu. ,,Mislim to, Piti. Otkači se od mene. Idi kući. Gledaj crtane filmove ili tako nešto."

Brada mu je podrhtavala. ,,Piti, ozbiljno ti kažem, idi. Čistac. Gubi se." Moji drugovi su otrčali ka mestu gde su deca birala na kojoj će strani terena igrati. Dok sam hitao da im se pridružim, čuo sam klak-klak-klak zvuk sa Pitovog bicikla. Pogledao sam unazad ka malom dečaku koji se udaljavao biciklom. Glava mu je bila spuštena. Sada, dok sam stajao pored stalka za parkiranje bicikala, sećajući se kako su se stvari odvijale, i želeći celim svojim srcem da se mogu vratiti u taj trenutak i reći svojim drugovima da su budale, kao i to da će Piti ostati sa mnom, počeo sam da plačem. 200 DAYNO NESTAO Glava 5. Za razliku od terena za bejzbol, kuća se prilično promenila. U stvari, promenila se cela ulica. Drveće je bilo više (što se i moglo očekivati), i bilo je brojnije, a isto tako i žbunje i živa ograda. Ali te promene nisu bile ono što me je pogodilo. U doba mog detinj-stva, u komšiluku su se nalazile samo jednospratne rančerske kuće, skromni domovi Ijudi koji su radili u fabrici gde je moj otac bio nadzornik. Sada su na nekolicini kuća bili dogradeni dodatni spratovi, ili su pozadi bile dogradivane sobe, tako da su zauzimale veći deo zadnjeg dela dvorišta. I kuća u kojoj sam ja živeo doži-vela je obe vrste promena. Trem koji se nalazio ispred kuće bio je zagraden kako bi se proširila dnevna soba. Zgrada garaže koja je ranije bila odvojena, a do nje je vodila staza, bila je prepravljena u garažu gde su mogla stati dva automobila, a dobila je stepenice kojc su vodile u sobu iznad nje. Parkiravši auto na suprotnoj strani ulice, i posmatrajući kako se rumenilo sunca koje je zalazilo reflektuje na prozore kuće, bio sam toliko iznenaden promenom, da sam se zapitao da nisam možda pogrešio. Možda se nisam nalazio u pravoj ulici (ali znak je jasno govorio da je to ulica Lokus) ili tomožda nije bila prava kuća (ali, pored ulaznih vrata vertikalno je bio pričvršćen broj 108, kao što je to bilo i u mom detinjstm.) Nisam mogao uopšte da se poistovetim sa tim mestom. U svojim mislima mogao sam videti drugačiju, jednostavniju kuću, onu iz koje smo moj otac i ja žurili dotične večeri, ulazeći hitro u auto, i odjurili ka bejzbol terenu, romboidnog oblika, nadajući se da ćemo usput pronaći Pita kako negde gluvari. Zabrinuti čovek sa susednog imanja izašao je i mrštio se na mene, kao da kaže, ,,U šta piljiš?".

Upalio sam auto. Dok sam odlazi'o, primetio sam-nekolicinu tabli sa rečima ,,NA PRODAJU", sećajući se da su u one stare dane svi u ulici zavisili od fabrike nameštaja u tolikoj meri da se nikada niko nije selio. 201 Dejyid MOREL Glava 6. Gospodin Faradej je bio čovek tankih usana i upalog lica. ,,Supruga mi je rekla da je vaš brat umro ili tako nešto?" ,,Tako nešto." ,,Zašto su vam onda potrebni zubarski kartoni? Da biste ga identifikovali?" ,,0n je davno nestao. A možda smo ga sada pronašli." ,,Njegovo telo?" ,,Da." ,,E pa, da se ne radi o nečem tako Važnom, ne bih se izlagao ovom naporu." Faradej me je gestom pozvao da udem u kuću. Čuo sam buku TV aparata iz dnevne sobe, kad je delimično otvo-rio vrata idući kroz hodnik do kuhinje. U trenutku sam stekao utisak prekomerne otmenosti, kao i da je sve je bilo na svom mestu. Nasloni stolica u dnevnoj sobi su bili poravnati, sudovi su se nalazili na kukicama u kuhinji, a poklopci iznad njih, sve slože-no po yeličini. Hladan vazduh dopirao je kroz otvorena vrata podruma. Faradej je pritisnuo prekidač za svetlo i gestom me pozvao da ga sledim. Dok smo silazili niz stepenice od punog drveta, naši kora-ci su odzvanjali. Nikada nisam video da je nečiji podrum bio tako pažljivo organizovan. Bio je ispunjen kutijama poredanim u redove koji su obrazovali mini-hodnike, ali u svemu tome nije bilo ni najmanjeg traga gužve ili haosa. Culo se zujanje dva yentilatora, i dopiralo je iz uredaja koji su se nalazili na suprotnim krajevima podruma. ,,Ne mogu da se rešim vlage koja se nalazi ovde", rekao je Fa-radej. Poveo me je dužjednog od malih hodnika, skrenuo je fevo, i stigao do ugla, gde je podigao kutije sa ormarića za cipele. ,,Kako vam ja mogu pomoći?", pitao sam. ,,Nikako. Ne želim da se stvari pomešaju." Podigao je poklopac sa ormarića, otkrivajući hrpc dokumena-ta. ,,Moja supruga se žali zbog svih stvari koje čuvam, ali kako 202 DAVNO NESTAO mogu znati šta će mi kasnije.biti potrebno?" Faradej je pokazao ka redu kutija koje su se nalazile malo dalje. ,,Tamo se nalaze sve moje poreske priznanice." Pokazao je ka drugoj gomili kutija." Računi koje sam platio. A ove stvari..." Pokazao je na dokumente u ormariću. ,,Ovo su zubarski kartoni

iz očeve oridinacije. Barem oni koje sam mogao pronaći." Pregledao je taj svežanj i izvukao hrpu kartona u fasciklama. ,,Kako se zvao vaš brat?" ,,Piter Dening." ,,Dening. Da vidimo. Dening. Dening. En.'Bred. Nikolas. Piter. Evo ga." Glas mu je bio pun zadovoljstva kada je podigao fasciklu. Kada sam je uzeo, pokušavao sam da mi ruke budu smirene. ,,A šta da radim sa ovim ostalim kartonima? Da li hoćete da uzmete i vaš karton? Ko su En i Nikolas?" ,,Moji roditelji." Osećao sam težinu u grudima. ,,Da, ako to vama ne smeta, uzeo bih sve te kartone." ,,Moja supruga će biti oduševljena kad bude videla da sam se rešio nekih od ovih stvari." Glava 7. Dok sam se vratio do auta, spustio se sumrak. Morao sam da uključim svetla kako bih mogao da proučim Pitovu fascikłu. Pošto više nisam mogao da kontrolišem drhtanje ruku, izvukao sam grupu rendgenskih snimaka. Činilp mi se da nikada nisam dota-kao nešto tako dragoceno. Tamo, u Denveru, kada sam otišao do zubarske oridinacfje kako bih dobio kopiju rendgenskih snimaka koji su napravljeni na zubima čoveka koji je tvrdio da je moj brat, pobrinuo sam se da nabavirruduplikat za slučaj da FBI izgubi one koje sam im dao ili u slučaju da meni, u mojoj istrazi budu potrebne kopije. Jedva sam čekao da stignem u motel. Yozeći se ka periferiji grada, odabrao sam prvi gde sam primetio obaveštenje da ima slbod-. nih mesta. Nakon što sam uzeo ključeve, požurio sam u svoju sobu, 203 Dejvid MOREL previše žureći da bih sve izneo iz svog auta, uzeo sam samo svoj ko-fer, sa trzajem ga otvorivši i izvadivši rendgenske snimke iz Denvera. Zubi deteta i odrasle osobe se vrlo razlikuju, što je otežavalo prepoznavanje da li ovi rendgenski snimci pripadaju istoj osobi. Sigurno je da, u vreme kada je Piti bio kidnapovan, neki od nje-govih stalnih zuba još uvek nisu izrasli. Ali imao je barem nĕke od njih, rekao mi je zubar. Gledaj na korene zuba, kazao je. I, takode, da li kod odredenog zuba, postoje tri ili četiri korena? Četiri kore-na se rede sreću. I da li koreni rastu u nekom neobičnom pravcu? Držeći snimak zuba odrasle osobe u levoj, a deteta u desnoj ruci, podigao sam ih ka svetlosti lampe pored svog kreveta. Ali zastor lampe je blokirao priličnu količinu svetla. Taman sam se spremao da uklonim zastor sa lampe, a onda sam se setio da mo-teli često u kupatilima imaju vrlo jaka svetla.

Brzo prolazeći pored kreveta, otkrio sam da upravo u ovom motelu imaju u kupatilu velika ogledala, sa prostorom za šminku ispred. Kada sam pritisnuo prekidač za svetlo, trepnuo sam zbog iznenadnog bleska koji je dopirao od svetla iznad ogledala. Podigao sam oba seta rend-gendskih snimaka ispred neonskog svetla, bacajući brze poglede na jedan i drugi set snimaka, uporedujući ih, i očajnički želeći da pronadem razlike ili sličnosti, očajnički želeći da otkrijem istinu. Zub deteta je izgledao skoro patetično minijaturan. Zamislio sam Pitov strah i bespomoćnost kada su ga kidnapovali. Posmatrao sam snimke zuba odraslog čoveka. Kome su oni pripadali? Polako sam shvatao šta to gledam. I dok su posledice toga što sam shva-tio prolazile kroz moju glavu, i kako se različiti delovi otkrivenih informacija počeli dolaziti na svoje mesto, spustio sam rend-gendske snimke. Spustio sam svoju glavu. Bože, pomozi Kejt i Džejsonu, molio sam se. Bože, pomozi nam svima. Glava 8. Čuo se snažni zvuk orgulja kad sam otvorio ulazna vrata crkve: zvuci neke božanske himne koju nisam prepoznao. Sa de204 DAYNO NESTAO sne strane pevnice, stepenice su vodile naviše ka uzvišenj.u za hor. Dok sam se penjao, pucketale su pod mojim stopalima. Bilo je nešto posle dvanaest sati. A ja s'am posetio jedanaest protestant-skih crkava pre ove. I pošto je na mojoj listi preostalo još samo šest, polako sam gubio nadu. Uzvišenje za hor je bilo u senci, s izuzetkom svetla kosjje se Bala-zilo iznad orgulja. I dok je sveštenik završavao himnu, u tišini koja se skupljala, okrenuo se na zvuk mojih koraka koji su odzvanjali. ,,Izvinjavam se što vas uznemiravam, prečasni." Prišao sam bliže, pruživši fotografiju. ,,Sekretarica u vašoj kancelaijl rekla je da ste skoro završili sa pripremama za probu hora. Pokušavam da pronadem ovog čoveka. Zanima me da li ga prepoznajete." Zbunjen, sveštenik je uzeo fotografiju, stavio naočare ponovo na nos, i proučavao je. Nekoliko trenutaka kasnije, klimnuo je glavom. ,,Možda." Pokušao sam da ne reagujem. Pa ipak, moje srce je tako gla-sno udaralo, da sam bio siguran da ga sveštenik može čuti. ,,Intenzitet njegovih očiju je isti." Sveštenik je prineo fotogra-fiju ispod svetla na orguljama. ,,Ali čovek na koga me podseća, nosio je bradu." Pokazao je ka rriojoj bradi. Bradu? Bio sam u pravu. Pustio je bradu kako bi sakrio svoj ožiljak. ,,Možda ćete ga prepoznati ako preko donjeg dela njegov-og lica, stavite ruku."

Pokušao sam da zvučim smireno, uprkos napetosti od koje mi se grlo stezalo. Sveštenik je to i učinio. ,,Da. Ja poznajem ovog čoveka." Delo-vao je sumnjičavo. ,,Zašto hoćete da ga nadete?" ,,Ja sam njegov brat." Uspeo sam da mi ruka bude mirna dok sam se rukovao sa sveštenikom. ,,Bred Dening." ,,Ne. Grešite." ,,Izvinite, ne razumem vas." ,,Dening nije Pitovo prezime. On se preziva Benedikt." Ne znam šta me je više pogodilo, da li to što je Piti koristio svoje ime ili to što je uzeo prezime sveštenika koji je, nakon po-žara, hteo da ga usvoji. ,,Znači , on još uvek neće da koristi poro-dično prezime." Sveštenik se namrštio. ,,Kako to mislite?" Moje srce je još jače udaralo. ,,Mi smo živeli u ovom kraju. Ali 205 Dejyid MOREL pre mnogo vremena, Pit i ja samo se razišli. Jedna od onih pordič-nih svada koja proizvede tako loša osećanja, da se porodica podeli." Sveštenik je klimnuo glavom očigledno znajući šta su takve vrste svada učinile nekim porodicama iz njegove zajednice. ,,Nismo razgovarali godinama. Ali skoro sam čuo da se vratio u grad. Ovo je bila crkva u koju smo nekada išli. I tako sam pomis-lio da ga je neko možda video." ,,Vi hoćete da se pomirite sa njim?" ,,Celim svojim bićem, prečasni. Ali ne znam gde je on," ,,Nisam ga video od..." Sveštenik je razmišljao o tome. ,,Od prošlog jula, kada je gospoda Yoren umrla. Naravno, bio je na sahrani. A pre toga sam ga poslednji put video... Oh, verovatno dve godine pre toga. Čak nisam siguran da li se još uvek nalazi u gradu." ,,A ko je ta gospoda Voren ?" ' ,,Ona je bila jedan od najvernijih članova zajednice. Koliko se ja mogu setiti, mislim daje propustila samo jednu službu. Gospo-di Voren se izgleda svidelo što je Pit ponudio da besplatno obav-Ija fizičke poslove za crkvu kada se pojavio pre dve godine. Bila je zadMjena time koliko detaljno je on mogao da citira Sveto pismo. Nekoliko puta je pokušala da ga nadmudri, ali je on uvek po-bedivao." ,,To je zasluga mog oca. On je poučavao Pita iz Svetog pisma." ,,Pa, vaš otac je sasvim sigurno to odlično učinio. Gospočta Voren mu je konačno ponudila da obavlja fizičke poslove na nje-nom imanju. Naš gubitak, njen dobitak. Ka'da je propustila onu službu koju sam pomenuo, bio sam ubeden da mora da je bo-lesna, i bio sam u pravu — biła je malo

gripozna. Kada je sledećeg puta došla u crkvu, Pit nije bio sa njom. Rekla mi je da je on odlučio da krene dalje." ,,Da, Pit je uvek bio takav. Ali, rekli ste da je on prisustvovao njenoj sahrani?" ,,Izgleda da se vratio i ponovo radio kao fizički radnik na njenom imanju. U stvari, ja sam čuo da mu je ona ostavila svoje imanje." ,,Svoje imanje?" ,,Pa, ona je bila gospoda u godinama. Surpug joj je bio mrtav. 206 DAVNO NESTAO Njeno dvoje dece, takode. Pretpostavljam da je na Pita gledala kao na najbližu osobu koju je imala od porodice." ,,Zvuči kao da je to bila neka Ijubazna starija gospoda." ,,Velikodušna do krajnjih granica. A tokom godina, dok je prodavala delove farme na kojoj je njen suprug radio — to je za nju bio jedini 'način da preživi nakon što joj je suprug umro -postarala se da obezbedi da osam ari zemljišta oko kuće može da ostane 'dMje' samo zarad životinjskog sveta. Yerujte mi, s obzi-rom na to kojom brzinom se grad širi, koristilo bi nam više osoba poput gospode Yoren kako bismo održali čistu prirodu." ,,Prečasni, stvarno bih cenio ako biste mogli da mi učinite dve usluge." ,,Da?" Iza naočara, pogled mu je delovao radoznalo. ,,Prvo bih hteo da vas zamolim, za slučaj da vidite Pita pre me-ne, da mu ne kažete o čemu smo razgovarali, do neba bih vas molio. Ako bi saznao da hoću da ga vidim, bojim se da bi se toliko uzrujao, da bi možda napustio grad." ,,Vaša svada je bila tako ozbiljna?" ,,Gora nego što možete zamisliti. Moram da mu pristupim na pravi način i u pravo vreme." ,,Koja je druga usluga koja vam treba?" ,,Kako mogu da pronadem imanje gospode Voren?" Glava 9. Nakon dve milje vožnje seoskim putem koji je vodio južno od grada, stigao sam do raskrsnice u obliku slova T. Skrenuo sam levo i baš kao što je sveštenik opisao, asfaltirani put se pretvorio u zemljani. Gume na mojim kolima bacale su prašinu koja se po-dizala čak do retrovizora. Sav napet, -gledao sam napred, nadajući e da neću ugledati neki auto ili kamion kako idu ka meni. Okolina je bila blago brdovita, a na vrhu svakog brdašca bojao sam se da se iznenada ne pojavi vozilo kojim bi on upravljao, a koje bi išla ka meni. Možda on ne bi obratio pažnju, već bi samo 207

Dejvid MOREL bacio kratak pogled na drugog vozača, ali možda on sada pazi na sve. Možda me ne bi prepoznao sa bradom, ali ako bi me prepoz-nao, ili ako bi prepoznao Kejtin ,,volvo" (Isuse, zašto se nisam setio da krenem nekim drugim kolima?), onda bih izgubio mogu-ćnost da ga iznenadim. I tada bih imao još manje šanse da prona-dem Kejt i Džejsona. Preznojavajući se, dok mi se košulja lepila za grudi, zapazio sam red gustog drveća i rastinja koje je sveštenik rekao da ću vide-ti sa svoje leve strane. Prošao sam pored poštanskog sandučeta, zatvorene kapije, i staze koja je nestajala u šumi. Kuća gospode Yoren nalazila se tamo, rekao je sveštenik, gde je mogla da pos-matra jelene, veverice, rakune, i ostalo od onog što je, takode, nazivała 'božijom decom', a što je tumaralo njenim imanjem. Osećajući ołakšanje što nikoga nisam video, i nadajući se da ni mene niko nije video, nastavio sam da vozim dok se još više prašine podizalo iza mene. Ali u isto vreme, nisam mogao, a da se ne brinem, da li je razlog zbog kog nisam primetio nikakvu aktivnost bio u tome što Piti i nije bio tamo, već je otišao dalje. Piti. Da. Svaki rendgendski snimak je pokazivao po jedan zub sa četiri korena koja su rasla u različitim pravcima. Koreni zuba detetai bili su manji i manje naglašeni od korena zuba odraslog čoveka. Pa ipak, nije bilo teško zapaziti koren zuba deteta koji je porastao u koren zuba odraslog čoveka. Ali, nisam se oslanjao na sopstveno mišljenje. Pre nego što sam krenuo da posećujem crkve, pobrinuo sam se da odem do jedne zubarske oridinacije, čim se otvorila. I gotovinom, koju sam podigao iz lo-kalne banke, platio sam zubaru sto dolara kako bi pregledao te rendgenske snimke pre nego što bi počeo da prima svoje pacijente koji su imali zakazan pregled. On se složio sa mnom: snimci zuba čoveka i dečaka — ti rendgenski snimci su pripadali istoj osobi. Znači, to je bila istina. Čovek koji je tvrdio da je moj brat, rekao je istinu. FBI nije bio u pravu. Nije Lester Dant prisvojio Pitov identitet. Već je Piti prisvojio Lesterov idenfitet. Ali to uzne-miravajuće otkriće ništa nije rešilo. Upravo obrnuto. Izazvalo je 208 DAVNO NESTAO još više uspaničenih pitanja koja su ugrožavala moj zdrav razum. Ali ovo je bilo jasno. Nakon što je Piti uspeo da zavara policiju da misli da je nastavio ka zapadu kroz Montaiiu, on je odveo Kejt i Džejsona u suprotnom pravcu — nazad u Yudford. Sve štb je tre-balo da uradi bilo je da ukrade vozilo čija

je vozačka dozvola yažila i za neku udaljeniju državu. Yozača takvbg vozila sigurno ne bi očekivali bar nekoliko dana. I dok bi neko prijavio njegov ili njen nestanak, Piti bi već stigao do imanja gospode Yoren i sakrio auto. A u meduvremenu, sigurno je nekoliko-puta menjao voza-čke tablice i sakrio je telo vlasnika automobila negde pored Medu-državnog puta. Gospoda Yoren. Piti je bio siguran da je može zastrašiti, zato što je to uspeo i godinu dana ranije. U crkvi gde sam čuo za Pita i gospodu Yoren, sveštenik je pomenuo da je Piti bio nadzornik na njenom imanju, i da ona nikada nije propustila nedeljnu službu osim jednog odsustvovanja što je bilo nesvojstveno za nju. To je bilo dve godine ranije, godinu dana pre nego što je Piti ukrao od mene Kejt i Džejsona. Mora da je Piti gospodi Yoren uradio nešto tako užasavajuće, da ona nije mogla da ode u crkvu te nedelje. Kad joj je sveštenik telefonirao, ubeden da bi nju samo nešto strašno zadržalo da ne dode u crkvu, tvrdila je da ima grip. Sledeće nedelje, ponovo je bila u crkvi. A u meduvremenu, rekla je, da je Piti napustio tu oblast. Telefonski poziv sveštenika je verovatno gospodi Yoren spa-sao život. Zbog njegove zabrinutosti, Pit je sigurno mislio da je sveštenik bio sumnjičav, i to ga je sigurno nateralo da produži dalje. Ali, kada se gospoda Yoren osetila sigurnom, zašto nije ispričala o užasima koji su se tamo dogadali? Nije bilo teško pronaći odgovor. Kao i gospodu Garner iz Loganvila, bilo ju je sramota da drugi članovi crkve saznaju šta joj je Piti učinio. Staviše, Pit ju je bez sumnje. užasnuo pretnjom da će se vratiti i kazniti je ako mu napravi probleme. Možda je taman počela da se oseća sigurnom, ali se onda, na njen užas, godinu dana kasnije, Piti vratio. Možda je pronašao način da sakrije Kejt i Džejsona od nje. Kako god — ali njeno mučenje se nastavilo. Zastrašio ju je dovo209 Dejvid MOREL Ijno surovo, da je natera da ga unese u svoj testament. ,,On je za mene kao sin," bila je prisiljena da kaže svom advokatu, naučena da to kaže tako da zvuči ubedljivo. Piti mora da je stajao pored nje u kancelariji advokata kada je ona potpisivala dokument, kako bi je podsetio na upozorenje da će se pobrinuti da gpdine koje su joj preostale provede u agoniji ako se bude okrenula protiv njega. A onda mora da ju je držao u kućnom pritvoru dok je on u zajedni-ci proširio glas da se ona u zadnje vreme ne oseća dobro. Na taj načiri Ijudi su bili pripremljeni da čuju vest o njenoj smrti. Na kraju krajeva, kao što je sveštenik rekao, gospoda Voren je bila gospoda u godinama. I možda je jedne noći ona umrla u snu — uz pomoć jastuka pritisnutog preko njenog lica.

Dok sam žurio nazad u grad, pokušao sam da mobilnim tele-fonom nazovem specijalnog 'agehta Gejdera, ali sekretarica mi je rekla da on nekoliko dana neće biti u kancelariji. Telefonirao sam i u Pejnovu kancelariju, ali sam čuo snimljenu poruku telefonske skretarice da on, do kraja nedelje neće biti u kancelariji. Negde u dubini utrobe imao sam neprijatan osećaj da biopsija njegove supruge nije dobro prošla. Ostalo mi je samo da stupim u kontakt sa lokalnom polici-jom, ali kad sam parkirao ispred stanice (zgrada od cigala je izgledala isto kao pre mnogo godina) zamislio sam uznemirujuću sliku odreda policajca kako ulaze u vozila i žure ka imanju gospode Voren. Uplašio sam se da bi njihov dolazak bio tako očigledan, da bi ih Piti, ako se Pit nalazio u toj kući, primetio i pobegao na zadnji ulaz. Mogao bih da nikada ne saznam šta je učinio sa Kejt i Džejsonom. A čak i kad bi policija uspela da ga uhvati, šta bi se desilo ako bi odbio da odgovori na pitanja... Šta ako bi poricao da zna išta o tome gde su Kejt i Džejson skriveni? Ako su još uvek živi, i ako bi on ustrajao u ćutanju mogli bi da umru od gladi ili da se uguše. Razmisli o svemu, upozorio sam sebe. Bilo mi je potrebno više infomacija. Nisam mogao da imam poverenja u to da policija krene u poteru, a da ne znam tačno kako bi to trebalo oni da izvedu. 210 DA\ > O Nl S I \t> Glava 10. Žeria pilot je rekla nešto što nisam jasno razumeo zbog buke aviona jednomotorca. Okrenuo sam se ka njoj. ,,Izvinite, šta ste rekli?" ,,Rekla sam, Yudford je tamo." Pogledao sam nadesno, gde je ona pokazivala. Red nižih zgra-da, starih i novih, se pružao duž Medudržavnog puta. Kazala je nešto sa toliko gestikulacije, da sam odmahnuo gla-vom. ,,Ne razumem." ,,Rekli ste mi da želite da vidite svoj stari rodni grad iz vazduha." • ,,Više — manje." ,,Čini mi se kao da je manje. Jedva da ste i pogledali u tom pravcu. Ono što vas, u stvari, zanima su one farme ispred nas." Približavali smo se terenu od osam ari zemlje pokrivene sta-blima i rastinjem. lako je dan bio sunčan, osećao se blagi vetrić. ,,Vi ste iz Odseka za razvoj, zar ne?" ,,Ovaj grad se stvarno razvijao tokom poslednjih pet godina. Čini mi se da, uvek kada pogledam, vidim novi blok zgrada."

To je bilo jednostavnije objašnjenje, od prave istine. ,,Da, previše promena nas može preplaviti." Gledao sam dole ka većem, gušćem šumarku. Mogao sam pri-metiti stazu koja je vodila do njega od utabanog puta. A, takode, i čistinu od oko stotinu jardi gde se mogla zapaziti kuća od cigala okružena travnjacima i baštama. Kupio sam jednu od onih džepnih kamera sa zum sočrama. Sada sam je izvukao i počeo da fotografišem. Glava 11. Ponovo u svojoj motelskoj sobi, raširio sam po deset fotogra-u osam redova preko stola. Platio sam fotografu dodatno da 211 Dejvid MOREL radnja ostane otvorena i nakon radnog vremena, samo da bi ura-dio fotografije. Već je bilo veče. Oči su me bolele. Kako bih sebe održao budnim, pustio sam televiziju — CNN — i dok je spiker, u pozadini, nešto govorio, podigao sam uveličavajuću lupu i nagn-uo se nad fotografije. One su bile blago zamagljene zbog vib-riracija aviona. Pa ipak, pokazivale su ono što mi je bilo potrebno. Jedna stvar se mogla momentalno uočiti. Niko to ne bi mogao primetiti sa zemlje, gde se prednja i zadnja strana i bočni delovi kuće nikako nisu mogli posmatrati odjednom. Ali, posmatrano odozgo, travnjaci i bašte iza kuće su izgledali drugačije od onih bočno i ispr.ed kuće. Izgledalo je da su na njima .skoro bili obavł-jani neki radovi. Ta oblast je delovala blago niža od ostalih. Uleglo, možda? pitap sam se. Kao što se zemljište ulegne kada se zemlja iskopa, a onda ponovo napuni? Iza mojih leda je spiker CNN-a objašnjavao da neki pore-mećeni čovek sa puškom, drži svoju bivšu suprugu i ćerku kao kućne zatvorenike u Los Andelesu. Policijski SVOT tim je okružio kuću. Još pažljivije sam piljio kroz uveličavajuću lupu u fotografi-je koje su potvrdivale da su deo trave i bašta iza kuće zaista bile blago niže od okolnog zemljišta. Primetio sam plavi pik-ap kamion parkiran pored kuće. Pro-učavao sam izvor koji je krivudao izmedu stabala malo dalje oda-tle. Ali, stalno sam se vraćao na prostor iza kuće. Trava je tamo delovala zelenije, grmlje punije, kao da se njima posvećuje više pažnje nego biljkama ispred ili sa strane kuće. Spustio sam uveličavajuću lupu i pokušao da sebe umirim. Nema ničeg zlokobnog u sredjivanju bašte, policija bi rekla. Ošte-ćeni travnjak i staro žbunje su bili zamenjeni zdravim. Ali šta ako su travnjaci i grmlje bili zamenjeni, zbog toga što se nešto bilo gradilo ispod njih?

Na televizijskom ekranu iza mene spiker je izveštavao da se situacija sa taocima loše završila. Dok je policija stezala svoj ob.ruč oko zgrade, taj čovek je pucao u svoju ćerku i bivšu suprugu, a onda povukao oroz pucajući i na sebe. Gledao sam u televizijski ekran. 212 DAVNO NESTAO Glava 12. Kada sam prolazio autom pored imanja gospode Yoren na-pravio sam grešku što sam krenuo Kejtinim ,,volvom". Piti bi ga mogao prepoznati. Ovog puta odvezao sam se samo do periferije gradića, gde sam parkirao auto izmectu drugih na parkingu šoping centra. Stavio sam svoj ranac na lećta, te se poput izletnika zaputio u prirodu. Kao i u većini farmerskih zajednica Srednjeg Zapada, sistem puteva bio je. postavljen u obliku mreže koja je u sebi sadržala kvadrate ili pravougaonike zemlje. Izbegavaju-ći onaj put koji direktno vodi do imanja gospode Yoren, krenuo samzaobilaznom maršrutom koja je bila duža nekoliko milja, ali prilazeći tom pro-storu od osam ari pokrivenih šumom, sa puta koji se nalazio iza imanja. Pod vedrim, vrelim suncem, pešačio sam pored polja, prošao sam pored stoke koja je pasla, pored farmera koji su sku-pljali svoje useve. Namestio sam svoju kapu za bejzbol i pomerio skrivenu futrolu ka zgodnijem mestu na pojasu, pokušavajući da izgledam kao da nemam nikave brige na syetu, i da sam jedno-stavnq neko ko je izašao kako bih proveo prijatan dan u šetnji. U stvari, očajnički sam želeo da trčim. Adrenalinu koji je goreo kroz mene bilo je potrebno delovanje kako bi bio pod kontrolom. Ako ne uradim nešto da oslobodim pritisak koji se nagomilavao u meni, bojao sam se da bih mogao da otkačim. Sa moje desene strane, preko polja, drveće je postalo više. Bliže. Kejt i Džejson. Oni su živi, rekao s9łn sebi. Oni moraju da budu živi. Brinući se da će me neko primetiti dok sam prełazio preko polja ka šumi, sačekao sam dok nije prošao auto i dok nije bilo vise nikakvog drugog saobraćaja. Potok koji sam video na fotogra-fijamaje presecao polje, a zatim je tekao ispod puta. Spustio sam ;e do njega. Sprudovi potoka bili su dovoljno visoki da me niko-mje mogao primetiti dok sam hod'ao pored vode. Za razliku od loda pod vrelim suncem, vazduh je ovde dole bio prohladan. Nakon nekoliko minuta potok je zašao za drveće. Provukao im se ispod ograde, uzverao preko klizavog nasipa, i našao se 213 Dejvid MOREL

izmedu stabala javora, hrastova i brestova. Buka koju sam pravio idući preko rastinja^me je zabrinula, ali ko me je mogao čut'i? Pit neće partolirati duž ograda, čuvajući svoje imanje od neželjenih posetilaca. Logično mesto gde bi on mogao da bude bila je kuća. Ili je rhožda otišao nekuda, eineći bogzna kakve zločine'. Šuma je bacala senku. Sunderasti sloj suvog lišća mirisao je na vlagu i blato. Obrisao sam svoje znojem orošeno lice, skinuo ranac i izvukao sačmaru koju sam kupio tog jutra. Prikačio sam je sa desne strane masivnog opasača. Moj rezervni šaržer sa petnaest patrona se nalazio u torbici sa leve strane, zajedno sa još dva sveže kupljena šaržera. Pored njega se nalazio lovački nož pet inča dugačak i palac široka baterijska lampa zvana ,,Surfajer", koju mi je pokazao prodavac u prodavnici oružja, a koja je bacala izne-nadujuće snažno svetlo za svoju veličinu. Izvadio sam pištolj iz futrole i gurnuo ga pored sačmare. Osećao sam pritisak od težine opreme na svom struku. Ožedneo sam od nervoze, te sam ispio mali gutljaj vode iz jedne od tri čuturice u rancu. Pojeo sam parče suve govedine i nekoliko punih šaka mešavine kirikija i suvog grožda. Mokrilo mi se od nespokoja. A onda sam stavio janac na leda i izvadio kom-pas iz džepa na košulji. Za razliku od prošle godłne, odvojio sam vreme da naučim kako da ga upotrebljavam. Sećajući se fotografl-ja i procenjujući ugao kojřtreba da sledim kako bih stigao do kuće, krenuo sam u pravcu jugoistoka, odredujući sebi put kroz drveće. Sve vreme, osluškivao sam hoću li čuti sumnjive zvuke u šumi. Grana koja je škripnula mogao je da bude Piti koji se pri-kradao ka meni, ali se ispostavilo da je to samo veverica protrčala penjući se na drvo. Uplašio me je prasak grane, dok nisam shvatio da je to bio zec koji je odskakutao u daljinu. Ptice su lupale krilima. Zabrinpt, osmotrio sam rastinje, ponovo proučavao svoj kompas i obazrivo krenuo napred. Sledeći puti kada sam se zaustavio da ispijem 'gutljaj pića, proverio sam vreme na svom satu, iznenaden otkri-ćem da ono što je izgledalo kao trideset minuta je, u stvari, bilo dva sata. Yazduh se zgusnuo. Znoj je prilepio košulju ł farmerke za moje telo. Napravio 214 DAVNO NESTAO sam sledeći korak i brzo se spustio, čučnuvši, jer sam zapazio da se drveće proreduje. Legavši na stomak, puzao sam kroz rastinje, dok je blatnjavi miris zemlje širio moje nozdrve. Puzao' sam polako, pokušavajući da ne pomeram žbunje i time otkrijem gde se nalazim. Zbog činjenice da sam projektovao domove

za bogate klijente, bio sam upoznat sa detektorima za sprečavanje up-ada na posed. Osmatrao sam hoću li nešto primetiti ispred sebe, senzore pokreta na stu-bovima ili žicu koja bi mogla da bude povezana sa detektorom vibracija. Nisam zapazio ništa neopbično. U stvari, kada.sam lagano razmislio o tome, setio sam se toga da su defektori za sprečavanje upada na posed bili beskorisni u šumi. Svaka životinja koja tu-mara mogla bi da ih pokrene. Životinje? Iznenada sam słwatio da već neko vreme nisam primetio nijednu životinju. Niti jednu pticu. Osećaj praznine me je podsetio na ono što sam osetio na Dan-tovoj farmi. Da li tu ima zmija? Proučavao sam tlo ispred sebe. Ništa nije talasalo. Duboko udahnuvši, nastavio sam da puzim napred. Drveće je postalo raštrkanije, a žbunje manje gusto. Yireći kroz-niske grane, video sam čistinu. Travnjak. Cvetnu baštu. U sredini svega toga nalazila se kuća od crvene cigle. Ja sam joj prilazio sa desne strane. Zid dvospratne'kuće sa potkrovljem bio je obrastao bršljanom. Ograda od belog drveta i minijaturna vetrenjača obojena vedrim bojama ukrašavali su travnjak. Izvadio sam dogled iz svog ranca i postarao se da ne budem u takvom uglu u odnosu na sunce koje bi izazvalo odsjaj sa optičkih stakala dogleda. A onda sam fokusirao optička stakla dogleda i proučavao prozore u prizemlju i na spratu. Svi ti prozori imali su zavese od čipke. Ništa se nije kretalo iza njih. Na fotografijama koje sam napravio, mogao sam videti pik-ap kamion parkiran na drugoj strani kuće, a da bih proverio da li se on još uvek tamo nalazi, morao bih da puzim oko kuće do te strane. Dok sam se kretao kroz rastinje, trudio sam se da se priljubim uz zemlju što je više bilo moguće. Kada sam stigao do mesta oda-kle mi se pružao vidik na zadnji deo kuće, i dalje nisam video 215 Dejvid MOREL nikakvo kretanje ni iza jednog prozora. Piljio sam u otvoreni pros-tor iza kuće, za koji se, posmatrano sa zemlje, činilo da ima pri-rodni pad, jer linija blagog ugiba više nije bila očigledna. Neočeki-vani posetilac ne bi primetio ništa neobično u pogledu tog pros-tora iza kuće, osim da travnjak i vrt izgledaju lepo. Ako je zaista postojala soba ispod površine zemlje pretpostavljao sam da je Piti često tu oblast navodnjavao i dubrio kako bi nadoknadio plitkoću korena biljki koju bi takva podzemna struktura uzrokovala. A ako je tako, danas nije bio njegov dan za rad u bašti. Nije ga bilo na vidiku. Mesto je delovalo napušteno. Usudio sam se da se nadam da imam sreće, i da on nije kod kuće. AJi dok sam puzao kroz grmlje ka drugoj strani kuće, osetio sam kiselinu u stomaku

kada sam primetio pik-ap kamion tamo gde je bio i prethodnog popodneva. Ljutit, nastavio sam da se krećem kroz rastinje, stigavši do mesta odakle sam mogao da vidim prednju stranu kuće, gde se na zasvodenom tremu nalazila stolica za Ijuljanje i mreža za ležanje, koji su delovali tako domaće i primamljivo. Ali, ni sa tog mesta nisam, takode, mogao nikoga primetiti, tako da sam se povukao do jedne zaklonjene tačke sa koje sam mogao videti tu stranu kuće, deo zadnjeg dela kuće, deo prednjeg dela, i kamion u celosti. Grmlje me je sakrivalo. Skinuo sam ra-nac sa leda, otpio mali gutljaj iz jedne čuturice, pojeo još malo govedine, kikirikija i suvog grodžda. I čekao. Glava 13. Satima kasnije, još uvek sam čekao. Sunce je zalazilo za sta-bala. Videvši odsjaj svetla na prozorima u prizemlju, osetio sam kako mi se mišići stežu. A zatim je svetlo ušlo u susednu sobu i onu iza nje. Naprezao sam se da primetim neko kretanje kroz zas-tore, ali kuća je i dalje izgledala napušteno. Koliko sam ja znao, svetla su bila kontrolisana tajmerima. I kad se svetlo u sobi na 216 DAYNO NESTAO spratu upalilo, a senka pomerila, prolazeći pored prozora, za trenutak sam zadržao dah. To je bila senka muškarca. Bio sam siguran u to. Senku sam video samo na trenutak, ali široka ramena i siloviti koraci očigle-dno nisu prłpadali ženskoj osobi. Nekoliko trenutaka kasnije, sen-ka se mogla videti u prizemlju, kako ide iz jedne sobe u drugu. Podižući svoj dogled, naprezao sam se da vidim kroz prozore i iznenada sam u fokus ułwatio čoveka sa bradom. Njegovo lice bilo je okrenuto meni samo nekoliko trenutaka pre nego što je hodnjkom u obliku luka, otišao u kuhinju. Ali, meni je bilo dovoljno i tih nekoliko sekundi. Uprkos nje-govoj bradi, nisam mogao a da ga ne prepoznam. Cak i kroz do-gled, ta čvrsta ramena i intenzivna boja očiju, mogli su pripadati samo jednoj osobi. Taj muškafac je bio Piti. ,,Idi kući", rekao sam mu. Nakon što je bio izgubljen skoro ceo život, on je upravo to i uradio. Vratio se u Yudford. Da li je ikada prolazio autom pored kuće u kojoj smo živeli? Da li je ikada otišao do terena za bejzbol i setio se tog poslepodneva, gundajući zbog toga koliko bi' njegov život bio drugačiji da meni nisu bili draži moji prijatelji i da ga nisam oterao sa bejzbol utakmice?

Preštani da razmišljaš na taj način! upozorio sam sebe. Stekni kontrolu! Krivica i žaljenje neće promeniti prošlost. One u ovom trenutku predstavljaju slabost. Zbog njih bih mogao da poginem. Zbog njih bi Kejt i Džejson mogli da poginu. Piti više nije bio moj brat. On je bio moj neprijatelj. Nagoni su me terali da otpuzim sa tog mesta gde sam sakrio, i približim se prozoru sačekam da on ponovo zakorači u moj vidokrug i pucam. 'AlSfta ako promašim? Ruka mi se dovoljno tresla da je mogla da opskoči sa mog ramena. Ili, šta ako bi me Piti primetio sa prozora, pre nego što bih povukao obroz? Šta ako bi se sklonio s vidika, i upotrebio Kejt i Džejsona kao taoce? Ili šta ako bih uspeo da ga pogodim, a da Kejt i Džejson nisu tamo gde ja pretpostavljam da su? A ako bih pucao da ga ranim? Kako bih mogao da znam da 917 Dejyjd MOREL rana neće biti ozbiljnija nego što mi je bila moja namera? Piti bi mogao da umre pre nego što bih uspeo da mu postavim neka pita-nja. A onda bih izgubio mogućnost da pronadem Kejt i Džejsona. Budi u pripravnosti. Razmisli o svemu, upozorio sam sebe. Ako bih ja načinio pogrešan potez, to bi bilo isto kao ono što sam se bojao da bi policija mogla učiniti. Morao sam da nastavim da osmatram kuću. Bilo je neopho-dno da uočim njegove navike. A kada budem telefonirao policiji, to mora da bude u pravo vreme. Kada situacija bude bila meni naklonjena.. Sigurno. A kada će to zaboga biti? pitao sam se. Dok se tama spuštala, vazduh je postajao vlažan i prohladan, tako da sam izvukao vunenu košulju iz ranca i obukao je. Ali, ona me nije ugrejala. Kad sam video obrise Pita, kako priprema hranu u kuhinji, rekao sam sebi da bih i ja trebalo nešto da pojedem, ali uopšte nisam imao apetita. Kiselina mi je stvarala vrelinu u stomaku. Jedi! rekao sam sebi. Naterao sam sebe da stayim parče gove-dine u usta i žvakao sam je protiv svoje volje. Zatim sam uzeo punu šaku oraha i suvog grožda, a desert su bile sušene jabuke. Razmišljao sam o tome da ponesem sendyiče, ali sam se brinuo da bi se mogli pokvariti, i da bih se razboleo. Na kraju krajeva, nisam imao nikakvu ideju o tome koliko dugo će biti potrebno da ostanem u šumi i osmatram kuću. Zbog toga sam poneo tri čuturice sa vodom. Odlučan da ih štedljivo koristim, ispio sam samo nekoliko gutljaja kako bi mi pomogli da progutam osušene jabuke.

Koliko dugo bi policija bila voljna da se krije na ovaj način? pitao sam se. Oni bi se preznojavali zbog komaraca koji bi zujalli oko njih. Osećali bi hladnoću kako im prolazi kroz odeću i vlagu koja bi im pantalone lepila za noge. Razmišljali bi o vrućoj kafi i o toplom krevetu, i o nekome sa kim bi podelili postelju. Brzo bi izgubili strpljenje i obrušili se na kuću. Zakopčao sam vunenu košulju sve do vrata, ali sam i dalje osećao hladnoću. Podižući dogled ponovo, gledao sam kroz pro-zor i posmatrao hodnik koji je vodio ka kuhinji, a koji je bio na 218 DAYNO NESTAO udaljenijoj strani kuće. Tamo je Piti nastavljao da priprema hra-nu. A onda je najzad, njegova silueta nestala. Mišići su mi se ukočili jer se nisam pomerao prilično vreme-na. A ruke i vrat su me boleli zbog toga što sam držao podignuti dogled. Minuti su prolazili. Proverio sam svetleći brojčanik na mom satu. četvrt sata se pretvorilo u pola sata. Kada je prošlo sat yremena, nisam više mogao da ignorišem pritisak u svojoj bešici. Otpuzao sam unazad od mesta gde sam se krio, i zaustavio se izmedu drveća, kako bih mokrio blizu zemlje, trudeći se što sam više mogao da proizvedem što manje buke. Istog trenutka kad sam se vratio, idući kroz grmlje, svetlo u kuhinji se ugasilo. Postao sam sav napet, dok sam posmatrao Pitovu senku dok ide iz sobe u sobu u prizemlju, gaseći za sobom svetla. Minut kasnije, ugasio je i jedno od svetala na spratu. Sledećih sat vremena proveo sam gledajući u svetlo na spratu koje je preostalo. A onda je i njega ugasio. Nebo je bilo oblačno i sakrivalo je zvezde. Kuća je i dalje bila u tami. Obgrlio sam se, pokušavajući da održim telesnu toplotu. Kapci su mi se spuštali. Borio sam se da ih držim otvorenim, okre-nuvši se ka tami travnjaka i bašte iza kuće, ispod kojih su, u to sam bio siguran, Kejt i Džejson bili zarobljeni. Tako blizu. Moram da dodem do njih. Moram da... Kapci su mi se podrhtavajući zatvorili. Spustio sam se na zemlju i utonuo u san. Glava 14. Tresak vrata me je trgao, probudivši me iz noćne more u kojoj sam nestao. Brzo sam otvorio oči. Podigao sam glavu dovoljno da mogu da vidim kuću kroz nisko grmlje. Oblaci su se razišli. Sunce se nalazilo iza mojih leda, dok se njegov blesak odbijao od prozore preko puta mene. Taj odsjaj mi je udarao pravo u oči pojačavajući moju glavobolju. Vetar je duvao jače nego prethodnog dana, mrseći granje. Kretanje lišća oko mene je sigurno bio razlog te moje noćne more o nestajanju. Dejyjd MOREL

Gledao sam ka zadnjem delu kuće, odakle se začuo tresak vrata. A onda sam video Pita. Nosio je svetlozelenu majicu, koja je bila u kontrastu s njegovom tamnom bradom. Prepoznao sam majicu. To je bila jedna od onih majica koje je ukrao od mene godinu dana ranije. Yetar mu je mrsio gustu tamnu kosu. Gledao je okolo, prilazeći stablima, a onda je skinuo crevo sa kuke na zidu i otišao iza kuće. To što je zalivao neko žbunje, potvrdilo je moje sumnje da je njihovom plitkom korenju, zbog nečeg što se nalazilo plitko ispod zemlje, bila potrebna redovna nega. Vetar je povremno prskao vodu nazad ka njemu, i na kraju ga je to toliko iznendralo da je spustio crevo, otišao do zadnjeg dela dvorišta kako bi zatvorio vodu, i vratio se u kuću. Sunčev odblesak o prozore me je sprečavao da vidim šta radi unutra. Pola sata kasnije, osećao sam da su mi usne bile strašno suve i taman sam posegnuo za čuturicom, ali sam se zaustavio kad sam čuo još jedno otvaranje vrata, ovog puta prednjih. Piti je izašao na balkon. Presvukao je svoju vodom pokvašenu zelenu majicu i umesto nje obukao sivu. A i ta majica je, takode, pri-padala meni. Podigao je glavu, skoro kao da njuši vetar. I to je ono što je moj brat postao: životinja koja procenjuje da li postoji opas-nost. Zbog mene. Prestani da razmišljaš na taj način! ponovo sam sebe upozorio. Sišao je sa stepenica trema i zaobišao kuću, a ja sam mogao da osetim da mi puls jače udara kada sam video da je ušao u svoj kamion i prikopčao sigurnosni pojas. Kamion je bio okrenut u mom pravcu, ali udaljen od sunčevog bleska, tako da sam, kroz yetrobran mogao da vidim njegovu bradu i tamne oči, pre nego što je okrenuo kamion. Podizala se prašina dok je vozio stazom, i ubrzo, kada je zašao medu stabla koje je njihao vetar, plavi ka-mion se više nije mogao videti. Za trenutak sam bio siguran da me to moje sopstvene misli zavaravaju. Jesam li stvarno video upravo ono što sam najviše že-leo da vidim? Da li je to stvarno zvuk kamiona nestajao u daljini? Nekoliko dugih minuta nisam se pomerao. Možda je Piti otišao samo da proveri poštansko sanduče na putu i vratiće se uskoro. Ili je možda nekako posumnjao da neko osmatra kuću i odvezao sc 220 DAVNO NESTAO ne bi li uljeza 'izvukao na otvoreno. Hoće li, čim budem krenuo prema kući, pucati na mene sa mesta gde se odšunjao pozadi i osmatrao izmedu stabala? Sunce se podiglo više. Vetar se pojačao; mrseći grmlje u kome sam se krio. Ali, taj vetar me nije rashladio. Upravo suprotno, jutro je bilo pretoplo. Znoj se trenutno sušio na mojim obrazima pokrivenim prašinom. Nervozno, pogledao sam na sat i video sam da je prošlo petnaest minuta. Da se Piti

odvezao samo da bi prove-rio poštansko sanduče, do sad bi se vratio, rekao sam sebi. Bacio sam pogled ka stablima izmedu kojih je put nestajao. Ali vetar je nastavio da pomera lišće i sprečavao me je da primetim kretanje na mestu gde se možda sakrio, i osmatrao ne bi li opazio uljeza. Gledao sam ka grmlju koje se nalazilo iza kuće. Pozovi poli-ciju. Pozovi ih mobilnim, pomislio sam. Ali kad sam posegnuo za telefonom, zabrinuo sam se da me Piti, ukoliko me posmatra iz drugog dela šume, može čuti. I umesto da priguši ono što bih rekao, vetar bi mogao da moj glas prenese direktno do njega. Ili šta ako Piti nije sam? Šta ako se još neko nalazi u kući i mogao bi čuti moj glas dok budem razgovarao telefonom? Da bih sprečio da se tako nešto dogodi, morao bih da se povučem neko-liko stotina jardi nazad u šumu, pre nego što bih osetio da je bezbedno da telefoniram. Ali onda ne bih mogao da kuću držim na oku, a ko zna šta bi se moglo desiti dok bih bio udaljen. Sunce se podiglo još više, dok njegov odsjaj više nije bio na prozorima. Iza njih nisam mogao primetiti nikakvo kretanje. Pret-hodne večeri, nisam primetio nijednu drugu siluetu sem Pitove. Da li je bilo bezbedno pretpostaviti da je on sam ? Policija ne bi mogla da dode do kuće na vreme, tj. pre nego što se on vrati. Zaboga, ovo može biti moja jedina šansa... Puzio sam kroz rasti-nje ka zadnjem delu kuće. I da je Piti osmatrao izmedu stabala ispred kuće, ne bi mogao da primeti moje približavanje od pozadi. Puzeći kroz nisko granje došao sam do ivice čistine, Ponovo sam proverio mogu li da primetim ikakvo kretanje iza čipkanih zavesa. A onda sam izvukao svoj pištolj i požurio preko otvorenog prostora. Vetar mi je duvao u lice. Stigao sam do grma jorgovana, upotrebio ga kao zaklon, a onda se prebacio brzo ka zasadima 991 Dejvid MOREL vinove loze, koju sam primetio kad sam poslednji put proučavao kuću. Jurnuo sam ka zadnjem zidu i prilepio se uz njegove sun-cem ugrejane cigle. Stepenice su vodile ka zadnjm vratima. Na vrhu stepenica zabrinuto sam podigao glavu, kako bih provirio kroz prozor. Iza zastora koji su delovali prijatno, mogao sam nejasno videti kuhi-nju, sudove, lavabo, i šporet sa desne strane, a prolaz u obliku luka i frižider sa leve. U sredini se nalazio mali sto. A samo jedna stolica je nagoveštavala da Piti živi sam. Odjednom sam počeo da se brinem da li Piti možda ima psa, pit bulaj na primer, istreniranog da se ne pokazuje dok uljez ne ude u kuću, a da ga zatim rastrgne na komade. Imalo bi smisla da Piti poseduje takvog psa, ali što sam više razmišljao o tome, više sam sumnjao u to. Kuću sam osmatrao već više

od dvanaest sati, a za to vreme Piti nije nikakvog psa pustio da izade iz kuće, kako bi se olakšao. Istina, Piti je to mogao da uradi dok sam ja spavao. Ali zar pas, ne bi osetio moj miris i napao me? I jedino ako je Piti bio superpedantan u tome da čisti za svojim psom, zar ne bih mo-rao da primetim izmet kučeta'na travnjaku? Osim toga pas koji bi se nalazio zaključan u kući ograničavao bi Pitovu mogućnost da odredeno vreme bude odsutan. Hranu za Kejt i Džejsona mogao je da ostavi u njihovom zatvoru. Ali bilo bi malo teže ostaviti do-voljno hrane za velikog psa kako bi preživeo, za neki duži vreme-nski period, da i ne govorim o haosu koji bi pas napravio u kući. Ne, moja uverenost da Piti nije imao psa je rasla. Ali za slučaj da ga ima, pripremio sam se da pucam u njega. Proverio sam zadnja vrata. Naravno, bila su zaključana. Mo-raću da slomim prozor, provučem ruku i otvorim bravu sa druge strane. Pomerio sam se tako da mogu da gledam kroz prozor i vidim prostor iznad brave. Mogao sam videti kvaku brave. A nakon što slomim prozor, sve što treba da uradim je da provučem ruku, okrenem ključ u bravi, i... Možda bi se takvim mislima bavio samo arhitekta ili neko iz sveta gradenvinarstva. To je bila brava sa mrtvim čvorom, vrsta brave kakvu ja preporučujem. Sa spoljne strane, jedini način da se ude bio je da se upotrebi ključ. Ali s unutrašnje strane su postojala 999 DAVNO NESTAO dva načina na koja se brava mogla otvoriti, zavisno od toga kako je bila postavljena. Ako ne bi bilo porozora kroz koji bi uljež mogao.ući, kvaka na bravi bila je zgodna i sugurna. Ali ako po-stoji i prozor, sigurniji način da se postavi brava bio bi ako bi se postavila brava koja se zaključava u odnosu na bravu sa ručicom. U tom slučaju, čak i ako bi uljez slomio prozor i krenuo kroz njega, ne bi mogao da otključa bravu osim ako ne bi imao ključ. Pfema tome, da li bi imalo smisla da Piti ima jaču bravu, a slabije instalacije? Sigurno je gospoda Yoren bila ta koja je posta-vila brave. Ali, da li bi Piti, koji je imao svaki razlog da bude opre-zan, ignorisao bilo kakve mere opreznosti? Sumnjao sam. I dok sam gundao u vezi sa tim problemom, još nešto me je zabrinjavalo. Yrata su bila tako posta.vljena da se otyaraju ka sudo-vima sa desne strane umesto ka otvorenom prostoru sa leve stra-ne, što je za mene bio neodgovarajući izbor jer je sprečavao da se vrata potpuno otvore, rizikujući da se sudovi polome ako bi se za otvaranje vrata upotrebila sila. Nervozan, drškom pištolja sam slomio prozor. Pištoljem sam pažljivo povukao zavese ka sebi. A kad su već nalazile sa druge strane prozora,

trgnuo sam ih i skinud dobijajući time čisti pre-gled kuhinje, ili barem delova koje sam mogao videti. Yratio sam se i sišao stepenicama. Stojeći na vetru, pronašao sam suvu granu žbuna, odlomio je i uklonio grančice. Tražio sam suvu granu, a ne sirovu zato štp mi je bilo potrebno da grana bude kruta. Ponovo sam se popeo stepenicama i provirio kroz rupu u prozoru. Pazeći da ne izložim svoju glavu ili ruke, gurnuo sam granu kroz polom-Ijeni prozor, i njom pritisnuo ručku brave, koja je više bila hori-zontalna nego okrugla i zato sam mogao da je pomerim granom. , Otvarajući'se, brava je zaškripala. S pištoljem u pripravnosti, okrenuo sam kvaku na yratima, stao na trenutak, a zatim ih gur-nuo ka unutra. Šokantan prasak učinio je da ustuknem kad se zupčasta rupa od deset inča pojavila u otvorenim vratima. Ušlsu me bolele, kao da me je neko tresnuo po njima. A nozdrve su mi se raširile od mirisa baruta. Duboko udišući vazduh kako bih se smirio, gurnuo sam glavu 223 Dejvid MOREL i malo sam provirio kroz vrata. Sa leve strane sam video ostavu, gde su šarke na dovratku ukazivale da su vrata bila skinuta. A u ostavi je puška bila postavljena na radni sto. Jak čvor je bio privezan za oroz puške. Čvor je išao oko kotura iza puške, a zatim do sledećeg kotura, pa onda konačno iznad visine glave do me-tlane kukice na vrhu vrata s unutrašnje strane. Cvrstina čvora je bila tako prilagodena da puška opali samo ako bi se vrata otvorila u odredenoj meri, omogućavajući da uljez izade na otvoreno pre nego što puška opali. Masivna rupa u vratima naterala me je da se zapitam šta bi taj prasak učinio mojoj utrobi. lako mi je bila muka, upozorio sam sebe da ne dozvolim da mi to odvuče pažnju. Još uvek nisam mogao da budem siguran da Piti nema i psa. Osećajući nespokojstvo, zaputio sam se ka jedinom ulazu u kuhinju: luku sa leve strane. Zvonjava u ušima me je sprečayala da išta drugo čujem. Nisam video nikakvo kretanje. I tako sam zakoračio u kuću. Glava 15. Vetar je postajao jači. Kad sam zatvorio vrata, naleti vetra su ušli kroz polomljeni prozor i otvor ispod njih. Bez obzira na to što sam osećao hladnoću, kretao sam se polako. I kada sam prošao pored stola u kuhinji, zbog'svog arhitektonskog obrazovanja, po-novo sam nešto primetio. Naime, prolaz u obliku luka sa leve stra-n'e predstavljao je jedini ulaz u kuhinju. A to nije imalo smisla. Trebalo je, takode, da u pravoj liniji postoje i vrata, koja bi omogućila jednostavan pristup ka stepenicama koje su vodile do

drugog sprata. Po tome kako su prostorije u prizemlju bile postavljene, onaj ko bi silazio sa drugog sprata morao je da ide zaobilaznim putem iz glavnog predvorja kroz prostorije na suprot-nom kraju kuće, i da tek onda napokon ude u kuhinju. Gospoda Voren, sigurno ne bi tolerisala nešto tako nepraktično. Zid koji se 224 DAVNO NESTAO nalazio ispred, nije ničemu služio. Bilo bi jednostavno i logično napraviti vrata na tom mestu. Zašto tako nije bilo učinjeno? A možda su se u tom zidu nekada nalazila vrata, pomislio sam. Napravio sam korak napred, i primetio neznatnu razliku izmedu poslednjeg sloja na tom zidu u poredenju sa slojem na zidu s moje leve strane. Bela farba na zidu ispred mene bila je ne-što svetlija od bele boje s moje leve strane. A nanos je bio glatki-ji. Neko je zatvorio ta vrata, sprečavajući time pristup predvorju. Da li je to Piti uradio? I zašto? Čak i za mladog čoveka, zaobi-lazno ulaženje u kuhinju bi predstavljalo glupost. Zašto je on hteo da to tako izgleda? Jedini odgovor koji mi se nametao bio je da je Piti zazidao ta vrata zato što je time hteo da natera neželjenog posetioca da ide kroz kuću dužim putem. Sigurno je postavio i druge zamke. Naravno. Kuhinja nije imala vrata koja bi vodila ka podrumu. Ulaz u podrum se sigurno nalazi u prednjem holu. Ali da bi sti-gao do njega, neželjeni posetilac bi morao da prode kroz dosta . drugih prostorija. Dok je vetar urlao, gledao sam kroz luk ka sobi sa svoje leve strane. Primetio sam metlu pored frižidera i njome zamahnuo u prostoru ispod luka, pomerajući je gore-dole i s jedne na drugu stranu, proveravajući da li su možda tu slučajno postavljeni neki uredaji koji reaguju na pokret (elektronski zraci, na primer), a koji bi bili povezani sa oružjem. Ništa se nije dogodilo. Pritisnuo sam drškom metle tepih koji je vodio do lučnog hola. Pod je bio čvrst. Ušao sam u trpezariju, osmotrio dugačak sto, stolice, i ormarić za posude, a pošto nisam primetio nikakvu vłd-ljivu klopku, krenuo sam ka lučnotn holu. Tamo sam mogao vide-ti starinske tapacirane stolice i sofu u prostoriji koju je gospoda Voren verovatno nazivala gostinskom sobom. Proverio sam drugi kraj tepiha i zakoračio napred ka sobi. Krak! začuo se zvuk, i pod se otvorio ispod mene. Stomak kao da mi je jurnuo ka srcu. Padajući, poleteo sam napred, i tresnuo grudima o ivicu tih vrata koja su predstavljala klopku. I dok su pištolj i metla leteli iz mojih ruku, uhvatio sam se za drveni pod.

225 Dejvid MOREL Ali ruke su mi se klizale. Uhvatio sam se prstima za ivicu i Ijuljao se. Sav izbezumljen, głedao sam ka delu podruma koji je bio zatvoren. Kioz platformu od drveta koja se nalazila ispod mene, virile su oštrice noževa, u svim pravcima, postavljene na razdalji-ni od četiri inča, tako da ne bi bilo moguće pasti medu njih a ne ppvrediti se. Jedan dep tepiha se zakačio za pod, i zato sam ostao da visim, umesto da sam pao na njih i bio izboden. A u slučaju da-nisam odmah poginuo, iskrvario bih na smrt. Ruke su me bolele dok sam se naprezao da se podignem. Ali, proverio sam pod, mislio sam. Kako.sam zaboga bio prevaren? Vrata-klopka mora da su bila tako podešena da se otvore samo ako bi bila pritisnuta odredenom težinom. Piti mora da ih je preskakao kada bi prolazio kroz lučni prolaz. Još jače sam se tru-dio da se podignem, i uspeo da oslonim laktove na ivicu tih vrata koja su predstavljala zamku. I onda sam polako ispuzao na pod gostinske sobe. Duboko sam disao, ležeći na ledima na podu. Pokušavajući da se smirim, osluškivao sam vetar. Piti se može yratiti svakog trenutka, pomislio sam. Posegnuo sam za pištoljem i metlom, koji su mi ispali iz ruku kad sam pao. Ali istog trenutka, postao sam oprezan. Pokuša-vajući da smirim svoje prebrzo disanje, osmotrio sam stari name-staj, tavanicu i ćoškoye.. Izgledalo je da niotkuda ne preti opas-nost. Kroz prednje prozore, proučayao sam stazu koja je vodila u proredenu šumu. Pitov kamion se još uvek nije nazirao. Nastavi da se krećeš! rekao sam sebi. Držeći se uglova sobe, gurnuo sam stolicu ispred sebe, bojeći se još nekih zamki. Dešno od prednjih prozora, lučni hodnik je vodio do hola. Stepenice su išle naviše. A na postolju iza prednjih vrata, bila je postavljena još jedna dvocevka. Kao i ranije, konop je bio prive-zan za oroz. A onda je vodio nazad, obmotan kroz dva kotura i bio je povezan sa kukicom na vrhu vrata. Kad bi vrata bila otvorena, a neko zakoračio kroz njih, dvocevka bi presekla neželjenog pose-tioca na pola. Pitu ne bi bilo teško da poveže konop sa kukicom kad bi zatvorio vrata za sobom ili da ga otkači kada se vrati i otvori vrata dovoljno da provuče ruku. Medutim, za svakog drugog ko bi ušao ne sumnjajući, smrt bi bila trenutna. 226 DAVNO NESTAO Da li sam otkrio sve klopke? Naprežući oči, proučavao sajn hod-nik. Fiksirao sam svoj pogled na vrata ispod stepenica. Bio sam siguran da bi me to vodilo dole ka podrumu. Kejt i Džejson su bili samo nekoliko stotina stopa dalje.

Na podu nije bilo tepiha. Pod je izgledao postojano. Pa ipak, ostao sam na ivici hodnika, i pomerao se pedalj po pedalj. Kada sam stigao do vrata ispod stepenica, proverio sam prekidač. Okre-tao se slobodno u mojoj ruci. Ali ipak, iza nje se mogla nalaziti druga zamka. Tako da sam izvukao baterijsku lampu iz svog po-jasa, poiako-otvorio vrata za jedan inč, i proverio svetlom baterij-ske lampe gore-dole, tražeći konop. Prostor iza nje bio je potpuno taman. Polako otvarajući vrata još nekoliko inča više, namirisao sam nešto gorko, poput kamfora. Loptice protiv moljaca. Otvorio sam vrata još više, usmerio baterijsku lampu, i video okačene kapute i haljine. To je bio ormar. Ne! Gnevan, upotrebio sam drugi kraj metle kako bih njime proverio izmedu odeće. Lupkao sam drškom metle po podu. Po zidovima. Niotkuda nije dopirao šuplji zvuk. Gde je, zaboga, bio ulaz u podrum? Požuri! Mislio sam. Setio sam se prethodne noći kada sam posmatrao Pitovu siluetu kroz prozor. Kuvao je. A onda je njego-va silueta nestala. Pretpostavio sam da je jeo u delu kuhinje koji nisam mogao videti sa mesta gde sam bio. Ali šta ako je odneo hranu Kejt i Džejsonu? U kuhinji? Kako? Tamo nije bilo vrata koja bi vodila u podrum. Pogodila me je šokantna spoznaja. Pokušavajući da ne dopu-stim svojoj užurbanosti da me učini nepažljivim, vratio sam se putem kojim sam došao. Zaustavio sam se samo jednom: da pogledam kroz prednje prozore i žbunje na koje se sa prozora sli-vala voda, kako bih proverio da li se Pitov kamion vraća. A onda sam prekoračio otvorenu zamku izmedu gostinske sobe i sobe za ručavanje, žureći u kuhinju. Špajz. Kuckao sam po zidovima iza konzenti na policama. Zvučali su čvrsto. Pogledao sam dole ka podu, i shvativši kako je Piti čitavu stvar osmislio, sklonio sam radnu površinu za koju je puška bila pričvršćena. Skidajući konop, otkrio sam trag koji je 227. Dejyjd MORHL vodio do drugih vrata-zamki. Ona su imala zvono. Podigao sam ih i gledao nadole ka drvenim stepenicama koje su vodile u tamu. Glava 16. ,,Kejt! Džejsone!" ' Eho njihovih imena se vratio do mene. Niko mi nije odgovorio. Prikačio sam tu zamku u obliku vrata tako da se naslanjala na police iza nje. Radnu površinu sam tako namestio da ako bi vrata koja su bila postavljena

kao zamka slučajno pala, morala bi se zaustaviti pre nego što bi tresnula sasvim i verovatno se zaklju-čala.A onda sam usmerMi baterijsku lampu ka tami, video preki-dač na stubu oko pet koraka niže, i proveravajući, pažljivo se spuštao kako bih upalio svetla u podrumu. • Ne, upozorio sam sebe. Piti nije osoba koja bi postavila zamku na podu u prizemlju, a da, takode, nešto ne napravi i u podrumu. Stigao sam ovako daleko zato što sam sebe stavio na njegovo me-sto. Mislio sam poput njega. Šta bi Piti uradio da zaštiti podrum? Drška metle je i dalje bila u mojoj ruci. Udario sam njom o pod, pritisnuo prekidač... I zateturao se unazad od električnog mlaza koji je iskočio iz prekidača, učinivši da štap pocrni. Blesak je bio zaslepljujući, a sila tako jaka da je izbila štap iz moje ruke. Osetio sam bockanje u dlanu od dodira struje. Dim se podizao iz lažnog prekidača. Osećajući miris izgorelih žica, ponovo sam uperio baterijsku lampu i polako se spustio još nekoliko koraka. Proveravao sam mogu li svojom težinom da stanem na svaki pojedini stepenik, održavajući sve vreme jednu nogu na prethodnoj stepenici za slučaj da se onaj na koji stajem odlomi. Što satn niže silazio, manje se čuo vetar. Baterijskom lampom sam osvetljavao podrum, i video radni sto, alate na zidu iznad njega, police sa zalihama, mašinu za pranje veša, mašinu za sušenje veša, uljanu lampu, lavabo vešernice i bojler. Prozor 228 DAYNO NESTAO iznad lavaboa u yešernici bio je širom otvoren. A zidovi i pod su bili od starog betona. Sa tavanice su se mogle videti, izložene pogledu cevi, žice, i grede. Sve je mirisalo na vlagu. Spustio sam se niže i primetio prekidač na drugom stubu, ovog puta na dnu stuba. Kako bih ga proyerio, podigao sam dršku metle sa mesta gde je pala. Još jednom sam pritisnuo prekidač drškom, a ovog puta prekidač je bio pravi. Svetlo je zasjalo sa tavanice podruma: zamagljena svetla — od sijalica od šezdeset vati — ali sam ipak treptao od njih. ,,Kejt! Džejsone!" Ponovo se čuo eho mojih povika. I ponovo mi nikakvi prigušeni glasovi nisu odgovorili. Orijentisao sam se. Zid koji je gledao u prostor iza kuće bio je sa moje leve strane. Tamo se nisu nalazila vrata, već samo nešto poput visoke police na kojoj su se nalazile tegle zaliha breskvi i krušaka. Proučavao sam je iz različitih uglova, gledajući da li po-stoji još neka zamka. Kako bih sebe zaštitio napravio sam korak ulevo i proveravao drškom metle. Police su se pomerile u stranu.

Provirio sam iza njih, gledajući u prostor koji se otvorio. Tu-nel je bio oko petnaest stopa dug. Beton u njemu bio je gladak i izgledao je novo. Piti je imitirao sklop elemenata koji je Orval Dant koristio, s tom razlikom što je umesto drvene tavanice Piti odabrao beton. Na kraju tunela nalazila stf se metalna vrata. Imala su kata-nac, ali ne i prekidač koji je trebalo okrenuti. Umesto toga, imala su prorez za ključ, i uopšte nisam sumnjao da su vrata bila zaključana. Hteo sam da jurnem do njih. ali sam oklevao. Zašto je Piti učinio taj dodatni napor da napravi tunel umesto je stavi ćeliju direktno pored kuće? Ova druga konstrukcija bila bi brža i jedno-stavnija. Da li je Piti jednostavno imitirao sklop elemenata koji je Orval koristio? Ili je tunel imao neku dodatnu zamku? Proučavao sam goli pod, zidove i tavanicu i niotkuda nisam video neku pretnju. I taman sam se spremao da ponovo pozovem Kejt i Džejsona, kad sam iznenada razumeo svrhu tunela. Ako 229 Dejvid MOREL bi se stranac spustio do podruma, Kejt i Džejson bi i dalje bili previše daleko da ga čuju ili da njih neko čuje. Ali kako da otvorim ta vrata? Primetivši da su se šarke vrata nalazile okrenute ka tunelu, okrenuo sam se nadesno ka klupi za rad. Zgrabio sam čekić i dleto... I zaustavio se, jer me je jedan zvuk paralisao. Nešto je kapalo. U tišini podruma, i najmanja buka je izgle-dala uveličano. Koncentrisao sam se na kadu za veš, ali su slavine iznad nje bile čvrsto zatvorene. Iz njih nije curila ni kap vode. Kap. Okrenuo sam se, pokušavajući da odredim odakle'je zvuk dopirao. Kap. Kap. Postojano. Uporno. Moja pažnja se usmerila na prostor ispod stepenica. I na slav-inu koja je izlazila iz zida. Kap. Kap. A onda sam osetio miris. Kap. Benzin. Kapao je. Benzin je izlazio iz slavine, šireći se preko beton-skog poda. Taj tok mora da se aktivirao kad sam pritisnuo lažni prekidač na stepenicama. Pitova poslednja klopka. I kad bi sve ostale klopke zakazale, u trenutku kad bi se izlilo na pod, detona-tor bi ga zapalio. Kuća i neželjeni posetilac, dokazi protiv Pita -to bi sve bilo zbrisano. Zgrabivši čekić i dleto, pojurio sanj u tunel. Moji pomahnitali pokreti su pravili eho dok sam isprobavao bravu i potvrdio svoju pretpostavku da je morala biti zaključana. Držao sam dleto ispod glave eksera u šarci vrata i udarao čekićem, izbijajući ga. Ekser je zakłoparao na podu. Uradio sam isto

sa dva preostala eksera i gu-rao svom snagom šarke, naprežući se da oslobodim vrata. ,,Kejt, ovde sam!" lupao sam po vratima. ,,Džejsone, tata je ovde! Izvući ću vas!" Ali oni nisu lupali sa druge strane vrata. I nisam kao odgovor čuo nikakve prigušene povike. Vrata se nisu pomerala. Gledao sam u mehanizam brave, ponadavši se da mogu da odvrnem ploču i rastavim bravu, ali Piti je zavario glave zavrtnja. Upotrebio sam dleto i čekić da bih njime udarao po betonu pored brave. Opiljci su leteli. Ruke su me bolele dok sam udarao još jače. Otpadali su veći delovi. Brinuo sam se da ne napravim yarnicu koja bi mogla da izazove plamen, ali nisam imao izbora. 230 DAVNO NESTAO Morao sam da Uradim nešto, bilo šta, pre negp što kuća eksplodi-ra. Nadao sam se da ću uspeti da razvalim katanac, ali umesto toga stigao sam do debelog metalnog prstena za koji je bio prikačen klin. Koliko sam mogao da procenim, metalni prsten je vodio nekoliko stopa u dubinu zida. Trebao bi mi ceo dan da uspem da izbijem tako puno betona. Otrčao sam nazad do radnog stola i osmotrio alate iznad njega, tražeći neku šipku. Nisam je našao. Dok sam tražio sekiru kojom bih mogao da pokušam da se probijem kroz vrata pokrive-na metalom, video sam samo lopatu i motiku. Sekire nije bilo. Miris benzina se pojačao. Primetio sam parče cevi na podu, tri stope dugu, koja je verovatno preostala nakon pravljenja klop-ke. Ignorisao sam je, ponovo sam pogledao ka alatima iznad radnog stola, zatim ponovo ka cevi, i zgrabio je. Gušeći se od isparenja, potrčao sam duž tunela. Dletom i čekićem sam udarao po betonu pored srednje šarke. Opiljci su ponovo poleteli. Mišići su mi se zatezali. Ignorišući boj, udarao sam čekićem još žešće po dletu. Promašio sam metu i tresnuo svoju pesnicu, zajaukao sam, potom sam ignorisao krv koja je curila iz zgloba moje šake, i još jače udarao dletom. I kad sam napravio rupu, ispustio sam čekić i dleto, gurnuo cev i njom udarao, svom svojom težinom. Prezno-javajući se, nastavio sam da neumorno udaram tom cevi. Iznena-da su se vrata pomerila. Učinio sam još veći napor. Prolaz se pro-širio. Sapleo sam se, i skoro pao dok su se vrata sa treskom otva-rala, ostavljajući mi dovoljno prostora da se kroz njega provučem. Glava 17. , Molim te, Bože, daj da budu živi, molio sam se. Teturajući se upao sam u sobu veličine garaže. Žena i dečak su čučali, trudeći se da se udalje od mene. Svako od njih je imao pet stopa dugačak

lanac koji je vodio od okova na zglobovima ruke do metalnog prstena prikačenog za zid. ,,Kejt! Džejsone!" 231 Dejvid MOREL Izgledali su ošamućeno. Zenice su im bile neprirodno velike, tako da je njihova zatamnjenost potisnula beli krug oko zenica. Mo-gao sam da se setim samo jedne stvari koja je mogla da učini tako nešto. Gejder mi je rekao daje jedan od bezbrojnih zločina Lestera Danta bilo i trgovanje narkoticima. Pogledao sam nadole da bih video u šta sam udario kada sam provalio u prostoriju. Prazna kon-zerva. Prazne tube i upotrebljeni špriceve su se otkotrljali iz nje. Ti kučkin sine, drogirao si ih! vrištao sam u sebi. Kejt i Džejson su nastavili da čuče. Nosili su vrstu odeće koja me je podsećala na odlaske u crkvu. Kejt je imala tamne cipele, skromnu plavu haljinu dugu do kolena, i odgovarajuću traku u kosi. Džejson je nosio crne cipele ,,oksford", crne farmerke, i belu košulju prikopčanu leptir mašnom. Kosa im je bila previše pedan-tno očešljana, delujući pomalo neprirodno, kao kada to uradi neko drugi. Lica su im bila bleda, sa kolutovima ispod očiju. Kejt je imala ruž na usnama, koji se razmazao. Jedini nameštaj u prostoriji bio je krevet na kome su ležali dok ih buka koju sam ja napravio, provaljujući u sobu, nije užasnula. ,,Kejt, tosamja! Bred !" Oni su se zgrčili, očajnički želeći da se udalje od mene. ,,Džejsone, to samja, tvoj tata!" Ječeći, dečak se povukao unazad koliko god mu je to lanac dozvoljavao. Nikada me nisu videli sa bradom. A narkotici su tako zama-glili njihove umove, da me nisu prepoznavali. Oni su samo osećali da me je moje nasilno ulaženje učinilo pretnjom za njih. ,,Slušajte me! Bezbedni ste!" Yratio sam se do ttlnela po čekić i dleto. Kada sam pojurio ka Kejt i Džejsonu, oni su pritisli ruke preko svojih glava, kako bi se zaštitili. ,,Ne morate se više bojati!" Zvuk njihovih jecaja je bio prekidan udaracima čekića po dle-tu dok sam mahnito udarao pored jednog od metalnih prstenova ukopanih u zid, onaj za koji je bio vezan Džejson. Beton je leteo. Benzinska isparenja još uvek nisu dospela do komore. U tom trenutku, nisam se brinuo zbog opasnosti od varnica dok sam 232 DAVNO NESTAO

udarao jače prsten i beton oko njega. Više nisu cvileli, već su i Kejt i Džejson od užasa zanemeli. Iznenada je prsten kojiin je Džejson bio prikačen tupo lupio po madracu. Upravio sam dleto u pravcu okova koji je držao Kejt. Kad sam udario beton iznad njene glave, drhtala je. Podsetila me je na ku-če koje je tako često bilo zastrašivano, da bi se skupilo i na najma-nji znak pojavljivanja svog ylasnika. Moj Bože, to je ono što ona misli, shvatio sam. Zamislio sam izmaglicu od narkotika kroz koju me ona i Džejson sigurno vide. Na mojoj pojavi je brada bila najizrazitija. A Pitova brada pred-stavljala je karakteristiku koju su oni najviše zapažali u kovitlacu njihove polusvesnosti. Dragi Isuse, oni su mislili da sam ja Piti. Gnevan, shvatio sam šta se desilo. Piti je pokušao da ih prila-godi, da učini da ga Kejt zove Bred, a Džejson tata — i što je još yažnije, da učini da oni u to i veruju. Drogirao ih je, dok oni više ni'su znali ko su. Dan za danom, nastavljao je sa istom rutinom, odlučan u tome da slomi njihovu volju i otpor, i da ih oblikuje u poslušnu suprugu i sina koji će ga obožavati, baš kao u njegovim fantazijama. Njemu su bile potrebne lutke koje će se ponašati u skladu sa njegovim obmanama. ,,To sam ja! To sam styarno ja!" Udario sam dletom po zidu. ,,Ja sam Bred!" Oči su im se raširile u još većem užasu. ,,Džejsone, ja nisam on! Ja sam stvarno tvoj otac!" Nisam imao yremena da im objašnjavam. Morao sam da ih izyučem pre nego što bi se gorivo raširilo i kuća eksplodirala. Poslednjim pomahnitalim udarcem, izbio sam prsten koji je Kejt držao prikačenom za zid. Ona i Džejson su bili previše uplašeni da bi se pomerili. Zgrabio sam njihove lance i vukao ih ka prolazu u vratima. Gurnuo sam ih u tunel i upotrebio njihove lance da ih, jedno po jedno poguram kroz taj procep. Istog trenutka, osetio sam blagu vrtoglavicu, i shvatio da su isparenja počela da me guše. Dok sam vukao Kejt i Džejsona duž tunela, ponovo su me podsetili na kučiće koji odbijaju da idu sa svojim gospodarem. Stigao sam do podruma, i video talas dima kako izlazi iz lažnog prekidača za 233 Dejvid MOREL svetlo od kog sam skoro dobio električni udar. Detonator. Kad njega bude obuzeo plamen, kuća će eksplodirati. Dnevno svetlo je ulazilo kroz otvorena vrata zamke. ,,Skoro ste slobodni, Kejt! Džejsone, uskoro ćete biti daleko odavde!"

Ali, kad smo počeli da se penjemo stepenicama, Džejson se uplašio i trgnuo unazad. Zavrištao je. Iznad nas, videli smo senku koja nam je ušla u vidokrug, blokirajući deo svetla. A onda ga zak-lonila u potpunosti, kada je Piti sa treskom zatvorio vrata zamke. Glava 18. Dim se još gušće izvijao iz lažnog prekidača za svetlo.- Kašljao sam, ali nisam uspevao da pročistim pluća. Tutnjava iznad vrata koja su zatvarala klopku me je upozoravala da je Piti preko njih navukao tešku klupu. Izvukao sam pištolj i pucao u pravcu buke.-I tek kad su se četiri rupe od hitaca pojavile na vratima koja su činila klopku, zaprepašćeno sam shvatio da bi vatreni hici iz mog pištolja mogli izazvati eksploziju isparenja. Uši su mi zvonile od hitaca. Benzin je sada već pokrivao veći deo poda. Mahnito sam gledao okolo tražeći način da izademo odatle. Iznad lavaboa vešernice, prozor zatvoren daskama privu-kao je moju pažnju. Otrčao sam nazad po čekić, zatim pojurio napred ka lavabou i počeo da izbijam daske sa prozora. To je bila vrsta prozora koja je morala da se gurne naviše, postayi ugaono i drži u mestu samo ako se prikači za tavanicu. Kad sam ga otvorio, čuo sam vetar koji je, od mog ulaska u kuću postao još jači. Osećajući jake nalete vetra kako me udaraju po Jicu, podigao sam Džejsona. Borio se dok sam ga gurao kroz btvor. Podigao sam Kejt, šokiran time koliko je bila laka. Pogled na spoljni svet, na slobodu, uneo je u nju malo života. S još većom energijom, uspuzala se kroz otvoreni prozor, očajnički želeći da pobegne od mene. Bojao sam se da bi svakog trenutka, eksplozija mogla da me 234 DAVNO NESTAO raznese u delove. Popeo sam se na lavabo, i baš kad sam uspeo da se grudnim košem pfovučem kroz otvor, lavabo se odlomio od zida, slomivši se od moje težine. Uspeo sam da zgrabim granu žbuna i zaljuljao sam se. Ali, grana se savila i počeo sam da kliz-im unazad. Nastavio bih da se klizam ka podrumu, da se nisam podupro laktovima o obe strane prozora, i zaustavio se. Betonski zid ispod mene iscepao mi je farmerke, kad sam se kolenom odgurnuo od njega, boreći se da se izvijem naviše. I pored vetra koji mi je duvao u lice i dima koji je izlazio kroz prozor, pored mene, mogao sam osetiti miris benzina. Zgrabio sam drugu granu i hvatajući se za nju rukama, uspeo da se izYUČem kroz otvor. Ali kopča na mom pojasu s pištoljem se zakačila za prozorski sims. Pokušao sam da podignem svoje bokove, kako bih izvukao kopču' preko prozorskog simsa. Mogao sam da čujem kako struže po betonu. Uvukao sam stomak, podi-gao svoje bokove koliko god sam više mogao, i

osetio kad je kopča kliznula oslobadajući se, a onda sam se povukao još jače napred, izvlačeći se kroz otvor, inč po inč. Prvo su moji bokovi prošli kroz taj otvor, a zatim i butine. Cim sam mogao da se oslonim na svoje ruke i kolena, podigao sam se. Adrenalin mi je goreo u mišićima dok sam se udaljavao od grmlja, bočno od kuće. Yideo sam Pitov kamion, koji, zbog daski postavljenih preko prozora nisam čuo kad se vratio do kuće. Ni-sam video Kejt i Džejsona, ali sam bio siguran da su, čak i ošamu-ćeni, shvatali da bi trebalo da beže u suprotnom pravcu od kami-ona. Zanosio sam se, planirajući da krenem za njima ka zadnjem delu kuće, kako ćemo preći preko čistine i stići do šume koja je predstavljala zaklon... I našao sam se na deset stopa od Pita, koji je uperio pušku u moj grudni koš. Tresao sam se od gneva. Nisam mogao da izvučem svoj pištolj i da pucam pre nego što on povuče obarač. Čak i ako bih ga pogodio, moj devetomilime-tarski hitac ga možda ne bi usmrtio, dok je on, sa puškom na deset stopa od mene, sigurno mogao da razne.se moj grudni koš. 235 Dejvid MOREL ,,Stani, Piti!" Pošto sam nosio bradu, nisam bio siguran da me je prepoznao. ,,To sam ja! Bred!" Cak i pre ńego što sam povikao, skupio je oči. Bio je zapanjen. Naprežući se da vidi lice iza moje brade, shvatio je ko sam. Yetar je duvao tako jako da sam jedva mogao da ga čujem kako mrmlja, ,,Bred." ,,Slušaj me! Da li su ti rekli koje bio Lester?" Povikao sam, či-neći jedinu stvar koje sam se mogao setiti kako bih odvratio njego-vu pažnju, kako ne bi pucao. ,,Da li znaš zašto su te kidnapovali?" ,,Lester", promrmljao je. ,,Da li su ti rekli daje Lester biojedino dete Orvala i Junis?" Dim je kuljao kroz podrumski prozor. Pomerajući se dalje od dima, morao sam da nastavim da odvraćam njegovu pažnju. ,,Da li su ti rekli daje on umro i da su oni poludeli od tuge?" Kuća će uskoro eksplodirati. ,,0ni su već izgubili troje dece jer su bili rodeni mrtvi!" Govorio sam povišenłm tonom, povlačeći se ka stablima. ,,Ostali Dantovi su već bili mrtvi! Junis više nije mogla da zatrudni. Les-" ter je bio njihova jedina šansa za produženje porodičnog stabla." Piti je gledao kroz nišan puške. ,,Lester."

Dok se dim podizao, pomerio sam se bliže drveću. ,,0čajnički su želeli da ga zamene. Ali to nisu mogli da urade u Broktonu. On je bio preblizu njihove kuće. Neko ih je mogao prepoznati." Piti je išao u korak sa mnom, s puškom uperenom u moj gru-dni koš. „1 tako su izašli na Medudržavni put, vozeći se od jednog grada do drugog. Čekali su da ih Bog uputi, da stavi dečaka istih godina pred njih. Pokušavali su od grada do grada. Prešli su iz Indijane u Ohajo. Prošli su Kolambas. Došli su do Yudforda." Govorio sam brže, intenzivnije. ,,Nikada nećemo saznati zbog čega su sišli sa Medudržavnog puta i odabrali naš grad. Nešto mora da im se učinilo kao znak od Boga. I dok su se vozili u ovom i u onom pravcu, skrenuli su za ugao, i videli tebe, samog samci-jatog, kako voziš bicikl duž ulice koja je bila pusta." ,,Možeš li nam reći kako da stignemo do medudržavnog 236 DAVNO NESTAO puta?" Piti je to izgovorio sa takvom gorčinom. ,,Da li veruješ u Boga? Da li veruješ u kraj sveta?" Dim se pojačavao. Skoro sam mogao da ga okusim dok sam se približavao drveću. On se pomerao zajedno sa mnom dok mu je prst na obaraču delovao još zategnutije. ,,Zgrabili su te, stavili u tu podzemnu sobu, rekli ti da se zoveš Lester, i kažnjavali te ako se nisi ponašao kao njihov sin." ,,Lester." Učinilo mi se da sam video plamenove ispod dima na prozoru podruma. „ 'Jerje ovaj mojsin bio mrtav i oživeoje, bioje izgubljen, alije naden.' Jevandelje po Luki 15, 24", rekao je Piti. ,,Kada si mi rekao da su te zlostavljali, ja sam mislio da ti go-voriš u seksualnom smislu." Napravio sam još jedan korak. A i Piti, takode. Vetar je jače duvao. ,,Ali ti nisi mislio seksualno. Mislio si da su te zlostavljali tvoj um. Tvoju dušu. Oni su toliko želeli da ti budeš Lester da su te tu-kli i izgladnjivali; ponašali su se prema tebi kao prema životinji dok nisi više znao ko si. I sve to je bilo toliko strašno da si na kraju bio spreman da budeš ko god da su oni želeli da budeš, samo da te ne bi povredivali, samo da bi odnosili tvoje telesne izlučevine i dali ti da nešto pojedeš." ,,Podučavali su me iz Svetog pisma", rekao je Piti. „ 7 istina će vas osloboditi.' Jevandelje po Jovanu, 8, 32."

,,Istina je da ti možeš biti slobodan. Pomoći ću ti, Piti! Nije prekasno! Jednom kad policija shvati zašto si uradio to što si ura-dio, i oni će, takode, želeti da ti se pruži pomoć. Obećavam ti, život može biti bolji. Nemoj da dozvoliš da te Orval i Junis ponovo uni-šte. Prestani da budeš ono šta su oni od tebe napravili, Piti." ,,Nemoj me zvati Piti!" Glas mi se prelomio. ,,Ne mogu ti reći koliko mi je žao. Znam da se tvoj život promenio zbog mene i da bi sve bilo drugačije da te nisam poslao kući sa bejzbol utakmice! Ali, zaboga, bili smo 237 Dejvid MOREL samo deca. Kako sam ja mogao znati da će te Dantovi zgrabiti? Niko nije mogao to da zna. Ti si bio samo moj mali brat koji se lepio uz mene. Nisam hteo da se sve to dogodi, Piti." Suze su mi tekle niz lice. ,,Nije bilo noći, otkad si nestao, a da nisam prekli-njao Boga da te vrati čitavog, i da nisam molio za drugu šansu...." ,,Dozvoli mi da ti sve nadoknadim, Piti. Molim te, dozvoli mi da pokušam da ti pružim život koji su Orval i Junis od tebe oteli." ,,Prestani da me zoveš Piti!" ,,U pravu si. Kada si došao u moju kuću, rekao si mi da te zovem Piter, ali ja nisam. A nismo više deca. Ti si Piter." ,,Ne! Ne zovi me ni tako!" Gledajući u obarač na pušci, napravio sam pomirljiv gest. ,,U redu. Kako god ti hoćeš, Lester." ,,Ja nisam Lester." ,,0nda ne razumem. Ko si onda?" ,,Bred:> Snaga tame koja je izbijala iz njegovih očiju je jasno govorila u kojoj meri je on to ozbiljno mislio. Ja sam uništio njegov živpt. Sada je on ukrao moj. Otimajući moju suprugu i sina, on je ube-dio samog sebe da je time prisvojio i moj identitet. U njegovoj svesti, onjeste bio Bred. I kada sain u potpunosti słwatio dubine njegovog ludila, osetio sam slabost u nogama. ,,Toliko mi je žao. Neka ti je Bog na pomoći", promrmljao sam. ,,Ne." Negov ton nije ostavljao nikakvu sumnju da se spremao da povuče oroz. ,,Neka je Bog tebi na pomoći." Glava 19. Prasak me je bacio u žbunje. Ali to nije bio prasak iz puške, već eksplozija koja je dopirala iz kuće. I kad je zgrada eksplodi-rala, udar me je oborio

nogu i gurnuo u rastinje. Delovi kuće su leteli, lomeći grane drveća, rasturajući lišće. ' Kao kroz maglu, pribrao sam se dovoljno da osetim miris 238 DAVNO NESTAO dima i čujem pucketanje plamenoya. U bolu, polako sam seo. Yrtelo mi se u glavi, a osećao sam i mučninu u stomaku. Zvonja-va u ušima bila je nepodnošljiva. Snaga eksplozije bacila me je u jamu. I to je bio jedini razlog što sam izbegao šrapnele od eksplozije. Grudve koje su se dimile, kao i delovi gradevine koji su još uvek goreli, ležali su oko mene. Grmlje je gorelo. A vetar je širio plamenove od stabla do stabla. Kašljući od dima, teturajući se, ustao sam. Gledao sam okolo, tražeći Pita. Na mestu gde je bila kuća video se krater koji je goreo. On se više nije nalazio na mestu gde je stajao do pre neko-liko trenutaka. Mora da je i on, snagom eksplozije, bio odbačen u rastinje, baš kao i ja. Plamenovi su se širili. Kejt i Džejson. Moram da ih nadem. Dok sam spotičući se ulazio dublje u šumu, molio sam se da su oni nastavili da trče, i da su bili dovoljno daleko da ih vatra ne može dosegnuti. I da ih Piti ne bi stigao. Jer on bi uradio sve što je u njegovoj moći da ih vrati. Osim ako nije bio mrtav. Osim ako ga ekspolozija nije ubila. A gde je onda njegovo telo? Nakon eksplozije sve je bilo izloženo pogledu, što je značilo da bi onda trebalo da mogu da vidim njegovo telo. Gde je on? Vetar je ka meni nosio oblake dima, čineći da jače kašljem dok sam se teturao izmedu drveća. Dok sam bio u nesvesti, vatra se rapidno širila, skačući s jednog na drugo stablo. Grmovi su buktali u plamenu. Išao sam krivudavom linijom, pokušavajući da izbegnem plamenove sa svoje desne strane, samo da bih otkrio da je drugi deo šume iznenada goreo sa moje leve strane. Hteo sam da povičem, ,,Kejt! Džjesone!" Ali u kući oni su me se toliko uplašili, da sam sumnjao da bi mi odgovorili. Postigao bih samo da se još više uspaniče. A i kad bi se desilo, što je bilo malo verovatno, da odgovore na moje povike, Piti bi ih čuo i kre-nuo ka njima. Uz to, ako bih ja viknuo imena Kejt i Džejsona, Piti bi me čuo, i znao bi gde sam. Yatra je hučala svuda oko mene. Dim je obrazovao kovitlace, 239 I ' Dcjvid MOREL

nošen vetrom. Boreći se za dah, isteturao sam na čistinu. Ali vatra je opet zahvatała stabla ispred mene. Koliko daleko su Kejt i Džejson uspełi da odu? Setio sam se potoka koji sam pratio ulazeći u šumu, Ako bih mogao da sti-gnem do njega, i ako bi Kejt i Džejson uspeli da stignu do njega, imali bismo neke šanse. Aii, stići do njega? Kako? Bio sam toliko ometen tom potre-bom da izbegnem vatru, da sam izgubio pravac. Isto je moglo da se dogodi Kejt i Džejsonu. Možda i oni beže vrteći se u krug. Tražio sam kompas u džepu svoje košulje. Trepćući od dima, tražio sam severozpadni .pravac, suprotno od jugoistočnog pravca koji sam koristio da pridem kući. Yratio sam kompas nazad u svoju košulju, izbegavši granu koja je gorela dok je padala ka meni, a onda potrčao ka netaknutim stablima u 'praYcu severozapada. Buka vatre bila je ispunjena jačim i slabijim pucketanjima zavisno od toga kakve bi grane bile załwaćene. Suve grane eksplo-dirale su od toplote. Yelik deo kore i drveta je odleteo sa stabla sa moje desne strane, te sam se bacio na tlo, shvatajući da je ta eksplozija dolazila iz Pitove puške. Izvukao sam svoj pištolj, zaprepašćen time koliko mi se tresla ruka. U Denveru me je instruktor upozorio da bez obzira na to koliko da je neko dobar u vežbanju gadanja u metu, pojedinca ništa ne može da pripremi dovoljno da kontroliše pištolj u situaci-ji ubij-ili-budi ubijen. Kada čoveka obuzme strah, veštine nestaju. Vatra se približavala. Nisam mogao da ostanem tu gde sam se nalazio. Ali, ako se samo pomerim, Piti će ponovo pucati. Mislio sam o svemu što su Kejt i Džejson propatili, i o svemu kroz šta sam ja prošao da bih ih pronašao. Mislio sam o tome kako me je Piti ostavio da umrem u planinama. Gnev je stezao moje mišiće. A ruka je prestala da mi se trese. Potrčao sam ka drugom stablu. Prasak iz puške je otcepio deo sa njega. Istog trenutka učinio sam ono što je Piti .najmanje očeki-vao, povlačio sam se ka plamenovima, ka drvetu iza koga sam se krio. Otprilike sam osećao odakle je mogao da puca, i to iz žbunja u koje sam ispalio tri hica. Dim je bio svuda oko mene. Zadržao sam dah i iskoristio dim kao zastor, trčeći ka tom žbunju i Ijutito 240 DAVNO NESTAO sasuvši u njega još tri hica. Ali kada sam se probio kroz grmlje, nisam pronašao telo, nego samo praznu puščanu čauru. Sagnuo sam se ka tlu, promuklo dišući, i osmatrao rastinje ne bih li primetio neko kretanje. Ali sve je bilo u pokretu pošto je toplota plamenova pojačala snagu vetra. Prazna puščana čaura. Koliko je puta Piti pucao na mene?

Opazio sam dva pucnja. Koliko hitaca je puška mogla da ima? U prodavnici oružja gde sam uzimao časove, sećam se da sam čuo da većina pušaka ima četiri hica u šaržeru, a jedan u cevi. Džep Pitove košulje nije bio ispupčen od rezervnih puščanih metaka. I koliko sam ja znao, pre-ostla su mu samo još tri hica. Leda su me tako pekla, da sam morao da pojurim ka daljem zaklonu. Držeći se uz zemlju, dosegao sam novo grmlje, iskoristio prednost dima oko sebe, i potrčao ka sledećoj kladi drveta. Blem! Vrh klade je odleteo u paramparčad. Parališući bol u svom levom ramenu sam osetio kao ubode stršljena koji bi leteli neverova-tnom brzinom. Zateturao sam se unazad, pucajući dok sam pa-dao. Udario sam o tlo, nadajući se da su me pogodili delovi drve-ne klade. Ali krv na mom ramenu me je upozorila da sam bio po-goden metkom. A jedini razlog zbog kog mi nije potpuno razneo ruku bio je u tome što je Piti pucao sa veće udaljenosti. Zbog zbrke od dima i plamenova, promašio je cilj i samo me je okrznuo. Rana je puslirala. Bilo mi je teško da pomerim tu ruku. Ali ne i ostali deo tela. Toliko sam bio ispunjen strahom i adrenalinom, da sam se otkotrljao ka palom drvetu, svestan da se nisam usudio da ostanem tamo gde sam pao. Ponovo sam osetio vrelinu vatre iza svojih leda. Okružio me je dim nošen vetrom. Ali on sigurno isto tako okružuje i Pita, pa on neće moći da me vidi. Izvukao sam kompas iz svoje košulje i ponovo proverio. Tru-deći se da ne kašljem, kako Piti ne bi otkrio gde sam, kompasom sam odredio severozapadni pravac, i krenuo sam napred kroz treperavu sumaglicu koja se brzo kretala. Nisam mogao da vidim više od pet stopa ispred sebe. Spreman da pucam istog trenutka kad primetim preteću senku, probijao sam se dalje kroz šumu, često proveravajući kompas. Krv je kapala iz mog levog ramena. Osetio sam vrthoglavicu. 241 Dejvid MOREL Yatra samo što me nije prestigla. A toplota me je gurala, pod-stičući me da se krećem brže. Tako sam bio obuzet osmatranjem dima koji je vetar pome-rao, ne bih li primetio Pita, da nisam obratio pažnju na tlo. Kosi-na ka potoku je otprilike bila šest stopa duboka. Pao bih, da nije u tom času izjurio jelen iz plamenova sa moje desne strane. Iznenadio sam se, kada je on projurio pored mene lomeći grane, zatim pljuskajući kroz vodu, skočio na suprotnu stranu. Dopuzao sam do vode, osećajući hladan vazduh. Potok je bio plitak. Prešao sam preko njega, nesvestan toga da su mi se čizme i čarape natopile, i

koncentrišući se na to gde bi Piti mogao da bude. S moje desne strane, dalje niz potok, pomerala se senka usred dima. Počeo sam da pucam, a onda zauzdao taj impuls, shvatajući da ta senka može podjednako da pripada Kejt, kao i Pitu. Nastavio sam da ciljam. Oči su mi suzile od dima, dok sam se naprezao da vidim kroz nišan. Gledao sam u dim, čekajući da senka postane prepoznatljivija. Ali, senka je nestala. Ko god da je to bio, popeo se iz potoka, i nastavio kroz šumu. Prateći je, s naporom sam se popeo uz potok, i prošao kroz rastinje koje se dimilo, gledajući hoću li ponovo primetiti senku. Nastavio sam da razmišljam, Ako je to bila Kejt, zar ne bih video i manju senku sa njom: Džejsona? Ne, ako je on s njene druge strane. Morao sam da budem siguran pre nego što povučem obarač. ?rovlačeći se dalje kroz drveće, treptao sam zbog suza u očima iri-tiranih dimom, i gledao sam ka šumi koja se nejasno videla sa moje desne strane. Nešto se pomerilo. Za trenutak, mogao sam da primetim Pitovu bradu. On je podigao svoju pušku. A ja sam povukao oroz. Iznenada sam bio skoro zaslepljen dok su jaki naleti vetra bacali plamenove preko moje glave. Stabla i grmlje buknuli su u plamenu ispred mene. Osećajući kako je eksplozija toplote oprlji-la tnoju kosu, spoticao sam se unazad i ovog puta izgubio ravnotežu. I kad sam pao na obalu potoka, sleteo sam pravo na svoje povredeno rame. Naprezao sam se da ne jauknem, kotrlja242 DAYNO NESTAO jući se niz kosinu ka vodi, a onda se najzad bolno zaustavio. Bila mi je potrebna sva snaga da ustanem. Ali, negde mi je ispao kompas. I nisam mogao da ga pronadem. Ali, i ovako sada ne bih imao neku korist od njega. S vatrom ispred i iza mene, i Pitom koji se verovatno nalazio s moje desne strane, jedini sigu-ran pravac je išao nalevo, duž potoka. Nisam uopšte znao da li sam ga pogodio. Ali, i ako nisam, i njemu je bilo potrebno da nade zaklon u potoku, a to bi značilo da se i on prikrada idući ka meni. Sve što je trebalo da uradim je da nadem krivinu u potoku, sakrijem se, i napadnem ga iz zasede. Nisam mogao da se setim koliko puta sam pucao iz pištolja. Pištolj je mogao da mi bude i skoro prazan. Pokušavajući da mi ruke budu smirene, pritisnuo sam dugme sa strane pištolja, izvukao šaržer, zgrabio rezervni od petnaest hitaca iz fišekłije na mom pojasu, i sa treskom ga gurnuo u predvideni prostor, spre-man da ponovo pucam.

Sve mi je bilo sivo ispred očiju. Dok se dim zgušnjavao, borio sam se za vazduh, shvatajući da je vatra usisala sav kiseonik. Plamenovi vatre su se približavali. Bojeći se da se ne onesvestim, išao sam duž potoka, pokušavajući da ostanem na obali, kako bih izbegao da pravim buku u vodi. Ali i gubitak krvi je još doprineo mojoj vrtoglavici. Nisam mogao potpuno da kontrolišem gde ga-zim čizmama, jer bih njima ponekad pljusnuo po vodi, a ponekad se okliznuo po blatu. Vruć vazduh me je pekao u nozdrvama. Zašao sam za krivinu potoka, dok me je njegov pad, s desna, štitio od plamena. Zašao sam za sledeću krhdnu, a hladan vazduh me je pogodio u lice. Stigao sam do dela potoka koji još uvek nije bio okružen vatrom. I prijatna hladnoća mi se činila kao nešto najluksuznije što sam ikada osetio. Upijao sam svež vazduh u svoja pluća, nadajući se da ću time raščistiti svoje misli, i otarasiti se tačkica koje su mi svetlucale ispred očiju. I dok je svež vazduh uklanjao sivilo koje se nalazilo ispred mojih očiju, zaprepašćeno sam zastao kada sam primetio trag stopala u mulju. Dva para koraka. Odrasle osobe. I deteta. Pratili su potok, kao što sam i ja. 243 Dejvid MOREL Kejt. Džejson. Brzo sam se okrenuo čuvši hitre korake kako pljuskaju kroz potok iza mene. Ali, dok sam ciljao video sam da to nije bio Piti, nego uspaničeni pas koji se nidtkuda pojavio. Projurio je duž potoka i ubrzo mi nesto iz vidokruga. Yazduh je ponovo postao topao. A plamenovi vatre su se približavali. Potrčao sam u pravcu otisaka stopala. Drvo je palo preko potoka. Sagnuo sam se ispod njega, ispravio se na drugoj strani potoka, i zaječao kad me je nešto teško tresnulo preko čela. Uda-rac me je bacio nazad preko drveta. Ošamućen, utonuo sam u vodu do kolena. Krv mi je tekla niz lice. Pokušavao sam da razbi-strim svoj zamućeni vid. Očima pomahnitalim od narkotika, Kejt je stajala iznad me-ne, držeći granu, podignutu i spremnu da me ponovo udari. Džej-son se krio iza nje. ,,Ne, Kejt." Bio sam zaprepašćen koliko udaljenim se činio moj oslabljeni glas. ,,Nemoj. To sam ja." ,,Ti kopile!" Uspeo sam da podignem svoju desnu ruku pre nego što me je ponovo udarila. Skrenuo sam udarac, tako da me je granom udar-ila ispod lakta, ali zbog bola koji je jurnuo kroz moju ruku uplašio sam se da ju je slomila. Moj pištolj je tupo odjeknuo pavši na obalu. JSfe, Kejt, to sam stvarno ja! Bred!" ,,Bred!" Kejt je vrisnula i ponovo udarila motkom.

Pao sam nadesno, jedva izbegavši udarac koji se sručio u potok. Ponovo je zamahnula, a ja sam se kotrljao jer je i dalje nas-tavila da zamahuje motkom. Ali se onda zagledala se u nešto iza mene. Pratio sam njen pogled. Pitovo lice se pojavilo iznad drveta koje je preprečilo potok. Čelo mu je bilo pokriveno čadu. Kosa i brada su mu bile oprljene. Košulja potamnela od dima. Krv mu je tekla iz levog ramena, gde sam ga očigledno pogodio kad sam poslednji put povukao obarač. Pušku je postavio na horizontalno drvo sa nišanom okrenu-tim ka nama. 244 DAVNO NESTAO Džejson se povukao unazad. ,,Ako znaš šta je dobro za tebe, sinko, nemoj da napraviš još jedan korak", rekao je Piti Džejsonu. Ja sam ležao u potoku na ledima. Desna ruka mi je bila neu-potrebljiva, verovatno slomljena od kad je Kejt tresnula po njoj. A moja sačmom pogodena leva ruka se nalazila u sličnoj agoniji, ali je barem bila pokretna. Preznojavajući se od napora, posegao sam za nožem na svom pojasu. Džejson je nastavio da se povlači unazad. ,,Poslušaj svog oca", rekao jĕ Piti. ,,Budi miran." Džejson je otvorio usta u tihom vapaju. A onda je Piti zaječao kad sam se ja zakotrljao ispod drveta i zario lovački nož u njegovu butinu. Oštrica noža je zagrebala kost. Kada je pao unazad, njegova puška je opalila. Hici su mi prozu-jali pored glave. Ne! Uspaničen, da je hitac pogodio Kejt ili Džej-sona, ponovo sam zario nož -u Pitovu butinu. I dok mu je krv prskala po meni, planirao sam da ga udarim u bok. 'Ali, tresnuo me je kundakom svoje puške, pravo u moje povredeno rame. Skoro sam se onesvestio, i bio u stanju da ura-dim samo jedno, da se bacim svom težinom na njegove noge, i oborim ga skupa sa sobom u potok. Popeo sam se na njega, želeći da ga udarim u lice, ali me je on odgurnuo na stranu, daveći me tako čvrsto da sam se uplašio da će mi slomiti grkljan. Dim je stigao i do nas. A vatra je bliže pucketala. Zario sam nož u njegovo povredeno rame. U agoniji, pao je unazad, na mesto gde je ispustio svoju pušku. Zgrabio ju je, izbacio praznu čauru i povukao obarač. Bacio sam se unazad od eksplozije koja bi mi raznela grudni koš, ali je puška samo škljocnula. Bila je prazna. Ječeći, Piti je njom zamahnuo kao motkom, ali je bio slab od gubitka krvi. Uda-rac me je samo dotakao po nozi. Leva ruka mi je bila u još jačoj agoniji, mnogo manje pokretna, kad sam zamahnuo da ga udarim nožem i promašio.

Pucanj je podigao prašinu. Okrenuli smo se da vidimo odakle je dolazio. Kejt je dopuzala i nalazila se ispod drveta. Nesigurno se 245 Dejvid MOREL podižući, držala je pištolj koji sam ja ispustio. Trudeći se svom svojom snagom da ga drži mirno, izgledala je kao da joj je, tokom svog njenog mučenja, mali deo uma ostao dovoljno bistar da mašta o izravnanju računa. Naravno, na maloj udaljenosti, nije bilo potrebno znati nikakav trik da bi se upotrebio pištolj. I iako ona nije znala ništa o pištoljima, sve što je trebalo da uradi je da nacilja kroz nišan i povuče oroz. Ali, omamljena narkoticima, ona je već jednom promašila, tako da se sad koncentrisala, dok su joj oči izgledale tamnije iznad upalih obraza. Yizija blizanaca kao iz njenih noćnih mora — dva Pita, dva Breda, mora da je predstavljala pretnju za ono malo zdravog razuma što joj je preostlao. ,,Pomozi mi", rekao je Piti. ,,Došao sam da te spasim. Pucaj u njega." Oklevala je, a onda okrenula' pištolj ka meni. ,,Molim te, Kejt, nemoj", rekao sam. Mogao sam videti kako joj se prst zateže na orozu. ,,Pucaj u njega", rekao je Piti. ,,Volim te, Kejt." ,,Ja sam tvoj suprug. Uradi ono što ti kažem", rekao je Piti. Ona se okrenula ka Pitu i pucala mu u lice. Napravila je korak bliže, povukla oroz, i ovog puta promašila. A onda je spotičući se, prišla još bliže, dok nije stajala iznad njega. Sa vrlo male udaljenosti, pucala mu je u grudni koš. Sledeći me-tak mii je razneo grlo. Nije ona ciljala u te. delove njegovog tela. Jednostavno se desilo da su oni bili ispod nišana pištolja. Pucala je i nastavila da puca, stojeći previše blizu, da ga ne bi negde pogodila, u rame, koleno, njegove slabine, raznoseći. mu telo, sve dok nije potrošila svih petnaest hitaca u šaržeru i dok klizište na vrhu njenog pištolja nije ostalo pozadi. Suze su joj se kotrljale niz lice. Uspeo sam da ustanem. Ali kad sam joj prišao, želeći da je zagrlim, ona se nesigurno povukla nazad. I opet je podigla pištolj i iznova i iznova povlačila oroz. Ništa s'e nije dogodilo. Pištolj je bio prazan. Ali da je u pištolju ostao još neki metak, ubila bi me. 246 DAVNO NESTAO

Pokušao sam da napravim umirujući gest. ,,Sve je u redu. Sa-da si bezbedna. Ja te neću povrediti." Ali bes u njenim očima mi je govorio da mi nije verovala. ,,Neću te dodirnuti", rekao sam. ,,Ali, molim te, dozvoli mi da ti pomognem. Molim te." Osetio sam vrelinu iza svojih leda. Čuo sam praštavu tutnjavu i pogledao preko svog ramena ka vatri. ,,Moramo da odemo odavde." Napravio sam još jedan korak napred. A kao odgovor, ona se povukla nazad ka drvetu koje je ležalo horizontalno preko potoka. ,,Džjesone?", pitao sam. ,,Gde je Džejson? Moj Bože, nije va-Ijda pogoden?" I dok sam izbezumljeno gledao ispod drveta, gde sam posle-dnji put video Džejsona, Kejt se provukla ispod njega, pokušava-jući da pobegne od mene. Zateturao sam se za njon\ podižući se sa druge strane drveta. Strepeći da ću videti Džejsonovo telo pogo-deno zadnjim hicem Pitove puške, odahnuo sam sa olakšanjem, kad sam ga ugledao kako stoji pored potoka. Bacio je kamen. Pogodio me je u grudni koš, ali uopšte nisam osetio bol. Sve što sam hteo je da ga izvučem odatle. ,,Sve je u redu, Džejsone. Sada više nemaš čega da se bojiš." Napravio sam korak ka njemu. Pokriven krvlju, oprljen vat-rom, mora da sam izgledao slično Pitu. On se hitro popeo uz obalu i jurnuo u šumu. Nestabilan, zbog povreda, s naporom sam trčao za njim. Top-lota i dim su skoro uspeli da me odgurnu nazad dok sam se sapli-tao kroz rastinje. Video sam treperavi plamen okružen dimom. Toplota je bila još intenzivnija. Drvo je buknulo zahvaćeno plamenom. Yatreni zid se dizao iz grmlja. ,,Džejsone!" Dim me je gušio u grlu. Posrnuo sam, kašljući, a onda naterao sebe da se ispravim prodem pored još stabala. Vetar je u trenutku rašćistio dim. Ispred sebe sam mogao videti Džejsona blokiranog vatrom koja se približavala. Okrenuo se, očajno želeći da pobegne od nje, a onda se zaustavio kada me je video. Mora da sam mu delovao kao veća pretnja od vatrenog 247 Dejvid MOREL zida. Izbegao me je potrčavši levo od mene, i jurnuo ka prolazu medu plamenovima. Bacio sam se ka njemu, dok je vetar nanosio plamen. Oborio sam ga na tlo, samo trenutak pre nego što je zas-trašujući nalet plamenova projurio iznad naših ispruženih pokva-šenih tela. Sa ono malo preostale snage u svojoj povredenoj ruci, izvukao sam ga ispod vatre. Otimao se i udarao me. A onda me je Kejt udarila. ,,Pusti ga!", vrištala je.

Svo troje smo se skotrljali niz kosinu potoka i sleteli u vodu. Oni su nastavili da me udaraju i šutiraju, ali nisam se opirao. Nji-hovi udarci su slabili. Konačno su malaksali, gledajući u mene, dok su se njihove mršave grudi podizale i spuštale. ,,Volim vas", rekao sam. Gledali su me nemo. Nešto se polako promenilo u izrazu njihovih očiju, kao da su se kroz maglu prisećali vremena kada su im te reči bile poznate. ,,Ostanite ovde. Moram nešto da uradim", uspeo sam da kažem. Pošto se vatra približavala vrhu nasipa, pokvasio sam se vo-dom. A onda sam se provukao ispod drveta koji je preprečio potok. Došao sam do mesta gde je Piti ležao. Njegovo telo je bilo skoro potpuno pokriveno krvlju od toga koliko je puta bio pogoden. Ali, to mi nije bilo dovoljno. On se jednom vratio. Bilo mi je potrebno da budem apsolutno siguran da je on mrtav, i da se nika-da neće moći ponovo yratiti, čak ni u mojim noćnim morama. Zgrabio sam ga za stopala, ruka me je previše bolela, osećao sam da je bol bio prejak da bih uspeo da izvučem telo uz kosinu potoka na obalu. Naprezao sam se koliko sam god mogao, i taman kada sam hteo da odustanem, odjednom video Kejtine ruke. Po-gledao sam u nju, zaprepašćen, ali ona nije rekla ni reči, već mi je samo pomogla da izvučemo Pita uz kosinu. Bacili smo ga ka vatri. Telo mu je buknulo u plamenu. I tek onda smo se saplićući spustili nazad do potoka. Na dnu nasipa kod potoka, Kejt je pala, ali mi nije dozvolila da je dotaknem i pomognem joj da ustane. Držeći obazrivu dis-tancu od mene, ona i Džejson su su potrčali. EPILOG 248 DAVNO NESTAO Nas troje smo u bolnici proveli prilično vremena. Policija i okružni javni tužilac su me ispitivali, zahtevajući da saznaju zašto nisam dozvolio da vlasti uhvate Pita. Pokušao sam da im obja-snim najbolje što sam mogao, da su dogadaji preuzeli kontrolu. Kako sam mogao da im objasnim svoj strah da bi policija pre doprinela tome da Kejt i Džejson poginu, umesto da ih spasi ? Uprkos mom neprestanom poricanju, insistirali su na tome da je moj motiv bio osveta, da sam ja, u stvari, imao nameru da izrav-nam račune sa Pitom. I zato sam morao da se pojavim pred velikom porotom, a po onom što mi je advokat objasnio, mogli su da me optuže po više tačaka koje bi sve skupa bile obułwaćene optužnicom da sam pre-uzeo zakon u svoje ruke. Sumnjao

sam da postoji ijedna osoba u poroti koja ne bi smatrala da sam već dovoljno propatio, naročito kada bi videli moje polomljene ruke u gipsu, i opekotine na licu. Sigurno je i da su Kejt i Džejson prošli kroz dosta toga. Oči su im poprimile izraz ratnih izbeglica. Bilo je potrebno da produ tri nedelje pre nego što su nam doz-volili da odemo. Platio sam čoveku da ,,volvo" vrati u Denver, dok smo se Kejt, Džejson i ja vratili kući iz Kolambasa avionom. Prijatelji su nas dočekali sa dobrodošlicom. Telefonirali su. Posećivali su nas. Organizovali su proslavu za nas. Zahvalili smo im. Ali istina je, u stvari, bila da smo se osećali suviše napaćeno da bi bili druželjubivi. Bilo je teško smeškati se i ćaskati, a kad se radilo o važnim stvarima, kada su nas ispitivali o detaljima onoga što se dogodilo, još uvek se nismo osećali spremnim da o tome govorimo. Nakon nekog vremena, prošla je i ta novina našeg povratka. Proredili su se telefonski pozivi, posete i pozivi na druženja. I konačno smo bili prepušteni sebi. 251 Dejvid MOREL Džejson je i dalje bio tako tih da se roditelji njegovih prijate-Ija nisu osećali prijatno kad bi se on nalazio u društvu njihove dece. A Kejt je osećala nervozu, kad god je morala da izade iz kuće. Jedina dobra stvar bila je ta, što, čim sam obrijao bradu, kad je prestalo delovanje narkotika, i čim su Kejt i Džejson mogli da me razlikuju od Pita, nisu me više smatrali za pretnju, iako i dalje vodim računa da oni vide kad hoću da ih dotaknem. Pokušao sam da budem iskren sa samim sobom. Dao sam najbolje od sebe da bih razumeo šta se dogodilo, nadajući se da ću to nekako prihvatiti. Ali ponekad se pitam da li je moguće pri-hvatiti ono što je Piti... Lester... nama učinio. Čudno je to sa kolikim naporom sam poricao da je Piti bio Lester, a sad sam słwatio da su oni bili jedno. Moj brat je umro pre mnogo vreme-na. Zbog mene. Ponekad kad Kejt i Džejson nisu toga svesni, ja ih prou-čavam, pokušavajući da procenim da li im je bolje. Pokušavam to da vidim iz njihovih očiju, a da to ne bude očigledno. Posmatram se u ogledalu i pokušavam da vidim isto to u svojim očima. Da li nosimo tamu u nama? Pejn je svratio pre neki dan, dobrodošli posetilac. Pitao sam ga za njegovu suprugu. ,,Da li je ona dobro? Kakvi su bili rezultati biopsije?" ,,Ispostavilo se da je izraslina na njenim grudima bila cista, hvala Bogu." Tek kad je to rekao, shvatio sam da sam zadržavao dah. ,,Drago mi je da čujem da se dobre stvari mogu dogadati", rekao sam.

U dvorištu iza kuće, Pejn je oprezno spustio svoju težinu na divan s nožicama gde je pre godinu dana sedeo Piti, zureći ka pro-zoru naše spavaće sobe. Kejt nam je donela dve čaše hladnog čaja. Pretvarali smo se da ne primećujemo da joj se ruke tresu led zvecka u čašama. ,,Hvala", rekao sam. Kad sam joj dotakao rame, ona se i nasmešila. Pejnjeposmatraodokse vraćala u kuću. ,,Da li jeišlakod neko :' 252 DAVNO NESTAO ,,Misliš kod psihijatra? Da", rekao sam. ,,Svo troje smo išli kod psihijatra." ,,Da li je to išta pomoglo?" ,,Moj psihijatar mi je rekao da napišem dnevnik i opišem šta se dogodilo i kako se ja osećam u vezi sa tim. -Razgovaram sa njim o tome jednom nedeljno. 'Da lije to išta pomoglo?'" Slegnuo sam ramenima. ,,On tvrdi da jeste, ali kaže da ja još uvek nemam po-trebnu objektivnost da to procenim. Takode kaže da, pošto je tra-uma kroz koju smo prošli, trajala dosta vremena, nije razumno očekivati da brzo izademo iz nje." ,,Ima smisla." ,,Kejt je išla do supermarketa danas sasvim sama." Pejn je izgledao zbunjeno, ,,To je veliki korak", objasnio sam. ,,Teško joj je da bude blizu mnoštva nepoznatih Ijudi." ,,A šta je sa tobom? Da li planiraš da se vratiš na posao?" ,,Moraću da se vratim i to brzo", odgovorio sam. ,,Naše osiguranje ne pokriva sve lekarske troškove. A sigurno ne ni sudske troškove." ,,Ali kako se ti osećaš? Da li si spreman da se vratiš na posao?" Otpio sam malo ledenog čaja i nisam odgovorio. ,,Kada sam radio u Birou, morao sam da pucam u nekog", rekao je Pejn. „1 ubio si ga?" On se koncentrisao na svoju čašu. ,,Pogodili- su me tokom akcije. Tri meseca sam bio na boloyanju. Bio sam na mnogim savetovanjima. Mislim da sam ti rekao da sam tada nabacio sve ove kilograme i napustio Biro. Bilo mi je potrebno mnogo vre-mena da se ponovo osetim normalnim." ,,Biti normalan je komplikovana reč. Pitam se da li se ja mogu ponovo osetiti normalnim. Pre nego što se ovo desilo pravio sam grešku krećući se bezbrižno svetom koji u sebi sadrži toliko bola, previše glup da bih to shvatio." ,,A sada?" ,,Mislim da je Kejt u pravu što pazi šta se dogada oko nje. Sve je moguće. Jednog trenutka sam stajao na litici, diveći se vidiku.

253 Dejvid MOREL Sledećeg trenutka, moj brat me je gurnuo u klanac." ,,Vrlina predostrožnosti." ,,Znači, naučio sam lekciju. Pitao si me da li planiram da se vratim na posao. Ja jesam na poslu." ,,0h?" Pejn me je proučavao. ,,Bnnem o svojoj porodici. Posao mi je da volim Kejt i Džej-sona najsnažnije što mogu, i zato hvala Bogu za svaki trenutak koji delim sa njima, i za to što mogu da ih čuvm i negujem i dam najbolje od sebe da budu na sigurnom." Pejn je delovao maksimalno usresreden. ,,Znate šta, gospodine Dening?" ,,Molim te, zovi me Bred." ,,Što te više poznajem, sve više mi se dopada tvoja ličnost." SADRŽAJ 254 Dejvid MOREL PRVI DEO Glava 1.....................'.........................................................7 Glava 2............................................................................10 Glava 3............................................................................14 Glava 4............................................................................17 Glava 5............................................................................20 Glava 6............................................................................23 Glava 7............................................................................25 Glava 8............................................................................27 Glava 9............................................................................29 Glava 10..........................................................................30 Glava 11...........................................................................33 Glava 12..........................................................................34 Glava 13..........................................................................37 Glava 14..........................................................................38 Glava 15..........................................................................41 Glava 16..........................................................................48 Glava 17..........................................................................51 Glava 18..........................................................................53 Glava 19. . ..55 DRUGI DEO Glava 1............................................................................61

Glava 2............................................................................63 Glava 3............................................................................69 Glava 4............................................................................72 Glava 5............................................................................74 Glava 6............................................................................77 Głava 7............................................................................79 Glava 8................................"............................................81 Glava 9...........................................................................,83 256 DAVNO NESTAO Glava 10..........................................................................84 Glava 11..........................................................................85 Glava 12..........................................................................88 Glava 13..........................................................................89 Glava 14..........................................................................90 Glava 15..........................................................................93 Glava 16..........................................................................94 Glava 17............................:.............................................96 TREĆI DEO Glava 1..........................................................................101 Glava 2..........................................................................103 Glava 3..........................................................................104 Glava 4..........................................................................105 Glava 5..........................................................................107 Glava 6..........................................................................110 Glava 7..........................................................................112 Głava 8..........................................................................118 Glava 9..........................................................................120 Glava 10..........................'..............................................122 Glava 11........................................................................123 Glava 12. . ..125 ČETYRTI DEO Glava 1..........................................................................129 Glava 2..........................................................................130 Glava 3..........................................................................131 Glava 4..........................................................................132 Glava 5..........................................................................134 Glava 6..........................................................................141 Glava 7..........................................................................146 Glava 8........................................................................,.149

257 Dejvid MOREL Glava 9..........................................................................154 Glava 10........................................................................157 Glava 11........................................................................158 Glava 12. . ..162 PETI DEO Glava 1...........................................................................167 Glava 2..........................................................................168 Glava 3..........................................................................170 Glava 4..........................................................................178 Glava 5..........................................................................180 Glava 6......................................................:...................183 Glava 7..........................................................................186 Glava 8..........................................................................187 Glava 9..........................................................................187 Glava 10........................................................................189 ŠESTI DEO Glava 1..........................................................................195 Glava2..........................................................................197 Glava 3..........................................................................198 Glava 4...........................................................................199 Glava 5..........................................................................201 Glava 6..........................................................................202 Glava 7..........................................................................203 Glava 8..........................................................................204 Glava 9..........................................................................207 Glava 10........................................................................211 Glava 11........................................................................211 Glava 12........................................................................213 Glava 13........................................................................216 258 DAVNO NESTAO Glava 14. Glava 15. Glava 16. Glava 17. Glava 18. Glava 19. .219 .224 .228 .231 .234 .238 EPILOG .251 259 -

Dejvid Morel DAVNO NESTAO Izdavači OTYORENA KNJIGA Dunavski kej 20, Beograd MILAN Dragiše Lapčevića 11, Beograd Za izdavače Petar Nikolić Milan Nikolić Lektor i korektor Nataša Jovanović Slogiprelom Dragana Malbašić Plasman 011/180-404 063/84-57-157 Štampa Otvorena knjiga Tiraž 1000 primeraka CIP- KaTa^ornaaunja y n HapoAHe 6n6nnoTeKe CpSnje, BeorpaA 821.111 (73) -31 MOPE/I, Davno nestao / Dejvid Morel ; prevela sa engleskog Marina Petrović. Beograd : Dtvorena knjiga : Milan, 2004 (Beograd : Otvorena knjiga). - 260 str. ; 21 cm Prevod dela: Long lost / David Morrell. - Tiraž 1.000. ISBN 86-7674-031-3 COBISS.SR-ID 117283340 II